ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Flivingfreenyc.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2010%2F03%2FYou-Dont-Know-Jack.jpg&hash=301be1a003ec9b37b55c02f51b5b14a3748bb1da)



Pogledao sam film Berija Levinsona You Don't Know Jack sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Film se bavi životom i radom doktora Džeka Kevorkiana, čoveka koji je u periodu 1990 – 1998 pomogao samoubistvo 133 teško obolele osobe. Nakon što je jednog dana svesno i namerno eutanazirao jednog od svojih pacijenata, Kevorkian je uhapsen i osuđen kao ubica na dvadeset godina zatvora. Odslužio je samo osam i u svojoj 79 godini izašao iz zatvora i eno ga danas obilazi američke TV stanice i nastavlja propagiranje ideje dostojanstvenog umiranja u pomoć lekara.

Pomaganje samoubistva ili čak eutanaziranje pacijenata u poslednjim fazama bolesti je i dan-danas veoma osetljiva tema. To je i dalje postupak koji je u najvećem broju zemalja zakonom zabranjen. Čak ni neopisive patnje umirućih ljudi, gubljenje svakog ljudskog dostojanstva pacijenata koji broje svoje poslednje nedelje ili mesece do sada nisu uspele da pokolebaju.ni političare, ni pravnike, ni lekare. Religiozne ljude naročito ne ...

Kako regulisati samoubistvo i eutanaziju? Čime je opravdati? Sa jedne strane imamo patnju, bol, gubitak dostojanstva kod pacijenata i porodice,  imamo najčesće jasnu želju umirućih da se sve to okonča, da se prekine besmisleno odžavanje u životu osobe koja će ionako umreti, možda danas, možda sutra, možda za godinu dana, ali je sasvim jasno da oporavka neće biti i da slede samo užasna patnja i bol.

Sa druge strane imamo političare, pravnike i religiozne ljude. Političari će uvek naći načina da izmanipulišu ovo pitanje i da u skladu sa projektovanim željama glasača podrže ovo ili ono rešenje (najčešće protiv eutanazije). Pravnici će nam reći da se ovde radi o potpunoj nemogućnosti zakonske regulacije samoubistva i eutanazije. Ko je taj koji će da odlučuje ko treba da bude eutanaziran? Ko će odlučivati ko treba da živi i kako da živi? Šta su to bol, patnja, mučenje sa pravne strane? Kako to definisati?  Religiozni ljudi će naravno reći da je samoubistvo greh i da su i bolest i patnja od Boga i da je sve to krst koji svako mora da nosi do kraja.

A postoje i neki ateisti, neki sasvim razumni ljudi (predstavljeni u fiktivnom liku doktora Hausa) koji će reći da posle smrti više nema ničega, da svi mi nakon smrti naprosto nestajemo, da iza nas ostaje ništavilo od kojeg je i najgori bol ipak mnogo bolji. Bolje je biti živ i osetiti bilo šta nego da nas jednostavno više (pošto zagrobnog života - u vidu raja ili pakla ili reinkarnacije - nema) zavek nema...

Svako od nas je u porodici sigurno imao nekoga ko je patio od neke od najtežih bolesti, na žalost u zadnje vreme najčešće je to rak. Čovek od dijagnoze do eventualne smrti provede dosta vremena pokušavajući da se izleči. Neki se zaista i izleče, ali mnogima jednog dana ipak nekako saopšte da im ostaje toliko i toliko meseci ili godina i da će jednog dana svakako umreti. Umreti tako što će zadnje mesece provesti u velikim bolovima i patnji, da će eventualno da izgube svo ljudsko dostojanstvo iI da je sasvim moguće da će osim fizičkog zdravlja stradati i psihičko...

Kevorkian je bio prilično kreativan u svojim poduhvatima. Njegovi pacijenti su umirali na isti način kao što bi umrli da su sami izvršili samoubistvo, imali su potpunu kontrolu nad tim poslednjim fatalnim potezom. Ali kod Kevorkiana  nije bilo te nepromišljenosti momentalnog očajanja (što je jako često kod pravog samoubistva) jer je pacijent morao da pruži jasne dokaze da je njegova bolest termninalna i da je njegovo stanje neizdrživo. Sve te ispovesti su snimane kamerom i sprovođene su u prisustvu porodice. Jasno je da nakon onolike  patnje kroz koju su prolazili svi ti pacijenti nije moglo da bude previše straha i bola kojeg čovek (najverovatnije) oseća kada izvršava tj. izvrši samoubistvo. Smrt je dolazila uz pomoć nekoliko hemikalija ili gasova koji su provereno donosili laku i bezbolnu smrt (najčešće tek nakon padanja u san i komu). I na kraju kod Kevorkiana nije bilo neprilika po familiju jer je dotična uvek znala šta se sprema.i mogla da prisustvuje samom činu samoubistva, možda čak i da organizuje sahranu istog dana. Pored ostalog, Kevorkian se zalagao i za donaciju i presađivanje organa sa osoba koje su odlučila da umru. Time su osobe koje umiru imale satisfakciju u tome što će prekidom sopstvene patnje pomoći da nekoliko drugih osoba prekinu svoju patnju i nastave da žive...

U filmu You Don't Know Jack ovaj problem je predstavljen prilično mnogostrano, ali ponajviše sa nekog političkog aspekta – predstavljen je kao poljana na kojoj se političari i pravnici nadmudruju  radi lične promocije i sopstvenog prestiža. Istina je da je Kevorkian izbegavao osudu i zatvor prilično dugo samo zato što je imao genijalnog advokata. Geoffrey Fieger je uvek uspevao da Kevorkiana predstavi kao čoveka koji nije direktno umešan u sam čin samoubistva i kao čoveka koji je kao lekar samo obezbedio uslove da pacijent sam povuče ručicu i okonča svoj život sa što manje ili čak nimalo patnje. Ali onog momenta kada je Fieger prestao da zastupa Kevorkiana (dabi se posvetio političkoj karijeri) – Kevorkian je osuđen i zatvoren.

Ipak, ideja o pomaganju samoubistva i eutanaziji pacijenata u završnim fazama neizlečivih bolesti nastavlja da puni novinske naslove, pa čak biva i prihvaćena i legalizovana u nekim državama SAD (Oregon, Washington, Montana) i EU (Belgium, Luxembourg, Netherlands, Switzerland), tako da možemo reći da ova praksa ipak ima neku budućnost. Naročito ako je iz ruku političara i reigioznih ljudi vratimo u ruke lekara i pravnika...

... a oni su potkupljivi, osvetoljubivi, kratko - ljudi.

Quote from: scallop on 18-05-2010, 19:27:36
... a oni su potkupljivi, osvetoljubivi, kratko - ljudi.

Ali svakako skloniji racionalnoj argumentaciji od religioznih ljudi i politicara.

PS

Inace Teri Pracet se bori za slicnu stvar!
Bolestan je. Ima Alchajmerovu bolest...
http://www.guardian.co.uk/society/2010/feb/02/terry-pratchett-assisted-suicide-tribunal (http://www.guardian.co.uk/society/2010/feb/02/terry-pratchett-assisted-suicide-tribunal)

Nikako da pogledam, e veceras mu ne gine.  :|

Ovaj Mark sipa besmislice ko da se duh Lomljavine uselio u njega, samo bez smisla za humor.

Idi na topik o vanzemaljcima. Tamo je Lomljavina priznao da nešto ne zna. Mark ne shvata da su ljudi tako skloni eutanaziji. Čim su izmislili ludnice odmah su ih napunili rođacima koje bi trebalo opelješiti.

Neće valjda ovo biti Markova varijanta Crippled Cornera?

изгледа да хоће...јави се, Марк!  :lol:

Nema ga. Možda mu je neko pripomogao oko samoubistva?

Тога се и ја плашим...

Quote from: Savajat Erp on 20-05-2010, 01:22:41
Тога се и ја плашим...

Ne-boj-se Sa-va-jat! Mene samo mrzi da pisem kada nemam sta da kazem ...

али мораш разумети нашу забринутост...прво назив теме "Марков крај", па прича о др.Кервокијану(тј. као о филму), па те нема данима.... :lol: :lol:

Preimenuj topik u "Markov hud", da ljudi ne bi tripovali.  :lol:

Nek se tripuju...

:)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fmyfilmo.com%2Fwp-content%2Fuploads%2Ftajvanska_kanasta.jpg&hash=f8a8add1aa459823fa475ad4a50fbfd7b84bc4bd)


Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da "Svira Dilan u Ljubljani". I sta god bio sadrzaj tog izuzetno napornog i nervoznog dijaloga  - Pedja se uvek vraća na Dilana, da bi na kraju sav ljutit opet pitao "Hoćes li ti da ides u Ljubljanu ili nećes?!". Belopoljanskom naravno nimalo nije do Dilana...

Nedavno je Srbijom prostrujala vest da se ubio jedan od vodja subotičkog Otpora (Branimir Branči Nikolić).  Čovek se deset godina nakon petooktobarske revolucije, za koju je zasigurno smatrao da je u njoj bio ne pobednickoj strani, ipak osetio poraženim. Pritisnut ekonomskim i nekim pravnim nevoljama - čovek se u beznadju obesio. Možda je dakle ipak istina da revolucija na kraju mora da pojede bar neku svoju decu, onu koja nije 'odrasla' i zaboravila revolucionarne stavove i metode. I tada, čitajući vesti o toj tragediji,  mi je u mislima bio Belopoljanski iz Tajvanske kanaste. Lik kog u filmu tumači Boris Komnenić je nekadasnji šezdesetosmaš. Napaljeni idealista koji je se u mladosti dokazivao se drzeći studentima borbene i zapaljive govore u kojima je briljirao intelektualno i idejno. Bio je to lik koji je mamio uzdahe - što devojaka, što okupljenih poštovalaca... Ipak, šezdesetosma je jednog dana prošla i Belopoljanski se našao u hiljadudevetstoosamdesetpetoj.

Belopoljanski je veliki idealista i kao takav u svojim srednjim godinama tragično nesnalažljiv u korupcijom i konformizmom začinjenoj mešavini jugoslovenskog socijalizma. Nesposoban da se snadje u zivotu, iako ima neke veze i poznanstva, on ne uspeva da se zaposli. Čak i kada pomalo zapostavi mnoge svoje ideale - Belopoljanski je isuvise neurotičan i nesiguran da bi nesto krupno preduzeo. Ne uvidjajuci težinu svoje situacije, Belopoljanski je u ključnim momentima tragično prepotentan i (možda u sećanju na podvige iz mladosti) ima previsoko mišljenje o sebi. Pored svega toga, suvise je ogorčen da bi održao brak i porodicu. Kao da mu nije dovoljno nevolja – Belopoljanski za ljubavnicu ima jednu izrazito mladu devojku, a njemu se vise čak ni ne dize! Njegovo stanje je jako tesko opisati, ali kao gledaoci, ljudi koji žive na ex-YU prostoru – mi Belopoljanskog potpuno razumemo! Razume ga i sestra - Dragana (Magi) kada mu kaze – "Pukao si! Možda si nekada bio neko i nešto, ali sada si pukao" . Ipak, dobar deo filma, u Belopoljanskom ima neke energije i nekog žara. On jeste jos uvek, iako umoran i razocaran, pun subverzivnih ideja i načina da ih na isto tako subverzivan (i priznajmo zaista pokvarenjački) način ispolji – kroz potpuno neverovatne  skalamerije zvane "mrdalice".

Ključni momenat u filmu je kada se sticajem okolnosti Belopoljanski nadje na pravom mestu u pravo vreme i upozna ondasnje krimi-tajkune koji mu nude da za njih radi kao arhitekta.  Radko Polič, Bora Todorović i Voja Brajović tumace ondasnju gradjevinsku mafiju, kriminalce sa vezama u bitnim institucijama socijalističkog samoupravnog sistema, koji uz pomoc femme fatale Narcise Vidmar (Nede Arnerić) uvlace Belopoljanskog u njima veoma isplativ "posao u sivoj zoni" – izgradnju stanova kojih nema u arhitektonskom planu... Celu aferu, u jednom zastrašujuće iskrenom razgovoru, Belopoljanskom otkriva lik kog tumaci Miki Manojlović – Rade Seljak - za koga nam Belopoljanski otkriva da je u mladosti bio "ljuti anarhista" dok sada radi za resor drzavne bezbednosti...

Film Tajvanska kanasta je režirao Goran Marković. Iako se u bioskopima pojavio jos 1985. i uprkos tome sto je tada pokupio i neke nagrade (u Puli i Nišu) oko Tajvanske kanaste nikada nije nastao jos jedan jugoslovenski kult. Film jeste popularan, ali samo medju onima koji prate ex-YU film. Naročito je popularan medju onima koji su se na ovaj ili onaj način prepoznali u Belopoljanskom. Mislim da je jedina replika iz filma koja i dan-danas kruži ona "Idem ja sad da se ubijem..." (iz telefonske govornice) ...

Tajvanska kanasta se mogla (možda se jos može) naci na DVD-ju po trafikama za 99 dinara, što je u ovom slučaju prava cena jer je slika na DVD-ju u zaista lošem stanju. Prilično je neverovatno da se izdavači bas nimalo nisu potrudili prilikom transfera na digitalni format Ali ipak kupite ovaj DVD, ovo je film koji gledamo i volimo zbog briljantnog scenarija i dubine obradjenih likova, a ne zbog nekih vizuelnih kinematografskih dostignuća...

Muziku za ovaj film je radila grupa EKV. Ceo bend se pojavljuje u filmu svirajuci pesmu Tatu, dok Margita Magi Stefanovic tumači jednu od sporednih uloga. Kao neki kuriozitet mozemo pomenuti i Bogdana Diklića koji ovde (za ex-YU prilike) na prilicno ozbiljan nacin glumi homoseksualca. Tajvanska kanasta je zanimljiv i utoliko sto ce ga mnogi otkriti tek sada, u post-petooktobarskoj Srbiji, u drustvu kojem se tekovine revolucije iz dana u dan sve vise prostituišu i postaju skoro jednako beznačajne kao one iz šezdesetosme – koje god to ideje bile...


http://www.youtube.com/watch?v=yc72gjZeUyw&feature=player_embedded

http://www.youtube.com/watch?v=5ZvPqnGL-yQ


Konačno je došao i taj šesti jun kada je Beograd posetio jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka – Bob Dilan. Bio je to predivan letnji dan i bilo je milina putovati na koncert. Oko arene Dilanovi fanovi svih mogućih generacija u majicama iz svih mogućih Dilanovih perioda. Iako sam mislio da ću sa svojih 30 godina biti među najmlađima ipak nije bilo tako. Sasvim sam siguran da Dilanova muzika nema previše kontakta sa mlađim ljudima, da verovatno moraš biti veliki freak da bi danas sa 17-18 slušao Dilana (ja sam ga "otkrio" tek pre neku godinu!) – ali mladih ljudi je ipak bilo u sasvim solidnom broju. Na ulazu u Arenu pola sata pre koncerta nije bilo nikakve gužve i kada smo petnaestak minuta pre početka svirke zauzeli svoja mesta (preskočivši pre toga pivo po pomalo naduvanim cenama) oko nas je Arena još uvek odjekivala prazninom.

Koncert je počeo sa sasvim malim zakašnjenjem u dvadeset do devet pesmom Rainy Day Women #12 & 35, pesmom koja mi je ulila nadu da će bend na bini svirati neki best of material. To jeste na nekin nacin bilo tako, Bob jeste u Beogradu svirao svoje poznate pesme, ali ih je odradio u takvom aranžmanu da je meni često bilo potrebno da se malo zamislim da bih prepoznao o kojoj pesmi se radi! Pored tih nekih novih aranžmana pesama, Dilan je bio beskompromisan i po pitanju svog imidža i nasleđa pa se ni jednom nije dohvatio akustične gitare (po čemu je ipak najpoznatiji) a ni električnu gitaru nije imao predugo u rukama. - najčešće je svirao klavijature i usnu harmoniku.

Druga pesma je bila It Ain't Me, Babe. Takođe u jako čudnom aranžmanu, shvatio sam o kojoj pesmi se radi tek kada je zapevao refren! Pesma je zvučala kao da je napisana i snimljena polovinom osamdesetih a ne tamo negde neke davne 1964. Sledila je pesma I'll Be Your Baby Tonight i koncert koji je počeo prilično neubedljivo počinje da dobija na intenzitetu i kvalitetu. Tome dosta doprinosi i ekstatična publika u Areni koja svaku pesmu dočekuje i ispraća sa neverovatnim oduševljanjem – iako je Dilanov nastup još uvek bio  prilično slab – pored mnogih ispadanja na relaciji Dilan-prateći bend (naročito bubnjar koji je kod svake pesme čekao mig da li je ili još nije pesma gotova) Dilan je dosta kuborio sa glasom.

Ostaje pitanje da li je pesma  iz 1963. Masters Of War  ove večeri bila posvećena Srbiji i srpskom narodu (komentar na jednom forumu - "Masters of War", eh? The first "performance" in the Belgrade Stadium was an election speech by Slobodan Milosevic, two weeks before the war criminal was overthrown in a popular uprising. ") ali je mene ostavila prilično hladnim, Dilan za klavijaturama jednostavno nije tako moćan u isporuci sjajnih tektova - And I hope that you die And your death'll come soon I will follow your casketIn the pale afternoon And I'll watch while you're lowered Down to your deathbed And I'll stand o'er your grave' Til I'm sure that you're dead.

Jedna od meni omiljenih numera - Stuck Inside Of Mobile With The Memphis Blues Again je takođe bila do neprepoznatljivosti prerađena, ali smo bar dobili odličan solo na usnoj harmonici (počeo sam da sumnjam da će u jednom momentu i bataliti pevanje - sa kojim kao da se cele večeri se mučio - u korist sviranja usne harmonike). Ipak, ovako dobra pesma je dobra u svakom aranžmanu An' here I sit so patiently Waiting to find out what price You have to pay to get out of Going through all these things twice Oh, Mama, can this really be the end To be stuck inside of MobileWith the Memphis blues again. U principu novi aranžmani koliko god da su čudni imaju svoje opravdanje u činjenici da neke od pesama koje Dilan izvodi imaju više od četrdeset godina i nije čudo da mu je možda i dosadilo da ih još uvek izvodi na isti način...

Bend na bini je sastavljen šestoro ljudi. Bina je prilično mala za nastup u ogromnoj Areni i začudo nije bilo videobima – pa smo mi sa jeftinijim kartama mogli samo da nagadjamo šta se kog đavola tamo dole dešava... Osvetljenje je bilo skromno ali prilično efektno a na bini nije bilo nikakve scenografije. Publika je naravno kasnila, koncert je počeo pred polupraznom arenom i ljudi su uveliko ulazili u Arenu sve do treće-četvrte pesme. Iako je pušenje zabranjeno, bilo je ljudi koji su purnjali samo tako...

Posle Stuck inside Mobile je usledio blok sa pesmama novijeg datuma, ali koliko god da sam želeo da ih čujem toliko sam prema njima bio indiferentan. Meni potpuno nepoznata pesma Beyond Here Lies Nothin' je prva odsvirana pesma sa novog albuma (iz 2009). Iako nisam stigao da preslušam Together Through Life ova pesma me je ostavila prilično hladnim. Nadam se da je taj trideset treći album bolji od onoga što sam čuo naročito zbog sjajne Forgetful Heart koju smo čuli malo kasnije.  Sa albuma Love and Theft (iz 2001) je odsvirana pesma Honest With Me. Slede Workingman's Blues #2 sa albuma Modern Times (iz 2006) pa Cold Irons Bound (sa albuma Time Out of Mind iz 1997). Novije pesme je spasila numera sa albuma Together Through Life - sjajna Forgetful Heart - odlična balada sa violinom. Konačno jedna od onih u kojima hrapavi glas ostarelog Dilana perfektno pasuje pesmi, emociji, tekstu.

Povratak među best of material je označila pesma Highway 61 Revisited (sa istoimenog albuma iz 1965). Autoput 61 vodi od Duluta u Minesoti do Nju Orleansa u Lujzijani, a pesma počinje sa God tells Abraham kill me a son ... Dilan je odrastao u Minesoti a otac mu se zvao Abraham. Pored ostalog... Sjajna pesma u solidnom izvođenju.

Ali je ipak vrhunac večeri za mene bilo izvođenje genijalne i srceparajuće Not Dark Yet   sa albuma Time out of mind. Dilan dođe do druge strofe ja sam u ekstazi! Well, my sense of humanity has gone down the drain Behind every beautiful thing there's been some kind of pain... Prilično je neverovatno da je ovako dobra pesma nastala prostim spajanjem više nevezanih stihova koje je Dilan zapisivao tek kao neke ideje za pesme. Na ovoj pesmi muzika i tekst perfektno odgovaraju Dilanovom glasu što bi moglo da znači dam u u ovim godinama više odgovaraju balade, one malo sporije pesme. Not Dark Yet je obradio i Eric Clapton pa obratite pažnju prekosutra...

Koncert zatvaraju pesme Thunder On The Mountain (pesma koja otvara album Modern Times) i Ballad Of A Thin Man (sa Highway 61 Revisited). Iako sam se ponadao da se radi samo o pauzi koja označava polovinu nastupa - ispalo je da se radi o kraju koncerta i da se možemo još samo ponadati izvođenju par pesama na bis. Bend se na binu vraća jednom od najpoznatijih Dilanovih pesama Like A Rolling Stone (iako je cele večeri klavijature imale velikog udela u zvuku, u ovoj pesmi su bile gotovo neprimetne). Sledi pesma sa novog albuma. Jolene tokom koje Dilan predstavlja prateći bend Tony Garnier (bas gitara), George Recile (bubnjevi), Stu Kimball (ritam gitara), Charlie Sexton (solo gitara), Donnie Herron (violina, truba, mandolina, pedal steel gitara)

I za kraj još jedan megahit - pesma Blowin' In The Wind, i ona u dosta neprepoznatljivom aranžmanu. Ubrzo posle odlaska benda sa bine su se upalila svetla i to je bilo to. Sve u svemu Dilan je svirao nešto manje od dva sata, nije komunicirao sa publikom (što je po meni sasvim OK, nije da me je baš briga šta Dilan ima da nam kaže, ali kada malo bolje razmislim nije da baš želim da znam. A sa druge strane ja mogu bez toga da nas strane zvezde muče sa  pozdravima na srpskim jezikom samo da bi nam podilazili).

Posle ovog koncerta mogu da kažem da i dalje cenim Dilana i da se nadam da će nas posetiti ponovo. Najviše ga cenim zbog toga što čovek ima te neke hrabrosti da nam svira ono što on želi da mi čujemo, a ne ono što mi od njega želimo da čujemo. A za nove aranžmane pesama sam već rekao, jasno je da je čoveku mora da je dosadilo da pesme stare više decenija izvodi na jedan isti način, pa su novi aranžmani sasvim razumljivi. Ipak voleo bih kada bi set listu (koja je dva dana ranije u Skoplju bila skroz drugačija) prilagodio svojim glasovnim mogućnostima, jer iako ima 69 godina Dilan i dalje može da izvodi mnoge pesme bez da mi zasmeta njegov hrapav glas i slabije izvodjenje.

Ja se nadam da će nas Dilan iako je na zalasku karijere ipak posetiti ponovo. Prepuna Arena odlično raspoložene publike je dokaz da je ovde uvek dobrodošao...

Quote from: Mark on 07-06-2010, 16:51:13

Bend na bini je sastavljen šestoro ljudi. Bina je prilično mala za nastup u ogromnoj Areni i začudo nije bilo videobima – pa smo mi sa jeftinijim kartama mogli samo da nagadjamo šta se kog đavola tamo dole dešava... Osvetljenje je bilo skromno ali prilično efektno a na bini nije bilo nikakve scenografije.

scenografija je bila sirotinjska. verovatno dylanu to nista ne znaci, al ' opet oni sivi zastori i dva paravana, k'o da su kabine za probanje odece. pri slabom osvetljenju na pozadini su se videle senke muzicara i instrumenata. nisam neki strucnjak za svetlost/tamu, ali senke su nekako bile suvise obicne; vise bih voleo da su bile utvarastije.

Odlično Marče! Uvijek volim da pročitam iscrpan rivju koncerta kome nisam prisustvovao.
Pitam se što li Dilan više ne svira akustičnu gitaru...

Quote from: Harvester on 07-06-2010, 20:35:25
Odlično Marče! Uvijek volim da pročitam iscrpan rivju koncerta kome nisam prisustvovao.
Pitam se što li Dilan više ne svira akustičnu gitaru...

Tera inat pod stare dane ... :-)

Quote from: Alexdelarge on 07-06-2010, 18:10:31
scenografija je bila sirotinjska. verovatno dylanu to nista ne znaci, al ' opet oni sivi zastori i dva paravana, k'o da su kabine za probanje odece. pri slabom osvetljenju na pozadini su se videle senke muzicara i instrumenata. nisam neki strucnjak za svetlost/tamu, ali senke su nekako bile suvise obicne; vise bih voleo da su bile utvarastije.

Dilan je prenizak da bi bacio veliku senku. :-) Svetlo bi moralo da mu bude previse blizu...

Mark,jer tacno da je koncert trajao 45-50  min?

:x :x :x :x
Žene...

Quote from: agota on 08-06-2010, 00:35:52
Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

Quote from: Mark on 08-06-2010, 01:38:36

Quote from: agota on 08-06-2010, 00:35:52
Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

Quote from: Mark on 08-06-2010, 01:38:36

Quote from: agota on 08-06-2010, 00:35:52
Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

Kao što lijepo piše gore u rivjuu.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupload.wikimedia.org%2Fwikipedia%2Fen%2Fthumb%2Ff%2Ff6%2FCarlosPoster.jpg%2F200px-CarlosPoster.jpg&hash=afd7e2c63176442b4b0ac2c5a6f4f499011fd8a3)

Posle Spilbergovog filma Munich iz 2005. i nakon filma Ulija Edela Der Baader Meinhof Komplex iz 2008. kinematografska mitologizacija i glorifikacija svojevrsne eksplozije politickog nasilja sedamdesetih godina XX veka se ove godine nastavlja skoro šestocasovnom TV sagom Carlos.

Ovo pre svega francusko ostvarenje (a u filmu se može čuti desetak jezika) je režirao Olivier Assayas a glavnu ulogu, Karlosa (Ilich Ramírez Sánchez - Nom de guerre - Carlos) jednog od najpoznatijih levičarskih terorista odlično tumači Edgar Ramirez. Sastav terorističke mreže okupljene oko Karlosa odlikuje široka plejada svakakvih vrlo živopisnih likova, počevši od britanskih i francuskih salonskih trendi-levicara, preko ozbiljnih, borbenih i istrajnih Palestinaca, gazdi-koje to-nisu Rusa, promućurnih i lukavih istočnih Nemaca, zbunjenih i neupućenih Madjara i Rumuna, sve do nekih Japanaca za koje ne znamo sta tu kog djavola traže... Deo radnje se odvija i u bivšoj SFRJ.


Karlosa u ovom filmu pratimo od njegovog dolaska u Jordan i ulaska medju nepoverljive i sumnjičave Palestince (okupljene u Front za oslobodjenje Palestine - PFLP) koji su tamo imali svoje kampove za obuku u gerilskom ratovanju. Njegov prvi mentor postaje Wadi Haddad, tada vodja "spoljnih operacija" PFLP-a. Prva Karlosova akcija je solo akcija, najobičnije ubistvo bogatog cioniste (Joseph Sieff)  koje naš mladjani momak uspeva da zabrlja (pistolj mu nije opalio kako treba)... Ne uspevaju mu kasnije ni dva veoma hrabra napada (minobacacem nasred aerodrome)  na izraelske avione civilnog vazduhoplovstva u Parizu. Za jedan od propalih pokusaja obaranja aviona (pogodili su pogresan avion) - odgovornost preuzimaju hrvatske Ustase!  Iako u svojoj dotadašnjoj borbi nije imao previše uspeha, Karlos je bio sjajan u izbegavanju hapsenja, prilikom jednog pokušaja je sam uspeo da ubije dvojicu policajaca!


Mnogo ozbiljnija mada ne i sasvim uspesna Karlosova akcija je bila otmica ucesnika konferencije zemalja OPEC-a (organizacija zemalja koje izvoze naftu) u Beču (20. decembra 1975.). Ova akcija čini centralni deo filma i odrađena je perfektno! Šestoro terorista, na celu sa Karlosom, otima šezdesetoro taoca, medju njima i mnoge ministre. Posle dva dana uspesnih pregovora, u glavnom vezanih za propahandu svojih pro-Palestinskih stavova u Austrijskim medijima, Karlos i ekipa dobijaju avion i iz Beča odvode četrdesetoro taoca put Alžira, Libije, Iraka, pa nazad do Alžira, gde se nakon udovoljavanja nekih kompromisnih zahteva (20 miliona dolara, nimalo idealistički) poslednji taoci bivaju oslobodjeni a Karlos i družina dobijaju azil, slobodu i mogucnost da bogatiji za silne pare nastave sa terorizmom...


Palestinci ipak nisu imali isti odnos prema Karlosovoj pragmatičnosti, novac im je manje značio od terora i borbe po svaku cenu (u ovom slučaju je trebalo pobiti 'izdajničke' ministre iz Irana i Saudijske Arabije, čemu su se usportivili svi sa kojima je Karlos pregovarao, a koje je smatrao za saveznike – Alžirci, Iračani, Libijci). Dakle Karlos je umesto ostvarenja ultimativnih, krvavih, ciljeva akcije, što bi de fakto značilo pogibiju i status mučenika mađu Palestincima -  prihvatio novac. Stoga Wadi Haddad izbacuje Karlosa iz PFLP-a.

Prekid veze sa Palestincima, kao i sa njihovim finansijerima,  je znacilo da ce Karlos morati sam da gradi svoju mrežu saradnika. Iako je te 1976. Karlos jos uvek veliki i važan igrač - izgradnja mreze saradnika podrazumeva ogroman novac, ljude i oružije, diplomatske veze, kao i slobodu delovanja na teritorijama istocnog bloka i severne Afrike. Tu mu najvise pomazu Sirija i KGB, a preko njih i Štazi i Sekuritatea. I pored njihove pomoći, biće to posao koji ce Karlosu i ekipi uzeti skoro desetak godina i u sustini ga tako izbaciti iz igre na duze vreme. Tek početkom osamdesetih su usledili bombaški napadi u Berlinu i Parizu, ali tada ti napadi prolaze bez nekog većeg uticaja na politicka kretanja u Evropi i svetu ...

Karlos je već sredinom osamdesetih počeo da oseća promene u svetu koji je do tada pred njime drhtao. Dešava se slabljenje istočnog bloka a sa njime i  preorijentacija njemu prijateljskih režima prema kapitalizmu i zamljama Zapada, pre svega prema SAD. Njegovi domaćini Madjari pokazuju sve veću i veću hrabrost u težnjama da ga izbace iz Budimpešte i Mađarske. Na drugom kraju sveta Palestinci za vodju imaju Jasera Arafata, čoveka koji želi da pregovara sa Izraelom. I konačno pad Berlinskog zida je konačno sasvim obesmislio njegovu borbu i ucinio da se posle dvadeset godina urbanog ratovanja nadje na strani poraženih...

Iako je tada, kao donekle i danas, Karlos uživao imidž sasvim sličan imidžu Če Gevare, imidž romantičnog i tragičnog revolucionara, pocetkom devedesetih ga vecina sigurnosnih sluzbi smatra patetičnim likom za kojim malo ko izražava želju da ga traži i hapsi. Karlos koji je uvek maštao o tome da bude ubijen u borbi, biva ostavljen da živi svojim bonvivanskim životom, inkognito, po zemljama severne Afrike. Ipak, setiše ga se Francuzi jednog dana i uhapsiše ga 1994. u Kartumu (Sudan). Karlos je prilikom otmice-hapšenja bio u bolnici gde se oporavljao od operacije, iako je tada imao tek 45 godina – nije uspeo da priži nikakav otpor otmičarima. U Parizu je 1997. osuđen na doživotnu robiju.

Carlos je sjajno ostvarenje! Iako traje skoro šest sati, ovo je film prepun akcije, drame, napetosti i dinamičnog smenjivanja (možda predugog) niza čudesnih likova. Prilikom gledanja najbolje je imati pri sebi notes i olovku da bi ispratili ko je ko! Kvalitetu filma doprinosi i  činejnica da je ovaj film radjen sa željom da bude što verniji realnim dogadjanjima. Iako se Karlos lično usprotivio ovakvom tumačenju njegovog lika i dela, ja ipak više verujem svim tim ljudima koji su svedočili o Karlosu i njegovom radu. Moram da istaknem i sjajno tumačenje uloge Karlosa, glavnog glumca Edgara Ramireza, koga neki kriticari porede sa Marlonom Brandom u najboljim godinama! Film takodje odlikuje svojevrsno veličanje kulture i estetike sedamdesetih godina XX veka. Nema kadra koji je van perioda, nema kadra u kojem nemamo savrseno (po 'poslednjoj' modi) obucene likove. Skoro da nema kadra u kojem likovi nemaju zapaljenu cigaretu, a retki su oni u kojima u ruci nemaju času pica. Seksualne slobode su potpune – ima i seksa i golotinje. Naročto golotinje! Jos kada se toem doda savrsenamuzička podloga sastavljena od pesama new wave i post punk bendova kao što su Wire, Joy Division, Dead Boys ... – miks slike i tona je naprosto perfektan. Ovaj film je zaista milina gledati!

Biografija Karlosa – Šakala je jednostavno isuvise fascinantna da bi od nje bio napravljen slab film. Iako će poznavaoci  i savremenici Karlosovog života i rada znati više-manje celu radnju to film ne čini ni malo manje zanimljivim. Činenica da je Karlos krajem prošlog veka prešao u islam i počeo da hvali Osamu Bin Ladena i ostale islamske teroriste, ovu, neko bi rekao nostalgičnu pricu o levičarskom idealizmu jedne tragično zabludele generacije, sasvim efektno dovodi u vezu sa sadašnjoscu i savremenim trenutkom. Ostaje nam samo pitanje zašto nam je, poput Čeovog, Karlosov terorizam romantičan, zašto je kroz umetnost slavljen i mitologizovan dok nam je današnji terorizam islamskih fundamentalista odvratan i nepojmljiv ...

Pogledajte ovaj film! Ili ...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.ropeofsilicon.com%2FImages%2Fstories%2F2010%2Fmay%2Fcarlosreview.jpg&hash=2cca107310500d1fd6ea782500177af6fbf1bf0e)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.brutalashell.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2010%2F03%2Fserbian-film-header.jpg&hash=b4da198728f4b3045a43d89ceae79b54240c0866)

Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u svetu celuloidne trake. E pa nije tako!

Nekoliko dana mi je bilo potrebno da razvijem svoj stav o najnovijem ostvarenju srpske kinematografije – Srpskom filmu. Nije mi bilo lako da se odlučim da li da uopšte nešto i napišem o Spasojevićevom filmu - toliko stvari mi je padalo na pamet tokom gledanja i u danima nakon gledanja da sam vremenom počeo da mislim da neću napisati baš ništa... Zašto?

Pa kao prvo, hype oko Srpskog filma traje evo već skoro dve godine (snimanje je završeno u jesen 2008.), word of mouth glasine su dostigle svoj vrhunac početkom ove godine kada se pročulo da je zbog problematičnoih scena jedna rolna filma komisijski spaljena (to se desilo Nemačkoj gde je bio u postprodukciji), kasnije je i Sergej Trifunović (promovišući mjuzikl Kosa) podgrevao svakakva nadanja nas fanova, a kada se konačno desila svetska premijera u Teksasu – očekivanja su već dostigla neverovatne razmere. Ali eto, sada je jul i iako se pre oko mesec dana na festivalu u Novom Sadu desila i srpska premijera – od distribucije i bioskopskih projekcija (ili DVD izdanja) za sada i u dogledno vreme nema ništa.

Kao drugo, ekstremni produkti svetske kinematografije mi uopšte nisu strani. Kao što nisu strani ni većini filmofila – Salo:120 days of Sodom, Irreversible, Caligula, Last House on the Left, Cannibal Holocaust, kao i novija ostvarenja poput filmova Martyrs, Inside, Visitor Q i Antichrist - svaki malo otvoreniji  poštovalac filma je pogledao bar neko od ovih ostvarenja. Ali ovo je nešto zaista drugačije! Ovo je nešto naše, nešto blisko, nešto odavde. Udara jače, boli više!

Kao treće, internet komentatori i neki srpski mediji nisu propustili da spojluju neke od ključnih scena iz filma, pa su mi i pre gledanja neke scene bile objašnjene. Otprilike sam znao šta treba da očekujem i koji su neki od delova zapleta....

Ipak, i posle svega toga nisam bio dovoljno spreman i nisam mogao da ne budem zapanjen i da ne ostanem nem, zbunjen, izgubljen i na kraju potpuno dotučen ovim ostvarenjem.

Zaplet već znamo svi, Miloš (Srđan Todorović) je bivši porno glumac koji dobija ponudu koja se ne može odbiti. Srađan Spasojević nas s' lakoćom uvači u naizgled ne tako mračni svet srpske porno industrije (koju mi koji nismo neki porno fanovi poznajemo preko ostvarenja Made in Serbia), industrije u kojoj iza smehotresno jadnog produkta u kojem se svakakvi socijalni slučajevi  prostituišu ispred kamere, stoji organizovani kriminal, političari i neizbežna SDB. Iako se odavno povukao, i iako se posvetio porodici i svom sinu, Miloš što zbog prilične dosade i besposlenosti, što zbog neizvesne budućnosti i izvesne skore besparice, prihvata još jednu, poslednju, ulogu. Miloš prihvata ulogu u filmu u kojem ne zna scenario, ni ko su ostali glumci, ni ko su budući gledaoci ovog ostvarenja. Njegovo neznanje o detaljiam filma je potrebno zato što ambiciozni art house režiser Vukmir (Sergej Trifunović) u stvari snima snuff filmove, za posebnu klijentelu i ogromne pare. Matrica po kojoj se odvija radnja – ulazak u igru sa đavolom -  je već više puta viđena, što u filmovima, što u knjigama. Ipak, iako ovaj put ugovor sa đavolom podrazumeva nešto onako banalno kao što su to materijalna sigurnost i izvesna budućnost jedne porodice, scenarista se potrudio da ugovor bude ispoštovan sa najgorom mogućom brutalnošću i nemilosrdnom beskompromisnošću. Scenarista se naime potrudio da ugovor bude poštovan i nakon smrti jedne od ugovornih strana...

Aleksandar Radivojević je zaista napisao jedan veoma surov, podmukao, besraman, svirep, nehuman, beskrupulozan i što ne reći gnusan scenario. Scenario koji ne samo što se ne libi da udara ispod pojasa, već samo ispod pojasa i cilja. A udara strahovito! Na momente se Radivojević toliko zanosi da čak i izmišlja neku novu srpsku tradiciju (neku novu srpsku etnologiju) da bi iz svoje perspektive, koja je s onu stranu mizantropije, rekao još po nešto o nama (samo nama?) što nas čini onakvim kakvi smo. Iako ga znamo kao velikog poštovaoca horor filma, iako o  temi strave i užasa zna možda i previše (zajedno sa Nenadom Bekvalcem je radio TV emisiju Šok Koridor na TV Art) Radivojevću sigurno nije bilo lako da u svetu u kojem je pornografija, u svim svojim vidovima, postala mainstream i chic, dok je u kinematografiji kasapljenje postalo najnormalniji deo u skoro svim žanrovima, odvede gledaoca daleko iza kasapljenja i daleko iza pornografije. Radivojeviću to ne samo da uspeva, ne samo da se ovde snagom buldžera ruše mnoge (sve?) kinematografske granice, što kao da podrazumeva i rušenje granica dobrog ukusa,  već zaista ostaje teško zamisliti šta se tu još na ovu temu može reći... A ne biti komično over the top!

Srdjan Todorović je ovde ostvario ulogu svog života, ulogu prema kojoj će (e sad da li na sreću ili na žalost) ostati upamćen još dugo, dugo (ne samo u Srbiji). Možda je suviše rano za njegove godine i njegovu karijeru da već sada stigne do svog vrhunca, ali eto desilo se sa Srpskim Filmom. Nikako ne treba smetnuti s uma monstruoznog Mefista - Vukmira u liku Sergeja Trifunovića. Mislim da pitanje radi li se o najboljem savremenom srpskom glumcu ovaj put dobija svoj jednostavan odgovor! Što se mene tiče, on jeste  trenutno najbolji srpski glumac. Koga smo još imali? Slobodan Beštić! Njegova pojava je za mene bila ogromno iznenđenje! Ovde tumači Miloševog brata Marka i na taj neki podmukao način (naime, nisam ga nikako mogao zamisliti kao negativca) odrađuje sjajan posao! O prelepoj, umetnički veoma hrabroj i u porno-chic fazonu užasno seksipilnoj Katarini Žutić se može reći samo to da je se nisam dovoljno nagledao! Jelena Gavrilović je takođe odlična, njoj pripadaju dve emocionalno najjače i ujedno najviše srceparajuće scene u kojima se jedna dečja pesmica pojavljuje na dva zapanjujuće drugačija načina.

Mora se reći i to da je Srpski Fim pre svega žanrovski film. Radi se o hororu, filmu strave i užasa. Radi se o filmu koji bi zajedno sa ostvarenjima kao što su  Život i smrt porno bande (Mladena Đorđevića iz 2009.), i  već pomalo zaboravljenim filmom Dejana Zečevića - Četvrti čovek (iz 2007.), mogao da odradi baš ono što su davnih sedamdesetih za američku kinematografiju uradili filmovi kao što su Texas Chainsaw Massacre i Last house on the left. Jer  savremeno srpsko društvo deli mnoge sličnosti sa post-vijetnamskim američkim društvom – u javnom diskursu preovlađuju teme nestajanja vrednosnih orijentacija, redefinisanja odnosa sa prošlošću, tumačenja ne tako davnih nacionalnih poraza, gubljenja ličnog i društvenog identiteta, javlja se sukob i borba na život i smrt između različitih slojeva društva, živi se u sadašnjosti opterećenom prošlošću i živi se bez nede koju donosi pogled u budućnost, ljudski život ne da je jeftin nego ni nema neku opipljivu vrednost i cenu ...  Srpski Film tako smešta Srbiju i srpski narod među one koji umeju i mogu da se kroz umetnost na  otvoren i  iskren (u ovom slučaju i pomalo preteran) način bave onim zaista najkontraverznijim i najnedodirljivim temama ljudske prirode i ljudskog stanja.

Kao takav, Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u veštačkom svetu celuloidne trake. E pa nije tako! Kao što je to neko sjajno primetio - neke stvari se ne mogu razodgledati (cannot be unseen). Neke scene ako jednom vidite ostaju sa vama do kraja! Svi filmovi ekstremne kinematografije koliko god da ste ih gledali jesu strani filmovi, postoji ta neka izdvojenost i komotnost stranog jezika, stranog podneblja, stranog mesta dešavanja, dok u ovom slučaju gledate nešto potpuno naše! Ako pogledate Srpski Film budite sigurni da ćete videti stvari koje će iz vaših ustiju izmamiti bar pokoji urlik, ali nasuprot tome, posle gledanja još dugo će vašom zamračenom sobom vladati muk. Kroz neku svoju teško dohvatljivu i apstraktnu poruku Srpski Film je možda najmorbidnija i najbesmislenija psiho-šok terapija ikad zamišljena – ali je ipak neka terapija! Ako smete - pogledajte Srpski Film. Ako ništa drugo samo zato da bi se mogli time hvaliti drugima... Ja sam odgledao Srpski Film!

Tačno, nije za svačije oči. Npr. definitivno nije za oči onih koji očekuju dobar film.

Mene sve ovo nije mnogo potreslo, dakle, može se film odgledati a da ne ostanu nikakvi ožiljci na duši. Other than that, lep prikaz, Marče.

Evo i mene u kraju  xuzi

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html (http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html)

Quote from: Son of Man on 18-07-2010, 12:57:39
Evo i mene u kraju  xuzi

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html (http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html)

Ono da je scena otpozadi a ne u gro planu ima nekog smisla. Strava je veca ako se uzas samo naslucuje (ako se neke stvari ostave masti). U ovom slucaju mislim da bi scena sa gro planom in-your-face bila over the top, neuverljiva.

Inace nisi jedini koji smatra da je trebalo da bude bas tako, da se vidi bas sve, pa kom opanci kom obojci... :-)

Quote from: Meho Krljic on 18-07-2010, 11:54:46
Mene sve ovo nije mnogo potreslo, dakle, može se film odgledati a da ne ostanu nikakvi ožiljci na duši. 

Kako je ono islo u kajronu za Sok koridor: "Molimo vas da udaljite od ekrana decu i emocionalno labilne osobe..." ?!   :-)

Mark, ti pišeš na b92 blogu?

Pise, on je nas covek u njiovim redovima  ;)

Quote from: Mark on 18-07-2010, 15:28:03Ono da je scena otpozadi a ne u gro planu ima nekog smisla. Strava je veca ako se uzas samo naslucuje (ako se neke stvari ostave masti). U ovom slucaju mislim da bi scena sa gro planom in-your-face bila over the top, neuverljiva.

Ali tebra to je SNUFF, a u snafu nema strave koja se naslucuje, u snafu je strava vidljiva, ogoljena, i to ogoljena do te mere da ti na kraju cak prestaje da bude mucno kada gledas, ako si gledo onaj 16-ominutni  snimak klanja ruskih vojnika od strane chechena onda znas o cemu pricam.

E sad sto se tice toga dal bi to moglo OK da se snimi da bi delovalo uverljivo, ja mislim da bi moglo, jer sam i te kako ubedjen u Lakobrijinu umeshnost, a i Spasojevic se pokazao kako valja u sceni sa machetom... ;)

Quote from: Son of Man on 18-07-2010, 16:49:39
jer sam i te kako ubedjen u Lakobrijinu umeshnost, a i Spasojevic se pokazao kako valja u sceni sa machetom... ;)

scena bi bila gnusnija da je sa mačetom. i believe in lakobrija, ali dok je u bandi omanuo na konjskom, ovde se nije pokazao na todorovićevom penisu. upadljivo je pendrekast i gumeno vibrira. ako bi u filmu na vreme primili informaciju da je porno glumac tokom karijere zarad erekcije u sebe implantirao metalnu hidrauliku, onda bi se fatalna scena penetracije kroz oko mogla pretvoriti u omaž terminatoru - endoproteza se ogoljuje struganjem o duplju dok se kožica ne strgne kao tkivo sa skajnetove ruke nakon švarcijevih rezova.

http://www.youtube.com/watch?v=NgI9Z-L7hMY&feature=player_embedded


Pre dve nedelje, sećam se bio je to prilično dosadan dan u kancelariji, čuo sam da u Zrenjaninu nastupaju Goblini na svojoj povratnickoj turneji. Odmah sam otkucao SMS koji sam poslao svim drugarima i već tog prepodneva je bilo jasno da idemo na Dane Piva, 25. po redu, u Zrenjanin. Ipak trebalo je čekati dve nedelje, podsetiti se pesama, dakle provesti neko vreme u traganju za diskovima i kasetama bez kojih nam nekada ne bi prošla ni jedna žurka...

Kada je konačno stigao taj 27. avgust trebalo se snaći se za prevoz. Šinobus, koji je zadnih meseci prililčno redovno saobraćao, je odlučio da se pokvari baš dan pre koncerta pa od opuštenog putovanja vozom nije bilo ništa. Pošto uvek kasnim sa šemama, dok sam se ja skontao cela moja ekipa je sebi već našla neku vrstu transporta i kao za inat ni u jednoj  kombinaciji nije bilo mesta za mene. Prilično zabrinut i razočaran izađoh na put za Zrenjanin u nadi da ću nešto ustopirati. Na svu sreću, osim mene  stopirao je samo još jedan momak. Prošlo je petnaest minuta, pa dvedeset, pa pola sata i ništa. Niti previše automobila ide u mom pravcu, niti se preterano trude da mi učine uslugu i stanu. Konačno ovaj lik, sada vidim tek stariji tinejdzer - koji je stopirao desetak metara dalje - mi prilazi i pita me ima li šanse da nam nešto stane ovde za Zrenjanin. Rekoh mu da pojma nemam, ali da nam odgovara i prevoz do susednog Idvora, pa da odatle idemo autobusom. Dogovorismo se tako da stopiramo zajedno i par minuta kasnije nam staje jedan moj poznanik. Odvozi nas do autobuskog stajališta u Idvoru, a tamo ni žive duše nema. Retki prolaznici žure svojim poslom i u rani sumrak bivamo ostavljeni u zastrašujućoj tišini banatskog sela. Posle desetak minuta meni dosadi i upitah neku stariju ženu kada stiže autobus... Baba nam reče da nam je autobus otišao pre pola sata i da sledećeg nema. Nije nam ostalo ništa drugo do da izadjemo van sela, na raskrsnicu za Zrenjanin, pa da tamo nastavimo sa stopiranjem...

.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih... A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

U tom prilično iluminantnom trenutku za mene zvoni mi mobilni telefon i kaže jedan moj poznanik da imaju dva mesta u kombiju za Zrenjanin, pa ako bih hteo da idem sa njima... Naravno pristajem iz prve i za oko pola sata stiže dvadesetak godina stara mašina u kojoj se vrti tridesetak godina stara muzika. Ipak, bio sam srećan što se krećem napred i što sam iza sebe ostavio mrak, komarce i egzistencijalnu upitanost ...

U Zrenjanin, pravo u centar zbivanja, stižemo oko 21:15, taman u  momentu kada jedan od meni omiljenih domaćih bendova – Oružjem Protivu Otmičara – svira pesmu Tik Tak (sa danas sasvim zaboravljenog BK Sound albuma Maštoplov iz 2002.). Zvanična web prezentacija grupe kaže da poslednju postavu benda (2010) čine: Marko (bas), Srđan (bubnjevi), Nikola (gitara) i Jovana (vokal). Dakle ovo je već četvrta pevačica i opet je to neki novi koncept – dakle de fakto novi bend (pre par nedelja sam gledao na TV-u intervju sa Nikolom Pavkovićem osnivačem i danas jedinim originalnim članom benda koji je tu rekao da OPO svira u kojoj postavi se zatekne, što je zaista daleko od sjajne situacije). Iako su nova pevačica (mlada, lepa i željna da zabavi publiku) i novi bubnjar (najenergičniji i najživlji do sada, na ovom koncertu je bukvalno izgarao) davali sve od sebe – ovoj grupi je očajnički potreban novi hit, novi album i - možda najvažnije - novi menadžment. Njihov status iz devedesetih je prevelik da bi se sada sveli na neku vrstu OPO-tribute benda. Svirali su još i pesme Budi tu, Januar, i za kraj - Mladiću moj.

Oko 23:15 je sledio nastup Orthodox Celtsa, grupe koja već par godina igra na veoma tankoj žici između statusa kultnog benda i neke vrste zabavnjaka. Ceo njihov repertoar već više manje znam, nekih impresivnih noviteta nema i konačno sam shvatio da ne treba da stojim i gledam bend na bini već da odem po pivo i uživam u atmoferi... Ipak, gužva je bila neopisiva pa sam batalio i pivo i koncert i otišao do štandova sa knjigama, tu sam ubio nekih pola sata i pazario knjiga za par hiljadarki, dve pune kese toga. Nazad na svirku stigoh taman na vreme da čujem moju omiljenu If I should fall from grace with God.

Završiše Kelti i bilo je vreme za Gobline. Atmosfera je pred ključanjem. U gužvi sam a iščekivanje je postajalo frustrirajuće. I onda na binu izlazi voditelj programa Panta Šiklja Nafta da nam najavi početak takmičenja u ispijanju piva. Malo je reći da je publika bila razočarana. Mnoge od psovki i uvreda na račun organizatora sam zaista čuo prvi put, što i nije mala stvar za mojih tridesetak godina...

Takmičenje je bilo zaista montipajtonovsko. Na primer. žene su se takmičile u ispijanju piva tako što je jedna gospođica (zaista - samo jedna dama) ispila kriglu piva za nekih 25 sekundi. Šta je to značilo - ni sa kime se takmičila, ni protiv koga - pojma nemam... Onda su se takmičili muškarci  i to tako što su se dvojica trudila da što brže popiju kriglu piva, dok je treći to pivo naprosto sasuo u sebe. Milsio sam da je to već poznata caka iskusnih i sposobnih pivopija (da izbegnu gutanje piva), ali ovde izgleda nije bilo puno onih koji su to znali. Dakle ova dvojica su pili za impresivnih 8-9 sekundi, dok je ovaj treći sasuo to pivo u sebe za oko tri sekunde... A onda je usledilo takmičenje u držanju krigle u isprženoj ruci. Kao, ovo je test izdržljivosti, ali je brate mnogo dosadno za gledanje. Neki lik je tu kriglu držao sedam minuta, smori' nas sve...

Konačno, oko 25 minuta posle ponoći, se Zrenjaninom zaorilo: Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice gore, za novi dan ... Pesmom Ima nas počinje jedan od najboljih pank koncerata koje sam video u životu. Pominjao sam već neopisivu gužvu na festivalu piva, e sada zamislite tu užasnu gomilu ljudi kako skače i divlja! Posle par sekundi od prvih taktova bio sam mokar i od znoja (mind you - znoja drugih ljudi) i do piva. Iznad moje gleve lete plastične čaše i limenke, svaka bar do pola puna, od neke vrste povrede ili čak moguće pogibije me spasava samo to što sam nizak i debeo. Ipak uz sve to osećam se sjajno, iako Goblini više od deset godina nisu bili u centru moje pažnje - ove večeri  znam svaku pesmu i svaki stih.  Ono što ne znam zna devojčica ispred mene za koju bih po izgledu mogao da se zakunem da je upravo na kratko sišla sa splavova ...

Ona (misli da zna) i LSD se vraća kući samo doprinose opštem haosu oko mene. Ljudi su u nekoj vrsti sumanute ekstaze, siguran sam da ni bend na bini ne zna šta se dešava. U momentu sam pomislio da je možda najpametnije da se pomerim negde sa strane i da tamo budem siguran da mi se zaista ništa neće desiti... Ali ne može. Sa svih strana oko mene i iznad mene ljudi skaču, urlaju, divljaju. Ipak u svoj toj frci uspevam nekako da držim glavu iznad klučale mase. Očekujem da će se valjda vec jednom umoriti...

I zasta,  kao da mi neka viša sila daje za pravo, kada je publika već postajala opasna sama po sebe - crko Maršal! U stvari crkla su dva Maršala i obojica gitarista ostaju bez ozvučenja. Dok se pojačala popravljaju Golub i publika pevaju pesmu Tamara.(exYU hit Borisa Novkovića). Sledi mala pauza... Inače malo kasnije je seriji kvarova na bini dodat i slomljen doboš.

Bend se vraća na binu pesmom Privatni rat. Nakon nje idu Daleki put, Ne trebam nikome, i moja omiljena Dan posle - prva obrade te večeri je obrada pesme Wir ham' noch lange nicht genug grupe Böhse Onkelz – sa albuma Istinite Priče. Slede obrade pesama O Bella Ciao i Marina, Marina (Đorđe Marjanović je imao verziju na srpskom). Nakon bloka obrada sledi pesma U Magnovenju pa onda Na ivici, Petra, Bolje soko u ruci nego guska u krevetu, On je ona je,  Sedam loših godina, Punk's not dead, Voz, Cipjonka, Anja volim te. Tokom pesme Za Lorenu Golub predstavlja bend (Branko Golubović, Milan Arnautović, Vlada Kokotović, Alen Jovanović, Saša Šetka) i tako je završen glavni deo koncerta (oko 01:45h).

Na bis grupa izvodi novu pesmu pod nazivom Luna (prethodi joj neka Golubova priča o opasnostima narkomanije, što je tema ove pesme). Onda ide Sam-phone glas,  pa ponovo Tamara a kao poslednja pesma Kako bih voleo da si  tu. U svakom pogledu perfektan koncert je konačno završen u 2 i 5.

Ostalo je mi još nešto više od jednog sata do prvog jutarnjeg voza pa sam otišao da potražim nešto za jelo. Posle odlične pljeskavice u tortilji, šetajući zrenjaninskim ulicama pronađoh svoje drugare ispred štanda slovačke pivare Steiger, u različitim stepenima pijanstva. Probrao sam one koji su mogli da na sopstevnim nogama idu do željezničke stanice i krenusmo polako kući. Od nas petorice samo smo dvojica zaista i stigli do stanice da bi tamo uz viku i trčanje za šinobusom konačno i ušli u voz. Pred nama je bilo sat i po klackanja po banatskoj ravnici...

Pravo sa voza odosmo do kafane gde sam ja konačno te večeri (u stvari ono je već jutro bilo) popio pivo. Naime iako sam bio na Danima piva - u Zrenjaninu nisam popio ni kap omiljenog mi napitka!  Takav sam ti ja čovek. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

 :lol:  :lol: :lol: :lol: :lol:

Quote.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih... A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

To je to. Mislim da se slične opservacije mogu naći za većinu nas...

Sjajan tekst!  :|

Ovdje (u Banjaluku) dolaze u subotu, nadam se da će biti tako dobro. Samo bez tih tehničkih problema.  :)

Quote from: Ygg on 29-08-2010, 13:43:33
Ovdje (u Banjaluku) dolaze u subotu, nadam se da će biti tako dobro. Samo bez tih tehničkih problema.  :)

Goblini su u vrhunskoj formi! Energicni do bola ali i uigrani, uvezbani, tacni ko svajcarski sat...

Quote from: Meho Krljic on 29-08-2010, 10:51:08Mislim da se slične opservacije mogu naći za većinu nas...

Strecne me to ponekad, ali je generalno OK.

Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

goblini su bili smesni i '90

Quote from: Harvester on 29-08-2010, 18:48:32
Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara. :mrgreen:

Quote from: Ygg on 29-08-2010, 20:52:02

Quote from: Harvester on 29-08-2010, 18:48:32
Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara. :mrgreen:

Inače, ne moraš da dolaziš na filmsko veče. Mi ćemo da gledamo Resident Evil, a ti slušaj Gobline.

Quote from: Ygg on 29-08-2010, 20:52:02

Quote from: Harvester on 29-08-2010, 18:48:32
Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara. :mrgreen:

Reče čovjek koji voli Gosford Park.

Noćas je i u BGu bio sličan spektakl sa maltene identičnom set listom. Jedina razlika je valjda što je ovde na "Tamari" nastupio i Dr Pop, isto kao i pre 15 dina u KSTu. Razočaran sam što nisu svirali "Dr Hofmana". Mislim, wtf? Zato si dva put svirali "Kako bih voleo da si tu".
Mene reunion Goblina nije dojmio kao kolegu Marka. Možda nemam pojma, ali svo vreme koncerta sam razmišljao o tome kako su Goblini i mogli da budu popularni samo u 90im. Nevertheless, bilo je lepo recitovati sve te pesme kao da sam ponovo 8. razred osnovne. :)

pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

Ja sam devedesetih imao više od osam godina, tako da nisam slušao Gobline.

Quote from: Harvester on 30-08-2010, 02:39:39
Ja sam devedesetih imao više od osam godina, tako da nisam slušao Gobline.

Da. Ti si tad slušao Valentino. qpuke

Quote from: DušMan on 29-08-2010, 22:36:28...svo vreme koncerta sam razmišljao o tome kako su Goblini i mogli da budu popularni samo u 90im. 

Pa oni jesu proizvod devedesetih, ali nesto ne vidim da je posle njih nastao neki veci i uspesniji punk rock bend. Inace, da se nisu raspali ko zna sta bi danas svirali. Tesko da bi to bio pank ako se uzme u obzir ono sto su radili pred kraj...

Quote from: agota on 29-08-2010, 23:38:27
pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

Goblini su objektivno bili sjajan i za danasnje uslove zaista veliki bend. Isporucivali su genijalne pesme i na albumima i uzivo,pa ih nije ni trebalo previse forsirati da bi postali popularni.  Jedino sto mi je smetalo kod Goblina je to sto  su ponekad podilazili svojoj publici, narocito kada su imali onu pesmu Punks not dead...

Ako je ova "Luna" pravac u kom će se odvijati opus Goblina u XXI veku, onda nisu ni morali da se vraćaju iz mrtvih, bar što se mene tiče.
E da, svirali su i Punk's not dead.

Pa, koliko ja znam, Goblini ne misle da se vracaju (na duze)...

Quote from: Mark on 30-08-2010, 10:43:43

Quote from: agota on 29-08-2010, 23:38:27
pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

Goblini su objektivno bili sjajan i za danasnje uslove zaista veliki bend. Isporucivali su genijalne pesme i na albumima i uzivo,pa ih nije ni trebalo previse forsirati da bi postali popularni.  Jedino sto mi je smetalo kod Goblina je to sto  su ponekad podilazili svojoj publici, narocito kada su imali onu pesmu Punks not dead...

O cemu bre ti kakav veliki bend Goblini –sabacki indijanci  pa bre 90 je bilo dosta sjajnih bendova koji i danas rade  na prvom mestu block out ,darkvudi  obojeni program  ....zao mi je za recimo za sansajn kakav je to bio bend .
Ja sam slusala punk- stigoh do britni  stvarno nemam blama al brate bilo bi me blam da slusam gobline i tada i sada.
nekako imam osecaj da se seljanija drzala zajedno goblini , dzukele  ....
nemam nista protiv benova iz provincije -stvarno zvoncek je bio simpa

Džukele? Opa, počeli smo sa šamarima? Ja Gobline nešto i ne mirišem, niti sam ih ikada ozbiljno slušao, ali svakako u okviru mejnstrimskije verzije domaćeg panka nisu imali čega da se stide pored Ateista, Džukela, KBO!-a, Brejkersa itd. Od svih njih sam vazda najviše volio KBO!, naravno.

O, skinuo sam taj YT link Tap 011 pesme Gace jer sam mislio da pevaju "Zbog tebe ja i Gobline bi slusala" a to nije ta verzija. Tu kaze "Tapire bi slusala" dok sam ja cuo verziju gde kaze Gobline...

Quotenekako imam osecaj da se seljanija drzala zajedno goblini , dzukele  ....

Ali Agota, ja jesam covek seljak! Ne znam sta je lose u tome ... Ne mogu bas svi  seljaci da slusaju narodnjake i bosanski rock! Mozda Goblini nisu (bili) muzika za intelektualce, ali je zurka uvek bila odlicna sa njihovom trakom u kasetofonu!

PS
Pisao sam nesto na tu temu ovde:
http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete (http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete)!!!/

PS 2
Sunshine jos uvek rade.

Mislim da je prikladnija Tap 011 pesma za ovu temu Prevara. Nažalost nema je na JuTjubu (!!!!) ali evo barem teksta. To je jedina Tap 011 pesma za koju sam pomislio da u stvari pokušava da prenese nešto što Milan zaista oseća

Dovraga da,opet opet ja
sad imam plocu - tapiri,pa sta
svi znaju ko je to,sta je to -sad se prica
grupa vesele dece...
slatki klinci,zezanje da
meni je dosta toga sa 20 godina
jos mi malo fali pa da se skljokam na pod
kad mi kazu cujem pun si ko brod
a ja,pare - pare ja
gde su pare neko sigurno zna
znam ja -vrlo daleko ako igras fer
ovu igru gde seljaci sad su hit
jos jedna prevara

dacu dacu nego sta cu
moracu da objasnim vama sta se desava sa nama
tekstovi tipa ja te volim
mrmljaju devojcice sa nogama golim
decaci koji pevaju pevaj udri zevaj
vozi dobra kola,budi smeker budi zmaj -kraj
price je taj ako ne vozimo kola
mi smo budale i izigravamo vola
kako je lepo biti glup
ne treba nam glava kada imamo trup
covekov zivot stvarno je lak
kada samo za jel on koristi mozak
svi vi :
dovodite ga do toga da vise ne zna sta radi
dovodite ga do toga da i ne razmislja o gladi
dovodite ga do toga da noc je dan,a dan je noc
dovodite ga do toga da hi men stvarno ima moc
i zato dodjavola radio televizija novine
turska narodna muzka vlada ovde ove godine
koliko samo pametnih ljudi sad je puklo zbog seljackog fazona
prevara !

O, skinuo sam taj YT link Tap 011 pesme Gace jer sam mislio da pevaju "Zbog tebe ja i Gobline bi slusala" a to nije ta verzija. Tu kaze "Tapire bi slusala" dok sam ja cuo verziju gde kaze Gobline...

znam da sansajn rade imali su koncert prosle god

Sunshine - Iza Horizonta (http://www.youtube.com/watch?v=yI09nZMybmI#)

e kako se zvao stacin bend pre sansajn  ne mogu da se setim
edit :BLOODBATH :idea:

ovaj milanov tekst je odlican bolji od svih golubovih  majke mi

Umeo je Golub da zavuče tako da ne kaže baš bogznašta ali da to mladi lepo progutaju. Što je legitiman talenat za rokenrol tekstopisca mada naravno ne i najpoželjniji od svih zamislivih.

Inače, Sanšajn je danas valjda samo Bane plus mašine? Znam da mu je moj brat od tetke u drugom kolenu pravio matrice za onaj jedan album koji je bio ceo na englskom a posle ne znam je li Bane okupio neke muzičare...


A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2010, 20:35:03
Umeo je Golub da zavuče tako da ne kaže baš bogznašta ali da to mladi lepo progutaju. 

Ne treba zaboraviti da su Golub i ekipa bili dosta stariji od svoje publike. Mislim da su sredinom devedesetih vec bili u svojim tridesetim...

Naravno, naravno. Ali mislim da je ta iskalkulisanost u tekstovima ono što smeta Agoti (između ostalog) a i meni je uvek diskvalifikovala Gobline u smislu praćenja iz zadovoljstva pa sam ih pratio po službenoj dužnosti.

 
jebi ga meni su goblini  stvarnno bili bljak bljak a pomenuta pesma punks not dead je dno

ma setila sam se stace upoznala me sa njim ivona ramone (yu rock magazin)  nisam ga videla godinama

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2010, 20:35:03
A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

Tada je isao pod pseudonimom Mengele! :-)
A je li istina da je Alek sada vidjen da svira sa narodnjacima?!

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2010, 20:41:30
Naravno, naravno. Ali mislim da je ta iskalkulisanost u tekstovima ono što smeta Agoti (između ostalog)

To

e a kako se zvao onaj bend  rasa popov je imao intro  jer ima to na netu

Muzika Poludelih

da da ,jao moram da se pakujem.........

Quote from: Mark on 30-08-2010, 20:43:25

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2010, 20:35:03
A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

Tada je isao pod pseudonimom Mengele! :-)
A je li istina da je Alek sada vidjen da svira sa narodnjacima?!

Ako Brena spada u narodnjake onda je odgovor potvrdan. Naravno, svirao je i sa Afrikom Bambatom onomad ispred Pablik Enemi. Alek je svestran i uvek sam ga cenio i kao čoveka i kao muzičara.

@ Mark
PS
Pisao sam nesto na tu temu ovde:
http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete (http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete)!!!/

ziva istina to za kasete tako sam ja slusala ko nenormalna dlm prvi album ,pa kristale isto prvi album dva metra:),hladno pivo prvi put kad sam cula euforija ziva poslednja kaseta koju sam kupila je igracka placka kkn jos je cuvam
pa dilema dal da kupim offspring ili green day  kakvi pacenici pa zickanje posle skole u parku kod stupice.....

Quote from: agota on 30-08-2010, 20:21:27
e kako se zvao stacin bend pre sansajn  ne mogu da se setim
edit :BLOODBATH :idea:

to je bend malog Koleta i još uvek drndaju.

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2010, 19:58:48
Mislim da je prikladnija Tap 011 pesma za ovu temu Prevara.

сећам се те ствари, моја сестра је имала ту касету (ако ће ми ико поверовати :) ) то је отприлике последњи Миланов трзај у покушају да докаже да је и даље неки курчеви репер...мислим да је била и још једна чиста репм песма на албуму, нешто-поји, поји Миле волове на реци...тако је нешто ишао рефрен.на каснијим албумима више није покушавао да убацује такве ствари...ваљда.

Ja sam čak jednom na TV video Prevaru, valjda je bio neki plejbek ali Milan je to repovao onako baš besno i ja sam to tumačio kao njegov prezir prema samom sebi što bi rađe bio reper po propisu al je prodo dušu đavoljoj estradi.

имао је бре и спот за Превару, Милан се нешто куропеца у некој пилотској јакни, као у некој кафани, јбмли га, видео сам га само пар пута...и Дак(ти си мрак) је на почетку кењао како је био репер, али да од тога нема `леба...ако ћемо искрено, ствар Фанки Џија са Миланом, Сутра је нови дан, је по мом сећању чисти хоп са вест кост призвуцима. ако неко зна на шта мислим...

Goblini u Banjaluci večeras razvalili! Sjajan koncert. Odlična atmosfera. :|

Ispostavilo se da je DFK premalo mjesto za ovakav koncert. Gomila ljudi je ostala bez karata. U prodaji je bilo samo 400 ulaznica a realno nije ni moglo stati više ljudi unutra. Ja sam srećom kartu kupio dan ranije. :D

FAK JEA!

PS
Je li to zatvoren prostor, taj DFK?!
Jesu li svirali nesto sto nije bilo u ZR i BG-u?!

Jeste, zatvoren je prostor. Svirali su iste pjesme kao u BG, čini mi se da je čak i redoslijed isti.  :)

I da, kao predgrupa svirali su nekakvi Siempre Pelligroso, takođe Šabčani.

Jao, koliko DNO neko mora da bude pa da svira kao PREDGRUPA GOBLINIMA?!??! :x :!:

inače, tekstove Goblina nije pisao Golub :)

za, po meni, najbolje tekstove Goblina odgovoran je šabački pjesnik i novinar Stevan Marinković - "U magnovenju", "Ona", "Vođa (ja sam jedini čovek na svetu)", "On je ona je"...

inače, to da su goblini mogli da budu popularni samo u devedesetima ne pije vodu. zato što sad na njihovim koncertima vidim klince koji devedesetih nisu znali ni sva slova latinice, a sigurno se ne sećaju betmena i zlatka iz kst-a, a znaju sve pesme goblina napamet. goblini su pretekli iz devedesetih, kao i većina tih bendova koji su ovde pominjani, i uspevaju kod novih klinaca - s tim što su goblini, za razliku od atheista i block outa, očigledno mnogo popularniji. možda zato što nisu svirali, pitanje je na šta bi danas ličili. ipak je i meni od dve nove pesme ova luna onako, a bolja mi je ona koju su napisali još devedesetih (Goblini - Kao Da (2010) (http://www.youtube.com/watch?v=KYE0x3qhBeg#))

Jeziva reakcija, naravno!

Zaista je malo toga novog jos moguce reci o desavanjima vezanim za gej paradu, ali Antonicev tekst me je bas razocarao pre neki dan. Problem je u tome sto Antonic u svojoj analizi i u nekoj vrsti pravednickog zgrazavanja nad izjavom drzavnog sekretara Homena (o tome kako ce drzava ostro reagovati na huligansko nasilje), polazi od toga da su huligani zastupnici demokratije i cuvari nacionalnih interesa (koji se kao takvi bore protiv politicara na vlasti koji zastupaju neke tudje interese - u ovom slucaju interese EU i SAD - i koji zbog te borbe mucenicki stradaju). U ovom trenutku ne mogu da smislim ni jedan racionalan razlog zasto bi neko tako sagledavao situaciju...

Ne radi se ovde o nekom demokratskom procesu u kojim imamo dve ravnopravne strane! Ovde sa jedne strane imamo pravo nekih gradjana ove drzave da imaju sopstvenu seksualnu orijentaciju koju zele slobodno i javno da ispoljavaju. A ko je sa druge strane?! Ljudi koji su protiv tog prava, protiv te slobode. A kako nazvati protivnike ljudkih prava i sloboda?! Mani recimo na pamet padaju nazivi "kriminalci" i "fasisti" ... Kako nazvati ljude koji su u stanju da proizvedu onoliki haos po gradu?! "Huligani" kako drugacije... A sta jedna odgovorna drzava treba da radi sa huliganima, kriminalcima i fasistima?!

Nije tu u pitanju samo Antonic - kojeg ja veoma postujem - problem su i mnogi drugi koji su spremni da huligane -  ljude koji su u nedelju bili spremni da ubijaju - nazivaju "decom", "razocaranom omladinom", "ogorcenim pojedincima kojima je prekipelo",  "ljudima koji pate jer nemaju posao, novac, sigurnost buducnost" ... Moguce je da su to upravo njihova deca, ali pre ce biti da oni ili nece ili ne mogu da  vide objektivnu opasnost koja preti od huligana, ili se pak zlurado raduju haosu kog huligani donose na ulice Beograda valjda nadajuci se da ce im ovi posluziti u osvajanju vlasti?! SNS i DSS, mislim na vas!

A sto je zaista najtuznije SPC se tu zaista nalosije snasla, jer u ovom slucaju mlaka saopstenja ne znace ama bas nista ako ce - kao sto smo to svi videli - huligane da predvode ljudi u mantijama, ljudi sa ikonama i krstovima u rukama, ljudi koji ponosno uzdizu desnicu u ljoticevski pozdrav.  Takvi ljudi ili treba da od SPC trpe konsekvence za svoje ponasanje ili to onda znaci da ih SPC podrzava u tome. SPC mora vec jednom da pokaze da je naucila nesto iz ratnih desavanja devedesetih!

Dakle, ako je jasno sve sto sam ovde pomenuo, ako su mnogi bitni cinioci drustva zakazali (analiticari, SPC, politicke stranke (a moze se reci i to da su i mnogi roditelji zakazali, ali to je jedna slozenija tema}) stvar zaista ostaje na drzavi, njen odgovor na nasilje i haos na ulicama mora biti "jeziv" - to jest strog i beskompromisan - zato sto Srbija ne moze da bude drzava u pravom smislu reci sve dok  ne postane i drzava homoseksualne populacije.  A sve dok Srbijom slobodno setaju ljudi spremni da unistavaju, pale, prebijaju i ubijaju neistomisljenike - Srbija niti je drzava u pravom smislu reci, niti to ikada moze postati. Drzavni interes Srbije je da ona bude drzava svih njenih gradjana, dakle i drzava homoseksualaca. Sve dok to ne postane, dok se taj interes ne ostvari, borba protiv protivnika prava gradjana na sopstvenu seksualnu orijentaciju  mora biti beskompromisna i ostra - jeziva sto rece Homen.

Novinarstvo ili drustveno-politicki angazman?!

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.b92.net%2Fnews%2Fpics%2F2010%2F09%2F16862230824c8e0dd477e60716861492_490.jpg&hash=ff3762b7c64625e7837358f1b872f7047ac25c3f)

Gledam emisiju IZMEDJU REDOVA i neke stvari su veoma upadljive:

Dok govori Vesna Pesic u emisiji vlada grobna tisina, Jugoslav se osmehuje i svi pazljivo slusamo sta predsednica politickog saveta LDP-a izlaze. Kada progovori Slobodan Samardzic on covek ne stigne da kaze trecu recenicu i odmah krecu Jugoslavova upadice koje prekidaju izlaganje potpredsednika DSS-a. Naravno tu odmah i Vesna Pesic ima nesto da doda i jasno je da od Samardzicevog izlaganja nema nista. Posto Samardzic ne moze da detaljnije izlozi svoje ideje, gledalac nema nikakve sanse da uhvati nit Samardzicevog izlaganja i onda u emisiji kao da ga nije ni bilo. Tako Samardzic ispada nedorecen i stice se utisak da u stvari nema sta da kaze, sto je mozda i istina, ali voleo bih da mogu da se uverim u to.

Cosic cesto izlaze neke svoje stavove i dosta filuje pitanja - postavlja ih tako da nema sanse dati jednostavan odgovor -  a kao sto smo videli ova TV emisija ne trpi ulazenje u detalje i onda gost manje vican ovim mehanizmima ispada neuverljiv. Ispada da je poenta da u emisiji neko ispadne pametan a neko glup, neko uverljiv a neko nedorecen. Ponavljam mozda i jeste tako, ali voleo bih da se uverim u to bez tih mehanizama.

Ako ce voditelj da drzi neciju stranu (LDP) i pomagati u napadima na drugu stranu (DSS) jasno je da ova emisija onda nema puno veze sa novinarstvom, mislim da je drustveno-politicki angazman prava rec za to.  Ali bi onda bilo lepo to u TV programu tako i nazvati...

Hm... Kod Jugoslava je stanje uglavnom uvek bilo takvo, tako da... ovo je samo da kažemo nastavak političke borbe drugim sredstvima.  :lol:

Antonić je uvek bio špijun.

Transformacije


Juce sam sasvim slucajno naisao na jedan YouTube video, pesmu posvecenu poslednjoj subkulturi, postmodernim zaludjenicima koji sebe nazivaju hipsterima. Pesma pod nazivom Being a Dickhead's Cool me je podsetila na neku moju evoluciju i transformaciju kroz razne mladalacke faze i ispade  - od pocetnickih heavy metal koraka pa sve do dark & gothic katastrofe - sve do konacnog kolapsa vere u bilo koju odrednicu i klasifikaciju i sasvim opravdan sarkastican odnos prema svom tom svrstavanju...

Being a Dickhead's Cool (http://www.youtube.com/watch?v=lVmmYMwFj1I#ws)


U pocetku sam bio metalac. Bila je 1991. godina kada je moj brat otisao na odsluzenje vojnog roka, iza njega je na citavih godinu dana meni na usluzi ostala ogromna kolekcija heavy metal albuma, sto na plocama, sto na kasetama. U to vreme sam imao 12 godina i bio ponosni vlasnik tada veoma rasprostranjenih dvokasetasa, mada je moj bio neke prilicno opskurne marke koje nema sanse da se setim sada... Plocama se nisam previse bakcao, ni tada ni ikada posle toga.

Omiljeni heavy metal bend mi je (naravno) bio Iron Maiden, a Fear of the Dark mi je bila prva metal kaseta koju sam ikada kupio, i to od ulicnog prodavca - bila je to jedna od prvih piratskih kaseta (koje smo zvali poljskim zato sto su bile radjene u Polskoj). Druga kaseta koju sam kupio je bio istoimeni album grupe Black Sabbath (tzv. s/t) i to je bila valjda moja poslednja kupovina u tadasnjoj robnoj kuci Buducnost koja je drzala PGP-ova licencna izdanja i koja je kao i sve ostalo u drzavi propala sa raspadom SFRJ i kriznim godinama.

Iako su mi Mejdeni bili omiljeni bend, nije proslo dugo vremena dok  nisam otkrio one malo ekstrenije zanrove u metalu - death metal (koji je sredinom devedesetih dostigao svoj kreativni vrhunac) i doom metal (koji je tada takodje bio veoma popularan, narocito nakon albuma Icon grupe Paradise Lost). Sumanuto tezak, brz ali tehnicki savrsen kao i na neki uvrnut nacin pevljiv i melodican zvuk = grupa kao sto su Slayer, Death, Pestilence, Obituary,  Carcass, Paradise Lost, Anathema, od domacih bendova Bloodbath i Necrophobia - samo je ucvrstio moju uverenost da sam bas tamo gde pripadam i da je metal zvuk ono sto najbolje zadovoljava moje mladalacke nagone i frustracije. Bio je to period izmedju moje 13 i 16 godine i zaista sam neizmerno uzivao u muzici. Moja posvecenost ovom zanru je na zalost znacila da od druzenja sa vrsnjacima nema mnogo vajde, pa sam zajedno sa jos dva drugara iz kraja poceo da "visim" sa ostalim metalcima koji su bili od 3 do 7 godina stariji od mene. To me je na zalost zauvek izbacilo iz grupe vrsnjaka i ja sam se kroz celu svoju mladost druzio sa starijima, sto me je na neki nacin obogaljilo jer sam se u svakoj grupi osecao ili mladji ili stariji, nikada kao medju svojima.

Kao metalac sam dogurao i do srednje skole, to jest gimnazije, ali je vec tada pocelo neko moje preispitivanje. Mislim da sam solidno pregurao prvu godinu ali znam da sam u pocetku dosta patio zbog cinjenice da je cela moja ekipa bila na skolovanju negde van naseg mesta, iz Kovacice su svi putovali za Zrenjanin, Pancevo ili Beograd.  I onda su svi imali neka nova iskustva, nesto ima se novo desavalo, imali su neku vezanost zajednickog zivota po internatima ili zajednickog putovanja. Ja sam bio osudjen na gimnaziju koja je bila u mom mestu i u kojoj nisam imao neke blize drugare...

I ne znam sta se tacno desilo, ni kako se to desilo, ali negde tokom druge godine gimnazije sam postao panker. Dakle imao sam tada vec 16-17 godina i od lokalne ekipe pankera (koju sam znao onako povrsno) bio sasvim drugi svet. Moje mesto je inace imalo solidnu istoriju pank subkulture, bilo je u Kovacici od ranih osamdesetih nekoliko generacija pankera, ali su to u glavnom bili ljudi koji nisu imali puno veze sa pankom kao muzikom. Vise se tu radilo o nacinu oblacenja i ponasanja, bio je to ponajvise vid druzenja i okupljanja mladih ljudi koji su videli nesto u Sidu Visizu i Pekinskoj Patki (kasnije i u Satanu Panonskom sa kojim se par ljudi odavde intenzivno dopisivalo), ali se tu ipak radilo o ljudima koji od Sex Pistolsa i Exploiteda nisu puno odmakli. Plus, radilo se o ljudima kojima nije smetalo da slusaju tzv. bosanski rock, Corbu, Bajagu i tome slicno. Sa takvim ljudima - koji su uzgred konstantno imali najlepse devojke i generalno bili od svih odlicno prihvaceni- ja nisam imao nikakve dodirne tacke.

U pocetku sam slusao gomilu domacih pank bendova - KBO!, Zvoncekova Biljeznica, Dza ili Bu, Trula Koalicija, Saht, Direktori, Goblini... Dakle sve ono sto se ionako vrtelo na TV-u i sto se moglo videti uzivo, pa cak i cuti u lokalnom disko klubu. Ali je mnogo bitniji uticaj stigao sa sasvim druge strane. Kao metalac bio sam u kontaktu sa dosta grind core muzike, a grind core je ipak vise podvrsta pank muzike nego metala pa sam vec tada slusao dosta old school grind-a (najvise prva dva Napalm Death albuma) i crust punk-a u izvodjenju grupa kao sto su Discharge, Terrorizer i Extreme Noise Teror. Prelaz sa te muzike prema ostalim vidovima panka je bio sasvim prirodan. Slusajuci crust punk i malo kasnije anarcho punk, za razliku od heavy metal dekadencije koja je pratila moj dotadasnji razvoj (ali i odrzavala relativno dobar prosek u skoli) poceo sam da se interesujem za neke malo ozbiljnije teme (koje su me udaljile od skole i svele moje skolovanje na provlacenje sa dvojkama) i aktivizam, nacin zivota koji se vezuje za anarhizam, pacifizam, antimaterijalizam i generalno ono sto bi danas najradije nazvao klosarenje. Vremenom, postalo je sasvim prirodno da uplovim u svet undergrounda - medju fanzinase i DIY pank bendove. Umesto da samo citam tudje fanzine i slusam tudju muziku postao je imperativ da i sam radim svoj fanzin i osnujem svoj pank bend. Fanzin Pokvarena omladina sam pokrenuo krajem 1997. (tacno u vreme kada je u Srbiji pocela prava lavina fanzina) a nekako u isto vreme i pank bend Pravacludara! (koji je za mozda pola godine imao nekoliko haoticnih proba i odrzao samo jedan koncert).

Moje pank avanture su se protegle sve do kraja studija kada sam (otprilike zajedno sa celokupnom pank scenom u Srbiji) sa 21-22 godine poceo da gubim interes za aktivizam i poceo da ulazim u period depresije i potpunog beznadja.  Mislim da je to imalo veze i sa velikim razocarenjima koja sam poceo da dozivljavam sa shvatanjem da je i pank scena na neki nacin jednaka svim drugim subkulturama. Poceo sam da primecujem da su ljudi koji sa mnom dele te neke anarho pank stavove u isto vreme imaju para da narucuju prilicno skupe ploce i diskove iz inostranstva i da na sebi nose odecu koja bi mogla da obezbedi bar nekoliko meseci lagodnog zivota u tadasnjoj Srbiji. Shvatio sam da fenseraj itekako postoji i medju pankerima, kao sto medju njima postoje i sve ostale negativne osobine koje krase svaki drugi pokret - hipokrizija, licemerje, neiskrenost, ...

Po zavrsetku studija, izgubivsi mnoge kontakte sa ljudima "sa scene" a i videvsi sveopste odumiranje tog DIY HC/anarho panka u Srbiji sam opet ostao prepusten sam sebi. Jedan od najbitnijih momenata u mom zivotu se desio kada sam jednom lutajuci po Novom Sadu stvratio na Spens u jednu od poslednjih radnji koje su prodavale piratske kasete i diskove, mislim da se zvala Muzicka skoljka, tako nekakko, i u njoj sam umesto neke kasete grupe Oi Polloi kupio kasetu Best Of New Order. Tako je pocela treca faza mog zivota u kojem sam se posvetio darkwave, post punk i gothic zvuku.

E sad da li je depresija proivela zelju za tom muzikom, ili je muzika proizvela depresiju, ili je sve to u stvari bilo uzrokovano cinjenicom da sam jednostavno ostao bez prijatelja i nekog prisnijeg kontakta sa ljudima - ostaje cinjenica da sam nekih pet sledecih godina proveo druzeci se sa samo jednom drugaricom i odrzavajuci neke najpovrsnije moguce kontekte sa mozda jos troje-cetvro ljudi. Bio sam doslovno na dnu i jedino sto me je spasavalo jeste muzika (tada sam poceo da se bevim bootleg izdanjima i poceo fanaticno da pratim grupu The Cure) i osecaj da u svemu tome mora da ima neke poente i da na kraju ipak sledi neki rasplet. Kao neki kuriozitet bio sam tada batalio cigarete, sto je potrajalo celih 5 godina, dok sam celu jednu godinu ostajuci zatvoren kod kuce prestao i da pijem (dobro, nije da sam do tada bio neki alkos) i da izlazim van bez preke potrebe.

I to je tako trajalo i trajalo sve do proleca 2007. kada sam jednog suncanog nedeljnog popodneva izasao da prosetam u park. Tamo sam naisao na jednog starog drugara i sa njime uzeo neko pivo iz trafike i seo da popricamo i malo "visimo" sa njegovom ekipom. Secam se da je ovaj moj poznanik bio okoreli panker a njegovu ekipu su cinili metalci, pa sam medju njima bio prilicno cudna pojava, sto jedna devojka medju njima nije mogle a da ne primeti. Naravno ni ja nisam ostao imun pa sam od tog dana poceo ponovo da izlazim medju ljude i poceo da zivim neki normalniji zivot. Zivot u kojem se vise nisam previse zanimao za tako povrsne stvari kao sto je muzika koju neko slusa, odecu koju nosi i stavove koje propoveda. Naravno, nisam ni malo srecniji ni zadovoljniji, ali se bar vise ne ponasam kao napaljeni kreten. Bar se nadam da je tako...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fsphotos.ak.fbcdn.net%2Fphotos-ak-snc1%2Fv939%2F164%2F35%2F1089365661%2Fn1089365661_223394_1954.jpg&hash=d57fc21c602aa6271f501ef63e073ec45b193477)


PS

Ovaj tekst je na neki nacin vezan za tekst
Deset godina mamurluka
koji je objavljen ovde:
http://blog.b92.net/text/15017/Deset-godina-mamurluka/ (http://blog.b92.net/text/15017/Deset-godina-mamurluka/)

Pa koga zanima, klik ...

Quote from: Mark on 25-10-2010, 20:20:10
Transformacije


Juce sam sasvim slucajno naisao na jedan YouTube video, pesmu posvecenu poslednjoj subkulturi, postmodernim zaludjenicima koji sebe nazivaju hipsterima. Pesma pod nazivom Being a Dickhead's Cool me je podsetila na neku moju evoluciju i transformaciju kroz razne mladalacke faze i ispade  - od pocetnickih heavy metal koraka pa sve do dark & gothic katastrofe - sve do konacnog kolapsa vere u bilo koju odrednicu i klasifikaciju i sasvim opravdan sarkastican odnos prema svom tom svrstavanju...

ovaj sajt je već pominjan na forumu, ali nije na odmet ponoviti

http://www.latfh.com/ (http://www.latfh.com/)

hipsterski blog

U Srbiji niko nikada nije postao astronaut!


Prilicno rano u svacijem detinjstvu odrasli pocinju sa njima veoma zabavnim pitanjima tipa A sta bi voleo da budes kad odrastes? Jasno je da kada smo suvise mali svi mastamo o zanimanjima kao sto su astronaut, vatrogasac, vozac Formule 1 ili fudbaler. To su nam atraktivni poslovi za koje vidimo da donose visok status u drustvu. Onda malo porastes i pocnes da razmiljas malo realisticnije - to jest sa stanovista materijalne dobiti, sto je mnogo opipljivije od drustvenog statusa - i zamisljas sebe kao advokata, ekonomistu ili lekara.  I onda nekako kada vec stignes do situacije stani-pani odaberes zanimanje za koje mislis da ti najvise odgovara nevezano za klinacke mastarije ili buduce materijano blagostanje, a cesto nevezano i za skolovanje koje je iza tebe... Evo zasto su moji bliznji uvek bili razocarani mojim odgovorima na gorepomenuto pitanje ...

BIBLIOTEKAR
Na ovaj posao sam jednom cak i konkurisao. Naravno nisu me uzeli - iako su trazili osobu sa bilo kojim fakultetom - nisam imao onaj neki kurs za bibliotekara, sta li je ... Nije vazno! Uvek sam pomalo zavideo bibliotekarima, skoro na onaj isti nacin na koji su drugi ljudi prema njima osecali sazaljenje. Uvek su to bile zene, i uvek su to bile osobe potpuno nezainteresovane za spoljasnji svet. Mozda je to zato sto prema knjigama iz biblioteke niko nema nikakvo postovanje, pa preko njih ni prema samoj biblioteci, pa ni prema samim radnicima u toj ustanovi, cak i izdajuci knjige i popunjavajuci neophodnu (ali zato potpuno bezveznu) papirologiju - one su uvek u ruci ili krilu imale neku ogromnu knjizurinu, najcesce otvorenu negde na drugoj polovini. I uvek su to bile duboko nesrecne zene, cesto veoma nervozne, duboko zamisljene nad svime (ustvari nad sobom), bile su to osobe sa kojima je svaki razgovor bio teska formalnost koja ne zalazi dublje od komentara na temu vremena napolju (u biblioteci koja najcesce nema prozor prema vani!). Jednom sam sreo zenu koja je radeci u biblioteci docekala penziju, videvsi je van biblioteke izgledala mi je bar 20 godina mladja i bar 100 puta srecnija i poletnija. Da, biblioteke su  veoma depresivna mesta, i verovatno zato sto sam ja prilicno depresivna osoba uvek sam video sebe u jednoj od njih ...

RADNIK U TRAFICI
Ok, znam da je rad u trafici ovih dana rad sa svime osim sa novinama, ali sedeti osam sati u maloj prostoriji okruzen svom stampom izdatom u nasoj drzavi, pa cak i sa nekima stranim casopisima i novinama, mora da je odlican osecaj! Moram vam priznati da me od 7 dana u nedelji bar 3-4 dana samo i jedino novine nateraju da izadjem iz kreveta! Kolika god da je depresija i koliki god da je osecaj beznadja, ipak zelim da vidim sta ima novo i sta kazu novine! To je nesto sto mi internet, TV i radio nikada ne mogu zameniti! Osam sati u nekoj od tri smene citati novine i raditi sa novcem - koji je najcesce sitnina - mora da je predivno! Pocnes sa dnevnom stampom, citas kratke udarne clanke dok ne prodje jutarnja navala, onda celo prepodne ispratis sve feljtone i kolumne da bi negde oko podneva kada nastupi mrtvilo krenuo sa iscitavanjem ozbiljnih politickih nedeljnika. Prvo se nakurcis uz Vreme, pa se onda uvedes u ravnotezu sa NIN-om...  Dok si stigao do pisama citalaca tu je rano popodne i - u vrtlogu ljudi koji kupuju svoju drugu paklu cigareta i klinaca koji uzimaju stripove i samolepljive slicice - smena se zavrsava...  Ides kuci sa Pan erotikom pod miskom!

POSTAR
Vec duze vreme, ustvari otkako sam shvatio da od mene nikada nece biti sportista - a bavio sam se sa jednakim neuspehom prvo fudbalom, pa onda stonim tenisom, pa na kraju kosarkom - moje omiljene "zdrave" aktivnosti su voznja bicikla i duge setnje. Nije bilo stesko spojiti 2 i 2 i shvatiti da bih ja prilicno uzivao radeci kao postar. Neka saznanja vec imam posto cesto vidjam dvojicu poznanika koji su postari i vidim da se bez sumnje radi o sjajnim osobama, neverovatno pozitivnim i valjanim licnostima, cak bih se usudio reci - srecnim ljudima. Mislim da bi mi bilo sjajno kada bih radio taj posao! Raznosis ljudima pisma, racune, telegrame,  pakete... Brzo upoznas sve ljude u svom reonu, sa svakim uvek razmenis par reci, sa svakim podelis osmehe i tugu za taj dan, vremenom postajes svima poznat i svima omiljen (ako bas nisi neki kreten). Uz sve to vozeci bicikl ili setajuci dugim ulicama i udaljenim predgradjima vodis vise-manje zdrav zivot (ja ne znam ni debelog pa cak ni ugojenog postara!). Problem su naravno psi, ali valjda postoji neka procedura i za to... Mozda cak i neke pare, neka premija kada te neki od njih ujede! Ne, zaista biti postar mora da je sjajno! Sta god o  tome mislili momci iz grupe Block Out!

RADNIK U VIDEO KLUBU
Moja prva i najveca ljubav! Ali molim vas, primetite distinkciju! Voleo bih da sam radio kao radnik u video klubu a ne u DVD klubu! To jest ja bih najradije radio u video klubu krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih. U onom divnom dobu kada su video plejeri postali normalna pojava u srpskom domacinstvu i taman kada je u Srbiji zavladala ta izvorna piraterija - ona od koje je sve krenulo - tzv. video piraterija. Uvek sam uzasno zavideo ljudima koji su radili u tih nekoliko video klubova koje sam obilazio! Bilo je to vreme kada sam zavrsavao osnovnu skolu. Bio sam vrlo dobar djak i posto nisam nesto jurio odlican prosek - imao sam gomilu slobodnog vremena na raspolaganju,  vremena koje sam trosio na iznajmljivanje i gledanje filmova. Nije proslo punodok nisam shvatio da bi bio san snova kada bi mi buduce zaposlenje bilo vezano za filmove. Naravno, nisam se zanosio radom u kinematografiji! Mislio sam raditi u jednom od tih video klubova koji su se u to vreme bas bili namnozili!  Sta tu ima?! Sedis osam sati u video klubu, iznajmljujes ljudima filmove, malo pricas sa njima o onome sta valja a sta je djubre, malo radis sa papirologijom i onda ostatak vremena gledas filmove... Posto je vladala piraterija, kroz klubove su prolazile stotine i hiljade naslova, svaki od njih u nekoj svojoj generaciji i svaki od njih prekriven nekom svojom videodromskom patinom... Milina! Posto sam u svakom klubu nailazio na istu vrstu radnika uvek sam bio veoma uvredjen sto su gazde tih klubova u odabiru radnika najcesce preferirale mlade devojke, i to one koje po pravilu o filmovima ili nisu imale nikakva znanja ili su vladale samo onim naopstijim mestime svetske kinematografije. Ja koji sam neretko znao satima da visim u video klubu, smarajuci i musterije i radnike glupim trivijalnostima o filmovima na policama ipak nisam bio dovoljno impresivna pojava da bi me i zaposlili u njima. Ipak, uvek sam se nadao da ce se jednom ukazati prilika i da ce se konacno otvoriti klub u kojem cu konacno biti od koristi... To se naravno nikada nije desilo, ali ja nisam ni stigao da ocajavam jer su svi ti klubovi - izrasli kao pecurke posle kise - redom propali vec do sredine devedesetih. Sada vise ne postoji ni jedan jedini!

Eto, to su cetiri zanimanja o kojima sam mastao kao mali. Ni jedno nije profitabilno i svako od njih je vec godinama na umoru. Sasvim je sigurno da ni na jednom ne bih docekao penziju i da bi se sa svakim borio da sastavim kraj sa krajem... Ali se bar nisam zanosio sa astronomijom! U Srbiji niko nikada nije postao astronaut!

Simpa tekst  :)
Block Out Postar (http://www.youtube.com/watch?v=TDPusn_gGTw#)


..........mada bukovski je to davno objasnio  :)

http://www.youtube.com/watch?v=DJCEZq-dqlk&feature=mfu_in_order&list=UL

U onim simpaticnim razgovorima o odrastanju jedna od cestih poruka koju ce mnogi reci je da Ako nisi bio panker, nisi postao covek i sto se mene tice bice u pravu. Biti panker makar na mesec dana precica je za ono neko zivotno iskustvo i uverenje da si nekada ipak bio kakav-takav buntovnik, ljuti anarhista, protivnik sistema. Najcesce uz ogradu da si bio sve to kad je tome bilo vreme.

Ali nije bas sve u buntovnistvu. Jedan od najvaznijih sastojaka odrastanja je i dozivljaj ljubavi - osecaj da volis i da si voljen - bilo da je to prva zaljubljenost, iskustvo ljubavnog odnosa ili naprosto zelja da se bude voljen i shvacen. Ljubav naravno ne bi bila ljubav kada je ne bismo na pravi nacin osetili tek kada ostanemo bez nje. Nikada nam devojka nije draza nego onog dana kada ova raskine sa nama! Dakle posle mladalackog buntovnistva sledeci vazan deo odrastanja jesu ljubavni debakli.


Posle nekoliko pocetnickih i povrsnih ljubavnih iskustava, mlada osoba stekne to neko lazno osecanje i glupu uverenost da je ovladalo odnosima kada pomisli da je ustvari u ljubavi nesrecna i u tim interpersonalnim odnosima tragicno neshvacena. Pada se u depresiju i stice se taj neki romanticarski, fatalisticki odnos ka ljubavi a preko nje i prema zivotu. Pocinje neka vrsta mazohistickog uzivanja u nepripadanju i u toj opstoj neshvacenosti naseg velicanstva od strane celog ovog prokletog sveta koji nas okruzuje.

Upravo tu vas cekaju The Smiths.

Ali ovo nije tekst o Morisijevoj i Marovoj grupi uz koju sam (a verujem da u tome nisam bio usamljen) mnoge noci i dane proveo u krevetu, natmuren i bolestan od toga koliko me niko (dodjavola pa cak ni ona) ne razume i ne voli.

Ovo je tekst o srpskoj verziji  poznatog mancesterskog sastava - grupi Minstrel iz Novog Sada. Tacnije, ovo je tekst o njihovom prvom albumu koji se pojavio na kaseti pod nazivom Studiju M Live (TIOLI, 1993). Devet pesama koje sam slusao danima i nedeljama pogadjale su svaka na svoj poseban nacin ceo spektar onih najfinijih i najtanananijih osecanja koja obuzimaju coveka koji je upravo shvatio da mu se sa propalom romansom srusio i ceo svet.

Kaseta je imala veoma skroman omot a bend - iako je u pitanju koncertni snimak - nije previse komunicirao sa publikom: jedno "Hvala" i na kraju jedno "To je bilo sve od grupe Minstrel". Inace Marko Trbovic koji je autor muzike i tekstova je potpuno nedokuciv u svojoj poetici - iako sam milion puta preslusao album ja ni dan danas pojma nemam sta je zaista hteo da kaze kroz neke od svojih tekstova. Dakle sva moja tumacenja pesama koje mi tako puno znace su krajnje, krajnje proizvoljna i subjektivna!

Album otvara poletna ljubavna pesma Sport. Nakon sto bubnjar odbroji par taktova otpocinje najbolji opis tinejdzerske zaljubljenosti ikada zabelezen u srpskom rokenrolu Svaki dan kao sada kad vracam se u pola dva iz skole, ja razmisljam... Mislim da sam najsrecniji jer imam sve sto mogu da zamislim i pozelim. Trbovicevu muziku cini perfektan gitarski pop i zvuk za koji bi Dzoni Mar, Alan Vajt i Boz Borer dali bar po kaziprst. Minstrel pored Trbovica cine jos i  Atila Djember, Branislav Djeric, Darko Matic, Dragan Knezevic i Vladimir Ivancev.

Autodisco je samo naizgled jednostavna pesma o zivotnim faktima - devojke vise vole momke koji imaju kola. Ali ispod toga se krije zelja da neka osecanja i neka stanja nikada ne prestanu. Gorko-sladak refren  I neka uvek imam auto, jer onda imam drugove je toliko cist i tako naivno-tuzan da ustvari predstavlja samu sustinu socijalnih odnosa u mladalackom dobu. Album malo dobija na brzini i intenzitetu sa pesmom Pet dugih godina, u kojoj kao da - o gradu i ulici kao sceni na kojoj se odvijaju sve kljucne stvari - peva sam Jura Stublic (na ovom albumu je pevac grupe Minstrel bio sjajni Attila Gyömbér). Ovo je oda urbanom zivljenju i teznji za nekom vrstom lokalpatriotskog novosadskog kulturnog elitizma  Osecam da ovaj grad misli bas kao i ja, da vise niceg nema sa druge strane Dunava. Mislim da je problem neresiv, potpuno bez izgleda jer turske pesme ne znam i ne osecam. Ova pesma ce imati svojevrsni nastavak u numeri Incident sa njihovog drugog albuma Neosetljivost.


Plava gitara, pesma o zaljubljenosti u tudju devojku, onu koju vidimo u drugom uglu sobe i zelimo je za sebe jer njegova je bila i nesrecna, to dobro znam. Skoro da osetimo neku vrstu neprirodne simpatije prema osobi koja uspeva da preotme neciju ljubav. Patnja dakle nije uvek samo nasa - i drugi cesto pate, a ponekad bas zbog nas! Samo sto nama to tada nije vazno... Konacan odgovor, srceparajuci krescendo albuma, pesma koju ne mogu da odslusam bez da mi donja usna ne zadrhti. Ne znam na sta je pesnik zaista mislio ali meni je ona uvek  samo pokazivala na sva ona ogoljena osecanja koja izmesana naviru kada se ostane bez voljene osobe. I tako dok dodje do poslednjeg refrena tamo negde kod trece minute Bolest ta bolest, nista drugo nego to, sta je, Boze sta je, ostalo suze naviru same od sebe...  Ovo je saundrek za gledanje sopstvenog iscupanog srca u tudjim rukama.


Zasto si sam govori toliko toga! I sto je najbolje govori licno meni! Tako sam se bar cesto osecao. Znato onaj osecaj kada o sebi mislite da ste mladi, lepi i pametni samo sto to nikako da neko primeti! Pesnik se pita Ako si tako pametan, zasto si sam? i ja sam tu uvek klimao glavom! Mora da to nije dovoljno! Ali sta uraditi da se stanje popravi?! Ovo je mozda i kljucno pitanje u ljubavnom zivotu coveka - kako se - shvatajuci i prihvatajuci svoje mane i kvalitete - nametnuti drugima? Jednostavnog odgovora nema. Mesec je lopta a ne srp, neka vrsta mota ove grupe, je po Trbovicevim recima samo "prepricavanje istinitog dogadaja, bez ikakve umetnicke obrade". Pesma o neshvacenosti i o osecanju nepripadanja. Oda potrebi da se u  haosu oko nas nadje srodna dusa, istomisljenik. Neko je jednom rekao da se u toj recenici sastoji citava mudrost sveta. Ne znam da li je tako, nisam dovoljno pametan valjda...

Pretposlednja pesma Veceras polazim govori o uzasima nedorecenosti i svim bezuspesnim pokusajima da se na pravi nacin izraze osecanja Znam da nije sve receno - znam jer osecam. Album Studio M Live zatvara perfektna petominutna balada o osobama koje odu iz nasih zivota tako sto ih posle jos cesto vidjamo sa  novim licima i nekim drugovima.Pesmom Dogovor za sutra je ovaj sjajan bend najavio da prave stvari od Minstrela tek dolaze. Neosetljivost je izasla vec sledece godine i predstavljala nesto najbolje sto se pojavilo na nasoj muzickoj sceni devedesetih.


Minstrel je tokom sledece dve decenije objavio jos tri skoro pa jednako kvalitetna albuma, poslednji od njih - Iskra - je izasao pre dve godine. Svi Minstrelovi albumi su objavljeni za izdavacku kucu TIOLI  (Take it or leave it) pa im je ovo valjda najvernija grupa  Ali to nazalost znaci i to da su albumi ili vrlo tesko ili potpuno nenabavljivi (i ne znam sta da vam kazem po tom pitanju :-) ). Pored toga tu je i cionjenica da o Minstrelu  nema previse informacija po internetu a sto je zaista tuzno ne pominje ga ni EX YU Rock Enciklopedija Petra Janjatovica.

Na svu srecu Minstrel ima svoju MY SPACE stranicu pa one pouzdanije i svezije informacije potrazite na njoj. nemojte propustiti da preslusate pesme koje su im tamo na plejeru!
www.myspace.com/minstrelns (http://www.myspace.com/minstrelns)

Ima nesto i na Popboks forumu pa svratite i tamo. A tu imate i Popboksov intervju sa glavnim clanom Minstrela Markom Trbovicem

Eto, toliko o tome... 

KAFANA

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fsphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-snc1%2Fhs161.snc1%2F6040_1181746419033_1089365661_548398_2885628_n.jpg&hash=48aa4ca7876c7ec93c60789f4eb6bf036c365b4b)

U zivotu vecine muskarca jednom dodje taj momenat kada svaki od nas odabere svoju kafanu. Bude to negde u drugoj polovini dvadesetih, ili prvoj polovini tridesetih kada se umorimo od izlazaka svakog vikenda i odaberemo neko mesto koje nam je najprijatnije i gde se skrasimo na neko vreme. Imati svoju kafanu znaci da imate mesto gde svracate da pitate "Sta ima novo?" a da vas to zaista i zanima. U svojoj kafani vidjate sve one ljude koji vam nisu ni rodjaci, ni kolege sa posla. Tamo svratite i pre podne na jedno s nogu, tamo se zapijete posle posla, tamo izadjete uvece a da to ne morate nazivati "izlaskom".

Zeppelin sam otkrio polovinom 2007. U mojim ocima bila je to mala kafana u okviru lokalnog Doma kulture koja je od normalnog sveta bila zaboravljna a jos krajem osamdesetih. Osnovana je negde pocetkom sedamdesetih kao TV Klub - mesto gde ljudi koji nemaju televizor dolaze da pogledaju ondasnji TV program. Sredinom osamdesetih je ova kafana kolokvijalno nazvana Cumez. Bio je to tada najmanji lokal u u nasem mestu koji nije imao nista sem sanka i cetiri stola sa po 4-5 mesta za sedenje, dakle najvise bi mu pasovalo da je na pijaci ili autobuskoj stanici gde postoji princip kratkog zadrzavanja. Posto je mogao da primi najvise nekih tridesetak ljudi, Cumez je perfektno posluzio kao okupljaliste novonastale - ali kod nas tada relativno malobrojne - hard rock/heavy metal/HC punk omladine. Pored toga sto je zavucen u Dom kulture - dakle ne vidi se sa ulice pa nema sanse da neko slucajno otkrije ovo mesto - radi se o lokalu od nekih 30-40 kvadrata koji je sav u jakoj i teskoj drvenoj gradji (sto je znacilo da kada izbije tuca nema se sta potezati, niti sta moze da bude polomljeno) i uvek u nekim tamnim nijansama, crveno-crnim bojama i sa onim klasicnim kafanskim sankom koji ima vitrinu za pivo i sokove sa prednje strane.

TV klub je privatizovan nekako u ono vreme kada su krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih pocele da nestaju kafane da bi ih zamenila prava navala svakakvih kafica, bifea, bistroa, diskoteka, picerija i restorana. Teska vremena nisu zaobisla ni ovaj lokal, zbog opste besparice malo ko je zalazio u kafanu. Mozda je najtezi udarac doziveo kada ga je konacno napustila teskometalna omladina koja je tada vec mogla da zalazi na mnoga druga mesta bez da privlaci previse paznje. Zeppelin je ipak opstao kao kafana koja je preko dana bila steciste lokalnih drustveno-politickih radnika - svih onih ljudi koji su radili u  opstini, u opstinskom sudu, u SUP-u, u osnovnoj skoli i gimnaziji... A bilo je to i toplo i udobno mesto za sve ljude iz okolnih mesta koji su dolazili u opstinu da zavrse sta su imali da zavrse. Ipak, svi ti ljudi su Zeppelin posecivali samo preko dana. Nocu je ovo bila pusta i sumorna kafana. Jedno od onih mesta u kojima se igraju sah ili karte, gde je TV glasniji od muzike a kelnerice matore i namrgodjene.

Iako sam znao za ovu kafanu u nju nisam svracao. Secam se da sam prvi put zasao u TV Klub u vreme kada je u Domu kulture radio bioskop. Desilo se to tako sto sam isao da pogledam film Ajkula III (Jaws 3D). Posto nije bio za decu, ovaj film se nija davao u prvim projekcijama (popodnevnim) vec samo u onim kasnijim (od uvece pa do kasno u noc). Posto sam navaljivao da pogledam ovaj film, cale je insistirao da ide i on sa mnom, da uvece ne idem kuci sam po mraku... I tako sam ja pogledao neki film u popodnevnoj projekciji i onda sam sacekao caleta da idemo zajedno na Ajkulu 3D (bez onih specijalnih naocara). Posto se on pojavio malo ranije hteo je da popije neko pice s nogu pa smo otisli u kafanu koja je bila na par metara od ulaza u bioskopsku salu. Ja sam pio Koktu a cale neko obojeno pice - dal Vinjak dal Stari brandy ne znam - ali secam se dobro da su ga kao bivseg fudbalera u lokalu svi znali i rado sa njim pricali. Iako mi je kafana ostala u lepom secanju nisam svratio u nju skoro dvadeset godina. Pocetkom devedesetih, sa privatizacijom, TV klub je preimenovan u Janosik, da bi deset godina kasnije dobio danasnje ime Zeppelin.

Kao sto rekoh, ponovo sam je otkrio 2007. kada sam konacno izasao iz nekog perioda uzasne depresije tokom koje nisam izlazio nikuda, niti sam imao zelju da vise izlazim ponovo. Bilo je to predivno i veoma toplo leto i Zeppelin se nametnuo kao mesto kuda mogu da odem sa drustvom nakon sto bismo celo vece presedeli u parku locuci nebrojene limenke piva iz obliznjih trafika (koje su radile samo do 21:00). Zeppelin je u to vreme ponovo postao steciste heavy metal omladine koja je par meseci ranije neslavno proterana iz jedne druge kafane gde su gazde procenile da su metalci ipak previse rizicna populacija sa kojom uvek neka frka iskrsne i zbog koje "posten svet" nerado zalazi u lokal. Dakle, Zeppelin je ponovi imao stalne musterije za popodne, uvece i do duboko u noc! Pored toga sto je u veoma kratkom roku ovaj lokal postao okupljaliste divlje horde lokalnih metalaca i pankera, iza sanka se malo po malo poceli da rade "nasi" ljudi. Vremenom je matorim sankerima dosadilo da se bakcu da raspustenom omladinom, obojica su batalila posao i prepustila ga malo mladjim i izdrzljivijim momcima i devojkama. Na zalost ubrzo je nekoliko novopecenih sankera pocelo da pokazuje simptome ozbiljne iscrpljenosti i hronicnog alkoholizma pa je potrajalo skoro godinu dana dok se u lokalu nisu ustalili ljudi koji su imali malo profesionalniji odnos prema poslu sluzenja pica i odrzavanja reda i mira u kafani.

Posto je ovo definitivno postala moja kafana imam obicaj da odem u Zeppelin skoro svaki dan. Nekada imam periode kada svracam svaki dan, nekada i dva puta na dan (jednom s posla, jednom uvece) a ponekada mi sve to dosadi pa dolazim samo vikendom. Bilo kako bilo, skoro da sam prestao da zalazim u druge lokale i Zeppelin je vremenom postao jedino mesto gde me se moze zateci i videti. Iako je sank mesto kratkog zadrzavanja, i iako se u Zeppelinu za sankom moze samo stajati - dakle nema onih visokih barskih stolica -  ja sam uvek za sankom. Imam osecaj da imam kontrolu dok sam za sankom: vidim sta se desava svuda po lokalu, mogu da pricam sa svima sa kojima hocu, mogu da se pravim lud ako mi neka ekipa u lokalu ne odgovara, a sto je najvaznije, dok stojim znam koliko sam popio, koliko me noge drze i kada je vreme da se ide kuci. Sva sreca ja bar znam da odem kuci,  ova kafana ima mnoge posetioce koji znaju da spoje i po dva dana u njoj. Bas pre par meseci je u lokalu odrzana pijanka koja je pocela u subotu u rano popodne, da bi poslednji gosti iz kafane izasli u ponedeljak ujutro... A kada su doceci Nove godine potraje to i duze!

Ipak i pored svega lepog u vezi ovog lokala, u njega dolazim najvise zbog ljudi u njemu. Ljudi koji svracaju u Zeppelin su cudna mesavina. Osobe iz raznih socijalnih slojeva, raznih stepena (ne)obrazovanosti, raznih vrednosnih orijentacija i politickih ubedjenja, mucenici svakojakih licnih osobina i sklonosti. Ipak najveci broj njih su radnicka klasa - gradjevinci, moleri, stolari, poljoprivrdnici i sl.  Oni su pijani vec popodne kada dodju prasnjavi i premoreni sa svojih baustela, fasada, viljuskara i udaljenih parcela. Pored njih ovamo svracaju i skolovani ljudi, najvise ljudi koji rade u prosveti, organima upravljanja, kao i u sudstvu, a neretko svrati i jedan doktor filozofije. Imamo i  umetnike: jednog neshvacenog pesnika depresivca i jednog slikara koji je - zbog svog disidentskog odnosa prema lokalnom slikarskom mainstreamu - na privremenom radu iza sanka.  I na kraju posto se nalazi u okviru Doma kulture u Zeppelin svracaju svi lokalni glumci, reziseri, pevaci i muzicari koji se zateknu da rade u ovoj ustanovi.

Sve u svemu - ovo je steciste ljudi koje ponajvise okuplja ljubav prema picu i prema omiljenoj nam kafani.  Dok ispijamo pivo za pivom, pelinkovac za pelinkovcem, namestaj za namestajem, pricama  i raspravama nikad kraja. Ponekad se desi da svi zacutimo, buljeci u sank ispred sebe i pice u ruci, razmisljajuci o tome gde smo se tacno u zivotu tako tragicno zaj**ali pa smo zavrsili ovako kako smo zavrsili, ali uvek se na kraju otvore vrata i u lokal upadne neko sa necim zanimljivim da nam isprica, neko ko donosi novosti, neko ko naruci novu turu i upita "Sta ima novo?". I opet kao da sve krene ispocetka. Ne mislim da je ovo mnogo bolje mesto od bilo kojeg drugog, ali kakvo je takvo je - moje je. Pa nek ide zivot ...

Pre par meseci se na YouTube-u pojavio snimak sa festivala Komar:


Mouth full with soil (http://www.youtube.com/watch?v=v_iQx31kMbI#)


Plesna improvizacija
Koncept  i  performans: Branka Zgonjanin
Muzika i montaza: Zoran Gajic
Produkcija: Pagan Future

Festival Komar
Galerija naivne umetnosti
Kovacica
2003.

branka i ja bili cimeri, to sigurno nisi znao :)

Quote from: Zika Kisobranac on 20-12-2010, 14:26:02
branka i ja bili cimeri, to sigurno nisi znao :)

Nisam! Kad? Dolazila je ona kod mene dok sam ziveo na Klisi (u NS), tamo negde '99-'00. Uvek se sa nekim somborcima druzila ...

krajem 2007. godine, mislim. nismo se dugo videli, branka je postala pravi nomad, malo berlin, malo beograd, malo ko zna koji grad

KALEMLJENJE

Uvek sam smatrao da je lepo biti kulturan i uljudan. Tokom odrastanja ako nesto dobro pamtim - to je zelja svim mojih bliznjih da budem uredan i fin. Nesto je ocigledno krenulo po zlu!

I
Jutros  zovem neku skolu radi neke informacije i pojma nemam sta mi bi krenuh odmah sa:
"Skola?"
"Da"
"Treba mi sekretarica.".
"A ko trazi? Valjda treba prvo da se predstavite kada nekog zovete!"
I sad ja - naravno - prvo popizdim i krenem da hiperventiliram, objasnjavam, ali se u par sekundi ipak pribrah i obavih neophodne uljudnosti...
"E, tako, lepo, sad moze. A sekretarica se zove Jovana, kad vec tvrdite da se znate!"

II
Znam jednog svestenika. Pravog pravcatog svestenika, stavise magistra! Ne znam ga dugo, niti smo ko zna koliko bliski. Ali zbog posla ga vidjam skoro svaki dan - i uprkos tome sto covek lepo insistira na tome da treba mu persiram - bar u drustvu, preklinje - meni to nikako ne polazi za rukom. Mislim da je problem u tome sto je  covek mladji od mene ili mozda to sto ja nisam neki vernik, jos manje crkveni covek, cak bih rekao da sam prilican gresnik, ali ipak ... 
Nekoliko puta sam se onako krvnicki ugrizao za jezik krenuvsi sa obracanjem "na ti" i nekako se ispravivsi na pola recenice predjoh na persiranje - sa konstrukcijom koja bi i najvece lingviste naterala da se zamisle. I onda ne ispadnes samo nekulturan, vec i pomalo uvrnut!

III
Pre par godina udjoh u crkvu sa kapom na glavi! Bio je neki januar, bas kao ovaj, temperatura ispod nule a na sve to jos i neki vetar prodire do kostiju. Ja dosao poslom da proverim neke instalacije, kablove koji su ni manje ni vise nego - iza oltara!
Videvsi me, momak-ministrant koji je u tom momentu radio nesto oko orgulja odmah krene da vristi! 
Ali,  pored toga sto sam mu bio okrenut ledjima,  ja sam u usima imao slusalice povezane na MP3 plejer! Celo to urlanje sam protumacio kao dovikivanje ljudi koji rade po crkvi - uopste ne shvatajuci da covek vice na mene! Tek kada sam izlazio napolje shvatih da su reci koje su zvucale odprilike kao: ...
"Kako se usudjujes! Pa je li se tako ulazi u crkvu? Jesu li te tako vaspitali kod kuce?! Skidaj tu kapu! ... "
... bile upucene meni!
Brze bolje se izgubih pokunjen i posramljen napolje iz crkve. Od tada, kada god sam sreo tog momka - gledao sam da predjem na drugu stranu ulice..

LOVE YOU LIVE


Love you Live je koncertni album grupe The Rolling Stones a postojala je i istoimena emisija na nekadasnjem 3K [treci kanal RTS-a] - emisiju je ako se ne varam vodio Nikola Suvocarov - koja se bavila koncertnim snimcima najvecih svetskih rock and roll bendova. Ovaj moj tekst ce se baviti sa dva meni licno najdraza koncertna albuma: In the Hothouse britanske grupe The Sound, kao i albumom Paris moje omiljene grupe The Cure. Nadam se da cete uzivati, ako ne u citanju onda bar u muzici ...







I



The Sound - Total Recall (Live at The Marquee, London) (http://www.youtube.com/watch?v=I5LCe-n6oHU#)

IN THE HOTHOUSE

The Sound je jedan od onih bendova koji uz sav kvalitet i sav trud nikada nije uspeo da postane ono sto zasluzuje. Ima dosta takvih bendoca, padaju mi sada na pamet The Chameleons i The Triffids na primer. Jednostavno, ponekada treba imati i srece da bi se uspelo u muzickom biznisu. Posle tri sjajna post punk albuma The Sound su pauzirali dve godine da bi preispitali svoje opcije. Pocevsi kao pank roker u grupi The Outsiders i shvativsi da druga generacija pank bendova nema previse finesa i osecajnosti Adrian Borland je sa novim bendom The Sound 1980. izdao debi album nazvan Jeopardy koji je oznacio jedan mracniji new wave pristup Borlandovim duboko emocionalnim [Hour of Need], buntovnickim [Missiles] i samopropitujucim pesmama [I can't Escape Myself]. Sledili su dalji nebruseni dragulji pod nazivom From the Lions Mouth i All Fall Down posle kojih su The Sound preuzeli status novih Joy Division, muzicki potkovanijih, lirski direktnijih i ubojitijih. Uprkos hvalospevima kritike i sumanutom rasporedu svirki, komercijalni proboj je potpuno izostao. U principu The Sound je iz danasnje perspektive najbolje porediti sa njihovim vrsnjacima U2, bendom koji je iz slicnih korena izrastao u jedan od napopularnijih muzickih projekta ikada ...  Heads and Hearts je bio poslednji pokusaj proboja za The Sound. Jedanaest zastrasujuce genijalnih pesama bilo je nesto najbolje sto je Borland ikada napisao. Od uvodne Whirpool, preko njihovog jedinog hita Total Recall stizemo do neverovatno efektinh pokusaja jednog de fakto underground benda da snimi komercijanle pesme namenjene radio etru [One Thousand Reasons, Love is not a Ghost]. Kao sto to cesto biva, kada se najvise trudis, najsigurnije propadas. Heads and Hearts je opet bio samo omiljen kod kritike, ali se nije prodavao. Pomireni sa sudbinim, bend i izdavacka kuca 1986. izdaju koncertni album In the Hothouse. Album sa 17 pesama u 77 minuta nam donosi snimak jednog zapaljivo furioznog nastupa 27. i 28. avgusta 1985. u klubu Marquee. Po misljenju magazina Sounds bila je to najbolja klupska svirka te godine. Burning Part of Me, Counting the Days, Silent Air, Sense of Purpose, pored svih ostalih hitova, i 26 godina nakon izvodjenja pokazuju koliko je The Sound u svakom pogledu perfektan bend, muzicki virtuozi koji sviraju prilicno svedenu muziku u kojoj nema ni jednog jedinog suvisnog tona, krajnje licni tekstovi pesama pokazuju sve dubine Borlandove samorefleksije a pesme sa tim devastirajucim sukobom izmedju predivnih harmnonija u energicnom i napetom izvodjenju. Zavrsetak ove ploce je oznacio i zavrsetak uspona i sam vrhunac jednog od najboljih bendova alternativnog [post punk, new wave] rock zvuka.




II


The Cure - A Letter To Elise (with lyrics) LIVE IN PARIS (http://www.youtube.com/watch?v=vOdaVdcKiDg#)



PARIS

Umetnicki i komercijalni vrhunac svoje karijere The Cure postizu krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih sa perfektnim nizom pop albuma pocevsi od The Head on The Door [Close to Me] i Kiss me, Kiss me, Kiss me [Just like Heaven], konacno ostvarivsi komercijalni proboj u Americi [koji je u to vreme bio ono sto razdvaja uspesne od neuspesnih bendova] sa njihovim najboljom plocom Disintegration [Lovsong, Lullaby] i u svakom pogledu perfektnim izdanjem Wish [Friday I'm in Love, A Letter to Elise]. Ludacka svetska turneja koja je usledila 1992. bila je toliko duga i toliko napeta - sa visesatnim koncertima i bendom koji se nije bas najbolje nosio sa ogromnom popularnoscu koju donose pop hitovi - da se na pola turneje basista Simon Gallup razboleo, dok se po zavrsetku svih koncertnih obaveza bend sveo na Roberta Smita i Perija Bamontea ... [inace nesto slicno samo dve godine kasnije se desilo i njihovim saborcima Depeche Mode na Devotional turneji]. Posto mu je bend efektivno bio polumrtav, a posto novi album nije bio u planu [secate se grunge manija je u to vreme bila na vrhuncu] 1993. su Smit i izdavacka kuca Elektra krenuli u izdavanje audio i video snimaka sa Wish turneje. U principu izdata su dva izdanja - Show koji je podrazumevao VHS kasetu i dvostruku plocu i sastojao se od koncertnih snimaka dve veceri u "Palace of Auburn Hills" u Auburn Hillsu [Michigan, Detroit], kao i izdanja Paris  koje se sastojalo od snimka koncerta u hali Le Zénith u Parizu. Poenta je bila u tome da se na jednom izdanju pojave pop hitovi i pesme novijeg datuma, dok bi se drugo fokusiralo na starije pesme i malo tmurniju atmosferu. Iako u mi oba izdanja jednako draga, zbog nekih svojih licnih, zivotnih prica CD sa izdanjem Paris mi je jedno od najdrazih koncertnih izdanja koje imam u kolekciji, mogu da slusam bilo kada i generalno da ga ne vadim iz plejera danima i nedeljama. Album pocinje sa The Figurehead, sporom ali energicnom pesmom sa albuma Pornography [ubedljivo najmracnije i najagresivnije izdanje grupe]. Nevesela ceremonija se nastavlja jos jednom pesmom iz tog perioda - One Hundred Years - nakon koje se zalazi jos dublje u tamnu proslost grupe, na dve pesme sa albuma Seventeen Seconds - At Night i Play For Today. Paris je kao izdanje zanimljivo i zato sto nam ovih dvanaest pesama na nesto manje od sat vremena donose kultni bend na vrhuncu svoje komercijalne karjere. Dakle, The Cure u ovom slucaju pokazuju kako izgleda kada bend sa prilicno ogranicenim komercijalnim potencijalom postane roba koja se odlicno prodaje. Rezultat je jedna sasvim neprirodna pojava koja je - uveren sam - bila samo u to vreme moguca [na primer, da Lovesong - najveci hit grupe The Cure - ne osvoji prvo mesto na Bilbordovoj top listi sprecila je samo Janet Jackson sa pesmom You Need Me]. Dakle jedan od bendova koji [osamdesetih, u vreme manicnog kapitalizma i neke vrste "anything goes" muzickog trzista] nikada nije pravio kompromise, koji je tokom svoje dotadasnje karijere umeo da menja stilove, dobija  i gubi fanove na sve strane, postize fantastican komercijalan uspeh. Uspeh koji ce vremenom nagrizati i na jedno vreme rasturiti bend, ali je to ipak nesto sto predstavlja jednu zaista svetlu tacku u istoriji rock muzike i nesto sto vraca veru u rokenrol publiku i sto ne reci samu sustinu rokenrola: moguce je biti komercijalan i sacuvati umetnicki integritet, moguce je vrteti se na radio talasima a pisati depresivne i mracne pesme, moguce je pevati  "It doesn't matter if we all die ..." a imati horde fanova ... Takodje, sa aspekta rock and roll istorije, Paris nam donosi i prelepu sliku jednog vremena, vremena u kojem synthpop osamdesete - sa svim svojim pojavama i znacenjima - zatvaraju vrata za sobom ostavljajuci kucu svim tim u sustini gitarskim pojavama devedesetih od bucno haoticnog grungea do uobrazenog rivajvala zvanog britpop. Posle albuma Wish i pripadajucih mu koncertnih izdanja The Cure vise nikada nisu postigli slicne uspehe - ni umetnicki, ni komercijalno - tako da draz albuma Paris lezi i u tome sto fanovima sluzi kao podsetnica na jedan zaista sjajan period u zivotu omiljenog nam benda ...



III


Postoji jos mali milion odlicnih koncertnih albuma, skoro svi moji omiljeni bendovi imaju po neki koncertni album. Bauhaus imaju Press the Eject and give me the Tape, Depeche Mode imaju 101, Husker Du imaju Living End, Joy Division imaju Preston, Azra ima Ravno do Dna ...  Neki su klupski, neki su stadionski, neki su dobri muzicki, drugi su dobri zbog atmosfere ili imaju taj neki zabavni element, neke volimo zato sto je tu ovaj gitarista, druge volimo zato sto je tu onaj gitarista, i na kraju krajeva neki bendovi su naprosto bolji na koncernim albumima nego u studiju, i to uopste nije retka pojava... Bilo kako bilo koncertni albumi imaju jednako primamljivu draz kao i regularni [studijski] albumi i na kraju krajeva - ako cemo iskreno - u rokenrol muzici oni su i prava mera valja li bend ili ne...

O odlasku Peščanika sa radijskog etra ...


Pre nego što krenete da čitate i komentarišete, znajte da mi nije namera da se bavim politikom i suočavanjem sa prošlošću na ovom blogu. Dakle, striktno bih da se bavim temom medija u Srbiji. Konkretno - ogoljenim vidovima medijske manipulacije u Srbiji.
I ja sam gledao onu spornu TV emisiju na B92 u ponedeljak uveče i da vam pravo kažem već bi je i zaboravio da se oko nje nije digla onolika halabuka. A ta halbuka se digla uveren sam radi stvaranja frke oko "ponovnog" ukidanja Peščanika jer setite se prošle godine je već kolala glasina da je Peščanik ukinut:

These four defiant authors are sceptical about the future – particularly since the opposition radio programme Pecanik(hourglass) broadcast by the independent radio station B 92 stopped airing in July 2010.
http://www.signandsight.com/features/2128.html (http://www.signandsight.com/features/2128.html)

Znači Peščanik možda bre nije ni postojao u proteklih godinu dana!

Dakle, mirne i nevine ovčice Nataša Kandić i Borka Pavićević su se našle u istoj prostoriji sa krvoločnim Kostom Čavoškim  i nekom tamo Ljiljanom Bulatović. Voditeljka je naravno (nista strašno, navikli smo) bila na strani tima Kandić-Pavićević. Dakle, kada govore ove dve svi stojimo mirno i slušamo ćutke i pognute glave, kada progovori Čavoški pola ga ne čuješ-pola ga prekidaju upadicama i potpitanjima, dok za godpođu Bulatović nikoga nije ni briga šta misli i kaže, jer niko ne zna ni ko je dotična, ni šta će ona u emisiji. I generalno imaš taj osećaj da gubiš vreme gledajući sve to ali ponedeljak je veče i guraš nekako ... Na Studiju B je Sarapa bar nekom svojom pojavom i dinamikom u emisiji nekako zabavniji, ovo je imalo kao neki ozbiljniji ton, ipak genocid je tema ...

Bila je emisija i prošla je i bio je utorak, pa sreda, pa četvrtak i tek u petak čujem da postoji neki problem sa tom emisijom i da B92 treba da se izvinjava žrtvama. Moram da priznam da sam prvo pomislio da treba da se izvinjava zbog dosadnog programa u ponedeljak uveče kada je li treba puštati nešto atraktivnije od TV debata koje su izgubile svoju publiku ima tome pet-deset godina (ko se još seća Klopki, Zamki i sličnih pričaonica?!). Ali ne, treba se izvinitu žrtvama genocida i ratova iz devedesetih! Pa dobro, ako je i TV emisija sposobna da nekako uvredi žrtvu genocida onda OK, B92 je mogla da uputi neko izvinjenje, šta ja znam, evo Trejsi Morgan se izvinuo homoseksualcima pre neki dan i nikom ništa, idemo dalje...

Ali ne, ovde se ne radi o nečemu što se nekako može ispraviti. Ovde je problem u tome što neki ljudi postoje, što neki ljudi pišu, govore, delaju, žive, što žele da brane svoje ideje i svoja ubeđenja, što ih se pušta na televiziju, u etar ...

(...)Ljudi mogu sebe izbaciti iz civilizacije i tu je kobni nesporazum šta medij treba da bude. Treba da postoje granice da bi neko u medijima uopšte mogao da vodi polemiku. On, naravno, može da ima drugačije mišljenje i ono može da bude i neprihvatljivo ali to mišljenje mora da bude u granicama osnovnog humaniteta. U slučaju te emisije vi ste pozvali dvoje ljudi i to ekstremnih stavova koji su sebe dobrovoljno izbacili iz humaniteta. Videli smo da se s njima ne može voditi razgovor, oni uostalom imaju puno prilika da svoje stavove iznose gde god hoće.(...)
(...)druga tragedija te emisije, što su Kosta Čavoški koji je inače akademik i profesor prava u penziji i Ljiljana Bulatović, braneći do kraja genocid i težak zločin, sebe izbacili iz civilizovanog sveta i nema zapravo nikakve svrhe s njima voditi razgovor",(...)
(...)svaka budala može da lupeta šta mu padne na pamet, međutim, mislim da će se i tu napraviti nekakvo taloženje i da će na dnu ostati taj anonimni ološ, ali da ćemo mi, nekakvi ljudi koji radimo savesno, temeljito i pošteno i imamo šta da kažemo i umemo da kažemo, da ćemo imati gde to da kažemo.(...)
(...)Tu svi imaju podjednaka prava, svaki stav je podjednako vredan, i onda dobijete budaletine tipa Koste Čavoškog i Ljilje Bulatović koju mi pamtimo iz njenih najboljih vremena, '90 – '91 godina, kada je bila Miloševićev medijski ljudožder i sad se ona nama pojavljuje potpuno ravnopravno.(...)

... a to su ljudi koji su sami sebe učinili neljudima i sa njima nema rasprave. Pretpostavljam da su reči koje Korać i Vasić u navedenim citatima traže - Po kratkom postupku i Na smrt! 
U principu ovde opet imamo taj odvratan narativ Mi i Oni.
I bitku neprestanu između.

Dehumanizuj, pa ... do poslednjeg!

A kada god vam neko prodaje priču ovako manihejski jasno je da želi nešto da dramatizuje. A ako dramatizuje on bi da utiče na vaše emocije, da ne bi razmišljali svojim glavama. Jer šta je ovo ako nije nerka vrsta ludačke komercijalizacije Peščanika? Da, istina je da su oni ti koji napadaju komercijalizaciju B92-ke, ali nije isto kada se neka televizija normalno u slobodnom kapitalističkom sistemu bori za što veću gledanost jer sa njom ide i  veći priliv novca od reklama, a nešto sasvim drugo i lođe je kada se neka radio emisija kuknjavom o navodnoj ugroženosti zbog beskompromisnih stavova, principijelnosti i istrajavanja u borbi protiv zla i nepravde u stvari bori za grantove i mesto pod sve hladnijim srpskim NGO suncem.

Jeste, srceparajuća je njihova želja za iskupljenjem pred srebreničkim žrtvama, ali ni jednog momenta se ne mogu oteti utisku da to nije suština priče ovde ... Biće da je ovde u pitanju samo želja da se nekako preživi kao novinar-aktivista-društvenopolitičkiradnik u Srbiji. Preživi nekako, u ovom slučaju od novčane pomoći, grantova, dotacija ... A njih ne dobijaju dobrostojeći mediji!

I to je sve. I ta uloga se mora igrati do kraja i podići na kvadrat. Iz toga proizilazi taj neki uzvišen osećaj dužnosti kod Peščanika - Mi smo ti, mi smo pozvani, mi razumemo, mi se borimo! Svi ostali su zločici ili krimosi, nacoši ili fašisti, svi ostali su Palanka, zlo, ništavilo!!
I siguran sam, upravo takvo nešto je plutalo tom od julskog sunca užarenom generalskom glavom dok se razbacanim korakom kočoperno spuštao niz ulicu u centar Srebrenice ... 


PS

Ali, na kraju krajeva, da skratimo priču, koga bre oni zamajavaju?!
KOSTA ČAVOŠKI KAO GOST PEŠČANIKA
Na pitanje svih pitanja u današnjoj emisiji Peščanik odgovaraju deca iz Otpora, glumac Ljuba Tadić, profesorka Srbijanka Turajlić i profesor Kosta Čavoški.
Kosta Čavoški: Presudan trenutak koji je promenio, bitno promenio položaj predsednika Slobodana Miloševića je onaj dan tokom rata na Kosovu i Metohiji kada su stranci podigli optužnicu protiv njega i nekoliko njegovih doglavnika. Dok je ranije bilo ljudi u ovoj zemlji koji su verovali da nama stranci dobro žele, posle toga ta vera, ja se nadam, kod svih je izbijena iz glave, jer optuživanjem Slobodana Miloševića praktično je njemu uskraćena mogućnost bilo kakvog izbora.  (...)

http://www.pescanik.net/content/view/1493/57/ (http://www.pescanik.net/content/view/1493/57/)

Tada se Svetlanama Čavoški nije gadio izgleda!

 xcheers

Ne bune se one dve nakaze iz Upišanika zbog toga što se čula i druga strana,već što su im pulenke u raspravi pokidane argumentima a ujedno su izgubile i u kafanskoj tuči.
Kad sam video da su Kosta i Ljiljana pozvani na megdan Kandićki i veštici iz Male sirene,pomislio sam kako se uredništvo U92 žešće zajebalo jer su profan i novinarka dovoljno bezobrazni da im u sučeljavanju pariraju upadicama i uvredama,i da ih tim oružjem i potuku.   
I to se i desilo,naročito je Borka patosirana od Ljiljane:-Zadržite te grimase za vaše pozorište i za vašu publiku koja odlazi da gleda takve predstave.
Da su Veran i ekipa malo razmišljali znali bi da je od Ljiljane jedina teža protivnica koju su svojim rvačicama mogli da ubace u arenu - Milijana Baletić. :lol:

Ja naravno pojma nemam o čemu se radi :oops:
Može li malo detaljnije?

http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517348 (http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517348)

http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517347 (http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517347)

"разговарамо са Наташом Кандић, Борком Павићевићем, Костом Чавошким и Љиљаном Булатовићем" WTF?!  :shock:

Pa realno,za Borku nije pogrešila u polu. :)

Quote from: SIMERIJANAC on 15-06-2011, 15:49:42
pomislio sam kako se uredništvo B92 žešće zajebalo  

Mislim da je u ovome bila poenta - B92 je nedavno promenio vlasnicku strukturu a izgleda pocinje da se menja i uredjivanje programa.

PS

Rasprava se bila zakuvala do 200 komentara, od kojih je nekoliko citirano i u e-novinama.

http://blog.b92.net/text/18071/O-odlasku-Pescanika-sa-radijskog-etra-/ (http://blog.b92.net/text/18071/O-odlasku-Pescanika-sa-radijskog-etra-/) 

Majka


Blondie imaju novi album! Panic of Girls donosi jedanaest novih pesama koje se prostiru u rasponu od elektro popa do rege ritmova. Debi Hari, zena u svojoj sezdeset petoj godini, jos uvek izgleda odlicno a bend predvodjen Krisom Stajnom ume da isporuci i jake gitarske rifove i interesantne i uverljive obrade pesama iz sasvim drugacijih sfera muzickog izraza (Sunday Smile od grupe Beirut).


Zahvaljujuci plejlisti radija B92 ste vec sigurno culi prvi singl Mother. Pesma koja obara s nogu, kada sam je prvi put cuo pomislio sam:  "Kako je bezveze ovako sjajnu stvar ostaviti kao neki otpadak za ko zna koju po redu Best of kompilaciju ..." kad ono pre neki dan k'o grom iz vedra neba saznajem da je to u stvari pesma sa novog Blondie albuma! Ja sam naime mislio da su se Blondie raspali onomad posle The Curse of Blondie i one turneje u okviru koje su posetili i nase krajeve ... Ako ne racunamo povremena best of preslusavanja - matori njujorcani se mi bili izvana radara vise od pola decenije! Ali vratimo se pesmi Mother ...

Blondie - "Mother" - Official Video (http://www.youtube.com/watch?v=SXX8rUV4p9A#ws)

Koja stvarcina! Poletni ritam, elektro sintisajzer i pankerski gitarski rif sluze kao perfektan uvod u refren koji nas dovodi do prave ekstaze. Blondi u top formi, glas jak i stabilan, kao da nikada nisu odlazili sa scene, kao da nikada nisu napustali binu, kao da nikada nisu zaista ostarili ... A tek spot! Blondie nastupaju u nekom hipsterskom andergraund klubu, na bini mocno izgledajuci bend, na podijumima plesuce aveti umetnickog 70's Njujorka. Dileri, trandze, homici, frikovi i umetnici svi sabijeni u prljavi klub lose reputacije.  Odnekud, glasna muzika i zapaljivi refren "Mother in the night ..." budi uspavane zombije iz podruma kluba koji zedni krvi, mesa i (zasto da ne) seksa upadaju na podijum i pozudno prozdiru uznojene plesace i klupske pozere...

Na Panic of Girls ce vas oduseviti skoro svaka pesma - od D Day koja otvara album, preko synthy drama-every-night  poletne What I Heard, preslatkog rege bisera The End The End, pa dok stignete do rokerski darkerske Love doesn't frighten me to je tek pola albuma ... Jedanaest pesama, na oko cetrdeset minuta donosi sjajnu letnju zabavu za svakog postovaoca dobre muzike, a siguran sam da ni Blondie fanovi nece biti razocarani, uveren sam cak ni ravnodusni!  Blondie su u vrhunskoj formi i ostaje jos samo da se nadamo sto vecoj i sto obuhvatnijoj turneji ... Come back Debbie, come back!

KONCERT: Dátum Výroby, 12. 08. 2011. Club Two Wheels, Padina



Dátum Výroby, 12. 08. 2011. Club Two Wheels, Padina

Datum Vyroby Láska je ojeb (http://www.youtube.com/watch?v=dxMfAjw--8c#)


U principu pocelo je tako sto kola nisu htela da upale. Na mojoj 128-ci je jutros crko akumulator i przeci se na suncu cekajuci autobus za Pancevo poceo sam da razmisljam o tome treba li ici veceras na svirku ili ne. Dumao sam o tome celo prepodne, treba li u petak uvece ici na koncert grupe koju cu ionako videti i u subotu?! Lomeci tako glavu nad tom prilicno jednostavnom dilemom uspeo sam svojim starackim rukama da u kesu punu upravo kupljenih knjiga strpam nezatvorenu flasu kokakole. Hladan napitak je naravno procureo po knjigama (oko 5000 dinara), dosta naruzivsi svaku a narocito preskupu knjigu/dnevnik/slikovnicu sa Rolling Thunder turneje Boba Dilana. Na kraju sam nekako dosao do zakljucka da cu ici na svirku ali samo pod uslovom uspem da nagovorim jos nekoga da ide sa mnom ... 

Dovukoh se nekako kuci i popodne je vise-manje proteklu u staroj dobroj igri cija pravila su mi odavno poznata: Ja posaljem SMS sa pitanjem "Svira taj i taj bend tamo i tamo, je li bi isla/isao sa mnom?" - a oni mi (sa ili bez vadjenja, uz ovo ili ono opravdanje - koje god im je tog momenta izgledalo najuverljivije) odgovore "Ne -  (- mogu, - ide mi se, - pobogu, naravno da ne!"). Na kraju sam imao skor od 0 voljnih da idu sa mnom na svirku te veceri. I tu se ja naravno zainatim, razjarim i na koncert odem sam ...

Posto je bio zakazan za 21:00 je sam se u Padini pojavio taman da popijem jedno pivo pre nego sto svirka krene, eventualno da oborim jos jedno dok se predgrupa (onako kako samo jedan ex-YU rock covers bend zna) divljacki ne izživi nad publikom. Naravno, kao sto to uvek biva ja pravim planove a neko se negde grohotom smeje - posto nisam znao gde je taj klub u kojem se odrzava koncert nazvao sam organizatora Živana da mi da neko uputstvo kako da stignem do Two Wheelsa (jedan od razloga zasto mi se nije islo na ovu svirku je upravo cinjenica da se odrzava u bajkerskom lokalu) samo da bi mi ovaj rekao da je sa bendom jos uvek tek na putu do Padine i da ce stici za jedno pola sata... Dakle, u tom momentu sam imao oko sat i po do koncerta, dva sata do svirke benda zbog kojeg sam dosao...

Nista, sjurih se do prve prodavnice uzeh pivo i odoh u park da buljim u prazno i guzvam limenku (cigarete sam ostavio davno). Posle piva iz ciste dosade odoh da jedem u pljeskavicarnicu simpaticnog naziva Pera Zdera. I posle klope doslo je vreme da predgrupa pocne da davi sa njihovim vidjenjem exYU hitova u rasponu od Riblje Corbe do Goblina. Sva sreca pa Two Wheels  nije bio daleko od parka pa sam  mogao da sedim tamo i otprilike procenim kada su priveli kraju taj njihov performans. Ipak, u klub sam upao bas kada su zavrsavali sa svojim nastupom i primetih da i maju publiku koja ocigledno voli to sto oni rade pa sam na kraju stekao nekvo kakvo-takvo postovanje.

Konacno, tacno u ponoc na binu izlaze Dátum Výroby, hiperbrzi melodicni HC punk sastav iz mesta Bardejov u Slovackoj. Pet momaka na bini  -  Raďo - pevač, Tomáš - bas, Kamil - gitara, Kyjo - gitara i Maťo - bubnjar  =  praše nesto nalik No Use For A Name, Pennywise,  Millencolin, NOFX ... Ko prati savremeni slovacki pank lice pomalo i na Iné Kafe. Posto sebe nazivaju speed punk bendom dodaju i ultrabrze ritmove a koriste i duplu bas papuču. Nastup su poceli sa pesmom Táto Spoločnosť, čisto da otprilike postave pravila igre i  pokazu publici sta treba da ocekuje ove veceri. Usledila je jednako hiperbrza Druhý - i ono sto me je odmah odusevilo je to sto je bend svirao pesme jednu za drugom bez nekih pauzi. Na ovoj pesmi je postala vidljiva i efektna upotreba pratecih vokala sto opet doprinosi melodicnosti muzike koja bi mogla da se izgubi u tom sumanutom rasporedu gde brze ritmove smenjuju jos brzi ritmovi koje smenjuju efektni brejkovi. Treca je bila malo umerenija pesma Vahy spravodlivosti. Onda je isla pesma Viem ...


... i tu je atmosfera u klubu postajala sve nepodnosljivija i ispred bine je ostalo mozda dvadesetak ljudi dok se ostala publika preselila napolje u bastu (pojma nemam zasto koncert nije bio na otvorenom). Momci se ipak nisu dali obeshrabriti i usledila je opet jedna ultrabrza - Viem. I opet ispod naslaga buke koju stvaraju dve gitare, bas i bubnjevi, buke koju za razliku od zive svirke na studijskim snimcima necujemo - izvire melodija koja sve to nekako drzi zajedno. Iako pesma Duchoprazdno na snimku (sa svakakvim gitarskim efektima i  klavirom) zvuci kao laka balada, veceras to niko ne bi nazvao baladom! Prvi kakav-takav kontakt sa publikom je bio pre sedme pesme - Pravidla. Momci su pokusavali nesto oko pesme da objasne publici ali se malo toga moglo cuti i razumeti. Malo ko je tu uopste znao nesto vise o bendu na bini i poenta je bila u tome da su ljudi dosli da se zabave i da skacu a ne da kontaju o cemu se radi u pesmama. Slede: Nemozne, Urob čo chceš, i Eva. Pred kraj je konacno je na red dosla moja omiljena pesma Laska je ojeb ...




... koja ima sjajan stih  Láska je ojeb, romantika pretvárka Ja nemám chuť na sladké lízatka Rozbije ti srdce, ukradne kamošov Kedy skončí tato trápna šou (jbg. stavite u google translator mrzi me sad da radim prepev)

I onda je kao bio kraj nastupa da bi na neku vrstu bisa bend izveo jos i pesme Divadlo, EU i Zaletnik. Koncert je zahvaljujuci sumanutom rasporedu i ludackom tempu zavrsen za sat vremena to jest tacno u 01:00.

Posle svirke sam progovorio par reci sa pevacem i otpalio brze bolje u pravcu parkinga. Bio sam izuzetno zadovoljan svirkom i presrecan sto je ispalo da su se svi koju su me danas popodne iskulirali ostali uskraceni za jednu odlicnu svirku ... Sutra je koncert u Tomasevcu, bice na otvroenom pa ce sigurno biti jos bolje!

Vidimo se tamo ...

TUP FESTIVAL # 6

Subota je pocela tako sto sam ustao oko ustao oko 11 i otpalio da malo vozim bajs. Ne znam zasto ali palo mi je na pamet da posle par godina slusam radio Beograd 202 koji sam nekada slusao non-stop. Iako sam primetio da su promenili programsku semu - cak je i emisija Hit nedelje promenjena -  i dalje su tu manje-vise isti ljudi. Secam se da sam veoma cenio autorske emisije - Linija za Rock and roll (koja je bila sjajna u ono vreme izmedju nestanka stampanih muzickih casopisa i rasirene upotrebe interneta), Linija za jazz i blues, Ludi sesirdzija (na kojoj sam prvi put cuo Tiger Lillies), Deca XX veka (koja jos uvek ide subotom popodne) ... Pa onda odlicne pricaonice kao na primer Dole na uglu (ovu je Aca Seltik radio), a narocito su jedno vreme imali sjajan nocni program, sa emisijama posvecenim socijalnim manjinama, svake veceri nekoj drugoj - narkomani, alkoholicari, homoseksualci... . Prestao da ih slusam kada mi je pomalo dosadila njihova prilicno jednolicna i nekako zastarela hard&heavy plejlista. I tako vozeci bicikl podsetio sam se na dvestadvojku i drago mi je sto su jos uvek imaju solidan program ...

Popodne sam sastavljao dva clanka za omladinski casopis za koji pisem = radi se o mesecniku vojvodjanskih slovaka Vzlet - prvo recenziju novog albuma Hladnog piva (solidno, ali liseno hitova, izdanje pod nazivom Svijet glamura) a onda i izvestaj sa svirke u Padini. Uvece je bilo vreme da otpalim za Tomasevac. Naravno sam, posto je cela moja ekipa na festival krenula popodne vozom. Stigao sam tamo posle 9h, zatekavsi drugare u razlicitim stadijumima pijanstva i raspustenosti, a bilo je i smorenih posto se ipak pokazalo predugo cekanje od popodneva do pocetka svirke - u to vreme jos ni tonske probe nisu bile pocele. Nasao sam se sa starim drugarima iz Temerina i posto se nismo videli skoro tri godine (od nekog festivala u Molu 2008. kada sam ja skoro umro od hladnoce - tako sto sam smoren od premora, guzve i dima kluba u kojem se odrzavala svirka, u gluvo doba noci, na nekih -20 otisao da spavam u kombi bez grejanja). Krenuse price ko je gde i ko je s kim i go sta radi i ko je dokle dogurao, ko je ziv a ko je umro sto rekose onomad Jelica i Gorica - prici nikad kraja.

Negde oko 22 su pocele tonske probe a ubrzo i sam festival. Prvo sto se dalo primetiti je veliki broj novinara i medijskih kuca - mislim da se tu motalo cak cetvoro kamermana! Svi koji su bili neko i nesto su davali intervjue i izjave! Izgleda da je ovaj vikend bio bas bas lisen svih vecih desavanja pa su se svi sjatili u maleni Tomasevac na maleni pank festival... Drugo sto sam primetio je bilo mnogo manje veselo ...Cetso se desi da na svirku ne dodje ocekivani broj ljudi. Bio sam na milion festivala malih, opskurnih, pank, noise, crust, grind, anarcho ... bendova i mnogi se mogu svrstati u neku od ove cetiri grupe:

1) Kada na festival dodje malo ljudi, ali se radi o posvecenicima koji znaju pesme, tekstove, poznaju se medjusobno i nekako iz nicega naprave sjajnu atmosferu i uprilice odlican sebi i bendovima na bini odlican provod.

2) Kada na festival dodje tako malo ljudi da se moze reci da publike ni nema jer su i na bini i ispred bine clanovi bendova koji ili sviraju ili gledaju svirku - medjusobno se podrzavajuci i hrabreci.

3) Kada na svirku dodje depresivan broj ljudi - kada u publici ima tako malo ljudi da se clanovi benda medjusobno trve oko potrebe da uopste izadju na binu i oko zelje da nastave da se u daljem zivotu uopste bave muzikom.

4) Kada na svirku ne dodje niko - kada se bendovi odluce da batale svirku i spakuju se u kombi i otpale kuci. Licno sam prisustvovao jednoj takvoj svirci kada su clanovi jednog poznatog benda shvativsi da su prodali samo 7 karata spakovali opremu i posle jednog pica za sankom krenuli kuci.

U Tomesevcu smo imali nesto izmedju trece i cetvrte opcije. Dakle ako bi poredjali sve clanovi svih bendova koji su nastupili te veceri - njih bi bilo otprilike onoliko (ako ne i vise) koliko je bilo publike sa placenim kartama. No uprkos svemu oko pola 11 na binu izlaze Marienfeld   iz Vojlovice-Panceva. Hrabri momci su krajnje profesionalno i stojicki prosetali kroz svoj repertoar sprorog, teskog, neko bi rekao ramstajnovskog vidjenja slovacke tradicionalne muzike: Hej, dolina, dolina, Ked som ja bol maly chlapcok,  Ej, Rozmarín, Rozmarín ... Zvuci vam cudno? Pa i jeste, ali nije lose ... Svirali su desetak pesama i zavrsili oko jedanaest.

http://www.myspace.com/marienfeldmusic (http://www.myspace.com/marienfeldmusic)

Zrenjanince Madres Egoistas  sam zapamtio od prosle godine kada su nastupili u Tomasevcu i bili zaista sjajni! Ova trojka svira punk rock u fazonu Green Daya i Ramonesa. Ako zanemarimo par obrada koje smo culi, repertoar im je sacinjen od autorskih pesama, prilicno su uverljivi, zivi na bini (narocito ludi bubnjar), dosta komuniciraju sa publikom i prava je steta sto ispred bine nije bilo nikoga da pokrene sutku i skakanje jer su to momci zaista zasluzili. Culi smo sledeci repertoar: R'N'R, Bas steta, Udri ga bre!, Zbogom Jelena, Odvedi me odavde, Blitzkrieg Bop (Ramones), Bla, bla ..., NLO, Pesma o tebi, Vremenska masina, She (Green day), It's only turbo folk i za kraj Psihoterapija. Sve u svemu - nesto jace od pola sata odlicne svirke!

www.myspace.com/madresegoistas (http://www.myspace.com/madresegoistas)

Slovaci Datum Vyroby su organizatora festivala dugo drzali u neizvesnosti svojim nepojavljivanjem u Tomasevcu. Parkirali su svoj kombi iza bine tek kada su Madres Egoistas zavrsavali svoj nastup. Posto su koristili svoju opremu trebalo je oko pola sata da se jedan set pojacala i bubnjeva skloni i postavi drugi sto je i mene i ostalu publiku prilicno smorilo. Posto sam cuo da su posle jucerasnjeg koncerta posteno zaglavili u Padini (do 8 sati ujutru) i da su dan proveli u Kovacici na bazenu u Relaksu, mogao sam da pretpostavim da ce biti manje-vise smoreni i neraspolozeni za svirku. Iako sam bio u pravu i iako su imali neke manje probleme sa zvukom kod prve pesme - momci su svirku odradili 100% profestionalno. dakle niko nije mogao da primeti da otaljavaju ili da se muce. Ono sto me je takodje nije iznenadilo je i veoma slican repertoar pesama kao u Padini, dakle posle uvodnog dela sa pesmama Táto Spoločnosť, Druhý, Vahy spravodlivosti, Viem, pa su onda u srednjem delu odvirali Dnes vecer, Pravidla, Nemozne, ?, Urob co chces, Eva i onda za kraj Laska je ojeb, Divadlo, Europa i Zatocnik.

Poslednji bend koji je - negde posle 2h ujutru - nastupio na festivalu je bio alternativni musko-zenski post pank sastav Vise od Milimetra   iz Temerina. U tom momentu je ispred bine bilo bukvalno troje ljudi, racunajuci mene! Iza furioznog i na momente haoticnog gitarske buke kriju se anarhoidni i do bola cinicni politicki i socijalni komentari. Izmedju ostalog culi smo i sledece pesme: Putuj, Sivo, Slobodni radikali, Ljubim bebe (ljubim bebe za kamere, ljubim bebe za medije, dajem dedi za kamere, dajem babi za medije, robim tate za glasove, varam mame za glasove), Cika Pahomije (moralne amebe, drustveni paraziti, lako je decu guziti, iza mantije se skrivati), Marionete (udri po pameti druze, slomi kosti inteligencije, pogledaj kolone su sve duze, ne prezi od intervencije, pokazi svoje vernosti meru, ne obracaj paznju na ljude, misli na svoju karijeru, narod je stoka, tako treba da bude, marionete, opet daju svoj doprinos nauci, njiihova nastavna sredstva su njihovi pendreci), Stari smradovi ... Posto nisu svirali puno novih pesama uzivao sam ponovo slusajuci meni dobro poznat repertoar. Zao mi je sto moram da ponovim ali uveren sam da da je bilo ljudi izginuli bi od sutke i skakanja slusajuci energican nastup ove grupe. Ovako - da citiram drugaricu Dijanu, Tomasevac, 0 bodova!

http://www.myspace.com/viseodmilimetra (http://www.myspace.com/viseodmilimetra)

Malo kasnije tokom svirke mi je prisao jedan poznanik koji je na festivalu bio zaduzen za ozvucenje i binsku opremu sav  zacudjen potpunim odsustvom publike na festivalu, kroz pricu sam shvatio da oni jos nisu placeni i da je sav njihov celodnevni posao najverovatnije ispao za dzabe ... Teska stvar za svariti u tri ujutru pa sam sa festivala brze bolje otpalio ni trideset sekundi nakon poslednjeg udarca po dobosu ... Prilicno nezadovoljan celokupnim utiskom oko posecenosti festivala, jureci kroz puste i pitch black mracne predele, opustao sam se nagarivsi u kolima Sisterse do daske, neizmerno uzivajuci u pesmi Afterhours. Ali to jos nije bio kraj, trebalo je i otici u kafanu da se sa drustvom koje je bilo na festivalu malo srede utisci i zalije gorak osecaj razocarenja, ali to je vec druga prica ...  

One day I came home very late. It was the next day!

Sad mi u kafani prijavise...

Prvi glas Srbije #1 - Zlatko Karlečik (http://www.youtube.com/watch?v=X7LuHcN7Xuo#ws)

Nije Markov kraj, ali je iz Markovog kraja ... :-)

FTW!!!  :-|     :-D

Jedna (dubiozno) lepa vest:

Krajem oktobra sam poslao svoju prvu kratku pricu na jedan konkurs i pre neki dan mi javise da sam sa njom osvojio trece mesto u konkurenciji od 22 kratke price. Inace, bio je to konkurs casopisa Nový život, jedinog ozbiljnog knjizevnog casopisa vojvodjanskih slovaka. Dakle moja prica je, pogadjate, na slovackom jeziku (da je na srpskom postavio bih je ovde negde). Nagrada koju treba da dobijem je 5000 dinara i objavljena prica u navedenom casopisu.

E, sad.

Juce sam doznao da po tom konkursu prva nagrada nije dodeljena! Dodeljene su samo nagrade za drugo i trece mesto! Sta vi mislite, sta to znaci kada u konkurenciji od 22 dela komisija ne nadje za shodno da proglasi jedno delo kao najbolje dodelivsi mu prvu nagradu? Meni to sad izgleda kao da je komisija konstatovala da su sve price vise-manje lose i da tek par njih ima smisla pohvaliti, i to dodeljivanjem samo druge i trece nagrade.

Hm ...

No, ja sam i u tom slucaju presrecan, ipak se radi o 22 price u konkurenciji i o cinjenici da je to moja prva prica koju sam ikada napisao a da je kompletna, smislena, prava, na 9 A4 strana, ... A ni para nije losa!  :)

Čestitam. Pitaj žiri. Stvarno zvuči jadno...

Mark večeras na RTV Vojvodina 2, u 21:30. Na slovačkom jeziku. Pa koga zanima...

Честитам. Нека те не оптерећује то што жири није доделио прву награду. Ко каже да су чланови жирија баш сви компетентни да одлучују о уметничкој вредности књижевности? С обзиром да знам како то често иде са жиријима, претпостављам да су чланови жирија били председник општине - градоначелник, председник скупштине, члан општинског - градског већа задужен за културу, бар један локални тајкун близак круговима власти, једна до две љубавнице неких јаких политичара са вишег нивоа, пар уредника и главних уредника и можда неки локални песник, сликар, или нешто слично, чији се глас није чуо јер јадничак очекује спонзорство од општине за свој нови пројекат  :-x . И, шта онда можеш очекивати од таквог жирија? Компетенцију и објективност? Ма нема шансе, јер је таквима на памети само да што пре заврше седницу жирија, како би могли у неки ресторан на мачевање (израз за кркање на службеним ручковима). Према томе, немој се обесхрабнрити, само напред, пиши. Ако пишеш на словачком, претпостављам твом матерњем језику, желим ти да ускоро будеш прво перо словачке мањине у Србији.

Quote from: Mark on 15-01-2012, 20:30:22
Mark večeras na RTV Vojvodina 2, u 21:30. Na slovačkom jeziku. Pa koga zanima...

ja taj kanal i nemam u ponudi. zar rtv vojvodina 2 postoji?

Quote from: Alexdelarge on 15-01-2012, 23:34:06
ja taj kanal i nemam u ponudi. zar rtv vojvodina 2 postoji?

Постоји. Служи да се на њему емитују репортаже, емисије из културе и инфо програми на језицима националних мањина из Војводине (Мађари, Хрвати, Словаци...). Понекад, доста ретко, буде нешто и на српском, или дају неку емисију са српским преводом.

Quote from: Skalar on 15-01-2012, 23:48:34
Постоји. Служи да се на њему емитују репортаже, емисије из културе и инфо програми на језицима националних мањина из Војводине (Мађари, Хрвати, Словаци...). Понекад, доста ретко, буде нешто и на српском, или дају неку емисију са српским преводом.

Da, taj kanal je sramotan, svako ima svoj geto. Ko ne zna jezik, šta ga briga o čemu se priča. Uredno se grebu za pretplatu javnom servisu a ne pada im na pamet da nas počaste kakvim titlom. Bude tu i dramskog programa, onog iz osamdesetih, mađarska redakcija je imala par svetlih trenutaka tad, ulovim dramu koja me je zanimala - nema titla. Sasvim žalosno. Čekao sam i ovu emisiju sad, sa Markom, jbg brzo smo odustali. Šta znam, možda me i pcuju a ja glup pa ne znam.

Stevo, pa ko vam je kriv što vam ukinuše predmet Jezik društvene sredine u osnovnoj školi ....   :)

Inače emisija je išla uživo, ja sam se pomalo izgubio i nisam rekao ni 20 posto svega što je trebalo da kažem... Sada tek shvatam koliko je televizija dinamičan medijum i zaiste su sekunde u pitanju kada je živa emisija poput ove... Nema mesta za razmišljanje jer ne sme da bude praznog hoda, a prazan hod ti je i pola sekunde tišine ... Bar mi se tako činilo.

Lepo iskustvo, sve u svemu.

Quote from: Skalar on 15-01-2012, 21:46:51
Према томе, немој се обесхрабнрити, само напред, пиши. Ако пишеш на словачком, претпостављам твом матерњем језику, желим ти да ускоро будеш прво перо словачке мањине у Србији.

Pa da legnu neka sponzorstva i krkanluci na račun poreskih obaveznika ...  :|

Све смо сазнали осим оно о чему је Марк причао.  :lol:

Quote from: Джон Рейнольдс on 16-01-2012, 11:27:30
Све смо сазнали осим оно о чему је Марк причао.  :lol:

Hi, hi ... Priča je bilo oko mog pisanja za lokalne slovačke novine (Hlas Ludu i Vzlet) koje izlaze u Novom Sadu i z akoje sam pobrao neke nagrade.

Ja i New Order

New Order- Waiting for the Sirens' Call (http://www.youtube.com/watch?v=SBIeEjc7gaI#)



Desilo se to jedne kasne zime, mislim da je to bila 2001. Na spratu novosadskog Spensa je onako pomalo zabacena, radila jedna od onih zaostalih radnji-relikvija iz ilegalnih devedesetih koja je najnormalnije - sa sve računom, karticom za popuste i reklamnim kesicama pride - podavala piratske audio kasete i CD-ove.

Na povratku sa fakulteta, imajuci prilicno vremena do prvog autobusa za Zrenjanin, provodio sam dosta vremena na Spensu, obilazeci knjizare - tamo besramno citajuci velike delove knjiga za koje nisam imao para da kupim - i radnje sa diskovima i kasetama . Tog dana sam - posle autobuske karte (sa studentskim popustom, zato sam morao da cekam bas odredjeni Vojvodinin autobus) i cigareta (meki plavi "export" Best su uvek bile cigarete po mom izboru) imao para za jednu kasetu.

Dakle, ne za tada vec opšteprihvaceni CD (čak sam i ja imao CD plejer) vec za upola jeftiniju kasetu. Obilazivši tu radnju godinama pre toga znao sam vec otprilike šta bih hteo da uzmem, tog dana sam se dvoumio izmedju albuma grupa Oi Polloii (koji sam u principu mogao da presnimim od drugara) i grupe Total Chaos (za koju sam čuo dosta toga - dobrog i lošeg - ali koju nisam slušao i mogao sam da se opečem kupujuci  za zadnej pare nešto što ne znam kakvo je). I ja sad baš i ne znam tacno sta se desilo ali upala mi je u oči kaseta grupe New Order i to meni tada omraženo Best of  izdanje (uvek sam smatrao priličnom lenjošcu kupovati sva ta "greatest hits" i "best of" izdanja, a i danas rado krotikujem bendove koji snime neku novu - cesto shit -  pesmu samo da bi motivisali ljude poput mene da nabave još jedno bespotrebno "best of" izdanje). New Order mi do tada nisu bili na radaru. Obožavao sam Joy Division naravno, ali New Order je bio "nešto što bi moj brat slušao" (iako sam kao klinac slušao sve ono što i moj brat - heavy metal - vremenom su se naši ukusi veoma veoma razišli, naročito kako sam ja prešao na anarhični HC punk a kasnije i na dark i gothic zvuk) a to sam pomislio valjda zato što je je moj brat tada dosta slušao Pet Shop Boys a oni su početkom devesetih saradjivali sa Bernardom Samnerom iz New Ordera na projektu (isto tako sjajnom) Electronic. U svakom slučaju - blago, melodično, disko-ritmično, ... Bilo kako bilo, kao da sam bio vodjen božjom rukom - u magnovenju ugrabih kasetu, platih i izadjoh u hodnik Spensa pre nego što sam se potpuno osvestio i shvatio šta sam uradio. U momentu kada me je ošinuo hladan vazduh na bulevaru, dok sam hodao prema stanici, shvatio sam da sam možda napravio brzopletu grešku i da bih čak mogao i da se vratim da zamenim ovu kasetu za neku od onie dve koje sam planirao da uzmem ... Ali više nije bilo vremena za vracanje nazad i pomalo snužden sedoh u taj popodnevni autobus kuci ... 

NIsam žurio da pustim kasetu kada sam došao kuci. Tada sam bio u fazonu da slušam ploče (leto pre toga sam kupio neki prastari raspadajuci gramafon) i satirao sam se od preslušavanja fenomenalnih ploča grupe The Cure naročito B strana singlova (npr. Chain of Flowers i Breathe) koje sam tada čuo po prvi put (bilo je to vreme pre kucnog interneta, za internet se islo u tzv. tele-domove i internet-kafee (fuck, zamislite to zadovoljstvo!)). Par nedelja nakon kupovine, slavio sam imendan i ceo dan imao goste (prijatelji i rodbina) i sad je bio fazon da se pusti muzika koja pasuje svakome - i drugarima i starijim ljudima od rodbine. I setim se ja ove kasete ...

True Faith! Odlepio sam, bio je to onaj momenat kada shvatiš da se celo vreme živeo u špajzu a da ti je na raspolaganju ceo dvorac. Gde li se krila ova muzika? Kako je do sada nisam primecivao? Bizzarre Love Triangle! "Everythime I think of you ..." Kao da sam se prvi put zaljubio. Kao što kažu tinejdžeri - leptirici u stomaku.  "I feel fine I feel good, I feel like I never should ...)

U tom momentu sam naravno imao bar pola litre navipovog Rojala u sebi i iako bi trebaloda budem pričljiv - samo sam puštao pesmu glasnije i zaboravljao svu diskusiju za stolom. Posle True Faith i Bizarre Love Triangle, sledile su sve sama remek-dela The Perfect Kiss, Shellshock, Thieves Like Us, Vanishing Point, Run,  Round & Round, World (The Price of Love), Ruined in a Day, Touched by the Hand of God, Blue Monday, World in Motion. Kaseta se vrtela cele večeri, bilo je puno premotavanja, najviše da bih ponovo čuo Shellshock, Regret ("Maybe I've forgotten the name and the address Of everyone I've ever known - It's nothing I regret"), World ("Thats the price of love ..."), Touched by the Hand of God (genijalnost ovog benda se vidi i u sjajnim video-spotovima!), Run ili Blue Monday (valjda jedina NO pesma koju sam malo bolje znao tada).

Kasnije, kada je vec pala noc i kada se rodbina razišla i u sobi ostadoše samo drugari dolazi jedan od poznanika sa sve pločom World Downfall (znate, kultna ploča grupe Terrorizer, jedan od najboljih grindcore albuma ever) pod miškom a u sobi se ori  pesma "1963". Posle posluženja i nekoliko minuta neugodne tišine usledilo je pitanje - "Kakva ti je bre ovo pederska muzika!?"

E, pa, drugari, pa gotovo je sa pankom izgleda! Menjam se, odrastam, šta li je ne znam ... "I feel so extraordinary. Somethings got a hold on me. I get this feeling Im in motion. A sudden sense of liberty ..." Tako je i bilo. Od te zime sam malo po malo bataljivao i HC pank muziku i DIY fanzinaštvo i celu tu lokalnu pank scenu (koja je ionako bila na umoru). Imao sam 22 godine i New Order su me - hteo ja to ili ne - uveli u odraslost ...


New Order ovog leta dolaze na festival EXIT. Vidimo se ispred bine ..

World Downfall јесте најбољи грајнд албум икад, али одсвирали су га Terrorizer, не ENT.  znaika

Quote from: Джон Рейнольдс on 28-01-2012, 00:00:55
World Downfall јесте најбољи грајнд албум икад, али одсвирали су га Terrorizer, не ENT.  znaika

O, bruke li, da. Tako je to kada pišeš i pratiš utakmicu ...

Морам да додам да никад нећу схватити то "одрастање". Ево баш сад слушам маторе Бостонце - D.Y.S, Jerry's Kids, SS Decontrol... Попуњавам неке рупе да не нестану са фајл-хостера. Ма то су сјајне ствари, каква бре црна одраслост! Иде ми сад DYS- City to City, Дејв Смоли кида!

Daleko od toga da više nema dobrog panka ili da ga ne slušam više, čak naprotiv ...

Turf War - live @ Criminal Records RSD11 (http://www.youtube.com/watch?v=9Ixh4MK4ac0#ws)


xcheers

Quote from: Mark on 27-01-2012, 23:52:46
New Order ovog leta dolaze na festival EXIT. Vidimo se ispred bine ..

zar se oni nisu definitivno raskantali? ko će svirati sve one divne bas deonice sada kada Peter Hook nije više sa njima? sa druge strane, vidim da je Gillian Gilbert ponovo u posatvi, pa to možda ispadne više synth no gitarski nastup (što nije loše).

Bas svira valjda ovaj momak iz Bad Lieutenanta.

Inner Party VIP:

QuoteStrajk spavanjem!
Inner Party RSS / 27.02.2012. u 22:17

    Komentari: 29
    /
    Čitanost: 996
    /
    Preporuke: 13


Ima onaj fazon iz stripa Alan Ford gde u jednoj od epizoda, Alan i Bob u nekom budzaku srecu čoveka koji spava. Natpis stoji ispred njega, na njemu piše - Strajk spavanjem! 




Zadnjih par nedelja u Srbiji je aktuelno nekoliko malih pokreta, pokreta u povoju - to su Anonimusi, to su pirati  i to je ovaj pokret za bele listice (ili vec ni jedna od ponudjanih opcija, kako god) i to predstavlja zaista impresivan i inovativan smer u razvoju savremenih demokratskih procesa u Srbiji ...



Nisam slučajno odabrao Saula Goodmana iz serije Breaking Bad kao ilustraciju za ovaj tekst. Saul Goodman, tumači ga ganijalan Bob Odenkirk, je neka vrsta korumpiranog advokata - tzv. ambulance chasera - sumnjivog pravnika koji svoje klijente nalazi medju pokvarenjacima koji bi da naplate razne odštete na ime svakojakih nesreca i povreda. Iako ima diplomu sa nekog od diploma milla, Saul je genijalan pravnik jer poznaje sve rupe i krivine u zakonu i uspešan je u sudskoj praksi. Plus je odličan poznavalac pokvarene ljudske prirode - čovek je uvek i svuda kvarljiva roba i Saul od te činjenice polazi u svakom od svojih poslova. UGledajuci ovu sjajnu seriju - u Saulu Goodmanu sam video sve ono što me oduševljava kod Amerikanaca - sjebi sistem, tako što ceš se kunuti u We, the people ...



E sad, naravno, lepo je biti pošten i moralan. Ali je činenica da ces u životu prolaziti kao bos po trnju ako ne naučiš da su moral i poštenje prilično rastegljivi pojmovi. I tu dolazimo do poente ovog teksta.



Anonimusima i piratima smetaju institucionalna kontrola nad internetom, smeta im svaka legislativa, smeta im koncept privatne svojine u eri digitalizacije, smetaju im policijski nadzor nad mogucim teskim izgrednicima... I tu naravno slobodno mozete da ubacite i sve ostale vegetarijansko-anarho-libertarijanske ideje o legalizaciji narkotika, prostitucije, brakova i čega sve ne...

Za razliku od genijalnog Ričarda Prajora koji je u filmu Brusterovi milioni "izmislio" koncept - None of the above, ili srpski ni jedna od ponudjanih opcija - da bi potrošio što više para na besmislice, savremene uvredjene mlade - pokret za bele listici smatra da su svi političari dokazano nesposobne gnjide i da na izborima treba jednostavno precrtati glasački listic.  Ozbiljno ...

I onda se krenulo u akciju.

Juče su Anonimusi oborili sajtove City recordsa i Granda! Znači ne sajtove nadležnih državnih institucija - na primer nekog od ministarstava. Ne, oni su juče oborili dva sajta od kojih jedan ima dnevnu posecenost od oko 250 posetilaca! Da i ne pričamo o tome što se City Recordsa malo ko više seca i što prosečan konzument Grandove ponude ne koristi ni kompjuter ni internet,   verovatno ni ne zna za dotični web sajt. I na kraju krajeva, koga je briga za akcije obaranja sajtova!? Eno ih vec danas su ponovo tamo gde su bili i cela jucerasnja akcija  pada u zaborav. I siguran sam vise je skrenula paznju na davno zaboravljeni City records i ispromovisala web stranicu Grand parade ili sta vec Grand nudi ovih dana ...

Pokret za bele listice je zanimljiviji zato sto iza njega ipak stoje intelektualci. Dakle ljudi koji su koliko toliko sposobni da osmisle akciju u malo širim okvirima. Dakle bar dva-tri koraka unapred. I iako bi svakom normalnom političaru ovakva akcija zapravo bila dobrodošla, jer iskreno koga je briga za intelektualce (naročito ako ovi redovno glasaju za opskurne partije koje ionako ostaju ispod cenzusa ili ulaskom u parlament ne donose i objektivnu političku snagu) ne može se prevideti činjenica da u slučaju veceg broja belih listica glasove a s njima i realnu političku snagu dobijaju oni najgori delovi političke scene - besni a disciplinovani populisti (po pravilu narodnjački levičari i desničari). Dakle politika belih listica je de fakto politika "što gore to bolje" i o njenim posledicama mogu da pričaju samo oni koji je prežive...

Ono što mnogi od gorenavedenih moraju da nauče je sledece:

Nikada ništa nece u potpunosti biti po vašoj volji!  Više-manje - život je sranje i onda umreš. Naučite da živite i počnite da živite.

Anonimusi - vaš hakerski vandalizam pravi više štete nego koristi. Da sednete trojica za jedan sto shvatili bi da na kraju krajeva ni vas dvojica nemate jednistvenu ideologiju za koju bi se borili, pa čemu onda cela ova frka?

Pirati -  možete okretati činjenice i na ovu i na onu stranu ali ostaje da shvatite da je i digitalna imovina neka  imovina, i da je piraterija ipak u suštini kradja. To shvata svako ko ima tri grama mozga i koji je posle uloženog rada i truda napravio neki profitabilan proizvod.

Beli listici - Svojim idejama direktno pomažete da na vlast dodje ono najgore što postoji u ponudi. Vama ako se ne bude svidela garnitura na vlasti otpalicete napolje, ili cete trubiti o unutrašnjoj emigraciji, pa mislite bar na one koje cete zavesti vašim glupostima.





I zapamtite:
Democracy is worth dying for, because it's the most deeply honorable form of government ever devised by man.

Ronald Reagan



PS



Ovo nije blog o politici vec o savremenim nadolazecim društvenim pokretima.

PS



Ko se pitao gde je i šta radi taurus-jor - znajte da je dao intervju za februarski broj slovačkog časopisa Vzlet (za koji i ja radim).
Intervju o Godinama u magli   je radio Milan B. Popovic.

Vidi, ovako ...

... tri su zablude u tvom životu.


(http://260418546_a2e601cabb.jpg)





Skolovanje

Kao malom kažu ti: uči, bilduj sposobnosti i veštine, juri za najboljim školama, školuj se na najboljim smerovima, vijaj stipendije i kredite ... i kada završiš sa time, kada postaneš obrazovan bice sve OK. Lakše ces se zaposliti, radiceš ono što voliš, bice ti lako da promeniš posao ili čak i zanimanje, generalno - umeces da se snadjes u životu. U osnovnoj školi gledaj da što više toga probaš, gledaj da vidiš u čemu si sve dobar i šta te sve zanim, vidi šta te sve ne zanima i šta sve ne umeš i ne možeš da radiš... Ako upišeš gimnaziju nastavi da istražuješ, a ako upišeš srednju stručnu školu (zanat) i kada kreneš na fakultet  -  gledaj da tamo stekneš sva stručna znanja, potrebne sposobnosti i veštine koje ce ti pomoci da postaneš ne samo kvalifikovan vec i zaista doba u onome što ces raditi. I gledaj da ti ta znanja budu samo osnova za dalje usavršavanje ... Svesno ili podsvesto ti veruješ da ce sa zapošljavanjem, svetom rada i profesionalnim ostvarenjem sve biti OK nakon što završiš potrebne škole.

Vidi, ovako, nece.  Kao prvo biro za nezaposlene je pun veoma školovanih ljudi i niko ti ne garantuje da ceš se uspešno zaposliti na željenom radnom mestu (ili na onom za koje si se školovao). Bice ti izuzetno teško da se zaposliš. I pored najboljih ocena u skoli i pored preporuka sa fakulteta - moraces da ZASLUZIS radno mesto (prolazeci kroz besmislene provere i sumnjicave poglede nepoverljivih ljudi za koje se u stvari nadas da su ti buduce kolege, pored tebe konkurisace i stranački kadrovi, i svi moguci rodjaci, kumovi i komšije poslate od ko zna koga po ko zna šta). A kada te neko i zaposli - moraceš da se BORIS za to radno mesto svakog prokletog dana na njemu. Svaki dan ce biti počinjanje od nule i nikada neceš biti siguran da si zaista dobro obavio svoj posao - kako to neko iznad tebe smatra da to brate tako treba. I na kraju krajeva niko ti ne garantuje da neces jednog dana ostati bez posla iz razloga koji su negde sasvim nevezani za to što si imao ili nemao uspehe u radu.



Dobrota

OK, ovo svi mi verujemo - gledaj da ti budeš dobar pa tek onda očekuj da ce i drugi biti dobri prema tebi. Pa na primer imamo onaj imperativ da uvek treba da pomalo sumnjamo u svoje sposobnosti - nemoj biti nametljiv, nemoj da sebe stavljaš ispred drugih, jesi li siguran da nema neko bolji od tebe za taj posoa, nemoj da se namece, čekaj da ljudi sami prepoznaju tvoje kvalitete. Veruj u dobrotu drugih, jednog dana ce se stvari pokrenuti u tvoju korist, shvatice ljudi koga imaju pored sebe. Strpljen - spasen. na kraju krajeva, važno je da ti spavaš mirno, da nisi nekome nešto učinio nažao!

U stvari ne. Dok ti sumnjaš u sebe, dok si ti nenametljiv, ovim svetom vladaju potpuni kreteni i zlikovci. Dok ti sa nekim tamo desetkama i preporukama od profesora i bivših poslodavaca sumnjaš u sebe i čekaš da neko prepozna tvoj potencijal - tvoj posao možda radi neki lik koji jetog dana  slučajno naišao i rekao: Sto da ne do djavola? Možda tvoj posao radi neko ko je tog dana prvi put čuo za to radno mesto. Kao što rekoh, ovim svetom vladaju manje sposobni ljudi od onih koji bi mogli vladati njime. Uzmite političare za primer - najčešce znamo i sami da biramo nesposobne budale - ali bolji nam se ne nude. Bolji sumnjaju u sebe, znaju koliko ne znaju, sede kuci i citaju knjige. Dosadni su na kraju krajeva!



Ljubav

Traži pravu ljubav. Sa pravom osobom. Ona ce kad - tad naici. Znaceš to po leptiricima u stomaku - zaljubiceš se, zatreskaceš se, kao nikada do tada. Kada dodje - sve prethodne veze i ljubavni neuspesi postace nevažni i glupi. Kada upoznaš pravu osobu sa njome ces zasnovati idealnu porodicu, napraviti brdo dece i biceš generalno srecan do kraja života.

Prava ljubav najverovatnije nikada nece doci. Zato što najverovatnije ni ne postoji. Na svetu je šest milijardi ljudi, dakle bar tri milijarde osoba suprotnog pola i veruj mi ni jedna jedina nije idealna. Zašto bi? Umetnost je prepuna priča o propalim ljubavima i nesrecnim porodicama.  Izmedju prirodne potrebe za seksom i razmnožavanjem, i potrebe da zajednički podižemo decu - ne stoji ljubav. Stoje trpljenje i strpljenje. I na kraju krajeva skoro polovina svih tih veza to jest brakova i porodica propadne i završe se razvodima.



...



Ne znam šta sam ovim tekstom hteo reci. Znam da na kraju umreš i da onda više ništa nije toliko bitno.





PS

Ima onaj film Vudija Alena Anything Goes, pa krenite odatle valjda ...

Quote from: Mark on 15-08-2011, 03:02:22
TUP FESTIVAL # 6

hvala što ste došli... 0_0 (http://www.youtube.com/watch?v=Sg5ck4YcR7k#)

:-x

Opa, apdejt!

QuoteEvropejstvo rehabilitacije



U principu nisam imao neki poseban stav oko rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića. Smatram da je to jedna politička odluka i da ce odredjene političke okolnosti pre ili kasnije dovesti do odluke za (ili vec protiv) rehabilitacije pripadnika JVuO.

images?q=tbn:ANd9GcTJ2V0Z9WNJmf_B8flBOZJ

Ono što se mora shvatiti je da ovo nije pitanje samo istorijske nauke (iako bi naravno trebalo da bude). Ovo je pre svega politička odluka i stvar postojanja ili nepostojanja političkog konsenzusa za takvo nešto. Sada - a i zadnjih dvadesetak godina - zaista postoji opšti konsenzus u Srbiji da rehabilitacije JVuO treba da bude. Iz zaista mnogo razloga, pisano je o tome puno, dovoljno je reci da je pitanje JVuO veoma kompleksno i da nema jednostavnih odgovora.

Ako cemo ici u sitne detalje i filozofska preispitivanja (što jeste tretman koji JVuO dobija ovih dana, dakle nema ni reči o opštem kontekstu ratne stihije - ide se na njeno zločinaštvo i na dokazivanje kolaboracije) onda ni komunistički pokret otpora nije bio bezgrešan, daleko od toga, i da bi onda bilo fer da ne slavimo nijedan antifašistički pokret ... Hocu reci - svaka cast istoriji, ali imali smo 50 godina zvanična, državne, što ne reci komunistička istorije, i nije čudno što sada mnogi misle da je red da imamo bar 20 godina antikomunističke istorije. Npr.  indikativna je činjenica da se kod levičara zaista puno polaže na mišljenje naših suseda o ovom pitanju. Preispituje se koliko ce rehabilitacija pokvariti naše odnose sa našim sus(j)edima. Ovi su to naravno jedva dočekali i mi sada imamo situaciju da nam o problematici rehabilitacije govore upravo oni koji slave i čak podržavaju beatifikuju kardinala Stepinca, koji je saradjivao sa ustaškom NDH i koji - iako je znao za postojanje koncentarcionih logora, stravičnih i masovnih zločina nad srpskom populacijom - nije učinio ništa (ako ne računamo "spasavanje pokrštavanjem") da taj (nikad zaista prepoznat i priznat) genocid nad pravoslavnim življem spreči. Ili na primer oni koji lamentiraju nad svojim žrtvama ali su bez protesta prepustili da Naser Oric po pitanju ratnih zločina bude slobodan čovek iako je  "Orić ne samo dobro znao da su pomenuti srpski zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao."Kada smo ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reč. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrteo nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao" - doslovce je Orić prepričao svoj podvig Ibranu Mustafiću." Ili nam pak pamet sole oni koji ustaju na svoju državnu himnu u upravo onoj verziji čiji je autor naci-kolaboracionista Sekula Drljevic. Dakle, jasno je da na ex-YU prostoru nema i ne može biti neke jedinstvene istorije i da je ovde apsolutno sve stvar konteksta i tumačenja i pre svega nacionalnog konsenzusa

I onda zašto i Srbija ne bi imala jedan takav konsenzus?  Naravno bio bi to u slučaju Srbije mnogo osnovaniji konsenzus, jer nema te filozofije ili istorijske nauke koja ce dokazati da su ex-YU narodi (a naročito srpski) posle rata bolje prošli sa komunistima kao pobednicima, sabijeni iza gvozdene zavese i iza progresa i blagostanja koje je osetio zapadni svet kojem je Srbija pripadala pre rata i kojem bi sigurno pripadala da je pobedila JVuO. Ono što ce rehabilitacija učiniti je da ce na neki način stvari vratiti na neku pozitivnu nulu od koje ce biti moguce krenuti u neko novo - održivije, što ne reci evropskije - tumačenje naše istorije. Jer gde cete vece evropejstvo od činjenice da je srpski narod imao dva antifašistička pokreta, od kojih jedan tvrdo antikomunistički? Da je JVuO ipak prva pokrenula antifašističku borbu na okupiranom evropskom tlu i da je imala vodju odlikovanog od De Gola i od Trumana?

Ako se EU zasniva na miru i saradnji izmedju Francuske i Nemačke. Srbija treba da svoju buducnost gradi na miru i saradnji pristalica NOP-a i pristalica JVuO.

-------------------------------------------

QuoteSve ili ništa!



Pokazalo se (opet, tvrdim) da je srpsko (liberalno) gradjanstvo samo sebi najveci i najpogubniji neprijatelj.

Pre izbora smo imali tu neku filozofiju - Ili ce biti onako kako ja hocu ili se svi bre jeˇite što se mene tiče!

Dakle, imali smo bele listice, slobodne umetnike-crtače po glasačkim listicima i apstinente. Pošto se ne radi o glupim ljudima koji ne znaju posledice svojih postupaka, ostaje jasno da je njihova generalna filozofija de fakto bila da - stvari u Srbiji moraju prvo da postanu značajno gore, da bi jednog dana postale značajno bolje. Dakle, po njima, Srbija mora prvo da propadne (da dotakne dno, konačno) da bi jednog (lepog) dana procvetala (šta li?). Pri čemu se valjda misli samo na ono što ostane od te države ...

Posle predsedničkih izbora, preovladjuje filozofija - E, a sad se i samoubijte!.

DS ima da bude kažnjena! Da prihvati odgovornost za sve što jeste ili nije uradila! Da se smeni rukovodstvo, da se raspuste odbori, da se osnivaju frakcije, da se brate ide po spisku i da se brate sme-nju-je! Ne pomaže protiv ove hajke čak ni to što skoro niko od ljudi koji predlažu ovako drastične mere - nisu ni članovi, ni glasači DS-a. A to što je inače Nikolic postao predsednik države, ma to je sada sasvim nebitno, ne zanima me, ne skreci sa teme sada kada ti govorim ...

Elem, mislim da bi svi ovi ljudi ipak morali malo da se opuste i da nabave novi album pokojnog Džoija Ramouna, koji je izašao baš danas ...

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=8LKc8tutG7k (http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=8LKc8tutG7k)

Top Nite Out (Pt. 1)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa4.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-prn1%2F553975_3998712721430_488506857_n.jpg&hash=269afefedfb3f457beb82450ed17561267cd32b8)


Dakle, počela je sezona letnjih festivala i ovo je moj prvi izveštaj sa koncerata koje sam posetio ovog leta.



Festival Belgrade Calling je bio sjajan!


Kao prvo - odradio je line-up koji ni jedan drugi festival ne bi uradio! Tamo gde bi neki drugi festival razdelio The Horrors i Public image Ltd. i The Sisters of Mercy na dva ili čak tri dana, jer je jasno da ova tri benda dele više-manje istu fan-bazu, BCF je odradio tri sasvim razlicita dana, tako da smo generalno gledano imali repere jedan, metalce drugi i alternativce treci dan. Ovo je bio znak ogromnog poštovanja prema ljudima koji kupuju karte. Pa neka se mesecima posle priča kako je ovaj festival pukao ili "loše prošao". Pa neka super prolaze festivali koje je baš briga što im se prosečan posletilac zanima za samo jedan ili dva od 10-15 ponudjenih konceratat tog dana. Znači BCF je bio festival na kojem mi ni jednog trenutka nije bilo dosadno, dok na vecini drugih najviše vremena provedem u redu za pice i tumarajuci izmedju ogromne mase malo do nimalo zanimljivih act-ova, efektivno odgledavši dva do tri nastupa koja me zaista zanimaju a izgubim ceo dan i celu noc da bi uspeo u tome (barely).

Kao drugo - treceg dana festivala - odradjen je genijalan lineup! Izbalansiran izmedju više ili manje starih bendova alternativnog rocka. Neke - kao što su PiL i Ugly Kid Joe - smo propuštali kada im je bilo vreme. Neki - The Sisters of Mercy i Faith No More - ovde decenijama imaju jaku i vernu fan bazu, dok neke - The Horrors - još nismo dovoljno dobro upoznali, iako su nam godinama pred očima. Hm, ne znam gde da smetim The Darkness.

Takodje, bilo mi je veoma drago što na festivalu oko sebe vidim starije ljude, ljude mojih godina, matore pankere i darkere sa izbledelim majicama (PIL, The Sisters of Mercy, Faith No More) koje nisu vadjene iz ormana bar dvadeset godina (i stoga su smešno pretesne i drže se na koncima) i rubensovski zaobljene (think Nigella Lawson) darkerke u godinama koje izazivaju poštovanje koje upucujemo osobama ustajuci im u autobusu gradskog prevoza ... Dakle, kao i na koncertu grupe The Fall onomad, oko mene su moji vršnjaci i oni malo stariji.

Ulazi su otvoreni sa sat vremena zakašnjenje i nakon toga je sve kasnilo sa sat vremena zakašnjenja. Mada s obzirom na vrucinčinu, moglo je sve još sat vremena da kasni. Pice i hrana su  - s obzirom na okolnosti - prodavani po razumnim cenama (150 dinara za kiselu vodu, 250-350 dinara za sendviče i pljeskavice) i žurka je mogla da pocne.


UGLY KID JOE

Ko je bio tinejdžer početkom-sredinom devedesetih pamti da nekoliko meseci izmedju 1992. - 1993. nije moglo da se diše od grupe Ugly Kid Joe i njihovog albuma America's Least Wanted. Proslavili su se masivnim hitom Everything About You a kasnije je usledio još jedan hit-singl Neighbor čime su se probili na scenu kao zabavan dodatak ondašnjem (turobnom) grunge pokretu. No, posle još jednog uspešnog hita - obrade Cat's in the Cradle publika je pomalo zaboravila na ove lude momke. Sredinom devedesetih se bend rasormirao i članovi su se u najvecoj meri utopili u anonimnost (pevač Whit Crane je bio u bendu Life of Agony a bubnjar Shanon Larkin u Godsmack). Bend se pre dve godine (2010.) ponovo okupio a novi EP pod nazivom Stairway to Hell izlazi 9. jula.

Iako je bilo je veliko iznenadjenje za mene kada je najavljen njihov koncert u Beogradu - i iako su imali prilično loš termin za nastup -  Ugly Kid Joe je, pokazalo se, zaista odličan "good-time rock" bend. Pevač Whitfield Crane, gitarista Klaus Eichstadt, basista Cordell Crockett, gitarista Sonny Mayo i bubnjarka Yael, su počeli svoju svirku oko 19:00 sa pesmom V.I.P. Ispred bine je bilo tek par stotina ljudi i publika je tek ulazila na festival. Bilo je užasno vruce i malo ko je bio raspoložen da skače i luduje. Usledile su pesme Dialogue i Neighbour. Crane je održavao odličnu komunikaciju sa publikom i uspevalo mu je da je animira. Bilo mi je zanimljivo što su ljudi znali pesme i pevali skoro svaki refren. Slede Come Tomorrow i Milkmans Son a onda i akustična (sa nekim teškocama) Cats in the Cradle. Pevač je pričao nešto o njegovoj deci koja pune deset godina  i time nas je malo obavestio o tome gde je bio minulih desetak godina. Za kraj, bend je završio svoj 40-minutni set pesmama Goddamn Devil i (naravno) Everything About You.



(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa4.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash4%2F486511_3998661040138_845607157_n.jpg&hash=1c565eecf20918d59d7a8d370f617447b6f1e9ee)

THE HORRORS

Bend koji je po meni 2011. imao album godine - Skying je perfektan miks najboljih post pank momenata i savremenog alternativnog popa - počinje svoj nasup oko 20:00. Jasno je da ovo nije bend za open-air festivale. Na primer, dok su svi bendovi nameštali svoju binu 30-40 minuta, imao sam utisak da su ovi momci bili spremni za deset. Na bini su imali samo nekoliko matorih (Vintage je li) Vox pojacala i komplet sa klavijaturama i semplerima. Bend izlazi na binu i na njoj izgledaju veoma veoma nepretenciozno. Njihov stil je prilicno mračan, vecinom su obučeni u tamnu odecu sa NESTVARNO tankim pantalonama (legendarnost tih pantalona je zaslužila urnebesan skeč u britanskoj seriji The Mighy Boosh). Kao i uvek, svoj nastup - nastup koji bi garantovano zapalio svaki klub velicine SKC-a - počinju pesmom Mirrors Image. Sjajna kombinacija gitarske buke (Joshua Hayward ima veoma zanimljiv stil sviranja, najcešce se umesto rifovima i solažama, ležerno ali veoma energicno bavi teksturama i fidbekom) i melodičnih klavijatura (Tom Cowan, sakriven iza klavijatura u ljubičastoj košulji i zalizane kose  izgledao je na bini kao šef sale a ne član benda) sa raznim zanimljivim sempovima. Slede pesme Who can Say, I can See Through You, Scarlet Fields i Changing The Rain. Pevač Faris Badwan je nešto kao gothic Joey Ramone. Visok, sakrivenog lica iza duge crne kose. Na bini je izuzetno stidljiv i veoma retko ostvaruje konatakt sa publikom. Tek pred kraj svirke se i on malo oslobodio, ali samo da bi doprineo ogromnom zidu gitarske buke sa scene.  Dakle, tek posle 5-6 pesme se koncert poceo opasno zagrevati i bilo bi zaista fer da su svirali bar duplo duže nego što su svirali (50 minuta). Onda je usledio dug i spor uvod u Endless Blue da bi se svirka nastavila njihovim najpoznatijim pesmama Sea Within a Sea (pesma koja ih je proslavila, jedina pesma koju su baš svi oko mene znali i koja je zaista izazvala veliku reakciju publike) i Still Life. Za sam kraj je usledila duga I bučno haotična  Moving Further Away. Bewan je odlazeci sa bine rekao "Thank You.  See You Soon". Držimo te za reč Farise!!! Nastup je bio gotov oko 20:50.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa5.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash3%2F545413_3998666480274_374721113_n.jpg&hash=6edf85a6a356428bb4fcc3e3283db9c24fd5cd0d)

PUBLIC IMAGE LIMITED

Nije tajna da mi je PIL jedan od all time omiljenih bendova koji volim u svim njegovim inkarnacijama. Secam se da mi je bilo potpuno neverovatno što je Lajdon u momentu komercijalnog i kreativnog vrhunca post-punk revivala okupio Sex Pistolse (videli smo ih onomad na Exitu) a ne Public Image Ltd. No, za tako dobar bend nikada nije kasno (ako ne sa komercijalne, onda bar sa kreativne strane) i sa radošcu sam primio vest da se bend ponovo okupio pre tri godine (2009.). Novi album - This is Pil, sa singlom One Drop - koji je izašao krajem maja me nije oduševio, očekivao sam spektakularniji povratak kultnog I legendarnog benda. Gledajuci na njihov minuli rad - uporedio bih This is PIL sa Lajdonovim solo albumom (pomalo zaboravljen, izašao u drugoj polovini devedesetih) Psychos Path i sa PIL-ovim (samo prosečnim) albumom Happy? Ovo je generalno solidan album, mada bez pesama koje se preterano ističu.

John Lydon, zajedno sa bivšim članovima benda (inkarnacija sa albuma Happy?) Luom Edmondsom i  Brusom Smitom, i sa jednim potpuno novim clanom Skotom Firtom, u Beograd dolaze u zaista odličnom raspoloženju za svirku. Svoj nastup počinju pesmom This is Not a Love Song I pred binom ekspresno počinje ludilo. Vidi se da je masa ljudi čekala upravo Džonija i ekipu. Lajdon je kao i uvek pričljiv i posle prve pesme kaže "Hello suburban Serbia! This is where five-star Johnny makes-meets Red Star Belgrade". Sledi pesma sa novog albuma Deeper Water (pesma objašnjava Lajdonovo traganje za novijim, čudnijim, zanimljivijim uticajima na svoj muzički rad). Dakle, prilično hrabar izbor, pesma koju je u tom momentu malo ljudi čulo. Vrativši se na same pocetke PiL-a, pesmu Albatross izvode u dugoj - kao da je dub - verziji. Pesme sa Metal Boxa su omiljene kod fanova i kod kritike, ali da li su za festivalsku publiku? Jesu! Džoni još jednom pozdravlja publiku sa "Hello Good People! Hello Bad People!" Ima nas svakakvih ... Bend je nastavio sa sličnim izborom i u sledecoj Metal Box pesmi - Swan Lake aka Death Disco! Posle bespotrebno dugog i DOSADNOG uvoda, sledi jedna prava ogromna festivalska stvar - Warrior. "This is my land!". Zaista fantastična pesma na kojoj se vidi kojiko PiL-u - ali i celom svetu - nedostaje gitarista John McGeoch koji je bio sjajan kao član PiL-a! Inače, bend se na bini prilično oslanjao na semplove i snimljene delove pesama. One Drop, iako je nedavno izašla kao prvi singl, znaju skoro svi ispred bine. Genijalna stvar taj internet! Slede pesme Bags i Chant da bi se koncert završio baš kad je postalo najlepše - pesmama Rise (masivan hit, pesma koju znaju svi) i - iznenadjujuce, čudno - pesmom Open Up sa Lajdonovog solo albuma Psychos Path (tacnije, pesmom koju je Lajdon radio u saradnji sa Leftfieldom). Nastup je završen oko pola jedanaest. Kao i sa The Horrors, nadam se da cemo PIL uskoro videti na samostalnom nastupu u Srbiji.


THE DARKNESS
Kada su se pojavili na sceni pre desetak godina bili su prezreni od svih, osim od publike. spinaltapovska mešavina Queena i najgorih momenata glam rocka i hair metala izgledala je urnebesno, ali je donela neprekinut niz od nekoliko impresivnih hitova koji se nisu skidali sa radija i televizije. U Beograd su došli tek nakon raspada (2006.) i ponovnog okupljanja (2011.) originalne postave (sa pevačem i gitaristom Justinom Hawkinsom). Nastup im je trajao oko sat vremena i počeo je pesmom Lights Out da bi odmah sledeca pesma bila njihov megahit Youre Really Growing on Me. I Hawkins ima sjajan odnos sa publikom: "Give me D! Give me –arkness!". Over the top ludiranje na bini (basista Frankie u jednom momentru svira cowbell, što je nod za one koji znaju) sa sve presvlačenjem izmedju, pokazalo se, hit-za-hit-pesmama je nastavljeno. One Way Ticket to Hell and Back, Get Your Hands Off My Woman, pa onda genijalna power balada Love is Only a Feeling. U jednom momentu su roudiji na rukama nosili Hawkinsa pravo kroz publiku. Sjajni The Darkness su svoj nastup završili posle ponoci obradom pesme od grupe Radiohead (!) i još jednim mega-hitom Thing Called Love. Iako sam planirao da u vreme njihovog nastupa odem da prezalogajim, odgledao sam ceo koncert. i uživao.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa6.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash4%2F319406_3998682320670_1482600379_n.jpg&hash=298f7f22543f2c467ef9c18242b3a76cde56b325)

FAITH NO MORE

Sta reci, najveci broj posetilaca festivala je čekao upravo njihov nastup. Oduvek su kod nas bili popularni i ovde ce uvek imati više nego verne fanove. Nedavnim nastupom na Exitu su to doslovno i zacementirali. Bina za njihov nastup na BCF-u je bogato sredjena. Sve je bilo u belom (prekriveno i omotano belim čaršavima) sa gomilama cveca unaokolo (koje je kasnije bačeno u publiku). Mike Patton i ekipa (sa sve roudijima) su takodje svi obučeni u bela odela ili majice. Nastup počinju pesmom Toma Džonsa – Delilah koja je ustvari bila uvod u Woodpeckers From Mars. Brzo I efektno stvorenu sjajnu atmosferu nastavljaju sa pesmama Midlife Crisis, Ricochet i Land of Sunshine - sve do opuštanja sa pesmom Evidence. U medjuvremenu je Mike imao neke probleme sa mikrofonom i megafonom i videli smo kako je umalo nastala tuča pored i iza bine u kojoj je neki jadni roudi skoro nastradao. Tenzija ponovo raste sa Last Cup of Sorrow i Digging the Grave (pesma posvecena novom predsedniku Srbije, lol). Posle pesme Epic atmosfera poslatje pregrejana i bend počinje da svira megapopularan hit singl Easy. Pesmama Everythings Ruined, Gentle Art of Making Enemies, King for a Day i Just a Man se odličan nastup raspoloženih momaka na bini završio. No, Faith no More su ozvani na bis i po ponovnom izlasku na binu počastiše nas jednom (so-so) novom pesmom da bi se koncert završio oko 2:10 pesmama Hajde Jano (repriza sa Exita valjda) i Stripsearch.



(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa8.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-snc7%2F315297_3998689720855_1474592631_n.jpg&hash=9c451298f6fe7cf664cf7fe72c6e2f033f3d5868)

THE SISTERS OF MERCY

Po drugi put u Srbiji, Sistersi hrabro marširaju stazom koja se malo kome kod nas svidja. Ljudi su uglavnom bili razočarani njihovim nastupom na Tašmajdanu – jer nije to – to. A to što oni očekuju – klasični gothic rock sa First and Last and Always, Floodland i Vision Thing - ne postoji vec dvadeset dve godine. Iako ova (umalo rekoh "nova") postava radi oko 15 godina (bez izdatog albuma, mada sa desetak novih pesama koje regularno izvode uživo i koje fanovi više-manje dobro znaju) - stari fanovi nikako da je prihvate. Moram priznati da i meni smeta činjenica da  bend sada nema basistu (bas deonice na koncertima su snimci) jer bas gitara je izuzetno bitna za zvuk ovog benda, ali generalno ipak veoma cenim sve ovo što vec drugu deceniju radi Andrew Eldritch i veoma sam se radovao što cu ih ponovo gledati uživo!

Koncert otvaraju kratkim instrumentalom nalik pesmi Afterhours (iako najavljen kao "special aftermidnight show", nastup Sistersa je počeo nešto pre 3:00) a prva pesma je bila Crash and Burn. Kao i prošli put, bend PRETERUJE  sa dimnom zavesom. Veliki deo koncerta Eldritcha nije bilo moguce videti jer je bio povučen u sredinu bine ispred koje se vio gusti oblak dima. Iako sada vidim na fotkama da to veoma lepo izgleda, mene je veoma nerviralo to preterivanje. Inače ne znam čemu sva ta magla i dim kada se Eldritch uvek trudio da pobegne od goth etikete. On ni ovaj put nije odstupio od toga i na sceni se pojavio u drečavo žutoj majici-dresu i ošišan do glave. Na sceni, osim par kurtoazija ("Shall we dance?"), nije komunicirao sa publikom. Zadužen za animiranje publike bio je kao i prošli put gitarista Christ Catalyst (a pomalo i Ben Christo, drugi gitarista). Iako nisu svirali moju omiljenu stvar Giving Ground, bio je ovo solidan nastup koji je obuhvatio sledece pesme: Ribbons, Detonation Boulevard, First and Last and Always, Logic, Gift That Shines (obrada pesme grupe Red Lorry Yellow Lorry), No Time to Cry, Arms, Domination-Mother Russia, Summer, Alice, This Corrosion, More,  Flood II, Something Fast, Lucretia My Reflection, Top Nite Out, Vision Thing, i za sam kraj Temple of Love.

Svirka se završila oko 4:00, dakle - na vreme, jer je uskoro krenulo da se  razdanjuje.



Veoma umoran ali i jako srecan i zadovoljan odličnim svirkama, pohitah da čekam prvu 16-ticu.
Sve u svemu, bilo je zaista sjajno!

Exit Festival, Novi Sad, 13. 07. 2012.






DREDDUP (Fusion Stage, 20:25)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa8.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash3%2F556386_4062252749891_1882727982_n.jpg&hash=152e6751efb89759fb7c69427ae92c953dd1ef9b)


DreDDup su srpski industrial bend koji vec dugo nameravam da upoznam (tj. da skinem i preslušam njihove albume - dreDDup  (2011), El Conquistadors (2009), Future Porn Machine (2007), Mr.Borndead's Feast(2004) i  Abnormal Waltz (1998)). Više puta mi je sa raznih strana ukazivano na njih ali ja sam ipak ta neka starija gothic škola (Mizar, Trivalia, Dobri Isak) i teško se odlučujem da dam šansu (hm, više ne tako) mladim snagama - gde pored DreDDup spadaju na primer i Fancy Frogs.


No, konačno se igrom slučaja ukazala prilika da pogledam kako uživo zvuči ovaj bend. Nastup im je na nesrecu počeo oko 20:25, dakle još je bio dan, pa možda taj njihov energični industrijal nije imao tako jak efekat kakav bi imao u nekom manjem klubu ili bar na nekom nocnom nastupu, ali i dalje je ovo bio veoma dobar koncert novosadskih mračnjaka. Muzika im počiva na jakim ritmovima i programiranim bas i synth semplovima. Ugledaju se na bendove kao što su npr. Skinny Puppy,  Borghesia, Einsturzende Neubauten i Prodigy.

Pevač Inquisitor, basistkinja XXXandra, bubnjar Frantsz i gitarista Armageddon su zabavljali publiku nešto više od pola sata predstavivši 7-8 pesama. Na bini su zanimljiva pojava, pevač je koristio neke rekvizite, poput barbi-lutke ili lap-top kompjutera sa kojeg je puštao neki hardcore pornografski film.  Bubnjar, koji je ključni sastojak njihovog zvuka jer je pored bubnjeva okidao i semplove, je tokom celog nastupa nosio neku masku i slušalice. Basistkinja je bila izuzetno aktivna i atraktivna na sceni, ali su i ona i gitarista svojom ukupnom pojavom izgledali kao da su u nekom heavy metal bendu a ne  pioniri  srpskog elektro industrijala.

Sve u svemu, ja sam bio sasvim zadovoljan nastupom i nadam se da cu ih jednom pogledati i na nekom malo intimnijem solo nastupu. Nakon što preslušam njihove albume, naravno ...


THE DUKE SPIRIT (Main Stage, 21:00)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa8.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash4%2F376403_4062272430383_1826935340_n.jpg&hash=3fd427e125fbd83d5f39d6d7dcab249706d8c2b3)

Pevačica Liela Moss, gitarista i klavijaturista Luke Ford, gitarista Toby Butler, bubnjar Oliver Betts i basista Marc Sallis su možda najprijatnije iznenadjenje ove večeri. Svirali su oko sat vremena a ja sam u prvi red ispred bine stigao u momentu kada su svirali drugu ili trecu pesmu. Na ovom nastupu nije bilo puno ljudi ali se svima oko mene veoma dopalo šta radi ovaj bend. Muzički, bend pliva izmedju bučnog alternativnog rocka kakav praše Jesus and Mary Chain i modernizovanog punk rocka nalik Patti Smith. Ali ono što definiše zvuk ove grupe jesu odlične vokalne sposobnosti pevačice Leile Moss koja ume da peva i kao Patti Smith i kao soul diva Adele, da zbuči i kao PJ Harvey i kao Hope Sandoval (kada uz pevanje uzme i usnu harmoniku). Dakle, ovaj bend ima apsolutno sve pretpostavke da bude veliki. Za tih sat vremena počastili su nas izuzetno kvalitetnim pesmama i perfektnim zvukom na bini. Pred kraj nastupa, pevačica nas je upitala "Are you glad you came early to see our show?" Damn right Liela! Kasnije kada su odlazili sa bine poručili su publici da ne zaboravi da obuče Slash majice na koncert grupe Guns N Roses.


GRANDPAS CANDYS (Explosive Stage, 21:45)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa8.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-prn1%2F563348_4062287430758_721866580_n.jpg&hash=65cce4bfdde2ff761aff17732b1159cd24166d9a)

Na koncert kultnog psychobilly benda Cikine bombone (bend koji radi od 1998. ima  sledece albume Flaming Dynamite, 2001, Captain Crash, 2002, 666.000 Miles on the Wrong way, 2006 i Grandpa Candys Early Sides, 2009) sam stigao u momentu kada im je na bini gost bio Smuk iz grupe Zbogom Brusli, dakle negde na polovini njihovog nastupa. Ako se ne varam Explosive stage je ovog puta obuhvatio malo manji prostor i trojci na bini je uspelo da stvori dobro zagrejanu (i veoma prašnjavu) klupsku atrmosferu na otvorenom. Svirali su svoje pesme kao što je Vampirella, kao i neke obrade poput  Psycho in New Orleans  (House of the rising sun, Animals). Bend je bio energičan i dobro raspoložen za svirku a kraj svog zaista odličnog nastupa su na scenu doveli i igračice - atraktivne vampirele (nekoliko u crnim kožnim kompletima a jedna u seksi venčanici).


HERCULES AND LOVE AFFAIR (Main Stage, 22:30)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa3.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash3%2F531562_4062316911495_1374226546_n.jpg&hash=72f18f711d151730e8981ff48059227dd98c74fe)

Ovo je bio nastup koji sam ispratio rehidrirajuci se i vrebajuci što bolju poziciju za koncert New Ordera. Iako nisam fan ovog disko-house zvuka, ne mogu a da ne cenim ovo što radi vodja ovog projekta Andy Butler. Pre njihovog nastupa znao sam samo za njihov hit Blind - koji su odsvirali pred kraj nastupa - ali bilo mi je veoma zabavno da ih gledam uživo (jedina rečenica na srpskom koju su za nastup u Srbiji naučili je "Skini gace!"). Dve pevačice i jedan pevač non-stop zabavljaju publiku i imaju prilično neposredan kontakt sa publikom. Generalno, najsmešnije mi je bilo je to što ovi disko gejevi mogu da napune prostor ispred Main-a i da se ljudi ispred lepo zabavljaju (uostalom kao i na Scissor Sisters i na Pet Shop Boys), ali kada treba da se organizuje gej prajd onda je to veliki problem ... Sve u svemu, iako ne moj cup of tea, Hercules and Love Affair su odlični zabaljači.


NEW ORDER  (Main Stage, 00:00)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa4.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash4%2F484039_4062312551386_1901327020_n.jpg&hash=8c1be2ea5b1a64875a419d620eac02474eab91c6)


Iako nisam uspeo da se probijem u pri red (mrzelo me da budem onaj lik koji se vratolomno probija bez obzira na druge oko sebe, a takvih je samo malo kasnije bilo gomila), zauzeo sam sasvim pristojno mesto možda dva-tri metra od ograde, tačno ispod Samnera. Tako sam stajao tačno pola sata braneci se svim silama od ljudi koji bi da stanu ispred mene (ja sam jedva 1,70 i visoki ljudi mi celog života užasno zagorčavaju život) i to mi je koliko toliko i uspelo.

Odlično raspoloženi New Order na binu izlaze tačno na vreme - u ponoc - praceni instrumentalom iz špageti western filmova. Prva pesma koju izvode je instrumental - Elegia.

Bernard Sumner je pomalo ostario i dobio na kilaži, ali je i dalje solidan frontmen. Krece se po bini, svira jako i energično (čak mu je jednom i pukla žica na gitari) i sjajno peva (iako mu je bilo malo teže pred kraj pesme Bizzare Love triangle).

Poput Simona Gallupa iz The Cure i Stephen Morris kao da je prodao dušu djavolu - i dan danas izgleda kao da mu je dvadesetak godina. Njegova žena Gillian Gilbert izgleda isto kao i onomad, mada ne tako dobro kao što je izgledala u vreme The Other Two projekta. Vrlo malo komunicira sa publikom, zagledana u klavijature ili gitaru, samo je par puta mahnula publici i to je to.

Phil Cunningham svira gitaru, sintisajzer i udaraljke i sjajno dopunjuje zvuk New Ordera.

Tom Chapman je upao u bend sa veoma teškim zadatkom - da zameni nezamenjivog Petera Hooka na bas gitari. Chapman ne pokušava da oponaša Hooka i svoj posao obavlja sasvim solidno. Dovoljno da Hokovo odsustvo ne bode oči previše.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa6.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash3%2F541424_4062315231453_1037214261_n.jpg&hash=b3ab66c648552a7996263a94dc88045d7e5cd453)

Bez obzira na neslavan kraj New Ordera 2007. i na čudnu odluku da se bend reformiše bez Hooka i uprkos Sumnerovom projektu Bad Lieutenant (koji je bio odličan) - lepo je videti bend koji uživa u muziciranju i nastupu i koji svojoj publici isporučuje savršenu svirku.

Prvo što je Sumner rekao publici je to što je istakao činjenicu da im je trebalo 30 godina da dodju u Srbiju i da se izvini za taj propust jer je evidentno da kod nas imaju masu fanova. Druga pesma je Crystal a posle nje Regret, i nije bilo teško pretpostaviti setlistu  sastavljenu od samih hitova. Jedna reč na srpskom od Bernarda - "Hvala"! bila je ponovljena još par puta. Slede Love Vigilantes i Ceremony (sa tri gitare - i Gillian svira jednu).

Sumner malo kasnije navodi kako su svi u Engleskoj čuli za ovaj Egzit i kako misle da je sjajan i da je ovo odlična lokacija za festival. Prva Joy Division pesma ove večeri je Isolation - teoretski sve ove post-2011 svirke su promocija kompilacije TOTAL koja sadrži pesme New Ordera i Joy Divisiona - koju bend malo dopunjuje načinivši je malo melodičnijom i manje mračnom nego što jeste. Ogromno oduševljenje izaziva jedna relativno novija pesma - Krafty a sjajno raspoloženje u publici se nastavlja sa Bizarre Love Triangle i remiksovanom i ("Možda je necete prepoznati!" reče Samner) produženom verzijom pesme True Faith ("Sjajno je svirati ovde a i vi ste OK, za sada").

Elektronski deo koncerta se nastavlja sa pesmom 586 za vreme koje na screenu iza benda gledamo scene iz filma Amosa Poea - Empire II. Sledi najveci hit grupe Blue Monday a na binu izlaze i članovi grupe Hercules and Love Affair i The Duke Spirit. Sve se pretvara u jednu sjajnu žurku! Glavni deo koncerta se završava sa pesmom Temptation.

Posle dvominutne pauze bend izlazi na bis i izvodi još dve Joy Division pesme - Transmission i Love Will Tear Us Apart. Mančesterski majstori isporučiše sat i po perfektne svirke. Odlazeci posle koncerta prema šanku bio sam prezadovoljan nastupom New Ordera.



Goblini (Fusion Stage, 02:15)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa6.sphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-snc7%2F484074_4062321631613_61650548_n.jpg&hash=89738173bfe8fe4c0559549c73cd11ed58cc2bbd)

Iako sam bio veoma umoran, posetio sam za kraj ponovo Fusion Stage (odakle sam krenuo - tamo sam i završio) nadajuci se da cu tamo zateci The Toy Dolls i čuti par pesama, ali ispalo je da su Goblini vec bili spremni za svoj nastup. Koncert počinju pesmom Cipjonka a  svoj furiozan set nastavljanju pesmama U magnovenju, Petra, Daleki put, Dan posle, Ona misli da zna, Privatni rat, Bolje soko u ruci, Dr. Hofmann, 7 loših godina, Komad noci, Anja, volim te (feat. Smuk iz Zbogom Brusli, koji slave 20 godina rada), Luna, Punks not Dead i, za kraj, Voz. Pred završetak pesme je Godlub nešto bio ljut, bacio je mikrofon i izjurio u backstage, ali se posle ipak vratio i dovršio pesmu. Pojma nemam šta se desilo). Posle možda pet minuta pauze bend izlazi na bis i izvodi pesme LSD se vraca kuci i Za Lorenu. Tokom nastupa je bio haos ispred bine (crowdsurfing i šutka) ali nisam video neke incidente (jedino što mi je smetalo je činjenica da su ljudi - u to doba noci vec prilično pijani - mogli odnekud nabaviti pivo u limenci, a one su prilično opasne kada krene polivanje pivom i bacanje polupunih limenki u publiku. Mada sve u svemu koncert Goblina je uvek odlična zabava...


Pomalo oživljen Goblinima, odoh sa društvom do šanka da potrošimo preostale tokene (voda 100, pivo 190 dinara - sasvim razumno!) i u vreme kada na Dance areni tek počinje žurka - mi krenusmo polako kuci. Naravno, ne pre obilaska pekara, bureka i opuštajuce jutarnje šetnje Novim Sadom.

Posle dvosatne vožnje - tokom koje sam se svim silama trudio da ne zadremam za volanom (sva sreca vec je svanjivalo kada smo krenuli) - u pola sedam sam vec bio u krevetu.

Lepo je bilo na Exitu.

Punk Rock!


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupload.wikimedia.org%2Fwikipedia%2Fen%2Fthumb%2Fe%2Fe6%2FThe_Official_Movie_Poster_of_The_Punk_Syndrome.jpg%2F421px-The_Official_Movie_Poster_of_The_Punk_Syndrome.jpg&hash=dd7d761efe0fc786aa051ebf5b73891cd6d6c4d0)

The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.



Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi. Ovi momci imaju prave male ljubavne tragedije (sjajna scena u kojoj Toni shvata da njegova draga nije zaljubljena u njega, vec u jednog sasvim drugog momka, iako nas je ceo prethodni dijalog vodio upravo ka tom njegovom zaključku. Neko ce reci da se smejemo tudjoj nesreci, ali ta scena je tako iskrena i efektna da je zaista veoma, veoma smešna), bave se politikom (jedan od ovih momaka se uključuje u predizbornu kampanju, samo da bi na kraju izbora video da je njegova kandidatkinja ostvarila najslabiji rezultat), bave se sportom (i uče da gube i da se onako baš, baš, obrukaju, ali i da to prežive), puše (pevač je non stop sa cigaretom), piju (zavisnici su od kafe, a neki ljušte i vino), tulumare (sjajna scena lutanja po Londonu), interesuju se za seks i ljubavne odnose (sjajna scena kada učenja i tumačenja problematike "kako se prave bebe"), bivaju besni, paranoični, skloni izlivima verbalne agresije, ... Ponekad sam pomislio da su neke scene zapravo šokantne, ali sam onda shvatio da je to samo životna situacija koja se svima dogadja i da se ne može posmatrati kao šokantno nešto samo zato što se dešava nekome ko je hendikepiran ...



Sve u svemu, ovo je jedan veoma hrabar i iskren pristup problematici inkluzije osoba sa mentalnim hendikepom. Ne znam koliko je sve ovo moguce u drugim društvima, svi znamo da su nordijske zemlje ipak veoma veoma napredne, ali kao uzor i inspiracija - ovaj film je nešto zaista genijalno. Zato sam požurio da izreklamiram ovo čudo i da bar malo skrenem pažnju na to koliko je punk rock pozitivna i životno važna stvar koju mnogi potcenjuju i ne shvataju previše to koliko je bitno imati stav, emocije, želju da živiš, da ostaviš trag, da budeš svoj ali i da budeš deo nečeg veceg, kao i da svemu tome daš neko značenje i smisao ...

Pogledajte THE PUNK SYNDROME. Ulepšace vam dan, sigurno!

Zanimljiv tekst. I inače volim kako pišeš, sem o muzici, u koju se ionako ne razumem.  :)

Aktuelne teme




Znači opet parada ponosa u Beogradu. I opet iste priče. Muka mi je ...



Mada neke stvari bi vec trebalo da smo apsolvirali:



1) SABLAZAN

Ako vam je odvratno da gledate homoseksualce - nemojte ih gledati. A ako vam i dalje smetaju, jer vam je taj koncept možda non stop u glavi, jasno je da se previše bavite tom temom i da bi možda trebalo da se javite svom odabranom lekaru - koji ce vec znati da vas uputi tamo gde treba.



2) BRAK

Brak nije svetinja. Razvede se bar četvrtiina sklopljenih brakova. Da, čak i onih koji su sklopljeni u crkvi!  I, plus, žali Bože još bar četvrtinu brakova - u kakvom paklu porodice mogu da žive. I, zašto bi homoseksualci bili izuzeti od loših brakova, mučnih razvoda i ogromnih alimentacija?



3) DECA

Nema podataka da su homoseksualci gori roditelji od heteroseksualaca. Homoseksualci su u najgorem slučaju isto tako loši u podizanju dece kao i heteroseksualci, ma koliko ovi drugi bili prosveceni pravoslavljem i starom narodsko - tradicionalnom moralnošcu!  A (naročito s obzirom na tačku 4) u Srbiji je skoro svako usvajanje bolje od sirotišta - doma za nezbrinutu decu.



4) NOVAC

Homoseksualci se generalno odlikuju  višim prihodima i manjim rashodima. dakle u svakom momentu najverovatnije imaju više para od heteroseksualaca. Kao takvi - oni su bitni za ekonomiju svake države.



5) DRZAVA

U principu, država je ili država svih njenih gradjana - ili nije nikakva država. Ako Srbija nije u stanju da zaštiti šačicu homoseksualaca, na par sati, u svom glavnom gradu, od par hiljada huligana (od ranije poznatih istražnim organima) - ona naprosto nije država, vec je hajdučka jazbina. I onda nema svrhe ni da se zamajavamo drugim temama ...



Dakle, dosta zezanja! 

Obično pretrčim tvoj topik.


Potpuno se slažem sa tvojim pristupom. Dodao bih samo da osobe sa jako izraženom averzijom prema homoseksualcima po pravilu sumnjaju u sebe.

Quote from: scallop on 02-10-2012, 20:41:21
Obično pretrčim tvoj topik.

To je taj nivo tekstova.  :)

Dobar je Mrak, ovaj, Mark  xjap

Tako se lepo osećam kad pročitam nešto dobro. Ili je to zato što se slažem sa napisanim, + scallopov dodatak.

What happened to my cigar commercial?


Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

Kako za koga, naravno!


Meni su veoma dragi ovi dani praznika iz jednog sasvim posebnog razloga. Naime, postojao je jedan poveci period u mom životu, tokom druge polovine mojih dvadesetih, kada sam bio nezaposlen. Imati preko 25 znači biti u punoj životnoj snazi, sa gomilom dobrih ideja i velikom željom da se negde, nekako, uključiš i primeniš svoješ sposobnosti. Nemati mogucnost da to nekako i ostvariš doprinosi zaista užasnom osecaju beskorisnosti i osujecenosti, dubokom i rekao bih egzistencijalnom osecaju neprilagodjenosti. Posle nekog vremena sam bio spreman da radim bilo gde i bilo šta, samo da budem od neke koristi i da se ne osecam tako bedno što sam de fakto niko i ništa u ovom društvu.

U to vreme su dani praznika bili dani kada se nisam osecao tako jadno, jer su svi oko mene bili kod kuce i moja nezaposlenost nije bila baš onoliko vidljiva i opterecujuca. Naravno, bio sam bez para ali ipak sam u vreme praznika uspevao da odagnam sve te crne misli o vlastitoj nesposobnosti i neuspešnosti. Ako me niko nije pitao za posao - a ljudi oko mene su više-manje znali da sam vec dugo bez posla - prolazili su nedelje a da ne pomislim na sve to ...

No praznici bi došli i prošli a onda je došao i taj dana kada su svi polako krenuli da se vracaju na posao dok sam ja ostajao sam sa svojom sumornom dokolicom. Bio bi januar, hladan, dosadan, sa puno umornih i namrgadjenih ljudi oko mene. Ja bih se tada zatvarao u sobu, okružio se knjigama, muzikom i filmovima i generalno gledao da ne dolazim u kontakt sa drugim ljudima.

Umeo sam tako da ne izlazim do prvih toplih dana, kada sam - recimo krajem februara - polako izlazio da vozim bicikl ili ubijam vreme u dugim-višesatnim šetnjama ... Sa dolaskom proleca su stvari nakako same od sebe počinjale da se razvedravaju.

Kako preživeti nezaposlenost?

Biti nezaposlen znači da nemaš svoj stan ili svoju kucu vec se - često nakon burnih studentskih dana slobode - vracaš kod roditelja, ili pak nikada ne dobijaš priliku da se od njih odseliš. Ostaješ večito zakopan u svojoj dečijoj-tinejdžerskj sobi i ta četiri zida postaju neka vrsta grobnice za sve tvoje snove - o karijeri, o braku, o porodici, o uspehu u životu ... Prisecaš se kako si kao balavac-panker razmišlajo kako se nikada neceš promeniti, nikada neceš raditi za kapitaliste, nikada se neceš ženiti bez prave i istinske ljubavi, i kako ceš uvek ostati slobodan i svoj ... I onda vidiš da je to ustvari postalo više kao neka vrsta prokletstva nego blagoslova.

Biti nezaposlen znači da nemaš stalan posao, ali postoji ipak dosta prilika za privremene i povremene poslove. Tu dolazimo do onog - bilo gde i bilo šta, samo da se zarade neke pare. Pri čemu pod neke pare podrazumevam zaista beznačajne sume. Posle nekog vremena, konačno zaraditi hiljadarku - radeci neke glupe fizičke poslove - imalo je takoreci lekovito dejstvo. Secam se jednom sam posle dve-tri nedelje bez kinte, zaradio hiljadarku i odmah sam otišao do trafike da kupim sebi paklicu cigareta. Uz cigarete sam kupio i jednu od onih malih, jeftinih knjiga što ih prodaju na trafikama i otišao sam u park gde sam samo sedeo i pušio cigarete jednu za drugom, osecajuci se zaista fenomenalno. Ostatak para sam umeo da razvučem na još nedelju dana, ako ne i više ...

Biti nezaposlen znači da te rodbina više-manje sažaljeva i da od njih uvek kapne neka simbolična para ili prilika (ili bar preporuka) za posao. Iako ti je neprijatno da to primiš, veci bi bio greh odbiti ... Dakle za ono najosnovnije (stan, hrana, komunalije) ti pare ne trebaju - jer živiš na grbači roditelja, dok ono malo para koje dobiješ sa strane ili zaradiš na onim sitnim poslovima - ostanu za cigarete ili za poneko pice u kafani jednom nedeljno, po pravilu subotom uveče ...

Jasno je da je pred tobom dilema - kvalitet ili kvantitet? I jasno je da ceš se ipak odlučiti za kvantitet. Možeš kupiti paklicu skupljih cigareta i ekonomisati sa njima (recimo pet cigareta dnevno, pa onda na koliko sati po jednu, kao ekove da piješ) ili ceš uzeti dve paklice onih jeftinijih i pušiti opušteno koliko ti je volja. Kada konačno izadješ medju ljude, sa 300-400 dinara u džepu, možeš piti skuplja pica na brzaka ili ceš piti zidarsko pivo i stajati za šankom razvlačeci flašu bar sat vremena (pošto ne izbivaš često iz kuce ionako nisi u formi sa picem, pa ti više od tri nisu ni potrebna da se napiješ). Pošto si bez ičega, ne pada ti na pamet da širiš krug prijatelja (blam te je da vidjaš i one koje imaš, jer te na neki način podsecaju da oni mogu ono što ne možeš ti) niti da tražiš devojku (naprosto ne znaš šta bi tek radio da imaš vezu). I tako idu dani nekako ...

Biti nezaposlen znači da imaš vremena koliko ti je volja, ali valja ga rasporediti! Pošto sam se osecao veoma bedno tokom dana, uvek sam gledao da prespavam onaj period izmedju 7 ujutro i 3 popodne - baš kada su ljudi na poslu. Nekako sam se osecao manje bedno kada sam funkcionisao u periodu kada su ljudi oko mene bili van posla. Njima ručak posle napornog radnog dana, meni doručak posle maratonskog spavanja. Gledao sam da živim nocu, u vreme kada su ostali išli u krevet ja sam počinjao da funkcionišem - čitam knjige (opštinska biblioteka je uvek bila veliki spas za mene, takoreci besplatna a veoma izdašna, ma koliko da je čitalac izbirljiv), preslušavam novu muziku (nabavljao sam je razmenjujuci diskove sa prijateljima ili mukotrpno skidajuci albume sa interneta), gledam filmove (razmenjujuci sa prijateljima DVD kolekcije - sa po 6 filmova od kojih su po pravilu bila dva dobra a četiri veoma loša, ali ih ipak odgledaš - kupljene na pijacama ili od lokalnih dilera), koliko-toliko surfujem internetom (bilo je to još uvek vreme dial-upa i radio sam najčešce tako što sam sejvovao otvorene stranice pa ih čitao oflajn) ... I onda, kada je bilo vreme da se ide u krevet, najveci problem mi je bio da zaspim zbog buke koju prave ljudi koji se spremaju da idu na posao, kao i svi ti automobili i autobusi koji ispod mog prozora prevoze iste te ljude na posao  ...

Biti nezaposlen znači da moraš čuvati zdravlje, jer nemaš zdravstveno osiguranje. Mislim, možeš da se izboriš za zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice, ali se moj pokušaj jedne takve borbe završio vec na prvom šalteru u SIZ-u za zdravstvo, gde mi je radnica dala jednu gusto kucano A4 stranicu sa spiskom svih potrebnih dokumenata neophodnih da bi dobio zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice. I tako sam nekoliko godina bio bez zdravstvene knjižice i imperativ je bio biti i ostati zdrav! I srecom, vecih problema nisam imao! Mada bio sam i mladji i nije me hvatalo baš sve ...

I na kraju biti nezaposlen znači da moraš da tražiš posao. I do onog momenta kada si spreman da prihvatiš bilo kakav posao bilo gde (u jednom momentu sam tvrdio da bih ja mogao da budem vozač, dok su me jednom drugom prilikom uveravali da treba da prihvatim posao prodavca knjiga, onog što ide po firmama i
nudi razne enciklopedije i sabrana dela na metar) prodje zaista puno vremena ... I na kraju se zaposliš sasvim slučajno i iz sasvim čudnih razloga. Ja sam se zaposlio samo zato što se moja najbolja drugarica selila u inostranstvo i - pošto je svakako davala otkaz na poslu - preporučila je mene kao najbolju zamenu
i evo ja sam još uvek na tom radnom mestu.

Danas na period nezaposlenosti gledam kao na jedan užasan period u mom životu i nikada nikome ne bih poželeo da prolazi kroz sve to. Posao je u pravom smislu reči svetinja i on daje smisao našim životima. Nemati posao - koliko god da vam se čini simpatična ideja lenčarenja i "vremena za sebe" -  znači ne doprinositi, ne pomagati, ne biti uključen, ne razvijati se, ne kretati se nikuda ... Sve to uz onaj užasan osecaj nesposobnosti, neadekvatnosti i neprilagodjenosti, a u tome nema ničeg pozitivnog, romantičnog ni lepog.

Zato, Mir Božiji Hristos se rodi! Uživajte dok praznici traju, ali se sa još vecim uživanjem vratite na posao u utorak. Budite srecni što imate gde da se vratite i setite se svih onih koji su tog tmurnog i hladnog januarskog jutra ostali u krevetu razmišljajuci o svom jadu i čemeru neizvesnosti koju donosi nezaposlenost ... Mnogi od njih nisu više mladi, mnogi imaju porodice, decu, stare roditelje, na njima je da zarade a nemaju gde i kako.

Pred vama je nova radna godina i gledajte na to kao na privilegiju, pa makar dirinčili za 20 000. Ima onih koji bi sve dali da budu na vašem mestu!

Ko pravi te zakone?


Novinski naslovi nas svaki dan upoznaju sa sve novijim i sve neverovatnijim glupostima koje proizilaze iz našeg zakonodavstva. Nekoliko novijih primera me je naročito razbesnelo. Zamišljam tako nekog masnog i podgojenog pencil pushera u nekog memljivoj vladinoj kancelariji kako blaženo nepovezan sa stvarnošcu sastavlja ove zakone i pravilnike.



Ali ništa on nije kriv, svako ima pravo da sam za sebe bude potpuno mentalno poremecen. Problem je u tome što neka osnovna procedura nalaže da onda ti zakoni i pravilnici prolaze kroz striktnu kontrolu i proveru od strane stručne i političke javnosti, da to onda neko razumevanjem čita i da o tome razložno diskutuje.

No očigledno se tu neke stvari nekako "izmeste" iz polja racionalnog i realnog. Na primer, ...


POLAGANJE VOZACKOG ISPITA

U normalnom društvima se ide na to, da što više ljudi ima vozačku dozvolu. Ljudi koji umeju da voze kola i imaju dokaz za to (imaju dobar vid, sve potrebne ekstremitete i organe i koliko-toliko poznaju saobracajne propise) su
jednostavno korisniji gradjani. Oni sukonkurentniji na tržištu rada, kupuju kola, prodaju kola, uzimaju kredite, troše gorivo, kupuju delove za kola i pratecu opremu, ... Ljudi koji imaju i voze kola su samostalniji i najverovatnije srecniji od onih koji nemaju i ne voze, jer uvek je bolje kada nešto znaš i možeš - nego kad nešto ne znaš i ne možeš. Dakle, jasno je da normalno društvo gleda da ljudi polažu vozačke ispite i poseduju dozvolu, kupuju kola i budu učesnici u saobracaju. Makar im to bilo samo za "ne daj bože". To je tekovina XX veka i to je nešto  najnormalnije što se može postignuti u životu. Takodje, jasno je da se vožnja uči korz svakodnevnu praksu a ne za onih nekolikomeseci obuke i polaganja. Ali ne, kod nas su, podsecam XXI je vek,  najnovijim pravilnicima toliko zakomplikovali proceduru polaganja vozačkog ispita da se mnogi pametni i mladi ljudi s pravom pitaju ko li ih tako brutalno zajebava? Ovo je kao da država ne želi da polažu i kao da ovo društvo ne želi da ljudi voze i učestvuju u saobracaju. Polazi se očigledno od toga, da se (objektivno gledano veoma česte i tragične) saobracajne nesrece kod nas ne dešavaju zbog katastrofalno loših puteva, katastrofalno loše signalizacije, katastrofalno starih i loših automobila koje ljudi voze, katastrofalno obesnih ljudi (koji čine katastrofalno obesne vozače) - ne, problem su ljudi koji ne poznaju saobracajne propise. I sada, kada dobijemo ono malo ljudi koji ce biti istraumirani novom procedurom polaganja vozačkog ispita, procenat tragičnih saobracajnih nesreca ima da padne na minimum. Sigurno, kako da ne!


NOSTRIFIKACIJA DIPLOMA

Srpski narod je tradicionalno pečalbarski narod koji rado emigrira i često svoju srecu nalazi u drugim zemljama - širom planete od Austrije preko Amerike do Afrike i Australije.  Osim toga što odlazi trbuhom za kruhom radi posla, mnogi ljudi se vani i školuju, često stiču diplome veoma prestižnih fakulteta. Premija ravna dobitku na lutriji jeste kada se neko od tih sjajnih mladih ljudi želi vratiti u matičnu zemlju. Ali ne, pre nego što se ti mladi ljudi zaposle - potrebno je da ta njihova diploma prodje kroz minucioznu proveru i overu zvanu nostrifikacija. Nije potrebno previše dokazivati izuzetno nizak nivo ovdašnjih visokoškolskih ustavnova. Ako izuzmemo možda desetak fakulteta koji su vrlo dobri, ostatak je katastrofalno loš i štanca više-manje beskorisne diplome i više-manje neupotrebljive kadrove. Glavni razlog ovakvog stanja je u tome što na tim katedrama najčešce rade izuzetno loši kadrovi. Na primer, imate profesore koji su poslednji kontakt sa svojom strukom imali krajem sedamdesetih (što se vidi po literaturi koju štancaju i poturaju studentima), imate profesore koji ne vladaju ni jednim stranim jezikom (što se vidi kada pročitate njihove knjige i vidite kako se na poslednjih par stranica ponose delima koja su u svojim radovima citirali), imate profesore koji se na katedrama okružuju članovima svoje uže i šire rodbine,  imate dokazano korumpirane profesore, imate izuzetno nemoralne profesore, ... I mnogi od njih sad treba da odlučuju koliko je diploma nekog američkog, britanskog ili francuskog fakulteta validna za zapošljavanje u Srbiji. Na kraju krajeva kao što rekoh, XXI je vek, ljudi neograničeno putuju, čak i da su naši univerziteti najbolji na svetu - procedura nostrifikacije bi trebalo da bude ili maksimalno pojednostavljena ili potpuno suvišna jer svaka diploma se pre svega mora dokazati u praksi i na radnim mestu.



Ovakvih i sličnih primera lošeg zakonodavstva je previše.

Pomenimo na primer činjenicu da do nedavno pravilnici za zapošljavanje u prosveti nisu prepoznavali gomilu novih diploma (na primer dvosmerni diplomirani profesor _____ i ______, mnoge bačelor ili master diplome) iako su ove bile izdate od državnih fakulteta koji samo takve diplome izdaju vec godinama! Ne daj bože da fakultetima padnu na pamet neki noviji smerovi - te diplome ce biti neupotrebljive godinama ... A to niko nikome nece reci prilikom upisa na fakultet.

Ili, na primer, pomenimo činjenicu da se na licenciranje kadrova u prosveti čeka godinama, često i 7-8 godina! U prosveti sada imate ljude koji rade skoro deceniju a da nemaju licencu i koji ce još ko zna koliko godina čekati na polaganje i onda ce im (posle nekih 12 ili 15 godina u praksi) neki čovek (koji je možda bio a možda i nije bio u praksi toliko godina) u nekoj komisiji reci da ne znaju dovoljno za sticanje licence!


I tako dalje i tako dalje ...



Objektivno gledano, glupost jedne nacije se itekako ogleda i kroz uredjenje države u kojoj njeni pripadnici žive. Kada sagledamo dva navedena primera - jasno je da smo verovatno medju najglupljim nacijama na planeti.

This is PIL


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fsphotos-h.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-prn1%2F1010946_10200966376056836_414558618_n.jpg&hash=651403374fabdc8a69cd8d154290962184200b31)

Public Image Ltd

SKC Beograd

13.06.2013.



Još onomad kada su Sex Pistols u sklopu neke od svojih reunion turneja posetili Exit festival govorio sam da je lepo to što su se okupili pioniri punka, ali da je to pomalo promašeno jer je tada ipak bilo pravo vreme za ponovno okupljanje grupe Public Image Ltd. Ako se secate, tada tzv. post punk revival bio na vrhuncu popularnosti i Johnny Rotten bi mnogo bolje prošao da se pojavio kao John Lydon.

No pored želje za ponovnim okupljanjem dragog nam benda, PIL su jedna od onih grupa koja se nece okupiti iz nostalgičnih razloga i radi cash-in prežvakavanja starih i proverenih hitova. Uredno su objavili novi (sasvim pristojno ocenjen) album This is PIL i krenuli na veliku seriju živih nastupa u sklopu koje su Srbiju posetili vec drugi put (prošle godine smo ih videli na Belgrade Calling festivalu).

Svirka je počela oko 9:30. Znao sam da ce ovo biti dobar koncert kada je bend svoj nastup počeo sa pesmom Albatross sa albuma Metal Box. Neko ce reci da su je odsvirali samo da bi se zagrejali, ja bih rekao da su ovu pesmu odabrali jer su hteli da stave akcenat na širok spektar onoga što čini muzički ukus Johna Lydona - od eksperimentalnog post punk dub albuma Metal Box i Flowers of Romance preko alternativnog rock zvuka na pesmama Warrior i Disappointed pa sve do dance i elektro provoda na pesmi Open Up. I kao da podvlači ovo što sam rekao, vec druga pesma na koncertu je sa novog albuma - genijalna Deeper Water. Iako traje šest minuta, ova pesma ima sva obeležja radio-friendly hita i zaista odlična zvuči uživo. I što je najlepše pokazuje nam da su PIL kao bend veoma sigurni u sebe i svoj novi materijal, jasno je da ne zavise previše od upotrebe starih hitova da bi razgalili publiku.
 

Bašta SKC-a je inače bila sasvim lepo popunjena a publika je bila veoma mešovita - od tinejdžera koji nisu bili na svetu kada se PIL onomad raspao (1992) pa sve do onih koji su Lydonovi vršnjaci. Oduševila me je činjenica da nije bilo previše onih tradicionalnih pankera koji bi na svirku došli u Sex Pistols majicama i zapičinjali šutku na svaki malo brži ritam. Mogao sam sasvim lepo da stojim u trecem redu ispred bine a da me niko ne udari, šutne ili gurne.  Iako sam danima strahovao od nevremena koje bi moglo da naškodi uživanju na koncertu - vreme je bilo predivno a veče u bašti SKC-a veoma prijatno.

Na sceni su pored Johna Lydona, Lu Edmonds (gitarista), Bruce Smith (bubnjar) i Scott Firth (basista i programer).

Pored nesumnjivo harizmatičnog Lydona, zvuk grupe PIL u potpunosti leži na mocnim, gotovo militantnim, ritmovima Brusa Smita. Kada se dodaju mnoge matrice (koje je programirao basista Skot Firt) uz njegovo sviranje se može igrati do besvesti - bilo da svira post punk, dub ili house elektroniku.

Lu Edmonds je pre svega eksperimentator pa tek onda gitarista. Veoma je često menjao instrumente a iz svakog je izvlačio najuvrnutije zvukove. Pored nekih fizičkih sličnosti, Lu Edmonds je veoma sličan Vorenu Elisu i po ulozi u bendu - rekao bih da je Lu Edmonds Johnu Lydonu ono što je Warren Ellis Nicku Caveu - u jedinstvenim eksplozijama zvuka donosi i energiju i melodiju, i haos i poredak, i buku i harmoniju.

Miks starog (a relevantnog) i novog (još relativno nepoznatog) se nastavlja kroz pesme Memories i Reggie Song. No prvi pravi vrhunac koncerta je došao sa pesmama Disappointed i Warrior - ono najbolje od alternativnog rock zvuka osamdesetih, prevedeno je u 2013 sa neverovatnom lakocom.

Bend se vraca na stare stvari pesmom Flowers Of Romance ali nam ekspresno  nakon nje svira i pesmu One Drop (prvi singl sa novog albuma) koju - sudeci po reakcijama i pevanju - beogradska publika možda i najbolje zna. Za sam kraj sledi set pesama koje bi smo mogli nazvati all killer-no filler: Swan Lake, This Is Not A Love Song i Public Image.

Na Public Image sam primetio da basista nije odsvirao tu prepoznatljivu bas liniju onako kako je odsvirana u originalu i samim tim ova (meni veoma draga) pesma nije imala taj efekat na mene. Osim toga, Scott Firth (koji nema takoreci nikakav pedigre u ovoj vrsti muzike) se pokazao kao solidan basista koji se veoma dobro snalazio sa svim vrstama PIL muzike, kao i sa pevanjem i sa programiranjem (pred sobom je celo vreme imao veoma simpatičan apple-PIL laptop).

Na bis se bend vratio pesmom sa novog albuma Out Of The Woods pa je onda prešao na neizbežnu Rise a koncert je završen pesmom Open Up (jedina ne-PIL pesma jer su je snimli John Lydon i Leftfield).

Koncert se završio u 23:15. Krenuo sam napolje u reci ljudi koji su svi do jednog delili samo najpozitivnije utiske. I ja sam neizmerno uživao u ovoj svirci, bio je ovo zaista sjajan koncert. Radovacu se svakom ponovnom dolasku PIL-a u Srbiju.

Da, Firth se vrlo lepo uklapa, mada svakako vredi i primetiti kako ovaj PiL zaista samo dobro interpretira onaj PiL i da nikako ne pravi neke nove prodore u bilo koju stranu. Ali dobro. Meni je jedino sam Lajdon ostavio potpuno suprotan utisak od onog koji si ti imao - ja nisam primetio ni mrvu harizme u bilo čemu što je radio.

Pa dobro, to je valjda neka posebna vrsta harizme ...  :)

PIL - Rise (SKC, Beograd, 13.06.2013.) (http://www.youtube.com/watch?v=uHs0eVg9zaM#)

(https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-frc1/1005427_10201174495899702_1144320010_n.jpg)

Dakle, još jedna godina, još jedno leto, još jedan Exit festival ...

Vidi se da ovaj festival živi punim plucima, ogromna masa posetilaca je došla na tvrdjavu ove godine. Ali, nažalost, bilo je i previše mladih i bezobraznih ljudi koji nikako da dobiju predstavu o tome kako nisu sami na ovom svetu i kako osim njih još neko treba da uživa na festivalu.

Elem, posetio sam poslednji dan festivala (nedelja, 14. 07. 2013) i dobro sam se proveo!


VELIKI PREZIR

Tačno u 20:00 na Main stage izlazi kultni Veliki prezir. Na Petrovaradinskoj tvrdjavi su nastupali vec nekloliko puta a ovogodišnji koncert su počeli pesmom Neobična sumnja. Bend trenutno radi u sledecoj postavi: Boris Mladenović (Jarboli, bio mu je rodjendan na dan koncerta!), Robert Radić (Love Hunters), Robert Telčer (Boye) i naravno - glavni lik u grupi - Vladimir Kolarić. Iako je bilo par meni nepoznatih pesama koje su najverovatnije sa novog EP-ja Svetlost i dim, koji se pojavio ove godine, Veliki prezir su svoj nastup ispunili onim poznatijim pesmama: Moram da znam, Danima, Gubi me sudbina, No no, Ne znam, Promene, Pomozi sebi i, za kraj, Dobro je. Kolaric nije komunicirao sa publikom ali je generalno raspoloženje bilo baš dobro, šteta što je u to vreme publika tek dolazila na tvrdjavu. Cinjenica da su VP završili svirku u pet do 9 i bez bisa, ulila mi je nadu da ce se satnica festivala poštovati i da cu uspeti da posetim sve što sam planirao.



BLOC PARTY

Ova grupa me je oduševila kada se pojavila u okviru one lavine post-punk revival bendova, ali me je na kraju prošle godine njihov četvrti album (Four) ostavio prilično hladnim pa sam pomalo zaboravio na njih. Nastup su počeli prilično nežnom pesmom So Here We Are ali se vec sa prvim taktovima furiozne Hunting for Witches atmosfera zagrejala do usijanja. Pevač i gitarista Kele Okereke je sada bez onih prepoznatljivih kratkih dredova ali je i dalje upečatljiva pojava na bini. Iako prostor ispred Main-a nije bio krcat, oko mene su bili mladi ljudi koji su uglavnom znali tekstove i pesme. Bend nije puno rizikovao i redjali su se sve sami hitovi - Positive Tension, Team A, Octopus, Waiting for the 7.18, Song for Clay, Banquet, One More Chance, Ratchet, This Modern Love, Flux - dakle, sve pevljivo i energično - veoma efektno za jednosatni festivalski nastup. Taman da ih se još više uželimo! Osam godina je prošlo od njihovog debi-albuma i sudeci po oduševljenoj publici, vreme je da nas Bloc Party posete u okviru neke od svojih narednih turneja (mada evo čitam da idu na indefinite hiatus nakon ovih letnjih festivalskih nastupa). Koncert su završili pesmom Helicopter, ne odsviravši svoj najveci hit, meni omiljenu - I Still Remember.


NICK CAVE AND THE BAD SEEDS


Nick Cave bi mogao svake godine da nastupa u Srbiji, toliko je popularan kod nas! A još je i novi član njegovog benda, gitarista George Vjestica, povodom iz Srbije!  Ja ovoliki krkljanac na koncertu u životu nisam doživeo. Iako sam odmah nakon završetka koncerta Bloc Party bio stao ispred bine i strpljivo čekao da počne koncert - zbog kog sam inače i potegao do Novog Sada - masa me je veoma brzo odgurala u četvrti-peti red (jednostavno nemam gabarit da se održim na mestu kada krene gužva da me nosi). Bend nije morao čak ni da se oslanja na hitove, vec je pola koncerta činio repertoar sa novog albuma (izašao ove godine!). Posle setne i depresivne uvodne pesme We No Who U R usledila je isto tako sumorna Jubilee Street koja nam svojim kreščendom u drugom delu pokazuje da su Nick Cave i ekipa (posebno ludi Warren Ellis i divlji Jim Sclavunos) ove večeri spremni za  opasnu i zapaljivu svirku. Prativši nastupe grupe po ovogodišnjim letnjim festivalima, naročito na Glastonberiju, očekivao sam samo formalno i jednosatno odradjivanje posla - kad ono sličan repertoar, ali sa energijom pojačanom na kvadrat! From Her to Eternity, Weeping Song, Tupelo, Mermaids, Deana, People Ain't No Good, Into My Arms, Higgs Boson Blues, The Mercy Seat, Stagger Lee, Push The Sky Away. Posle gromoglasnog aplauza i bučnih poziva da se vrate na binu, bend zlazi na bis da bi nas počastio sa We Real Cool, Red Right Hand i Jack The Ripper.


Iako sam na kraju bio veoma izmožden od stajanja u razularenoj masi, koncert je bio fenomenalan i opet sam imao osecaj da smo svi mi tu veliki srecnici što nas je NIk počastio tako dobrim koncertom i efektnim izborom pesama. Plus, na ovom koncertu, Nick Cave je pevao ali i vrištao, silazio do publike, skakao, igrao - kao da mu je bar dvadesetak godina manje ... Svaka mu čast, zaista!



REPETITOR

Mladi beogradski bend više nije tako mlad. Nastali su 2005 a prvi album (Sve što vidim je prvi put) im se pojavio 2008, kada su od nekih kritičara proglašavani za "next big thing" na srpskoj sceni. Za sve te godine iza sebe, bend je izgradio neku vrstu kultnog statusa i u momentu kada sam ja došao na njihov koncert ispred Fusion bine se zakuvala prilično opaka šutka. Inače ovaj veoma bučni power trio (Boris Vlastelica, Ana-Marija Cupin, Milena Milutinović) je uživo mnogo zanimljiviji nego na albumu. Na koncertu njihova muzika, distorzirane gitare i primalno divlji bubnjevi, kao i predivno jednostavni tekstovi, dobijaju neko novo i dublje značenje. Gledacu da ih ne propustim, kada čujem da imaju neki samostalni koncert ...


DUBIOZA KOLEKTIV

Poslednji koncert koji sam pogledao ove večeri je bio spektakularan nastup bosanske grupe Dubioza kolektiv. Ovaj bend je za proteklih nekoliko godina u Srbiji (kao i o exYU okolini) postao enormno popularan i zaista je ogroman propust organizacije festivala što je bend smešten na Fusion stage koji je bio pretesan da primi i polovinu publike koja je htela da vidi Dubiozu. Da su momci te večeri bili na Main-u imali bi više publike od Bloc Party! Koncert su počeli pesmom One more time, a usledile su pesme: Volio BiH, USA, Tranzicija, Eurosong, Firma Illegal, Marijuana, Valter, Vlast i policija,  Recesija, Kažu, Justice, 99 posto, Brijuni i za kraj Bring The System Down.

Ja sam stajao na terasi nasuprot Fusion stagea ali sam ubrzo morao da sidjem zbog straha da ne padnem ako me neko gurne jer je svuda okolo bilo ljudi koji su igrali, pevali i skakali. A pre osam godina su ih na ovom istom festivalu gađali pivskim flašama! Bend je izašao i na bis i odsvirali su pesme Blam, Kokuz i Balkan funk. Mnogobrojni i - što je najlepše - veoma dinamični i aktivni na bini, team Dubioza prosto pleni populističkim ali i oštrim političkim porukama, kao i zapaljivom energijom muzike koju isporučuju. Dub, ska, rege, hardcore, rap, sempleri - sve to čini podlogu za protestne tekstove iz vizure ozlojađene i nakurčene raje (tzv. gubitnika tranzicije) iz cele ex-YU (poruke su im toliko jednostavne i direktne, da se svako sa njima može identifikovati). Iako rade od 2003, ovi ljudi su mnogo stariji nego što sam zamišljao, saradjivali su sa masom ljudi iz sveta muzike (Fun-Da-Mental, Benjamin Zaphaniah) i nastupali su širom planete (zanimljivo je da su pre par nedelja nastupali u dalekoj Kolumbiji). Sve u svemu, Dubioza je donela sat i po vremena furiozne i visokooktananske svirke za ljude uzdignutih pesnica i promuklog grla.

Ovim nastupom se pokazalo da Dubioza kolektiv trenutno spada medju  najvece ex-YU muzičke atrakcije! Mada sudeci po njihovim nastupima širom sveta, jasno je da ova grupa gleda mnogo šire i da ima mnogo vece planove ...



EXIT 2013

Generalno je ove godine bilo zaista previše ljudi na Exitu. Kada se setim da se pričalo da se festival ove godine bori za opstanak, dodje mi na se grohotom nasmejem, i da mi svaka pomisao na dotiranje ovog festivala postane veoma veoma upitna.

Osim toga, ne samo što je ljudi bilo previše vec je vecina mladih apsolutno bezobzirna i bezobrazna. Dakle, kao da su juče iz šume isterani, toliko nemaju osecaj da nisu sami i da osim njih još neko treba da uživa u festivalu!
Zamislite kada neko krene da se probija kroz kracatu masu ljudi a usput komentariše kako "ne može dalje, vidi kolika je gužva!" - dodje ti da poludiš kada to vidiš, kako neko može da bude bazično glup i nedokazan. Ili pak pušači koje apsolutno ne zanima da li ce cigaretom u gužvi nekoga da opeku ili da li u toj masi nekome taj dim možda veoma veoma smeta ... A zamislite tek moju radost kada se usred koncerta, neko seti da mu se baš sad pije pivo i da on sada ide po pivo i pita drugare oko sebe kome još da donese po jedno ... a oko nas nema igla gde da padne! I onda krene njegovo probijanje kroz masu ...

Mada, možda sam ja samo zaista prestar za sve to!

Bilo kako bilo, uživao sam na svirkama ali mnogo toga me je prilično smorilo.