Disklejmer: Ovo sam pisala sa dvadesetak godina, dakle pre desetak godina. Sa ove udaljenosti mogu i sama da primetim da je glavna mana priče sklonost patetici. Tu je i onaj EKV momenat koji se može opravdati samo tadašnjom mladošću i neiskustvom :oops: Pa ipak, volela bih da čujem i tuđ sud – da li je ovo, sa književne tačke gledišta, išta vredelo? U ono vreme, priču sam pokazala dvema osobama čije se mišljenje svelo na ,,Jao, pretera ga sa tim hrišćanstvom" i ,,Jao, ne mogu da podnesem tu tvoju paganštinu". Možda je to samo bio fin način da mi se kaže da sam grozno netalentovana? Volela bih da čujem iskreno a nepristrasno mišljenje; nisam sklona tome da se vređam zbog oštre-ali-konstruktivne kritike. Hvala unapred.
Бајка о вештици и шегрту
Када се шегрт мукотрпно успео до колибе сеоске вештице, затекао ју је како распоређује лековито биље које је вадила из кецеље. Било је пролеће.
Помало преплашен, гледао је углавном у биље у њеној кецељи – било је ту дреновог цвета и кукурека – а вештица је најпре угледала велики мач који је он носио на леђима, превелик за дечака од шеснаест година. Испричао јој је, застајкујући, како је стари жрец те зиме дошао до његовог мајстора, како је мајстор потом исковао сечиво а њега, мада је био тек шегрт, задужио за сребрни балчак, и како га је послао у ово село, на пут од два дана хода.
- Добро – рече вештица, и дечак за тренутак погледа у њу; била је млада и лепа. Али у кецељи је било и бунике и отровног велебиља. – А знаш ли шта сад треба да се уради?
Он климну главом. – Треба да идем са вама – рече – тамо куда је жрец послао мач.
- До великог жртвеника на северу, - каза вештица. Стегла је кецељу да су јој зглавци на лепим прстима побелели, а дечак пред њом је жмиркао. – Стазе су још расквашене, али ћемо сутра кренути у долину да бисмо путовали са трговцима.
Тако су и учинили. Али те вечери му она даде камен, обичан водом углачани белутак, да га усади у дршку мача; и сеоски ковач је дозволио да се то обави у његовој ковачници, са нешто презира и мало страха. Шегрт се збунио видевши облутак, али вештица му нестрпљиво рече: - Наравно да није обичан. Жрец би ти рекао да је ископан испод корења светог храста а хришћански свештеник да је био у подножју часног крста. Ја не кажем ништа. Стави га у балчак.
Трговци беху зачуђени али не и озловољени; вештица је претходне јесени, док су путовали на југ, извидала њиховог свештеника, а како његове молитве нису одузеле лековитост њеним одварима, и сам свештеник мишљаше да је за душу безопасно имати таквог сапутника, а за тело и пожељно. Он није био ту да чује шта је жрец, мимо обичаја спустивши се у долину, беседио вештици. На крају те беседе она рече: - Ја знам шта следи, и сама сам изабрала да ово будем. Али ко је видео да јагње води вука на клање?
Жрец мало ћуташе. – Да он није изабрао, тачно је; али је изабран. Нашли су га крај воде у наречени час.
- Но добро – рече вештица, а очи су јој биле горке. – А зна ли он?
- Зна да ће жртва бити човечја – каза жрец. – И то је доста. За сад.
Путоваху дуго и, будући са трговцима, не најпречим путем, али зато видеше много: градове и тргове где су се госпе цењкале са продавцима око црвене свиле и источњачких зачина; видеше стаклене чаше и огледала премазана живом, и тамнопуте Мавре што продаваху слоновачу; пролазили су крај стаситих витезова у гломазним гвозденим оклопима а по нечистим улицама су их блуднице потезале за скутове; у неке су замкове били примани и роба им је била откупљивана, а поред многих су прошли у великој журби; видеше велике и тмурне цркве од камена каквих није било у њиховом крају, и манастире што су напредовали. Вештица у цркве није улазила, а шегрт јесте, и гледао је у мозаике и удисао мирис тамјана, али је и даље зазирао од свештеника.
А онда је дошао дан када су се растали од својих сапутника и кренули на север сами, и пут је постао тежак: време рђаво и све горе, а говор људи све другачији, као и људи сами. Високи, спори и светлокоси, чудили су се тамној вештичиној коси и, мада се шегртова риђа глава није издвајала између њихових, оштре и танане црте његовог лица јесу. Неки беху гостољубиви према странцима – иначе не би далеко стигли – али се многа врата и затвараху пред њима, и многа је сељанка начинила знак против урока чим би одмакли од њене куће. И вештица се, бар, не изненади много кад их једног јутра на путу сустигоше и опколише наоружани коњаници.
Били су, како се чинило, изјахали у лов; један млад витез, на најбољем коњу, држао је сокола, а очи му беху жуте и грабљиве попут птичјих. – Гле, вере ми – ускликну – чудних ли прилика да се сретну на отвореном и у по бела дана! – Он потера коња да му се мамуза скоро закачи за шегртов огртач, и дечак узмакну. – Леп мач – рече витез измењеним гласом. – И одвише леп за тебе, мним. Одакле ти?
- Мајстор ме је послао да га однесем... његовом власнику. – Шегрт се загрцну говорећи; али витез се не насмеја тој сметености нити страном говору. – Његовом власнику – рече. – А ти си несумњиво она што ће га препознати или чак и призвати из царства таме. – Зурио је надоле, у вештицу, а она тек сад проговори. – Странци смо овде и невични вашим обичајима, али никад до сад није се десило да нам прекидају пут и оптужују нас за враџбине и идолопоклонство. Шта хоћете од нас?
- И до замка мог оца стижу приче – каза витез – о вештици и ђаволовом шегрту што путују ка паганском жртвенику; али ви, чини се, нисте чули да је то нечисто место разрушено. На пролеће ћемо тамо саградити цркву.
- Ми ништа немамо с тим – узврати вештица. – Пустите нас да прођемо.
- Прво да видим тај мач.
И витез се опет окрете шегрту, пруживши руку, али он дохвати балчак што му је штрчао изнад левог рамена и не мицаше се, гледајући у витеза сјајним очима.
- Доста с тим – рече неко; био је то старији коњаник што се дотле држаше у позадини. – Бићете наши гости, даће вам се да једете и места за ноћење; са мог поседа путници не одлазе неугошћени, макар били и просјаци. И најбоље да останете бар једну седмицу, до Божића, јер у ово време године злодуси лутају посвуда и опаснији су него иначе: зато и мој син, брзоплет, мишљаше да бисте могли бити од њихове братије. – Он погледа у младог витеза са очинском срдњом: и његове су очи биле жуте, али ублажене годинама. Овај је ћутао, укочено држећи сокола на руци.
Те су вечери седели у углу дворане, са слугама, и посматрали пир. – Код нас и хришћане боље дочекују – каза шегрт вештици, а онда, поћутавши, додаде: – Али рекао бих да је то због овог који је хтео мач.
Вештица га само погледа: постала је врло тиха откако су се приближили циљу, а није ни проговорила откако је чула за пропаст жртвеника.
- Мислиш ли да је у ствари желео мач, или нешто друго?
- Немојте се чудити нити вређати због оваквог дочека – зачу се глас иза њих, и шегрт се трже, мада је са вештицом разговарао на свом језику. – Сад све непознате примају са сумњом и подозрењем, јер искуства су лоша у овом добу. И не замерајте младом господару на његовој исхитрености: још га нису научили да се доброта разликује од слабости а углађеност од кукавичлука, и кривица је до његове младости, а не до њега, нити његових учитеља.
Човек говораше течно али споро, да би га они боље разумели, а смишљено и смотрено као да је позван да процени неку ствар; и учтиво им се наклони кад је завршио. Био је обучен као слуга, али му држање не беше као у служинчади, и – те вечери бар – није јео са њима.
- Лепо говорите – каза вештица – и отмено, али питам се колико смо ми били непознати вашем господару овог јутра. Друм није место за лов соколовима, на северу као ни на југу. А ако се зна да идемо до жртвеника, зна се и да тамо морамо стићи до краткодневице, за три дана, и да до Божића не можемо остати.
Човеку очи севнуше, и он рече: - Може бити, госпо, али вам то не бих умео потврдити: нисам у милости нашег господара. Како год било, спомените се Кетила Сигридсона по добру. – И рекав то, окрете се и оде.
- Није ли Сигрид женско име? – упита шегрт. – Или се зар овде имена не дају по очевима?
Један од слугу га разумеде, и насмеја се. – Не када се дају копилади – рече – па ни кад им сви знају оца. – И показа главом према челу трпезе, где је седео стари племић. – Шта мислите, од кога се учио глатком говору?
- И не само говору – додаде други, тише. – И коњима и мачу, бар док није изгубио наклоност господара.
- А зашто? – упита вештица, али слуга настави да једе, и само слеже раменима. – Није то наше – рече – али једно је сигурно: нема му још дуга останка овде.
Те ноћи, неко се дотаче вештичине руке док је спавала, и она се трже. Копилан је клечао поред ње. – Ако желите да стигнете до жртвеника, морате кренути још ноћас – шапну. – Потеру за вама неће слати; али вас неће ни пустити да одете дању. Ја вам могу показати пут; али – и ту он погледа у шегрта који је спавао на слами у другом углу собе, чврсто пригрливши мач – морам да знам шта ћете тамо учинити. На жртвенику су се приносиле крвне жртве.
Вештица се полако усправи на лежају. – А зашто бисте нам помогли? И од каквог је за вас значаја који ћемо обред тамо извести?
- За мене – каза копилан – то није од значаја; једино не желим да учествујем у убиству. Ван тога, помоћи ћу вам радо. Јер као што сте ви странци у овој земљи и у овом дому, и ја сам.
Гледао ју је, а вештица не скрете поглед, али јој се очи напунише сузама. – То неће бити убиство – рече. – Крвна ће жртва бити принета, то је тачно; дечак треба да ми пресече грло на олтару, јер је тако писано: да једну девојку из мога рода има да жртвује дечак из воде. А он је нађен на обали реке, и има траг под левом мишком. Ако то учини о краткодневици, стећи ће знање и силу прекомерну, и моћи ће поново да подигне храмове нашим боговима.
Настаде мучна тишина у којој се није чуло ни дисање уснулог. Онда Кетил зашапта:
- Помоћи ћу вам. Јер ово што мој народ зове вером код моћних је лицемерје и игра у коју мало ко верује; а код слабих заслепљеност и страх пре него вера; њима је свеједно хоће ли се клањати идолима или крсту. Код тебе, која си прешла толики пут ка сопственој смрти, не видим ни једног ни другог.
Пробудили су шегрта, који није постављао никаква питања, и кренули низ празне ходнике, у мрачно поље и мразну ноћ; копилан је знао путеве без стражара. Одвео их је далеко од замка и ван друмова, у гору, показавши им на последњем раскршћу стазу којом је требало ићи, врлетну и запуштену. Ту, изненада, шегрт проговори:
-Хоћете ли нас чекати овде за шест дана?
Кетил се усколеба, не окрећући се према вештици. – Више вам нећу бити потребан. Ипак ћу доћи, ако узмогнем.
- Дођите свакако – каза она. – А наша је захвалност са вама, шта год да се деси, и спомињаћемо вас по добру. – И подигавши поглед, покушала је да се насмеши. Копилан још дуго стајаше на раскршћу, гледајући за њима, мада су брзо нестали са видика.
Стигли су на циљ у вече последњег дана. Све је било разрушено толико да се ни темељи нису могли разазнати, али се камени жртвеник још дизао на пропланку, беласајући се у сумраку, спран кишама и покривен снегом. Угледавши га, обоје застадоше, не усуђујући се да изађу на чистину. Онда шегрт рече: – Слагали сте ме. Зашто ја да те убијем? И то да сазнам тек оне ноћи у замку? Мислио сам да ћу ја бити жртва. Зашто ја да те убијем?
- Зато што тако има да буде – рече вештица. Закорачила је напред, према жртвенику. – Камен у балчаку је из реке поред које си нађен. Ја те никад нисам лагала.
Заједно су очистили камен и припремили шта је требало, у ноћи што је бивала све дубља; и, згрчени једно уз друго, ћутећи, дочекали праскозорје кад је вештица пришла олтару и положила главу на њега. Шегрт је стао према њој и, држећи мач обема рукама, чекао сунце.
А онда дође зора и мач сину, подигнут у светлости; и спусти се на камен са таквом силином да искре заврцаше из њега. – Нећу! – крикну дечак и, окренувши сечиво навише, поново удари о жртвеник, овог пута дршком, и смрскавши белутак у њој. Вештица је стајала, усправивши се, и гледала га разрогаченим очима. – Нећу – дахну он опет. – Шта ће нам богови који траже крв? – Он баци мач који зазвеча на камену. Девојка се склупча удно олтара, покривши лице рукама. – Сва је нада пропала – јекну.
- Не – одврати шегрт. – Наде тек сад има.
У божићно је јутро Кетил седео под бором крај раскршћа, а срце му је било тешко. Још претходне ноћи је почео да пада густ, влажан снег, и он није одмах поверовао својим очима када је видео две прилике како, једна за другом, долазе стазом; а онда устаде.
- Све је готово – каза девојка – и више ничег нема за нама.
- Ни за мном – рече копилан, показујући леву руку: и они видеше да му је шака крвава и да носи траг бича. – Овакав ће ожиљак имати и мој брат на лицу; јер истргао сам му корбач.
- Би ли пошао на југ са нама? – запита дечак који више није носио мач.
Кетил се загледа у девојку, а она се, полако, осмехну.
Са раскршћа су путем отишли све троје.
Prica se oslanja na ideju da ce jedan od protagonista odbiti da se klanja bogovima kojima trebaju krvne zrtve. Epska fantastika je izabrana, samo zato sto je epska fantastika u modi. Ne postiji karakterizacija likova, nego su upotrebljeni bezlicni stereotipi. Zapleta nema, nego su ga zamenili opisi, bez ikakvog oslanjanja na protagoniste. Da bi se docarao "epski" ambijent, upotrebljena je tona aorista, jer lepo zvuci.
Sve u svemu, pocetnicki i bez znacaja. Pre pisanja price, neophodno je imati ne samo osnovnu ideju, nego i zaplet, a potom stvoriti i likove koji su sposobni da ponesu pricu.
Lako je biti sudac. Malo je teže kad počnemo da uračunavamo okolnosti. Meni je drago što u priči postoji stav. Muka je što je zaplet potonuo u jedno jedino oklevanje: gde spustiti mač. Naravno, likovi su samo pozicionirani kao luzeri koji donose pravu odluku. U priči je to ostalo na po pola rečenice. Čitalac će na kraju pitati - zašto? Pisac ne može da kaže zato, zato i zato. Nema naznaka zašto je devojka veštica, zašto se pokorava i zašto na kraju nije veštica već samo devojka i zašto joj je rešenje klinca OK. Ne znamo zašto je klinac odabran, malo previše godina ima za vremena u kome je 16 godina bilo mnogo godina, nedostaju dileme tokom putovanja koje dovode do kolapsa projekta, javlja se treći čovek, on je mudar i kopile, nema ime, ne znamo zašto se pojavio, šta on menja, da bi na kraju postao deo tima. Usput dobijemo i vlastelina sa osionim sinom (šablon), oni ništa ne menjaju, ništa se zbog njih ne događa...
Jevtropijevićka, problem priče je što se, u prostoru koji zauzima, ne može ispričati ono što smo napisali i Cornelius i ja. Recimo, da počneš 200 metara ispred žrtvenika, dželat, žrtva, vodič i narastanje dileme. To bi možda moglo da se ispriča. Ja se ne bih štrecao, pošto samo postojanje dileme i odustajanje govori da je priča mogla da postoji. Većini ovde postovanih tekstova nedostaje upravo priča.
Hvala na komentarima! Upravo me je to i zanimalo - šta i koliko ne valja.
A zašto te zanima šta ne valja u priči koju si radila pre 10 godina?
Ako te zaista zanima da vidimo šta ne valja kod tvog pisanja sada, daj svoje najbolje delo, apsolutni dosegnuti vrh koji imaš, pa da te razvučemo kako treba.
Reč "balčak" mi je toliko ružna, da je to jezivo. "Nakrsnica" je naša reč, mnogo lepša, epskija. Priča mi nije loša, ali, kao što reče Cornelius, aorist je nekako isforsiran.
Na reč "balčak" sam navikla.
Za nakrsnicu nisam ni čula dok je ti nisi spomenuo. Shame on me. :lol:
Hm, ali ja deset godina nisam pisala nego sam se bavila stvarima koje su mi bolje išle... i sad, nedavno, počeli da me svrbe prsti. Pa ko velim, bolje proveriti pre popuštanja svrabu.
"Apsolutni vrh" od pre deset godina je, po mojoj slobodnoj proceni, priča koja nije bajka već pre magični realizam (savremeni Beograd), i nije u aoristu već u prezentu, pa računam da bi prošla još gore :lol:
Balčak... šta ga znam, meni je reč normalna. Za nakrsnicu stvarno nisam čula, pokušavala sam samo da izbegnem najočitije anahronizme.
Kakva bre nakrsnica, ne zazivajte više stare srpske reči koje nisu u upotrebi stotinama godina.
Zna li neko koja je srpska reč za logor, pre nego što smo poprimili ovu nemačku, zajedno sa boravkom unutar njega?
Bivak.
Nakrsnica je potpuno van upotrebe. A ako znate stare srpske izraze rado bih saznao kako se kaže - boja.
Mast?
Hoću reći: ne zezam se. Znam da se ranije govorilo "čovek tamne masti" i sl.
A Vujaklija tvrdi da je bivak francuska reč.
Quote from: Jevtropijevićka on 07-06-2010, 19:40:23
Mast?
Mast se stavlja na lebac, a boja (turski) na kosu, jedino ako se ona ne farba (nemacki) ili se kolorise (latinski) da se dobije drugacija hromatska (grcki) vrednost. Braca Rusi kazu "cvet". E, sad, pitanje ostaje, kako to mi kazemo?
Bivak nije francuska rec nego je nemacka rec - biwacht (12/13. vek).
A srpska reč za logor je OKOL, pa vi vidite koliko bi imalo smisla govoriti tako.
Treba koristiti izraze koji su u upotrebi, eventualno poneku reč ubaciti drugačiju ako se lovi neka atmosfera, ali to uglavnom ispadne kilavo.
Quote from: angel011 on 07-06-2010, 16:45:57
Na reč "balčak" sam navikla.
Za nakrsnicu nisam ni čula dok je ti nisi spomenuo. Shame on me. :lol:
Ne poznaješ delove mača :)
@ ostali - nakrsnica nije u upotrebi, a balčak jeste? Da, kod prevodilaca koji nisu čuli za nakrsnicu. Samar umesto sedlo, at umesto konj...meni je to sve ružno i nepotrebno.
znači, stvar ukusa...
sem toga, osim tebe, ovde niko nije čuo za nakrsnicu.
Nešto nisam za guglanje, ali jesam za natezanje.
Logor je srpska reč sa bazom u log kao mesto za počinak. U Bobanovu etimologiju verujem koliko i u Bokijevu. Ni Corneliusov mareefutlook sa be watched (2,5 vek) nije vredniji. Ništa što su Nemci pisali u 11 veku nije manje slovensko od slovenskih jezika. Najviše me zabavi samar i sedlo. Boki, sve zavisi od toga ko se podvuče ispod. Boki, ne znaš delove mača.
@ boban - Stvar ukusa, da. Balčak mi previše zaudara na turcizam, stvarno ne volim reč, ali - to sam samo ja. Ne volim ni engleskolatinske pozajmljenice u epskoj fantastici. Zvuče previše moderno.
@ scallop - ma nisam purista kad su reči u pitanju...ali neke mi ruše atmosferu romana/priče. (Mač - kažu nastalo od gotskog "mikya". Ali neću ići tako daleko. :) )
Mač je nastao pre krsta, prema tome, nakrsnica je izmišljena od strane nekog zatucanog jezikoslovca. Upotrebi: mač, sečivo, štitnik i rukohvat i nećeš pogrešiti. Sve ostalo je kotrljanje uzbrdo.
Quote from: scallop on 07-06-2010, 21:46:33
Ni Corneliusov mareefutlook sa be watched (2,5 vek) nije vredniji. Ništa što su Nemci pisali u 11 veku nije manje slovensko od slovenskih jezika.
Bon, Scallop, je sais... Tu t'en bats les couilles... Mais, le problème n'est pas là. Tu peux croire ou ne pas croire, ça ne change pas le monde. Le mot « bivouac » provient de la langue allemande et si cela ne te plait pas, tu peux envoyer une lettre à l'Académie française et contester leur théorie. Bonne chance !
xyxy xnerd xyxy xnerd xyxy xnerd xyxy xnerd
Le terme français « bivouac » est également utilisé en anglais depuis les guerres napoléoniennes. Il provient d'un mot de la langue allemande telle que parlée au Moyen Âge classique, biwacht, qui se décompose en bie- (aujourd'hui, bei-), « secondaire » et wacht, « surveillant. » Il faisait référence à la charge de surveillance externe des villes fortifiées, par contraste avec la surveillance interne (fonction de police). Les soldats chargés de cette mission utilisaient des abris temporaires.
Issu du bas allemand "biwacht" ou du suisse alémanique "beiwacht" tous deux signifiant "garde auxiliaire/supplémentaire", le bivouac a désigné la garde nocturne d'un camp, puis
un campement provisoire pour un rassemblement de personnes en marche, puis lieu de campement. Il est donc désormais indifférent qu'il s'agisse de tentes ou de belle étoile.
Dictionnaire de la conversation et de la lecture, Volume 6:
http://books.google.fr/books?id=lw47AAAAcAAJ&pg=PA272&lpg=PA272&dq=biwacht&source=bl&ots=VgLAygvAEw&sig=S0XAUp1gd7JiKsP4N1PIvpWQwvY&hl=fr&ei=01ENTKibFNC24QbP6MFw&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=5&ved=0CCcQ6AEwBA#v=onepage&q=biwacht&f=false (http://books.google.fr/books?id=lw47AAAAcAAJ&pg=PA272&lpg=PA272&dq=biwacht&source=bl&ots=VgLAygvAEw&sig=S0XAUp1gd7JiKsP4N1PIvpWQwvY&hl=fr&ei=01ENTKibFNC24QbP6MFw&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=5&ved=0CCcQ6AEwBA#v=onepage&q=biwacht&f=false)
Daj, brišite ovaj megalomanski post, jer se ne može citirati!
Još, zabranio bih guglanje u raspravi. Vadite mačeve i drž'te balčake i nakrsnice, ali bez dizanja na tuđe mišiće. Nemo' da se ja pozovem na neke jače izvore. Što kod nas umeju da izvedu etimologiju, ti s francuskih i drugih akademija nemaju šanse. Ustvari, bivououauac je izvedeno iz staropirotskog bibialbinabiuvauauc što znači bi baba zalegla, al' je slabo nalegla.
Si tu veux m'interdire l'utilisation du « Google », j'accepte, sous une condition – tu vas continuer la discussion en français. Comme ça, on rentre sur le ring en ne tenant que la bite et les couilles. Ça te va comme ça ?
Pas de Calais.
Quote from: Cornelius on 07-06-2010, 23:49:20la bite et les couilles
Kako se ovo kaže na starosrpskom?
izgubio sam nit, molim da se vratite bar na njemacki. negdje od beiwacht-a nadalje.
Quote from: Cornelius on 07-06-2010, 23:27:31
Bon, Scallop, je sais... Tu t'en bats les couilles... Mais, le problème n'est pas là. Tu peux croire ou ne pas croire, ça ne change pas le monde. Le mot « bivouac » provient de la langue allemande et si cela ne te plait pas, tu peux envoyer une lettre à l'Académie française et contester leur théorie. Bonne chance !
xyxy xnerd xyxy xnerd xyxy xnerd xyxy xnerd
Le terme français « bivouac » est également utilisé en anglais depuis les guerres napoléoniennes. Il provient d'un mot de la langue allemande telle que parlée au Moyen Âge classique, biwacht, qui se décompose en bie- (aujourd'hui, bei-), « secondaire » et wacht, « surveillant. » Il faisait référence à la charge de surveillance externe des villes fortifiées, par contraste avec la surveillance interne (fonction de police). Les soldats chargés de cette mission utilisaient des abris temporaires.
Issu du bas allemand "biwacht" ou du suisse alémanique "beiwacht" tous deux signifiant "garde auxiliaire/supplémentaire", le bivouac a désigné la garde nocturne d'un camp, puis
un campement provisoire pour un rassemblement de personnes en marche, puis lieu de campement. Il est donc désormais indifférent qu'il s'agisse de tentes ou de belle étoile.
Dictionnaire de la conversation et de la lecture, Volume 6:
http://books.google.fr/books?id=lw47AAAAcAAJ&pg=PA272&lpg=PA272&dq=biwacht&source=bl&ots=VgLAygvAEw&sig=S0XAUp1gd7JiKsP4N1PIvpWQwvY&hl=fr&ei=01ENTKibFNC24QbP6MFw&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=5&ved=0CCcQ6AEwBA#v=onepage&q=biwacht&f=false (http://books.google.fr/books?id=lw47AAAAcAAJ&pg=PA272&lpg=PA272&dq=biwacht&source=bl&ots=VgLAygvAEw&sig=S0XAUp1gd7JiKsP4N1PIvpWQwvY&hl=fr&ei=01ENTKibFNC24QbP6MFw&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=5&ved=0CCcQ6AEwBA#v=onepage&q=biwacht&f=false)
Ja nisam izgubio nit, nego ceo kanap. Jel ovo Jermenski? Ako nije, molim prevod, al ne preko vode.
Ma, nije ni bitno što ste izgubili nit.
Sve je ovo bilo namenjeno Scallopu,
koji je u istom agregatnom stanju kao i ja.
Danas mu je do natezanja, kao i meni.
nemam osjecaj za taj cudan jezik tako da ne mogu uhvatiti priznaje li skalop grijeh ili postoji izvorniji bivak od beiwacht-a.
Scallope, kaže se "šarati" na srpskom i to ima odredjeno značenje kao bojiti.
Ipak, izgleda, Jermenski. Mada opet, ima toliko jezika koje ne znam... A ni sa kvantnom fizikom ne stojim baš najbolje.
Sad sam proverio u rečniku crkvenoslovenskog jezika i našao da "šaračija" znači slikar.
Spominje se i "pomazati šarama različitim" u smislu obojiti različitim bojama.
Mea culpa.
Jeste jermenski u načelu, ali nije u pojedinostima. Zapravo, Cornelius bi da tera do aramejskog što je otprilike to. Muka je što je promenio format topika, što je sranje, i neko bi trebalo da to ispravi.
Mene živcira pitanje koje proističe iz naklapanja: postoji li jedna srpska reč (nur fur Zosko - horvatska)?
(šaračija ima persijsko-turski derivativ i to je prošvercovano u staroslovenske knjige indžijele.)
Zaista lepo, ima ovde štošta zanimljivo da se pročita kad čovek pročeprka
:D
Quote from: WhiteNight on 26-07-2013, 03:20:15
Zaista lepo, ima ovde štošta zanimljivo da se pročita kad čovek pročeprka
:D
:!: У праву си. Слатко се насмејах.
Узгред, самар и седло нису исти предмети.
Naravno da nisu. Nije ni pisalo da jesu. Razlika je koga stavljamo ispod.
Meni je najzabavnije što sad znam ko je pisao priču, pa bismo mogli ispočetka. 8) Ko zna sa kojim je nikom počela 2010.
Meni se po priloženom čini da joj je čak i nik bio isti. Sve se menja samo Jevtra ostaje ista...
Quote from: scallop on 06-06-2010, 20:59:34
Jevtropijevićka, problem priče je što...
Quote from: scallop on 26-07-2013, 07:56:30
Naravno da nisu. Nije ni pisalo da jesu. Razlika je koga stavljamo ispod.
Meni je najzabavnije što sad znam ko je pisao priču, pa bismo mogli ispočetka. 8) Ko zna sa kojim je nikom počela 2010.
2008. Pod istim. Mislim stvarno.
Ko je tada obraćao pažnju na tebe?
@ ostali - nakrsnica nije u upotrebi, a balčak jeste? Da, kod prevodilaca koji nisu čuli za nakrsnicu. Samar umesto sedlo, at umesto konj...meni je to sve ružno i nepotrebno.
Писало је. xcheers
Prvi put cujem da su samar i sedlo isto. xrotaeye
Nadam se i poslednji put. U priči se ništa od toga ne pominje, Boki se zavitlavao na račun prevodilaca, a ja na račun konja i magaraca. Skalar je cedio praznu pastu za zube, a Karl uhvatio zdravo za gotovo. Sve u svemu - pokvareni telefoni.
Šta, na samar kao ne može da sedne? Tjah.
Ovo mi je promaklo prvi put, pročitah tek sad. Lako se čita.
Gospođo, uopšte ne biste loše prošli na konkursu ZNAK SAGITE. Uopšte.
Hvala, hvala, ali sad je kasno :mrgreen: i pisac u meni je temeljno zatrt! :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:
Uvek se možeš vratiti prozi kad postaneš dr Jevtropijević. :lol:
Samo mi je ova podrška zakletog nečitaoca falila... -.-