Sva trojica smo stajali pored vode.
Aleksa je najbliži reci, neuredne brade i kose razbarušene na vetru, i mrmlja, jedva čujno. Jocino levo oko nekontrolisano trepće, ruke su mu prekrštene i pognut je. Ponekad se okrene iza sebe kao da želi da proveri da sam ja još uvek tu. A ja sam srećan što smo uopšte stigli ovde na vreme. Sva trojica se ne mičemo sa svojih mesta, i dalje potpuno svesni opasnosti koja se nadvija.
Neaktivnost prekida Aleksa: odlučnim korakom ulazi u vodu do članaka, saginje se i zahvata punu šaku, zatim je sa vidine od oko metar prosipa, praveći po površini linije, krugove i osmice. Mrmljanje kao da se pojačava, sad se već mogu razabrati i cele reči: ,,Spoji...Dunav...donese" Joca se okreće, i trepće tražeći pogledom promenu na mom licu. Najradije bih mu rekao: opusti se mali druže, profesor zna šta radi; ali mi se nekako ne da. Umesto toga, podižem ruku u nivou struka, i dva puta odsečno pomerim ispruženu šaku ka dole. Njemu je to dovoljno, i vraća svoju pažnju na Aleksu.
Vreme prolazi. Mi, navikli da ga trošimo bahato, jedva da smo svesni toga, ali to bi mogao uskoro da postane još jedan problem, pored onog najvećeg kog imamo, pored ove opasnosti koja se nadvila nad ceo naš svet. Jer, tri četiri metra iza nas, kad se popnemo niz nasip, nalazi se kej i put koji može da odvede do centra Novog Sada, a odatle vrlo brzo tamo odakle smo i krenuli u ovu misiju. Kombi koji nas je dovezao je parkiran tačno preko puta keja, a vozači su na uzvisini iznad nas: ćute, puše i posmatraju. I kao što se Joca svakih pet minuta okreće prema meni, da vidi odobravam li ja sve ovo, tako se i ja ponekad okrenem da proverim kako se vožači ponašaju. Ne znam šta im je tačno rečeno, ali sam prilično siguran da ne razumeju, što bi bili drugačiji od svih ostalih? Pre ili kasnije, dosadiće im: pobacaće cigarete i daće znak za polazak. Ako se to desi pre nego što Aleksa završi...ne smem ni da zamislim posledice. I zato bih najradije da podviknem na Aleksu da požuri malo ali nekako, vikanje nije moj stil, a i već me prolazi želja, i zato se samo zakašljem s vremena na vreme.
Vreme prolazi, i ništa se ne dešava, ali ja ne gubim nadu u Aleksu. Uostalom, on je prvi primetio. Mi ostali bi proveli svoje dane besposleni, zaigrani, nesvesni opasnosti koja nam je praktično pred nosom. Ali imali smo sreće da ga upoznamo. Profesor zna najtiše reči, naljuće reči, a ja volim reči. Profesor uvek šeta sa bar dve olovke u džepu, i ispunjava njemu nepodnošljivu belinu papira na koji niko ne pazi. Profesor uvek dobije puding za dezert. I taj profesor je bio toliko ljubazan da nam iznese svoje teorije prostim rečima, jasno, da ga možemo razumeti Joca i ja: ljudi, mi smo u opasnosti. Grad je u opasnosti i ko zna šta je sve na kocki. Ljudi, moramo nešto učiniti. I bio je istrajan, ponavljao nam je to i još mnogo više, dan za danom, dok nismo bili potpuno ubeđeni. Aleksa je toliko siguran; Jocu je ogrejao njegov žar, i zaboravivši da pogleda u mom pravcu ušao je u celu priču, blaženo nesvestan da sam ja u celoj stvari od prve Aleksine mantre, od prve profesorove u pola glasa izgovorene Tajne reči. I evo nas sad ovde na obali, potpuno prepušteni Aleksinom umeću, nesigurni u to šta treba da se desi i kako će to da izgleda ali potpuno uvereni u Aleksu.
I tek tako, čoveka za trenutak zanesu reči koje mu se roje u glavi, a napolju se nešto brzo promeni. Prohladan vetar, kao da se diže iz reke i širi se svuda po obali. Tren kasnije je počeo da prati njen tok, najpre polako, a onda sve brže i brže, kao da je tera. Ne postoji zapravo ništa osim tamne, tekuće mase pred nama i vetra koji iz nje izbija, sve ostalo vibrira negde na periferiji vida, a druga obala je beskrajno daleka i tamna. Profesor sad
već govori normalnim tonom, ali je i dalje nerazumljivo šta, a u do tada mirnoj vodi pojaljuju se talasi, a i poneki mehur vazduha se tu i tamo probije na površinu.
Joca izgleda kao da bi najradije bio negde drugde, gleda čas u vodu čas u Aleksu i na posletku se okreće ka meni i razbija monotonost vetra i Aleksine priče: ,, Braanniiiiii!" Važi druže, ja ću te braniti, od svega. Osim što mu to ne govorim, već ga jednostavno grlim desnom rukom, a on nervozno udara čelom tačno u moje grudi. Vetar ne staje; ne staje ni Aleksa. Steže me u stomaku, dlake na vratu su mi se nakostrešile, ali me ritmično udaranje Jocinog čela podseća da ostanem pribran.
Vetar je najavio da će tu i da ostane, pritajen, pošto je valjda zauzeo sve što je imao. Aleksa ćuti, pognut, zagledan u masu koja kao da mu je zakovala stopala. Joca se okrenuo ka njemu, i sada ga zajedno sa mnom posmatra, diše u kratkim trzajima i ne usuđuje se da progovori, a ja...pa, ne bih da nešto poremetim, samo to. Ništa se ne dešava. Najgore se desilo. Leva noga mi nekontrolisano trza, kad se Aleksa okreće prema nama, i dalje do članaka u vodi, sa obe ruke visoko podignute u vazduhu i najvećim osmehom na svetu. Joca se iščupava iz mog zagrljaja i ulazi u vodu kod profesora prskajući na sve strane i časteći ga sa mnogo uzbuđenih " E, e, e, e, o, o..." a Aleksa mu ne ostaje dužan. Ja se prebacujem sa noge na nogu i srce mi snažno udara kad ih vidim tako radosne, i svašta bih rekao ali ne mogu da nađem prave reči, pa se samo smejem. Okrećem se prema našim vozačima, i klimam glavom; vidim da se i oni smeše i pokazuju nam rukom da dođemo. Aleksa pretrčava uspon niz koji se jedva spustio, toliko je dobro raspoložen, a ja bez problema nosim mršavog Jocu uz nasip. Gore ga preuzimaju od mene, a profesoru pomažu da pređe put držeći ga za nadlakticu desne ruke. Izuzetno su ljubazni, pomažu nam da se smestimo u kombi, sve vreme pričajući blago Joci, a meni samo uzvraćaju osmehe i tretiraju me skoro kao njima ravnog. Momenat kasnije, kombi je polako isparkirao i krenuo putem koji je uzvodno pratio reku. Svi smo zavaljeni u sedištima, i niko se i ne osvrće ni prema mestu koje smo napustili, a ni prema reci; vozači puštaju muziku i pričaju međusobno, nas trojica smo nasmešeni i mirni. Opasnost je otklonjena.
Dunav će nastaviti da teče.
Ovo je pričica koja glatko može i da se hvali i da se kudi; otud se ljudi uzdržavaju od komentara. Neiskusnom oku ovo može izgledati kao dobra priča, ali zapravo ima brojne probleme i ukazuje na totalno neiskustvo pisca.
Najgori je način iznošenja informacija. kada pripovedaš u prvom licu, glupo je da skrivaš sve vreme ono što prvo lice zna na početku.
Zapravo, možeš da skrivaš, ali onda pripovedački postupak ide drugačije: opisuješ samo trenutne događaje, ne praviš sećanja na ovo ili ono, jer ako dirneš sećanja, zašto mi vrdaš i ne izneseš prave podatke; zašto mi daješ informacije na kašičicu i to od nevažnih ka bitnim?
Dakle, da bi ovo bila priča vredna bilo čega, morala je da bude napisana drugačije, atmosfera teskobe, dileme učesnika, da akcenat bude više na opisivanju šta se događa, nego na prepričavanju osećaja učesnika... pišeš otprilike: silazimo ka Dunavu, pa onda šta se vidi okolo, šta se nadvija, kakvo je tlo po kome gazite... takve stvari, to će uvući čitaoca u priču, uključiš još neka čula, svojevremeno je neko (možda Pol Anderson) pisao da kada njegovi junaci stupaju u novu scenu, obavezno dotakne svih pet čula.
Koliko ti bre likova imaš u ovoj kratkoj crtici? Kakvi sad vozači na kraju, kakva to katarza u odlasku, kada vozila nisu pomenuta u dolasku; dakle, nepotrebna su i u odlasku.
Mislim, treba da sediš i pišeš mnogo više, da čitaš, pišeš, vežbaš, razmišljaš i sve u tom stilu. Spisateljska tehnika je ono što ti nedostaje, a postavka i ideja i neki opisi čak i nisu loši. ali suštinski ovo je vrlo slaba, praktično neobjavljiva priča.
Hvala na detaljnoj i objektivnoj kritici. Dakle, ključni nedostatak je nedostatak spisateljske tehnike koji proističe iz neiskustva. Ohrabruje me što je neiskustvo otklonjivo vremenom.
Tim skrivanjem informacija koje prvo lice zna, sam hteo da nekako mistifikujem celu stvar; a što se vozača tiče, računao sam da neće biti velika greška ako ih par puta spomenem, valjda su mi se oteli kontroli tu na kraju.
Nije mi se dalo da ovde postavim nekakav previše obiman rad, ipak moram da mislim i na ljude koji će to čitati sa monitora, a osim toga, ova crtica, po mom mišljenju, spada u moje uspelije radove. U svakom slučaju:
Quote from: Boban on 18-06-2010, 13:53:07
Mislim, treba da sediš i pišeš mnogo više, da čitaš, pišeš, vežbaš, razmišljaš i sve u tom stilu.
primio sam poruku. Verujem da čitam dovoljno, ali ne pišem ni izbliza dovoljno, ali pošto sam se napokon rešio da ozbiljnije uđem u celu priču, planiram da i to popravim.
Ne očekuj da prve napisane stvari budu dobre.
Savet je da ispišeš nekoliko stotina stranica raznih stvari i onda to sve lepo baciš i počneš nanovo.
Zapamti da čitaoce ne zanima tvoje neiskustvo i da ne opraštaju propuste.
Nešto mi sa ovim tekstom nije u redu. Već treći put pokušavam da ga pročitam i ne ide. Nije zbog toga što sam na letovanju, eto, pročitam i lomljavine pa ostanem živ, ali ovo mi ne ide. Rečenica je prilično u redu, jest' ima viška zamenica i nekih drugih reči, ali nije nepravilna. Nije omanuto sa imenima, postoji određena dinamika... Ne ide mi, Slobodane, pa se izvinjavam. Pročitaću je već, malo kasnije danas ili sutra...
Ne pokušao,triput pročitao,sa pažnjom.Al mi nikako ne ide i sa razumevanjem.Udri me uglavu,ja ovde nevidim priču i herza.Lepih konstrukcija,da.
pa o tome se ovde radi; neukost pisca da nam ispriča šta je zamislio.
Ja se ovde upisujem kao običan čitalac.
Priči fali malo više tenzije. Nisam se uplašila za svet jer mi je cela pretnja nestvarna. Da ti pravo kažem, očekivala sam da ih kamion odvede pravo u ludaru pa da sve bude pomalo bizarno.
I još mi nije jasno ko je profesor i gde je on stajao dok je Aleksa bio u vodi?
Na početku priče se kaže "pored ove opasnosti koja se nadvila nad ceo naš svet", što označava početnički pristup u kome se rešava sudbina čitavog naroda, kontinenta, planete ili svekolikog univerzuma. Priča je suviše kratka za ovoliko protagonista, a dogadjaji su prepričani. Pripovedanje je konfuzno i prepuno nepotrebnih detalja, posebno o profesoru koji se "uvek šeta sa bar dve olovke u džepu" (šta nam objašnjavaju te dve olovke o radnji, šta nam objašnjavaju o karakteru profesera, šta nam objašnjavaju o opasnosti koja se nadvila nad svet...). "Vreme prolazi, i ništa se ne dešava" kaže autor u tekstu, a to isto se dešava sa sâmom radnjom.
Vežbe radi, zadržati osnovnu ideju i format priče, ali je ispričati iz drugog ugla, sa manje patetike, manje prideva i manje likova.
@ Tralala
profesor i Aleksa su ista osoba, očigledno sam to nedovoljno jasno naglasio. Namera mi je bila da ostane taj osećaj nedoumice u čitaocu - jesu li oni normalni ili je zaista po sredi nešto; ali očigledno fali tenzije kako si i sama primetila.
@Cornelius
Celokupan opis profesora je iz ugla ćutljivog lika, a i on služi da podigne tu dilemu koju sam pokušao da izazovem kod čitaoca. Svakako ću uvažiti sve sugestije koje mi ovde daju, ionako sam na forumu sa namerom da budem "najgori čovek u bendu" tj. da učim.
Nemoj da se vadiš, ništa nisi uradio kako treba... realizacija je nikakva.
Razmisli malo o svemu tome, a pre svega pročitaj podosta kvalitetne literature da spoznaš kako se barata sa tenzijom i ostalim bitnim elementima priče.
E, sad, nije nego. Nije to tako loše napisano koliko je neobjašnjivo napisano. To me je i zbunilo. Ispada, Slobodane, da bi ti sad mogao danima da objašnjavaš ono što nisi hteo da napišeš. Moglo je i jednostavnije: Dunav stao i samo će jedan da mantra i on će da se pokrene. Ispada da je Tralala postavila ključno pitanje: "Ko je profesor i gde je on stajao dok je Aleksa bio u vodi?" Naravno, tu ima bezbroj pitanja, ali je ovo dovoljno.
Cela priča sastoji se od obećanja da će biti priče, ali priče nema. To bi moglo da prođe kao štos, ali umaksimum 10 redova. Kao vic.
Po meni, nedovoljno razjašnjene okolnosti. Lepo što su pokrenuli Dunav, svaka čast momcima, al, WTF, zašto je Dunav stao, i, kolika to pretnja može bidne celom svetu?
Protagonisti se ponašaju debilski. Zašto bi se drajveri hvatali noge kad se upravo tu, pred njima rešava sudbina sveta?
Šta, nije im niko rekao da voze spasitelje ljudova? Meni nije niko niš rekao da njima nije rečeno.
I dalje, nekako nema atmosferu, kao da je radnja na mesecu. Ne mogu se projektovati tamo, i mantrati Dunavu...