ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Elem, u razmeni manga & anima kulturnih dobara sa gosn Perinom, došli smo do zaključka da mange i anime NE podrazumevaju nipofiliju, a bogami i obratno važi.  :?:

Čudno ali istinito!

I dok čekam svoj prvi, taze prevedeni anima album  :!: :!:, palo mi na pamet da se preispitam po pitanju uzroka moje japanofilije. Sada, 20 years down the line, svi bi to lako povezali sa animama i mangama ali... zapravo nije tako.

Lično znam za 4 faze, a samo je prva (donekle) imala veze sa crtaćima. Kažem samo donekle, jer je ipak više veze imala sa... Berluskonijem.  :shock: :lol:

Kako? Pa eto, u ranim 80tim, pre no što je Berluskoni ispoljavao ikakve javne političke ambicije, bio je bogat vlasnik televizijskih kanala Retekvatro i Kanal 5, i opasno je napadao sitne lokalne stanice poput TV Pordenone i TV Padova, uvodeći u igru do tada nečuven sistem 24- sata emitiranja. A pošto u to vreme niko nije imao dovoljno fondova da pokrije tako sumanutu satnicu, svi su se oni naprasno okrenuli crtaćima, da tako donekle popune onu famoznu od-6-do-podne rupčagu. I nema tu zbora, najpraktičnijim materijalom za to krpljenje su se pokazali upravo crtaći sa polučasovnim epizodama, to uglavnom pravljeni u – pogađate –Japanu.

Okej sad, ja sam u to vreme taman bila prerasla glavnu ciljnu grupu za taj njegov  podvig, ali ipak, kad se zaglavite u babysitter situaciju sa ništa manje do petoro mlađih rođaka (tojest braće po tetkama i ujcima :lol:), naprasno otkrijete sve vrednosti pop-kulture predškolskog uzrasta, pa se tako još uvek sećam onih famoznih Transformersa, koji su u to doba nudili fazone koje su i moje šetogodošnje rođačke bliznakinje sa lakoćom provalile: ej, pa ovo se skroz ponavlja! -  naime, ona famozna scena spajanja letelica u finalnog robota se, naravno, ponavljala u svakoj epizodi! Gotivno, zaista, pošto je to bila dvominutna scena zbog koje je vredelo gledanje cele epizode. Osim Transformersa, jedini crtać kojeg pamtim iz tog perioda bio je onaj o, (da, da, verovali vi meni ili ne) – teniskoj akademiji, koji je, za ono vreme, nudio nepojmljivu 'dubinu' likova i zavidno kompleksan (ako se ima u vidu da je bio i striktno šablonski) zaplet, u kom su 'zlice' mlatile servisima mlatile 'dobrice' u finom fazonu Serene Vilijams. Divan crtać, zaista, mada sam sve o njemu totalno zaboravila. Moje rođake bliznakinje ga se, naravno, i danas sećaju, ali pamte manje detalja od mene.

Drugi famozni uticaj je bio, naravno, Antonio Inoki - čovek koji je bio legenda kakvih danas naprosto nema. Fer je reći da su tupavi ameri skroz degradirali rvanje, ali, bože moj, šta pa to ameri nisu degradirali, ali fakt ostaje da je Inoki dostigao kultni status kakav su ostali mogli samo da imitiraju, i mada ga ja pamtim iz onih dana kao rvača koji je prešao svoj zenit, i danas mislim da je Inoki vrh vrhova. Ko zna, znaće, ko ne zna – na večitom je gubitku i to je to. Pored Inokija, svi rvači su izgledali naprosto drugorazredni foliranti, dok je Inoki bio i ostao maestro.  :)

Za treći famozni zaslužni su Borislav i Mihailo Stanić, koji su u samostalnom izdanju objavili "Bušido – Kodeks Samuraja", u tiražu od 3000 primeraka, od kojih je jedan zapao i mene srećnicu.  Inazo Nitobe je čovek toliko vešt peru da je sve važno tu bilo rečeno, i u knjižici od mizlih stotridesetak strana mogli ste da otkrijete tolike dubine duše Japana da su vam posle toga sve civilizacije bile otužno falične. A i sam Toširo Mifune na naslovnici vam je davao do znanja kako se u knjizi krije svet u koji vredi zaviriti, baš kao što je i Masaki Kobajaši to dao na znanje.  

Naravno, četvrti i finalni uticaj bio je kiberpank, koji je zanaveke fiksirao nipofiliju u tehnofilični okvir koji niti jedna civilizacija sem japanske ne bi mogla tako obilato da ispuni.

Tako da... biće ovde reči pomalo o svemu tome.  :!:

Ja sam japansku kulturu upoznao kroz anime i mange. Može se reći, da sam zavoleo tu kulturu gledanjem ovih serijala. Recimo, "Rurouni Kenshin" je anime koji me ponukao da malo "proguglam", potražim literature o Meiji eri.  Naravno, kad čovek krene da se bavi nečim, kad zavoli određenu stvar, sam će želeti da se upozna sa kulturom iz koje je ta stvar ponikla. Tako je bilo i sa mnom.

Drugi razlog predstavljaju Murakami i Akatsugava. Rašomon i Kad padne noć. Dva japanska autora, dva romana/zbirke priča koja su me osvojila na prvu. Još jedna spona sa mojom nipofilijom. Mada, ja mogu reći da i nisam nipofil per se. Ja sam više...otaku. :)

Potom su tu, naravno i gejše. Ali nećemo o tome lol :D

Gejše, jej! xrotaeye

Pa, Perine, svi smo mi japansku kulturu upoznali preko pop-kulturnih aspekata. Tako ti je to, pop-kultura lako premosti sve prepreke. 

E sad, bilo bi supergenijalno da nam se javi neka dobra duša koja je voljna da OCRuje neke silne skenove, pošto sam ja bašbaš slaba sa time...  :oops:

Pa....Ne znam šta je OCR, ali pretpostavljam da je to skeniranje and čitanje? Kažem, ja sam preveo prvu svesku Berserk mange, ali sam malko peglao tekstić, pa čekam da mi to prebaci tip što radi tehničku obradu. Kad to bude, onda ću šibnuti link za download. Jes' da ima 35 sveski, ali opet, ispočetka se kreće!  :|

Ako ti nije frka čitati mange na engleskom, onda...Hm...

http://manga.animea.net/berserk.html (http://manga.animea.net/berserk.html)

http://www.manga-plus.com/index.php/content-multimedia,categories,0-a (http://www.manga-plus.com/index.php/content-multimedia,categories,0-a)

http://stoptazmo.com/ (http://stoptazmo.com/)

http://freemangadownload.com/ (http://freemangadownload.com/)

japlovers!!  :lol:

Stvar sa japfilijom može biti opasnija po mentalno zdravlje nego što se misli. Mog nekadašnjeg profesora iz predmeta 'kako raskopati ulicu i nervirati stanovništvo na 101 način' D.Ž.-a je koštala 15god života i dve god depresije. Naime, 60-ih, zaludi se on Japanom u tolikoj meri da je postao pravi samuraj, znači život po bušidu u fulu, osnivanje kendo saveza, dobijanje svih mogućih titula majstora koje belac može da dosegne... Čak je objavio i zbirku pesama o trešnjinom cvetu. Onda mu je 1976 pukao film po principu: 'Srbija, YU, Evropa... sve je sranje, odoh ja u Japan a vi se jebite'. Dođe ti on tako u Japan sav pun nadanja da je sad svoj međ' svojima i šta se dešava? Japanci jedva da su čuli bušido a kamo li da žive po njemu, njihovi majstori kenda su očajni u odnosu na evropske zaludjenike... Izdržao je oko tri meseca, shvatio da je Jap teška prevara i vratio se u YU. Sad, nije mala stvar živeti 15god kao japanac i onda se probuditi iz tog sna('moj svet je preko noći prestao da postoji' citat) i onda naravo dolazi padanje u depresiju, psihijatri i sve što uz to ide. Dve god mu je trebalo da se vrati u normalu. Šašavi su ti ljudi iz 70-ih, zar ne? 

To je kao pesme o kraljeviću Marku - taman shvatiš da je junak neopevani, a on na Kosovu bio sa druge strane. :lol:

Na Akademiji  28 će povodom stogodišnjice rođenja A.KUROSAVE,davati 7 filmova do sada
u Srbiji zvanično negledanih.
Cijelu svetkovinu otvara Џapanski hambasador(ne ćebe nego čovek)!

OMAŽ - Povodom stogodišnjice rođenja slavnog režisera Akire Kurosave, u Akademiji 28 od 25. oktobra najavljene su projekcije filmova koje publika u Srbiji do sada nije videla - ,,Pijani anđeo", ,,Pas lutalica", ,,Živeti", ,,Između neba i pakla" i ,,Riđobradi". Smotru će otvoriti ambasador Japana Tošio Cunozaki, a publika će u Galeriji Akademije umetnosti moći da pogleda i izložbu fotografija iz njegovih filmova, jedan originalni crtež dvostrukog oskarovca, njegov samurajski mač i odlikovanja koja je dobio.

Quote from: raindelay on 21-10-2010, 01:22:13
Stvar sa japfilijom može biti opasnija po mentalno zdravlje nego što se misli. Mog nekadašnjeg profesora iz predmeta 'kako raskopati ulicu i nervirati stanovništvo na 101 način' D.Ž.-a je koštala 15god života i dve god depresije. Naime, 60-ih, zaludi se on Japanom u tolikoj meri da je postao pravi samuraj, znači život po bušidu u fulu, osnivanje kendo saveza, dobijanje svih mogućih titula majstora koje belac može da dosegne... Čak je objavio i zbirku pesama o trešnjinom cvetu. Onda mu je 1976 pukao film po principu: 'Srbija, YU, Evropa... sve je sranje, odoh ja u Japan a vi se jebite'. Dođe ti on tako u Japan sav pun nadanja da je sad svoj međ' svojima i šta se dešava? Japanci jedva da su čuli bušido a kamo li da žive po njemu, njihovi majstori kenda su očajni u odnosu na evropske zaludjenike... Izdržao je oko tri meseca, shvatio da je Jap teška prevara i vratio se u YU. Sad, nije mala stvar živeti 15god kao japanac i onda se probuditi iz tog sna('moj svet je preko noći prestao da postoji' citat) i onda naravo dolazi padanje u depresiju, psihijatri i sve što uz to ide. Dve god mu je trebalo da se vrati u normalu. Šašavi su ti ljudi iz 70-ih, zar ne? 

Pogodio je zemlju, ali promašio vek.

Termin japanizam u praksi je jedno vreme označavao spoj budizma i šintuizma.
Jedan deo nacije bili su za budizam, drugi za šintuizam, a pomiritelji bi im često govorili:
Pre svega Japanizam. Ljubav prema Japanu i poštovanje i jedne i druge religije.
Danas su ove dve vere potpuno prepletene.

U svakom slučaju ja sam japanoofil (nipofil) i ta ljubav mi dobro dođe kao argument nekim našima, koji čitav moral poistovećuju sa hrošćanstvom i biblijom.
Takve najčešće pitam:

- Je li a je l u Japanu kao nema ljubavi prema bližnjima?
- Je l tamo svbi preziru kevu, ćaleta, brata, babu, ujku?
- Je l tamo nema praštanja, je l nema ljubavi, je l su ljudi stene?

I kad zaćute, onda im pobedonosno kažem: Eto. Vidite da se može i bez hrošćanstva! :-)

Odakle ti to da nema hrišćana? Pa u Jap imaš 150 parohija i preko 250 crkava, tokijski bogoslovski fax... samo JPC-a, a gde su tu još ostali(katolici, protestanti...)

Da si čito Šoguna znao bi da u Niponu ima hrišćanstva ;)

Vazda!

Quote from: Plottz on 21-10-2010, 23:25:08
OMAŽ - Povodom stogodišnjice rođenja slavnog režisera Akire Kurosave, u Akademiji 28 od 25. oktobra najavljene su projekcije filmova koje publika u Srbiji do sada nije videla - ,,Pijani anđeo", ,,Pas lutalica", ,,Živeti", ,,Između neba i pakla" i ,,Riđobradi". Smotru će otvoriti ambasador Japana Tošio Cunozaki, a publika će u Galeriji Akademije umetnosti moći da pogleda i izložbu fotografija iz njegovih filmova, jedan originalni crtež dvostrukog oskarovca, njegov samurajski mač i odlikovanja koja je dobio.

bož svašta, pa bili i pijani andjeo, i živeti, i ridjobradi, onomad kad su u istoj godini umrli i kurosava i toširo mifuEna, u kinoteci pravili cikluse, a možda i preostala dva navedena, al ako su bili, ja ih ne gledah, pa ne možem da tvrdim. al super što će biti opet!!

Quote from: raindelay on 21-10-2010, 01:22:13
Stvar sa japfilijom može biti opasnija po mentalno zdravlje nego što se misli.  

tvoje precenjivanje mentalnog zdravlja raje generalno nema nikakve veze sa japofilijom. Ljudi veruju u vanzemaljce, devičanski porođaj, raj i pakao, kozmičku pravdu ili vaginu, uroke u kokošjim nogama, čitanje sosa od kave ili čaja, tarot, horoskop, muti ili, uopšte, veruju u kognitivne sposobnosti sopstvenih genitalija. Bušido sa budalama nema bog zna kakve veze, sem utoliko što ih otvoreno prezire.

Meni je strejnž da taj profa nije shvatio da postoji nešto što se zove individualizam i slobodna volja svakog pojedinca. Ako je neko nipofil, ne mora da znači svi ostali moraju biti, niti da su svi koji žive u Niponu nipofili, i da žive po božetipomozi, Bušido kodeksu. Taj čovek se samo uhvatio za nešto što mu je pomagalo da preživi dane, nešto čime će opravdati nedaće i izdržati. Mada mi je to glupo, na neki način. Ja se mogu diviti ljudima, kulturi, ali ja sam ja, i ne mora da znači da....ne znam, što gledam anime, da nemam curu ili tako nešto. Ma, you get my point.

Bušido je etički sistem stvoren od strane davno nestalog društvenog sistema koji nudi uvid u poreklo i izvore japanskog viteštva, u njegov karakter i učenje, i najzad, u njegov uticaj i prijemčivost. Bu-ši-do doslovno znači "put ratnika" i primarno je nastao kao kodeks vojnog plemstva. To je noblesse oblige ratnika, kodeks moralnih principa koji se ratnik morao pridržavati da bi bio cenjen. A u ono doba, biti cenjen je bila vrhunska nadoknada, za razliku od današnje novčane ili štalivećekonomske. Glavnina kodeksa je bila verbalna, pa samim time i kulturna, jer se prenosila/davala isključivo preko krajnje selektivnog principa napredovanja pojedinca. Drugim rečima, škart nije mogao da dosegne finese tog kodeksa, prosto zato što nije bilo nikoga ko bi kodeks objašnjavao škartu. Sticanje znanja je bilo postepeno i rezultovalo je u samurajima, kasti odabranih i treniranjem prekaljenih stražara ili pratioca, koji donekle imaju analog u Cezarovim solduriima ili Tacitovim comitatiima. Znači, privilegovan stalež koji je možda i startovao kao sirov materijal, ali je kasnijim usavršavanjem pod majstorskim mentorstvom dosegao status životnog poziva. Naravno das u u tom procesu eliminisani svi slabi i malodušni primerci; sam process eliminacije je bio surov koliko i Spartanski a rezultat je zato bio filtracija ne samo fizičkih nego prvenstveno intelektualnih i emotivnih standarda. Čast je bila sinonimna sa obavezom a etikecija kaste je bila rezultat viševekovnog filtriranja standarda.

Sam kodeks je maestralni balans striktne moralnosti koja dominira bazičnim osećanjima divljaštva i stvara zdravu bazu za racionalne izvore individualnog opravdanja, zadovoljenja i razvoja. Bez striktnih moralnih kategorija koje uspostavljaju autoritet nad aktima brutalnosti i agresije uopšte, nema ni racionalnosti a stoga ni vrlina. Bušido kodeks je neprevaziđen ideal koji dopušta asimilaciju ne samo predrasuda kao takvih, nego i generalnih ustupaka koji ostavljaju dovoljno mesta za duhovni aspekat moralnosti. Hrišćanstvo kao moralna norma bi zapravo bilo i najpribližnije tom konkretno ustrojstvu i kodeksu, samo da nije smoždeno sopstvenom hipokrizijom erotskog kompleksa.

Niste me razumeli. Deo o bolesti je šala, međutim, ključna stvar je vreme dešavanja(poč '60-ih - sre '70-ih). Koje je nesrećni DŽ informacije( i koji je njihov kvalitet) on i ostatak sveta u to vreme mogao da ima
o Japanu? Posle WW2 Japan da bi promenio negativnu sliku o sebi slao  je upravo takve informacije ,kroz medije dostupne u to vreme, na koje je DŽ naseo tako da ne treba njega i ko zna koliko njih kriviti za nekakvu romantičnu sliku o tamo nekim ostrvima gde se kao živi po nekakvom super kodeksu i razmišlja se o trešnjinó cvetu. Kao što je Alex napisao, pogodio je on zemlju samo nije pogodio vek a za to u vreme dešavanja moje priče nije kriv on već uspešan marketing japana.

Za sve je kriv Kurosava i Mijamoto...

I Nekomimako Sako  100% ili je on beše Činez hmmh?

Za sve je kriva...Yoko Matsugane!

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi372.photobucket.com%2Falbums%2Foo166%2Fconrado_cap%2Fgirls%2Fyoko-matsugane-12.jpg&hash=91344739c3e25cbd3b3c77453b05cb686ef96895)

xjap  xjap  xjap  xjap  xjap  xjap

Vidi kako je mala!  :!:

Veeeomaaaa mala, al ima poglede na sveeet!!!!!  :!: :!: :!:

Tema kao stvorena za moj spisak japanskih autora i knjiga koje posedujem:

Grupa Autora           01. Veština Senčenja Grupa Autora           02. Veština Senčenja Haruki Murakami   Igraj Igraj Igraj Haruki Murakami   Južno od Granice, Zapadno od Sunca Haruki Murakami   Kad padne Noć Haruki Murakami   Norveška Šuma Haruki Murakami   Sputnik Ljubav Haruki Murakami   Okorela Zemlja Čuda i Kraj Sveta Haruki Murakami   1Q84 - prvi tom Haruki Murakami   1Q84 - drugi tom Haruki Murakami   1Q84 - treći tom Haruki Murakami   Kafka na Žalu Jasunari Kavabata   Igračica iz Izua / Mesec na Vodi Jasunari Kavabata   Hiljadu Ždralova Jasunari Kavabata   Lepota i Tuga Jukio Mišima           Posle Banketa Jukio Mišima             Žeđ za ljubavlju Kanzeburo Oe           Četiri Novele Kobo Abe                   Četvrto Međuledeno Doba Kobo Abe                   Žena u Pesku Macuo Bašo           Uska Staza ka Dalekom Severu Mari Akasaka           Vibrator Nacuki Ikezava           Nepomični Životi Rju Murakami           U Miso Supi R. Akutagava            Pakao i druge priče R. Akutagava           Rashomon Ueda Akinari           Priče Kiše i Meseca Šiga Naoja                Dug put kroz mračnu noć Joko Ogava              Bazen Kafu Nagai                Suparnice Šjusaku Endo           Ćutanje Osamu Dazai           Sunce na zalasku Ibuse Masuđi            Crna kiša Jasunari Kavabata    Hiljadu ždralova Đanćiro Tanizaki       Ključ Jukio Mišima            Mornar koji je izneverio more

Mislim da toga ima još, ali ne mogu sad da tražim i poslednjih par sam naknadno dodao :)



xjap xjap xjap xjap xjap xjap

Тако је! Ево мог списка!

1.

:lol:

Pročitaj Vibrator od Mari Akasake; retko dobar roman, od svega stotinjak stranica, izdala Laguna. I zanemari naslovnicu roze boje, molim te.

Хеј! Читао сам ја Јапанце...читао сам...читао сам Мурикамија...(кога сам ја због свог поремећаја пажње једно време упорно звао Микамура...али сва слова су ту!) :)

jbg iz privatnih razloga osobne prirode
ja mrzim japan...

ali dje god se okrenem vidim japan... na busu koji je donacija za gradski saobraćaj, na artiklima u filmovima koji nemaju veze sa japanom u omiljenom stripu nathan never
jučer kupujem  neku serdžadu kad japansko kineski kanjiji i katakana pismo

kao da sam proklet

inače imam skoro 500 japanskih filmova  :-x valjda to pobrisati

Quote from: Savajat Erp on 17-12-2011, 21:23:30
Хеј! Читао сам ја Јапанце...читао сам...читао сам Мурикамија...(кога сам ја због свог поремећаја пажње једно време упорно звао Микамура...али сва слова су ту!) :)

Ne sporim; ali pročitaj i Vibrator!  :lol:

Note taken!  :)

http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/joko-ogava-bazen.html (http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/joko-ogava-bazen.html)

Quote from: Perin on 12-03-2012, 19:28:34
http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/joko-ogava-bazen.html (http://klub-knjige.blogspot.com/2012/03/joko-ogava-bazen.html)

zvuči zanimljivo, zainteresovao si me.  xcheers

O, hvala Gule.

BAZEN je inače delo koje sam pročitao za noć (ili bi jutro?) i svakako zavređuje pažnju ljubitelja lepo pisane reči i dobro okarakterisanih ličnosti u romanu.

A ko o čemu, a ono Perin opet o nekoj Japanki!!! To jest, o njenoj knjizi!!! Predstavljamo HITOMI TANAKU KANEHARU i zborimo o njenoj knjizi ZMIJSKI JEZIK. (http://klub-knjige.blogspot.com/2012/11/hitomi-kanehara-zmijski-jezik.html)

Perine, reaguj!
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1089321 (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1089321)
U ovonedeljnom broju Vremena ceo je temat posvećen japanskoj umetnosti kod nas, svi tekstovi onlajn. :)

mrzim japan zbog jedne kurve i njezine sestre zmije  xfuck5 xfuck5 xfuck5 xfuck5

Quote from: Jevtropijevićka on 22-12-2012, 14:13:23
Perine, reaguj!
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1089321 (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1089321)
U ovonedeljnom broju Vremena ceo je temat posvećen japanskoj umetnosti kod nas, svi tekstovi onlajn. :)

U Sarajevu sam, umoran, pa ne mogu mnogo da palamudim.

Elem.

Imam (naravno) sve knjige iz edicije Maboroshi. Kad malo bolje razmislim, imam skoro sve knjige koje je objavio Tanesi.

Shiga Naoja je stvarno dobar, trenutno sam u fazi citanja njegovog romana DUG PUT KROZ MRACNU NOC, vec nakon nekoliko procitanih stranica vidi se da je rec o jednom velikanu vaskolike japanske a bogami i svetske knjizevnosti, kao i da se radi o pravom majstoru pera.

Imam informaciju (I've heard it from a horses mouth) da ce biti objavljen roman Joko Ogave PROFESOR I KUCNA POMOCNICA, sto me jako obradovalo, jer su njene tri novele u knjizi BAZEN prava remek dela, te sama Ogava je jedna od retkih spisateljica kojima se zaista divim na stilu, temama kao i spisalackom umecu.

Soseki mi je, iskreno, pomalo dosadnjikav, a nisam ljubitelj Mishime (iako je isti, naravno, vrstan pisac). Moje licne preporuke su sledeca dela iz TANESI-ja:

Za upoznavanje sa japanskim piscima preporucujem VESTINU SENCENJA 1 i 2. Rec je o zbirkama prica najpoznatijih japanskih pisaca 20tog veka. Iskreno, izbor prica u prvoj zbirki je malo bolji (koliko se secam, tu je i remek delo od price MAJSTOR TETOVIRANJA koju potpisuje Tanizaki, kao i PAKAO od Akutagave) ali se u VESTINI SENCENJA 2 nalazi  jedna od najboljih prica sto sam procitao u zivotu (koliko god to prepotentno zvucalo) a rec je o Mishiminoj prici JAJE. Naveo sam da Mishimu i ne volim preterano, ali ta prica mi je pravo legla.

Sto se romana tice, preporuke su sledece:

HILJADU ZDRALOVA i LEPOTA I TUGA, 2 romana od Jasunari Kavabate (nobelovac)
ZENA U PESKU od Abe Koboa. Prikaz i utisci o tom romanu imate na mom blogu.
BAZEN od Joko Ogave. Prikaz isto na blogu.
DUG PUT KROZ MRACNU NOC od Shiga Naoje. Nadajmo se da ce i za to biti prikaz uskoro.


To su izbori i moji afiniteti; naravno, ima tu i dalje remek dela (47 RONINA, MORNAR KOJI JE IZNEVERIO MORE, DUSA KOKORO, LICNO ISKUSTVO) ali moj izbor je gorepomenuti.

Toliko.

Za ZNAK SAGITE, Perin iz rajevoSa.

Prevazićićemo početnu nedoumicu u kom ekosistemu bi sledeća informacija najviše bujala - jednostavno ću je staviti ovde zato što (a i zato što je ona tema o japanskoj književnosti suviše zavučena) - i odmah ćemo preći na stvar.

Dakle, još od Nove godine se kanim da predstavim "Knjigu godine 2012." japanskog časopisa Da Vinči... ako ni zbog čega drugog, ono zbog obilja novina iz mnogih žanrova, pa i horora, naučne i epske fantastike (i mnogo - stvarno mnogo - detektivske proze!). Ali, ne daj vraže - nedostajalo mi je vremena za duže poruke! Očekujte detaljan izveštaj u narednim danima.

Kao i mnoge druge liste sastavljene u Japanu, i ova je mešanog karaktera: s jedne strane populistička, jer odlučuju glasovi, od kojih mnogi pripadaju članovima "obične" čitalačke publike; s druge strane umetnički svesna, jer solidan deo glasova dolazi od profesionalnih radnika iz izdavačke branše, pa i kritičara. Tako da se na njoj nalazi i komercijalno uspešan šund i dela neospornog umetničkog kredibiliteta.

Glasanje je obavljeno u nekoliko kategorija - između ostalih, tu su romani, stripovi namenjeni muškoj i ženskoj publici, i eseji/nebeletristika - a tu je i ono za omiljene pisce (ali takođe odvojene prema polu). Moram da napomenem da ne cenim preterano Da Vinčijevu godišnju listu najboljih stripova dobijenu glasanjem, ali izuzetno cenim mišljenje samog njihovog uredništva... ali, otom potom. Verovatno na delu foruma posvećenom japanskom stripu.

Na istom glasanju krajem 2011. godine, omiljeni muški pisac je bio Keigo Higašino. Prošle, 2012. godine, na prvom mestu  našao se... Keigo Higašino! Taj čovek je postao najveća japanska institucija bestselera. Sledeća činjenica može da vam pomogne da bolje shvatite njegovu popularnost: na istoj listi, Haruki Murakami je na trećem mestu, a Higašino ima duplo više bodova (231 prema 461).

Izvan Tokija,
post-2012.

Evo ovako: svake godine književni časopis Da Vinči organizuje glasanje za "knjigu godine", obuhvatajući naslove koji su bili objavljeni od oktobra prethodne godine do kraja septembra tekuće - kažem "tekuće", jer broj časopisa posvećen toj temi izlazi u decembru (iako je moj primerak zbog praznika stigao nešto posle Nove godine). Ovaj put je učestvovalo preko 4600 glasova u kategorijama romana, stripova (grafičkih romana, praktično) namenjenih muškoj publici, onih namenjenih ženskoj, bunko- (tj. džepnih) izdanja, knjiga eseja i nebeletristike, i još koječega što nas ovde ne zanima posebno (hobi i business kategorije), a imamo - kao što sam gore već rekao - i liste omiljenih pisaca (podeljenih prema polu), strip-autora i izdavača. Tu su i najznačajnije vesti iz izdavačke industrije za prethodnu godinu, kao i članak o najznačajnijim krimi- i detektivskim romanima i antologijama najavljenim za 2013. Ja ću sve to uglavnom preskočiti i koncentrisaću se na romane i pisce. Da se ovo ne bi svelo na puko nabrajanje nepoznatih imena među nekolicinom poznatih ili polupoznatih, govoriću samo o nekim (meni) zanimljivim aspektima.

Doduše, vredi napomenuti da je prvo mesto u nebeletristici osvojila Šion Miura (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/646-shion-miura) sa Otomodachi kara onegai shimasu, a u kategoriji stripova Hiromu Arakava sa Gin no saji (Silver Spoon) i Juki Suecugu sa Chihayafuru, što je meni potpuno predvidljivo i neinteresantno, kao i veći deo top 20 u kategoriji grafičkih romana. Pobednik u kategoriji džepnih izdanja je 1Q84 (sva tri dela) od Znamo-već-koga.

Na listi najboljih 50 romana ima izuzetno mnogo - nezdravo mnogo, rekli bi neki - detektivske proze. Prvo, tu je Kejgo Higašino (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/648-keigo-higashino), koji ima čak tri naslova na listi. Doduše, samo za Kyozo no dokeshi ("Virtuelni klovn") znam da pripada tom žanru u punom smislu - to je, u stvari, 7. deo čuvenog serijala o profesoru fizike poznatom pod pseudonimom Galileo, koji pomaže policiji u rešavanju naizgled nerešivih slučajeva. Druga dva Higašinova naslova su Namiya zakkaten no kiseki ("Čuda prodavnice "Namija"") - a o ovome znam samo da se u toj radnji rešavaju ljudski problemi, i sugerisana mi je neka vrsta fantastike - i novi roman iz crnohumornog serijala Warau shosetsu ("Smehoromani").

Dalje, En Mikami sa 3. delom svog mega-bestselera o prodavnici polovnih knjiga "Biblija"; Tokuja Higašigava (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/523-tokuya-higashigawa) sa nastavkom svog takođe mega-popularnog naslova Nazotoki wa dina no ato de ("Rešenje zagonetke sledi posle večere"), koji ovaj žanr osvežava sa dosta humora; Mijuki Mijabe (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/685-miyuki-miyabe), članica čuvene Ozavine grupe, čije me je prisustvo pozitivno iznenadilo (nisam bio svestan da ima novi hit), sa Solomon no gisho ("Solomonov lažni dokaz", 3 knjige); Jukito Ajacuđi (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/227-yukito-ayatsuji), jedan od začetnika novog talasa ortodoksnog detektivskog romana krajem 80-tih, sa novim nastavkom serijala o specifičnim zdanjima u kojima su se dogodili zločini ("Ubistvo u kući čudnih lica (maski?)"); Kotaro Isaka (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/632-kotaro-isaka), jedan od najpopularnijih mlađih pisaca, sa kombinacijom detektivskog i natprirodnog, predstavljen sa Yoru no kuni no Kupa ("Kuper iz noćne zemlje") i kolekcijom priča PK (znam, znam, rekli smo "romani", ali i zbirke priča su tu našle utočište), i još mnogi drugi.

Paradise Lost od Kođija Janagija (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/241-koji-yanagi) je špijunski triler (videti Igru džokera na datom linku), a 5. deo serijala RDG (Red Data Girl) od Noriko Ogivare (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/71-noriko-ogiwara) je čist fantasy. Što se tiče horora, Zang-e od Fujumi Ono pripada tom žanru. Gospođa Ono ima još dva naslova na listi: sopstvenu verziju 100 natprirodnih priča - koje su prema japanskoj definiciji više kaidan nego horor - i 7. deo tinejdžerske serije o istraživačima natprirodnog, Ghost Hunt.

Od istoriskih romana, Mitsukuni-den ("Legenda o Micukuniju") od Toa Ubukate (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/570-tow-ubukata). Ove me izuzetno zanima, pošto sam video delove strip-adaptacije od Ranđo Mijake, a Ubukata se poslednjih godina koncentrisao na istorijsku prozu, i ja se nadam da je to učinjeno bar delimično u duhu Nila Stivensona, pošto sa njim donekle deli i svoj put kao pisac.

Roman Shisha no teikoku ("Carstvo leševa"), koji je započeo naglo preminuli Keikaku Ito (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/1329-project-keikaku-itoh) (aka Project Itoh), a završio To Enđo (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/618-toh-enjoe), je naučna fantastika u tradiciji Meri Šeli i stimpanka, kombinacija kakvu nisam očekivao da dođe iz Japana.

Tu su mnoga dela koja su prošle godine dobila književne nagrade, kao što je kompilacija priča Kagi no nai yume o miru ("Sanjati san bez ključa") od Mizuki Cuđimure (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/438-mizuki-tsujimura). Ovde bih izdvojio i Rakuen no kanvasu ("Rajsko platno") od Mahe Harade (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/975-maha-harada), roman koji je izabran od strane uredništva Da Vinčija za "platinastu knjigu godine" - a kao što sam već rekao, to je uvek dobra stvar (posebno u konkurenciji Hiromi Kavakami (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/893-hiromi-kawakami) i Joko Ogave (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/521-yoko-ogawa), recimo).

Ima i nekoliko tzv. "lakih romana", namenjenih tinejdžerskoj publici, od Ookami kodomo no Ami to Yuki ("Vučja deca Ami (kiša) i Yuki (sneg)") od Mamorua Hosode, po kojem je snimljen čuveni animirani film (ili je možda rađen uporedo?), preko 10. nastavka bestselera Sword Art Online do intertekstualnog meta-romana Išina Nišija (http://www.booksfromjapan.jp/authors/item/336-ishin-nishio), Koimonogatari (Ljubavna priča).

A na prvom mestu? Hiro Arikava sa svojom novom pričom o SDF (Japanske odbrambene snage). Na drugom mestu? Takođe Arikava, sa Sanbiki no ossan futatabi ("Trojica staraca, ponovo") - kao što ime kaže, ovo je nastavak knjige Trojica staraca (iako "starac" nije baš idealan prevod za "ossan"). Veliko iznenađenje za mene, u svakom slučaju. Arikava je meni do sada bila poznata kao autor serije Toshokan senso (Ratovi biblioteka), koja ima i svoju animiranu verziju.

Ukratko:
01. Leteća PR soba (Sora tobu kohoshitsu) - Hiro Arikawa
02. Trojica staraca, ponovo - Hiro Arikawa
03. Čuda prodavnice "Namija" - Keigo Higashino
04. Beležnica slučajeva prodavnice polovnih knjiga "Biblija" 3 - En Mikami
05. Rajsko platno - Maha Harada
06. Virtuelni klovn (Galileo 7) - Keigo Higashino
07. Solomonov lažni dokaz (ili možda "svedočenje"?), sve tri knjige - Miyuki Miyabe
08. Zang-e - Fuyumi Ono
09. Božja dijagnoza 3 - Sosuke Natsukawa
10. Rešenje zagonetke sledi posle večere 2 - Tokuya Higashigawa
11. Kuper iz noćne zemlje (ili možda "Noćne zemlje"?) - Kotaro Isaka
12. Legenda o Micukuniju - Tow Ubukata
itd.

Omiljeni pisci - muškarci (samo prvih 5 mesta, radi lične udobnosti  :!: ):
01. Keigo Higashino
02. Kotaro Isaka
03. Haruki Murakami
04. Honobu Yonezawa
05. Natsuhiko Kyogoku
...

Omiljeni pisci - žene:
01. Hiro Arikawa
02. Miyuki Miyabe
03. Shion Miura
04. Fuyumi Ono
05. Mizuki Tsujimura
...

Sutra, u 19 časova, u NUB Republike Srpske, Banja Luka, održava se VEČE JAPANSKE KULTURE. Sadržaj je raznolik - predstavljanje NAOKO fondacije kao i kursa japanskog jezika, mala izložba manga crteža i origamija, japanska kinematografija, neki fazon oko japanske poezije itd.

Ko je u mogućnosti neka svrati. Ja tek danas saznao, ali idem, naravno.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.knjizara.com%2Fslika%2F52590&hash=2a1141ff6aa834cc9f2900419dae6516eb63ae24)

Mesečeva princeza
usmeno i pisano u japanskoj drevnoj književnosti

Autor: Danijela Vasić

Monografija Meseceva princeza posvecena je proucavanju najstarije fantasticne price u Japanu - Price o sekacu bambusa (Taketori monogatari, kraj IX veka, nepoznati autor). Delo je zacetnik i izraziti predstavnik japanskog pripovednog žanra monogatari, koji živi i danas. Bogati svet imaginacije i složena, a ujedno kompaktna struktura, razlozi su što je bilo veoma cenjeno u književnim krugovima na japanskom dvoru. Lepota Price o sekacu bambusa ujedno je i lepota japanske narodne književnosti. Motivi iz usmenog fonda ugradeni su u temelje sižea, ponegde su izmenjeni gotovo do neprepoznatljivosti i potpuno prilagodeni novom okruženju. Tim osnovama autor je dodao likove i realije iz svoga vremena, kako bi provocirao savremenog citaoca i cak ga naveo na razmišljanja o izvesnim politickim temama. Sve spone razlicitih slojeva tradicije, koje je pisac isprepletao sa kritickim prikazom japanskog dvora i iskoristio u stvaralackom postupku, prilagodivši ih svojoj poetici i umetnickom izrazu, samo su polazna tacka od koje krece razvojna linija monogatarija. Iz tih osnova izrasta individualno obojena, slikovita, dinamicna i maštovita književna tvorevina. Stilsko i jezicko bogatstvo Price o sekacu bambusa prevazilazi formalnu jednostavnost narodne književnosti, ali je njegova vrednost veca upravo zato što cuva dragocenosti koje su inace mogle biti izgubljene.
Ova knjiga predstavlja donekle izmenjenu i skraćenu doktorsku disertaciju podnaslovom "Žanr monogatari u starojapanskoj književnosti sa posebnim osvrtom na Toketori monogatari", u poređenju sa srpskom narodnom prozom...

Izdavač: Tanesi
Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-81567-60-9
Redni broj izdanja: 1
Format: 24 cm
Broj strana: 220
Povez: Broširani povez
756 din.

I Was No Tourist: My Travels Through Tokyo's Sex Underworld (http://flygirl.jezebel.com/i-was-no-tourist-my-travels-through-tokyos-sex-underwo-1695928184)

Quote

After Tokyo's bubble economy burst, the Roppongi district—once an upmarket quarter with exclusive nightlife—became known for its massage parlors and sex clubs, largely staffed by foreigners. It was here that I found myself, one steamy August night, sitting in a darkened strip joint while the police knocked on the door.

Roppongi's unseemliness was tolerated for a while but by the early years of the 21 ^st century, with an Olympic bid on the horizon, Governor Ishihara had initiated a "Clean Up Tokyo" campaign aimed to make Roppongi respectable again by replacing the clubs with department stores, five-star hotels, luxury residences, and shiny new luxury store/hotel/residence. Butas Roppongi was rising skyward, I was descending deeper into the area's underworld.

I went traveling just about as soon as I was able to leave home. It began with a flight to Tokyo, where, aged 19, I spent three months working in a hostess club, then made a loop around the southern hemisphere before returning back to the U.K. for college. A few years later, armed with a degree but few prospects for making anything of myself, I returned to a place where I could at least make someone else of myself and earn a pretty good amount of money doing so: Roppongi.

I returned to Tokyo early 2005. As I had done seven years earlier during my first stint living there, I found work at a hostess club. Hostess clubs are on the outer fringes of the mizu shobai or "water trade," a euphemism for Japan's sex trades. All hostesses were required to do was to look pretty, top up drinks, light cigarettes and make conversation with customers. It was a basic service job dressed up in evening gowns and low lighting. I had enjoyed hostessing the first time around; it was good money and I had liked the artifice of it all, pretending to be a party girl. And it felt just far enough removed from the sex industry to feel safe. Two years after my first trip, however, there had been a murder. An Englishwoman named Lucie Blackman had disappeared while out with a customer beyond the confines of the club—a platonic date known as a dohan. The club charges a fee to the customer for taking the hostess outside and the hostess is required to form an artificial relationship with the customers. The relationship must be convincing enough so that these patrons are willing to pay extra for her company. Many of the clubs have a strict requirement that their employees go on at least one dohan per week; they fire those women who cannot meet the quota, so the pressure to accept a dohan, even from someone who might seem a bit creepy, is strong.

As the investigation into Lucie's disappearance proceeded, it became clear the man accused of her death, Joji Obara, had been drugging and raping women on dohans for years. Police hadn't taken complaints about him seriously, allegedly because they came from women working in the mizu shobai. "The mizu shobai woman," writes Anne Allison in her book on hostess clubs (http://www.press.unchicago.edu/ucp/books/book/chicago/N/bo3683957.html), "is constructed as a female who transgresses her nature." In an interview given to TIME (http://www.content.time.com/time/magazine/article/0,9171,108848,00.html) magazine in 2001, one hostess club owner talked about the time he went to the police to report an assault on a staff member: "I am a club owner, and she was a hostess," he said. "They looked down on that. They refused to open a case."

Obara was eventually found guilty of the earlier manslaughter of an Australian hostess, in addition to dismembering and disposing of Lucie's body (which was found seven months later). He was not, however, convicted of her actual murder. Stung by criticism that the police didn't care about women working in the mizu shobai, Tokyo police showed their compassion with a new focus on busting on them. This nicely coincided with the Clean Up Tokyo campaign, with a particular focus on criminal foreigners.

Determined to stay in place, my fellow mizu shobai workers and I took precautions. We walked to and from work via backstreets, wearing nondescript clothes and our hair bundled under baseball caps. We stored our customers' phone numbers under coded names because we had heard that the police were stopping women and going through their phones hoping to find evidence of illegal work. Although none of us actually knew anyone this had happened to, we became inured to the atmosphere of paranoia.

The story of Lucie's murder hung heavy around Roppongi for years afterwards, always within easy reach of a customer—particularly the self-described "playboys" who'd been frequenting the clubs for years—who wanted to scare, or maybe impress, us with their familiarity with Lucie or the suspect. My Tokyo life seemed to orbit around the case. I worked in the same club as Lucie. I was there two years before her disappearance; later the club changed its name and I returned after four years. Barely two months laterI was fired for not getting enough dohans, so I moved on to another club.

One beautiful spring afternoon when the cherry trees were in full bloom, I was in my room phoning customers and asking them to take me on a dohan, when another girl in my guesthouse told me she worked at a club where no-one cared if you went on dohans or not. It took a while for her to tell me this was actually a strip club, but by that point, I didn't care. Tired of the dohan expectations and general bullshit, I finally quit hostessing altogether; I wanted to make more money without having to maintain pseudo-relationships with customers, so I started stripping. Coincidentally I found myself again in the same building as where I started, working in a strip club one floor above the club where Lucie had met the man who would eventually dismember her. But the new club was just my kind of place: totally relaxed, no delusions of sophistication like in the hostess clubs or in the "classy" strip clubs where you were expected to wear evening gowns and do your hair and nails. In other words, it was a dive.

Lucie's story was never too far from my mind and, on that muggy August night when the police knocked on the door, I thought of her again. She had lied to her family about what she was doing in Tokyo, as had many of us. Whenever I felt scared in Roppongi—of the police, of the customer who later stalked me, even of earthquakes—I couldn't help thinking what might be said about me if I had been exposed as a hostess or a stripper. The British press had gleefully sensationalized Lucie's job and mined her private life for clues as to what could have led such a nice girl to such an unseemly job. There was a sense from the police, the press, and the (alleged) murderer that a certain kind of woman gets what's coming to her.

"It would be so humiliating to die here," said one of my coworkers, a Danish dancer, as the glasses slid off the tables in the aftershocks of a small earthquake. She laughed, but I didn't think she was really joking.

The strip club's door was always locked because almost all of us were working illegally and couldn't risk undercover cops just walking in and busting us when we tried to sell them a dance. This called for an elaborate scheme by which to get customers into the club. A handful of women soliciting on behalf of the club (in Tokyo these individuals were known as "flyers") were charged with approaching potential customers on the street and striking a deal that would entice them into our club. She would then escort the customer upstairs, while another phoned mama-san to tell her to unlock the door and, if it had been a dead evening so far, crank up the music and wake the girls dozing on the sofas.

The fact that our club was on the seventh floor of a building that also housed Seventh Heaven, a glitzy American-style strip club with gorgeous, model-like dancers and proper DJs, was a gift to the flyers. They could play up their non-native tongue and pretend they had heard a target ask for "seventh floor" rather than "Seventh Heaven." By the time the sucker had paid cover for our divey little club with strippers that would never make the cut at Seventh Heaven, a handful of dated hip-hop CDs and a chrome pole so inexpertly assembled in the corner of the tiny room that it popped out of the ceiling one time when my friend did a pole trick, it was usually too late to argue about how we'd misled him.

The night that we faced the fact that we might leave in handcuffs otherwise had some potential: I had been working a customer, but mama-san hustled him out of the door with some story, then killed the music and turned off the lights. It was never said but always assumed: the police were here. I leaned back into the overstuffed velvet couch, turning my head to look out the window. On the street outside there were three white vans. Experience told me that if the police got past our locked door and found us, those were the vans that would take us away.

Serena, the Ethiopian dancer, was confident it wasn't our turn to be raided. She had a theory that the police focused on one ethnicity at a time: raiding the Russian clubs on Thursday, for example, and the Chinese clubs on Friday. It was a theory that was neither convincing nor reassuring: our club was run by a Nigerian-Cameroonian couple, staffed by Ghanian flyers, a Mongolian waiter, and strippers from Russia, Sweden, Kenya, the Philippines, Cameroon, Israel, and the U.K, drawn from all over the world to try our luck in Tokyo. How would we know which night was our turn?

The police had knocked on our door and, receiving no response, moved on. Serena might have been right that we were not about to be raided but, still, there was no way that we could leave the building without coming face-to-face with the police. We were all a little unclear of our rights in such a situation but knew we would have some difficult explaining to do if an officer saw us on our way out the door. It was safer to stay hidden.

At 5 a.m., assured that the police were gone, mama unlocked the door for us to leave. Across the short hallway, the owner of the Filipina club was locking up and ready to go home.

"They were here," he told us. "I told them that you were closed." We all hugged him expressed gratitude for his show of solidarity in a hard business. Three months later his club was raided and all of the women working there were deported. He later committed suicide.

Soon, Tokyo started feeling different. As winter set in, my friends were leaving one by one: some were burned out and headed for a Thai spa to detox, others were unable to renew their three-month tourist visa one more time. Everywhere I looked in Roppongi, things were changing. I had survived thus far, but my life was out of step with the time and I doubted I could cling on much longer. I stuck it out until the one-year anniversary of my arrival, when my fourth three-month visa expired, then left for the promised calm of a Thai beach—just like so many mizu shobai workers before me, and the many who would follow.

Karen Gardiner is a freelance writer from Scotland currently residing in New York. Follow her on Twitter at @karendesuyo (http://twitter.com/karendesuyo).

Ona Japanka gore izgleda...prirodno (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fygopro.it%2Fweb%2Fimages%2Fblocks%2Fshout_box%2Fuhoh.gif.pagespeed.ce.wQeoaWBeDt.gif&hash=38a5569f944108d49f2b3a5ccdc4afe5fa4ce5ee)

Neither.

Imala sam prilike da pogledam podosta J-horora i nekoliko nehorora, ali to je to.
Ne osecam nikakvu bliskost sa kulturom, bas nista zajednicko sa mentalitetom. Rispekt za one koji vole i koji se identifikuju, svakako ima dosta pozitivnih stereotipa o Japanu i narodu.

Na netu sam se susrela sa par japanofila, stranaca inace, nisu mi ostavili bas dobar utisak. Forma naucenog ili prirodjenog autizma ne u smislu poremecaja nego bihevijoralnog paterna, hladni i distancirani, nema veze koliko se dugo 'znate' tj komunicirate s njima. Nesto jako cudno, uvrnuto sto mozda potice iz potrebe da izmene sebe ne bi li sto vise licili na Japance, vredan, ljubazan ali nekako povucen i introspektivan narod, sa puno weird fetisa, izuzetnom tradicijom, ali i modernom kulturom koja mi nije, rekoh, nimalo bliska.

Jedan takva osoba - japanofil, Portugalka, goth, ziva enciklopedija, i jako odbojnog ponasanja  ;) rece da Japanci, u Tokiju prakticno beze ispred turista (valjda Amera) koji bi da ih dotaknu, pricaju s njima, smaraju, ne bi li preslo malo japanstine i na njih, sta li.  :) Kapiram da su Ameri bucni i nepristojni, ali i ovo mi se ucinilo kao jednako nepristojno. E, to je ta distanciranost, nekakva socijalna fobija na nacionalnom nivou.
Cini mi se da je ovo jedan od naroda koji se puno mistifikuje, zahvaljujuci kulturi i zenama  :evil: koje, tradicionalno, imaju podredjenu ulogu.
Jos jedna stvar, izgleda da je sex as we know it za njih prevazidjena kategorija, mozda kao rezultata povlacenja (socijalne fobije, techno svet, hikomori) i otudjenja na koje, doduse, nijedno moderno drustvo i metropola nije imuna.

Da li ste gledali dokumentarac 'No Sex Please, we're Japanese'? http://www.imdb.com/title/tt3303274/ (http://www.imdb.com/title/tt3303274/)
Meni je bio zanimljiv.  8-)

to sto nazivas socijalnom fobijom na nacionalnoj razini obicna je arogancija.
kao turiste znam ih poput skoro "obicnih" ljudi, ali i tu se nazire ego, kao radisne ljude s kojima jednom prilikom dijelih smjestaj kao potpune manijake, i to ne u smislu workaholica, a imao sam i prijatelja koji je rodjen u nj te prije ca. 20 godina emigrirao u japan, redovno dolazio i prenosio razne anegdote, da bi se na kraju vec skoro tri godine vodio kao nestao, sto se saznalo na neobican nacin: tako sto je njegova stanodavka iz nipona kontaktirala roditelje u nj da joj plate kiriju.

Vrlo moguce da je arogancija. Palo mi je na pamet u par navrata mada Japanca u zivotu srela nisam, samo one wannabe. Ima arogancija razne oblike.

arogancija koja se inace rijetko srece, mislim u toj shirini. kao da bi vecina japanca pripadala nekoj uzdignutoj indijskoj kasti.
idi za vrijeme sezone u njemacki rüdesheim, tada tamo dominiraju.
radisni dvojac od vlasnika smjestaja trazio da im dovede djevojcice za sex, djecu, ovaj u cudu, pa se ponapijali, desetine flasa zestokog iz bara koji nam bio na raspolaganju, onako, otpiju malo iz flase, te razbiju o pod (neke plocice, sve popucalo), firma platila, pa ih pozvali da se opravdaju, a posto se smjestaj nalazio na brdascu gdje nekad vrsena smaknuca, dosli na ideju da im dolazili i obuzeli ih duhovi. tako ih vratili u nipon te zamijenili slicnima. i to nisu bili neki baustelci; gospoda u odijelima. ali bar su mi rekli sve sto me zanimalo.
i to je bilo zanimljivo: radilo se o odredjenim finesama koje smo mi ukrali kinezima (!), pa skrivali od kineskih pogleda tokom njihove posjete, ali nama ukrali japanci kad usli u partnerstvo, koji usavrsili, pa mi usavrseno ukrali od njih, te im na kraju i prodali tehnologiju koja je nekoliko godina poslije bila ionako prevazidjena i bezvrijedna. [/ot]

Pojma nemam, meni mange, anime i uopste japanska umetnost i kulutura nikada nisu bile bliske. Ne postoji nista sa cime mogu da nadjem neku dodirnu tacku. I can appreciate it , but not enjoy it.

Da, nije rjec Weeaboo danas opste koristena bez razloga. Jap-Pop-Culture gutaci, znaci, povrsnost, kic, infantilnost...

Inace, volim ponesto od njihove knjizevnosti, naravno - filmove, od mangi - uglavnom horror-related stuff, a sto se tice anime - vecinom anime-filmovi, sa iznimkom za NGE i Bebop. Nacin na koji te obuzme njihova kultura a da toga procesa nikad u potpunosti nisi svjestan.

Zapravo, meni se dopada kultura u kojoj svako zna svoje mjesto, neophodna hladnoca i distanca - posebno iz ove nase balkansko-slavenske, sentimentalno-vulgarne, urlicu-na-groblju perspektive.

Quote from: Black swan on 22-12-2012, 18:32:03
mrzim japan zbog jedne kurve i njezine sestre zmije  xfuck5 xfuck5 xfuck5 xfuck5

šokiran sam da sam ja ovo mogao napisati :D

www.youtube.com/watch?v=fMHj3U3-RA4&list=PLYvkZSo6TlarE9jX7OPMC9uzFCd2FefQk&index=3 (http://www.youtube.com/watch?v=fMHj3U3-RA4#ws)

:?:

 Black Miss Japan fights for race revolution (http://news.yahoo.com/black-miss-japan-fights-race-revolution-041830696.html)

Quote
Tokyo (AFP) - Ariana Miyamoto entered the Miss Universe Japan beauty contest after a mixed-race friend committed suicide. And she endured abuse after winning the crown because of her skin colour. Far from being put off by the backlash, Miyamoto resolved to use her new-found fame to help fight racial prejudice -- in much the same way British supermodel Naomi Campbell broke down cultural barriers in the fashion industry a generation ago.
"I'm stubborn," said Miyamoto, the daughter of a Japanese mother and black American father, who turned 21 on Tuesday.
"I was prepared for the criticism. I'd be lying to say it didn't hurt at all. I'm Japanese -- I stand up and bow when I answer the phone. But that criticism did give me extra motivation," she told AFP in an interview.
"I didn't feel any added pressure because the reason I took part in the pageant was my friend's death. My goal was to raise awareness of racial discrimination," added Miyamoto, who was bullied as a schoolgirl growing up in the port town of Sasebo, near Nagasaki.
"Now I have a great platform to deliver that message as the first black Miss Universe Japan. It's always hard to be the first, so in that respect what Naomi Campbell did was really amazing."
Social media lit up after Miyamoto's victory in March, many critics complaining the title should have gone to what they called a "pure" Japanese, rather than a "haafu" (the Japanese pronunciation of "half", a word used to describe mixed race). 
Miyamoto, who turns heads in Japan with her caramel skin and height of 1.73 m (5 ft 8 ins), admitted she has had to toughen up.
"I used to get bullied as a kid but I've got mentally stronger, to protect myself," said the model, whose first language is Japanese, screwing up her nose in mock horror when handed an English menu by a waitress.
"When I was small I stood out and always felt I had to fit in with everyone. I'd try not to bring attention to myself, but now I say what I feel. I do things my own way.
"I want to start a revolution," Miyamoto added with a laugh. "I can't change things overnight but in 100-200 years there will be very few pure Japanese left, so we have to start changing the way we think."
- 'Shock of the new' -

The hostility Miyamoto faced sits at odds with a government-sponsored drive to promote the country overseas as "Cool Japan" and entice foreign tourists for the 2020 Tokyo Olympics.
Some point to the success of mixed-race celebrities such as Rola -- a model of Bengali, Japanese and Russian descent -- and half-British singer and actress Becky as proof of Japan's openness to change.
"It's possible that some conservative people might feel Ariana Miyamoto doesn't fit the traditional Japanese image to represent the country," said psychologist Yoko Haruka, a regular on Japanese TV.
"It's just the shock of the new. But she certainly has the chance to be a pioneer, and it's an excellent opportunity for Japan to become more globally aware."
Miyamoto argues that any shift still favours Caucasian or Eurasian lineage in an overwhelmingly homogenous country, where multi-racial children make up just two percent of those born annually.
"In Japan there are hardly any black models or TV personalities," she said. "Most celebrities are like Rola or Becky. Hopefully I can help create a Japan where anyone can make things happen."
Should Miyamoto win the Miss Universe finals later this year, she would spend a year living in splendour at New York's Trump Towers -- and her influence over issues close to her heart, which also include gender identity disorder, would be greatly enhanced.
But despite her noble intentions, Miyamoto has no plans to run for political office just yet.
"I'd like to use my position to become a leader," she smiled. "I'm like a sponge -- always absorbing new things. But I haven't thought too deeply about politics yet. It's still a bit early to think about becoming Prime Minister!"

Move Over Hello Kitty, This Sanrio Food Shits (http://kotaku.com/move-over-hello-kitty-this-sanrio-food-shits-1737286530)

Anime Actor's Cocaine Arrest Proves You Should Never Do Drugs in Japan (http://kotaku.com/anime-actors-cocaine-arrest-proves-you-should-never-do-1739139309)

Dobro me podseti: u Banja Luci, 31.10.2015, u 19h, u gradskom pozorištu "Jazavac" održaće se veče japanske kulture i japanskog sporta. Obzirom da sam...uslovno rečeno, saradnik na organizaciji ove manifestacije, bilo bi lepo da narod iz ovoga kraja podrži malo tu manifestaciju :)

Biće prisutan čqk i zamenik japanskog ambasadora, biće promocija maketa japanskih građevina, štand sa knjigama japanskih autora, predavanja, prezentacije Nanbudo japanske borilačke veštine....slobodno svrnite :)

Sent from my Samsung Galaxy Note 4

Explaining the Biggest News in Japan: a Boy Band Apology (http://kotaku.com/explaining-the-biggest-news-in-japan-a-boy-band-apolog-1753725615)

     The Insanely Confusing World of Japanese Addresses (http://jalopnik.com/the-insanely-confusing-world-of-japanese-addresses-1778165230)

Japan Is Trying To Destroy Tattoos [Update] (http://kotaku.com/japan-is-trying-to-destroy-tattoos-update-1747046619)

Господине Крљићу, драго ми је да делимо интересовање за Јапан.  :lol:

http://srbin.info/2013/11/24/starosedeoci-japana-su-bili-beli-samuraji/ (http://srbin.info/2013/11/24/starosedeoci-japana-su-bili-beli-samuraji/)

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=256 (http://vesna.atlantidaforum.com/?p=256)

Ставићу овде јер је реч о Јапанкама.

http://lemondediplomatique.hr/japanke-u-borbi-za-ravnopravnost/ (http://lemondediplomatique.hr/japanke-u-borbi-za-ravnopravnost/)

Quote
Japanke u borbi za ravnopravnost
Johann Fleuri
Gotovo dvije od tri žene u Japanu okončavaju svoju karijeru kada postanu majke. To je jedan od razloga zašto ta zemlja stoji jako loše na svjetskim ljestvicama rodne ravnopravnosti, ali i uzrok japanskih demografskih problema. Usprkos pojedinim vladinim mjerama koje zadnjih godina teže poboljšati situaciju, tržište rada i dalje ostaje jednim od glavnih mehanizama diskriminacije žena u toj zemlji

Mori Tomoko (37) aktivna je žena koja se ugodno osjeća u svojoj koži. Živi u Tokiju i radi u komercijalnoj službi velike američke hotelijerske grupacije. Ponosno govori o tome kako je nedavno dobila promaknuće i postala menadžerica. "Moje radno vrijeme znatno je produljeno, ali zadovoljna sam. Moje mi je poduzeće ukazalo povjerenje." Odnedavno udana, voljela bi imati dijete prije četrdesete godine. Ipak, stidljivo nam povjerava: "To bi mi moglo zakočiti karijeru".

Japanke, čini se, i danas moraju birati između posla i majčinstva. Gospođa Mori pokušava ne dramatizirati: "Kad bih mogla istodobno dobivati podršku države i sačuvati svoju plaću i položaj, mogla bih imati dijete..." No, kao protiv svoje volje, istoga trena pokazuje rezerviranost i na koncu zaobilazi temu. U Japanu, žena koja postane majka nema mnogo šansi da joj se povjere odgovorne pozicije: rukovodioci tvrtki smatraju da su majke previše zaokupljene onime što se događa kod kuće.

Statistika je neumoljiva: dok Japanke nikada u većem broju nisu završavale visoke škole, 60 posto njih prestane raditi kada rode svoje prvo dijete. U trideset godina njihov se profesionalni položaj znatno pogoršao: tek nešto više od 44,2 posto žena ima stabilan posao s punim radnim vremenom, naspram 67,9 posto koliko ih je bilo s tim statusom 1985. godine. Usporedbe radi, broj onih koje rade skraćeno radno vrijeme strelovito se popeo, s 28,5 posto 1985. godine na 43,9 posto 2015. godine.

Vlada Shinza Abea tvrdi da je to pitanje jedan od njezinih prioriteta. Premijer je u ožujku 2014. godine formirao vijeće za promociju zapošljavanja žena. Još u travnju 2013. godine vlada je usvojila "Deklaraciju o aktivnostima za društvo u kojemu žene briljiraju" i pokrenula nešto što je nazvano "Womenomics". Cilj je da do 2020. godine na odgovornim položajima bude 30 posto žena. Zasad su daleko od te brojke. Trenutno je svega 64 posto žena radno aktivno (uključujući skraćeno radno vrijeme) naspram 84 posto muškaraca.1 Kad bi ženska zaposlenost bila jednaka onoj muškaraca, "radna snaga porasla bi za 14 posto", ističe Takegawa Keiko, glavna ravnateljica vladina ureda za ravnopravnost spolova.

Još od zakona o jednakosti spolova donesenog 1987. godine, Japanke su aktivnije u osvajanju poslovnog svijeta. Njihova stopa ukupne zaposlenosti bila je 1985. godine tek 53 posto. No većina ipak odlazi s položaja čim na svijet donesu dijete, a samo 11 posto njih zauzima odgovorne položaje.

Žensko sveučilište u Tokiju provelo je 2011. godine anketu među pet tisuća žena kako bi se shvatilo zbog čega odustaju od studija. "Prvi navedeni razlog, daleko najzastupljeniji (63 posto odgovora) bio je manjak poslovnih perspektiva", objašnjava Osawa Machiko, direktorica Sveučilišta. "Najambicioznije su prve koje odlaze." Od ostalih razloga tu su podizanje djece (32 posto), koje je postalo kompliciranije zbog nedostatka mjesta u jaslicama, te njega o starome roditelju (38 posto), koja često pada upravo na ženu.

Ova se situacija također objašnjava sramnom diskriminacijom, koja je rezultirala time da je Svjetski ekonomski forum klasificirao Japan na 104. mjesto od 142 zemlje s obzirom na jednakost muškaraca i žena.2 Ograničene na niže poslove, svjesne da će, premda su im sposobnosti iste, muškarac uvijek napredovati prvi, žene postaju ogorčene.

Stručnjakinja za historijsku sociologiju i rodne studije na Sveučilištu u Osaki, Muta Kazue ne okoliša: "Japansko društvo ima strukturni problem prezira i manjka poštovanja prema ženama. Promidžba ženskog rada uzalud je bila dio službenih politika, jer se žene i dalje jedva smatraju punopravnim aktericama u svijetu rada. A udio privremenih ugovora i dalje raste. (...) Siromaštvo žena predstavlja ozbiljan problem, baš kao i zlostavljanje."3

Muta Kazue već niz godina brani ženska prava. Godine 1989. podržala je radnicu koja je podnijela tužbu protiv kolege zbog uvredljivih istupa i glasina koje je proširio o njezinu seksualnom životu – to je prva javna afera seksualnog uznemiravanja u Japanu koja je završila suđenjem. Naposljetku, upravo zahvaljujući ovom sudskom postupku, u javnom diskursu se ukorijenila riječ sekuhara ("seksualno uznemiravanje").

Prema policiji, 2013. godine je prijavljeno 21.089 slučajeva, to jest dvostruko više nego 2002. godine. Prema procjenama nevladine organizacije Matahara Net, jedna od četiri žene je žrtva uznemiravanja zbog planiranja majčinstva ili zato što ima dijete niske dobi. Iako postoji plaćeni porodiljni dopust, u stvarnosti se njime koristi malo žena (17 posto) jer trpe pritisak nadređenih. Skovan je specifičan pojam: matahara, "majčinsko uznemiravanje". Postao je popularan otkad je 2014. godine jedna Japanka od 37 godina odlučila osnovati udrugu za obranu žena koje ga trpe.

Osnivačicu Matahara Neta, Osakabe Sayaku, poslodavac je tjerao na prekovremeni rad usprkos trudnoći i bolovima u trbuhu. Pritisci i stres uzrokovali su joj dva uzastopna spontana pobačaja. "U Japanu, poslodavci prozivaju žene koje žele iskoristiti pravo na porodiljni dopust, a kolege ih napadaju", objašnjava ona. "Sve dok ne puknu." Dan nakon svog drugog pobačaja dala je ostavku i podnijela tužbu. "Bila sam tako tužna. Tvrtka me toliko ljutila. Postupali su sa mnom kao s lažljivicom i pokušali su iskriviti činjenice na sudu, dok sam žrtva zapravo bila ja."

Otkako javno govori o ovom problemu, brojne žene su se prepoznale u njezinu svjedočenju. Već je 180 njih povjerilo svoje priče njezinom NVO-u, potvrđujući učestalu praksu dijela poslodavaca: uvredljivi istupi, nepravedni otkazi, itd. Ta vrsta postupanja još je češća u slučaju radnica s nesigurnim radnim mjestima (približno jedna od dvije zaposlenice) kao i u određenim zanimanjima: kod bolničarki, učiteljica, njegovateljica, uredskih zaposlenica. "To je samo vrh ledene sante", navodi mlada žena. "Svaki dan primamo sve više svjedočanstava, iz svih dobnih skupina i sektora djelatnosti. Većina žena ne shvaća da su žrtve uznemiravanja. " U zemlji gdje ne postoji "ne", mnoge trpe u tišini.

Jednom kad te buduće majke prestanu raditi, "nemaju drugog izbora nego prekinuti svoju karijeru", zaključuje Osawa. "Kad nakon poroda žele nastaviti s radom, imaju pristup samo nesigurnim poslovima. Njihove su sposobnosti poništene."
Ograničeni programi

Vlada poziva Japanke da preuzmu inicijativu, ali većina ih nije spremna. "Imaju sposobnosti, ali ne znaju kako ih istaknuti." Budući da je studirala u SAD-u prije povratka u Japan 1987. godine, točno u trenutku izglasavanja zakona o jednakosti spolova, Osawa se sjeća svojih prvih predavanja na sveučilištu. "Odlaskom iz domovine stekla sam samopouzdanje koje Japankama jako nedostaje."

Na Ženskom sveučilištu u Tokiju postoji posebno osmišljen program za podršku mladim majkama u njihovu povratku na posao. "Pomažemo im da krenu iznova", objašnjava Osawa Machiko. "Od 2008. godine, tristo žena je tako uspjelo pronaći solidno radno mjesto. Ali ne možemo odgovoriti na sve zahtjeve."

Da bi doskočila problemu brige za djecu, vlada je 2013. godine počela ubrzavati porast kapaciteta za prihvat u jaslice. "U dvije godine otvoreno je 200.000 dodatnih mjesta. Nadamo se da ćemo udvostručiti taj broj do 2018.", tvrdi gospođa Takegawa. Unatoč tome, prema ekonomskim dnevnim novinama Nikkei Shimbun (30. rujna 2015.), broj djece koja bi mogla ostati na listama čekanja po završetku programa procjenjuje se na 23 tisuće.

Istovremeno, vlada je krajem 2015. pokrenula akcijski plan koji se odnosi na sve japanske privatne tvrtke s više od tristo zaposlenika. Dano im je vrijeme "do 1. travnja 2016. da predstave program pozitivnih akcija u korist žena", objašnjava Takegawa. "Njihove će se napore promatrati deset godina i, bude li potrebno, plan će se nastaviti. Dijelit ćemo bodove koji će im omogućiti da se vrednuju na rang ljestvici." Njihove ideje "moraju se smjesta provesti u djela". Za tvrtke s manje od tristo radnika "nema obaveza, ali su zamoljene da poduzmu iste napore".

Ta inicijativa uslijedila je nakon neuspjeha jednog drugog programa, započetog 2014. i namijenjenog istoj vrsti poduzeća. Program je obećavao kompenzaciju od 300 tisuća jena (oko 2350 eura) za zaposlenicu primljenu na odgovoran položaj. Očekivalo se na stotine kandidatura, zbog čega je osigurano 120 milijuna jena. No na kraju programa, krajem rujna 2015., nijedna tvrtka nije prijavila kandidaturu. "Novčana nadoknada bila je premala za značajni rizik: zahtijevalo se da se žene imenuju na odgovorne položaje odmah, dok su one prije trebale proći usavršavanja", objašnjava Kawaguchi Akira, profesor na Sveučilištu Dôshisha u Kyotu i stručnjak za pitanje ravnopravnosti spolova. "Program planiran za ovu godinu mnogo više obećava. Svatko će moći smisliti rješenje po vlastitoj mjeri. Kad javno objave svoje programe, tvrtke će se osjećati obaveznima da ih i ostvare."

Sakuma Hidetoshi, glavni direktor banke Chiba, predvodi inicijativu koja okuplja 27 šefova poduzeća u kojima se aktivna uloga žena u ekonomiji visoko cijeni. Ta inicijativa, pokrenuta usporedo s državnim programom, namjerava razbiti mačistički imidž japanskih poslodavaca. Od srpnja 2015. godine poduzela je sljedeće mjere: omogućavanje ženama da zadrže zaposlenje modulirajući ili smanjujući radno vrijeme po povratku s rodiljnog dopusta (Cross Company); otvaranje jedinica za usavršavanje (Mitsubishi) ili pak novčano kompenziranje zaposlenih – muškaraca ili žena – koji ostaju na poslu u "očekivanom vremenu" (Johnson & Johnson) nudeći im simboličku svotu od dodatnih 50 jena (manje od 40 eurocenti) po danu...

Zadnja bi točka mogla zvučati čudno, ali u skladu s japanskom tradicijom zaposlenik bi trebao ostati na svom radnom mjestu do odlaska svog hijerarhijski nadređenog, čak i kad završi vlastiti posao. Gotovo 20 posto muških radnika od 30 do 50 godina starosti rade šezdeset i više sati tjedno. Za Kawaguchija Akiru, ključ nove dinamike leži u smanjenju radnog vremena, kako za žene tako i za muškarce. "Prosječno tjedno radno vrijeme je 45 sati, čemu valja pribrojiti i desetak prekovremenih sati koji se smatraju obaveznima. To je previše!" Gđa Takegawa dodaje: "Takva obimna satnica stvara velik umor i šteti obavljanju zadataka."

Fleksibilniji raspored mogao bi doprinijeti većoj ravnoteži između posla i obitelji za majku, ali i za oca, koji trenutačno posvećuje samo sat vremena dnevno obiteljskom životu (prema 2 sata i 12 minuta u slučaju zaposlenog francuskog oca4). Slika muškarca na poslu i žene zaokupljene kućanskim poslovima i dalje je jako utisnuta u mentalitet. Od travnja 2014. godine dopusti za brigu o djetetu ponuđeni su oboma roditeljima i naknada je povećana: 67 posto posljednje plaće umjesto 50 posto. Unatoč tomu, samo 2,30 posto očeva iskoristilo je to pravo (2,03 posto prije porasta naknade). Po rođenju djeteta, u 85 posto slučajeva majka je ta koja napušta posao.

Druga prepreka ženskim karijerama je preseljenje supruga na drugu lokaciju ili u drugi grad, koje je nužno za njegovo napredovanje. "Kad Tokijac želi promaknuće, najprije treba prihvatiti posao u provinciji", dodaje Osawa. "Supruge ih prate, čak i kad nemaju novi posao za sebe." Podvrgnute svim tim ograničenjima, Japanke se u manjem broju udaju: 5,3 na 1000 godišnje danas, naspram 10 na 1000 1970-ih godina. A ta stopa je sa sobom povukla i rušenje stope nataliteta: 1,42 djeteta po ženi naspram 2,2 djeteta 1970. godine. Osim toga, u Japanu se djeca rijetko rađaju izvan braka (manje od 2 posto).

Gđa Osakabe priča nam ovu znakovitu zgodu: za djelovanje na čelu svoje udruge primila je u ožujku 2015. godine Međunarodnu nagradu za hrabre žene iz ruku Michelle Obama, supruge američkog predsjednika. Priznaje da tijekom ceremonije nije znala bi li trebala biti sretna ili dubinski ljuta zbog te časti: "Ova je nagrada namijenjena zemljama u razvoju. Kao Japanka, nisam shvaćala zašto sam je primila. A potom sam vidjela svjetsku ljestvicu na čijem je dnu po pitanju jednakosti spolova bio Japan. Tada sam si rekla: 'Istina je, mora se priznati: po tom pitanju mi smo zaista zemlja u razvoju.'"

S francuskog prevela: Mirna Šimat

1 Statistike objavio Ured za jednakost spolova pri Uredu kabineta (koji vodi premijer), "Women and men in Japan 2015″, Tokyo, gender.go.jp.
2 Program Ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP), koji sastavlja indeks s više varijabli, klasificira Japan na 26. mjesto (dok je Francuska na 12.).
3 Nippon.com, 13. travnja 2015. (na japanskom jeziku).
4 Cécile Brousse, "Travail professionel, tâches domestiques, temps 'libre': quelques déterminants sociaux de la vie quotidienne", Economie et statistique, br. 478-479-489, Institut national de la statistique et des études économiques (Insee), Pariz, listopad 2015.

Japanese 'Gore Erotica' Is Slowly Catching On In The West [NSFW]  (http://kotaku.com/nsfw-japanese-gore-erotica-is-slowly-catching-on-in-t-1782902053)

     The Rise of Japanese Geek Tattoos  (http://kotaku.com/the-rise-of-japanese-geek-tattoos-1783436937)

Novi japanski Godzilla film ulazi u distribuciju iduće nedelje:


https://youtu.be/M89VLZgo1Vg (https://youtu.be/M89VLZgo1Vg)

Pravi ga Hideaki Anno poznat po Neon Genesis Evangelion, jelte.

Za one koji bi da razumeju samuraje, predlažem još jednu, po meni važnu knjigu (pa da ne smaram više):     :)


Dajsec T. Suzuki -  ZEN I SAMURAJI, u Srbiji je izdavač bio  Svetovi, 1992.
Knjiga pokušava da odgovori zašto su samuraji, na prvi pogled paradoksalno,  prigrlili jednu u suštini pacifističku filozofiju.

Dakle, o samurajima još nešto :
Hiraoki Sato - Legende o samurajima - ovu knjigu mi je muž maznuo da čita pa nisam stigla da je pročitam (kaže da je za sad ok) ali imate opis na sajtu Tanesija.
Interesantna je i zbirka priča "Manastir Šaolin", koja je više namenjena onima koji se bave Kinom, ali ima lepih i poučnih priča. Ja imam neko ranije izdanje i jedina mi je zamerka bila što se nakon nekog vremena tematski priče ponavljaju (tj. ima više priča koje su varijacija na temu). Nisu baš zen priče, ali slično.

Kakuzo Okakura - Knjiga o čaju - ovo su više eseji koji sasvim lepo dočaravaju istočnjački način razmišljanja. Kratka knjižica koju preporučujem.

E, sad što se tiče šund i popularne literature Erik Lusdbader je svojevremeno bio ekstra popularan sa svojim serijalom Nindža. Ovo je baš literatura za zabavu, kvalitet je...

Kada je u pitanju istorija Japana, 2008 je uradjen prevod izvoda "Istorija Japana - Iz Kodanšine ilustrovane Enciklopedije Japana" koju toplo preporučujem. Ova knjiga je uradjena tako da sa jedne strane imate tekst u originalu, na japanskom jeziku, a sa druge na srpskom i predstavlja udžbenik. (Mislim da je izdavač Zavod za udžbenike)

A ko voli bajke - "Bajke starog Japana" (opet Tanesi) toplo preporučujem. Knjiga je i predivno ilustrovana. Isto tako i Kokoro ima dvojezično (japansko-srpski) urađene Japanske bajke (1-3).

(nemam inače nikakve veze ni sa jednom od izdavačkih kuća, ali moraću da im tražim naknadu za ovoliku promociju  xrofl)

Quote from: Vedro nebo on 11-08-2016, 11:10:15
(nemam inače nikakve veze ni sa jednom od izdavačkih kuća, ali moraću da im tražim naknadu za ovoliku promociju  xrofl)

Plus promil za sajt koji ti omogućava da ih beskrajno reklamiraš.

Elem, dalekoistočnjaci imaju sasvim drugi životni princip i ponekad ih je teško razumeti kroz merila Zapadnog čoveka. Japan je posebno različit jer je em izolovano ostrvo (bio hiljadama godina) em ima tako malo prostora i prirodnih resursa da sve mora da meri drugačijim aršinima. Svojevremeno (1992. godine) kod mene u stanu je bio Hiroaki Hazu (dopisnik najvećih Tokijskih novina iz Rima, inače to je onaj Japanac koji je iznosio vrlo pozitivne stavove o sukobima u Bosni). Kao čovek sa višemilinijumskom tradicijom sukoba on se u Sarajevu popeo na brdo i sagledao celu situaciju. Shvatio je da su sva strana predstavništva u centru koji pripada muslimanima i koji tuku Srbi i zbog toga Zapadni izveštači pišu samo o srpskim napadima. A on je obišao okolna sela i video čitava poklana sela Srba i sklopio ispravnu sliku. I svašta još nešto.
Ali u dolasku u Beograd, išao je vozom od Užica, bio je zaprepašćen i zgranut sa kilometrima i kilometrima i kilometrima plodne zemlje pod korovom. Korov 4 metra u visinu i tako dokle pogled seže na prostoru između Valjeva i Lajkovca otprilike. Njemu je neshvatljivo da sa ovoliko plodne zemlje mi imamo ikakav problem; kaže Srbija bi mogla da nahrani celu Evropu...
Isto, recimo, zanimljiva pričica vezana za II svetski rat u danima pre Hirošime kada su japanski avioni odnosili pobedu nad američkim jer su bili brži, pokretljiviji, okretniji... Amerima nikako nije bilo jasno kako je to moguće, a HH kaže da su Japanci pravili avione koji ni na koji način nisu štitili kokpit; piloti često nisu imali ni padobran da bi ukupna težina bila što manja.

Takođe, postoji dosta problema u prevođenju dalekoistočnih tekstova. Recimo, oni imaju gomilu reči koje mi prevodimo kao "mudrac" i niko od prevodilaca se nije potrudio da nađe gradaciju u tome, a onda sve prevedeno počne da gubi smisao, posebno kada se radi sa engleskog ili još češće sa italijanskog. Kao što Fipu nije moguće dobro prevesti na engleski, tako i mnoge prelepe japanske mudre pričice uopšte ne mogu da profunkcionišu na srpskom. Toga moramo biti svesni.

Od popularne/fantazy literature preporučam Sagu o Otorijima, australske spisateljice Lian Hearn ( Gillian Rubenstain ). U pitanju je srednjovjekovni Japan, borbe među klanovima i pojedinaca s izvanrednim moćima.

Ako postoji išta po čemu je japanska književnost svetski poznata, onda je to njihovo poetsko stvaralaštvo, pre svega haiku i vaka poezija.

Za one koji ne znaju, haiku se formirao kada se kao ,,otvarajući stih" (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se u Japanu negovala u XVI veku. Sam naziv haiku uveden je pred kraj XIX veka. Najpre se izdvojila rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5. Dopunjujući stih (cukeku) je iskaz u dva reda, od kojih svaki sadrži 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobija se vaka poema. Vaka je poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik japanske poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u ritmu 5: 7: 5: 7: 7, dakle od 31 sloga. Po građi slična sonetu, vaka peva o ljubavi, žalosti ili sreći. Prva strofa često postaje haiku pesma.

Quote from: Stipan on 11-08-2016, 12:44:39
Ako postoji išta po čemu je japanska književnost svetski poznata, onda je to njihovo poetsko stvaralaštvo, pre svega haiku i vaka poezija.

Ja sam svojevremeno dobila na poklon od Dragoslava Andrića (prevodioca) antologiju japanske klasične poezije "Ne pali još svetiljku". Zanimljivo je da gospodin Dragoslav nije govorio japanski već je uporedo prevodio sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog!

Quote from: Boban on 11-08-2016, 12:07:07
Ali u dolasku u Beograd, išao je vozom od Užica, bio je zaprepašćen i zgranut sa kilometrima i kilometrima i kilometrima plodne zemlje pod korovom. Korov 4 metra u visinu i tako dokle pogled seže na prostoru između Valjeva i Lajkovca otprilike. Njemu je neshvatljivo da sa ovoliko plodne zemlje mi imamo ikakav problem; kaže Srbija bi mogla da nahrani celu Evropu...

Ovo im je svima šokantno i zastrašujuće. Naciji koja koristi svaki milimetar zemljišta, svakako je strašno da neko ima toliko zemlje i da ne radi ništa sa njom.

Quote from: Boban on 11-08-2016, 12:07:07
Isto, recimo, zanimljiva pričica vezana za II svetski rat u danima pre Hirošime kada su japanski avioni odnosili pobedu nad američkim jer su bili brži, pokretljiviji, okretniji... Amerima nikako nije bilo jasno kako je to moguće, a HH kaže da su Japanci pravili avione koji ni na koji način nisu štitili kokpit; piloti često nisu imali ni padobran da bi ukupna težina bila što manja.

Da, Saburo Sakai je to jako lepo opisao u "Samuraju". Čuveni japanski "Zero" je bio horor tokom prvih godina rata na Pacifiku. Sećam se da mi je neko ispričao da su Ameri tek kada se srušio jedan negde u Kini 1943. (ne mnogo oštećen) u stvari uspeli da se dokopaju njegovih nacrta a samim tim i prednosti.

Quote from: Boban on 11-08-2016, 12:07:07
Takođe, postoji dosta problema u prevođenju dalekoistočnih tekstova. Recimo, oni imaju gomilu reči koje mi prevodimo kao "mudrac" i niko od prevodilaca se nije potrudio da nađe gradaciju u tome, a onda sve prevedeno počne da gubi smisao, posebno kada se radi sa engleskog ili još češće sa italijanskog. Kao što Fipu nije moguće dobro prevesti na engleski, tako i mnoge prelepe japanske mudre pričice uopšte ne mogu da profunkcionišu na srpskom. Toga moramo biti svesni.

Japanski jezik, kao i japanska kultura, je jednako specifičan upravo zbog te izolacije. Sam japanski ima malo sličnosti sa drugim jezicima. Isto tako, ima specifičnu strukturu gramatike (pridevi se recimo menjaju po glagolskim osnovama). I nekoliko nivoa učtivosti koji ponekad zvuče kao sasvim poseban jezik. Kada sam studirala, japanski se smatrao izolatom - nije pripadao ni jednoj jezičkoj porodici. Sada se sve više govori o japanskoj jezičkoj porodici kojoj pripada japanski i rjukju jezici (najjužniji deo Japanskih ostrva - koji su se do skoro smatrali dijalektima japanskog).

EDIT: Čuveni 'primer' pogrešnog tumačenja je termin 'mokusatsu' koji je navodno doveo do bombardovanja Hirošime

Osobno, meni je ova priča iz Japana najluđa i najdraža, a prema nekima, to je priča o prvom samuraju.
No, i više od toga. :)
U vremenu Heian razdoblja, japanska vojska bila puna regrutiranih vojno sposobnih muškaraca i svi su bili pod zapovjedništvom cara, prema uzoru na kinesko vojno uređenje.
Car se polakomio i odlučio pokoriti sjeverni Honshu, te krenuo u rat.
U zemlji je nastupio kaos, siromaštvo, kako već biva u ratu-pojedinci pljačkaju, bave se profiterstvom, država skuplja porez, i tada nastupi Taira Masakado ( ? - 940), ratnik klana Taira i pokreće pobunu protiv carske vlasti u Kyotu.

(https://s10.postimg.org/qrzs5w7mx/Taira_Masakado.jpg) (https://postimg.org/image/3qj7057z9/) (https://postimage.org/index.php?lang=german)

Bio je velik ratnik, neustrašiv. Ostvarivao je naum lako. Uspio je napraviti i uspostaviti svoju neovisnu pokrajinu u Kanto regiji.

Nedugo nakon toga, u bitci biva ubijen hicem strijele između očiju i tada je dekapitiran od strane carskih pristaša.
Tu počinje "prava uzbudljivka".
Navodno je njegova glava bila izložena na ulicama Kyota, no preko noći je nestala.
Uskoro su je našli, 500-ak kilometara istočno u malom ribarskom selu, gdje je navodno pala sa neba.

(https://s10.postimg.org/5lfyga8rt/lete_a_glava.jpg) (https://postimg.org/image/wj9vi0tet/) (https://postimage.org/index.php?lang=german)

Prestrašeni seljani glavu su oprali, zakopali je i na tom mjestu postavili kamen, napravivši svetište.
Kroz tisuću godina, to malo selo postaje veliko mjesto-Tokyo. :)

I dan danas, milenij nakon tog događaja, Masakadova legenda živi a njegova reputacija traje.
Glava mu je i dalje zakopana na istom mjestu kao i tolike godine unazad, sada u samom centru Tokya, okružena visokim neboderima, blizu carske palače.

Nekoliko puta su pokušavali maknuti njegovu glavu sa toga mjesta, no svaki puta im se naum izjalovio, što samo potvrđuje "moć uklete glave".
Nakon potresa 1923., ministarstvo financija je iskoristilo situaciju prilikom obnavljanja grada i dali su zatrpati jezero, u kojem je navodno Masakadova glava oprana, te na tome mjestu izgradili privremene zgrade za urede.
U periodu od dvije godine, sam ministar financija i na desetine njemu bliskih zaposlenih su pomrli od bolesti i raznih drugih nesretnih okolnosti.
Također su se istovremeno mnogim zaposlenima u tom ministarstvu počele događati neobjašnjive ozljede, uglavnom na rukama i nogama.
Strah je napravio svoje, zgrada je srušena, napravljeno je svetište, na koje se sve do završetka 2. sv. rata dolazila u svečanom ritualu pokloniti japanska vlada.
Zanimljiva je činjenica da je 1940. na mjestu pokopane Masakadove glave udario grom, koji je zapalio i uništio većinu sagrađene strukture oko lokacije "glave", i tadašnji ministar financija na tom mjestu izvodi neobičan obred, u kojem postavlja memorijalan kamen, isti koji stoji do današnjeg dana na tom mjestu.
Prokletstvo uklete glave osjetili su i amerikanci, koji su za vrijeme rata pokušali na tom svetištu sebi izgraditi hangar, ali im se buldožer prevrnuo a vozač poginuo.
To, plus mnoge druge nesretne okolnosti, potaknule su amerikance da odustanu od svoga nauma, i ostave duh nesretnog samuraja u njegovom zasluženom spokoju.

Svi se pitaju što je sa tijelom nesretnika.
Navodno je otrčalo u potrazi sa svojom glavom. :)

Kako god, duh Taira Masakade i dan danas bdije nad Tokyom, a svake godine u svibnju, u centru grada održava se Kanda - Myojin Matsuri festival u njegovu čast.

Jedna crta iz suvremenog Japana, da ne pričamo samo o onom mističnom iz knjiga i krasnih slika vrtova i hramova.
Ovo je ilustracija najprometnije stanice na Zemlji: Shinjuku st., arhitekt Tomoyuki Tanake.

(https://s10.postimg.org/5ybdb4bpl/shinjuku.jpg) (https://postimg.org/image/qv7lfs9qd/) (https://postimage.org/index.php?lang=german)

Ima i film sa uputstvima za upotrebu  :mrgreen:

https://www.youtube.com/watch?v=RREx9eqetxg (https://www.youtube.com/watch?v=RREx9eqetxg)

Дивље Срце, твоји постови су право освежење и служе едукацији.
Искрено да кажем, нисам имао појма за причу о првом самурају, стварно је прича задивљујућа, поготово са детаљима око проклетсва које стигне сваког ко чачка место где се налази његова глава.
Како ми се чини, изгледа да си сличног мишљења о Јапану, тј. да је нама Јапан приказан по зашећереној америчкој ноти.
Још би те нешто замолио да појасниш.
Наиме, поменула си да су те привукле слике Јединице 731 које сам постављао на овој теми.
Око тих слика се дигла прашина, по мени сасвим безпотребно, па би било добро да напишеш шта си тачно мислила под тим да су те слике привукле на тему.
Поздрав.

ali zar nje neuporedivo bolja amerikanizovana verzija japana od one koju smo imali prilke da vidimo na slikama?

edit: moglo je ono nekog da privuce, al da ga privuce da zamrzi japan

Quote from: trt-mrt on 12-08-2016, 16:14:53
edit: moglo je ono nekog da privuce, al da ga privuce da zamrzi japan

Значи истина о Јапану треба да се сакрива да неко забога не би наводно замрзео Јапан?
Па нико није дужан да воли Јапан.

Осим тога, питање је упућено конкретно Дивљем Срцу, а не теби који, осим личног нагађања о љубави и мржњи према Јапану коју могу изазвати 20ак слика које сам постовао, ниси ништа друго допринео овој теми.

Inače, Viljem Džipson je neko vreme bio opsednut Japanom, što se naročito može primetiti u njegovim ranim radovima.

ma ne treba istina o japanu da se sakriva, uostalom to sto si postovao vec svi ionako znaju, tako da bese nepotrebno
a tek ono da niko nije duzan da voli japan. naravno, ali mi smo na japanofiliji, i ovde se bar ljudi potrude da zavole japan, a tesko da ce ga zavoleti onim prilozenim

[/quote]
а не теби који, осим личног нагађања о љубави и мржњи према Јапану коју могу изазвати 20ак слика које сам постовао
[/quote]

dobro, slozices se da su sva nagadjanja licna, i da ne mogu imati tvoje nagadjanje, niti ti moje

sta da kazem, ono su slike koje mogu da izazovu samo revolt i gadjenje, a odatle do mrznje je mali put, slozicemo se svi valjda

konacno i moj skroman doprinos :)

T2, prvo da ti kažem kako nikad nisam bila u Japanu, ali je nekako Japan cijeli život prilazio meni. :)
Bavim se jednom tradicionalnom japanskom borilačkom vještinom, koja uči ljude što je čast, realne poglede na Svijet i ljude, što znači nekome se nakloniti a što kleknuti i kako postati dobar čovjek.

Japan nisu samo anime, gejše, samuraji, roboti i haiku, čudesni parkovi i hramovi, Tori vrata, Japan za mene nije država koju se voli ili ne voli, nego tradicija od koje se može puno toga pametnog naučiti.
Ali ipak, volim Japan. :)

Imam sreću i kretati se u malim japanskim krugovima, te imam i dvoje prijatelja, japanaca, koji žive i rade ovdje. Imam zaokruženu sliku Japana.
Slike su ti po meni bile pogodak baš zato jer u svakom narodu na svijetu ima takvih nekakvih "jedinica" , svi smo zaraženi ratom i ubijanjem i to nije tajna.
Tužno je da nekog par slika iz povijesti može šokirati, dok danas oko nas uživo viđamo i daleko brutalnije i krvavije slike.
Iskreno, da si stavio samo linkove, ne bi ih ni otvarala, a temu bi preskočila, zbog gore navedenih stvari koje sam napisala a i zato jer sam lijena otvarati linkove po forumima. :)

@тртмрт
Ако сви то знате - зашто о томе ћутите?
Капирам да људи кад нешто не знају - онда ћуте јер тако испадну паметнији него да лупетају, али не капирам ако знаш нешто о нечему - зашто онда ћутиш уместо мало да причамо о томе?
Ја не уједам.  :lol:
Слике могу да изазову разне ствари.
Код неког гађење (ко да нисмо на жанровском форуму него на форуму пчелара, медара и умировљеника :) ), код неког порив за даљим истраживањима.
Све је то лична ствар.
Још  да ти одговорим на оно која је верзија Јапана боља?
Није поента у томе, већ је поента која верзија Јапана представља аутентични Јапан?
Зашећерени американизовани окупирани Јапан није аутентични Јапан и као такав мене лично уопште не занима.


Дискутанти су поменули и чувени авион Зеро, односно Нулаш, назван тако због ознака Сунца које је имао на својим крилима и трупу.
Сјајан Мицубишијев производ,  и не би да ме сад неко погрешно схвати, али обзиром да је тадашњи Јапан био савезник тадашњој Немачкој, одувек сам се питао како би на делу изгледала заједничка борба Нулаша и Штука против америчких и енглеских авиона?

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.aviation-history.com%2Fmitsubishi%2Fa6m-7a.jpg&hash=dc0a36da0978b769fd8b0d86edba394cc3826dea)

(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/ad/56/f6/ad56f69189199829554ae106bf00bf38.jpg)


А осмеси на лицима пилота камиказа говори довољно о томе на који начин су они схватали своју мисију.
Ту част и достојанство су амерички окупатори одузели већини данашњих Јапанаца.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F41.media.tumblr.com%2Ftumblr_me7touajIU1reg6u1o1_1280.jpg&hash=4a9fdbfd75761acd098122591e3506ab51b3312b)

(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/fc/Chiran_high_school_girls_wave_kamikaze_pilot.jpg)

pa vidi, nemam ja nista protiv pominjanja te jedinice, samo mi malo skakljivo sto se pominje na temi o japanofiliji. kako znamo da se radi o zlocinima dela vojske, pretpostavljam da je malo onih koji ce biti privuceni, a vise onih koje ce prilozeno odbiti, te tako nikada nece ni imati priliku da postanu japanofili

QuoteЗашећерени американизовани окупирани Јапан није аутентични Јапан и као такав мене лично уопште не занима.

Zašećereni amerikaniziran Japan!
Ovo je potpuno točno. Japanci više ne drže do Bushida a rijetke su tradicionalne familije preostale ali ima ih još, ima.
Još u njima kunjaju onaj samo njihov sadizam i mazohizam,
još imaju red i disciplinu o kakvom mi možemo sanjati još 1000 godina.
Istina je da ne pokazuju emocije jer znaju da ih emocije mogu uništiti. Ali ne znači da ih nemaju. (Vezano uz kešenje ovih kamikaza)

ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno :)

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D1%83%D0%BA%D0%B8%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Кимитаке Хираока (јап. 平岡 公威, 14. јануар 1925. - 25. новембар 1970.), познатији под књижевним псеудонимом Јукио Мишима (јап. 三島 由紀夫), био је јапански књижевник, песник, драматург, глумац и режисер; такође познат и по ритуалном самоубиству (сепуку) након неуспелог извршавања coup d'état.[1] Три пута је номинован за Нобелову награду из књижевности и сматра се једним од најутицајнијих јапанских писаца XX. века. Његова авангардна дела приказују спој модерне и традиционалне естетике, подстичући културолошке и политичке промене, као и бавећи се темама сексуалности и смрти...

...Током 25. новембра 1970. године, Мишима заједно са четири члана Татенокај, под изговором, посећују команданта кампа Ичигаја (Токијски генералштаб источне команде, јапанских одбрамбених снага). Унутар њега, барикадирају канцеларију и везују команданта за столицу. Са припремњеним манифестом и паролама, Мишима иступа на балкон како би се обратио војницима који су се скупили испод. Његов говор је требало да инспирише и покрене coup d'état, враћајући власт у руке цара. Међутим, такав говор је још више изиритирао војнике који су почели да му се ругају. Завршио је свој говор након испланираног времена, вратио се у канцеларију и извршио сепуку (традиционално самоубиство). Место ритуалног кајшакунин-а (онога који завршава ритуал, одрубљивањем главе самоубице) припало је Масакацу Морити; међутим након неуспелих покушаја тај чин препушта Хиројасу Коги.

Quote from: trt-mrt on 12-08-2016, 17:59:42
ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno :)

Nigdje nisam dala mišljenje da je to nešto dobro ili loše ili reklamirala. Rekla sam činjenicu.

Pa dobro, može li se išta napisati onako kako jest, bez da se o tome izražava osoban dojam i da to nužno mora biti dobro ili loše?

Quote from: Divlje srce on 12-08-2016, 17:57:13
Još u njima kunjaju onaj samo njihov sadizam i mazohizam,
još imaju red i disciplinu o kakvom mi možemo sanjati još 1000 godina.

pa dobro, jasno je da se o ovim stvarima izjasnjavas pohvalno, a ako se o njima izjasnjavas pohvalno, jasno je da na njih gledas kao na pozitivne. i sve je to u redu, red, disciplina, ajd i mazohizam, izdrzljivi su znaci, ali mi nejasno kako u nesto pozitivno moze da upadne i sadizam

Quote from: Divlje srce on 12-08-2016, 17:25:13
Bavim se jednom tradicionalnom japanskom borilačkom vještinom, koja uči ljude što je čast, realne poglede na Svijet i ljude, što znači nekome se nakloniti a što kleknuti i kako postati dobar čovjek.

Којом вештином?

Quote from: Divlje srce on 12-08-2016, 17:25:13
Japan nisu samo anime, gejše, samuraji, roboti i haiku, čudesni parkovi i hramovi, Tori vrata, Japan za mene nije država koju se voli ili ne voli, nego tradicija od koje se može puno toga pametnog naučiti.

Исто то кажем и ја.

Quote from: Divlje srce on 12-08-2016, 17:25:13
Slike su ti po meni bile pogodak baš zato jer u svakom narodu na svijetu ima takvih nekakvih "jedinica" , svi smo zaraženi ratom i ubijanjem i to nije tajna.
Tužno je da nekog par slika iz povijesti može šokirati, dok danas oko nas uživo viđamo i daleko brutalnije i krvavije slike.
Iskreno, da si stavio samo linkove, ne bi ih ni otvarala, a temu bi preskočila, zbog gore navedenih stvari koje sam napisala a i zato jer sam lijena otvarati linkove po forumima. :)

Па да, данас се у средствима јавног информисања могу видети разнете лобање, развучена црева из утробе, очи које вире из дупље и делови разнетих тела жртава исламских бомбаша самоубица и терориста , а овде на форуму Знака Сагите се неки праве енглезима којима шатро слике сметају и узнемиравају их.
Смешно.

Quote from: Divlje srce on 12-08-2016, 17:57:13
Vezano uz kešenje ovih kamikaza

Одувек сам се дивио камиказама, мене камиказе подсећају на светле примере из Србске историје попут војводе Стевана Синђелића и дизања у ваздух џебане и целог шанца на Чегру, као и на новији пример мајора Тепића.

Quote from: trt-mrt on 12-08-2016, 17:55:15
pa vidi, nemam ja nista protiv pominjanja te jedinice, samo mi malo skakljivo sto se pominje na temi o japanofiliji. kako znamo da se radi o zlocinima dela vojske, pretpostavljam da je malo onih koji ce biti privuceni, a vise onih koje ce prilozeno odbiti, te tako nikada nece ni imati priliku da postanu japanofili

Баш их жалим због тога што неће слинити на манге и аниме. :)

Мислим, ово што си написао је мало контрадикторно само по себи и представља лажно душебрижништво, јер замисли због 20 слика неко неће постати јапанофил, али га то неће спречити да и поред постојања Magnum Crimena и разноразних Србских стратишта по Хрватској иде тамо да летује.

Quote from: trt-mrt on 12-08-2016, 17:59:42
ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno :)

Онда пронађи средину, садомазохизам ти је ко поручен. :)

Mi zapadni svijet ne shvaćamo običaje dalekog istoka jer smo razmaženi.
Mi imamo jednu viziju sadizma, i taj sadizam smo toliko proširi da je sadizam i ako vikneš na budalu.
Ono što mi smatramo lošim, jedan japanac bez beda uradi: opali šamar ženi jer je zagorila gyoza.

Gdje je tu moje divljenje sadizmu?
Ja sam samo svjesna da postoji.

@T2 kendo

Опа, кендока :)

Мени кендоке изгледају јако зајебано у оклопу.
Нпр., кад видим бодиболидера тад се смејем, ал кад видим кендоку у пуној опреми тад ми није свеједно, још кад крену у напад са бокеном уз киаи.
Имао сам и прилике да спарингујем са кендоком, али сам добио гадно по прстима, баш по прстима и шакама :) јер сам пробао да играм по кедно правилима без узмицања. :)

Пошто волим тетоваже и сав сам истетовиран, ево мало јапанског јакуза стила тетовирања.
По мени најбољи стил са остављеним нететовираним деловима који се уклапају у кошуље, крагне и мајице, тако да нико са стране не може да провали тетоваже и да буљи у њих, јер тетоваже су лична ствар и не треба да се раде због других или због трендова који владају.

http://www.piercingmodels.com/yakuza-tattoos/


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fvothuat.vn%2Fwp-content%2Fuploads%2F2014%2F12%2F1aaa.jpeg&hash=85540886c7431ffc37fd44cb76fe154e0ab4366c)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F66.media.tumblr.com%2F660d1fc591a08653724b8d3ae5837137%2Ftumblr_inline_nrfntyIsUx1rcfobs_500.jpg&hash=4a868c0da04ef6ea421462d9c6ce97df36101926)

(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/9c/9b/1e/9c9b1ed9a695be78b5a084393e637109.jpg)

(https://pp.vk.me/c635104/v635104399/22bb/o43NKdpQTHc.jpg)

@T2, sparing je ako ti nisi bio u bogu-u, sigurna sam bio teško zezanje, hahaha.
Baš mi je drago da znaš za kendo, makar kendo više nije što je bio.
Puno su ga omekšali, uveli strogo bodovanje ali eto, imamo često treninge gdje si damo oduška. ;)
I samo da te ispravim, radimo treninge sa shinaiima, mačevima od bambusa.
Bokenima radimo kate i druge neke stvari.

Tetovaže pozdravljam, proučavam, ali to nije za mene. :)

Нисам имао штитинике за руке, али сам имао ону маску , и ништа нисам кроз њу добро видео, све је рецкасто. :)
Спаринговали смо бокенима, пошто ја шинаи нисам никад држао у руци, а са бокеном сам радио јер аикидоке раде са њим.
Значи успели су и кендо да комерцијализују...
Једино је још аикидо остао ван такмичења, што због жеље оснивача Морихеја Ушибе, што због немогућности да се борбе заврше без тешких повреда.

Aikido je nešto posebno! Bravo za tebe!
Sada se i pregovara da Kendo postane dio olimpijskog natjecanja, a to znamo što znači i gdje će kendo završiti.

inace, kad smo vec kod jedinice, postoji i onaj ozloglaseni kineski 'man behind the sun', u kome pravom lesu ispadnu creva u hiperbaricnoj komori, i u kome stotinak namerno izgladnelih pacova zarad efekta, u skucenijem prostoru, nasrne na macku

It's 2016 And I'm Buying A New Japanese Fax Machine (http://kotaku.com/its-2016-and-im-buying-a-new-japanese-fax-machine-1785288793)

(https://s3.postimg.org/yka1jbes3/FB_IMG_1471201870764.jpg) (https://postimg.org/image/ff6s9k03z/) (https://postimage.org/index.php?lang=german)

Kusumoto Takako  楠本高子 (1852-1938) u dobi od 16 godina.

Bila je kći Kusumoto Ine 楠本 イネ (1827–1903), prve japanke koja je bila liječnica zapadnjačke medicine u Japanu.
Roditelji Kusumoto Ine bili su Kusumoto Taki, kurtizana iz Nagasakija i Philipp Franz Balthasar von Siebold (1796–1866) njemački liječnik.

The World of Japanese Vending Machines (http://kotaku.com/the-world-of-japanese-vending-machines-5988536)

toliko o japanofiliji:

ZEMLJA KOJA IMIGRANTE NE PODNOSI! 'Rođen sam u Japanu, nikada nisam napuštao granice, pričam samo japanski; VLADA 'Marš van iz naše zemlje!' (http://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/zemlja-koja-imigrante-ne-podnosi-roden-sam-u-japanu-nikada-nisam-napustao-granice-pricam-samo-japanski-vlada-mars-van-iz-nase-zemlje/5294839/)

u biti bi im trebalo lupiti sankcije poput onomad juznoj africi na banane, ne ih promovirati.

U Japanu živi i radi dosta Latinoamerikanaca. Ne znam da li je većina tamo ilegalno ili ne, ali to ne menja situaciju. Japan je poznat kao narod sa vrlo slabim nacionalnim ponosom, tako da ne znam koliko gornja priča zaista drži vodu. Naravno, pričam o mladjoj populaciji, ne o političarima.

prica je maltene jos blaga; to je opce poznato stanje.
imao sam prijatelja koji "emigrirao" u japan, jedan varazdinac iz nj, proveo tamo nekoliko godina, pa prije nekoliko godina nestao bez traga.
tek se javila neka baba roditeljima u nj da joj kao plate nekakvu stanarinu koju joj kao ostao duzan. nestao? on, stakor ili buba-svaba = isto. koga briga.
u japanu je stranac (useljenik) manje od stoke.
u biti, ne bih ni pljunuo na njhovu tradiciju i dostignuca.

Ali i Japanci beže iz Japana. Tamo je često nepodnošljivo čak i njima, i bilo kome od njih ko je imao priliku da živi u Evropi ne bi palo na pamet da se vrati.

Tako da, ne pokušavam da zataškam stvari, samo da ukažem da su, možda, samo deo jedne šire kulturne situacije.

Quote from: ridiculus on 24-11-2016, 07:58:01
Ali i Japanci beže iz Japana. Tamo je često nepodnošljivo čak i njima, i bilo kome od njih ko je imao priliku da živi u Evropi ne bi palo na pamet da se vrati.

Tako da, ne pokušavam da zataškam stvari, samo da ukažem da su, možda, samo deo jedne šire kulturne situacije.

ne mijesajmo dvije potpuno razlicite stvari.
kako koji japanac individualno dozivljava japan ili europu, prica je za sebe. japanac nije izopcen iz drustevnog uredjenja i prezren.
dok je ovaj navod oko problematike sa useljenistvom nesto deseto, te japan jedna od zemalja vrijedna teskog prezira.
da ne postoje privredni interesi koji postoje, imao bi tri milijarde sankcija, bio izoliran poput sjeverne koreje i dragog vodje, te medijski redovno provlacen kroz blato.

sta znaci "dio shire kulturne situacije"? kako uopce uvesti pojam kulture u slicno? nema to veze sa kulturom.

Kako odnos prema rasi ili nacionalnosti nema veze s kulturom? Nasledjuje se biološki ili šta? U Japanu samo starije osobe sa iskustvom u nečemu, nekoj struci, zanatu, ili veštini, imaju autoritet. Svi drugi,  žene, mladi, deca, stranci, niži su na lestvici vrednosti. To se teško menja, ali sasvim sam siguran da, kada bi došao stranac, i dokazao se nekim herkulovskim delom, bio bi prihvaćen bez problema.

taj odnos ne moze postojati u pozitivnom ili "pravdajucem" smislu. to nije kultura.

japansko drustvo nije izolirano pleme pigmejaca, amazonskih indiosa ili kakvih arapa. to nije drustvo koje do jucer zaobilazio progres. osim na jednom prakticnom podrucju: nitko im jos nije rekao da nacionalizam i rasizam vise nisu na cijeni, imamo kao neka osnovna ljudska prava koja vrijede za sve sto bi definirali kao homo sapiens sapiens. ili se samo prave malo glupi.

znaci, u jednoj opcenito toliko naprednoj civilizaciji, tehnoloski, rasisticki/nacionalisticki odnos ne moze biti dio "kulture".

Let's Talk About Japan And Sickness Masks  (http://kotaku.com/lets-talk-about-japan-and-sickness-masks-1740939773)

Suvremeni Japan:

https://youtu.be/cZq6gVS1WTw

U Japanu je normalno radno vrijeme od 8 do 18, često se ostaje produženo do 20h, a nakon posla se ide s poslovnim kolegama na večeru do 23, ponoći.
To baš ne ostavlja vremena za ikakvo druženje ili traženje partnera. Stvar je sistema i onoga što se od ljudi očekuje, ne u samim ljudima.
Japan je stoga jedna od zemalja s najvećom stopom samoubojstava.
Ovo nije rješenje ničega (hologramski partneri), ali izgleda da je najbliže što će mnogi od njih ikada doći do obiteljskih odnosa. :(

Уништи их висока технологија...

Da, T2.
Šteta, taj narod ima famoznu povijest, tradiciju, običaje, festivale.
Kad smo već kod festivala odn. vašara, nije zgoreg ovdje postaviti link na festival o kojem zapadni svijet ništa ne zna, niti očekuje od Japanaca:
https://en.m.wikipedia.org/wiki/Kanamara_Matsuri
Mitologija im je zbilja fenomenalna. :)

Фестивал прославе плодности, а слично томе се славило у Европи, само је уместо фалуса била подизана дугачка мотка.

Quote from: Divlje srce on 25-02-2017, 00:36:28

U Japanu je normalno radno vrijeme od 8 do 18, često se ostaje produženo do 20h, a nakon posla se ide s poslovnim kolegama na večeru do 23, ponoći.

Ali prave sistemske korake da ovo izmene:

Japan wants workers to clock out early on 'Premium Fridays' (http://asia.nikkei.com/Politics-Economy/Economy/Japan-wants-workers-to-clock-out-early-on-Premium-Fridays)

Japan ima bezbroj lica, a zapadnjačka mjerila i ocjene su nedostatne da Japan definiraju. Zato im stalno izmiče iz ruku.
Japan je za mnoge mističan, tajanstven, ovakav i onakav; ono što je mene oduševilo najviše je njihovo poštivanje druge osobe, čast, održanje dane riječi,  a zapravo jednostavnost kojom zrače u komunikaciji.
Oduševljava me i njihova "pretjerana" ljubaznost i uviđavnost, npr. kada se kondukteri i vozači vlaka ispričavaju svakom putniku pojedinačno zbog kašnjenja (inače nezamislivog događaja) prijevoza, ili npr. ovakvi potezi:
https://www.google.hr/amp/www.independent.co.uk/news/business/news/japanese-company-apologises-for-9-cent-price-increase-a6972566.html%3famp

I zato isto, Japan  xlove5

Jedna od bezbroj priča o najpoznatijem japanskom slatkišu, mochiju.

https://m.youtube.com/watch?v=tmSrULDVRPc

Japanci (tradicionalni) vrlo ozbiljno shvaćaju svoj rad, ulažu 100% sebe.

Evo, i Panasonik pokušava da limitira radno vreme (mada na 11 sati  :lol:  ):

Panasonic wants employees to relax, limits work days to 11 hours (https://www.cnet.com/news/pansonic-wants-its-workers-to-relax-and-work-80-hours-max/)

Imaju u suvremenom Japanu ozbiljne probleme, da. Neće vjerojatno to nikad priznati. Preponosni su da se predaju očajavanju... ali vidi se da su svjesni da im nešto nedostaje.
:)

https://youtu.be/ON9d2rPq6YY

Surprise Your Date By Beating Up Fake Bad Guys At Japanese Theme Park  (http://kotaku.com/surprise-your-date-by-beating-up-fake-bad-guys-at-japan-1794909460)

Japanese Manners Made Easy  (http://kotaku.com/japanese-manners-made-easy-1797117693)

The Man Who First Played Godzilla Has Died  (http://kotaku.com/the-man-who-first-played-godzilla-has-died-1797622711)

Quote
"Dok nas restart ne rastavi": Japanci se ŽENE VIRTUELNIM DEVOJKAMA

Japanski muškarci sklapaju brakove sa mladama iz virtuelne realnsoti, uz ceremoniju venčanja koja izgleda kao iz naučno-fantastičnih filmova.

Japanac obučen u svečano odelo sprema se da oženi virtuelnu devojku iz crtanog filma. Ovakve scene sve su češće u jednoj od tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta.

"Par" razmenjuje zakletve i gleda se u oči preko specijalnih naočara, pre nego što razmene prvi poljubac u prisustvu, "jednako realnih", gostiju.

Koncept je potekao od anime video igrice u kojoj igrači mogu da razvijaju i održavaju "veze" sa virtuelnim devojkama, piše "RT".

Za igrače koji su "posebno posvećeni svojim devojkama" kreatori igre su dizajnirali način "kako bi se parovi venčali", piše "RT".

Za sada nema detalja o tome kako su mladenci proveli prvu bračnu noć.

http://www.blic.rs/vesti/svet/dok-nas-restart-ne-rastavi-japanci-se-zene-virtuelnim-devojkama/b4s6wrz

Quote
FENOMEN "KAROŠI" TRESE JAPAN Mladi Japanci umiru na poslu - BUKVALNO!

Zaposleni u Japanu imaju najviše radnih sati u svetu, a neki mladi Japanci bukvalno rade dok ne umru, zbog čega se apeluje na vladu ove države da nešto preduzme.

Mičijo Nišigaki bila je ponosna majka kada je njen sin jedinac dobio posao u velikoj japanskoj telekomunikacionoj kompaniji, čim je završio studije. Voleo je kompjutere, i činilo mu se da je ponuda bila sjajna na tako jakom tržištu poslova kakvo vlada u Japanu. Sve dok dve godine kasnije nije morao da prespava dedinu sahranu zbog umora.

- Govorio mi je da je zauzet ali da je sve u redu. Ali, kada je došao na sahranu mog oca, nije mogao da ustane iz kreveta. Rekao mi je: Pusti me samo malo da odspavam, ne mogu da ustanem - priča Mičijo.

Kasnije je saznala od njegovih kolega da je često radio prekovremeno.

- Obično je radio sve do poslednjeg voza, ali ako bi propustio polazak, spavao bi na radnom stolu. U najgorem slučaju radio je preko noći, sve do 22 sata narednog dana - 37 sati ukupno - ispričala je njegova majka.

Dve godine kasnije Naoja je preminuo u 27. godini, predozirajući se lekovima, a nakon njegove smrti u Japanu je zvanično usvojena reč "Karoši", što znači smrt od prekovremenog rada.

Japanci rade do 100 prekovremenih sati mesečno

U kulturi Japana ustaljen je običaj prekovremenog rada, i ovo nije nov fenomen. Prvi put je zabeležen 1960-ih godina, ali je nedavno zabeležen porast broja "Karošija".

Na Božić 2015. godine, Matcuri Takahaši (24), zaposlena u japanskoj agenciji za marketing "Dencu", izvršila je samoubistvo skokom sa zgrade. Nakon nemilog događaja saznalo se da je poslednjeg meseca jedva spavala jer je radila 100 prekovremenih sati.

Ovoliki prekovremeni rad nije neuobičajen, posebno za novozaposlene u kompanijama.

Tužno je jer mladi radnici misle da nemaju drugog izbora. Ako nećeš da daš otkaz moraš da radiš i do 100 sati prekovremeno, a ako daš otkaz, ne možeš da preživiš. Nesigurnost radnog mesta je sve učinila gorom - kaže Makoto Ivakaši, zaposlen u organizaciji "Pose" koja pruža pomoć mladim radnicima.

Kultura prekovremenog rada

Zvanična statistika beleži na stotine slučajeva smrt od prekovremenog rada, bilo da se radi o srčanim udarima, gušenjima ili samoubistvima, ali pojedine organizacije tvrde da su cifre daleko veće.

Gotovo četvrtina japanskih kompanija tera svoje zaposlene da rade i više od 80 prekovremenih sati mesečno, često neplaćeno, piše BBC, dok 12 odsto zaposlenih radi i više od 100 sati.

Zbog toga je japanska vlada pod pojačanim pritiskom da reaguje, ali je teško razbiti decenijama staru radnu kulturu koja je usađena, gde je sramota otići sa posla pre kolega ili šefa.

Ranije ove godine Vlada je zato predstavila sistem "premijum petka", podstičući preduzeća da puste zaposlene ranije, oko 15 sati, svakog poslednjeg petka u mesecu, a takođe podstiču radnike da češće uzimaju odmore, koji imaju pravo na 20 slobodnih dana godišnje. Međutim, oko 35 odsto njih ne uzima ni jedan.

Teraju ih kući gašenjem svetla u kancelarijama

Lokalna vlast okruga Tošima, distrikta u predgrađu Tokija, uveli su meru gašenja svetla u kancelarijama u 19 časova, kako bi naterali ljude da idu kući.

- Želeli smo da uradimo nešto uočljivo. Ne radi se samo o skraćivanju radnih sati, već smo želeli da ljudi budu produktivniji i efikasniji, tako da svako može da uživa u slobodnom vremenu. Želeli smo da potpuno promenimo radno okruženje - rekao je manadžer okruga Hitoši Ueno.

Primedba koju je izneo zapravo ima smisla jer Japan od svih G7 zemalja ima najmanju produktvinost među razvijenim ekonomijama po utrošenom vremenu, iako ima najviše radnih sati.

Međutim kompanije tvrde da ove mere ne rešavaju suštinu problema - da mladi radnici umiru jer rade sa mnogo energije predugo. Kao jedino rešenje zato predlažu da se stavi zakonska granica na prekovremeni rad.

Ranije ove godine vlada je predložila ograničavanje prekovremenog rada na 60 sati mesečno, ali da bi firme mogle da to produže tokom "perioda gužve".

http://www.blic.rs/vesti/svet/fenomen-karosi-trese-japan-mladi-japanci-umiru-na-poslu-bukvalno/fnykp08

Quote
KAROŠI Japanska policija istražuje samoubistva zbog previše rada

Policija je pretražila kancelarije japanske marketinške kompanije "Dencu" u okviru istrage zbog samoubistva i prekovremenih radnih sati.

Akcija policije usledila je nakon samoubistva 24-godišnjeg radnika ove firme.

Ministarstvo rada saopštilo je da se radi o slučaju "karoši" ili "smrti zbog prekomernog rada".

Desetine zvaničnika ušlo je rano jutros u sedište kompanije "Dencu" u Tokiju.

Pretresi su izvedeni u Osaki, Kjotu i Nagoji, javlja BBC.

Kancelarije u Tokiju već su pretresane u oktobru.

Žena koja je bila zaposlena u ovoj firmi umrla je prošlog decembra, a radila je 105 sati prekovremeno u oktobru 2015. godine i patila je od teškog oblika depresije.

Veliki broj prekovremenih sati, obično neplaćenih, konstantan je problem u Japanu. Veruje se da je taj problem "kriv" za pad privrede i stope nataliteta i da ima posledice po zdravlje radnika.

http://www.blic.rs/vesti/svet/karosi-japanska-policija-istrazuje-samoubistva-zbog-previse-rada/21rx7bm

https://www.youtube.com/watch?v=RYNdiLrvwzA

Quote from: T2 on 13-08-2017, 18:01:52

Zaposleni u Japanu imaju najviše radnih sati u svetu, a neki mladi Japanci bukvalno rade dok ne umru, zbog čega se apeluje na vladu ove države da nešto preduzme.

Pobogu! Pa kada i kako će ti mladi Japanci da obaraju severnokorejske projektile?

Osaka Court's Ruling Helps Destroy Tattoos In Japan  (https://kotaku.com/osaka-courts-ruling-helps-destroy-tattoos-in-japan-1818834734)

Can cutting work hours solve Japan's productivity puzzle? (http://www.bbc.com/capital/story/20170903-can-cutting-work-hours-solve-japans-productivity-puzzle)

The Buddhist Swastika Becomes Popular Slang In Japan (https://kotaku.com/the-buddhist-swastika-becomes-popular-slang-in-japan-1822404738)

In Tokyo, You Can Fight Like A Samurai At The Airport (https://kotaku.com/in-tokyo-you-can-fight-like-a-samurai-at-the-airport-1823453047)

In Japan, It's 'Super Monster Wolf' Versus Wild Boars (https://earther.com/in-japan-it-s-super-monster-wolf-versus-wild-boars-1823644183)

Today Was A Big Victory For Japanese Tattooing (https://kotaku.com/today-was-a-big-victory-for-japanese-tattooing-1830429896)

Naomi Osaka And The Expectations Put Upon Biracial Japanese  (https://kotaku.com/naomi-osaka-and-the-expectations-put-upon-biracial-japa-1832150748)

Japan Says Goodbye To The Heisei Era (https://kotaku.com/japan-says-goodbye-to-the-heisei-era-1834406452)

 Japan Finally Gets Rules About Japanese Whisky (https://kotaku.com/japan-finally-gets-rules-about-japanese-whisky-1846277889)

Kako sam pre nekog vremena i pomenuo, pročitao sam knjigu Pure Invention: How Japan's Pop Culture Conquered the World, fascinantan pregled multimedijalnog prisustva Japana u globalnoj kulturi dvadesetog i dvadesetprvog veka a gde se reč ,,medijum" odnosi ne samo na komunikacione platforme, već, mnogo šire od toga, na različite privredne grane na ovaj i onaj način vezane za kulturu. Možda zvuči malo suvo, ali Matt Alt, autor ovog kapitalnog dela je čovek iz ,,naše" branše, nepatvoreni gik sa korenima u mangi, animeu i japanskim video-igrama, a koji od početka stoleća živi u Tokiju, oženjen je Japankom i zarađuje za život baveći se lokalizacijom ondašnjih video igara, anime radova itd. za Englesko govorno područje. Alt je dugogodišnji potrošač japanske popularne kulture ali i promišljeni publicista – da ne pominjem da povremeno piše za Wired, Asahi Shimbun, Slate... – koji je posle nekoliko uspešnih knjiga što su se bavile elementima japanske popularne kulture (i folklora) kao što su nindže i jokai, te brda eseja što su se opet bavili različitim aspektima japanske kulture i njenog uticaja na zapadnu kulturu (možete nekima od njih pristupiti koristeći ovu stranicu Altovog ličnog sajta), odlučio da je vreme za jedan metodičan, sintetički rad koji će na jednom mestu sakupiti najveći broj argumenata za tezu da je Japan praktično izmislio moderni svet, a u kome mi ostali živimo, te da smo najveći deo perioda od Drugog svetskog rata pa do danas proveli trudeći se – možda i sasvim nesvesno – da uhvatimo priključak sa liderom.

(https://i.imgur.com/mnDTziE.jpg)

Ova teza može na prvi pogled delovati malčice navijački, Alt je bez sumnje hardcore weeb u onom najpozitivnijem smislu te reči, sa ranim interesovanjem za učenje Japanskog jezika još krajem osamdesetih i neprospavanim noćima što ih je provodio uz rečnik i originalne japanske mange Osamua Tezuke, ali Pure Invention nipošto nije primer neodgovornog puštanja mašti na volju i upisivanja značenja tamo gde ga nema već jedna zaista sistematična eksploracija načina na koji se japanska privreda oporavljala posle rata, favorizujući u iznenađujuće velikom obimu industriju zabave i na koji se način ovo dalje pretakalo prema zapadu, ulazeći u severnoameričku kulturu do mere da se ona – neočekivano i jedno vreme neprimetno – razvijala pod snažnim uticajem japanske. Alt je, naravno, sasvim svestan i konspiratoloških tumačenja ove kulturne razmene a koja su tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka dostigla vrhunac paranoje da, jelte, Japan ne samo kvari omladinu i ispira joj mozgove nego i da japanske kompanije bukvalno kupuju Ameriku pred očima naivnih i nedužnih Amerikanaca, pa je posebno interesantna teza u knjizi to da je intenzitet japanske kulturne emanacije prema zapadu svoj vrhunac zapravo dostigao tek u drugoj polovini devedesetih, kada je japanski streloviti ekonomski rast već bio pola decenije daleka uspomena, surova recesija začela svoju dugogodišnju vladavinu, a japanska kultura naprosto postala jedino dostupno izvozno dobro državi čiji su tradicionalni industrijski i privredni snagatori najviše i nastradali nakon što je pukao mehur ekonomskog rasta na kraju osamdesetih.

Jednako važna je i druga teza koja kaže da fascinacija zapada Japanom i njegovom kulturom nije trend vezan samo za devedesete godine prošlog veka, pa ni za dvadeseti vek uopšte, i Alt daje dosta jakih argumenata koji pokazuju oduševljenost i fascinaciju na strani zapadnjaka Japanom još u devetnaestom veku a nakon otvaranja ove zemlje prema ostatku sveta u skladu sa novim političkim i kulturnim vetrovima koji su u Japanu duvali od početka Meiđi obnove. Japan je tokom ovog perioda prolazio ubrzanu industrijalizaciju i vesternizaciju ali su istovremeno i zapadnjaci imali prilike da se dive dostignućima japanske umetnosti, kulture, manufakture... od francuskih impresionističkih slikara, preko britanskih pozorišnih producenata pa sve do Oskara Vajlda čija je izjava da je Japan ,,čista invencija" poslužila i kao naslov ove knjige, Alt daje ubedljivu sliku Japana prepoznatog na ime svoje kreativnosti ali i poslovne preduzimljivosti daleko pre svetskih ratova iz Dvadesetog veka.

Naravno, uspon jakog japanskog nacionalizma i imperijalističkih ambicija, osvajačko ratovanje u Aziji pa onda i Drugi svetski rat i sukob sa SAD, praćen brutalnim bombardovanje japanskih gradova i krunisan prvim ratnim korišćenjem nuklearnog oružja u istoriji pa višegodišnjom okupacijom Japana od strane američke vojske – ovo su temelji na kojima počinje priča o posleratnoj japanskoj re-invenciji i preuzimanju uloge globalnog trendsetera u (popularnoj) kulturi. Alt je ovde raspamećujuće detaljan i ovo nije samo knjiga koja Harukija Murakamija i Hello Kitty posmatra u istoj ravni, i u kojoj su Sonyjev Walkman i Nintendo Entertainment System prepoznati kao revolucionarne ,,sprave za isporučivanje fantazija", u kojoj su Pokemon, Tamagoči, emođiji i Studio Ghibli delovi globalne kulturne baštine, već i knjiga koja detaljno analizira japanski put od nacije koja će posle rata internacionalno biti prvo percipirana kao proizvođač najjeftinijih, nekvalitetnih črčkarija što se kupuju po kioscima a zatim – i veoma brzo – kao nacija koja dominira na tržištu igračaka, elektronike, ali i ,,mekših", manje opipljivih industrija uključujući stripove i animaciju.

Utoliko, fascinantno je čitati o putanji koju je japanska industrija igračaka prešla nakon ratnog pustošenja – tokom kog je uostalom, svaka fabrika pretvorena u fabriku oružja ili vojne opreme – preko bukvalno sakupljanja praznih konzervi i drugog metalnog otpada iz američkih vojnih baza da se dođe do dragocenih sirovina, do dominantne sile koja je, prodajući Amerikancima umanjene verzije upravo američkih automobila (prvo Džipa, zatim Kadilaka) postala najjača na svetu. Obraćanje pažnje na najsitnije detalje i neverovatno niski troškovi radne snage učinili su japanske ,,autiće" – kasnije i druge igračke – najpopularnijim na svetu još pre 1960. godine.

A ovo je samo delić priče. Alt pažljivo meandrira između oslikavanja šire društvene i političke slike i njihovih veza sa kulturom i popularnom kulturom, pokazujući esencijalne spone između brze urbanizacije Japana, posebnih životnih uslova u kojima će se naći novi gradski živalj – radnici i studenti – i narastajuće popularnosti novih strip-žanrova. Manga, koja je u pedesetim godinama procvetala, velikim delom na ime rada Osamua Tezuke koji će kratke humorističke forme transformisati u dugačke avanturističke narative, će prema njihovom kraju doživeti svojevrsnu revoluciju sa usponom gekiga autora koji će svoje radove nameniti odraslima, odbacujući Tezukin fokus na slatke priče namenjene deci i kreirajući radove na razmeđi visoke umetnosti i eksploatacije. Naravno, Tezuka, kao ,,kum mange" dobija veliki prostor u ovoj knjizi ali je jednako važan i njegov prelazak u anime industriju pa i praktično katastrofalna odluka da prihvati za svoj studio autodestruktivnu ponudu rada ispod cene – a što je sam Tezuka subvencionisao iz svog džepa – ne bi li se postigla konkurentna vrednost u nadmetanju sa drugima u filmskoj i televizijskoj industriji, a koja i danas, više od pola veka kasnije diktira cenu rada u japanskoj industriji animacije što mlade animatore doslovno stavlja ispod granice siromaštva ako žele da žive u Tokiju.

Ratovi televizijskih produkcija se ovde prepliću sa ratovima studenata koji naoružani marksističkom literaturom u jednoj i gekiga mangama u drugoj ruci kraj šezdesetih provode okupirajući fakultete i tukući se s policijom, a Alt dalje piše o fenomenu Hello Kitty kao prvoj, praktično inauguralnoj instanci u kojoj su žene dobile mogućnost da preuzmu kreativnu kontrolu ali i menadžerske pozicije u japanskom biznisu, preplavljujući svet ,,kawaii" dizajnom tašni, novčanika, pidžama, rokovnika...

(https://i.imgur.com/CVUiWNR.jpg)

Naravno, posebna pozicija u knjizi odnosi se na način na koji je Sony revolucionisao slušanje muzike kreiranjem Walkmana, pokazujući vrlo plastično kako tehnička inventivnost sama po sebi nije dovoljna i da je njen dolazak u paru sa kopernikanskim obrtom u razmišljanju ono što je garantovalo individualizovanje iskustva slušanja muzike i kreiranje svojevrsnih muzičkih identiteta za svakog pojedinca bez obzira da li bi pripadao ,,tradicionalnoj" populaciji slušalaca muzike. Još je fascinantnije poglavlje koje se bavi usponom karaoke mašina i njihovim pokoravanjem prvo Japana a onda i SAD, ali i demonstracijom kako je karaoke industrija radikalno izmenila prirodu pop muzike. Vrhunac ovog dela knjige je segment koji se bavi nastankom emotikona i emođija među japanskim srednjoškolkama koje su bile rane korisnice pejdžera a zatim SMS servisa na prvim šire dostupnim mobilnim telefonima, čije je spontano izmišljanje nove sintakse sastavljene delom od stilizovanih slika potpuno izmenilo industriju komunikacija do mere da je Appleov iPhone – lansiran u Japanu bez podrške za emođije – nekoliko godina tavorio na policama prodavnica potvrđujući da su japanske tinejdžerke sila koja diktira globalni smer razvoja industrije mobilne telefonije.

Deo knjige koji se bavi Nintendom i video igrama je, naravno, vrlo detaljan ali i podseća da je veliki deo američke populacije do japanske kulture zapravo došao prevashodno preko video igara u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka i da su anime i manga eksplozije iz druge polovine devedesetih bile moguće jer je Nintendo (praćen Segom, kasnije i Sonyjem) uradio artiljerijsku pripremu. Otud je simbolički – ali i sociološki – možda i sasvim prirodno da će prvi veliki fenomen u kome je uspon savremene, ,,alternativne" desnice u SAD postao očigledan biti vezan baš za videoigre.

Matt Alt vrlo spretno uvezuje sve svoje teze u pažljivo sažetu istoriju Gamergatea, 4Chana, anonymousa i njihovog istorijata onlajn i oflajn aktivizma, krećući od 2Chan korena u Japanu, pokazujući kako su fetišizacija japanske popularne kulture (uključujući anime pornografiju) i fetišizacija ,,zapadnjačkog" nacionalizma na kraju porodili moderni (i pomodni?) fašizam koji se skriva iza alt-right brenda. Ironija u kojoj je manga u šezdesetim godinama prošlog veka u Japanu bila simbol progresivističke, levičarske aktivističke agende, da bi smo kroz 4Chan, Stevea Bannona i Mila Yiannopoulosa došli do Trampa u Beloj Kući i aktuelne epohe kulturnih ratova je jasna, ali koraci su logični i podrazumevaju i sociološke preduslove koliko i zlu nameru ovejanih manipulatora. Matt Alt u ovom segmentu piše vrlo analitički ali i bez aktivističke agende, pošteno secirajući korene ovih fenomena, atribuirajući krivicu gde je potrebno, ali bez prenaglašenog moralisanja, a što je vrlo osvežavajuć pristup.

Uopšte, Altov tekst je u čitavoj knjizi naglašeno svež, pun entuzijazma i ljubavi prema materijalu, sa zabavnim, britkim tonom i sposobnošću da se velika količina informacija sažme u narativu koji je uzbudljiv i duhovit. Povremeni, strateški odabrani citati, kao onaj u kome sam Hayao Miyazaki – moderni bog animea i jedini japanski režiser koji je ikada dobio oskara za animirani film – kaže da je ,,ogromna većina japanske animacije napravljena od strane ljudi koji ne mogu da podnesu da gledaju druge ljude" su dragoceni jer, kako je to uostalom u Japanu običaj, uspevaju da sumiraju veliki deo kulture u jasne, probavljive iskaze. Ova knjiga, nastala ne samo kroz rad sa materijalom već i putem mnoštva intervjua koje je autor uradio sa ključnim imenima mnogih medijuma o kojima govori, a zatim i pažljivo anotirana je, slutim, delo koje će dalje biti citirano i poslužiti kao odskočna daska mnogim mladim konzumentima popularne kulture zainteresovanim da shvate Japan, njegovu pop/ kulturu i način na koji se ona prožima sa kulturom zapada.

Nama koji imamo Japanizam stvari možda i ne treba toliko objašnjavati – Dragon Ball Z i Pokemon, Sony Walkman i Playstation, ali i Akira Kurosawa i Haruki Murakami su u Srbiji deo opšte kulture već dugi niz godina – ali Pure Invention je jednostavno toliko metodična, toliko dobro istražena i sažeta knjiga da nije preterano reći da se radi o kapitalnom publicističkom poduhvatu koji do kraja zbilja dokazuje svoje teze i, bez sentimentalizma, jasno pokazuje kako je Japan izmenio svet i kako je svet, konačno, pristigao Japan. Knjigu izdaje Penguin Random House i ona izlazi  22. Juna, pa je sebi možete unapred naručiti direktno sa sajta izdavača. Prijatno.

Aisa Ijiri vam je ponovo u Beogradu, upravo je bila na šarenici, najavljuje se festival neki sledeće godine, pa u to ime:

https://youtu.be/DjRbNPHj0JQ (https://youtu.be/DjRbNPHj0JQ)

Zakleo bih se da je Ridiculus nekada negde ovde pokrenuo topik o jokaima ali pošto ne mogu da ga nađem, evo ovde ovaj zanimljivi članak:

"Yōkai": Illuminating the History of Japan's Imaginary Beasts  (https://www.nippon.com/en/japan-topics/b02504/)

  Yabai! The Most Versatile Word in the Japanese Language? (https://unseenjapan.com/yabai-the-most-versatile-word-in-the-japanese-language/)

 Cool Japan Fund teeters on its last legs after losing 30 billion yen  (https://www.asahi.com/ajw/articles/14774650)

Da vratim na trenutak ovaj topik u igru. Imamo najavu da se snima nova serija u, jelte, franšizi Evangelion, što samo za sebe i nije neka vest, ali JESTE vest da će je pisati Yoko Taro, koga gejmeri najpre znaju po veoma popularnoj igri NieR: Automata a koja je deo serijala NieR a koji je opet spinof serijala Drakengard. Sve to navodim jer Yoko Taro nije čovek sa samo jednom igrom iza sebe, naprotiv. I znajući njegovu poetiku i interesovanja, on je dobar meč za Evangelion...



Nier creator Yoko Taro is writing a new Evangelion series (https://www.eurogamer.net/nier-creator-yoko-taro-is-writing-a-new-evangelion-series)