Uvek mi je izgledalo kako postoji onaj prvi i najznačajniji prelomni trenutak u SF romanima (da ne bude zabune, time podrazumevam samo originalne a samim time i genijalne SF romane): trenutak koji bi uglavnom trebalo suočiti ne kasnije od uvodne trećine romana, trenutak u kom čitalac doseže taj neophodni nivo kritične mase podataka kojim ga pisac tempirano zavodi i tako uvodi u pogodbeni svet.
To je onaj trenutak u kom iz naizgled proizvoljno nabacanih podataka sastavite makar obrise konstrukcije za koju upravo u tom momentu shvatite da je unikatna i originalna; da je - bez obzira na prepoznatljivost njenih delova, koja vam zapravo i omogućava da konstrukciju pojmite u nekakvoj celosti – ipak u pitanju originalna pretpostavka u kojoj se do tada još niste obreli, bar ne na način na koji je tu konkretno plasirana. U tom trenutku, poželite ne samo da vam autor isporuči sve to što se tu obećava, nego da vam to isporuči na način koji će vas u toj isporuci zadržati maksimalno vreme; poželite da roman koji čitate ima hiljadu strana ili, u nedostatku toga, bar deset nastavaka.
A pošto ste svesni sopstvene averzije prema obimnim tomovima i serijalima uopšte – e pa, tu negde definitivno znate da u rukama imate odličan roman.
naravno, to dalje znači i da ste naišli na jednog skroz genijalnog pisca.
Enter Peter Watts.
Najpre malo o njemu, i to iz pomalo bitne perspektive, za promenu; PW je u decembru prošle godine doživeo incident koji je skroz ilustrativan, iako nema ni malo veze sa njegovim pisanjem; pri ulasku u SAD, Watts je na granici postao žrtva američke sad već sasvim poznate ksenofobične paranoje – u nasumičnoj pretrazi carinske kontrole, Watts je bio malko prebijen, poprskan peper-sprejom i bačen u zatvor da tamo odleži kontemplativnu noć. Njegovi prijatelji – Doktorow tu najprominentniji – su odreagovali na taj incident onako kako samo prijatelji umeju; preko blogova, tvitera, fejsbuka i svih sajtova na kojima dotični postuju. Taj i takav izliv prijateljskog saosećanja možda i jeste bio pomalo uzaludan – na suđenju je Watts ipak 'popio' suspendovanu dvogodišnju kaznu zatvorom + novčanu kaznu + je danas na crnoj listi što se tiče ulaska u SAD - ali je barem osvetlio neke aspekte tog incidenta za koje se možda i ne bi znalo, da nije bilo te reakcije.
Naime, Watts se prilikom tog maltretiranja na granici nije fizički odupirao carinicima, nije se protivio niti odbijao kooperaciju, nego je svo to vreme uporno postavljao samo jedno jedino pitanje – zašto, zašto, zašto?
A to donekle i objašnjava zašto je Watts genijalan kao pisac.
Watts se bavi analizom svega, a ponajviše analizom stanja ljudskog duha. Njega primarno zanima slomljenost istog tog duha, ali ne da nad istom melodramatski kukumavči, nego da insinuira mogućnosti u kojima bi se ta slomljenost mogla vrednovati kao savršeno korisna adaptacija. Vrednost koju njegovi likovi poseduju donekle je definisana i stepenom slomljenosti, ali ipak, daleko je više definisana samim dometima adaptacije onih retkih primeraka koji prežive.
U Wattsovom svetu, sve ono što te ne ubije računa se kao evolutivna prednost, a svet koji počiva na takvim premisama je svet definisan specifičnom vrstom ljudskosti – onom koja je prevazišla (ako već ne samu sebe, ono) bar meso koje je uspostavlja.
Najljudskiji Wattsovi ljudi su upravo kiborzi – celine sastavljene od mesa i metala i hemijski uslovljene veštačke inteligencije.
Njegov roman Starfish (2000) je prvi roman Rifters trilogije (Maelstrom (2001) i Behemoth: β-Max (2004)) a ujedno je i njegov prvenac uopšte; potonju fascinaciju vanzemaljskim (Blindsight) ovde još uvek nadomešta fascinacija nekim relativno lako prepoznatljivim ovozemaljskim oneobičenjima; pacififičkim grebenima poput Juan de Fuca, hidrotermalnim izvorima i gejzirima, podmorskim erupcijama, zemljotresima i uopšte tomu bliskim aktivnostima tektonskih ploča i kojekakvih geoloških (de)formacija, plus na sve to i primarnom telepatijom, to u vidu psioničkih i inih paranormalnih anomalija, kao i futurističkim tehnološkim cakama u vidu veštačke inteligencije, tojest neuroloških & praktično primenjivih smart-gel entiteta, ali ponajviše psihološkim traumama i posledicama, tojest rezultatima istih, u njihovoj hroničnoj varijanti.
Hu. Nije mala stvar ni nabrojati čega sve tu ima, a kamoli sve to skombinovati u savršeno funkcionalnu i apsolutno intrigantnu celinu.
Watts zato isporučuje kompleksnu prozu koja je do te mere samoobjašnjavajuća, da to u pojedinim trenucima čitaoca naprosto raspamećuje; priča sledi nekoliko pomno odabranih psihološko /seksualnih devijanata, kojima se opcija višegodišnjeg življenja u pacifičkoj podmorskoj bazi nudi kao sasvim prihvatljiva alternativa u odnosu na sumorno disfunkcionalne živote koje su do tada vodili. Naravno, taj postupak podrazumeva i obaveznu adaptaciju na uslove života pod pritiskom od nekoliko desetina G; jedno plućno krilo im je zamenjeno mehaničkim ekvivalentom, sposobnim da 'diše' mosku vodu, svi nežni i osetljivi organi utrobe su dobili adekvatno mehaničko kućište, baš kao i oči, dok im je telo sačuvano od pritiska krajnje kompleksnim 'odelom', ili bolje rečeno samoodržavajućom membranom koja im opstanak na dnu okeana čini do te mere prihvatljivim da većina posade rađe bira da ostane na dnu pacifika nego u samoj bazi koju opslužuju.
Čak i osnovna asocijacija koju sam naslov nudi u romanu postaje opako simbolična i višeznačna; ne samo da morska zvezda uspeva da preživi nepojmljive fizičke traume – čak i kad se morska zvezna doslovno pokida na delove, svaki od tih delova sebi eventualno 'izraste' ostatak kompletnog tela, tako da umesto pet pokidanih krakova jedne zvezde na kraju imate pet entiteta koji su prilično verne kopije pokidanog originala – nego i njen krajnje rudimentaran imunološki sistem dozvoljava transplantacije do te mere da se 'sklapanjem' delova nekolicine različitih morskih zvezda na kraju lako dobije entitet koji brzo zaceli i savršeno normalno funkcioniše, u sasvim frankeštajnovskom smislu.
Veštačka inteligencija u romanu također ima jasno preciziranu evoluciju koja se, na kraju se ispostavlja, i ne razlikuje mnogo od ljudske; smart –gel, čije poreklo datira upravo u primenjivoj zaštiti od internet-virusa, također stiče samosvest upravo na bazi zaštitničkog poriva. A kako su internet-virusi, po svom ustrojstvu, po pravilu kompleksniji nego fajlovi koje su dizajnirani da napadnu, smart-gel entiteti su tako rano stekli primarni poriv da zaštite jednostavno od kompleksnog, ili prostije, da zaštite slabije od jačeg. Njihovo je zaštitničko ustrojstvo time ujedno i postalo neka vrst instinktivnog kodeksa, koji upravo na bazi tog pravila automatski i gotovo autonomno reaguje u datoj situaciji.
Naravno, inteligencija bez emocija ima daleko više slobode pri proceni ko je zapravo 'slabiji' a ko jači', no ipak, svaka bazična, instinktivna reakcija u skladu sa tim parametrima jeste prepoznatljiva kao primarno ljudska, bez obzira od koga dolazi.
A to dalje znači da Watts vrlo dobro shvata kako bi upravo jedan neljudski, uslovno rečeno mehanički, ne-emotivni i striktno intelektualni entitet u određenim okolnostima postupio... pa, više nego ljudski.
Najpre kratak sadržaj; podvodna stanica Beebe – ovo me uvek nekako asocira na film Ambis, bar u prve dve (veoma gledljive) trečine – dobija, što milom a što silom, posadu od sedmoro ljudi koji su gore pomenutim fizičkim alteracijama osposobljeni na opstanak u uslovima života na dnu pacifika. Njihov glavni zadatak je da opslužuju stanicu ali njihove devijantne prirode čine ih prilično neusklađenom celinom; svi su oni bili žrtve raznih vidova zlostavljanja i zato su svi izuzetno nepredvidivi u ponašanju. Pored teškoća koje imaju u tim svojim unutrašnjim, međuljudskim odnosima, uskoro se javljaju i sasvim neočekivane poteškoće koje proizvodi sam dubokomorski ambijent u kom provode većinu vremena; isprva suptilna mentalna odstupanja koja su očigledno uzrokovana produženim boravkom oko gejzira uskoro kulminiraju u drastičnim psiho-fizičkim varijacijama koje dovode u pitanje i samu njihovu pripadnost ljudskoj vrsti.
U isto to vreme, u 'spoljašnjem' svetu odvija se drama koja neminovno vodi u kataklizmu, a konačno rešenje po pitanju suočavanja te kataklizme svodi se na izbor delova kontinenata i broja ljudi koji bi se kalkulatorski žrtvovali za dobrobit ostatka planete. Taj izbor je prepušten veštačkoj inteligenciji, to u nadi da se tako izbegne pristrasnost, koja bi bila neminovna kod bilo kog čoveka suočenog sa takvim izborom.
Dakako, nikome ne pada na pamet mogućnost da bi veštačka inteligencija biti pristrasna, s obzirom da ne poseduje nikakve emocije koje bi uslovile pristrasnost.
Naravno, ta pretpostavka je skroz pogrešna
Toliko o premisi i samom zapletu.
E sad; ko bi se to zapravo usudio da živi i radi na 3km dubine samog dna pacifika, u okolini u kojoj se opstaje jedino uz drastične fizičke alteracije, koje čak ni uz svu njihovu sofisticiranost ipak ne garantiraju ono za šta ljudi po svojoj prirodi nisu dizajnirani? U uslovima gde najmanji defekt opreme može da podrazumeva užasavajuću smrt - u uslovima permanentnog mraka krcatog predatorima i nasumičnih gejzira koji su u stanju da bukvalno oduvaju meso sa kostiju, ukoliko se neoprezno meso zatekne iznad izvora iznenadne erupcije – ko bi se zapravo usudio da traje u tim i takvim klaustrofobičnim okolnostima ogromnog pritiska pod kojim se obavljaju relativno mundane obaveze?
Čak i kad se dopusti mogućnost fascinacije nepoznatim, fascinacije terenom na koji se do tada nije kročilo, opet ostaje fakt da se takva fascinacija lako utoli u svega par dana boravka na dnu okeana, pošto tu ipak nema baš toliko novosti koje bi neku iole 'normalnu' fascinaciju mogle da hrane duže od toga.
I zato, ljudi koji imaju predispoziciju za opstanak u takvim uslovima zapravo i nisu avanturisti nego više socijalni autsajderi. Ljudi kojima je pojam društvene i emotivne 'sigurnosti' toliko apstraktan da su u stanju da ga se sa lakoćom odreknu, u zamenu za nekakvo asocijalno 'van-čoporno' bivstvovanje u kom upravo totalna izolacija pruža jedini prepoznatljiv osećaj sigurnosti.
Ukratko, to su ljudi kod kojih se process socijalizacije već pokazao kao krajnje neuspešan, i to uglavnom ne njihovom krivicom; drugim rečima, u pitanju su devijanti.
(Naravno, sama ta premisa je čist SF, pošto se čak ni u današnjim politički korektnim uslovima takvim devijantima ne daje u ruke ni skupocen komad mašinerije, a kamoli sajber-apgrejd u potencijalnog natčoveka.)
Roman uvodi Lenie Clarke kao centralnu figuru finalne sedmorice posade Beebe, i to ne zato što je Lenie nešto naročito sposobna ili voljna za vođstvo, nego prosto zato što su njeni izbori u prelomnim momentima nepokolebljivo ispravni, a to je samo po sebi dovoljno da u ostalih rezultira nekom vrstom sledbeništva. Kao što je red u svim dobrim romanima, ekipa ne zna šta je sve to u političkoj pozadini ugovora na koji su pristali; sa prilivom tog konkretno znanja, njihov stav se menja u skladu sa istim a Watts to majstorski nudi kao krajnje prihvatljivu adaptaciju, baziranu na samom njihovom profilu.
Majstorski isprepletene naučne pretpostavke – od adiktivnih stimulusa, kritične neuronske mase, psiholoških i biohemijskih adaptacija u uslovima dubokomorskih okolnosti pa preko sasvim prihvatljivih psioničkih kalkulacija sve do alternativne evolucijske matrice u vidu organela na kojima se pretpostavlja novo (ili samo paralelno) genetičko ustrojstvo života na planeti – prave od ovog romana neočekivano smelo štivo koje po svojoj celovitosti sasvim uspeva da funkcioniše kao zaokružena celina.
Ne da se žalim što ima nastavak, naravno.
Ima li to da se nađe u običnim knjižarama po Evropi ili mora da se naručuje preko interneta?
Vikipedija ima linkove za trilogiju ali ako ti se ne dopadne taj format, samo mi ovde namigni i šibam ti pdfove mejlom prontisimo. :)
Dosta mi je priča za LK odštampanih na papiru. Oću knjigu!
Eh pa sad! Otkad ti to daješ prednost formi nad sadržajem?
Dajem prednost vidu nad slepilom...
Tjah, vid... ima ti da navučeš nekakav gadan mentalni hendikep sa fandomskim žiriranjem, vid ti je tu sad i najmanji problem... :roll:
Tvrd sam ja orah...
Mislim da su Melkor i Nightflier pričali o ovom piscu, sad me zaintrigira ovim tekstom :) Ću i ja da ga overim, čim uhvatim malo vremena :)
Pominjali smo ga samo u kontekstu pogranicnog incidenta. Jos ga nisam citao i ne verujem da cu ga uopste nabaviti u skorije vreme. :(
Ja sam čitao Blindsight pre nekoliko godina i prilično mi se dopao, ali ništa drugo nisam pročitao. Stoje knjige na polici... :x
Eh, ne znam ja da li bi se ova trilogija vama dvojici svidela... Mići bi se svidela, to sigurno znam, ali za vas dvojicu bi ovo moglo biti previše... ne-fantastično? :?:
Recimo, moj problem sa Čajnom je upravo obrnut; genijalno je Kraken napisan, nema tu zbora, ali... previše je to na momente otkačeno za moj ukus, sporo mi ide čitanje...
Hmm, ne znam bas. Ovo sto si napisala deluje mnogo fantasticnije od nekih "hard-sf"-ova koje sam citao u poslednje vreme. Paul J McAuley, na primer. Science u danasnjem dobrom SFu je umnogome napustio tehnicki fetisizam i okrenuo se genetici, mikrobiologiji, nanotehnologiji, sociologiji....
Quote from: Melkor on 17-08-2010, 16:31:27
u danasnjem dobrom SFu je umnogome napustio tehnicki fetisizam i okrenuo se genetici, mikrobiologiji, nanotehnologiji, sociologiji....
Nerazumevanje daleko nadmaša spoznaju. Otkada genetika, mikrobiologija i nanotehnologija nisu "tehnički fetiši"? A sociologija je u korenu SF.
Quote from: Melkor on 17-08-2010, 16:31:27
Hmm, ne znam bas. Ovo sto si napisala deluje mnogo fantasticnije od nekih "hard-sf"-ova koje sam citao u poslednje vreme. Paul J McAuley, na primer. Science u danasnjem dobrom SFu je umnogome napustio tehnicki fetisizam i okrenuo se genetici, mikrobiologiji, nanotehnologiji, sociologiji....
Makaulijev "Tihi rat" jeste poprilično tehnički orijentisan, ali hard sf je valjda oduvek i bio takav?
Verovatno se bacam s termini, ali pokusao sam da napravim razliku izmedju tehnoloskog i tehnickog "fetisa". Ocigledno mi nije uspelo :(
E, a jesi li čitao nastavak?
Jesam, samo nisam ubacio na "sta citamo 2010". Jos mi se nisu slegli utisci, sem da sam promasio godisnje doba za citanje McAuley-a.
Dobro, shvatio sam. Pošalji mi... Ali, svesna si da dva-tri domaća romana ostaju nepročitana zbog toga...
Quote from: Mica Milovanovic on 17-08-2010, 18:51:17
Ali, svesna si da dva-tri domaća romana ostaju nepročitana zbog toga...
To planiram da keširam kao žešću karmičku prednost u idućem životu.
Quote from: Melkor on 17-08-2010, 16:31:27
Ovo sto si napisala deluje mnogo fantasticnije od nekih "hard-sf"-ova koje sam citao u poslednje vreme.
Pa, ako je to utisak koji sam ostavila, onda sam garant malko preterala; ovo ti je tvrd sf da tvrđi ne može biti i sve je tu tip-top ekstrapolirano i uglačano do visokog sjaja.
Govorim o Starfish-u naravno; Maelstrom sam tek gricnula ali izuzetno mi se dopada što nastavlja avanturu bez ikakvog šava ili praznog hoda ponavljanja.
Lepo je sto su knjige dostupne besplatno u elektronskom obliku. Vec sam snimio ceo serijal na Kindle, pa kad se nadje vremena....
Quote from: Usul on 18-08-2010, 02:43:03
Lepo je sto su knjige dostupne besplatno u elektronskom obliku. Vec sam snimio ceo serijal na Kindle, pa kad se nadje vremena....
a kako da to stavim na kindle za pc? (Izluđuje me što moram da pamtim stranu do koje sam došla na pdfu, pa stalno 'overam' po par strana iznova.)
Što moraš da pamtiš? Sumatra pdf reader (brz ko zmija, a lagan ko perce :) — u poređenju sa Adobe Readerom) recimo sam pamti na kojoj strani je bio dokument, sigurno nije jedini.
Quote from: Amanda Robin on 18-08-2010, 09:13:23
Quote from: Usul on 18-08-2010, 02:43:03
Lepo je sto su knjige dostupne besplatno u elektronskom obliku. Vec sam snimio ceo serijal na Kindle, pa kad se nadje vremena....
a kako da to stavim na kindle za pc? (Izluđuje me što moram da pamtim stranu do koje sam došla na pdfu, pa stalno 'overam' po par strana iznova.)
Samo iskopiraj datoteke u prc formatu na disk i otvori ih sa kindle for pc programom.
Hvala obojici na savetima. (totalno sam srednje kameno doba po nekim e-pitanjima...)
Elem, Maelstrom je... ludo interesantno štivo.
Kao prvo, razvija sve premise tako pedantno i samopouzdano, da ponekad imam osećaj kako i dalje zapravo čitam Starfish.
Kao drugo, uočljivo je smirio loptu po pitanju same aktivnosti – ne da aktivnosti nema, ali ima je poprilično manje, pa više vremena odlazi na iscrpniju karakterizaciju, a to ujedno i pojašnjava dosta Starfish aktivnosti, plus se više i pedantnije osvrće na narativni deo ponuđen iz vizure smartgela i internet virusa, što je meni beskrajno zabavno.
Otkačeno, zaista. Detaljnije kad skucam i tih preostalih 50tak strana... eh, ne mogu da verujem kako mi je trebalo skoro 2 godine da se osmelim na ovu trilogiju... :(
Elem, Maelstrom je u poslednjih 50tak strana ponudio boli-glava-tvist, zbog kog su pala u vodu mnoga pravolinijska očekivanja, pa zato finalni deo trilogije βehemoth startuje sa svežijom premisom nego što bi se to očekivalo za ovako dosledno praćeno zbivanje. Ukratko, avantura kreće uvek iznova i, što više odmiče u romanu, ne samo da ne gubi na svežini, nego zapravo dobija. :D
I dok se prvi roman Starfish bavio ponajviše profilisanjem same posade Beebe – peripetijama njihove evolucije kao pojedinaca, njihovih međusobnih odnosa i otkrivanja prave svrhe postojanja i njih samih i Beebe, pa je sama apokalipsa 'spoljašnjeg sveta' dotaknuta tek pri samom kraju romana - Maelstrom nastavlja avanturu upravo na samoj toj apokalipsi i bavi se isključivo njome.
Od sedmorke sa Beebe, Maelstrom nalazi samo dvoje preživelih – Leni i Lubina – a ceo fokus se prebacuje na aktere u samoj apokalipsi i na vrtoglavi razvoj veštačke inteligencije, smart gelova. Istina, SFu nije nimalo strana apokalipsa doneta na bilo kakvom mikroorganizmu, ali ipak, ovde je ona neverovatno sveže i elokventno predočena, baš koliko i razvoj AI pandana ljudskoj inteligenciji. Leni najzad postaje osvetnik za kakvog se u Starfishu samo pretpostavljalo da bi mogla da bude, a Lubinova sociopatska agresivnost najzad otkriva korene i svrhu.
Vrlo detaljna karakterizacija nekolicine naizgled sporednih likova genijalno ocrtava svet striktno kiberpank futurizma, koji je taman dovoljno prepoznatljiv da bude blizak i uverljiv, svega 2-3 dekade udaljen od sadašnjice.
I naravno, u svetu koji se tako rapidno menja, menjaju se rapidno i sami ljudi; i Leni i Lubin na kraju romana štite upravo ono što su do tada besomučno pokušavali da unište.
Ali je zato βehemoth u svojoj prvoj trećini tako ljupko palpiš da se čovek prosto razduševi... :!:
Eh, sad... muke žive. :(
Dobar je to roman, ali opet... ne toliko dobar koliko je trilogija bila ambiciozna.
I lako se čita, sve tako masivan kakav jeste, to uz pomoć palpišnosti naciljane na famoznu young adult grupaciju, ali opet... ne isporučuje se time bog-zna-šta intrigantno.
I pokušava βehemoth da zaokruži celinu koju su otvorila prethodna dva romana, ali... nema u βehemothu dovoljno materijala za tako masivan roman a cevčenje obrta na obrt na obrt malko postane nasilno posle dvestote strane, pogotovo kad postane jasno da to ipak nema kud da odvede samu premisu.
I ima tu i dalje pronicljivih insajta u portretisanju likova - i novih a pogotovo onih starih ('portreti sadiste kao mladog umetnika' su fin pokušaj da se udahne život liku kojem je dodeljena famozna uloga čoveka-koji-drži-konce - ali... nategnuto je to pomalo, makar zato što je ponuđno u palpiš-varijanti u kojoj su nekadašnji aspiranti na istu poziciju ili naprasno eliminisani ili dovedeni u dijaloge kakve čovek očekuje da čuje uglavnom iz usta pretencioznih mediokriteta.
Sve u svemu, u βehemothu se jahalo kljuse dok jadno nije crklo od iscrpljenosti.
Eto zašto mrzim serijale. :cry:
No dobro; tri odlična romana od četiri pročitana od istog autora su hvale vredan skor... idemo dalje.