Promocija dve zbirke pesama, Crna kutija i Zagrljena deca, u izdanju Tardisa, na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, u četvrtak 28. oktobra 2010 u 15h.
Ilustracije za omotnice i u knjigama - Željko Pahek.
(http://)
(//)
Zagrljena Deca
http://skerovicpoetry.blogspot.com/2009/08/blog-post_07.html (http://skerovicpoetry.blogspot.com/2009/08/blog-post_07.html)
Prema ovoj pesmici, Pahek je uradio naslovnicu za Crnu kutiju:
Дрвени свемир
Од крушке и јабуке
Склепах свемирски
Брод
И од дудових нити једра
Да лове ветрове
Сунчеве
Кормило од граба
И дрењине
Кајуту од високог
Цера
А од кедра јарболе и
Весла
Кад стигнем
Омлатићу
Багремовим штапом
Шљиве и
Датуле
Evo još par Pahekovih ilustracija:
(//)
Skoro sve knjige su stigle na Tardisov štand.
Pazarih i, neočekivano, Grbovnika s posvetom autora :|
Mali teaser, iz Crne kutije. Ko nije znao...
Klingonke su
Muškobanjasti
Klingonci
:lol:
Naslovnice su izuzetne, nema ko nije zastao da vidi postere.
Škera je ponešto pročitao iz knjige, i odmah se prodalo nekoliko primeraka. Dobar pisac, dooobar. :)
одоше све моје паре
Još teasera iz Crne kutije: xsex
Предложак за тему о вампирима
Има нечег фројдовског у том архетипском ,,вампирском" клинчу. Изопаченог (сексуалног?) – исисавања енергије неопходне за фантастични чин који обећава екстазу, потпуним исцрпљивањем задате (живе) форме. Занимљиво је да је призор мачора који зајаше мачку и шчепа је својим оштрим зубима за врат послужио транспозицији (ове) идеје – шприц-цуг представе храњења-крвопијења, истовремено и оплодње!
Дакле, (наивко - наивка), шеташ ноћу, заскочи те Принц таме с леђа и зарије ти своје оштре и шупље мачкозмијске зубе у каротиду, истовремено те паралише и – узбуди, а главна последица тога је – страх од трудноће (или ако си мушко) – претварања у вампира! Срк – штрц!
Идем у ноћ и главна ми је брига да ме ко не заскочи... Вук, медвед, или... (од тога је највећи страх) како рече дон Хуан – жена-вештица!
Вампиризам је, вероватно, једна од најуспелијих алегорија, која се може применити на неколико ситуација. Прва је (мада не и изворна српска, али ко зна?) ова брижна тема о несанкционисаном расплођавању, а друга је, наравно – о разбојницима или, модерније, банкарима-крвопијама. О власти, уопште.
Трећа, такође распрострањена, можда и понајвише психолошка – о терету подсвесног и неизвесног (слично као у сновима с парализом и зајахивањем нечистих сила јадног сневача). Сексуална симболика (а и шире) је овде углавном беспомоћност – импотенција... (у жртава), док се вампири и вампируше најчешће кобељају на релацији смисла-и-бесмисла идеје о (дуговечности) бесмртности – а њихов проблем је, наравно, чисто метафизички – ентропија... Што упућује на тражење еликсира – крви. То је принуда идеје или идеја принуде, дође му исто...
Занимљив је случај Дракуле (Влад Цепеш), легенде о Румунском грофу и прослављеном борцу против Турака, која се вештим књижевним поступцима преиначила у легенду о супер-вампиру. Али, ова прича се не може добро психолошки тумачити а да истовремено не породи, опет неки (спекулативни), књижевни облик.
Има доста прича о вампирима који су поприлично аристократски-денди ликови, скоро обавезно надмоћни – опет алегоријски тренутак... – одевени у статусне симболе.
Прави, српски народски вампир, одевен је у вунени џемпер и гуњ...
Најгоре од свега, чак и од пијења крви је – јахање. Оно што највише плаши је управо то зајахивање и лудачко јахање по беспућу, остајање без даха од толике јурњаве. Питање кондиције долази у први план...
Сава Савановић и Петар Благојевић су најстарији српски вампири. Овај други се јављао у сну људима који су после тога умирали. Вирус? Или некакав психо-енџин који убија, каквих има у многих примитивних заједница – рецимо кад се измести оса-света па људи изгубе своје средиште (жижу). А Ружа Влајна је плашила људе извикујући њихова имена или ломећи посуђе остављено да преноћи напољу (неки велики, моћни јеж? Или гелиптер?). У мраку се пажња људи премешта с вида на слух – можда је то само облик акутне схизофреније? Сава је, кажу, био прави дивљак. Хајдук, трговац, напасник, упоран тип и – кавга-џој! Каже прича да је убио своју несуђену драгу с леђа, из кубуре. Одбила га је! Изгледа да је у људе утерао такав страх да су га и следеће генерације упамтиле по зулуму. Тако је живео после своје смрти, исто као и пре.
Треба још поменути да вампирска тела, после смрти власника, остају нераспаднута (слично телима преминулих светаца), једино што морају да се хране (крвљу) да би и даље остала у функцији. Прича о томе да не подносе сунчеву светлост је, највероватније, новијег датума, пошто је, као додатни елемент дефиницији вампира, добра за експлоатацију у причама или филмовима (визуелно ефектно). Као и шкрипа поклопца ковчега или саркофага. Све филмично.
У новије време вампири се често третирају као сасвим изворни облик живота који постоји одвајкада (овде нема да је неко умро па се повампирио). То је сличније третману ванземаљаца него повампирењака. Дошло је и до укрштања вампира с поп-херојима насталим у америчкој машти, па су вампири добили и неке мајмунске особине (као уосталом и најновији Џемс Бонд) – скачу, лете, вриште, кревеље се...
На шта ће све на крају ово да изађе?
U četvrtak 28. oktobra 2010. na štandu Tardisa biće održana mini-promocije S. Škerovića i I. Bakića, tim redom.
Pozivaju se svi ljubitelji vrhunske naučne fantastike :idea: i anarho-liberalne xuzi poezije da svojim prisustvom ulepšaju ovu svečanost.
U nastavku sledi recenzija Adrijana Sarajlije za Škerovićevu knjigu "Crna Kutija".
Magnum opus tek dolazi
Nakon avionske katastrofe zbrajaju se žrtve, šalju izrazi međudržavnih saučešća i istovremeno traga za crnom kutijom. Glasovi koje ova naprava pohranjuje ponekad uspevaju da razjasne uzrok tragedije, ali čak i kada on ostane opskuran, polifonija straha, nade, tuge i ultimativnog uzbuđenja je tu, na traci. Naslov zbirke pesama i filozofema koju držite u rukama dobro je odabran, jer Škerovićeva ,,Crna kutija" odvažno traga za uzrocima poslednjeg trenutka istorije, beležeći zablude koje mu prethode, njegove implikacije i sentiment.
Koncept crne kutije u nauci (kibernetici) takođe je komplementaran naslovu i sadržini ove knjige: naime, autorova egzegeza opisuje ulaze i izlaze različitih sistema koji čine čoveka ili koje je sam stvorio za sebe (fizioloških, socioloških, religijskih...), mudro shvatajući da neke istine jesu neizrecive.
Signalistički inventivan, dosledno ciničan i bespovratno zgađen nad stegama formi i čitalačkih očekivanja, Slobodan Škerović emituje svoje šopenhauerovski samouverene i britke poruke. Tako, smrt biva pozdravljena, ljubav pročitana, a umetnost uzneta do olimpijskih visina. Snagom svog duha i svestranošću intelekta, autor u širokom spektru pojava koje obrađuje, iznalazi kriptogene zakonitosti i servira ih lakonski, kao da su kakvo hladno predjelo. Stoga, verujem da njegov magnum opus tek dolazi.
Bravure Mekdonaldovog junaka iz ,,Bespuća" koji protivnike ubija nadljudskim sarkazmom dobijaju u ,,Crnoj kutiji" svoju poetsku inkarnaciju, Makartijev ,,Sudija" dostojnog demistifikatora, a asinhroni povici svetskih revolucionara svog lucidnog portparola. Kada poruči da oni koji su najbezbedniji, najveća su pretnja, Škerović razložno konstatuje stanje, a tamo gde ustvrdi kako je prvo sve bilo savršeno, a zatim je oživelo, on bespoštedno iznosi vrednosni stav. ,,Crna kutija" je poetsko-filozofski roler-kouster čije kočnice ne škripe... Konstruktor je naprosto odbio da ih ugradi.
Adrijan Sarajlija