Две тачке и затворена заграда
Избегла сам две флаше, тешку стаклену пепељару и циглу. ,,Ослабио си ми нешто, матори!", викнула сам.
Дебела дртина је застала, видевши да сам двапут бржа од њега, луда и непопустљива. Почешао се по ниском масном челу и вратио у кафану. Са мном се није зајебавати.
Један нула за мене, помислила сам. Сад само да однесем ове слике његовој жени и voila; још једна племенита дужност одрађена. Можда не на најсрећнији начин, али – то је живот. Дођеш, видиш и победиш. Јебига, некад победе тебе, али такве дане обично заборавиш кад се загледаш у пусто дно брендија.
Ушла сам код комшинице Ранке. Затекла сам је како кува нешто, нешто са много запршке и мало меса. ,,Шта једемо?", упитах насмејана, благо ломећи фотографију у рукама.
Ранка изађе из кухиње и погледа ка улазним вратима стана. ,,Како си ти ушла?"
,,Пусти то", рекох. ,,Види ово."
Ранка прихвати слику, скупи очи, а онда приђе малом кухињском столу до прозора, на којем су јој џеџале пепељаре. Кад их је коначно ставила, насмејала се. ,,Шта је ово?"
Тако је Ранка; није он ,,ко", он је ,,шта". ,,То ти је човек. Она твоја вуцибатина."
Жена уздахну и стави слику на сто. ,,Јеси ми добро, Савета? Је л' си опет ружно сањала?"
Разбеснех се, али нећу се истрести на превареној жени. ,,Ма, нисам... Добро, јесам, али какве то сад везе има?! Моји снови – моја ствар."
,,Шта ће то мени, дете?", рече Ранка показујући на слику. ,,Иде у кафану, па шта? Диже певачицама сукње, па шта? Није то моја брига... Ако му оне дозвољавају да им диже сукњу – нек диже. То је једино што може да дигне."
Праснух у смех. Ранки је било мало непријатно. Није очекивала оваквко одушевљење.
,,Јеси гладна, дете?"
Никада нисам волела што ме тако зове. Она је имала педесет и четири, ја петнаест година мање – нисам дете. Звучала је превише мајчински, а ја своју мајку и нисам баш волела. Лажем, јесам мало, али само уторком. Тада је доносила са посла келерабу и шаргарепу, на шта сам навучена до дана данашњег. ,,Нећу да једем", рекох увређено. ,,Како можеш да си 'ладна к'о јебени шприцер? Па тај твој бизгов..."
,,Хоћеш сок неки? Воде?"
Знала сам да сок нема, па сам узела чашу воде. Знала сам и да је нећу убедити да остави ону будалу, чика Виктора. Попила сам воду и процедила: ,,До наредног четвртка. Тад ћу га усликати у некој тако гадној работи, да ни ти нећеш моћи да останеш равнодушна. Кунем ти се да ће бити тако."
Ранка ме испрати ван, затвори врата и закључа их. Два пута.
,,Ма", слегох раменима и кренух пут свог стана, улаз поред, трећи спрат. Број тринаест. Мој број.
То вече сам пила бренди, и размишљала. Нећу више да сликам Виктора. Он се, будала, ничег не сећа кад се отрезни, а ја сам покушала да му загорчам живот већ седамнаест пута. Равно седамнаест пута. Мислим да је време да одустанем. Ранка ме никада неће послушати. Нестало ми брендија.
Наредног дана наишла сам на Раденка, гломазног тринаестогодишњег момка са другог спрата. Он станује испод мене. Мрзим клинца. Његови се тако ружно смеју, да некад не могу да заспим. А кад заспим сањам њих. Како се смеју. Смешно.
Било како било, пролазим поред Раденка, и на дохват шаке (моје, не његове) направим финту главом, као да ћу да га ударим. Клинац се намршти, али није хтео да ме дира. Сећао се. Пре пола године смо се закачили испред зграде, кад смо се упознавали. Он ме је тад прив пут видео и желео да се упозна са мном. Лекција прва – никад ником не веруј. Хтела сам то да предочим свом новом суседу, али он ме је упорно питао како се зовем.
,,Шта те брига, балавче?", одбрусих му. ,,Како ја тебе не питам како се зовеш?!"
,,Раденко", рекао је невино.
Погледала сам га, још једном га одмеравајући. Танке дуге ноге, исте такве руке, али широке шаке, масна коса, бубуљичаво лице. ,,Савета. Али зову ме Сава."
,,Сава?"
,,Не 'Сааава', него Сава. Прво 'а' кратко, друго 'а' непотребно."
,,Сава."
,,Да."
Причали смо око пола сата, а онда сам схватила да је време за лекцију. Хтела сам да му покажем захват који сам као клинка научила, на часу самоодбране. Тамо нас је водила наставница српског, која је патила од тога. Имала је пиштољ. Прави.
Ухватила сам га испод мишке, и хтела да га бацим преко главе. Он се, мамлаз, прво смејао, а онда ме одгурнуо.
,,Пусти да те научим", заповедих, али клинац се једноставно није дао.
Онда сам морала да употребим силу. Опалила сам му шамар, а пет удараца касније ствар се утишала. Лежала сам на земљи и на тренутак сам заборавила како гласи које 'а' у мом имену. Једва отворих очи и погледах. Клинац је стајао изнад мене и смејао се. Нисам имала снаге да га пљунем, а желела сам.
Сачекала сам. Скупљала сам снагу. Освета ће бити страшна. Атоми снаге претворише ми се у молекуле гнева и ја вриснух: ,,Марш у пичку материну!!!"
Али дечак више није био ту. Испоставило се да сам изгрдила бака Драгану са трећег. Јебига. Подигох се и вратих у стан.
Остатак тог дана лупала сам у радијатор за који сам знала да блесаво звечи у Раденковом стану. Његови родитељи узвратили су својим смехом.
Након кратког сусрета са Раденком, нађох се у својој канцеларији – спретно адаптираној бициклани са столом, струјом и прозором. Без бициклова. То ми средио и одрадио мајстор Зоран. Ја сам њему показала сисе заузврат. Он је добио више, али ја сам била задовољнија. Добила сам своје место, уточиште – јазбину – одакле ћу се постарати за ред овог мог напаћеног града.
Али нисам се рекламирала. Зато сам се силно и изненадила кад сам видела неког човечуљка, пензоса, како ми куца на врата и улази. Сео је преко пута мене и муцаво упитао: ,,Ви сте Сава?"
И он је погрешно изговарао надимак. Али нисам могла сад да објашњавам, била сам мамурна. Климнух главом.
,,Па, мени треба да се реши један случај. Мислим да..."
,,Стани, дасо. Име, презиме, име оца."
,,М...молим?"
,,Име, презиме, име оца!"
,,Драган Гавранић Павле."
Сабирала сам у глави. Дакле он је...Драган? Зваћу га Павле. ,,Добро, Павле, шта хоћете?"
,,Не зовем се..."
,,Па не зовем се ни ја Сааава, па опет не видиш да ти скачем по лобањи око тога. Шта хоћеш?"
Старац устукну, али је и даље био спреман на сарадњу. Прави потез.
,,Знате, ја имам унука..."
Презриво фркнух.
,,Нешто није у реду?", упита муштерија.
,,Ни најмање, Павле. Наставите."
,,Ја имам унука, зове се Петар, и он тренутно иде у други разред основне школе. Пошто нема родитеље, он живи са мном и са мојом супругом. Пре неколико дана добили смо писмо да ће нам неко отети Петра. У писму је стајало да је већ неколико деце из околних села нестало, и да је то дело људи који траже паре да би пустили децу да се врате родбини. Видите, то су киднапери. Прави, грозни киднапери. Ја само хоћу да се мом Петру ништа не деси. Не могу свуда да га пратим: на екскурзије, кад се игра... Па бих за такво нешто унајмио Вас."
,,Поласкана сам", рекох. ,,Стварно јесам. Шта тачно очекујете?"
,,Па то – кад се игра, кад путује са школом – дакле, кад год није код куће Ви будите са њим. Ја ћу Вам платити све трошкове, плус цену за Ваш рад."
,,А...што сте дошли баш код мене?"
Човек се осврте по бициклани. Поглед му се могао пружити два метра у лево и један у десно. А испред сам седела ја. Он ме погледа. ,,Па, претпостављам да сте јефтини..."
,,Како, Павле?", рекох увређено. Ако радим у бициклани не значи да сам јефтина. Ово је била неоправдана андеревалуација мог рада (термин сам покупила гледајући еротик тв шоп), и желела сам да се то зна. ,,Зар тако?"
,,Па...не видим у чему је проблем?"
Сад да му објашњавам – не вреди. Нек иде па нек се зајебава са тамо неким ко је 'скуп'. ,,Проблем је у томе што ја нисам та коју тражиш."
,,Ово је обезбеђење – 'Зелени тигар'?"
Деловало ми је као да ме зеза. Шта фали имену Зелени тигар?
,,Ви сте госпођа која ради као обезбеђење?"
,,Госпођица", исправих га. ,,Кад будем мислила да извршим самоубиство – постаћу госпођа пре тога.
Али, ја више не радим у обезбеђењу."
,,Али пише..."
,,Знам ја шта пише, Павле, немој да се правиш паметан, не волим то. Више се не бавим обезбеђењем."
,,А чиме се бавите?"
Чича је био превише упоран. Нервирао ме је. Али остаћу добар домаћин. ,,Некретнинама. Продајем куће, станове, бициклане... Ево управо идем на један састанак у Бранковићеву."
,,Мислите у Марковићеву?"
Поново се правио паметан. ,,Да", рекох, ,,тамо. А ви извол'те..." Чича је озбиљно почео да ме нервира. Снуждио се и био као мува пред кишу. Али ја сам пословна жена, а у послу нема емоција. Нема 'ајд учини ми'. Све се плаћа, а чича није смео да каже да је контао да сам јефтина.
Али нешто ме је сломило. Нећу више пити бренди. Рекох: ,,Ма, зајебавам те, Павле. Обезбедићу твог клинца."
Чича се насмејао од увета до увета, и, чинило се, желео главом да пробије таваницу. Будући да је био средњег раста, требало би само мало да поскочи. Погледах му у ноге желећи да се уверим у ту могућност.
,,Хвала Вам, много. Хвала! Кад треба да Вам платим?"
Подигох руку. ,,Сутра почињем, а платићеш по обављеном задатку. Нисам ја једна од оних..."
Чича је очекивао завршетак реченице, али ја му само показах рукама да изађе.
Кад је затворио врата, чича се коначно сетио: ,,Ово је Петрова слика, и ту на папирима имате све о њему", рече пружајући ми коверту. ,,Био сам врло педантан, па сам записао баш све што је важно!"
,,Можда ћемо једном постати партнери, кад сте тако темељни!", повиках, па прва праснух у смех. Чича није схватао шалу. Затворио је врата и изгубио се.
Сутра ћу погледати слике. Данас бих да спавам и то је то.
Atomi snage pretvoriše se u molekule gneva! Wow! Zašto se dođavola ja nisam toga sjetio??? :x :cry:
Dobro? Loše?
Grozno? Sjajno?
Pa ta rečenica je fenomenalna, a ostatak teksta je nešto najbolje što sam čitao u životu.
Quote from: Harvester on 21-05-2010, 18:04:27
Pa ta rečenica je fenomenalna, a ostatak teksta je nešto najbolje što sam čitao u životu.
bice da si mnogo citao? :evil: xrofl
@boki77,
meni je ovo jedan od boljih odlomaka koje sam imala priliku da procitam na ZS. al treba sacekati da vidimo sta ce reci znalci & kriticari.
btw, dobar ti prvi post na forumu. :)
Jeste dobro ali je očigledno izvadak, a to komplikuje procenu, jer je lakše naći dobar izvadak nego dobru celinu.
Elem, pismeno je, brzo na savremen način koji ja ne volim, ali kontam da ima ljudi koji uživaju.
Ja bih malo usporio radnju, dakle, da ne bude svaka rečenica u funkciji jurnjave kroz radnju, nego da poneka odradi atmosferu... npr. na početku, dok se raspravlja sa starcem, mogla bi krajičkom oka da zapaža druge ljude i njihove reakcije na događaje, to malo razvodnjava doživljaj ali bitno doprinosi ukupnom utisku.
Sitni detalji mnogo znače, da joj se učini da će se neko umešati, da joj se neki lik u prolazu učini poznat, da potroši tri sekunde na premišljanje ko to može biti što može da starca motiviše na kakvu akciju i tako dalje...
U suštini, ovo jeste bolji izvadak od ostalih koji se nude, ali upravo zbog toga što je dobar, njemu nedostaje više nego onima kojima recimo nema pomoći.
Dobro je. Zanimljivo je. Vuče na čitanje.
Samo obrati pažnju da ovakav pristup tekstu dobro funkcioniše uglavnom u kraćim formama - do novele. Ako misliš da pišeš roman na ovaj način, postoji opasnost da preopteretiš čitaoca i izgubiš ga.
Daj još, ako ima.
Upade Boban sa praktično istim mišljenjem.
Ako ideš ovim tempom, onda bolje završi priču što pre. Ako nameravaš da ideš dalje, onda moraš da usporiš radnju, da ne bi pogubio/la čitaoca...
Hvala svima koji ste pročitali.
Pre nekoliko dana idem na posao i padne mi cela ideja na pamet. Došao sam kući i zapisao je za nekih pola sata, sat najviše. Zato sam i oduševljen svim ovim komentarima - nisam ih očekivao.
Dakle, ovo nije deo nečeg obimnijeg (za sada). Padaju mi ideje na pamet oko toga kako će naredni Savin dan teći, ali još nisam mislio da sve stavim na papir.
Bobane, hvala na uputima. Mićo, takođe. Znam da bih imao problema sa ovim tempom ako bih se odvažio na roman... Ispravite me ako grešim, ali mislim da je isplativo biti brz u kratkim pričama, dok je staloženost (ono što je Boban govorio - okolnosti, reakcije) više svojstvena nečem obimnijem.
Dajte mi neke odrednice - kada kratka priča postaje preduga?
Nikad. Kad dostigne dovoljnu dužinu, postaje novela :!:
Nemojmo preterivati.
Ovo jeste vrlo lepo odrađeno, ali nedostaje smisao.
To ti je kao fudbaler koji ume da pimpuje loptu satima, ali na terenu nikako da bude upotrebljiv, da doda loptu ili zabije gol.
Zato ja uvek tražim da se pošalje kompletna priča jer to daje uvid šta pisac u nastajanju može da uradi pod opterećenjem. Mi to ovde ne vidimo.
Dobar ritam pripovedanja i solidno uradjeni dijalozi. Problem je stereotipna karakterizacija junakinje i manijerizam u jeziku. Naravno, sve zavisi od toga kojim će putem priča krenuti i na koji način će biti ispričana.
Cela priča ne bi trebalo da bude više od dva puta duža od ovog. Da je imala dobar kraj (bilo kakav kraj) i ovako bi bila dovoljno duga. Zabavna je.
Nešto razmišljam, možda smo bili previše fini prema ovom tipu.
Jedna ovakva slabost može da uruši dugotrajan mukom građen imidž ZS sajta.
Mada nije los fazon, registrovao si novi nick, stavio nesto dobrog teksta i onda ga nahvalio; a sve to samo da Armadilo ispadne glup u drustvu. Voleo bih da sam se ja toga setio :twisted:
Ženski lik, a muški nick. Ko god da je navatavao (a mogao je i Melkor), navatao je. Ja sam bio zbunjen finoćom prijema. Sa druge strane, Sava, ako treba da opstane kao lik, suviše je složena za kratku priču. To najavljuju tri crtice iz njenog života. Žena od 39 godina (sic!) takvog ponašanja, u konzistentnoj priči izazvala bi reminiscencije na Belog Nosoroga. Sitne omaške za suvišnom upotrebom zamenica to potiskuju.
Sava će možda biti junak čitave serije priča?
Inače, zaista solidno - tečno, dinamično, duhovito, dakle stil koji na ovolikom prostoru svakako drži vodu, ali ko što kaže Boban, pitanje koliko u okviru cele priče to iznosi stvar na svojim plećima. Kao odlomak, zabavno. Ako priči, pak, zafali zapleta i "smisla" onda stil do kraja može da bude zazvuči i napadno.
Nisam strucan, tako da bi se pozabavio samo ovim delom iz meni bliskog miljea. Alal vera za JEBIGA spojeno, nemoj neko da te nagovori da to razdvajas, to je uzrecica i tako i treba da se pise. Kad vidim da neko razdvoji tu okultnu prijavu da bi ispo gistro pismen, meni mucno. ;)
Sine, jebiga, malo čitaš. To je već tako - kolokvijalno. Kao "frak" iz BG serije.
Onda mi je barem drago da sam to i sam izvalio bez citanja. :lol:
Jebi ga, ja citam Branka Copica, a on se bas i nije isprsio sa tim psovkama.
Забавна прича. Него, "Две тачке и затворена заграда"? Мисли се на смајли, је ли тако? :)
Quote from: Svevid on 22-05-2010, 12:23:38
Забавна прича. Него, "Две тачке и затворена заграда"? Мисли се на смајли, је ли тако? :)
Da.
Napisao sam drugi deo ove priče, otprilike je jednake dužine kao i prvi deo. Da li da otvorim novi topik, ili da ovde prilepim?
Quote from: Melkor on 22-05-2010, 05:52:26
Mada nije los fazon, registrovao si novi nick, stavio nesto dobrog teksta i onda ga nahvalio; a sve to samo da Armadilo ispadne glup u drustvu. Voleo bih da sam se ja toga setio :twisted:
Ne razumem.
pa pošto smo ovde gotovo sve priče koje su okačene populjuvali i bije nas glas po srpskim kiberokupljalištima da smo zavidni matorci koji maltretiraju nove naraštaje, onda je bilo normalno da registrujemo novi nik, poturimo solidno ostvarenje i nahvalimo ga, da bi se odao utisak kako smo zapravo pravedni.
Ti si, ni kriv ni dužan, upao u ovaj širi kontekst ali se ne uzbuđuj; ti znaš ko si i gde si, a ljudi su takvi, ako ne valjaš, ismevaju te, ako valjaš, samo gledaju da nađu mane i propuste i izrugaju se.
Quote from: boki77 on 22-05-2010, 19:13:40
Napisao sam drugi deo ove priče, otprilike je jednake dužine kao i prvi deo. Da li da otvorim novi topik, ili da ovde prilepim?
Okači ovdje. Zgodnije je da je sve na jednom mjestu. A nadam se da će nastavaka biti više. Prvi dio je odličan!
Hvala, Ygg. Evo ga 2. deo.
НАСТАВАК
Два дубока издисаја, један удисај, па још један. Јебаћу себи маму због овога. Ко ме терао да се опет напијем? Осећај пепела у устима пробијао ми се кроз једњак, крчећи пут до желуца. Грозан мамурлук. Гори него од брендија. Од ракије си некако луђи ујутро, бржи, захтевнији. Мислим да ћу од данас да пијем ракију.
Није имало смисла јадиковати над пропуштеним временом. Да јесте, наредних тридесет девет година питала бих се где су ми претходних тридесет девет отишле. А одговор не би нашла. Само бих се улењила.
Устала сам, отворила једини прозор у стану, одгегала се до клоње и пустила воду пре него што сам пустила ишта друго. Тако то раде на западу. Чини те да се осећаш посебним. Мрзим пијано кењање.
Дошао је тренутак за суочавање са даном. ,,Данас ћу ја победити", рекох нимало уверена у то. Дотерала сам се колико сам могла, погледала ка телевизору одакле је допирао једнолични глас који би деценијама могао да ме убеђује да би само требало окренути три деветке, једну петицу и једну четворку, и пут из снова би био баш мој. Као и камион, доживотна количина меса за мене и најмилије, и сатара. ,,Шта?!", упитах тупаво. Али телевизор је био угашен. Погледала сам га, направила финту главом, и схватила: ,,Морам да престанем да пијем."
Скупа кожна ташна, мирис к'о из снова, лак корак, господствено држање. Жена кад се дотера лепша је од свих мелеза света. ,,То сам могла бити ја", помислих чежљиво посматрајући комшиницу којој нисам знала име. Била је неколико година старија од мене, очувана (о, да), и увек насмејана. Жена је пишала злато. Осећала сам то. Да ли ми је знала име? ,,То сам могла бити ја", понових, осећајући дивљење и презир.
Али није било времена за зајебанцију. Мој радни дан је почео, а стајање испред улаза и зијање по околини неће донети ништа добро. Морала сам да се појавим на терену што пре. Муштерија ме неће чекати довека. Свратила сам до трафике, купила Camel и рекла продавачици да задржи кусур.
,,Који кусур?", упитала је, али нисам се обазирала. Ум ми је био немилосрдна машина, заукана до пања и жедна успеха. Очи су ми гледале у зграду из које је требало да изађе Петар. Кренух ка школи.
,,Ти си Пера?", рекох.
Мали је покушао да ме обухвати погледом, али га је сунце спречавало у томе. ,,Петар", рече он.
Запалих пљугу. Желела сам да засеним муштерију. Први утисак је најважнији – кад се први пут покажеш, све касније иде глатко. Петар је морао да увиди да сам му једина шанса у овом окрутном свету пуном наркоманије, насиља и удараца испод појаса. Изгледала сам пословно.
,,Што плачеш?", упита ме Петар невино.
У тренуцима између два кашља, махнула сам му руком да ме прати и да ћути. Савладасмо двадесет корака, кад бацих пљуге у канту за смеће. Нисам пушач, никад нећу бити. Мораћу да се помирим са тим.
,,Колико си имао часова?", упитала сам га чим су ми плућа дозволила.
,,Четири", рече он. ,,Српски, физичко..."
,,Петар, ветар, Петар, ветар!", викали су дечак и девојчица, три метра иза нас. Били су потенцијална опасност.
Мислим да клинци постају зли врло рано. Спремни су да те разбију од зајебанције само зато што ти се име римује са нечим неважним, или зато што те кева послала у школу у чизмама у сред лета. Увек сам мрзела то.
,,Је л' те нервирају ови?", упитах. ,,Хоћеш да их савладам?"
Петар одречно махну главом и спусти поглед.
Нећу пичку материну, помислих. ,,Ало, вас двоје? Шта серете?"
Клинци се укопаше у месту и погледаше ме. Више су ме презирали него што су ме се плашили, али и то је било добро, за почетак. Са клинцима треба бити прек и недоречен. То их чини чврстим и незлобивим.
,,Иди кући па зајебавај..."
,,Петар, ветар, Петар, ветар", пркосно наставише двоје плаве деце. Били су ситнији од Петра, али намазани до бола.
Најебали сте, обећах у себи. У три потеза дечака сам повукла за зулуфе, а девојчици направила индијанску ватру. Хвала лепо и довиђења. Клинци су почели да плачу, вичу сву родбину коју су имали, и утекли лево, према супермаркету, педесет корака далеко. Људи испред су збуњно гледали у њих, па у мене, па у њих.
,,Је л' су вас учили да трчите?", упитах Петра. Ја сам у десетој савладала ову вештину.
Нисам сачекала одговор, те повукох Петра и запалих преко ледине између две зграде. Моја димом напаћена плућа нису издржала много. Стали смо са јурњавом кад смо прошли кроз суви улаз прве од двеју зграда.
,,Они те више неће оптерећивати", рекох Петру. Чинило ми се да је био уплашен. Лекција број два – нек те не воле, нек те се плаше. И ко их јебе.
Неко време ходала сам са Петром иза леђа. Разгледала сам паркић са десне стране, шамарана досадним северним ветром. Клинци, пензоси, керови, мачке... Било је свега и свачега у парку. Зато сам ја одлазила само ноћу, кад је тишина, или кад ме сморе слике кловнова окачене о сва четири зида моје гарсоњере.
Једном је ту, у парку, неки дечко (како се зваше – Костадин? Миладин?) доказивао релативност бола. ,,Ако обратиш пажњу на бол", мумлао је, ,,бол нестане." Онда су га остали клинци товарили да кења, и да је сиса, на шта је он одговорио вађењем ножа. Сви су устукнули и упишали се у пелене, а Костадин је забо себи нож у раме. Настао је мук. Костадин је бленуо у другове к'о теле у шарена врата, а онда извукао нож и почео да вришти. Клинци су се разбежали, а ја сам остала на клупи са полуиспијеном флашом брендија смејући се и церекајући до јутра. Мислим да је Костадин сада у затвору. Убо неког у раме, или нешто...
Планирала сам остатак дана. Доћи ћу кући, можда обрнем три деветке, једну петицу и једну четворку, а касније ћу да скокнем до кафане да видим шта ради чика Виктор. А можда и не. Слободна сам, могу како хоћу. То је лепота мог живота – радим шта хоћу, кад хоћу, како хоћу... Ја сам Савета, јеботе, Сава. Опасна и непредвидива, прека, али правична. Отпорна на метке, слаба на баклаву. Ја сам попут стене коју ни таласи ни птичији измет не могу помести. Ја сам...
...без Петра, увидех. ,,У, јеботе." Осврнух се. Паркић је био педесет корака иза мене, и ко зна кад ми је дериште утекло.
Потрчала сам што сам брже могла, можда чак и брже од Петра, и достигла парк за неколико минута. Тамо, поред клупе, стајао је мој клинац са неком женом и човеком, који су га грлили и љубили.
,,Мааарш!!", повиках, растерујући птице са грана топола и багрема. Сви из парка се тргоше и почеше да ме посматрају као да сам безумна. Спремила сам се на немилост. Из обичног, пребацила сам се у став паралелних ногу, хеико даки. Одатле, не би ми било тешко да се било ког тренутка трансформишем у став посрнулог јарца. ,,Одступи!", наредих киднаперима. ,,Или ћу вам све..."
,,Ко сте ви?", упита ме жена, склонивши Петра себи иза леђа.
,,Стани! Шта радиш са дететом?", упитах упирући прстом. ,,Немој да га стављаш за леђа! Ако ти дођем а он није ту – најебала си!"
,,Ма, ко сте ви?", упита ме мушкарац средњих година. Имао је црну равну косу, савршено пропорционалну њушку, са пуним уснама испод, непроцењив поглед, отмено црно одело, црну кошуљу и црвену кравату. Мора да је био професор негде. Такве знам да нањушим. Перверзњаци. Постајали су професори само да би загледали ученице (или ученике?), или су патили од комплекса ниже вредности, или им је улизивање у дупе директорима толико прешло у навику да више нису могли без тога. Могла бих да будем психолог. Знам то.
,,Шта ко сам ја, перверзњачино, ко си ти?"
Осумњичена ме погледа готово сажаљиво, па рече мушкарцу: ,,Хајдемо."
Да ли ћу успети да повратим Петра – не знам, али у најмању руку ћу јој мазнути ту скупу кожну торбу. Имала сам утисак да крије свежањ неозначених новчаница унутра.
Обустави!, хтедох да кажем, али ниоткуда се појави Павле. Дошао ми је са десне стране, и стао на пет корака од мене, десет од киднапера. Извукао је пиштољ – лугер – стар колико и сам Павле, и уперио га у професора и његову госпу. ,,Дај ми дете!", нареди чича.
Мушкарац и жена су стајали запањено, и бленули у чичу. ,,Шта хоћете?", упиташе га.
,,Тако је, Павле", рекох. ,,Покажи им зубе! Ко им јебе матер!"
Матори се није обазирао на мене. Изгледао је напето попут лугера у његовој левој шаци. Мрзим леваке.
,,Дај дете или сте готови!", зарежа Павле. ,,Вратићу вам га кад будете спремни да ме исплатите!"
Жена пригуши плач, и стави Петра себи иза леђа, а професор стаде испред ње. Ћутали су.
,,Дај малог!!"
Два и два су четири, прича је уштогљених математичара и људи који никада нису били мамурни од ракије. Али, мислим да ни ја више нисам била мамурна – ознојала сам се од трчања, и алкохол у мени је, нажалост, испарио. Помислих да је Павле киднапер. ,,Ко сте ви?", упитах човека и жену.
,,Ћути, будало!", крикнуо је Павле, док су му руке учесталије дрхтале.
,,Павле?", рекох увређено. Мислила сам да има пословне будућности за нас. Мислила сам да ћемо, уз његову педантност и моју визију бољег света, оборити несигурност за ноге, и дати јој завршни ударац у самом финалу. Ту слику није смео да ми дира.
Из паралелних ногу, посрнули јарац је био мачји кашаљ, и ја се залатех као машина Џејмса Вата. Унесох се Павлу у утробу, преврнувши му исту, и распоредивши му органе мало другачије. Чула сам му срце како посрће негде у пределу црева...
Лежали смо тако, Павле и ја, и осетих неки чудни спокој како ме обузима. Одавно нисам лежала на неком. Било је добро. Осетила сам топлоту његових дрхтавих руку како покушавају да ме даве. Павле, неће моћи, рекох заваливши му кратак ударац у стомак. Након тога је био миран. А и ја сам. Само нам је још ракија недостајала.
Пет минута касније, док су се људи окупљали, а звук сирена испуњавао сунчани јесењи дан, Павле је посегнуо за пиштољем. Мислила сам да ћу га претећи у томе, али завршили смо борећи се за лугер. Завалих му лакат на кварњака, али пиштољ је ипак опалио негде увис. Приближих цев ноздрвама, и тренутно се заљубих у мирис барута.
Три секунде касније, нешто ме опали по потиљку, и ја осетих крв како ми се слива низ врат. Окренух се. Велика бела птичурина лежала је прострељена поред мене и Павла. Уз осмех, слегох раменима, гледајући у згрожене професора, жену и Петра.
Полиција је дошла, направила увиђај, и саопштила ми да ћу да лежим три године у затвору, јер сам прострелила белу врану, једну од девет на свету. Честитали су ми на спашавању Петра.
И тако, пола сата касније била сам заробљена на задњем седишту полицијских кола и правила планове. Изаћи ћу једног дана, мајчиног ми млека, хоћу. А тада више нећу да се бавим обезбеђењем. Прљав посао, није за сваког. Сконтала сам. Бићу дечији психолог. То је то – приђеш клинцима, подвикнеш мало, отвориш им емотивне канале, извучеш оданде шта ти треба, стрпаш нешто друго, направиш од њих индивидуе... Могу да будем психолог. Сто посто.
Тешка шака полицајца опали ми шамар. Требало ми је то.
,,Је л' чујеш ти кад те питам?!", рече домородац у униформи. ,,Како се зовеш?"
,,Сава", изустих меко. ,,Прво 'а' кратко, друго 'а' непотребно."
"Velika bela ptičurina". Pleonazam, je li...
Nije. Srpski jezik ima 220 stilskih figura i gotovo svaka se može izmetnuti u svoju suprotnost, tj. da nešto što je školski netačno, postane osobenost stila.
U ovom slučaju "velika bela ptičurina" mnogo više opisuje nego samo "bela ptičurina"; nagomilavanje prideva potencira opisivani objekat.
Aha. Nisam znao. Bobane, imam nešto novo, nevezano za Savu. To je neki stari projekat, koji sam doveo do romana, ali sam ga toliko puita iščitao, da više ne znam koliko vredi. (Razmišljam da konkurišem za najbolju SFiF priču LK.) Sad ću da ga okačim u novom topiku, pa ako imaš vremena - pogledaj.
Jbt, nemoj da kačiš roman, mnogo je kume!
Sad znam šta Boban čita. Svevide njegove oči. Ipak, ima u tekstu nešto što sam čežnjivo, a ne čežljivo , tražio. Dobar je to tekst. Previše. Bolje je od prvog dela i vidi se da si ušao u priču na pravoj stanici. Zaista me mnogo podseća na Belog Nosoroga (to je kompliment). I, jasno mi je da je ovo test koliko smo idioti kad komentarišemo početnike. Jesmo li prošli?
Nisam čitao Belog Nosoroga, ali pogledaću. Hvala na komplimentu.
Tekstovi koje sam okačio nisu testovi za vas, već za mene. Nadam se da sam ja prošao.
Po meni - jesi. A, mi?
Uvek.
Dođoh ovde nadajući se nekom SF-u, kad ono naletih na nešto potpuno drugačije, ali jako zanimljivo! :)
Meni se sviđa ovaj brz, direktan stil pisanja, ali razumem da može da deluje i naporno posle dužeg čitanja. Čitalac se zauka previše u čitanje, pa ga u nekom trenutku izbaci centrifuga. Sve ovo me neodoljivo podseća na Bukovskog, što pozdravljam. U jednom trenutku sam pomislio da će, ako ovo bude preraslo u neku dužu priču/roman, radnja teći tako što će Sava uz druženje sa klincem shvatiti neke stvari, promeniti se na bolje i sl., ali mi je jako drago što nije u ptanju tako neki holivudski kliše. Sam like Save mi nije baš najjasniji, a čini mi se da nisam jedini koji tako misli. Ako priča ostane ovakva kakva je, Sava će ispasti prilično nedorečena, tako da je u tom slučaju bolje da čitalac ne zna baš ništa o njoj, nego da mu se otkrivaju neki detalji, koji na kraju ni ne koriste mnogo. Brz stil pisanja se i zasniva na tome da se piše samo ono najbitnije uz pokoji začin, ali baš zbog brzog pisanja i radnje nije preporučljivo dodatno zbunjivati čitaoca. Tekst je inače jako pismen, tako da je to samo dodatni plus. Nek drugi kažu šta hoće, ali meni je ovo jako dobro!
P.S. - "Из паралелних ногу, посрнули јарац је био мачји кашаљ, и ја се залатех као машина Џејмса Вата. Унесох се Павлу у утробу, преврнувши му исту, и распоредивши му органе мало другачије. Чула сам му срце како посрће негде у пределу црева..." - ovo mi je carski! :D
добро је скроз, први део добар, други још бољи...just keep doing the good work! xcheers
Ma, naravno da je dobro. Samo ga treba ubediti da nastavi. I, ne liči na Bukovskog.
Nastaviće, samo da se sabere :)
Zanimljivo, mada meni prebrzo teče, a u principu bi moglo da bude materijala i za roman.
Jesi li čitao Dženet Ivanovič, njen serijal o Stefani Plam? Prilično popularan serijal, trinaest ili više knjiga jeizašlo do sad. Kod nas su prevedene prve dve, "Prvi za lovu" i "Drugi za kintu".
Nije isto kao ovo tvoje, ali ima poneku sličnost, možda te inspiriše na nešto. :)
Nisam čitao, ali pokušaću da nađem. Prva priča je prebrza, može da se uspori a da zadrži na čitljivosti, druga - može, ali ipak ne bih. Mislim da bih mogao da proširim priču i napravim roman...to ću i da uradim, samo da dođem do više vremena. :)
možda ipak da razmisliš o seriji romana, desetologije su sada u modi.
Zvuči skromno, ali razmisliću.
pa za prvenac, nije skromno.
Kasnije možeš da radiš prave stvari.
Prvo sam mislio da me zezaš, a sada ne znam. Poradiću na Savi u svakom lsučaju.
Radi ti i jedno i drugo, a to se sažeto zove provokacija.
Quote from: boki77 on 02-06-2010, 00:12:00
Poradiću na Savi u svakom lsučaju.
Шта сад то треба да значи?!! :) :)
Ne nzam na šta Imsliš?
Ништа, то је само мени својствен покушај хумора... :mrgreen:
Ibo sam sarvšeno jasna.
dobro pises, cak i ako nisi pocetnik. ocekujem nastavak...
Unapred se izvinjavam autoru topika, ali bolje da pitam ovde nego da pokrećem novu temu: da li je priča od blizu 12 000 znakova preduga da se ovde postavi na proveru? Hvala.
Nije...
Nisam samo siguran da može da stane u jedan post, ima neki maksimum koji se prevazilazi deljenjem velikog teksta na više manjih.
Granica je 25000 znakova po postu...
Ako neko baš ima poveće delo, neka mi ga pošalje na mejl, pa ću ga ja okačiti u celosti.
Hvala!
Evo me posle sto godina. Kačim ovo, pa odlazim na 10ak dana. Ako ste voljni, ostavite komentare, pa ću ih pogledati kada se vraitim. Svako mišljenje je dobrodošlo. Hvala unapred!
3. Затворска птица
,,Ти... ти си потпуно ненормална", процеди Калипта. У њеним крупним сивим очима било је презира, да, али сигурно и трачак поштовања. Није ме мрзела, просто ме није схватала. Цура на то није имала изгледа, ја сам необухватљива просечном хомосапијенсу. ,,Али потпуно."
,,Мислиш генијална?", предложих уз осмех.
,,Не, ненормална. Дебилна, како бих рекла – ретардирана..."
Е сад ме стварно сморила. ,,Слушај Калипта, немој да кењаш. Ако мислиш да..."
,,..будала..."
Сад је претерала. Контала је можда да ћу се уплашити што су јој руке целе истетовиране свакаквим сличицама људи набијених на колац, док им ноге прождиру свакојаке авети, аждаје и комшије-људи-набијени на колац. Била је болесна, али безопасна.
,,Будала, то је то."
И досадна. ,,Доста, море!", продерах се. Пандур ме је прострелио погледом, спреман на покрет. Показах му прст и врнух се причи. ,,Нисам будала, план је добар, један кроз један." Употребих руке: ,,Један кроз један!"
,,Један кроз..." Калипта се окрену мојој цимерки из ћелије – звали смо је Будала. Мој проблем је био што су ме у последње време чешће звали будалом него Будалу. ,,Али... колико имаш до краја казне?"
Фркнух. ,,Годину дана. Пола године ако се владам..."
,,А колико си дуго овде?", упита Будала радије желећи да покаже Калипти, Бранкици и Ержики да сам и заиста већа будала од ње.
,,Две године", рекох и заклимах главом себе ради. Нису разумеле. Колико год ја покушавала, просто ме нису разумеле.
,,И од свих нас, ТИ си нашла да правиш план за бег? ТИ?!" Калипта је поново раширила окице. Поштовала ме је, један кроз један.
,,Какве јебене везе има ко је сачинио план?", попиздех. ,,Битно да је генијалан и да ће проћи. Један кроз..."
Настаде смех. Њих четири просто нису ухватиле срж приче. Тачније, нису ме зглавно ни пустиле да је саопштим. Увек су ме сматрале помало лудом, знала сам, али то није био најгори део. Колико год желела да се уклопим у целу причу иза решетака, нешто је увек штрчало. Никако нисам сматрала да је проблем у мени. У почетку сам се трудила да се не везујем. Имала сам да одлежим своје три године због усмрћивања птичурине, и контала сам да ће ми време проћи брже ако возим на своја четири точка. И ако мање кењам. Читала сам негде да просечан човек потроши и до десетину живота на шољи. Грозно.
Питати се како ми је било у затвору првих неколико недеља било би исто као и питати црнца како му је у џунгли. Перверзија. Ојачала сам, а да, притом, нисам изгубила на брзини и шарму. Многи су хулили на затворску храну, не ја. Била је са мање укуса него мириса, али је била увек у исто време. Тајминг је све. Без њега смо ништа, са њим смо самоуверене звери.
Са чуварима сам остала на дистанци. Могли су само да ме гледају, керови бедни, али нисам им се дала. Нису могли да ме испровоцирају, а ја њих јесам. Нек' се носе. Од свих, вероватно су ми највише сметали бизгови који су чували мој кварт, близанци Стојан и Стојан. Замисли будалу од ћалета који синовима да иста имена! Идентични близанци са истим именима. Да се усереш. Најгоре од свега, његова екселенција, ћале, такође пандур по вокацији, звао се Стојан. Каква то мора да је била керина у својим данима... Близанци су се често облизивали док би ме посматрали. Контала сам да их разликујем по начину којим палацају језиком.
,,Ајде губи се, будало", зарежа Калипта. ,,Мени си нашла да траћиш време. Ако то још једном покушаш, набићу те на колац. Утувила?"
Устала је и одгегала се у правцу своје ћелије са своје две послушнице, Ержиком и Бранкицом. Бранкица и није била злобиво створење, имала је сентиш очи, осећај за све људе света и поремећену равнотежу, због чега су јој плаве маснице често украшавале лице и руке.
Ержика, са друге стране, била је мешавина захтевне циганке и напаљеног Мађара, комуналца. На кеву је имала бакарни тен, на ћалета склоност ка ракији, педантности и хеви металу. Да ме јебеш, не бих знала какви снови јој се мотају по глави када се неонке испред затворских ћелија погасе.
Гледала сам за њих три све док ме Будала не прену својим познатим подсмехом. Иначе, Рајка Милеуснић, како јој је било право име, и ја смо делиле ћелију. Покушала да ме убије одмах друге недеље по мом приспећу. Сви су се нешто спрдали са њеним именом – зајебавали је као Рајка – Балалајка, или Рајка – Штрајка, или Рајка – Онаненормална ... Једноставно сам рекла: ,,Што је просто не зовете Будала?" Желела сам да је спасем поруге, упростим јој надимке, али сви су се ућутали, и прво што сам осетила јесте Рајкино заскакивање на превару и четири шамара по образима. Мојим. Контала сам да јој се осветим, али, пошто јој је остао надимак, доимало се да смо изједначене. Будала ће остати Будала, а мене су шамари прошли.
Будала је била сува, висока прилика, црне расцветане косе и уплашеног лица. Тренирала је ајкидо као клинка, одатле јој језиво јаке руке и шаке неосетљиве на бол и варикину. Мрзела је пушаче и атлетичаре, мада је ценила скакаче са мотком. Прича са њом је била опуштена након што ме је ишамарала а ја пропустила прилику да јој вратим. Гледале смо се као цимерке које имају да преживе једнако срање, а, уз то, увртела сам јој у главу узвишене идеје о светској правди, чисто да јој не би било досадно и да ме не би смарала. Тако, док се једног дана Рајка смарала неправдом која се спроводи над ловцима великих плавих китова, схватила сам да морам да палим из затвора. Није била у питању сујета, чак ни лудило, већ нешто изазовније. Нешто што би се, да сам јачи карактер, дало назвати пркос. Многи су ме смарали током живота да сам прзница. Немају појма. Тек ће да виде.
Да бих успела да се изучем из ове вукојебине са решеткама на усамљеном острву у језеру, морала сам да сачиним план. Али како? Ко ће ми помоћи? Коме да се обратим? За протеклих две године више сам стекла непријатеља него пријатеља, а савезници нису баш поуздани ако их регрутујеш из редова непријатеља. Судбина. Желела је да ми се исцери у лице, да прође неопажено, да прави рачун без крчмара. Неће моћи. Палим одавде макар како се то одразило на поредак у универзуму. Дођавола са хороскопом, бестрага са кармом. Сама себи крчим пут кроз поштапалицу која се зове живот. Е, тако.
Али то вече, иста та карма се некако преокренула, и одзвонила у гонг пре него што је рунда била завршена. Одскочила сам кад ме је Стојан (онај са краћим језиком) полио водом. Волина је имала такав начин буђења, налазио је штошта занимљивог у томе.
Кикотао се. ,,Ајде, еј. Зове те Часлав."
Опсовах на енглеском, како ме керина не би сконтала. Часлав је био психолог (или психијатар?), њушка због које сам се молила неким боговима да ме поштеде лудила. Због лудила и сличног би ме водили до њега, а он би ми тумачио наборану кожу на плексусу или линију живота. Богови ме нису чули.
Сад ће да ископа срања о мени и натера ме да се презирем, или, још горе – да плачем. Један Стојан је био доста ружан призор, а да чекам и другог, и посматрам га како ме олађује водом из нужника – није било шансе. Осових се на ноге и пођох за првим близанцем. Не знам да ли ми је више сметао његов кез, или лахор из његовог стражњег отвора.
Часлав је нешто пискарао, кад ме је Стојан допратио. Гледала сам у психолога (или психијатра?), и питала се како подноси друштво оваква четири зида. У соби два до три пута већој од просечне ћелије, на зидовима су једино висиле некакве дипломе. Узалудни покушаји да се наметне ауторитет, сконтах. Зид иза њега попуњавао је џиновски прозор, десни зид је био прекривен широком дрвеном полицом, а леви разноразним доказима о Часлављевој способности да проникне у дубине људског ума – неистражена пространства ,,онога", где би, након темељне анализе забо своју докторску заставицу, уз повике: 'успео сам, пацијент је луд!'. Знам такве њушке.
Као да ме је чуо, подигао је поглед, али ја сам му рекла да се опусти и настави да пише. Живот је превише кратак да он на две секунде одложи пенкало у страну. ,,А ја ћу да седнем... докторе", рекох на крају. Шта бих му друго рекла – психоложе, психијатре? Нисам желела да изгледам збуњено, а грешке као што су те – граматичке или какве већ – умеју да коштају кредибилитета. ,,Могу ли да запалим?", упитах.
Часлав је још писао.
,,Докторе, могу ли да запалим?"
Часлав подиже главу, а онда и десну обрву. ,,Само изволите", рече, па се врати папирима.
Погледах их, желећи да назрем нешто, али била сам два метра удаљена од његовог стола. Од намештаја још је била једна празна столица, боје кафе, као и моја, метар десно, а лево је био онај кревет за лудаке. Фројдовац, знала сам чим сам га видела. Нећемо тако, Чаславе, помислих. Читала је стара Сава понешто о психологији. Те папире сам могла потписивати ја, те твоје дипломе могле су имати моје име на себи. Али ја сам остала авантуриста. ,,Могу ли да запалим, Чаславе?", упитах, па се закашљах.
Довршавао је потпис на неком документу (радио је то ноншалантно, као да дели хиљаде аутограма дневно), а онда ме погледао. Насмејао се. ,,Већ сам Вам рекао да можете."
,,Рекао си, али ми ниси дао проклету пљугу. На шта то личи? Ако доктори немају основну културу..."
Нисам довршила, а Часлав је отворио фиоку, узео пљуге и пружио ми полупразну кутију. Камел.
,,Не хвала", рекох уљудно, ,,нисам пушач."
Стајао је тако са отвореном кутијом, раширеним капцима и спремним емотивним каналом, па се насмешио. ,,Зашто сте ме онда питали да запалите?"
,,Онако, Чаславе. Да се боље упознамо. Људи смо, ваљда, мајку му."
Оно последње, а ни оно прво, није разумео, па се поново насмешио, склонио пљуге у страну, а онда погледао у папире, па у мене, и оставио бирократију за боља времена. Е тако. Нисам ти ја макар ко. Схватићеш то, докторе. Кунем ти се схватићеш.
,,Дакле...", поче, али му не дозволих.
,,Ваше име, молићу најљубазније. Желим да чујем Ваше име."
Искези се, и, да ми није био огаван, био би ми сладак. Нисам знала шта да мислим. ,,Већ сте ме ословили са 'Чаславе'. Дакле, знате моје име."
Насмејах се подругљиво. ,,То што знам твоје име, докторе, не значи да не би требало да ми га саопштиш свакако." Завртех кажипрстом по ваздуху. ,,Бонтон, и те ствари. Уосталом, знам све што имаш да ми кажеш, али ти планираш да ми то, упркос мом стрпљењу, саопштиш, онако у стилу Великог Гетсбија или Чарлтона Хестона." Нисам била сигурна да знам о коме говорим, али видех да му опет није јасно. ,,Па већ знам зашто сам овде, знам шта ћеш да кажеш, знам и зашто... Све знам, докторе, али ипак морам да одрадим ово смарање."
,,Зовем се Часлав Ћирић, докторирао сам психологију..."
,,Ап, п, п, п, п! Доста о теби, ваљда смо овде због мене. Питала сам те за име, не за педигре или мелодраму под именом 'Живот једног Часлава'." Насмејах се. ,,Веруј ми. ТО не бих читала ни у лудилу."
Поново кез. ,,Молим Вас лезите на кауч. Имам утисак да можемо одмах да почнемо."
Нисам реаговала.
,,Јелисавета?"
Није имао право да ме тако зове. Није имао појма о бонтону. То сам му и рекла.
,,То је Ваше име, зашто Вас вређа када га поменем? Како бисте волели да Вас ословљавам?"
,,Сава би било у реду. Све остало ми иде на живце. Само одабрани смеју да ме зову пуним именом и презименом."
Часлав климну. ,,Лезите, Сава. Требало би да..."
,,Нема шансе, Чаславе."
,,Опростите?"
,,Нема шта да се опрашта, али нема шансе ни да легнем, схвати то. Ти си фројдовац, је л' тако? Е ја Фројда не миришем нимало." Сигмунд је био једна од главних њушки с почетка двадесетог века, отресит баја, нема шта, али напоран. Инсистирао је да све има везе са сексом, очајно настојећи да докаже то лудило. Био је уврнут. Кажу да је једном појео сто један ћевап. Сматрала сам да ту има нечега. Било како било, нисам веровала његовим умотворинама, још мање умовима недораслим да сами нешто смисле, па су пратили чика Сигмудна као да је оваплоћени Вишну. То просто нисам мирисала.
,,Како сте закључили да сам фројдовац?"
Показах кажипрстом по соби. ,,Зидови са дипломама, претежно сувопарни, ништа лично на столу – ни слика са породицом нит' ишта друго, и најбитније – кауч за пацијенте." Извих се ка Чаславу. ,,Да се не бисте гледали са пацијентом очи у очи, је ли тако? Зна стара Сава по коју, то одма' да ти кажем. Непоштено, Чаславе, непоштено."
,,Шта је непоштено?"
,,То. Што се не гледате у очи са пацијентом. Мени се више свиђа јунговски приступ – гледамо једно у друго, па ко кога."
,,Видим, знате понешто, али нешто што сте рекли просто..."
Слегох раменима. ,,Знам много тога, научићеш ти доста, само слушај и не зановетај много. Доста ми је тога од Будале." Испрсих се. ,,Не идем на кауч. Ако хоћеш – можемо овако, ако не – сама ћу тражити од управника да ме баци у самицу. Бирај."
Није чекао много, али видело се да му је уздрман ауторитет. Није свако имао очи то да види. Само неко као ја. Могла сам да будем психолог, знала сам то.
,,Ако будете седели – сарађиваћете у потпуности?"
Од палца и кажипрста десне руке направих пиштољ и опалих у његовом правцу. Онда му намигнух и климнух главом. ,,Пуцај, Чаславе."
,,Добро", рече. За почетак сам му избрисала онај кез. Страшно ме је нервирао. Некако је био сирово привлачан, али у исто време гнусан. Нисам знала шта да мислим. ,,Знате зашто сте овде?"
,,Не", слагах. ,,Објасните ми то, онако докторски. Молим Вас", рекох гласом десетогодишњакиње, ,,молим Вас, доктоле, плицајте да Вас лазумем. Ја сам тако мауа, а ви тако висплени..."
,,Уозбиљите се, молим Вас. Обећали сте да ћете сарађивати."
Обећах да то више нећу радити, и рекох му да настави. Осмех ми се задржао још неко време, али најбитније је било што сам била та која коло води. Доктор ће тек да игра онако како му засвирам. А ако се одлучим на бећарац...
,,Добро, онда ћу Вам рећи због чега сте овде. Пре..." Погледа по папирима, које је одложио. Накашљах се да бих га пожурила, и он настави: ,,Пре месец дана, имали сте још један сукоб за затвореницом. Зове се..."
,,Звала се. Мислим да више није међу нама", рекох сва важна.
,,Зове се", нагласи доктор, ,,Милена. Ви сте је удараи, да, али нанели сте јој само лакше телесне повреде."
,,МОЛИМ?!" Лакше телесне повреде? Ја нисам могла да ходам десет дана плус ми је палац био у гипсу. Никада нећу научити да се бијем са женама. Мушкарце савладам док си рекао кекс, али жене... некако су опакије, подмуклије. Завуку ти га баш кад се не надаш, или, на пример, кад ти се ненормално иде у ве це, тако да мислиш да ће ти утроба испасти само ако се не дочепаш клоње. Е тад ти га завуку. Дроље. Све жене су дроље. Насмеших се. Али, слатке смо, на неки свој уврнут начин.
Још три и по минута су прошла док сам се дочепала сећања на немили догађај. Милена је била жилав поспрдак мајке природе и оца дебила, ситнија од мене, али натрескана зрелим гневом. Небеса, како сам је мрзела. И сто му пијаних врагова, како то да је нисам уништила? Упитах Часлава.
,,Сто му врагова?" Насмејао се. Знала сам да ће се доктор ухватити нечег тако неважног у целој причи. Доктори су прво своји пацијенти, то сви знају.
,,Знам да су је преместили у секцију два, али нисам знала да је читава. Добро, знала сам да је нисам убила, то се ја тако играм речима, али како, бре, да преживи оно што сам јој приредила?"
,,Очевици кажу да је она претукла Вас." Видео је да сам потегла кажипрст, па је пружио дланове као да се брани. ,,Добро, добро", каза, ,,то у ствари није битно. Сигуран сам да је и госпођица Милена претрпела озбиљне повреде."
Тако је боље.
,,Али ме занима", рече, па се поново загњури у папире. Могу да се кладим да му је отац био поштар, а мајка дактилографкиња. Човек је имао страствену везаност за папире. ,,Занима ме зашто сте се потукле? Да ли је посреди био неки неспоразум, или..?"
Психолози увек остављају простор да је нешто друго. Да ли је црно или можда бело? Да ли је свануло, или је још увек мрак? Да ли је Аска или можда вук? Да ли је Часлав сладак или огаван? – нисам знала. ,,Није неспоразум", рекох мрачно. Звучим тако кад ми се стомак надима од шљива, као данас. ,,Просто, цура је стала између мене и мог хобија. Горе од тога није могла да уради. Боље да ме је назвала будалом." То је и урадила, али доктор то не би могао да свари.
,,Хоби? Који хоби је у питању?"
Посматрала сам како пиљи у мене, па помислих да би било боље да је истрајавао у захтеву да легнем на кауч. Нисам била карактер, пристала бих брзо. ,,Сакупљање. Сакупљање неких хартија."
,,Заиста? Зашто би Вас због тога напала? Ево, и ја сам филателиста, лепо је кад човек..."
,,Аман, Чаславе, о'лади. Филателисте не волим ништа више него Пони Индијанце, али није обично сакупљање оно што ми је замерила." Цокнух три пута. ,,Завидела ми је на мојој организацији, то је било то. Иначе, Милена је девојка из краја, а цела ствар се десила пре неких пет-шест година, када сам имала гомилу клинаца који су сакупљали хартију за мене. Као человођа, бирала сам најбоље радове."
,,Дакле, укључили сте и младе у све то? То је дивно, заиста племенито од Вас, Сава. Али, зашто би Вас Милена напала? И какве тачно папире сте скупљали?"
,,Не слушаш, докторе. Напала ме зато што је била љубоморна на популарност коју сам уживала. Тачно – неки су тврдили да сам шенула, али су ме ипак поштовали. И она ме, јадница, поштује, ни не зна. Али", раширих руке, ,,тај брод је сада отпловио. Сава се више неће освртати на Милену, ништа више него сунце на Јупитер. То је живот. То је физика."
,,Добро, Сава. Добро је за Ваше стање да будете што отворенији. Наставите. Како је тачно изгледао ваш спор? И – које сте хартије рекли да сте скупљали?"
,,Ма, напала ме из чиста мира, нешто спомињала свог оца, како сам га увредила... Будала, нисам ни знала човека. Био је непокретан, па није ни излазио из куће. Што бих га вређала?"
,,А зашто је ипак мислила да сте га вређали?"
,,Докторе, не видиш шуму од дрвећа!" Волела сам ту опаску. ,,Једноставно је била љубоморна, то је то. Немој да се вртимо у круг сада ти и ја. Немој да се играмо жмурке, докторе, матори смо за то."
,,Значи љубоморна је била на Вас и Вашу малу организацију?"
,,Шта сад то значи 'малу организацију'? Шта хоћеш да кажеш? Ти не поштујеш децу!"
,,Не, то није тачно..."
,,Тачно је, тачно је! Ти мрзш децу и зато тако говориш." Не знам ни сама да ли сам веровала у ово, али морала сам да одбијем његов груби насртај на моју персону. То не сме тако, психијатар би то требало да зна најбоље. Срам га било.
Почео је нешто да ми говори, али сам запушила уши и певала нешто од Драгана Лаковића и оне деце у жутом – јебига, то ми се прво ушетало у ум. Онда сам понављала како више нећу да сарађујем и како ме тортурише. Викала сам то све док нисам видела да се жешће сморио. Онда сам пустила уши.
,,Доторе, доста је за данас", рекох устајући. ,,Сморио си ме, то је, и тек сутра ће ме проћи. Или ћемо наставити сутра или да идем код управника и тражим самицу?"
То што сам претила себи га је ужасавало, осећала сам, али је ипак остао леден споља. ,,Добро", рече после пар тренутака, ,,али сутра морамо да будемо отворенији и садржајнији."
Отворенији и садржајнији?! Типичан фројдовац. Сви су ми мрски одреда. Да је мало више инсистирао – увелико бих му причала о свему и свачему, чак бих и родитеље споменула, као и то да ме Стојани сексуално спопадају. Али није инсистирао. Хоће да буде садржајан сутра. Е мој Чаславе. Нећеш ти научити док те ја не научим. Климнух главом уз обећање да ћемо бити садржајнији.
Отворих врата, а Часлав ме упита: ,,Само ми још реците какве су оно биле хартије, оне што сте скупљали са малишанима?"
Окренух се, одлучна да му још то поклоним. ,,Парте", рекох. ,,Умрлице – знате оно кад особа умре, па се објављује где је сахрана..." Била су му отворена уста, а мислим да су таква остала и кад сам затворила врата. На срећу, и Стојанова уста била су затворена све док нисам ушла у ћелију, али је пандурчина сигурно тукао неки пасуљ данас. Грозно је воњао из стражњег отвора.
добро је ово...могао бих да прочитам и цео овакав роман без цимања.
Boki, majstore! Šta sam ti pričao? Ovo je tvoje mesto za pisanje. Ima za ispravljanje, ali je OK. Tuče, što bi rekao Savajat da nije rekao bez cimanja.
Napisano je vickasto i vispreno. Medjutim, nije mi jasno kuda teži zaplet. Šta je bitno, a šta je nebitno? Šta autor pokušava da iskaže kroz tekst? Koji je cilj njegove proze? Ako je u pitanju zabava, onda je ok, ali ako postoji neki dublji cilj, onda mora da se pazi i da se izbegne manijeristički pristup.
Takodje, iz teksta bi trebalo izbaciti odredjeni broj stvari, kao i ovo razmišljanje koje deluje prilično rasistički i ne uklapa se u opštu sliku junakinje: Питати се како ми је било у затвору првих неколико недеља било би исто као и питати црнца како му је у џунгли. Перверзија. Ојачала сам
Trebalo je pitati belca kako mu je u džungli. :x Pusti, bolan dubine smisla i manijerizam, Boki upravo pronalazi sebe u pisanju. Sava je lik koji se dobro gradi, postaje sve zanimljivija. Ovaj tekst nije dovršen, jer nismo saznali koju ideju ima da zbriše iz zatvora i kako će je realizovati. Voleo bih da je namerno zablesavila Časlava da bi izdejstvovao za nju ustanovu u kojoj mu se neće penjati na glavu.
Scallope, nadam se da si čuo da kada se pripoveda, onda se grade likovi, zaplet, struktura pripovedanja, digresije, elipse... Kreće se iz jedne tačke da bi se stiglo u neku drugu. Sve ima svoj smisao. Eto, to pokušavam da kažem autoru, da bi osim pisanja sekvenci, zamislio celinu i pokušao radnju efikasno da vodi u željenom pravcu.
A, ono o crncu jeste rasizam. Gde se crnac najbolje oseća, pa u džungli, gde mu je i mesto. Ne slaže se uz lik Save koja vrednuje ljude drugačije.
Oh, Kornelije, kako si ti u pravu! Da ja dam Bokiju tvoj mejl?
Možeš da mu daš moj mejl, ako mu treba. Svakako bih mu rekao isto, da je pisanje zadovoljstvo, ali da to sâmo po sebi nije dovoljno. Neophodan je smišljen rad i pristup. Ne pokušavam da ga obeshrabrim, nego da ga nateram da se vrlo ozbiljno prihvati rada, da se opredeli šta radi i kuda ide. Tek tada će moći da konstruiše, da plete niti i da postavlja rukavce. Ako ga moje reči obeshrabre, znači da nije imao nameru da napiše nešto celovito, nego par sekvenci iz veće forme.
Pitko i lako. Boki ume da piše i to mu, očito, ne pada teško, ali meni ovo deluje samo kao deo nečeg većeg. Ako nisam u pravu onda ću se složiti sa Corneliusom. Nedovršeno je, započeto jeste, ali fali neko zaokruživanje, zaplet... Zanima me kuda to vodi.
ја сам ово и схватио као делове нечег већег, можда ни сам Боки није сигуран у ком правцу треба да иде и сл. , али овако парцијално гледано, мени је супер...
оно око црнца у џунгли нисам схватио као расизам, већ као неки став главне јунакиње, која, ето, има мало предрасуда...
Super su ti price. Podsetile su me na neku novinarsku mesavinu Bukovskog i Palahnjuka. Inace bas mi se dopada psiholologija "tvojih" zena, ha ha ha. MIslim da bi dosta citateljki moglo ,ili zelelo da se poistoveti sa njima. Barem iz mog ugla ... samo napreeed!
Hvala svima na komentarima. Ovo je poslednja glava koju sam kačio. Sad je vreme da zasučem rukave i pretvorim ovo u nekakav romančić.
Što se tiče rasizma - iako tako zvuči, Sava nije rasista. Prosto, uzima neke stvari za gotovo, donosi zaključke u skladu sa svojim mestom u univerzumu i to je to. To što smatra da je crncima dobro u džungli ne znači da ih mrzi - ona se prosto ne bavi takvim razmišljanjem. Negde prihvata stereotip, negde ga odbacuje sa gnušanjem, a sve u skladu sa svojom ličnošću. Ako ste obratili pažnju na prve dve glave, jasno je da Sava ima svoje viđenje i da ga sledi bez mnogo pardona. Rasizam, dakle, jednako joj je stran kao i zlostavljanje dece (u drugoj glavi deo sa indijanskom vatrom) - gnuša se i jednog i drugog.
Prva i druga priča mogle bi se uzeti kao celina, ali treća je već deo nečega što se pretvara u roman.
Quote from: scallop on 05-08-2010, 11:45:01
Voleo bih da je namerno zablesavila Časlava da bi izdejstvovao za nju ustanovu u kojoj mu se neće penjati na glavu.
He, he, nisi daleko, ali ne bih da otkrivam. Stvarno ću da zasučem rukave i počnem da radim na ovome.
Hvala svima na iznetom mišljenju!
Izgradi u potpunosti karakter Save sto ce ti omoguciti da ona zivi svoj zivot, a ne da se slepo pokorava zeljama pisca. Smisli zaplet kroz koji ce junakinja proci, a na kraju izaci razlicita u odnosu na to kako je usla u roman. Uvedi digresije da ti roman bude reljefniji. Pazi na ritam pripovedanja, jer se sve ne odvija istom brzinom. Koristi elipse radi ustede na pricanju nepotrebnog. O jeziku i stilu nemoj previse da brines, to ce se raditi kasnije kada bude zavrsena prva verzija. I ono sto je najvaznije: sedi i pisi, sibaj do kraja.
Hvala na mnenju.
Mislim da ste bili neprirodno blagonakloni prema piscu u pokušaju; potpuno ste unazadili ZS imidž kao poprišta iživljavanja nad početnicima.
boki nije pocetnik.
Ako nije početnik, šta je to napisao do sada? Volio bih da to pročitam pošto mi je ovo o Savi odlično.
Quote from: Boban on 21-05-2010, 19:58:38
Jeste dobro ali je očigledno izvadak, a to komplikuje procenu, jer je lakše naći dobar izvadak nego dobru celinu.
U suštini, ovo jeste bolji izvadak od ostalih koji se nude, ali upravo zbog toga što je dobar, njemu nedostaje više nego onima kojima recimo nema pomoći.
Šali se Boban. On je, zapravo, otkrio Bokija.
Quote from: Ygg on 11-08-2010, 19:35:01
Ako nije početnik, šta je to napisao do sada? Volio bih da to pročitam pošto mi je ovo o Savi odlično.
Jesam početnik. Dve godine pišem epsku fantastiku, ali sam odlučio da se okušam i u ovakvim stvarima. EF će malo sačekati...
Batali epsku fantastiku, ko boga te molim...
Epska fantastika je žanr koji ima više čitalaca, i to prilično, od sf-a.
Uz Bokijev talenat, sigurno tu može dobro pisati, jer je EF u suštini jedan šablon, onaj ko zna da piše može taj šablon itekako da iskoristi.
Što ne znači da ne treba pisati i drugo šta voli i želi.
Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 12:46:38
Batali epsku fantastiku, ko boga te molim...
Čuo sam to mišljenje, iako ne razumem otkud tolika odbojnost prema EF. Meni je to najdraži žanr, te, iako mislim da pišem i štošta drugo, vraćaće se epskoj fantastici. Treba mi praksa, ali radim na tome.
epska fantastika je toliko obljutavela u ovom veku da joj nema pomoći.
Vidi, eriops, to što epska fantastika ima više čitalaca od SF-a me ne zanima. Mene zanima ono što ja želim da čitam. A boki je čovek koji može da ponudi nešto što bih mogao da želim da čitam, pa mogu da uzmem slobodu da ga savetujem.
Boki, zaista bih voleo da mi objasniš šta je to u epskoj fantastici što te privlači.
Hvala na komplimentu.
Epsku fantastiku volim jer mi je istorijski period na koji se oslanja (srednji vek) najzanimljiviji. I pre nego što sam počeo da pišem dosta sam čitao o srednjem veku, iako sam vrlo zainteresovan za istoriju generalno (trenutno čitam Galski rat). Mislim da je to. Što se tiče saveta - slobodno. Uvek su dobrodošli.
Ali kakve veze ima epska fantastika sa srednjim vekom?
Pa dobro, najčešće je srednjovekovno okruženje podloga za EF. Barem EF koju sam ja čitao...
A koja su ti omiljena dela epske fantastike? Moguće je da ne mislimo na isto kad govorimo o epskoj fantastici...
Pesma leda i vatre. Čitao sam i Džordana, Vilijamsa, i neke druge, ali ništa mi se nije svidelo. Jedino mi se Martin svideo.
A jesi li čitao Ajvanho Valtera Skota?
Dobar je Hajvanho.
Pa onda ti voliš Martina, a ne epsku fantastiku. I ja volim Martina.
Quote from: Boban on 13-08-2010, 18:13:45
A jesi li čitao Ajvanho Valtera Skota?
Nabavih ga skoro, planiram da ga čitam. Takođe uskoro.
Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 18:37:21
Pa onda ti voliš Martina, a ne epsku fantastiku. I ja volim Martina.
Ne razumem - zar Martin nije EF?
Mico, pa ko brani da savetuješ Bokija, i da čitaš ono što želiš.
Samo kažem da ima puno ljudi koji čitaju i epsku fantastiku.
Martin nije epska fantastika ? Hm, pa imaš feudalno društveno uređenje, viteze, čarobnjake, zmajeve..
Izem vam logiku. :x
MM nije rekao da Martin nije epska fantastika!
QuoteSamo kažem da ima puno ljudi koji čitaju i epsku fantastiku.
To je njihov problem. Ja im tu ne mogu pomoći.
Jeste Martin epska fantastika, ali ako voliš Martina, a ne voliš Džordana i Vilijamsa to znači da voliš dobru književnost, a ne da voliš epsku fantastiku...
Quote from: Ygg on 13-08-2010, 19:53:22
Izem vam logiku. :x
MM nije rekao da Martin nije epska fantastika!
:roll: Momak, to su ti budući turbo-fentezi pisci.
Logika im je tu neophodna koliko i pravopis, ili, nedajbože, IQ malko veći od broja cipela.
Nešto te mnogo naljutila scena između Nikodija i
Slavice Dabić, pa samo udaraš na sve strane po forumu :idea:
Nadam se da se Boki neće povesti za Eriosovim savetima. Nekako verujem da sam podrškom Savi, odnosno, pisanju iz te vizure, doprineo da epska fantastika u njegovom opusu ostane za neke bolje prilike.
Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 19:54:38
Jeste Martin epska fantastika, ali ako voliš Martina, a ne voliš Džordana i Vilijamsa to znači da voliš dobru književnost, a ne da voliš epsku fantastiku...
Onda se razumemo. Volim dobru književnost xcheers :lol:
Imate li utisak da vas odnos prema "epskoj" fantastici podseca na odnos "glavotokovaca" ka celom zanru? Hocu reci, i ja imam istu predrasudu prema, recimo, supernatural romansama ali se ipak, ponekad, retko doduse, ugrizem za jezik. Ali kod vas (dvoje, u ovom slucaju) ne vidim ni taj mali, ma koliko simbolicni, otklon.
Quote from: scallop on 13-08-2010, 21:20:47
Nadam se da se Boki neće povesti za Eriosovim savetima. Nekako verujem da sam podrškom Savi, odnosno, pisanju iz te vizure, doprineo da epska fantastika u njegovom opusu ostane za neke bolje prilike.
Jesi. Za EF će mi trebati mnogo vremena. Ipak, razmišljam da okačim nešto što sam relativno skoro napisao. U pitanju je uvod u knjigu... Baciću pogled, pa ako ustanovim da je za ocenjivanje - okačiću je u novom topiku.
Ovo je poslednji put: da je Boki dobro napisao roman epske fantastike podržao bih taj roman. O Savi piše jako dobro i to podržavam. Prema tome, Melkore, ne radi se o predrasudi. Ako ne veruješ sedni pa čitaj Bokijev roman, on će biti srećan.
Zato se i bavim Savom. Dok ne dođe vreme za EF (ili, kako Mića kaže - dobru književnost). Poređenja radi, pogledajte http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9358.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9358.0)
Opet moram reagovati, jer je opet u pitanju pogrešno tumačenje onog što sam rekao. Nisam rekao da Boki treba da piše isključivo epsku fantastiku, niti da je treba pisati sada, da ne piše o Savi itd. Ovo što piše je dobro i naravno da treba da nastavi.
Samo sam hteo reći da mislim da može dobro pisati i EF, naravno kada on to bude želeo i kada se oseti spreman. Pošto sam pročitao dosta iste, i kvalitetne i nekvalitetne, mislim da većina sadrži određene šablone koje on može savladati. Nisam hteo da ga odvlačim od ovog što sad radi.
Nadam se da sam sad pojasnio.
Mislim da bi se priča o Savi svidela čak i mojoj kevi. Ona, inače, samo kuvar čita, a i to joj mrsko.
A komplimenta,do čušpajza...
Ovde je počelo xyxy
http://www.carobnaknjiga.com/1f6919dd-0740-478f-9a24-c1f7fda3335b/Kuda-me-je-odvelo-ubistvo-bele-pticurine.aspx (http://www.carobnaknjiga.com/1f6919dd-0740-478f-9a24-c1f7fda3335b/Kuda-me-je-odvelo-ubistvo-bele-pticurine.aspx)
xcheers
Čestitke!!!
xcheers Hvala!
:|
xdrinka
Vidiš da je ovo bolje od epske fantastike... :)
Iskrene čestitke!
čestitke :)
Quote from: Mica Milovanovic on 05-09-2012, 14:22:44
Vidiš da je ovo bolje od epske fantastike... :)
Iskrene čestitke!
:lol: Hvala, Mićo!
Quote from: scallop on 22-05-2010, 09:16:53
Ženski lik, a muški nick. Ko god da je navatavao (a mogao je i Melkor), navatao je. Ja sam bio zbunjen finoćom prijema. Sa druge strane, Sava, ako treba da opstane kao lik, suviše je složena za kratku priču. To najavljuju tri crtice iz njenog života. Žena od 39 godina (sic!) takvog ponašanja, u konzistentnoj priči izazvala bi reminiscencije na Belog Nosoroga. Sitne omaške za suvišnom upotrebom zamenica to potiskuju.
Beli nosorog - prva asocijacija 8-)
Sad tek vidim... Čestitke, nek' je sa srećom, i da nastaviš! xcheers
Čestitke i od mene! :)
Jej!!! Svaka čast!
xcheers
Jedva čekam knjigu!!! :-| :-| :-|
Quote from: angel011 on 05-09-2012, 18:47:20
Sad tek vidim... Čestitke, nek' je sa srećom, i da nastaviš! xcheers
Hvala, hoću... mada mislim da se Mići neće svideti žanr sledeće :lol:
Perine, Yže: xcheers
Ma, samo nek' se objavljuje! xcheers
Može i EF... (ako baš mora... :( [size=78%]) [/size]
Quote from: Mica Milovanovic on 05-09-2012, 21:37:52
Ma, samo nek' se objavljuje! xcheers
Može i EF... (ako baš mora... :( [size=78%]) [/size]
:lol: :lol: xukliam
Ajde, ajde, sleti već jednom... :)
Sleteo. ;)
Боки се зове Драган?! :shock:
Е још да се врну СуперСинтетик и Аналогдигит! :!:
Quote from: Harvester on 06-09-2012, 01:26:41
Боки се зове Драган?! :shock:
Морали да ставе неко име, а било им глупо да стоји
Боки Јованов :lol:
Amaterizam "Ptičurine" ogleda se u lošem vođenju priče, potpuno lišenom motivacije, u krajnje proizvoljnoj dramaturškoj organizaciji narativa koji bi mogao da ima smisla da je za trećinu kraći i da je kraj bolje pripremljen, u neujednačenom stilu koji se kreće od banalno budalastog do ponekad ingenioznih rešenja. Sve ovo ukazuje da se radi o amateru ne potpuno bez talenta koji povremeno, poput poslovične ćorave koke, ubode zrno smisla
http://www.e-novine.com/index.php?news=73826 (http://www.e-novine.com/index.php?news=73826)
Ух, ал` га сасек`о...
Ima tu jedan problem. Pitam se zašto autor ovog teksta nije prozvao i napljuvao mnogobrojne Lagunine pulene nego se smara sa Čarobnom Knjigom i Draganovim romanom.
Ako si frajer, udari na jakog, nemoj se iživljavati na slabijem.
Taj tekst bi mogao da poboljša prodaju knjige. Zapitaju se ljudi da li je baš toliko loše.
Nisam vid'o ranije, ali i dalje sam dobar da je Sava izuzetan potencijal. Šta se kasnije dogodilo ne znam.
Blah, nikada nisam pronalazila motivaciju tamo gde svako može. Svako može danas da napiše i objavi roman. "Srpska književnost", što reče ovaj, jeste izgubila sve kriterijume, i amaterizam jeste njena najveća boljka. Više nije izazov napisati dobar roman jer, u gomili svega, neće biti primećen ili će, što je gore, nepročitan biti poistovećen sa masom.
Ovaj kritičar je, bar, pročitao roman o kojem piše, za razliku od one Trijićke, ili kako se već preziva. Za to mu odajem priznanje, kao i na argumentaciji "nesviđanja".
Sa druge strane, slažem se sa Miljanom - ako već vodi krstaški rat protiv "amaterizma", onda je trebalo da se usmeri na jače igrače - one koji kroje stanje u srpskoj književnosti. Očekivanje da anonimusov roman uzburka žabokrečinu je pretenciozno, kao i kritikovanje zasnovano na tom očekivanju.
Onako kako roman, po kritičarevim rečima, nije uspeo da razmuti književne vode, tako ni kritičareva reč, ovog puta, nije pogodila cilj. Sve zahvaljujući metu koju je odabrala. Uzaludnost je, zapravo, najveća boljka svega. I kukavičluk... Da, kukavičluk. Pitati Trijićku za razjašnjenje poslednjeg rečenog.
Istina je da svako može danas da napiše roman, ali ne i da ga objavi.
Evo ovaj moj se potuca od izdavača do izdavača već dve godine i nikom ne treba, izuzev onih koji mi traže pare da bi ga objavili, ali to se u svakom slučaju ne računa.
Elem, šta sam ovime 'teo da kažem?
Radujem se da je neko od radioničara prošao, baš kao što se radujem svakom NAŠEM uspehu.
Bravo Boki!!!
Ili je možda došlo vreme da kažem bravo za Jovanova?
Moguće da je roman slab, ali to ne mogu tvrditi niti ću ga pljuvati dok ga ne pročitam. Zanimljivo je kako su neki odmah poletili da opljunu. Ja ću ipak sačekati da pročitam, pošto tekstovima u e-novinama, verujem otprilike koliko i Kuriru, tj.nikako.
D, tvoja objektivna zapažanja su osmo čudo sveta. Kad kritikuju druge, to je ,,opravdana i argumentovana kritika '' ; kad kritikuju tebe, to je ,, kukavičluk i promašena meta ''. Veoma objektivno i nepristrasno, nema šta. I čemu tolika zluradost prema nekome ko je pisao i ovde, i dobijao pozitivne ocene ? Boki je ,,anonimus '' koliko i svi mi ostali ovde, sem stare garde. Anonimus si i ti.
Ti, Anomanderu, dokazano prvo moraš da poradiš na svojim sposobnostima tumačenja napisanog, a onda da ulećeš u diskusije. Meni je teško da pričam sa nekim ko ne razume šta sam napisala ili šta su drugi napisali.
Quote from: Stipan on 05-11-2012, 04:01:29
Istina je da svako može danas da napiše roman, ali ne i da ga objavi.
Evo ovaj moj se potuca od izdavača do izdavača već dve godine i nikom ne treba, izuzev onih koji mi traže pare da bi ga objavili, ali to se u svakom slučaju ne računa.
Nije uspeh objaviti roman. Uspeh je objaviti dobar roman.
Slažem se D. i to u potpunosti.
Tu negde verovatno leži uzrok tome što još uvek nemam svoju knjigu.
Quote from: Stipan on 05-11-2012, 09:15:14
Slažem se D. i to u potpunosti.
Tu negde verovatno leži uzrok tome što još uvek nemam svoju knjigu.
Nije ni Kafka za života... :)
Je, neću ni ja doveka živeti.
Pročitao sam tekst juče. Zanimljivo.
Ne znam kako je naišao na "Ptičurinu", dobro je što jeste. Antireklama se često percipira kao reklama.
Arsenić ima pravo na mišljenje. Svaki čitalac je kritičar, samo nema jednakog prostora u medijima. Od onih koji imaju, opet, treba birati šta uzeti za nauk. Ako išta.
Sa Arseinćem se nisam složio ni u čemu. Ne zato što kritikuje - dobijao sam kritike i na Sagiti, koje sam prihvatao, ali su tada ljudi bili konkretniji. Njegov prvi problem je sa naslovom. Između ostalog, poprilično je pogodio ciljnu grupu. Naslov je sasvim odgovarajući sa Savom kao likom. Lično sam ga izabrao i poprilično mi se sviđa.
Ne slažem se ni sa njegovim mišljenjem o motivaciji lika, ali da ne ulazim sad u kritiku kritičara. Kao što rekoh - ima puno pravo da kaže šta misli. I mnogo veće od mene su kritikovali mnogo oštrije. I mnogo veće od mene sam i ja oštrije kritikovao. Ok je to. Tačka gledišta.
Činjenica je da bi mi više značilo mišljenje onih koji su na ovom topiku učestvovali dok je delo nastajalo. Zanimljivo bi bilo videti šta su ljudi očekivali, a šta su dobili, kako im se to čini itd.
Vreme je da počneš sa poklanjanjem primeraka svog romana...
Ispoklanjao što sam imao. :-?
Quote from: boki77 on 05-11-2012, 12:45:10
Ispoklanjao što sam imao. :-?
Dodjavola! Sacekacemo da kupi neko inspirisan losom kritikom, pa nek' prosledi dalje kad procita? :idea:
Trebalo je da bude "Dvotačka i zatvorena zagrada".
Quote from: Lord Kufer on 05-11-2012, 12:49:04
Trebalo je da bude "Dvotačka i zatvorena zagrada".
: ( )
Quote from: Karl Rosman on 05-11-2012, 12:47:57
Quote from: boki77 on 05-11-2012, 12:45:10
Ispoklanjao što sam imao. :-?
Dodjavola! Sacekacemo da kupi neko inspirisan losom kritikom, pa nek' prosledi dalje kad procita? :idea:
xrofl Čemu služi loša kritika ako ne tome?
Quote from: Lord Kufer on 05-11-2012, 12:49:04
Trebalo je da bude "Dvotačka i zatvorena zagrada".
To je bila prva zamisao, ali nije im se svidelo. Šta znam, meni je imalo značenje, tako je i počeo topik...
Evo još jednog viđenja
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=9269 (http://www.popboks.com/tekst.php?ID=9269)