Knjigu Manojla Ratkovića "Život koji dolazi" sam nabavio u jednoj od beogradskih antikvarnica još 1992. godine.
Roman je verovatno štampan u privatnom aranžmanu, jer osim podnaslova Roman budućnosti, i imena i adrese štamparije - "Grafika", na koricama nema drugih podataka o izdavaču. Primerak koji posedujem ima na prvoj stranici pečat ,,Antikvarnica 'Dositej Obradović' Beograd". Pošto nigde nisam našao nikakav pomen o ovom romanu – nema ga čak ni u spisku knjiga "Narodne biblioteke Srbije" – moguće je i da je ovo što ja imam probni primerak knjige koja nikada nije objavljena. Ili je, možda, tiraž uništen zbog problematičnih poruka koje knjiga donosi. Ko zna?
Prvih dvadesetak stranica ovog romana posvećena su tobožnjem predgovoru urednika potpisanog kao M. Ratković u kome on tvrdi da roman u stvari nije njegovo delo, već ostavština preminulog prijatelja Miomira, samoukog vizionara koji je na ruševinama društvenih sistema zamislio novi, bolji i pravičniji poredak. Sledi kratak predgovor tobožnjeg pisca, Miomira, koji kaže: ,,Ova knjiga je knjiga prikazivanja stvari koje se još nisu odigrale, dakle knjiga predviđanja... Ovaj posao nije jednostavan i ne može da ga vrši svaki smrtnik; za isti je potrebno na prvom mestu duboko udubljivanje u istorijski razvitak društva i posmatranje razvitka samo sa ove tačke gledišta. Pored toga potrebna je urođena sposobnost. Prema tome ovako predviđanje budućnosti ne treba smatrati kao obične vradžbine gatare; ovako predviđanje budućnosti treba da se smatra kao nova vrsta nauke, koja ide tragom ostalih nauka kojima je cilj da otkriju neku novu istinu... Takav jedan izlet misli, izlet duha i mašte, izvršićemo u XXI. vek, da bismo na osnovu istorijskog razvitka društva sebi dočarali život budućih pokoljenja. Kao što smo već naglasili život budućih pokoljenja biće daleko lepši i imaće daleko veću vrednost nego život danas." Kraj 'piščevog' predgovora završava se pasusom: ,,I uvereni smo da neće biti na odmet ako u doba današnje nezapamćene bede i besposlice, u doba pesimizma i lutanja u potrazi za izlazom iz haosa, pomerimo crnu zavesu neizvesnosti, koja pritiskuje kao more, a koju je nazadno doba namaklo na naš horizont, da bismo sagledali perspektive lepšeg života, koji se krije iza te crne zavese, a kome se sve više približujemo. Možda će to biti uteha napaćenoj generaciji našoj."
Iz ovoga je već delimično jasno šta sledi: utopijski roman tipa Vesti iz Nigdenjeva Vilijama Morisa ili, kako sam pisac ističe u predgovoru, u jednom tobože Miomirovom pismu stoji: ,,Pročitao sam Velsovo delo 'Lik stvari koje dolaze'."
Međutim, osnovni problem ovog dela je veoma skromno literarno umeće pisca. Ovaj pokušaj propagiranja neke vrste socijalizma kroz priču o glavnom junaku Mihajlu Herorusu, stanovniku buduće Nove Sofije (2081. godina), koji dobija glavnu nagradu na konkursu Tomas Alva Edison sastavom o Emilu Radaku, osnivaču novog svetskog poretka, danas može zanimati samo istoričare žanra ili sociologe, ali na književnom planu je sasvim minorne vrednosti.
Voleo bih da saznam nešto više o piscu i ovoj knjizi, ali nemam pojma kako. Pronašao sam na internetu da je postojao četnički komandant ,,Manojlo Ratković", ali nema nikavih indicija da bi on mogao biti pisac ove knjige...
Ima li neko neku ideju?
PS. Zanimljivo je da sam pronašao podatak da je Antikvarnica "Dositej Obradović" bila jedan od donatora kada je 1941. godine uništen fond stare Narodne biblioteke Srbije. Samim tim, čudno je da i ova knjiga nije dospela u novu Narodnu biblioteku.