Ovo je neka vrsta fantastike, ali prilično vešto maskirana.
Ja lično ne volim kompoziciju koja je korišćena: mnogo prisećanja na prošlost junaka, mnogo praznog hoda, nabrajanja, filozofiranja i razmišljanja, a realno malo ili nimalo akcije.
Kakva je veza Zorana sa ovom edicijom?
pa svi oni su valjda prošli kroz njegovu školu kreativnog pisanja.
Pročitao. iskren da budem, nastupio sam sa velikim očekivanjima - kada sam bio klinac, zaluđivali smo se onim časopisom Gejmer koji se bavio igricama, a Ranko je tamo imao ćoše za svoje priče - i to je, pored Trifida i Monolita, bio neki moj prvi izlet u kratku naučno-fantastičnu priču, koju i dan danas preterano volim. pa sam, u skladu s tim, očekivao i da roman pokida.
Opet, ne mogu reći da je loš - mada prekratak. kombinacija sećanja na detinjstvo i post-apokalipsu, što generalno nije loše, ima tu i poezije, čiji ja fan nisam, ima i priču koja je sva u nagoveštajima, suptilnim natuknicama, ali, opet, nekako mi je onaj deo sa detinjstvom, začudo, bio daleko interesantniji nego deo sa apokalipsom. Zapravo, Ranko ume da piše, ali kao da je ovaj roman ostao bez... mesa? Nije sočno kao neki njegovi radovi na koje sam se navikao čitajući ga. Jel ima još neko da se pozabavio ovim uratkom?
A opet, knjiga mi je ipak ostavila nekako prijatan utisak nakon čitanja. Hm, nisam siguran šta da mislim