Млади краљ Мирослав Растиславић је слабо спавао те ноћи. У стрепњи је чекао неки лош глас из логора који би му донео вести да је избила борба између краљевих оклопника и Страцимирових људи. Није се он плашио за оклопнике, јер су били моћнији ратници од Страцимирових, већ се прибојавао нечег другог, подмуклијег. Знао је да би такав чин као што је проливање крви на тлу манастира Славног било штетно из стотину и једног разлога: он би значио скрнављење светиње убиством, и то убиством између Тарана. Тада би настало море нових невоља, последице би биле несагледиве. Мирослав се сетио догађаја када је Радош Растиславић надгледао радове на кухињи и у ризници конака Славног. Било је то пре више од два века, када се десило да је један радник преминуо услед изнурености и глади. Иако сам краљ није знао да главни неимар слабо храни раднике, и не либи се да захтева од њих десеточасовни рад, Једини му то није узео за олакшавајућу околност. Тадашњи старешина Славног, Бранко, је пред краљем и главним радницима обзнанио цео догађај током вечере (неимар је желео да заташка убиство) и објавио да је Богу сваки човек једнако драг, и да ће због живота праведника Божја милост бити повучена из Таре. (Од тада, обичан народ је сматрао старешине Славног прозорљивима.) Краљ Радош је погубио неимара у Хуму, када су радови окончани, али то му није помогло. Тачно десет дана након завршетка радова на конаку, краљ је отишао у лов где је пао са коња и сломио ногу. Било је јасно да ће морати да препусти престо млађем брату Трпимиру. Радош Растиславић, човек који је желео да влада, постао је калуђер, Трпимир Растиславић, човек који је желео да буде калуђер, постао је краљ. Радош је владао тек четири године.
Поред овога, Мирослав је знао да би кошкање међу војницима могло да изазове рат са Страцимиром, рат којем се млади краљ до пре неколико седмица надао, не би ли се једном за свагда решио лукавог велможе, али и рат којем сада није било време. Већ се на све стране кује савез против народа на источној граници и њима су дани одбројани, а унутрашњи сукоб би све закочио и поништио. Издајник, помисли Мирослав. Страцимира би требало погубити!
Мислио је дуго. Глас због којег је стрепео није дошао, а небо је ван постало светлије. Он угаси свећу у соби, јер тренутно му је више годила природна светлост, која се далеко, далеко порађала. Овде, у четири зида, само је разредила таму и донела сивило, али за мање од два сата јутро ће наступити и, било је јасно, дан ће бити сунчан и леп. Зора је освајала небо, а ниједан облак није се шетао горе; звезде и остарели месец полако су ишчезавали. Спокој му се угнезди у срце, лакоћа му опусти мисли. Само су птице појале и петлови ликовали над још једној ноћи у повлачењу, а тек по који танани звук коња из велике штале допирао је довде. Мир.
А онда се млади краљ прену и отвори тек заклопљене очи. Да... било је то куцање на његовим вратима. Знао је да ће до тога доћи. Осећао је да ће до тога доћи. Узалуд је смиривао себе и опуштао, узалуд му је кротки глас околине пружао уверења о наступајућем спокоју. Сада ће морати да отвори врата, прими лоше вести, опаше мач и изађе међу војнике. Ако се ствар крајње погорша, можда ће чак и сам морати да убије неког. Помисао на ту могућност је била грозна, желео је да је избегне по сваку цену, одложи док не напусте Смерину, али крв ће можда ипак бити проливена близу храма.
Завршавао је са припасивањем мача, када куцање поново уследи. ,,ЕВО!", рече. Отворио је врата, и затекао једног монаха.
,,Шта ће ти мач, Мирославе? Идеш у битку неку?", упита га калуђер.
,,Алекса! Шта ћеш ти овде?"
,,Старешина Никола ми је рекао да те поведем." Калуђер погледа лево и десно, па настави да прича једнако тихо. ,,Требаш му у храму."
Мирослав се намршти питајући се, али ипак поче да причвршћује плашт.
,,Пусти то", рече Алекса, па уђе код њега у собу. ,,Носићеш ово." Он му даде калуђерски огртач. ,,Шта загледаш – чист је. Хајдемо сада, да нас не чекају."
Мирослав се огрнуо и ставио капуљачу тако да му се само лице видело. Сишавши, њих двојица се упутише иза, ка највишем делу камене основе степеница. Калуђер је још једном прелетео погледом по празном конаку, а онда снажно гурнуо раменом и отворио тајни пролаз испод степеништа.
,,Овуда", рече он. ,,Много очију у чију веродостојност сумњамо могу нас посматрати. Ово је подземни пут у храм!"
Они уђоше и испрва беше веома мрачно, док су се спуштали низ камене степенице. Мирослав се кретао полако, јер поред тога што није добро видео, степенице су биле неједнаке величине – неке су се оштро завршавале, неке су биле превисоке, неке таман толике да му пола стопала стане; млади краљ је више обраћао пажњу на то да се не проспе по њима, него што је могао да изброји свих тридесет.
Када су коначно сишли, нашли су се у ходнику. Он није почињао овде, ишао је однекуд иза, северно од храма, како је назначио Алекса. Било је највише места за тројицу људи да иду упоредо, а бакље су светлеле на сваких десет корака. Ваздух је био постојано тежак. Два подгојена пацова протрчаше испред и уз грубу цику изгубише се напред, далеко у црнилу.
,,Ово су стари ходници", рече Алекса, док му се глас одбијао од зидова. ,,Још Растислав Велики је почео са њиховим копањем. Кажу да се у многе делове краљевства може доћи њима; сигурно су копани десетлећима, ако не и дуже."
Коначно дођоше до дела ходника који је био нешто шири; са леве стране, увучено, биле су степенице истоветне онима којима су сишли. Они се попеше и Алекса потражи руком по таваници не би ли осетио где су врата; када их је нашао, повукао их је на доле и брзо се измакао. Таваница, то јест под храма, треснуо је и послужио као пут до горе.
Испевши се, њих двојица се нађоше у углу храма Славног. Мирослав погледа у стуб два корака удаљен. На њему, уклесани ликови са чекићем и секиром у рукама били су на коленима пред неким. Пред краљем, откри Мирослав осмотривши другу страну четвртастог стуба. Уклесани ликови као да су оживели под трошном светлошћу висећих кандила која су тек трачак светлости бацала око себе.
Изашавши, млади краљ погледа и виде да је Никола Други на супротном крају, покрај Растислављевог гроба, и руком га дозива да дође. Мирослав је кренуо средином, између два реда стубова и сада је могао да види како напред стоје деветоро људи, а сви су били у истоветним огртачима као и он. Само су Јањићије и старешина Никола били обучени у своја одела за службу – Јањићије у калуђерску одору, са светло жутим широким појасом, а старешина је носио своју тамно плаву одору од свиле, и прслук од лана, са белим појасом, а на рукавима црвеним концем била му је извезено по десет Сунца – знамења Бога. Као и на некој другој служби, носио је капу са једним бисером на челу.
,,Стигао нам је и млади краљ, добро је. Можемо да почнемо", рече Никола. ,,Алекса, мишко мој, стани ту поред Јањићија. Тако. Почнимо."
Док су калуђери појањем почињали службу, Мирослав погледа у свог брата, Драга, како укипљено стоји крај својих пријатеља Алтомана и Гаврана. Па они данас примају благослов, присети се млади краљ.
Мирослављев отац, краљ Домагој, стајао је наспрам њега.
Почело се давањем славе Богу, слично као и на служби у хумском храму пре шест година када је произведен за младог краља. Мирослав примети да су сада, за разлику од јуче, гласови калуђера тиши, али дубљи и неприродно умилни. Осетио је како га нешто прожима (да ли се храм тресао?), и испуњава снагом. Склопио је шаке у песницу само да би открио да тако не може дуго да их држи. Промешкољио се. Да ли су дубоки гласови само њега узнемиравали. Глас старешине Славног повратио је мир у Мирослава.
Старешина је говорио нешто на древном и тешко разумљивом језику. Глас му се често уздизао, да би се одмах потом утишавао до шапата. Било је злослутније од калуђерског појања, али Мирослав није осетио немир.
Старешина Никола је узнео кажипрст, а онда га умочио у освећено уље.
Он стаде испред Драга. ,,Прими правду!", рече, па га дотаче прстом од уља по челу.
,,Правду и пружај!!", говорили су калуђери.
,,Танакох будах!", одговори Драго.
,,Прими милост!"
,,И милостив буди!!"
,,Танакох будах!"
,,Прими благослов!"
,,Прими благослов!! Прими благослов!!"
,,Танакох будах", одговори Драго, док су му се три тачкице уља на челу пресијавале.
Онда Никола наложи Драгу да приђе Растислављевом гробу и стави руку у ватру која је на гробу горела у гвозденом мангалу. Знао је потомак онога који у гробу почива да се за ту ватру прича да не спаљује верне и чисте срцем, али да ли је за себе могао да тврди да има те особине? Можда ће га ватра...
,,Стави руку и не оклевај", подстаче га отац. ,,Неће ти ништа бити."
Драго послуша без рачунања, и заиста, пламен му није наудио: био је као топло млеко око његове шаке; окруживао ју је одасвуд и кроз њу му уливао некакво бодрење. Он је затим повуче, и, супротно од онога што би опечени урадио, он десном поглади леву шаку. Као да је густу течност размазао по њој, али руке су му биле суве.
Цео ток благосиљања поновљен је и са Алтоманом и Гавраном. На крају, старешина рашири руке, завршавајући молитву, док се први зрак сунца пробијао кроз источни прозор Славног. Златни листићи куполе бљеснуше и прегршт тананих зракова бацило се на присутне. Рубин из средине послао је дванаест црвених зракова који су се разлетели и разлегли по Арсеновим ученицима. У светлосним тренуцима, Драго, Гавран и Алтоман нису опазили никога у завеси црвеног бљештавила; свет се свео на њих тројицу усред безброј јарких испреплетених зракова, златних, црвених, готово опипљивих. Драго је мислио да се налази у средишту извора дуге, ако такво место постоји, и заједно са зрацима лебди неометано по пространствима ваздуха, грубог наспрам окружујуће светлости. Погледао је у ноге и видео – он није осећао да лебди, он јесте лебдео. Али где – било је немогуће описати, јер пода, зидина храма, људи, изузев његова два пријатеља, није било. Само светлост. Био је једно са њом. И чуо ју је. Плетенице светлости као да су зујале око њега, али тупо и удаљено. Он погледа лево од себе и уочи пламен на гробу. Неодољиво му је привлачио поглед. Пламен је ускоро постао једини опажљив. Разбуктан и модар, он је био извор звука који је Драго малочас чуо, а који је постајао гласнији.
Пламен се разбукта и удвостручи. Звук његовог језика испунио је цео безгранични простор. Буктање је било попут стотина силних водопада на које се грдни пљусак спушта умножавајући звук. Драго се запита да ли он то једини чује.
Гавран се цео осети ведрим, као да су му бујице снаге протицале жилама. Погледао је у отежале и набубреле шаке, које је лако приближио лицу, а када је погледао Драга у очи, уместо растиславићке црнине затекао је ватрене зенице, једнако распламтеле као Растислављев пламен. Црни се питао да ли су и његове очи такве. Погледао је Алтомана, али његове зенице су и даље биле зелене, али коса код ушију му је горела, док му је ватра покуљала из уста само на кратко отворених. Алтоман је био озбиљнији него иначе, зрелији, моћнији. Гавран поново погледа у шаке, али их није видео. Окренуо је дланове навише, па наниже, али је сведок њиховог постојања и даље био само осећај набубрелости. Тек у тренуцима који су уследели видео је танане обрисе тела и руку, оивичене укрштајућом преломљеном светлошћу злата и рубина. Да ли је сањао? Имао привиђење? Јарка црвена светлост обасја уље на њиховим челима, а онда се рашири и повуче. Гавран је видео дланове.
Када је сунце куполе ублажило оштрицу, они поново видеше свет око себе: зидове, стубове, гроб Растислава, старешину, Мирослава. Друге боје света, осим златне и црвене, поново су се указивале. Примили су благослов.
Je li ovo kompletna priča?
Pa, da. U stvari, to je jedna glava romana koju sam pokušao da adaptiram u kratku priču...
pokušao... hm; da li si i uspeo?
Ne znam. Zato sam i okačio. Kako ti se čini?
Ima mnogo likova i imena za jednu kratku priču ali meni to ovdje za divno čudo uopšte nije smetalo.
OK za mnogo likova. Ja sam usput pogubio onoga koji je krenuo pod zemlju. Ma, izuzetno je literarno.
Promeniti red rečenica: Знао је да ће до тога доћи. Осећао је да ће до тога доћи.
Možda se ne razumem u jezik, ali me zaskače reč - opažljivo. Ritam remeti suvišna upotreba zamenica (najčešće se podrazumevaju). Osim imena, priča se ne da pozicionirati u vremenu. To je glavna primedba.
Već si mi jednom rekao za zamenice, i potpuno se slažem. Ne znam, kad god pišem imam utisak da se neke stvari ne podrazumevaju, i to je razlog čestoj upotrebi zamenica.
Kako da rešim pozicioniranje u vremenu? Primer? Savet?
Hvala za kritike.
Srpski je osoben po tome što rečenice mogu funkcionisati bez subjekta, što je za većinu jezika nezamislivo. Drugim rečima, ako je subjekat isti u više uzastopnih rečenica, onda se može izostaviti i da se tako dobije na dinamici.
Ubacivanje mnogo zamenica je znak previše čitanja loših prevoda.
Postoji ipak neka razlika između alternativne istorije i paralelnih svetova. Kod alternativne istorije menjaš konkretan događaj, a kod paralelnih svetova - neku drugu milisekundu, sekundu, štagod, u kojoj teče neki drugi svet. Ako su paralelni svetovi, a bogohulno ću reći, epska fantastika se tura u njih. Takvi svetovi, osim alata, da ne bismo potpuno zalutali, slični su našem.
Ovako postavljena priča liči na paralelni svet, a čini mi se da je 'tela u neku istoriju pre Nemanjića. Ako je epska fantastika, onda imena likova samo odvlače pažnju, teraju čitaoca da "prepoznaje hintove". Ako je prenemanjička istorija, onda ima brojne defekte. Na prvom mestu to je vremensko brojanje. Godine i vekovi koje pominješ zahvataju nekoliko stotina godina, to može da segne do ranih slovenskih zajednica na Balkanu, a one su čvrsto prepletene sa Romejskim Carstvom, struktura paganstva se teško vezuje sa crkvom (hramovi?), kaluđeri su nepojmljiva imenica... itd. Tu, naravno sledi savet o pripremi građe, a to je krvav posao. Upravo čitam knjigu "Etrurci i Deroni", obrađuje period od X do II veka p.n.e. i jasno ukazuje na snažnu prepletenost kultura od Lombadije do Zapadnog Irana, sa kulturom klasičnih Grka. Geti, Dačani, trački i helenski orfizam, Iliri, Pajoni, Makedoni... sve je to nerazmrsiva gungula. Ne može sedam vekova kasnije (cca.) da bude jednostavnije. Osim, ako ne otklizamo u pseudo epsku fantastiku (paralelni svet). Ne znam da li je utešno, ali je tako.
Pripovedanje je tečno, ali stil nije poliran. Mnoštvo likova koji se uvode u priču, daju naznaku da je u pitanju duža forma. Ako je u pitanju kraća forma, onda većina mora napolje. Očigledno da nije u pitanju alternativna istorija, jer kaludjeri, odežde, obredi i miropomazanje ne odgovaraju hrišćanstvu. Znači, u pitanju je paralelni svet. Slažem se sa Scallopom da to unosi zabunu i da ne pomaže gradnji priče.
Naravno, treba videti šta se dešava posle toga i kuda nas autor vodi.
Ovo je dosta zbrkano i teško za praćenje. Puno objašnjavanja. Ima i puno jezičkih nepreciznosti, pravopisnih grešaka. Deluje kao deo veće celine, nedovršeno...
Ali talenat za pripovedanje je primetan...
Da... ok. U principu, to sam i tražio - mišjlenje da li ovo prolazi kao kratka priča. Za sada je mišljenje da ne. Smisliću novu, pa ću da okačim.
Scallope, u pitanju je paralelni svet. Moguće da si Rastislaviće (moje junake) pobrkao sa Rastislalićima, srpskom vlastelom iz prenemanjićkog perioda (a možda i Miroslava sa Nemanjnim bratom, sponzoru Miroslavljevog jevanđelja). Možda i nisi pobrkao, možda te je sve, uključujući i atmosferu navelo na to, ali, kažem, u pitanju je izmišljeni svet. A tamo je moguće da postoje hramovi, kaluđeri (oni su prisutni od 4. veka; obe vrste hrišćanskog monaštva)...
Prepoznavanje hintova - zanimljiv putokaz...nisam razmišljao o tome... Ali, kako ga izbeći? Da li je bolje dati nova imena (strana, izmišljena) da bi se podudarnosti izbegle?
edit: Nisam pucao na neke naše istorijske ličnosti. Više na opšti manir srednjeg veka (predstavljanja vladara kao polubožanstva, tačnije svetitelja koje sam Bog pomazuje za vladare).
I potrudi se da izbaciš nepotrebne reči:
Није се он плашио за оклопнике, јер су били моћнији ратници од Страцимирових, већ се прибојавао нечег другог, подмуклијег. Знао је да би такав чин као што је проливање крви на тлу манастира Славног било штетно из стотину и једног разлога:
Stari strah od nedorečenosti... pretpostavljam da se oko za te stvari stiče vremenom. Hvala, Mićo.
Ovoliko uljudnosti, razumevanja i opšte sadržajnosti na svim stranama je jednostavno neprirodno okruženje.
Tačno. Ali bojim se da je sad kasno za ispravke... :-(
Potpuno nam je uništen imidž.
Sada više niko neće verovati da pljujemo sve redom; nego samo one koji su loši.
Toliko o toleranciji. Sad dolazi na red druga faza.
Pisac kaže čitaocu da je "pobrkao". U početnom zanosu i zadovoljstvu sobom zaboravi da je čitalac njegov sudija i da je ubeđivanje da čitalac greši, a ne on, ravno: advokat koji se sam brani ima budalu za advokata. A, jednostavno je. Kad god i gde god izgubiš čitaoca sam si kriv što se izgubio. Pisac mora da vodi svog čitaoca od početka do kraja. Prilično sam se potrudio da objasnim zašto se gubi kontakt sa tvojom pričom.
Oni koji veruju da je izmišljanje celog jednog sveta lakši posao od čitanja cele jedne neurofiziologije zbog postavke jedne SF priče grdno se varaju. Zato i uleću u neuverljivo čitajući podjednako neuverljivu epsku fantastiku. Šta misliš zašto pisci crtaju mape svog izmišljenog sveta? Zašto uz knjigu ispisuju čitav rečnik jezika koji izmišljaju? Jednom sam imao priliku i da se upoznam sa debilnim kalendarom koji se razlikovao od našeg kalendara. To uveri samo one koji znaju još manje od pisca.
Meni je svejedno da li su Rastislavići ili Rastislalići. Za potonje nikad nisam čuo, jer ne čitam spekulativnu literaturu "prednemanjičkog" perioda. Taj period mogu da konstruišem iz onoga šta jeste prednemanjička istorija. Hrišćanstvo se nije širilo transformacijom paganstva nego odbacivanjem istog. I, kako da okultni obredi inicijacije i miropomazanja predstave vladara kao polubožanstvo, ako je obred tajan? Šta je na tom obredu tražio Stracimir (kako li se već zvao), ako je to za njega iznenađenje?
Krsne slave, imenovanje svetitelja kao zaštitnika ovoga ili onoga - to su zaostavštine paganstva. Krsna slava pogotovo - to jeste čist srpski pravoslavni običaj, ali je nastao kao želja za kanalisanjem paganskog ponašanja u hramovima. Proces je započeo sv. Sava. Što se tiče miropomazanja - nisam te razumeo u prvom postu, sad te razumem. Ovo nije klasično miropomazanje, ali bi svako objašnjenje dovodilo do novih zabluda. Stracimir nije bio na blagosiljanju.
Tvoja zamerka stoji - ovo nije kratka priča. Neće biti razumljiva čitaocima, i, kao takva - ne vredi mnogo. Ostaće deo romana, gde je sve jasnije.
Scallope, zahvaljujem na kritici. Ostao si tolerantan, uprkos nastojanjima da vratiš oštricu u ZS. :) xcheers Svima se zahvaljujem, i, što se mene tiče, ovaj topik je postigao uspeh - ukazano mi je na nedostatke. Koje god manjkavosti da uočite - samo iznosite, jer mi time dosta pomažete. Hvala.
Stracimir je aluzija na mnoštvo imena. Ti ne koristiš samo slovenska, nego i hrišćanska imena. To je haotično. To ne može pozicionirati ni priču ni roman. Ako ti je namera da napišeš epsku fantastiku - napisao si je. Ali, ako ti je namera da poručiš bilo šta više, onda najpre treba kopati po izvorima. Pravi izvori, koji mogu da ubede, nisu složeni u wikipediju.
Uzmi Franca Finžgara "Pod slobodnim suncem", s tom knjigom počni. Taj je pre skoro 100 godina znao da se posluži izvorima.
Ne volim da čitam odlomke, ali sam bacio pogled malo i u dužim delovima bez dijaloga izlaze na videlo sve mane početničkog pisanja, pre svega objašnjavanje umesto pripovedanje. Nastojiš da mi saopštiš šta se dogodilo i kako treba da se osećam zbog toga, ne daješ mi mogućnost da imam mozak i sposobnost samostalnog domišljanja.
Takođe kada treba da opišeš neko osećanje, imaš mnogo ponavljanja i patetike oko toga.
Ne uvek, ima dobrih scena, posebno pred kraj, kada te uhvati zanos, ali u početku previše praznog hoda i saopštenja koja ili ništa ne znače ili su već poznata čitaocu.
U osnovi, čeka te mnogo vežbanja, proba, pokušaja, čitanja, prepravljanja; ti si kao vozač koji je naučio neke segmente vožnje sjajno, ali mu treba još mnogo toga pre svega rutine da bi vozio trke.
A što se tiče zaostavštine paganstva, pa naravno da je ima u hrišćanstvu koje nije nastalo tada kada je nastalo u svršenom i današnjem obliku, već se prilagođavalo i menjalo dok nije preuzelo celokupan prostor i proteralo prethodnike. Pogledajte priče o Sveom Savi i Đavolu; to je potpuno jasno da su to mnogo ranije priče gde je paganski bog zamenjen Svetim Savom; ponašanje tog Svetog Save nikako nije hrišćansko: on vara, laže, podmeće i čini sve što ume da ponizi Đavola. Primera ima beskrajno, od najčuvenijeg da je Božić pomeren na rimsku proslavu Dana pobede sunca da bi ga narod lakše usvojio pa nadalje. Kakva je to vera kada dan rođenja najvećeg svog sina pomera u skladu sa paganskim običajima? Pa zar nije isto urađeno sa Titom, koji zapravo uopšte nije rođen 25. maja ali je to bio zgodan trenutak i razlog za neku već zakazanu proslavu, pa je iskorišćeno da se inflitrira u narod?
@ Scallop - Misliš da nisam jasno istakao na koji deo srednjeg veka (kao osnove za epsku fantastiku) se misli? Da li na 12, 13 ili 14? Svi su različiti, znam, i ovde se to ne vidi. Da li si to mislio?
@ Boban - je l' možeš da mi navedeš do koje rečenice ti je smor, da se time pozabavim? I neki savet oko toga?
Pa evo ti već druga rečenica У стрепњи је чекао неки лош глас из логора који би му донео вести да је избила борба између краљевих оклопника и Страцимирових људи. Ti nemaš samopouzdanja da veruješ kako bih ja kao čitao vest o izbijanju borbe doživeo kao lošu, nego kažeš da je vest loša plus navodiš da glavni junak strepi od te loše vesti; dakle, dvostruko si se osigurao da ja nikako ne pomislim na bilo šta sem da je vest mnogo loša. Time potpuno unižavaš moju percepciju svog dela i činiš da se osećam loše.
Veruj mi,knjiga koju bih otvorio u knjižari i dobio ovo u drugoj rečenici, samo bi bila sklopljena i odložena.
Aha - u ovom primeru izbacim "u strepnji" i "loš" (od loš glas). Shvatio.
Nije tako jednostavno.
O tim stvarima ne možeš razmišljati dok pišeš, nego to mora postati rutina.
Pisanje se kao vožnja biciklom ili plivanje ne može uspešno prepričati. Ti moraš da dovedeš sebe u stanje da ti pisanje ide samo od sebe.
Vežbaj, čitaj i nadaj se da imaš talenat, jer samo sve te tri stvari zajedno daju pozitivan rezultat.