Šveđani definitivno zaslužuju poseban topik u okviru KRIMIĆA. Poslednjih godina su se nametnuli kao važni igrači, pre svega zbog Lašona ali tu su i druga ništa manje zanimljiva imena... U okviru Glasova Švedske, danas je na redu tribina/predavanje: FENOMEN ŠVEDSKE DETEKTIVSKE PROZE
Svidele su vam se knjige iz trilogije "Milenijum"?
Ljubitelj ste detektivskih romana?
Pratite svetske trendove u književnosti?
Ukoliko se danas odlučite da posetite Beogradski sajam knjiga, imaćete jedinstvenu priliku da prisustvujete predavanju "FENOMEN ŠVEDSKE DETEKTIVSKE PROZE" u paviljonu Glasovi Švedske, u kojem učestvuju prof. dr. Ljubiša Rajić, profesor skandinavistike, Vladislav Bajac, romanopisac, novinar i prevodilac, i Borislav Pantić, glavni urednik izdavačke kuće "Čarobna knjiga".
Predavanje počinje u 18.30 i traje sat vremena.
Dobro došli!
Evo nešto što sam ranije skicirao na tu temu
http://www.nspm.rs/pdf/kulturna-politika/uspon-svedskog-krimica-ili-zasto-je-hening-mankel-omiljeni-pisac-slavoja-zizeka-q.pdf (http://www.nspm.rs/pdf/kulturna-politika/uspon-svedskog-krimica-ili-zasto-je-hening-mankel-omiljeni-pisac-slavoja-zizeka-q.pdf)
Oscar-nominated director Lasse Hallstrom ("The Cider House Rules," "Chocolat," "Dear John") is set to direct his first Swedish film in 24 years with an adaptation of the best selling crime novel "The Hypnotist" by Lars Kepler says The Hollywood Reporter.
The film is the first in a planned franchise based on the Detective Joona Linna series, arguably the most successful and/or well-known Swedish crime novel series worldwide outside of Stieg Larsson's Millennium Trilogy (ie. The Girl with the Dragon Tattoo series) and Henning Mankell's Kurt Wallander books.
In this novel, Linna investigates a grisly triple homicide where the only survivor, a young boy, is too traumatized to testify. Linna convinces a famous psychologist, against his better judgment, to hypnotize the boy, setting off a terrifying chain of events.
Hallstrom will begin shooting this winter for a planned 2012 release in Sweden. Borje Hansson, Bertil Ohlsson and Peter Possne will produce.
Very interesting.
Posle ubistva ambasadora Rolovića, Hrvati ponovo jašu u Švedskoj...
Goran Visnjic ("ER," "The Deep") has signed on to play Dragan Armansky in David Fincher's "The Girl With The Dragon Tattoo" adaptation for Sony Pictures reports Deadline
In the books, Armansky is the CEO of the firm Milton Security which employs young hacker Lisbeth Salander (Rooney Mara). The character is part of the entire trilogy and Visnjic has signed on for all three films. Armansky's memorable role from the books was reduced to little more than a cameo in the previous Swedish film series.
Daniel Craig and Rooney Mara star in the Steve Zaillian-scripted film which Scott Rudin is producing.
Nisu baš Šveđani ali svejedno...
Trio partner on new series based on successful novelist Jussi Adler-Olsen's Danish series about a Danish police force.
Danish production companies Zentropa and Nordisk Film and German ZDF production house Network Movie are partnering on a new series of film adaptations based on successful novel writer Jussi Adler-Olsen's Danish series about a police force, Department Q.
Adler-Olsen has captured both readers and reviewers throughout the world. Since the publication of the first novel, The Woman in the Cage (2007), Jussi Adler-Olsen's Department Q-series has been successful in many countries. The rights to The Woman In The Cage have been sold for publication in 21 countries throughout the world including the USA.
Zentropa acquired the film rights to the book series when the second book was released, The Pheasant Killers(2008). The Danish production company has now agreed on a cooperation with German Network Movie and Danish Nordisk Film, and the strong alliance are going to bring the thriller-series from paper to the big screen.
Previously, Network Movie, ZDF Enterprises, ZDF and Nordisk Film have worked together on other successful productions, the latest were Stieg Larsson's Millennium Trilogy and the Swedish blockbuster Snabba Cash.
TrustNordisk is the international sales agent on the new Jussi Adler-Olsen movies.
Ovo valjda ovde spada:
Narodna biblioteka Srbije, utorak, 5. april u 19h - predavanje na temu
ŠTA PRETHODI STIGU LAŠONU?
Govori Dean Duda
Izlaganje je posvećeno skandinavskom, uglavnom švedskom kriminalističkom romanu, njegovoj istoriji i mjetu u globalnoj industriji žanra tokom posljednjih stotinjak godina, njegovim glavnim predstavnicima (M. Sjöwall i P. Wahlöö, H. Mankell, H. Nesser, K. Fossum, A. Indriïason, L. Marklund), skandinavskom imaginariju, "švedskom načinu života" i krahu države blagostanja, sociokrimiću kao podžanrovskoj kategoriji, razlozima popularnosti, talasima zločina i njihovoj reprezentaciji, njegovim relacijama s filmskom i televizijskom industrijom; dakle o žanru koji je, uprkos specifičnoj prepoznatljivosti u posljednjih 40-ak godina, najšire zaintrigrao čitaoca tek nakon uspeha trilogije Millennium.
Dean Duda - profesor na odseku za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Objavio više naučnih radova u časopisima, knjige Priča i putovanje (1998), Kulturalni studiji (2002), priredjivač zbornika, prevoda teorijske literature, objavljivao prikaze i članke u novinama i časopisima. Bavi se savremenim književnim teroijama, kulturnim studijama, popularnom kulturom, istorijom i teorijom pripovednih žanrova.
Scandinavian crime drama sells worldwide, ZDF Enterprises also inks deals for new Nordic thrillers "The Bridge" and "Sebastian Bergmann."
CANNES – Danish crime drama The Killing made one at MIPCOM, with German sales outfit ZDF Enterprises closing multiple territory deals for the BAFTA-Award winning series. Licensing deals signed included ones with the BBC, SBS Australia, AXN in Spain, Russia's Channel 1 and KLB in France. The Danish series is the basis for AMC's Emmy-nominated show of the same name.
ZDF also sold two new Nordic crime shows to BBC Four in the U.K.: the 10 part investigative drama The Bridge and the cop thriller Sebastian Bergman, which consists of two TV movies focused on a bull-headed and politically incorrect police profiler, played by Swedish star Rolf Lassgard (Wallander).
Martin Scorsese is set to direct an English-language feature film adaptation of Norwegian author Jo Nesbo's best-selling novel "The Snowman" for Working Title says The Hollywood Reporter.
The seventh book in a series featuring alcoholic and troubled Norwegian detective Harry Hole, the story involves a boy finding his mother's pink scarf wrapped around the neck of a ominous looking snowman. Hole realizes she is the latest victim of a serial killer.
Scorsese's been linked for some time but was awaiting on Nesbo to give final approval. He now has and Nesbo says he's not insisting that the film be shot in Oslo where the book is set.
Matthew Michael Carnahan will pen the script while Tim Bevan and Eric Fellner will produce. A recent adaptation of Nesbo's "Headhunters" has become one of the most successful films of all time in the Scandinavian region.
Zanimljivo bi bilo videti da li će neko kod nas prevesti romane švedskog Ellroya, Jensa Lapidusa po čijoj je prozi snimljen SNABBA CASH.
Ja sam sa Nesbeovim Crvendaćem imao dosta problema. Još nisam siguran da li ću da ga pročitam do kraja. Verovatno hoću. :) Ovaj dil za holivudski film, pa još u toj klasi... Svaka čast! Nadam se da će doći do realizacije.
Mark Mylod je režirao prvu epizodu detektivske serije nastale po liku švedskog doajena krimića Leifa W.G. Perssona. Rainn Wilson, najpoznatiji po seriji OFFICE, igra glavnu ulogu, idiosinkratičnog detektiva-sveznalicu-depresivca, policijsku verziju Hugha Laurieja iz serije HOUSE MD. Inovativnost koncepta serije HOUSE MD i bila je u tome što je detektivska serija bila preneta u bolnički ambijent, dočim ovde detektivska serija ostaje u domenu ekscentričnog olice procedurala. Prva epizoda se pokazuje kao granični slučaj, mislim da je Hart Hanson koji kontroliše adaptaciju Perssonovog rada prilično mejnstrim, i to je istovremeno i odbojno i dobro u ovoj prvoj epizodi. Naime, dinamika je u potpunosti mejnstrim, ali je i slučaj u mnogim aspektima krajnje rutinski, što ne ide baš u korist serije. Opet, ako se setimo neprežaljenih UNUSUALSa, tu su se spajali ekscentrični detektivi i slučajevi i to nije radilo kod publike, dakle, ko zna kako svemu tome treba prići.
U prvoj epizodi se pojavljuje Kyle Secor kao gost. Za razliku od Andre Braughera koji bez ikakve sumnje kanališe Pembletona koji se pretvorio u Giardella u BROOKLYN 99, ovde Secor nažalost nije pravio omaž HOMICIDEu i nije dovodio BACKSTROM u relaciju sa njim.
Ipak, u pojedinim detaljima, ima zanimljivih i vrlo "prljavih" rešenja, i uprkos tome što prva epizoda nije baš skladna, mislim da ću ovoj seriji pružiti šansu. Ima humora, ima one-linera, tu su Rainn Wilson i Dennis Heysbert. To sve nudi minimum intrigantnosti.
Samo još da kažeš kako se serija zove ;) da ne kopamo po netu.
piše bre BACKSTROM, al imdb tvrdi da od prve epizode ide samo downhill pa čekaj Kripa da javi jel se skotrljao
ma jok,serija napreduje i optimum dostiže u drugoj epizodi, e sad ne ide iznad tog nivoa ali meni je ovo jako cool...
Pogledao sam I LAGENS NAMN veterana skandinavskog bioskopskog i televizijskog krimića Kjella Sundvalla. Reč je o ekranizaciji romana Leifa WG Perssona, poznatog po serijalu o inspektoru Backstromu koji je prošle godine imao globalnu prezentaciju u formi Foxove, nažalost ukinute, serije. I LAGENS NAMN je film iz 1986. godine, snimljen je u periodu kada je Persson već napustio policiju i počeo da piše članke i knjige, ipak decenijama pre nastanka Backstroma. Ton ove ekranizacije je stoga dosta daleko od onoga po čemu je Leif danas najpoznatiji, ali i od onoga što danas krasi Scandi Noir.
I LAGENS NAMN je amerikanizovan krimić, možemo ga lagano proglasiti rip-offom MAGNUM FORCEa kome međutim nedostaje upravo "Inspektor Kalahan" da bi bio prava "klopka za Inspektora Kalahana". Glavni inspektor koji istražuje slučaj interventne patrole štokholmske policije koja je uzela zakon u svoje ruke, i pokušava da se razračuna sa raznim prestupnicima a pre svega da udari na jugoslovensku mafiju, krajnje je bled i neupečatljiv.
U nekim svojim drugim radovima, više ellroyevskog tipa, Persson je pokazao fascinaciju ekstremno desnim krilom pripadnika štokholmske policije pa njih ima i ovde, i prikazani su baš kao grupa iz MAGNUM FORCEa, sa sve jednom pripadnicom jer kod Šveđana i među zločincima imaju kvote za žene.
Činjenica da su na meti jugoslovenski kriminalci je zanimljiva, uostalom ovo je pionirski slučaj da je ova mafija prikazana u stranom filmu, premda u ovom filmu ne možemo reći da je anticipiran jako efektan prikaz jugo-mafije iz PUSHERa ili SNABBA CASHa. Ovde su Jugosloveni tretirani pre svega kao doseljenici, prilično amorfni i bez nekih obeležja. Čak ni prezimena nisu baš pogođena iako se jedan od pripadnika zove Miloš.
Ipak, sasvim je logično da se u ovom periodu javljaju filmovi o jugomafiji, a po opisu nekih drugih Perssonovih ekranizacija rekao bih da ga i u nekim drugim delima inspiriše ova kriminalna grupa koja je u jednom periodu dominirala tamošnjim podzemljem.
I LAGENS NAMN je ruku na srce dosta konfuzan film koji uprkos tvrdoj inscenaciji Kjella Sundvalla nema pravu narativnu disciplinu. Između ostalog, postoje jako duge deonice bez glavnog junaka i njegove istrage i po tim detaljima se vidi da Sundvall mnogo više snage troši na kopiranje imaginarijuma američkog policijskog filma nego njegove istinske strukture gde se sve prelama kroz junaka-istražitelja.
Otud i ovaj film ostaje pre svega zanimljiv za fanove krimića i entuzijaste za skandinavsku tradiciju u tom žanra.
* 1/2 / * * * *
Procitao sam Lindu, prvi roman o Bekstromu objavljen kod nas, Lejfa Pesona, i moram priznati da sam veoma zbunjen. Sve vreme sam imao utisak kao da citam nesto sto je pisao Sinisa Pavic, recimo, kao kada bi Tesna Koza zagazila u krimi zanr. A jos vecu zabunu mi je izazvala i cinjenica da Bekstrom ne da nije "heroj" romana, on nije ni anti-heroj - naime, on je jedan nesposobni birokrata koji gleda da zabusava. Dakle, nije neki neprilagodjeni zenomrzac, rasista, ali ipak genijalac - ne, on je samo jedan matori drkadzija koji trosi drzavne pare...
Na kraju, on ni ne resi slucaj ubistva (koji, pritom, nije nista posebno), i potpuno nestane u poslednjih stotinak strana romana.
Dakle, veoma sam zbunjen uspehom ovog pisca i celokupnog serijala.
Drzacu se, vidim, i dalje Nesbeovog Hulea.
Pogledaj seriju, DALEKO je bolja od romana je izvlači Backstromov humor u prvi plan.
Sent from my iPhone using Tapatalk
Pročitao sam LINDU G.V. Pešona, prvi roman o Bekstremu, njegovom signature dtektivu koji je potom dobio i nažalost kratkotrajnu televizijsku seriju. Bekstrema sam prvi put gledao naravno u američkoj seriji, potom u vedskoj seriji nastaloj po serijalu Pešonovoh elrojevskih romana o ubistvu Ulofa Palmea gde ima epizodnu ulogu, i konačno sada u prvom romanu iz njegovog serijala.
Bekstrem je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Pešon želi da kanališe sve frustracije i čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Bekstrem je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem. Naime, Bekstrem nije tipični sposobni policajac autsajder. On je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav on i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako on zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, on ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.
U uobičajenim okolnostima, naravno, postojao bi američki princip u kome je detektiv autsajder najsposobniji i jednim delom ulazi u konflikt sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je "u njemu važno" po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje "zlikovaca" i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure.
Pešon dakle donosi novinu, u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip amričkog policajca otpadnika, sa novom osobinom - nije sposoban policajac, čak naprotiv.
Pešonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu - dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja - zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Bekstrem dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj "uzme pod svoje" ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.
Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Bekstrem komodifikovan, krenuo je od epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.
Sama LINDA je neobičan roman u kome kako već rekoh glavni junak nije ključni detektiv za rešavanje slučaja, tako da se postepeno interesovanje čitaoca na nivou zapleta razdvaja od interesovanja na nivou lika i rezultira romanom koji je strukturalno krajnje dekomponovan.
Jednim delom, Pešonov rukopis je vrlo mek u pogledu karakterizacije, sa dosta blagim opisima istrage, bez mnogo žestine, ali je sam proceduralni deo dosta detaljno iznet. Posebnu specifičnost donosi i izlaganje policijske istrage koja je usledila posle identifikovanja i privođenja počinioca gde se krimići obično ako ne završavaju a ono privode kraju. Rezultat je roman koji svojom neobičnom strukturom ipak ne uspeva da nadoknadi utisak da je mnogo obimniji nego što sadžaj iziskuje i što je najvažnije opravdava.
Srećom, Pešonov stil je pitak i roman se brzo čita ali nema nikakve sumnje da je brzina čitanja srazmerna i niskoj kaloričnosti onoga što na tim stranicama piše.
Pogledao sam MANNEN FRAN MALLORCA Boa Widerberga, prvu bioskopsku ekranizaciju Leifa Perssona, i to u režiji čoveka koji je snimio do tada najuveniji šedski krimić. U ovom filmu iz 1984. Persson po prvi put dobija priliku da ekranizuje svog junaka detektiva Jarnebringa koji će potom protagonista i na televiziji.
Ovaj film je nastao po uspešnom Perssonovom romanu napisanom posle otpuštanja iz policije zbog otkrivanja poznatog seks skandala u švedskoj vladi i policiji i priča se bavi upravo tim slučajem, pokazujući mehanizme pritiska tajnih službi na vladu i policiju.
Priča kreće iz istrage jedne naizgled rutinske pljačke, u kojoj počinilac kreće sa brutalnim uklanjanjem svedoka da bi se sve završilo načinjanjem slučaja koji policajci ni po koju cenu ne smeju da isteraju do kraja.
Widerbergova režija je energična, sa dosta potere kamere i elegancijom čak i u scenama kada se snima sa ramena. Ovaj film je postigao uspeh o čemu govori i činjenica da je isti glmac potom igrao Jarnebringa u filmu I LAGENS NAMN. Uprkos tome što je Widerbergov film bitno bolji o onoga koji će potom snimiti Sjovall, ipak se u mnogim situacijama scenario koji potpisuje sam reditelj oslanja na neke usiljene koincidencije i prikazuje Štokholm kao "manji grad" nego što zaista jeste.
Ipak, ukupno uzev MANNEN FRAN MALLORCA je značajan švedski krimić i bitan doprinos evropskoj tradiciji u ovom žanru. Sve greške kad se ostave po strani, Widerbergova inscenacija i rad s glumcima pokazuju reditelja koji itekako ima upečatjiv rukopis. Od toga profitira naravno i sam Persson kome upravo Widerbergova sigurna ruka omogućuje da dobije dobro struktiranu bioskopsku ekranizaciju.
* * 1/2 / * * * *
Preminuo Henning Mankel.
Sve što ste želeli da znate o švedskom krimiću a niste smeli da pitate.
http://www.beforeafter.rs/kultura/svedski-aranzman/ (http://www.beforeafter.rs/kultura/svedski-aranzman/)
Pogledao sam švedski kriminalističku seriju GOLTUPPEN iz 1991. godine. Scenario je napisao Lars Bjorkman po predlošku Leifa G.W. Perssona a sve je režirao švedski žanrovski specijalista Per Beglund. GOLTUPPEN je krimić sa jakom melodramskom linijom o robijašu koji je zatvoren zbog pljačke koji zbog smrti polubrata neposredno pred izlazak sa izvršenja kazne beži iz zatvora. Shvata da mu je polubrata ubio jak jugoslovenski gang a usput želi da se osveti i cinkarošu koji ga je smestio iza rešetaka. Međutim, istraga o tome ko je cinkaroš dovodi do neočekivanih, i neprijatnih otkrića.
Berglundova režija je dovoljno sigurna da se i poneka "zgodna slučajnost" koja se potkrala Perssonu i Bjorkmanu učini neprimetnom ili da barem manje smeta, a pripovedanje je efikasno, sa vrlo dobrim radom u glumačkom sektoru, kao i u pogledu inscenacije koja je jasna i energična.
Serija je mahom pripovedana iz vizure kriminalaca, ljudi sa raznih pozicija u hijerarhiji podzemlja a policajci koji se javljaju kao kohezivni faktor u priči prikazani su realistično i sirovo. Za nas je zanimljivo da značajnu ulogu igra jugoslovenski gang koji predvodi izvesni Milan Đurđević, imenik vođe Nevernih beba koji ima dara za spektakularno bekstvo iz zatvora po čemu podseća na Arkana. Jugoslovenski krimosi u par navrata opsuju na srpskom, izgovorenom kroz tvrd ševdski akcenat ali mahom među sobom govore na švedskom pa ovde ne možemo govoriti o nekom dubljem ulasku u mentalitetska pitanja kao u PUSHERu ili SNABBA CASHu. Ipak, rekao bih da je ovde jugsolovenskim kriminalcima odata dužna pažnja.
GOLTUPPEN je petodelna mini-serija, realizovana sa film lookom, dosta preooreta i uzbudljivim narativom, kao i sa dozom realizma koja je američkoj televiziji tada još uvek bila vrlo daleka.
Pogledao sam DEN FJAERDE MANNEN, trodelnu mini-seriju baziranu na romanu Leifa G.W. Perssona u kojoj se tematizuje slučaj ubistva od pe četvrt veka, nerešen i naizgled ne preterano važan u kome se naravno desilo nešto što ima ozbiljnu posledicu po bezbednost Švedske. Ovo je jedan iz romana Perssonove serije o Hladnom ratu a glavni junaci su njegovi provereni detektivi Johansson i Jarnebring, naravno kao penzioneri odnosno veterani, dok se Backstrom pojavljuje u svojoj izvornoj formi, kao smetalo.
Serija je precizno i robusno realizovana, priča je zanimljiva, Rolf Lassgard, veteran koji je u svom opusu već odigrao Wallandera i Sebastiana Bergmana nema nikakvih problema da savlada lik Johanssona, ali čini mi se da ova serija uprkos kvalitetu nema onu internacionalnu crossover dimenziju kakvu je recimo imao BRON, pa čak i DEN FORDOMDE odnosno SEBASTIAN BERGMAN. Naprosto, nema tu svežinu prve sezone BRONa i njenu estetizaciju, niti ima tako modernu izvedbu kao DEN FORDOMDE, naročito kada ga je režirao Daniel Espinosa. Ipak, serija je daleko od lokalne, i uprkos tome što je ne mogu odmah zamisliti kao švedski televizijski eksport, ne bi mi smetalo kada bih je pogledao i na nekoj stranoj televiziji.
Za razliku od komike američkog BACKSTROMa, DEN FJAERDE MANNEN je vrlo seriozno koncipirana serija sa dosta veštom rekonstrukcijom epohe i "tvrdom" atmosferom. Svakako da ljubitelji i poznavaoci ne bi trebalo da je propuste.
Stari umutio Nesboa
https://m.youtube.com/watch?v=CGg4U7F7MjY&ebc=ANyPxKqqG7Cv-vKb1mgEqAN2yWuWDZkimXd_NgxmVL6N4jzkIAtvYXymNnUMxKEPbjYCoIzp6vabWHlA8tJnF9_9CGk3Z70oCg
Sent from my iPhone using Tapatalk
Gledali još na TV. Lepo. I Žika posle o otpisanima.Magnifisnt.
Lašona nisam čitao, od Heninga Mankela sam pročitao tri knjige u izdanju Čarobne knjige, i sve tri su ostavile jako dobar utisak na mene.
THE SNOWMAN Tomasa Alfredsona je pažljivo iščekivana ekranizacija Jo Nesboa koja je posle nedelju dana evropske distribucije već doživela da je se sam reditelj praktično odrekne u jednom manevru koji je maltene bez presedana u istoriji kuće Working Title posvećene upmarket projektima, kao i produkciji Martina Scorsesea. Međutim, Alfredson je preventivno odlučio da se zaštiti od shitstorma koji će uslediti posle ovog filma, rekao bih sasvim zasluženo.
Naime, ako je Nesbo imao i ovakve i onakve ekranizacije, u rasponu od odličnih do baš slabih, onda je film koji režira tako prestižni reditelj poput Alfredsona, sa tako prestižnom glumačkom podelom koju predvodi Michael Fassbender, sa trojicom eminentnih scenarista itd. morala pretendovati na mnogo više nego što je na kraju pruženo. U odnosu na pretencioznu Fincherovu ekranizaciju Stiega Larssona, ovaj film barem nije TOLIKO pretenciozan, premda naravno gluma Michaela Fassbendera koji naizmenično kanališe ranog i poznog Radeta Šerbedžiju svakako vupče film u pravcu žestoke pretencioznosti. Međutim, to nije pretenzija nekoga ko je prezupčio kao Fincher. Više je to pravljenje produkta za Fassbenderovu ciljnu grupu, obrazovane sredovečne žene kojima se nudi i kadar Fassa u gaćama, da bi se malo napele da utvrde da li su legende tačne, kao i jedna erotska zgoda sa izrazitom predstavnicom ciljne grupe.
I možda je u ovome i ključni problem filma. Naime, THE SNOWMAN iznad svega nije film za ljude koji vole trilere, i u tom segmentu je daleko najslabiji. Ovo je mnogo pre triler za one koje taj žanr apsolutno ne zanima i sve ovo gledaju iz nekih drugih razloga, kao slikovnicu Skandinavije ili zbog glumaca.
Glumačka podela je ludicrous, sa besmislenom mešavinom lokalaca, Amerikanaca i Engleza, čudnim spojem raznih akcenata i lynchovskim freakshowom u roli Vala Kilmera koji maltene deluje zlonamerno.
Alfredson pokušava da evocira Skandinaviju kroz sliku jer je u ovom generic serial killer filmu zapravo nema u likovima koji su potpuno zamenjivi sa bilo kojim američkim serial killer filmom iz druge polovine devedesetih, dakle posle SE7ENa. I tu je opet Fincher referenca ali i tužni podsetnik kako se nije snašao radeći Scandi Noir.
Alfredson je ovog puta radio po prvi put sa garniturom najbližih saradnika. Film je snimao Dion Beebe, a montirala je Martyjeva montažerka Thelma Schoonmaker. Montaža je prilično diskutabilna i moram priznati da me je njen doprins filmu dosta iznenadio svojim skromnim dometom. Beebe je prenaglasio tu jednu notu na koju se stalno igra a to je sneg, i tu se neki koncept fotografije maltene i završava.
THE SNOWMAN je Working Title produkcija, dakle koštao je oko 35 miliona i tu vrstu investicije će vratiti van Amerike. Ipak, američki kulturni kapital jeste pitan ako se otvara pitanje franšize. Fass ima dobrog agenta jer ovo mu je potencijalno treća jaka franšiza. Šteta je samo što će publika koja pohrli na film umesto Scandi Noira dobiti Jugoskandik Noir, dakle prevaru.
* 1/2 / * * * *
THE INFORMER režirao je Andrea Di Stefano i sa Mattom Cookom i Rowanom Joffeom potpisuje scnarističku adaptaciju romana Andersa Roslunda i Borgea Hellstroma. Joel Kinnaman se vraća na poprište onoga što ga je afirmisalo a to su ekranizacije Jensa Lapidusa, dakle švedskog krimića, s tim što ovde imamo posla sa amerikanizacijom skandinavskog izvornika.
U ovom filmu Kinnaman uspeva da okupi i deo starih saradnika, recimo Commona sa kojim je sparingovao kod Collet Serre u RUN ALL NIGHT i oko sebe je sastavio ansambl sjajnih glumaca u kome su i Rosamund Pike, Clive Owen, Sam Spruell i Ana de Armas, ali i dalje zadržava dominantnu ulogu i ne dovodi do narativnog disbalansa.
Kinnamanov junak je dominantni (anti)heroj ovog filma, njujorški kriminalac poljskog porekla koji radi za FBI ali u jednom trenutku se toliko upliće da čak ni Federalci ne mogu da ga izvuku iz komplikovanih planove koje poljska mafija ima za njega.
THE INFORMER govori o trgovini fentanilom što je zanimljiv novitet i povezuje se sa novom epidemojom opioida koja menja stanje u američkom podzemlju, međutim osnovna tema je ipak pitanje lojalnosti policajaca prema doušnicima, i refleksija života u podzemlju na sudbinu i porodični život iz tog sveta.
U osnovi THE INFORMER je pravi B-film, sa A-ekipom glumaca. Možda su oni overqualified za ovaj posao ali što se mene tiče to nije loš spoj. Dopalo mi se što je ovo old school krimić u kome je akcija kulminacija dešavanja i onda je brutalna i katarzična. Verujem baš da je to i limitiralo plasman ovog filma jer verujem da publika danas od ovakvih filmova očekuje više akcije. Međutim, to što nema akcije ne znači da nema tenzije a nju odlično kanališe Joel Kinnaman, domaćin ovog filma.
Vizuelnost filma je pristojna, tek na momente nadahnuta. Završnica filma je malo sažeta, moguće je da su se nadali franšizi, mada ko zna, možda i nisu, sam kraj mi nije toliko sporan po tome ŠTA se desi već po onome KAKO se desi. Imamo li u vidu da ovaj film uglavnom nije dobacio do bioskopa, samim tim zaslužuje ovakvu ocenu i verujem da će živeti dugo na kućnim formatima.
* * * / * * * *
Tragom vesti da se u Finskoj sprema ponovno aktiviranje klasičnog detektiva iz serijala romana Mike Waltarija koji je ekranizovan u više navrata, poslednji put 2010. godine u jednoj parodiji, odlučio sam da pogledam film KOMISARIO PALMUN EREHDYS koji je nastao u kanonskoj fazi ekranizacija tokom šezdesetih.
Inspektor Palmu mi je do sada mahom bio poznat iz tekstova o finskoj popularnoj kulturi i ovo mi je prvi susret s tim likom. Reč je o starom inspektoru helsinške policije koji insistira na skupljanju dokaza ali voli da reši slučaj oslanjajuči se i na svoj instinkt i trikove u isleđivanju.
U postavci misterije evidentan je uticaj Agathe Christie. Reč je o postavci "zatvorene situacije" a film Mattija Kassile veoma otvoreno insistira na crnom humoru pa čak pomalo i parodira žanr što je veoma zanimljivo jer je inspektor Palmu u principu "seriozan" lik.
Waltari nije bio kriminalistički profilisan pisac. Njegova internacionalno najuspešnija dela su istorijski romani, a umetnički rani skoro pa autobiografski radovi. Pa ipak, sa samo tri romana o Inspektoru Palmuu, Waltari je postigao veliki uspeh i ostavio dubok trag.
Romani i filmovi se dešavaju u "savremeno" doba pa će biti zanimljivo videti da li će Renny Harlin Palmua smestiti u epohu u ovom najavljenom oživljavanju lika.
Inspektor Palmu - bar na osnovu ovog filma - nije naročito originalan lik, najpre se izdvaja specifičan humor koji prati istragu tako da ove ekranizacije ostaju zanimljive pre svega za hardkor ljubitelje i poznavaoce.
* * 1/2 / * * * *
U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman Tove Alsterdal WE KNOW YOU REMEMBER. Reč je o engleskom prevodu romana ROTVAELTA i prvom naslovu u serijalu HIGH COAST. John Wells je kupio prava za američku televizijsku ekranizaciju i sam roman je adaptibilan i za američko tržište premda neke veoma švedske dimenzije u njemu dosta utiču na istragu pa ćemo videti kojim putem će se kretati ta prerada.
Tove Alsterdal je napisala roman koji svakako spada u red skandinavskog krimića, ali ovo nije neka naiva i bestseler već vrlo ozbiljan, studiozno napisan roman, ubedljiv u svakom aspektu u kom je policijski procedural obogaćen veoma složenim međuljudskim odnosima, karakternim nijansama i socijalnim okolnostima.
Svaki od tih elemenata bitno utiče na ovu celinu koja kreće kao realiistički, gotovo naturalistički prikaz jednog promašenog života i onda kroz policijski procedural kreće da ga dekonstruiše do tačke kada se otkriva složena mreža koja je činila status quo života u jednom malom mestu za koji je onaj najslabiji platio cenu.
Teško je opisati na jednostavan način kriminalistički zaplet ovog romana ali recimo da je to priča o inspektorki Eiri Sjodin koja u svom zavičaju istražuje ubistvo starog samotnjaka za koje je osumnjičen njegov sin koji je kao dečak odležao kaznu zbog silovanja i ubistva devojke, za koje na kraju niko nije baš sto posto siguran da ga je počinio, ali ko je drugi...
Ovde dakle imamo current case koncept koji se prepliće sa cold case konceptom, i kreće se jednom veoma uzbudljivom žanrovskom teritorijom zapravo. Međutim, Tove Alsterdal nikada ne izlazi van okvira onoga što je njen svet bogato izgrađenih likova tako da toj složenoj strukturi kriminalističkog zapleta daje punu psihološku i životnu ubedljivost.
Roman na koji me je ovaj roman možda ponajviše podsetio jeste WHITES Richarda Pricea međutim opet potpuno su drugačiji po tome što je jedan njujorški a drugi baš švedski u najvećoj mogućoj meri.
Stil Tove Alsterdal u prevodu Alice Menzies je veoma konkretan, sadržajan, dinamičan, sa dobro izabranim detaljima na osnovu kojih konstruišemo cele slike. Njeno vladanje proznom formom je izvanredno i ovaj roman svakako nije hendikppirani scenario već je opipljivo ozbiljno čitalačko iskustvo i poznavanje književnosti. No, naravno to ne znači da ovo nije veoma zanimljiva stvar za eventualnu scenarističku adaptaciju, no definitivno nije pisan radi prodaje na prvu loptu.
Tove Alsterdal po onome što sam ja zapazio ima jedan roman preveden na srpskohrvatski jezik. Ipak, verujem da će ova nova dimenzije svetske slave povećati interesovanje za rad ove književnice.
Oskar Thor Axelsson je atipičan islandski reditelj. Posle prvog filma koji je snimio pod pokroviteljstvom Nicolasa Windinga Refna i koji je bio bitno visceralniji i direktniji od tipičnog islandskog filma, i na sve to nije bio dobar, i jednog horora, odlučio je da se okrene klasiku islandskog krimića kakav je Arnaldur Indriđason.
Indiđason je izdat kod nas, njegovih par romana štampala je Booka, a na Islandu, pa kroz rimejk i u Holivudu, ekranizovao ga je Baltasar Kormakur, svakako najetabliranija figura islandskog filma. Za razliku od MYRIN i REYKJAVIK-ROTTERDAM koje su snimili Kormakur i Oskar Jonasson, koristeći maksimalno islandski milje i estetiku euro-trilera, Thor Axelsson želi da na Islandu napravi svoj Holivud a ne da čeka poziv kao iskusniji kolega.
Stoga kod njega Indriđason liči pre svega na Ludluma i ova storija o misteriji pronađenog nemačkog aviona s kraja Drugog svetskog rata koji je bio zamrznut u glečeru služi da se napravi Euro-trash mahom na engleskom, sa poznatim islandskim zvezdama i engleskim glumcima koji su se mogli dovesti u datim okolnostima.
Čini se da mu ova forma odgovara ali da nažalost nije pronašao u priči ni ono što do sada nismo videli niti išta što bi umeo da napravi na svež način. Tako OPERATION NAPOLEON po Indriđasonu na kraju deluje kao da je napabirčen po sećanjima na neke bolje filmove a ne na prozu relativno uglednog islandskog žanrovskog operativca.
Međutim, Thor Axelsson je mudro prepoznao produkcione okolnosti. Kao što mu je Refn producirao film u vreme najvećeg publiciteta tako je i ovaj film izašao kada ovakvih u suštini staromodnih trilera o nacističkim tajnama i mladim ljudima upletenim u to, izlazi u vreme kada takvog sadržaja nema. Prošla su vremena kad su ODESSA FILE i slične stvari bile redovan deo reperotara.
Stoga je negde i šteta što Thor Axelsson nije prepoznao priliku da napravi nešto drugačije od filmova snimanih u vreme kad su nacistički zločinci u bekstvu još uvek bili živi, i da se malo poigra sa savremenim neonacističkim pokretima koji se pojavljuju na obodima uspona desnice.
Ipak, očigledno je da on nije prepoznao šta sve može od ovoga da se napravi, a opet lako je zamisliti ovo kao rado gledan film u odgovarajućem televizijskom terminu.
* * / * * * *
Leif G.W. Persson je skandinavski pisac krimića čije sam ekranizacije mnogo više gledao nego što sam imao prilika da ga čitam. Tako je i moj susret sa Baeckstroemom bio u jednom romanu objavljenom ovde gde se on pojavljuje nakratko kao svojevrsna falstafovska figura i ako se dobro sećam ne doprinese značajno slučaju.
U to vreme sam gledao i američku seriju BACKSTROM sa Rainnom Wilsonom u naslovnoj ulozi koja je pokušala da uklopi ovog junaka u format network procedurala i koliko se sećam te serije ona je bila dosta solidna ali ništa kapitalno nije postigla. U tom smislu američka verzija Backtroma je bila zapravo jedan neprijatan, pomalo neuredan i neozbiljan detektiv koji ipak ima dara da napipa zločinca iako ponekad ume da greši. Backstrom je stoga svojevrsni umetnik među detektivima jer njegova forma istrage dozvoljava i mogućnost greške.
U švedskoj seriji BACKSTROM od pre par godina, dobijamo mnogo više kanonsku izvedbu ovog detektiva gde je on intuitivan ali veoma antipatičan istražitelj, sa mnogo mana, gafova, loših ljudskih osobina ali i sposobnošću da vidi šta jeste a šta nije trag.
I ova serija u tom smislu kombinuje nekoliko škola u pristupu seriji, ona je procedural, forenzički i psihološki, sa elementima whodunita, whydunita i sudske drame. Dakle, u seriji BACKSTROM u šest epizoda dobijamo slučaj od scene izvršenja do scene suđenja.
Nažalost, u prvoj sezoni kao gledalac sam dosta lutao u mislima dok sam ovo gledao i sezonu sam priveo kraju manje-više uglavnom slabo prateći šta se dešava jer sam negde na tom putu pogubio konce.
Kjell Bergqvist zaista od Backstroma pravi junaka koji ima niz neprijatnih ili barem antipatičnih osobina i navika. I svakako je uneo dozu komike, mada drugačije od one koju je pružio Rainn Wilson. Međutim, svojom rolom nije uspeo da objedini sve elemente koji čine ovu priču već je njegov Backstrom ostao junak kog hrpa događaja, iako je on centralni protagonista, nekako nadilazi.
Serija za sada ima dve sezone i treću u najavi. I uprkos ovom utisku, odnosno nasuprot njemu, pogledaću još jednu sezonu jer me zanima da li ću slučaj u njoj uspeti bolje da ispratim.
BACKSTROM je serija koja ima dosta fundamentalnih problema ali osnovni je taj sa naracijom koji ako bi se rešio, svi ostali elementi bi se potom posložili i pokazali da ovo ima potencijal da bude solidno.
Jens Lapidus, nekadašnji advokat koji je postao pisac kriminalističkih romana, posle velikog uspeha bioskopske ekranizacije SNABBA CASHa, i izgradnje čitave bioskopske franšize oko nje, uradio je još par serija, da bi se ovom naslovu iznova vratio u seriji.
Serija SNABBA CASH nije ekranizacija romana, ona je inspirisana njime, pre svega tako što razrađuje istu premisu a to je kako bi se poslovni čovek snašao u svetu kriminala ako bi ga gledao kao biznis. Na seriji su kao kreatori pored Lapidusa potpisani scenarista Oskar Soederlund i reditelj Jesper Ganslandt.
Prva sezona od šest epizoda je zaista remek-delo, vrhunski estetizovan povišeni realizam u kom se ubedljivo prepliće ta osnovna ideja koja karakteriše ovaj brend - ta paralela i preplitanje biznisa sa kriminala kao srodnih formi kapitalizma.
Ovog puta žena je u centru priče. Joel Kinnaman je u filmu igrao momka iz srednje klase koji poželi da se družeći se sa kriminalcima oproba kao mozak njihovih operacija i na kraju postaje relativno klasičan gangster kadar stići i uteći. Takvu rolu ovde igra mlada Libanka koja je udovica veoma čuvenog uličnog dilera čiji je brat i dalje veoma bitan u tom poslu. Ona želi da napravi start up, u trenucima krize pozajmljuje novac od devera kog je inače dotle uspešno izbegavala, i vrlo brzo on pokazuje aspiracije prema njenom biznisu, a ona s druge strane upliće prste u njegov.
Serija je propulzivno izvedena u vizuelnom pogledu bukvalno da poludiš. Dizajn je životan ali suptilno glamurozan. Ništa nije urađeno slučajno, i kako padne, a opet sve deluje veoma uverljivo. Glumačka podela je izvanredna i na duže staze održiva.
Ovo je skandinavska televizija najvišeg ranga. Podsetila me je na ono ushićenje kada sam pogledao Espinosinu epizodu SEBASTIAN BERGMANa onomad.
Prvu sezonu serije SNABBA CASH nipošto ne treba propustiti.
O drugoj sezoni serije SNABBA CASH nema šta mnogo da se kaže osim da uspeva da održi izuzetno visok nivo prve sezone i da ubedljivo podigne uloge, zadržavajući se u propozicijama svog povišenog realizma. Dizajn, inscenacija, sve je i dalje besprekorno, sa glumcima koji su samo još komotniji u svojim ulogama i spremni da dodaju još jedan sloj na ono što su već postavili.
Ardalan Esmaili, zvezda novog talasa švedskih serija, uz pomoć nekih potvrđenih kadrova kao što je Ane Dahl Torp u sporednoj ulozi, predvodi podelu petodelne Netflixove serije I DINA HANDER, realističke melodrame o maloletnim delinkventima iz uličnih bandi i jednom unutarklanovskim sukobima koji rezultira ubistvom među najboljim prijateljima.
Po romanu Malin Persson Giolito, ekipa je napravila visokoestetizovanu i formalnu zanimljivu petodelnu istragu jednog malog slučaja među tinejdžerima čiji smrtni ishod naravno izaziva široke posledice.
U svemu tome, nema puno toga novog, ali ima jako puno dobrog i kroz rigoroznu estetizaciju, autori uspevaju da naprave jedan uspeo sken stanja na švedskim ulicama, naročito među doseljeničkom omladinom koja se nije adekvatno uklopila.
Ovo jeste priča smeštena u milje policije i bandi ali je veći akcenat na tragediji i njenim posledicama nego na kriminalističkom elementu, ali ima i njega. Zato se I DINA HANDER može posmatrati kao obodno ostvarenje Nordic Noira.
Osećam grižu savesti što sam ovako kasno izašao na uviđaj povodom filma THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB.
Prošlo je toliko dugo da je Mikael Persbrandt u međuvremenu uspeo da skonča u seriji OTMICA Miroslava Lekića, a konstatacija posle ljubavne scene glavne junakinje i Andreje Pejić "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac" prešla je put od razloga za cancel do nečega što opet sme da se kaže u šali.
Ipak, treba imati razumevanja za činjenicu da mi je Fincherova ekranizacija Stiega Larssona bila novo dno u karijeri koja je posle masterpisa FIGHT CLUB išla samo nizbrdo. Samim tim nastavak toga, i nekakva percepcija da se sa tako nečim treba nastaviti delovala mi je pogubno.
Međutim, ovo ipak nije nastavak. Ulogu preuzima Claire Foy, ekranizuje se roman Davida Langercrantza koji je Stiegove beleške preuzeo radi dalje eksploatacije a skript su napisali Jay Basu, Stephen Knight i reditelj Fede Alvarez, te prvo i osnovno - jasno su uspeli da shvate šta je to što treba da snimaju.
A to je sophisti-pulp, znači petparački roman ipak namenjen publici koja ima sredstava da leti avionom, dakle aerodromska literatura, i samim tim oni su to upakovali kao priču koja je McGuffin, ključ je u glavnoj junakinji, a ona je pokretna, gipka, uvek u pokretu, spremna na igru veliku i malu, pa je samim tim takav i film. Vitalan je, uvek u pokretu i veoma gibak.
Fede Alvarez ga je učinio propulzivnim i dizajnirao ga je za popizdeti. Sve je pokret, tu su lepi ljudi, lepi kadrovi, briljantne lokacije, ovo je doza larpurlartizma u domenu akcionog trilera koju je kasnije recimo probao da replicira neprežaljeni Fukunaga kad je radio Bonda, ali nije mogao do kraja jer je tu producentima bilo bitno kao da se prati o čemu se radi. A to o čemu se radi bolje da ne pominjemo.
Ovde te stvari nisu toliko bitne, bitne su situacije, bitna je igra, bitno je kretanje, i Fede Alvarez žrtvuje taj "gravitas" koji je inače bespotrebno pridavan romanima Stiega Larssona, ali to nadoknađuje čistotom akcionotrilerskog filmmejkinga.
Da li se taj gambit isplatio?
Ako je Fedeu dovoljno moje divljenje, sasvim sigurno jeste.
Inače, nikako nije. Film nije napravio posao na blagajnama, kritika ga je obezvredila kao pokušaj da se sakrosanktni Larssona i Larssona uveoci uvedu u sfere Bonda, i da se pojeftini "najskuplja numera" koju je prethodno odsvirao Fincher.
Međutim, mislim da je kvalitet koji se pripisuje Larssonovim romanima iluzija. Oni su imali ozbiljan disbalans između onoga što je on unosio kao novinar što je kao neka realnost i onoga što je on unosio kao pisac fikcije što je realno neki trećerazredni treš. Ali, to je bio poslovno uspeo miks koji je zasluživao podršku utoliko što je popularizovao na globalnom nivou inače dosta jaku švedsku scenu sa bogatom tradicijom, i što je uspeo da proizvede autentičnu evropsku multimedijsku franšizu i u sklopu nje novu globalnu zvezdu Noomi Rapace.
Stoga, možda je Fede Alvarez kriv što je u svom filmu pokazao da je car go i da je to sve zapravo pulp, ali je s druge strane i zaslužan jer je ova ekranizacija jedini artefakt proizveden u sklopu celog tog IPa za koji mislim da će zaista ostati vredan pažnje.
* * * 1/2 / * * * *
Carl Hamilton, "švedski James Bond" kog je kreirao Jan Guillou u seriji romana, relativno brzo je iskoračio na bioskopski i televizijski ekran, i ekipa glumaca koja ga je igrala ali i reditelja koji su režirali adaptaicije postala je svojevrsno who's who skandinavske produkcije ali i tamošnjeg holivudskog kadra.
Posle Skarsgaarda, Stormarea, Sauka i Persbrandta, u novoj seriji Hamiltona igra harizmatični norveški glumac Jakob Oftebro. U deset epizoda (ili devet, jer prva je u nekim izdanjima "dupla"), Hamilton se ponaša kao dvostruki agent a pokušava da reši palestinski teroristički napad u Stokholmu za koji se postepeno ispostavlja da je ruski false flag.
Posle obećavajuće prve epizode, seriju počinju pomalo da opterećuju neki neproduktivni melodramski rukavci ali ukupno uzev, i dalje je Hamilton jedna pouzdana mašina. Guillou nije nikada uspeo da napravi baš Volvo a nekmoli Saab špijunske književne, ili televizijsko filmske produkcije, ali ovo jeste mašina koja odoleva vremenu i funkcioniše kao solidan izdanak kontinentalnog špijunca, od kog su fundamentalno bolje samo zaista prvoklasne serije kao što je bila BUREAU.
U izvesnom identitetskom smislu, Hamiltonu ide u korist zapravo ta "običnost" i u izvesnom pogledu old school arhaiziranost, da ne kažem nemaštovitost jer pokazuje određenu samouverenost jake industrije koja ne pokazuje neku grčevitu potrebu da se nametne, a toga kod Šveđana ima.
Otud, ovo nije esencijalna nordijska televizija ali je prilično dobra za spyheadove u potrazi za dozom pustolovine.
THE DARKNESS Ragnara Jonassona dobija ekranizaciju u izvedbi drevnog veterana Lassa Hallstroma, kao islandska tema, sa islandskim likovima, snimljena na engleskom i spremna za izvoz. Glavnu ulogu igra Lena Olin, kao ostarela detektivka koja je pred penzijom ali je i dalje mentalno najživlja u svom odeljenju a partner joj je Jack Bannon u ulozi mladog gej početnika koji veruje da ona ima dobar instinkt, za razliku od šefova.
Lasse Hallstrom sa njih dvoje, solidnim produkcionim dizajnom koji nudi Island gde kuda god se uperi kamera ima nešto da se snimi, pokazuje kako je moguće neprimetno izdići jedan inače sasvim rutinski materijal i od priče o misterioznim nestancima i ubistvima žena iz svratišta za migrantkinje napraviti solidnu televiziju koja nikada ne bi proizvela interesovanje za Scandi Noir, nikada ne bi bila vodeća kriminalistička serija, ali je sasvim pristojna za one koji su inicirani boljim izdanjima.
Otud, THE DARKNESS igrajući na kartu sada već malo ofucane Scandi autentičnosti, u stvari uspeva da se nametne kao primer televizije u funkciji robe široke potrošnje.
Ovo je jedna od onih serija zbog koje se niko neće pretplatiti na novog strimera ili kanal, ali nijedan od njih neće pogrešiti ako je ima u svom asortimanu.
Jack Bannon sada ima priliku da se posle PENNYWORTHa koji kao da je bio skrojen za njega, iznova dokaže na tržištu. Ovo je ipak šou Lene Olin, i on je samo tu da mu doda klasu, ali nema nikakve sumnje da je dorastao zadatku. Voleo bih da mu ova serija ubuduće posluži kao neki showcase za ambiciozniji solo projekat.
Jens Lapidus je po svom romanu PARADIS CITY, sa svojom ekipom u kojoj su Nicastro i ostala družina koja je radila neponovljivi SNABBA CASH, kreirao novu seriju.
Nažalost, ali ne toliko baš sa razlozima za žaljenje, ovo nije SNABBA CASH po nivou - ali šta jeste?
Zapravo, PARADIS CITY je na neki način savremeni švedski ESCAPE FROM NEW YORK. Serija se dešava u bliskoj budućnosti, bez tehnoloških novuma, gde je bezakonje u pojedinim krajevima gradova postalo toliko da su bogati krenuli da ograđuju svoje kvartove ali je isto tako i država počela da ograđuje one sirotinjske i migrantske u koje vlast više ne zalazi.
Na mitingu u takvom kraju biva oteta premijerka i agentica SAPO zadužena za njeno obezbeđenje ide da je izbavi, uz pomoć doušnika, bivšeg MMA šampiona i ikone podzemlja u tom kraju koji je danas bubrežni bolesnik i bleda senka onoga što je bio.
Lapidus i ekipa ne rade ništa preterano inventivno, zavera je u domenu neke garden variety "stvari nisu onakve kakve se čine ali je u stvari baš onako kako smo navikli kad nije onako kako se čini", i nema nikakve nadogradnje u pogledu scenografije i produkcionog dizajna u odnosu na sadašnjost, štaviše Švedska izgleda i malo skromnije jer je delom snimana na Baltiku, međutim, stvari su osvežavajuće jednostavne, mišićave, krećemo se od tačke A do tačke B, kad ima akcije izvedena je energično, ima barem jedna borba u ovih šest epizoda koja bi zaslužila pažnju i u nekom bioskopskom filmu.
Uprkos tome što jeste reč o skandinavskom trileru, ovo ipak jeste prevashodno jedna akciona serija i malo je izvan tog tipičnog Scandi Noir okvira na koji smo navikli, ali nema veze. Serija nije sjajno prošla i verovatno nije zaživela, što je šteta jer bih ove junake voleo opet da gledam.
AGATHA CHRISTIES HJERSON je švedska serija čiji je glavni junak Sven Hjerson, lik iz romana koje piše junakinja Agathe Christie Ariadne Oliver.
Seriju je po tom liku kreirao Patrik Gyllstroem, i stvari su dosta manje "meta" nego što je premisa obećavala.
U seriji svakako ima "meta" momenata, recimo, Hjerson rešava slučajeve u saradnji sa televizijskom producentkinjom koja želi da ga privoli da bude protagonista njegog reality serijala, a imamo i diptih o ubistvima koja se dešavaju na način opisan u kriminalističkom romanu.
Pa ipak, u osnovi, Hjorson je ekscentrični, pomalo staromodni detektiv, zarobljen u današnjem vremenu čiji neobični metodi i namćorasta priroda obično na kraju dovedu do razrešenja misterije, hteo on to ili ne.
Ovde imamo dakle praktično izmišljenog junaka izmišljene spisateljice iz romana Agathe Christie, dodatno oneobičenog u odnosu na njene likove time što živi i radi u današnje doba (iako su njeni likovi uglavnom, u kontekstu njenog doba i bili savremeni, premda često uključeni u arhaične zaplete). Međutim, na ekranu to je lik recimo najsličniji Backstromu.
S jedne strane, ostaje žal što Gyllstroem nije otišao u neku punu charliekaufmanovsku zavrzlamu, ali s druge strane, ovo je solidan primer televizije kao robe široke potrošnje u kojoj je od nadahnutog dramaturškog eksperimenta ipak najdragocenije imati u suštini staromodnu detektivsku seriju sa imenom Agatha Christie nalepljenim na naslov.
I ova ekipa je to i isporučila.
Ovo nije kalorična serija koja se čeka, ali jeste odličan prateći materijal uz nešto bolje.
SLAGSKAMPEN ili INSIDE MAN kako mu je bio internacionalni naslov je špijunski krimić koji je po romanu poznatog švedskog književnika Harryja Kullmana ekranizovao britanski žanrovski specijalista Tom Clegg.
Clegg je osmislio priču sa Wiliiamom Aldridgeom po romanu a samu adaptaciju potpisuje ugledni Alan Plater koji nas je zadužio adaptacijomo Mulllinovog A VERY BRITISH COUP ali i mnogim drugim ostvarenjima, od kojih su samo u domenu krimića značajne stvari poput adaptacije Sherlocka Holmesa sa Jeremy Brettom ili pionirski triler o kompjuterašima THE CONSULTANT.
Produkciona ideja iza ovog filma bila je da se snimi švedski film koji će se plasirati globalno kao nešto na engleskom jeziku. U podelu je doveden Dennis Hopper ali on realno igra sporednu ulogu, tu je još i Hardy Kruger ali ostalo su sve manje poznati angloamerički glumci i Šveđani,
Film nije postigao ništa naročito jer nažalost nije bio preterano dobar. Naprosto, Platerova adaptacija romana nije znala ko su joj glavni likovi a onda je lutajući po tom pitanju uspela da se izgubi i kad je reč o tome šta je osnovna priča.
Na kraju, SLAGSKAMPEN ostaje film koji je istovremeno jednostavan ali i nepotrebno zamršen, naročito ako imamo u vidu koliko je banalan. Clegg sa snimateljem Jorgenom Perssonom uspeva da uhvati tu atmosferu Švedske, ali ovo je daleko od one visoke estetizacije koju su britanski reditelji doneli tom podneblju kad je punom snagom krenulo ekranizovanje Scandi Noira.
Skandinavski krimić ima bogatu tradiciju iako je sam Kullman poznatiji kao pisac raznih bildungs romana smeštenih na početak 20. veka nego po krimićima kojima se takođe usput bavio. U tom pogledu, ovo jeste ekranizacija švedskog romana kriminalističko-špijunske tematike ali ne i pisca koji je za nju specijalizovan.
* * / * * * *
Pričao sam sa jednim drugom o seriji JO NESBOE'S DETECTIVE HOLE i kaže on meni, odlična mu je da gleda dok igra Tetris - igru koja kao što znamo podrazumeva da se gleda u ekran, i povremeno refleksno reaguje. Pitam ga ja, pa kako, da li pusti engleski dub jer znam da ne zna norveški? Kaže on, "Ne - OSTAVIM NA NORVEŠKOM!"
U razgovoru sa drugom shvatio sam da je on iako nije gledao u ekran, i nije razumeo šta junaci govore bez čitanja titla, apsolutno nije lošije razumeo seriju, sem što je mislio da je Joel Kinnaman u stvari Hole, pošto mu je bilo neshvatljivo da najbolji glumac i najveća zvezda u seriji ne igra glavnog junaka.
Ja sam seriju gledao pažljivije tako da sam imao priliku da se uverim u svakim minut njenog besmisla, gde je prožeto nekoliko romana u narativu koji kipti od generičkih likova, nemaštovitih zločina, i izdvaja se po tome što najveće "drvo javorovo" u seriji igra glavnog detektiva, i što je negativac kao spoj više negativaca u jednom.
Tom kog igra narečeni Joel Kinnaman je skup svih mogućih negativnih i zločinačkih osobina koje jedan čovek može da ima. On je moralno devijantan, mentalno poremećen, emocionalno nezreo, povremeno zaostao u razvoju i deluje kao da je izašao iz filma SCARY MOVIE.
S druge strane je inspektor Hole koji je jako jako jako ozbiljan jer mu se nešto jako jako jako ozbiljno desilo i nešto ga jako jako jako muči, toliko mu je sve jako jako jako složeno da praktično ne menja izraz lica, što bi bilo zanimljivo kada bi to lice bilo ekspresivno.
A lice koje ima je više sa sporednog henchmana u nekom filmu Rennyja Harlina koji drži lopovske bitnijem henchmanu koji radi o glavi junaku kog igra, recimo... hm... Joel Kinnaman?
Međutim, prava mera za ovog glumca bila je uloga Olava u seriji BEFOREIGNERS, a koja je pak bila potpuno neočekivani vrhunac nordic noira u najzaostalijoj regionalnoj kinematografiji.
Naime, znamo da u istoriji filma, od samih početaka imamo značajne švedske i danske reditelje ali nijednog norveškog i uspon norveške scene je dosta kasnio za susedima. Međutim, poslednjih decenija ta zemlja je od kinematografije koju su poučavali čak i naši filmski pedagozi (dakle, kinematografija koja nema čemu da se nada) postala vrlo razvijena, dala je neke autore, neke filmove i pokazala je da se bogatstvo i tehnološki razvoj mogu preneti i u dramsku umetnost.
Otud serija, Beforeigners zaista stoji kao jedan jako zanimljiv crossover Scandi Noira koji kombinuje Nordic sa SFom i fantasyjem i daje mu dodatnu društvenu dimenziju, pokazujući diskretno suštinu migrantske krize jer nije problem što se na jednom mestu skupljaju ljudi iz raznih zemalja već ljudi iz raznih epoha.
Taj trend u kom je Nordic peakovao baš u Norveškoj se nije održao tako da i dalje, u proseku Šveđani imaju najbolje serije, i neke produkcije Jensa Lapidusa ili Hansa Rosenfeldta zaista postavljaju standarde.
Međutim, detektiv Harry Hole je globalni fenomen. Posle blamantnog career killera švedskog majstora Tomasa Alfredsona u kom je pokušao Holea da prilagodi Lifetime publici sa Michaelom Fassbenderom u glavnoj ulozi, ostala je potreba da se ovaj detektiv adekvatno ekranizuje.
Nadali smo se da će posle, u suštini američke ekranizacije u kojoj je prošao kao Dylan Dog sa Brandonom Routhom, po povratku u Norvešku dobiti elitni tretman, naročito jer su Jo Nesbove saradnje sa Mortenom Tyldumom ili serija OKKUPERT bile zaista izvanredne.
Netflix i Working Title na jednom mestu su nam umesto nečeg elitnog pružili devet epizoda jedne papazjanije koja valja samo za obaranje rekorda u Tetrisu i ništa drugo.
U seriji nije glavni negativac jedini lik koji deluje kao da je iz parodije, on je samo najkretenskiji. Međutim, Holeova pomagačica iz policije je takođe tropey do paroksizma, a niz scena sa njom su zaista zrele za igranje igrice koja zahteva punu pažnju.
Samu misteriju koja se rešava u seriji iskreno nisam uspeo skroz ni da ispratim jer me nije interesovala, pošto su se tolike stvari desile da je na kraju sve manje-više postalo nevažno.
Naravno, Jo Nesbo je književna zvezda velikog kalibra i njegova publika će blenuti u ovo kao tele u šarena vrata i verovatno će po Netflixovim metrikama ovo na kraju izrasti u uspeh.
Velika je šteta što Harry Hole nije uspeo iz drugog puta da dobije uspešnu ekranizaciju, ali je još veća šteta što će ova biti percipirana kao dovoljno dobra za neko vreme, umesto da se odmah zaboravi i da se pokrene neki od najavljenih filmova.
Nesboe nam naravno neće faliti. Onaj film koji je trebalo da režira Espinosa doktor Daniel, na kraju je snimio Cary Fukunaga i to nas čeka iduće godine, ali to nije Harry Hole. Naravno, ako nas KILLER HEAT i ARME RIDDERE nečemu uče, to je da su OKKUPERT i HODEJEGERNE više izuzetak nego pravilo, ali treba biti optimista.
THE HANGING SUN je euro-pudding adaptacija romana koji je pisao Jo Nesboe koju je režirao italijanski reditelj Francesco Carrozzini, čiji su spotovi zanimljivi ali igrana dela baš i ne, i smešten je u neku nedefinisanu nordijsku zemlju, fjordastog krajolika, tvrde puritanske religioznosti i šmirantskog engleskog akcenta.
Glavnu ulogu, čoveka koji malo priča, igra Italijan, ostalo su sve britanski glumci u rasponu od Sama Spruella do Charlesa Dancea, sa sve Peterom Mullanom koji XYti put igra istog potrošenog ali i dalje opasnog kriminalnog bosa.
Sve u filmu HANGING SUN smo već videli, neuporedivo bolje i ubedljivije, jednim delom zato što se i sami likovi ponašaju kao da su svesni toga da su deo jednog bajatog, dotrajalog euro pudding filma, u kom nažalost, teško čak možemo da odredimo i žanrovsku odrednicu po onome što gledamo na ekranu.
Ovo je priča o plaćenom ubici koji beži od svojih nalogodavaca koji su mu sticajem okolnosti i familija u to daleko nordijsko koje ne trpi strance, i onda tamo on kao stranac, iako je ubica, ispadne nekako zlatan jer je došao da se iskupi i time razara njihovo višegeneracijsko represivno licemerje.
Da nije tako dosadno, bilo bi smešno. Ovaj film sam po sebi inače ne bi čak ni budio bilo kakve reakcije, jer reč je o streaming akviziciji kuće Sky, da nekim čudom nije prikazan na festivalu u Veneciji, gde je publika verujem bila prilično zbunjenom ovakvim striming radom za jednokratnu upotrebu.
U pogledu Nesboea, ovo je svakako film koji bi se mogao u širem smislu definisati kao krimić, ali u njemu apsolutno nema ničega što bi asociralo na norveškog književnika. Štaviše, ovaj film deluje kao sve kontra od onoga što smatramo Nesboeovim rukopisom.
Tako se HANGING SUN pridružuje spisku slabih ekranizacija Nesboevog rada, doduše u onom redu gde se od pokušaja nije mnogo ni očekivalo, i dobiće istu vrstu zaborava kao KILLER HEAT, od kog je - moramo priznati, tehnički bolje izveden, ali isto tako ima letargičnu glumaču ekipu i nema inspirisanog i angažovanog glumca kakav je tamo ipak bio Joseph Gordon-Levitt.
* 1/2 / * * * *