ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pošto vidim da svuda naglašavate da ste strašni i da ne opraštate loše pisanje, zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča.

Često ponavljate da je najbitnije da priča ima početak, sredinu, kraj; da prvi pasus obećava, da stil mora da bude ovakav, onakav;  ako se pištolj pojavi na početku, iz njega mora da se opali na kraju.


Ovo pitanje postavljam i piscima i čitaocima.

Evo šta bi na tvoje pitanje odgovorio Radmilo Andjelković, jedan od ključnih ljudi naše Radionice:



Radmilo Andjelković


VODIČ ZA APSOLUTNE POČETNIKE
(Seminar za književnu radionicu SF)
(prvi put objavljeno u "Emitoru" 214, april 1995)

Prva stvar na koju moram da vas upozorim je da svaki pisani rad, kao uostalom i sve drugo, mora da ima svoj početak i   --   kraj. Oni koji su do sada već pokušavali nešto setiće se da su bezbroj puta sedali za sto i počinjali... Taj početak je znao da odmah uplovi u kraj zbog žurbe da se tamo stigne što pre ili, ako je svestan napor bio usmeren ka uvodima onakvim kakve smo imali prilike da vidimo u pravim književnim delima, da ostane samo jedan od početaka na koje ćemo, kasnije, naići u starim sveskama, na otkinutim listovima, ponekad i zgužvane tamo gde smo ih odbacili u trenucima ljutnje što ne ide onako kako smo očekivali. Dan danas dogodi mi se da naletim na neki od tih početaka.
U njima sad mogu da vidim pokušaje da se otpočne sa dobrim opisom prirode, grada, neke kuće ili sa dijalogom koji će odmah da nas upozna sa glavnim likovima, malim filozofskim razmišljanjima o problemima ličnim, naše okoline ili čitavog sveta. Svuda nedostaje predstava šta je početak i šta se njime želi da postigne.
Na ovom mestu, preselićemo se za šahovsku tablu i na njoj pokušati da zamislimo ono šta je trebalo napisati.
[ah kao igra ima dva kompleta od po 16 figura, belih i crnih, koje se sukobljavaju do konačnog rešenja, naime do pobede, poraza ili nerešene igre. Tu ću vas upozoriti na nešto što ljubitelji šaha ne vole. To su beskrvne partije, neborbene, često nezanimljive, ponekad nameštene. To važi i za čin kreativnog pisanja. Ne sedajte za šahovski sto ako ćete da napišete nešto slično.
Partija šaha ima svoje otvaranje, središnjicu i završnicu. Književno delo   --   takodje. [ahovska partija, odigrana od početka pa do kraja, uvek me je podsećala na doba romana "velikih porodica", izmedju dva svetska rata. Medjutim, nije potrebno analizirati čitavu partiju šaha da bi se uživalo u njenom najlepšem delu. Književnost dozvoljava da odaberete deo životne partije o kojoj ćete pisati. Ili samo nešto što se zove šahovski problem, u čemu ne učstvuju sve figure, već samo one bitne, one koje odlučuju o dogadjaju.
I opet postoji otvaranje, središnjica i završnica. U otvaranju se figure postave na svoje mesto, potezi koji dovode do odluke predstavljaju središnjicu, a završni potezi završnicu.
Ako ste shvatili analogiju možemo da se vratimo kreativnom pisanju.
Sasvim je svejedno da li pišete pismeni zadatak iz srpskog jezika u školi, naučni rad o svom istraživanju ili neku od svojih priča, pristup mora da bude isti kao i u šahovskim partijama koje sam pomenuo. Pisanje će imati priliku da bude kreativno ako vaš rada sadrži sledeće elemente:
-   uvod, razradu i zaključak za pismeni zadatak,
-   uvod, teorijske osnove, eksperimentalni rad, analizu, diskusiju i zaključak za naučno delo i
-   uvod, uspostavljanje, tok i rešenje zapleta za književno delo.
Kratak pogled na sličnosti i razlike izmedju ovih struktura pokazuje da postoji analogija. Moram da vas upozorim da ona ne obavezuje, već upozorava. Nećete otiži u kliše ako je se donekle pridržavate. Akrobacije ostavite za kasnije, kada vam ispunjavanje stranica tekstom više ne bude kritičan problem.
U nastavku ćemo se malo više pozabaviti strukturom priče.

STRUKTURA PRIČE
Strukturu priče ćemo, zbog jednostavnosti, najpre vratiti na strukturu šahovske partije: otvaranje, središnjicu i završnicu. Zavisno od potrebe, da bi se podcrtala mera analogije, u interpretaciji ćemo koristiti bilo koju od njih.

Uvod

Hajde najpre da pogledamo otvaranje ili uvod u odnosu na šahovsku partiju. [ta treba da se učini? Otvori se šahovska tabla, poredjaju šahovske figure u početnu ili neku drugu odabranu poziciju središnjice ili završnice šahovske igre. Odredi se vreme u kome igra mora da bude završena i postavlja se zadatak: čitava partija, deo nje ili rešavanje šahovskog problema u nekoliko poteza. Time se uspostavlja jedinstvo mesta, vremena i radnje.
I za vaše kreativno delo morate da odaberete polje na kome će priča da se odigra, vreme u kome ćete da je pratite i likove odabrane tako da mogu da odigraju svoju ulogu.
Gotovo sve to, makar ovlaš, mora da bude ocrtano već u uvodu. Nećete, valjda, da glavni lik uvedete tek na pola romana? Ili informaciju da se sve dešava u Srbiji, pre četiri godine, da date na primer negde pred kraj? Možda bi bilo zanimljivo pokušati, ali se time ne počinje spisateljska karijera.
Dakle, jedinstvo mesta, radnje i vremena, uspostavlja se već u uvodu. [to pre. Neki autori u SAD smatraju da je velika stvar postići to već u prvoj rečenici. No, nije obavezno.
Na sličan način se u šahovskoj partiji već posle dva-tri poteza prepoznaje otvaranje, da li će partija biti oštra ili poziciona. Profesor već posle nekoliko rečenica mora da bude siguran da niste promašili temu. Naučni rad će već u uvodu najaviti ciljeve i sadržinu istraživačkog rada koji sledi.

Središnjica

Središnjica mora da sadrži gotovo sve. Pošto smo u kreaciju ušli kroz otvorena vrata uvoda, svemu što se dalje dešava neposredni smo svedoci, da bismo, pošto vreme boravka u tom novouspostavljenom svetu istekne, izašli na vrata završnice. Naravno, izmedju ovo dvoje vrata postoji i odgovarajući "nameštaj" koji mora da bude rasporedjen sa merom i ukusom, tako da se čitaoci, ne zaboravimo da će, dok čitaju, i oni ovde boraviti, osećaju krajnje ugodno. Inače vam neće doći ponovo.
Ovaj "nameštaj" sastoji se iz više elemenata i glavne od njih ćemo posebno da razmotrimo.

Fakt i fikcija

Jeste li gledali čuveni film Orsona Velsa "Istine i laži" (Fatti e malfatti)? Film koji predstavlja čudesni spoj imaginacije i činjenica o Pablu Pikasu? Ili: Volite li Tomasa Mana, Borhesa ili Danila Kiša? Oni su na najbolji i najlepši način zamešali fakt i fikciju, tako da najčešće ni ne znate šta je šta. I nije vam ni važno. Ne morate da budete kao oni, naravno, ne baš odmah, ali, veoma je važno da budete svesni da je većina onoga o čemu ćete da pišete bilo kad u životu, smešteno upravo izmedju te dve odrednice.
Činjenice, fakti, će vam obezbediti uporišta, ali će zahtevati više pripreme pre nego što se "latite pera", fikcija će vam dati slobodu u pisanju ali zahtevati i veći kreativni napor. Prava mera odnosa fakta i fikcije obezbediće vam i jedno i drugo. Na krajnosti razmernika stoje istorije i fantazije. Gde ćete vi odlučite sami.

Dinamika, intenzitet i tempo

Pošto smo već pomenuli uporišta koja se zasnivaju na faktima, potrebno je nešto reći i o dinamici pripovedanja. Smatra se da delo ima šanse da bude dobro, ako ga pisac iz početno stanja dovede do novog, izmenjenog stanja i, usput, sve promene dobro obrazloži.
Dinamika u tehnici predstavlja sasvim dobru analogiju. U njoj se detaljno proučavaju stanja i procesi koji utiču na promenu stanja. Stanja se detaljno opisuju i obrazlažu činjeničnim utvrdjivanjem svih parametara koji mogu da ih definišu, vodeći računa samo o tome koje je početno, a koje krajnje. Ovako definisana stanja nazivaju se termodinamičkim stanjima i proučavaju se u termodinamici. Proces koji će početno stanje prevesti u krajnje, može da bude izveden krajnje nezavisnim putevima, koje proučava kinetika.
Pošto smo već odabrali da se ovde koristimo analogijama, mislim da ćete teško da nađete bolju od ove. Vaš put kroz priču će ići od jedne do druge uporišne tačke, koje predstavlja stanje definisano faktima, putevima fikcije koji će da zavise od vaše imaginacije. Vaše je da odaberete prave.
Vidljive aspekte dinamike u vašem pisanju predstavljaće tempo i intenzitet. Pitaćete se kakva je razlika izmedju ove dve reči. Možda nam i tu pomogne malo fizike. [ta znate o talasnom kretanju? Jeste li čuli za longitudinalno i sinusoidno talasno kretanje? Jeste? E, pa, longitudinalno bi odgovaralo tempu, a sinusoidalno — intenzitetu. Reći ćete da su to izuzetno pravilna kretanja i da ko je video jedan zna sve ostale. Onda, da dopunimo. Imaćete pravo, ako ova kretanja nisu umetnički modulirana. Vaša kreacija će od priče načiniti isto ono što od standardnog visokofrekventnog nosećeg talasa načini muzika amplitudnom (AM) ili frekventnom modulacijom (FM). To već ne moram da vam objašnjavam, zar ne?
Dakle, kad je tempo u pitanju, on će da bude spor ili brz. Može i negde izmedju. Imam za vas dobar primer iz sopstvenog iskustva iz istraživačkog rada. Moj prvi šef, upućujući me u pisanje naučnog rada, poslužio se metaforičkim slikama, koje nikada neću zaboraviti:
-   tamo gde postoji puna, jasna i argumentovana informacija, treba se ponašati kao plivač koji pliva prsno ili ledjno;
-   tamo gde toga nema u prevelikoj meri treba se poslužiti beterflajem ili kraulom;
-   tamo gde argumenata nema, treba i zaroniti.
Imate li osećaj kako se odnos fakta i fikcije odražava na plivačke stilove, odnosno na tempo izlaganja u vašoj priči?
Prevedeno na jezik tempa i odnosa fakta i fikcije, delove koji predstavljaju uporišta i imaju dalekosežne posledice na delo u celini, treba pisati jasno i u sporom tempu, a delove koji prate radnju sa visokim stepenom imaginacije, treba pisati u bržem tempu.
Za razliku od tempa, koji možemo da zamislim i kao meru gustine, intenzitet treba posmatrati kao meru vrhunca. To je i značenje termina koji označava visok intenzitet — klimaks. Jeste li primetili da postoje delovi priče izrazitog intenziteta, sa spoljašnjim ili unutrašnjim nabojem koji žestoko vezuje pažnju čitalaca? E, to je klimaks. U jednom delu može da ih bude više. Nejednakog intenziteta. Srednji intenzitet pojedinih klimaksa raste ka kraju priče. Klimaksi nižeg intenziteta nazivaju se subklimaksima. Posmatrano dvodimenzionalno, priča može da se predstavi panoramom planinskog lanca.
Na ovom mestu može da se postavi pitanje: Ako je klimaks vrhunac dogadjanja, zašto se priča ne sastoji samo od niza klimaksa? Najpre, zato što se priča ne može praviti samo od dogadjaja. Jedan naš prijatelj je u tome uspevao. Klimaks od početka do kraja. Dugi, neprekinuti klimaks, kao planinska visoravan na koju vas popnu liftom, a onda hodate po ravnom. I nije bilo dobro. Nije bitna visina planine ako se ne popnete na nju, nije važan intenzitet klimaksa, već da ga dostignete. Više puta. Zadovoljstvo je u penjanju.
Mislite li da se ostatak priče sastoji od samih padova? Da, ako ih vi prouzrokujete. Kreativno pisanje zahteva povremeno smirivanje radnje. Dobra priča mora da ima dobro razvijen profil intenziteta kako bi bila zanimljiva. I što neravnomerniji, da se čitalac ne bi navikao ili — zasitio.

Karakterizacija

Karakterizacija označava proces kojim autor utemeljuje svoje likove, pojedinačno ih slikajući fizički i psihički, uslovljavajući time najveći deo radnje (da se podsetimo: to se odnosi na fikciju, kinetiku). Loše izvršena karakterizacija može i najbolje zamišljenu priču da načini lošom, dosadnom, neuverljivom... Na konjskim trkama ne pobedjuju rage, zar ne?
U nekim podelama, ako uopšte moraju da postoje, osnovna podela likova bila bi na realne i imaginarne likove.
Sa realnim likovim najčešće se srećemo u takozvanim faktografskim delima, a to su, pre svega, istorijski romani. Jeste li primetili da to obično nisu glavni likovi? Znate li zašto je to tako? Razlog leži u činjenici da karakterizacija ovih likova nije slobodna, zbog toga što su utvrdjene činjenice poznate i drugima, te stoga uvek postoji rizik da lik propadne zato što je u pripremi nešto propušteno, neka informacija zanemarena. Kod ovih likova je odnos izmedju fakta i fikcije u korist fakta i oni zato većim delom pripadaju stanju, a ne procesu. A pošto smo ranije videli da se stanje izlaže sporo, realnim likovima se ne sme poveriti da nose osnovnu nit priče. Sećate li se nekog takvog lika iz romana ili filma?
Ponekad se susrećemo i sa obiljem fikcije u karakterizaciji nekog realnog lika. No, to je jedna provokacija i to je sasvim druga vrsta dela.
Sa imaginarnim likovima već je lakše. Sloboda komponovanja osobina dozvoljava izbor koji će lik učiniti zanimljivim, sa širokim mogućnostima uticaja na proces odvijanja priče uz punu meru mašte. Naravno, pri ocrtavanju likova koristićete karakteristike koje ste već kod nekoga sreli. Glupo bi bilo da sve izmišljate. Ali, postoji malo ograničenje. Bez zadnjih namera, ponekad nam se desi da u lik pretočimo previše osobina nekog nama poznatog. To "previše" može da bude povod za parnicu na sudu. Jeste li nekad na kraju nekog filma zapazili napomenu: Svaka sličnost sa ljudima i dogadjajima je nenamerna...?
Najbolje je kombinovati. Neki vrsni pisci su pravi majstori da od svakog svog lika načine frankenštajnovsku kombinaciju ljudi iz svoje okoline.
Navešću vam sada neke detalje kojima možete da se pomognete pri karakterizaciji likova:
-   fizički kvaliteti ili nedostaci lica i tela;
-   društveno i socijalno poreklo, uticaj porodice ili okoline, lični status;
-   psihološke kategorije, osećajnost, emotivnost, intuitivnost ili racionalnost, odnos prema svetu, introvertnost ili ekstrovertnost (oni koji o kreativnom pisanju misle najozbiljnije, neka malo pogledaju kod Junga), zodijački profili (za one malo skromnije).
Nemojte da dozvolite da karakterne osobine jednog lika budu u koliziji, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da dozvolite da vam likovi naknadno dobijaju ili gube osobine, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da insistirate ni na preteranoj karakterizaciji, kako biste izbegli prethodni propust. Karaktere je kasnije teško kontrolisati.
Likovi se dele na glavne i sporedne. Obim karakterizacije likova mora da bude proporcionalan njihovom udelu u priči. To je vrlo važno da se zna. Nedovoljna karakterizacija može da ostavi vaš glavni lik nezapaženim, a preterana karakterizacija da skrene pažnju na likove koji vam nisu važni.
Za to je možda najbolji primer slučaj Bubuleje. Naš čuveni glumac Bata Stojković svojevremeno je dobio malu epizodnu ulogu u TV seriji "Studenti". Tako je briljantno odigrao tu epizodu da su autori serije počeli da mu dopisuju ulogu i na kraju je postao jedan od glavnih likova. Da li su glavni likovi bili nedovoljno okarakterisani? Ili je lik Bubuleje sadržavao kritičnu karakternu osobinu koja ga je izbacila u prvi plan? Bila je to TV serija i nije bilo štete.
Zamislite da se vi lično tako zapetljate sa nekim likom da počne da se odupire okončanju u meri da vam, dok se zadržavate na njemu, razbije osnovnu ideju i umesto jedne priče napišete neku drugu koju niste ni pomišljali da napišete. Biće dobro ako sve ispadne dobro. Ali, šta ako od svega ne ispadne ništa?
Dobro ili loše uravnotežena karakterizacija može da se ilustruje i na primeru svadbene fotografije. Dobro je ako je grupna fotografija slična mnogima koje ste imali prilike da vidite. Sasvim napred su mladenci, kraj njih su kumovi i roditelji, rodjaci i prijatelji su u drugom redu ili sasvim sa strane, ostali svatovi, pa i oni nepozvani, sasvim pozadi. Naravno, glavne likove raspoznajete do detalja, ostali su manje ili više deo slike, neke iz pozadine ni ne prepoznajete. Takav odnos bi morao da vlada i izmedju vaših likova. Bilo bi glupo da je ispred svih istrčalo neko dete ili se izmedju mlade i mladoženje utrapio neki komšija. Još gore ako je mladoženja zažmurio, a mlada stavila šaku na oči. Propala slika. I, znate li ko je kriv? Fotograf. Likovi mogu da prave gluposti, ali ne i autor. Nemojte da vam se to desi.
Još jednu analogiju ću da vam navedem zbog toga što mislim da je ova etapa kreativnog pisanja izuzetno važna, jer dosadni likovi ne mogu da odigraju dobru priču. Hajde da se podsetimo kako se iscrtavaju likovi u stripovima. Likovi u prvom planu se crtaju do detalja. Vidi se boja očiju i mladež na licu. Kod onih povučenih u pozadinu od očiju i usana ostaju samo crte, od nosa samo dve tačke.
Poslednje pitanje vezano za likove je: koliko likova? Kada sam počinjao da pišem nisam štedeo na likovima, smatrajući da time naglašavam sopstvenu sposobnost da se s njima izborim. Đavola! Moji čitaoci su zato imali muke da se snadju. Poseban problem je ako im ni imena nisu dobro odabrana. Ako su slična ko će ih razlikovati? Izgleda da postoji samo jedno pravilo: Broj likova mora da bude srazmeran dužini priče. Kratka priča treba da ima jedan do dva lika. Tek u kraćoj noveli možemo da se pozabavimo s trećim. Roman dozvoljava više likova, glavnih i sporednih. Znate li zašto? Zato što se kraće forme najčešće prostiru samo izmedju dve uporišne tačke. Na tankom brvnu će se i dva jarca pobosti. Roman umesto prostog niza uporišnih tačaka može da ima dobro razgranatu mrežu, da se osim glavne niti radnje bavi i nizom sporednih. A tu ima mesta za više likova. Mislim da niko nije uspeo da prebroji sve likove u Pekićevom romanu Besnilo. Čak je i on imao problema, pa ih je kroz roman vodio pribadajući ih čiodama na mesta gde su se u pojedinim fazama romana nalazili. Ali, to je bio duuuuugačak roman.

Naracija i dijalog

Ako izuzmemo stil pisanja, koji ću ostaviti vama, kreativno pisanje, odnosno, ono što čitate kad se latite knjiga, sastoji se iz naracije i dijaloga.
Naracija ili pripovedanje predstavlja one delove priča u kojima pisac mora da nam opiše nešto što sami, iz položaja čitaoca, ne možemo da vidimo. Filmovi, na primer, ne zahtevaju naraciju. Taj deo obavlja filmska kamera. U knjizi je stvar sasvim drugačija.
Većina misli da je sve jasno i da je naracija, kao i stil, deo umeća kreativnog pisanja koji treba da bude prepušten samom piscu. To je potpuno tačno, ali, da li se sećate pismenih zadataka? Da su neki od vaših drugova ili drugarica dobijali visoke ocene upravo zbog "sjajne" naracije, a pisci postajali neki drugi, povučeni momci i devojke kojima tada upravo taj deo nije išao od ruke.
Mislim da se najveće greške, u domenu naracije, čine upravo u srednješkolskim godinama. A studenti se njih, tako su mi bar rekli, oslobadjaju već na prvoj godini književnosti. Ja ću vam otkriti o čemu se radi. Najčešće su krive profesorke srpskog jezika. Ili je moja bila kriva. No, ne verujem da se varam. One su toliko naklonjene lepom a ne dobrom pisanju da ni ne primete kako učenici, nažalost, češće učenice, kreću linijom manjeg otpora i počinju da pišu "lepo". Sa abnormalnom količinom prideva koji tu "lepotu" potkrepljuju.
Jedna od prvih stvari koje sam naučio je provera da li su baš svi pridevi neophodni. Dr Zoran Živković me je posavetovao da uzmem neki od svojih tekstova i da u njemu precrtam sve prideve. Da ih prebrojim. Da ponovo pročitam "unakaženi" tekst i ocenim da li je to i dalje ista priča. Ukoliko jeste, da neke od prideva vratim nazad. Verujte mi, iako sam spadao u onu vrstu učenika koji su za pismene zadatke dobijali i manje od trojke, našlo se prideva koje je bilo moguće potpuno odbaciti. Molim vas, vodite uvek o tome računa kad vas uhvati potreba da pišete. Višak prideva itekako zna da zavara.
Ako smo se obračunali s pridevima možemo da se vratimo naraciji.
Osnovna funkcija naracije je da se umeša onda kad na osnovnu nit priče utiču okolnosti. Nemojte da opisujete jesnje kišno veče, ako se zbog njega dvoje mladih neće dovoljno približiti pod kišobranom. Nemojte opisivati duševno stanje glavnog junaka, ako će on potom da se naždere pasulja. Još Čehov je divno ukazao da ako se, u prvom činu, na zidu sobe nalazi puška, u trećem činu mora da opali. Naracija se javlja i u za priču manje značajnim momentima, ali u tom slučaju je u pitanju pasaž.
Sa pasažima sam možda imao i više muke nego sa naracijom. Kod naracije se čovek uvek raspiše pa šta bude. Lako je posle kratiti. Pasaž nastupa onda kada se jedna kinetička nit iscrpi i dostigne sledeća uporišna termodinamička tačka. I onda se ispostavi da ta tačka nije ona tačka sa koje treba da se krene dalje drugom kinetičkom niti. Prelaz izmedju te dve tačke naziva se pasaž. Ja ga tako nazivam. Nemojte tu da se zapletete u nepotreban dogadjaj. Na primer, završili smo s dogadjajem koji se odigrao na žurci kod Marije, pa treba nekako preći kod drugara Petra kome smo preoteli devojku. Glupo bi bilo opisivati vožnju tramvajem. Neko bi, čitajući, mogao da pomisli da je priča povezana sa GSB-om. Pasaž mora da jasno da do znanja da nije značajan. Kako se to rešava? Džon Haldeman nam je govorio, dok je dolazak stranih SF pisaca u Beograd bio normalna pojava, da su par rečenica o pivu ili čačkanje nosa dovoljni. Jeste li shvatili razliku?
Dijalog je srž priče. Lično spadam medju one koji smatraju da bi roman sastavljen od dijalog bio vrhunac romana. Nešto gde se ništa ne dešava naracijom ili nekim drugim pomoćnim sredstvima. No, to za sada nije moguće. Osim u radio-drami. Neki od nas znaju koliko radio-drama zbog toga trpi.
Osnovni problem kod dijaloga sastoji se u činjenici da se kod njega najjednostavnije može da ispolji prisustvo teze. A protiv teze se savremena književnost radikalno bori. Smatra se da vaša literatura može da ukazuje, ali ne i da natura. Neki ljudi smatraju da pisci govore kroz svoje junake. To jeste tačno, ali ono što ne sme je — da govori kroz sve junake. Sve na što smo imali pravo iscrpljeno je kroz karakterizaciju likova. Oni potom moraju da izgovaraju svoje misli. U suprotnom bismo imali roman klonova pisca, koji bi ne znam kako uopšte uspeli medjusobno da razgovaraju.
Dešavalo mi se da se divno osećam kada mi se sopstveni lik usprotivi i izgovori nešto što mu karakterizacija nameće, a ne ono što bih ja u tom trenutku želeo da kaže. Jednog svog prijatelja, po kome sam pokušao da modeliram jedan ne baš pozitivan lik, počeo sam više da cenim pošto mi se suprotstavio u priči koju sam napisao. To vam je kao priča sa trbuhozborcem i lutkom koja se otima i preuzima dominaciju u tandemu. Ako vam se nekad nešto slično dogodi, pustite lik na miru, vi ste mu to kroz karakterizaciju omogućili.
Dijalozi ne smeju da se pretvore u monologe ili pitalice ili da traju besgrajno. Tu postoje odredjene zamke ako ste se odlučili da likovima date punu slobodu. Ponekad dijalog neće da se okonča sam od sebe. Šta tada učiniti? Bolje postaviti pitanje: šta je trebalo učiniti? Jer, najčešće, greška je načinjena znatno ranije. Znate li da je neko predlagao da se naši maratonski politički skupovi održavaju stojeći? To je otprilike ono što je trebalo da se uradi. Smestite dve osobe koje ne znaju da prekinu razgovor u prostoriju u koju nadolazi voda i moraće da prekinu. Onda kad vi zaključite da je preko glave.
A, šta ako je šteta već napravljena? U kafani će se pojaviti kelner koji nema ono čime ste želeli da budete usluženi. Na ulici će da naidje neko treći, makar i polivači ulica. Kod kuće će da zazvoni telefon. Kao što vidite, rešenja uvek ima. Samo, nemojte da budu ofucana poput one otužne scene na filmu gde posle verbalnog obračuna jedna strana odlazi ka vratima i baš kad se uhvati za kvaku, zastaje da izgovori zadnju rečenicu ili je druga strana zaustavi. A kako preći s teme na temu? Zapalite cigaretu ili popijte piće. Jednom nismo mogli da izbrojimo koliko je Puma, glavni junak našeg drugara Boba Hopera (alias neću da vam kažem ko), popio skoča da bi izašao iz romana.
Poslednje što ću da vam savetujem kad je u pitanju dijalog je da se ne igrate pitanja i odgovora. Potpuno su demodirani pristupi da se na taj način obaveste čitaoci o dogadjajima kojima nisu prisustvovali. Ima i boljih rešenja.

Teme i motivi

Bukvalno sve može da bude tema za dobrog pisca. Pokušajte da budete originalni, mada je rečeno da su sve dobre teme već zapisane i obradjene u Starom i Novom Zavetu. Ako je tako, pokušajte sa oprobanom temom, ali budite bolji. Dobro odaberite temu i pola posla je završeno. Ali, tu postoji jedan ozbiljan problem. Da li je tema dobra ne odlučujete sami. Tu su čitaoci sa svojim afinitetima i (što je teža okolnost) urednici-izdavači. Možda je nešto za vas bila najbolja ideja i tema za pisanje, možda ste napisali remek-delo, ali, ako tome nije naklonjen vaš izdavač, onda od toga nema ništa.
Nedavno smo imali prilike da saslušamo jednog našeg pisca kako se žali na izdavače. Ali, i on je izdavač i kao i svi izdavači poseduje iste osobine kao i njegovi izdavači. Komplikovano?
Svojevremeno sam bio oduševljen uspehom Xin Auel i njene praistorijsko-fantastične trilogije. Pokušavao sam da ustanovim da li je njen uspeh obavezno posledica slučaja i okolnosti. Naime, ta obična američka žena, zabavljena jedino susretima četvrtkom sa svojim prijateljicama, iz dokolice a i na savet tih istih prijateljica, odlučila je da napiše roman. Pitala se o čemu (to je i naše pitanje) i našla da njen muž ima prijatelja antropologa, da ovaj ima bogatu literaturu i da je spreman da joj pomogne oko podataka. Napisan roman (naravno, bio je dobar) ponudila je izdavaču koji je upravo počinjao ciklus marketinga novih autora (znači dobro ulaganje para) i ovome se dopalo. Posledica svega je da je drugi roman, sada već milionerka u dolarima, posvetila svom mužu u znak zahvalnosti što umesto nje — kuva. Moj zaključak je bio da to ne mora obavezno biti posledica slučaja i okolnosti. NJen roman, sa odabranom tematikom, pojavio se mnogo godina posle uspeha Ronija Enea sa romanima Borba za vatru i Džinovski lav, tako da je bila kao nova. Čitanost tih knjiga je motivisala izdavača, jer ako je jednom išlo, zašto ne bi, posle tolike pauze, moglo ponovo. I čitaoci, sada generacija koja nije imala Eneove romane, su bili spremni.
Ako ne možete da nadjete dobru temu, što bi bilo podvig, razmislite malo šta bi moglo da zainteresuje izdavače i čitaoce. Setite se uspeha minorne knjige Roman o Milutinu, (ni prineti Stevi Jakovljeviću), koja je u Srbiji imala tiraž preko 200.000 primeraka. I vremena u kome je naišla. Naravno, dobar pisac ne ide po svaku cenu na ruku izdavačima i čitaocima, no ne sme da se zaboravi kome je knjiga namenjena.
Teme su isključivo posledica konjunkture.
Antički Grci su pisali tragedije i komedije (sa obaveznim uplivom božanskog Olimpa). Aleksandar Dima je pisao o plemstvu u doba plemstva. Romani o velikim trgovačkim porodicama su stigli u vreme trgovačkih porodica. O ratovima se pisalo posle ratova. O špijunskim poduhvatima u vreme Gvozdene zavese. Zašto ih sada ne pišu?
O razlozima zahuktavanja SF-a baš u vreme uzleta tehnološke civilizacije ne treba da vam pričam. O razlozima baldisanja   --   takodje.
Teme ne smeju da budu zastarive.
Ko se danas oduševljava Vernovim romanom Putovanje na Mesec? Ili Velsovim Marsovcima? To su samo relikti. Ko razmišlja o 1984-toj kao o terminu, a ne kao o izuzetnoj literarnoj sociološkoj studiji? Ko o 1999-toj? Dohvatljivost prostora i vremena učinila je mnoge SF romane demodiranim. A pisci SF-a su počeli da se bave nedohvatljivim prostorima i nedostižnim vremenom. ^uli ste o sajber-panku i viziji života u dodiru sa virtuelnim svetom. To možda žari i pali Amere, oni imaju probleme sa drogom, sa kompjuterizacijom, sa nadiranjem japanske tehnologije i jakuza. Baš nas briga ako ne možemo telefonom da dobijemo Plužine, a vrhunska tehnologija nam je ono što kupimo na buvljaku.
To je i poslednji problem:
Teme ne smeju da imaju lokalni karakter.
Nikada neću zaboraviti slučaj kada je Goran Hudec, pseudopisac iz Zagreba, ko zna na koji način, oni su i odlučivali, dobio mesto za priču u antologiji NJorld SF-a, koji je tada bio pojam za nas. Priča je bila prevedena i dostavljena. A onda su počeli problemi. Niko od urednika te antologije nije mogao da shvati u čemu je štos sa samoupravljanjem. U njemu je, zapravo, bio osnovni zaplet te priče. Završilo se time da mu je bila data mogućnost da napiše novu priču.
Motivi moraju da vam budu bliski. Nemojte da pišete o nečemu što je vama nepoznato. Ni o uzrastu, ni o stanjima, emocijama, odnosima, procesima, tehnologijama, prostorima. Nemojte pisati o žestokim ljubavima ako ih niste doživeli, o tučama ako se niste tukli, o Buenos Airesu ako tamo niste bili, o birokratiji ako nikada niste videli iznutra kancelariju, o starosti ako je niste iskusili...
Neverovatno dobro smo se zabavljali na račun priče Branislava Brkića o pijancu, gde se jasno videlo da autor nikad ništa nije popio. Jedan drugi naš drugar uporno piše o tučama, a znamo da se nikad nije potukao. Dragan R. Filipović piše o Užicu, a ja, uglavnom, o Strumici i to je uverljivo.
Pišite o onome što poznajete, a ako to nije slučaj, uslov je da ni čitaoci o tome ne znaju ništa. Ili se prethodno obavestite o toj materiji. Ja sam, na primer, za priču "Dan Mitre" dobro proučio poglavlja o neurofiziologiji mozga, a za istorijske miljee prethodno pokupim svu literaturu koja se može nabaviti. Znači, gradja vam je nephodna.
Još samo nešto kad su u pitanju motivi. Prilično sam nabrušen na naše pisanje horora i FRP igranje. Tu do visokog izražaja dolaze neke strane lokalne teme koje se na taj način uspostavljaju univerzalnim. To nije dobro ukoliko želimo da opstanemo. Možda vam se to učini bezveznim, ali sam svojevremeno razgovarao sa Levom Kreftom, nekadašnjim predsednikom omladine Jugoslavije, koji je bio, kao dobar Slovenac, izuzetno zabrinut za slovenački jezik i uticaj srpskohrvatskog jezičkog područja. I to ne zbog dobre literature, već zbog šunda. Naime, s obzirom da su malo jezičko područje, oni su koliko toliko uspevali da pariraju sa izdanjima literature glavnog toka, ali ne i sa izdanjima ljubića, krimića, vesterna itd., koji su u Sloveniju dospevali isključivo na srpskohrvatskom jeziku. Zato, ako već želite da pišete horor i fantazi, nabavite, ako već ne možete ništa drugo, Palavestrinu knjigu Ale i Bauci, pa vidite šta se iz nje može izvući.

Završnica

Na kraju uvek mora da dodje kraj.
Vaše delo mora da ima i dobar kraj. U šahovskoj partiji to je mat. U naučnom delu zaključci i predlozi.
Kako zaključiti jedno književno delo?
Nedavno smo imali priliku da čujemo o otvorenim i zatvorenim krajevima. Ja ću da vam pričam o krajevima uopšte.
Postoje krajevi posle kojih vam je žao što se čarolija okončala. Kažite to piscu i on će da bude srećan. Dobro je ostaviti čitaocu da nešto doživi i sam. Nešto što vi niste napisali a on zna da se dogodilo. To su za mene najlepši krajevi. Da se knjiga čita i pošto su korice sklopljene. To je vrlo teško i neka vam to bude neki krajnji cilj. I, da se razumemo, to ne treba raditi da bi se otvorila mogućnost nastavka. To bi bilo komecijalno a ne umetničko razmišljanje. Nastavci su specifičnost fantastične literature zbog toga što je za kreiranje jednog fantastičnog sveta potreban izuzetan napor i što je velika šteta da jedan svet, za čije je obrazloženje, vrlo rizično, potrošen popriličan prostor u knjizi (neki karte svojih svetova crtaju, videli ste), bude potrošen za samo jednu priču.
Postoje tri osnovna tipa kraja.
Prvi tip, kao uostalom i ostala dva, mora da obezbedi da sve započete radnje budu okončane, da svi likovi izidju iz knjige a da se kasnije ne pitamo: a šta beše sa onim...? Kad uspešno svoju priču dovedete u završnicu, ponašajte se kao predilja koja proverava da li joj je predivo bez dlačica, kao drvoseča koji pošto obori stablo okreše grane. Kraj priče mora zaista da bude kraj.
Drugi tip kraja je epilog, koji u poslednje vreme i nije tako moderan, ali ga lično volim. On omogućava, uz dovršenje dela i relaksaciju za čitaoca koji još jednom saznaje šta se dogodilo sa onima o čijim je avanturama čitao.
Treći tip, panč lajn (engl. punch line), pripada isključivo kratkoj formi priče. To je kao kad pričate dobar vic. Do samog kraja se ne sme naslutiti preokret koji vic čini vicem, a kratku priču — kratkom pričom. Kraj mora da bude upravo ono što punch line znači: udarni red. Samo, nemojte da pišete dugu priču sa panč lajnom. Čitalac će se zapitati: što je ovaj morao toliko da gnjavi da bi ispričao vic?

O, da. Pitala sam se kada će neko da postavi ovaj tekst na forum u radioničarske svrhe.  xjap

A sad zagrejati stolicu i napisati humoresku u kojoj YUSCII tekstovi osvajaju svet.

Da ne bih sad citarala čitav tekst Vodiča za apsolutne početnike odgovoriću ovde sa čime se slažem, a sa čime ne. U suštini, autor se u samom naslovu ograničio na apsolutne početnike, tako da, u osnovi nemam šta da zamerim, ali ipak ima nekih delova sa kojima se ne slažem, ako uzmemo u obzir da će ove savete koristiti i malo manje apsolutni početnici.

Za naučni rad, trojstvo – uvod, razrada, zaključak su bespogovorni, tj. ako ne postoji hipoteza na početku, razvijanje i dijalog sa njom u sredini, onda neće biti ni zaključka u kome vidimo da li nam je hipoteza postala teza, ili smo je opovrgli.
Ali, da li je tako sa književnim delom? Neki početak, naravno, mora da postoji, ali šta je sa radnjama koje počinju in medias res i koje nemaju informativne početke?

Ruski formalisti su insistirali na razlici između fabule i sižea. Fabula bi bila hronološki raspored elemenata priče, dok bi siže bio njihov raspored u samom delu. Primer iz Odiseje – mi se sa Odisejem upoznajemo u trenutku kad se vraća u Itaku, i retrospektivno saznajemo gde je sve bio i šta je zapravo radio. Siže bi bio raspored ovih elemenata tačno kako su opisani u samom epu/romanu/priči, dok bi fabula bila puko hronološko nabrajanje. Lineran, hronološki, pristup je uvek loš izbor (smatraju ruski formalisti), i da bi književno delo bilo uspelo, bitnije je da je siže dobro razrađen. Što bi, možda, značilo da bi ovo trojstvo moglo da se naruši i poremeti zarad bolje priče.   

Drugo trojstvo koje se ovde pominje, a koje smatram diskutabilnim, su 3 jedinstva – jedinstvo radnje, vremena i mesta. Možda je samo pogrešno navedeno, ali u osnovi jedinstvo znači da radnja (odnosno, mesto i vreme) mora da bude jedinstvena od početka do kraja. Ipak, mislim da je ovde bilo reči o informaciji o radnji, mestu i vremenu i u tom smislu neću preterano da se zadržavam.
Naravno, zavisi od dužine priče da li će biti jedinstvena radnja, ali mesto i vreme su uvek podložni promenama, čak i drastičnim promenama. U jednoj rečenici mogu da se smene vekovi, baš zato što pripovedačko vreme nije isto kao i realno vreme.

Sviđa mi se deo o dinamici, intenzitetu i tempu. Korisno i dobrim primerima propraćeno.

Što se karakterizacije tiče, mislim da je apsolutno nebitno da li je ličnost istorijska ili potpuno fiktivna. Zapravo, šta mi znamo o istorijskim ličnostima? Neke puke informacije koje se tiču nekih aspekata njihovih ličnosti, što opet ne pokriva sve ostale aspekte koji mogu da se razrade. Mislim da u podjednakoj meri mogu da se uobliče istorijski i fiktivni likovi. Dobar primer za to su Šekspirove istorijske drame, gde je sve lepo razrađeno, i gde je nama Ričard III podjednako fiktivan i podjednako stvaran, kao da nikada nije postojao. Ako se lik dobro razradi, biće dosledan, ako se ne razradi dobro, istorijske činjenice neće mnogo uticati na to. Opet, treba imati na umu da pisac nekad može svom liku da ostavi prostor da bude nedosledan, pošto ni čovek u realnom prostoru i vremenu nije uvek dosledan. Takva karakterizacija je možda i doslednija, ako se tako posmatra.

Što se tiče nepotrebnih prideva, slažem se, ali, iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.
Detaljni a nepotrebni opisi prirode i likova su potpuno nebitni, i narušavaju osnovnu koncepciju književnog dela,  jer se na taj način primenjuju sredstva likovne umetnosti, što nikada ne daje dobre rezultate.

Što se tema i motiva tiče, istina je i da sve može da bude dobra tema za pisca, kao i da su sve iskorišćene. Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on se neće služiti menjanjem sadržine, već će se usredsrediti na pitanja forme. Forma je ono što treba razviti, ideje su manje bitne.

I za zaključak, umesto zaključka, primer odlične priče bez uvoda i zaključka:

Devojka reče, znate, meni se život sviđa. Kako, kako ste kazali? Tako, meni se život sviđa. Objasnite mi to, lepo mi objasnite. Sviđa mi se kada bih morala da ga napustim bilo bi mi veoma žao. Objasnite nam to gospođice, strašno je zanimljivo. Vi, tamo, dođite i vi da čujete, ovde gospođica kaže da joj se život sviđa.
Dino Bucati, ,,Zanimljiv slučaj"

Quote from: Mims on 28-01-2011, 18:09:26
Ali, da li je tako sa književnim delom? Neki početak, naravno, mora da postoji, ali šta je sa radnjama koje počinju in medias res i koje nemaju informativne početke?


Što se tiče nepotrebnih prideva, slažem se, ali, iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Početak, sredina i kraj ne moraju nužno da idu tim redom.

Možeš li da navedeš neki dobar primer sa puškom koja nije opalila na kraju?

Ne znam zašto, Mims, ali ja se potpuno slažem s opaskama. Moja teorija književnosti je krajnje infantilna, nedosledna i nedorečena, ali me je dosta dobro poslužila. Svi oni koji su odmakli od početnika služiće se sofisticiranijim radovima, ovaj jedva da bi još kome mogao da posluži.

Samo bih istakao jednu rečenicu:
Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Nastranu priča o motivaciji i motivu (kod mene imaju različito značenje), ali zar priča u kojoj središnje mesto ima puška koja neće opaliti ćini prisustvo puške bezrazložnim? Ili je puška, ipak, opalila?

Cornelius i nije morao da ovaj seminarski rad za talentovanu decu u Petnici postavlja.

Kako bez uvoda i zakljucka? Bucati ima sve elemente, sve sa punchline-om.

Neka, ima (i biće) ovde i talentovane dece.

Možeš li da navedeš neki dobar primer sa puškom koja nije opalila na kraju?
[/quote]

Toga ima pretežno u detektivskoj književnosti, gde je puška samo lažni trag, gde bi trebalo da pomislimo da je za glavni zločin ona odgovorna, a na kraju bude u pitanju nož ili tako nešto.

Ovo je, u svakom slučaju bilo na pogrešnom mestu. U kratkim književnim formama svaki motiv (tačno, ne motivacija) bi trebalo da ima svoje mesto, da ne bi bilo zagušljivo; dok bi u romanima pisac sebi mogao da da oduška, bili to detektivski romani, ili ne.

Ma, Mims, i lažni trag puca (ima svrhu u tekstu).

Quote from: Mims on 28-01-2011, 18:46:02
Toga ima pretežno u detektivskoj književnosti, gde je puška samo lažni trag, gde bi trebalo da pomislimo da je za glavni zločin ona odgovorna, a na kraju bude u pitanju nož ili tako nešto.

Čehov nije pisac detektivskih priča, medjutim, kroz ovu lepu sličicu, poručio nam je da ako se nešto u delu istakne do te mere, da bode oči, onda to mora da se odvede ka razvoju i da se privede kraju. Znači, puška je metafora, a ne oružje kojim će neko biti ubijen.

@Mims: Pa, u tvom primeru puška ima svoju ulogu, koja ne mora da bude da bukvalno opali.

Čini mi se da Vodič shvataš bukvalno.

Uzgred, pravila je uvek moguće prekršiti, samo što moraš da budeš majstor da bi to uspešno izvela. Vodič nije pisan za majstore.

Izgleda da je puška opalila  :?:

Nije mi bila namera da polemišem sa Vodičem, mislim da je dobar za apsolutne početnike, a ima delova koji bi bili korisni i nekima koji nisu početnici.

Nego, koji su kriterijumi za ocenjivanje, to je pitanje. Na osnovu čega nešto odmah prepoznate kao loše ili dobro?

S obzirom na strukturu onih koji će imati mišljenje o pričama na radionici, teško da je moguće postaviti opšte pitanje. Mene, na primer, bije Glas (Boban) da često "umislim" da u nekoj priči ima nečega na šta treba obratiti pažnju. To je neverovatno tačan zaključak, ali mi se ponekad posreći, pa Marko Pišev danas ima objavljenu dobru zbirku, a imaće ih još.
Lako je tandrljati o pismenosti, rečenicama, smislu itd. Ljudi čim pročitaju svoju priču već u dobroj meri znaju gde su falinke. Neki od njih veruju da to drugi neće primetiti. I, cilj nisu priče koje čitamo, cilj su priče koje će biti napisane. Zato su neka uopštena mišljenja bez efekta. Svaka rasprava o napisanoj priči na radionici bi mogla biti i primer za druge. Za to, ipak, nećemo imati prostora.

Ajmo svi u glas: instinktivno!
I u stvari, mislim da i jeste tako. Uzmeš nešto da čitaš, i ako imaš dovoljno jako čitalačko iskustvo i precizne kriterijume, ti maltene podsvesno na osnovu bilo kojih datih pola strane možeš da proceniš, ako ne celinu priče/romana, a ono zanatski nivo pisca. Kad dođe do obrazlaganja, tu može i da se propusti dosta i da se sve svede na "ali ovo je dobro/loše, zar ne vidite", mahanje rukama i prskanje pljuvačkom. Mislim, tako je bar kod mene.

Quote from: Jevtropijevićka on 28-01-2011, 19:24:37
i ako imaš dovoljno jako čitalačko iskustvo i precizne kriterijume...

Pa, Mims i pita za te precizne kriterijume. :lol:

Da, ali to što su kriterijumi precizni ne znači da su dobri ili univerzalni...

 Kada bi se teorija odozgo odnosila na slikarstvo, naslov bi glasio: Kako da slikate kao Kolesnikov. Pitam se sta bi Dali rekao, pa cak i Picasso?
Svet u kome zivimo je bizaran. Napolju ne pada nikakav romanticni sneg. Jednostavno nas je zatrpao sneg iz vremenske prognoze, a ulice su pune klinki koje ce ti na prvu pokazati pirsing u pupku. I to je to. Divno bizarno. Onaj ko uporno nece da bude bizaran biva jadan ili kako to oni vole da kazu patetican i samim tim postanu bizarni, jer umesto jadan kazu patetican. End of story. 

Recimo, neki od kriterijuma...

Da li me je briga za likove, da li su mi bar na neki način interesantni (na primer, za onu krpu od glavnog lika iz priče "Znak" sa januarske radionice me ič nije bilo briga).

Mogu li barem da nazrem svet u kome se priča dešava, i ima li to što nazirem smisla (čitaj: unutrašnju koherentnost).

Dešava li se nešto u priči, i koliko to što se dešava ima unutrašnju logiku ("to tako može jer je u pitanju fantastika" ne pije vodu). Može i da se ništa suštinski ne dešava, ako je to poenta priče i ako je odlično izvedeno.

Valjaju li ritam i tempo (ima li autor predstavu o tome kako se piše kada je u pitanju određena dužina priče, ili mu kratka priča ide kao kad bi sprinter krenuo brzinom maratonca).

Unutrašnja logika kad su likovi u pitanju (može lik da radi potpuno sumanute stvari, ali da negde u priči postoji obrazloženje za to - i opet, "to tako može jer je u pitanju fantastika" ne pije vode; ne pije vode ni da on tako postupa zato što je vampir/vanzemaljac/štagod ako mi prethodno nije objašnjeno da na taj-i-taj način postupaju vampiri/vanzemaljci/štagod pa se ovaj konkretno postupak u to uklapa ili postoji odličan razlog zbog kojeg odskače).

Poznaje li autor jezik na kome piše (na primer, ako mu pisanije liči na loš prevod sa stranog jezika, nikad neću saznati postoji li nešto genijalno u njegovoj priči jer stvarno nemam nameru da se smaram s time).

Ima li nepotrebnih viškova (stvarno me ne zanima da čitam o tome kako se glavna junakinja probudila (osim ako se nije probudila na nepoznatom mestu/pored nepoznate joj osobe/pored otfikarenih delova ljudskih ili životinjskih tela), oprala zube (ako joj se pritom nešto sumanuto nije iscerilo iz ogledala a kasnije ne ispadne da je ona poremećena osoba kojoj se priviđaju stvari i to bude poenta priče), umila se (videti deo o pranju zuba), istuširala se (a nije našla leš u kadi), izvršila nuždu (a da je iz WC šolje ništa nije ujelo niti je iz nje ispao vanzemaljac...).

@Sintetika: postoji anegdota o Pikasu kome je učenik doneo sliku na kojoj je bila nekakva apstraktna žvrljotina. Pikaso ga pita šta je to, ovaj odgovori čaša. Pikaso u nekoliko poteza precizno nacrta čašu, i kaže učeniku da će, kad nauči tako da je crta, moći da pređe na apstraktne predstave.

Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

@andžela:
...dobro ajde...ova tvoja teorija je vise u duhu vremena...

Quote from: boki77 on 28-01-2011, 20:18:14
Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

Tu je poenta da je lik ostao nepromenjen i da se na kraju ništa nije desilo.

Uvod, razrada i zaključak postoje.

kako "lovac u žitu" nema uvod, trunje mu pogano? tu se holden caulfield izruguje realistički pisanim romanima uglavnom iz XIX veka, kao i "genealogiji" junaka, to jest, pitanjima porekla koja se od Biblije iznose u pričama o nekom junaku. e, sad, ja razumem da ti hoćeš reći kako "lovac u žitu" nema takav uvod. pogledajmo taj početak:

"If you really want to hear about it, the first thing you'll probably want to know is where I was born, and what my lousy childhood was like, and how my parents were occupied and all before they had me, and all that David Copperfield kind of crap, but I don't feel like going into it, if you want to know the truth."

zar ove prve rečenice nisu izvanredan, britak i dinamičan, sažet uvod u karakter holdena kolfilda? tu saznajemo mnogo šta o njemu, upravo uvodne informacije: kakav mu je temperament (direktno se obraća "sagovorniku", nije mnogo pristojan, impulsivan je, ciničan - "ako stvarno hoćete da čujete nešto o tome", provocira on čitaoca, i još kaže da mu je detinjstvo "jadno", "vašljivo"), šta misli o svome poreklu, porodici, konvencijama, kako govori, šta je čitao (referenca na dejvida koperfilda)... upravo fantastičan uvod.

takođe se ja ne bih složio da je lik ostao nepromenjen i da se ništa nije desilo. imajte u vidu da postoje vrlo ubedljiva tumačenja toga romana koja dokazuju upravo promenu glavnog junaka. ja bih rekao da su tu stvari višesmislene, da nije tu baš takvo "kršenje pravila" na delu. "lovac u žitu" jeste na neki način izneveravanje pravila realističkog ili omladinskog romana, ali on je i njihovo preoblikovanje. 
.

Hvala. Ovako nešto je trebalo za ova naša sumnjala. xjap

nema na čemu :)

a sumnjala neka sumnjaju, ja sam za. samo "plediram" za pažljivije čitanje i za uočavanje rizika koji se preuzimaju prilikom želje za kršenjem pravila... inače mislim da pravila ne postoje u univerzalnom obliku, naravno, već da se menjaju u skladu sa tipom priče koju pričamo. i tu je svašta dozvoljeno, dakako. moram priznati da sam prvi koji će se protiviti neophodnosti crtanja realističke čaše pre kubističkog pristupa slikanju, ali ipak treba biti oprezan... genije ima načine da sve izokrene, no šta ako niste genije? :) onda mnogo stavljate na kocku, čini mi se. ako ste početnik, tim više.

Kriterijumi? Ja volim sve što vole mladi...

I to crtanje čaše je metafora.

Quote from: Zika Kisobranac on 28-01-2011, 21:29:05
nema na čemu :)

a sumnjala neka sumnjaju, ja sam za. samo "plediram" za pažljivije čitanje i za uočavanje rizika koji se preuzimaju prilikom želje za kršenjem pravila... inače mislim da pravila ne postoje u univerzalnom obliku, naravno, već da se menjaju u skladu sa tipom priče koju pričamo. i tu je svašta dozvoljeno, dakako. moram priznati da sam prvi koji će se protiviti neophodnosti crtanja realističke čaše pre kubističkog pristupa slikanju, ali ipak treba biti oprezan... genije ima načine da sve izokrene, no šta ako niste genije? :) onda mnogo stavljate na kocku, čini mi se. ako ste početnik, tim više.

a ti si ziko, genijalni genije.  xremyb  :)

 :oops: nemoj tako...

nisam ja ništa izmislio, sve je to naučeno u školi i po mudrijaškim knjigama...

Po navedenom, svako delo ima uvod, razradu i zaključak, svaka puška opali - samo ako imaš dobrog tumača. Ipak se Lovac u žitu previše dobro prodao da bi bio bvez poente... a ako nam se slučajno svidi nešto što nema poentu... pa, ne smemo reći da je tako, zar ne?

Nisam kritičar. Moje stanovište je da ta knjiga nema ništa od onoga što ste naveli - ni lika koji se menja ili saznaje nešto novo, ni uvod ni razradu ni zaključak. Ipak, knjiga mi je sjajna. Lako se čita, i nedostatak radnje funkcioniše.

Nema ružnih žena, samo malo rakije (čitaj - nema loših knjiga, samo loših tumača).

Boki, ti kako 'oćeš, ali u ovoj školi i ja se trudim da naučim nešto.

Ali Boki je Mokrinčan, bitna razlika, oni se rode naučeni kako se konj moluje ;-)

Quote from: Mims on 28-01-2011, 18:09:26
.... iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Ovo je prilično površan stav.
Priče i romani nisu dokumentarističke stvari i imaju određenu unutrašnju logiku, tako da težnja ka prirodnosti time što bi se pisalo i o bitnom i o nebitnom nema mnogo smisla. Pisac ako hoće da me vara, mora to da uradi na promišljen način, npr. u krimiću to su lažni tragovi koje nameću okolnosti ili su podmetnuti od strane počinioca, ali to onda nije lažna motivacija, nego je u funkciji priče; akteri tragaju za rešenjem i susreću se podjednako sa bitnim i irelevantnim stvarima; lažni trag ima smisla ako će produžiti traganje, ali lažni trag radi lažnog traga je prevara koju dobar autor ne sme sebi da dopusti. Puška ne mora da opali, ali mora da skrene pažnju ne samo čitaoca, već i učesnika, onda ona ne visi uzalud. Opisivanje puške da bi se zamajavao čitalac, a da se nijedan od aktera ne upeca nema smisla.

Takođe, jedinstvo vremena, mesta i radnje u modernoj literaturi ne mora da bude striktno trojstvo; naime, neophodno je bar jedno snažno jedinstvo od ova tri da bi delo moglo da se posmatra kao zaokružena celina. Vreme; recimo, deset minuta pre dolaska plimnog talasa, moguće je napraviti priču sa stotinama fleševa ljudi u istom trenutku na različitim mestima udara da se ne vidi smisao toga, dok se ne pojavi talas. Ako se baš ništa u priči ne pojavi što će je povezati, onda to i nije priča.

Quote from: angel011 on 28-01-2011, 20:40:54

Quote from: boki77 on 28-01-2011, 20:18:14
Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

Tu je poenta da je lik ostao nepromenjen i da se na kraju ništa nije desilo.

Na početku romana junak napušta školu i provodi dva dana u NYC. Na kraju romana, on govori o ponovnom polasku u školu, ali svima je jasno da se on nalazi na psihijatriji i da je prekoračio granicu koja deli zdrave ljude od psihotičnih. U pitanju je strah od odrastanja, zbog čega je mladić odlučio da se skloni u ludilo.

Quote from: Mims on 28-01-2011, 14:25:52... zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča. ...

uzasno dosadna, dosadna i manje dosadna prica.

Koja od ponuđenih tri će biti tvoja?

Quote from: angel011 on 28-01-2011, 20:10:39
Recimo, neki od kriterijuma...
Ima li nepotrebnih viškova

Uzeti za primer Agronu iz prvoga kruga. Majstorsko tesanje svakog viška! :lol:

Quote from: Cornelius on 29-01-2011, 00:20:39

Na početku romana junak napušta školu i provodi dva dana u NYC. Na kraju romana, on govori o ponovnom polasku u školu, ali svima je jasno da se on nalazi na psihijatriji i da je prekoračio granicu koja deli zdrave ljude od psihotičnih. U pitanju je strah od odrastanja, zbog čega je mladić odlučio da se skloni u ludilo.

Uf... ok, možda si u pravu. Ali gde stoji da je on na psihijatriji? To stvarno nisam video, niti zaključio. Pored toga, da li je to prosečan čitalac zaključio? I da li knjiga ima ono što se ovde isticalo - pušku koja je opalila? Čitajući, očekivao sam da se nešto desi, ali nisam dočekao.
Tvoje objašnjenje ima smisla, ali se osećam kao da mi je neko ispričao vic, pa mi objasnio šta je u njemu smešno; to nisam shvatio dok sam čitao.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 28-01-2011, 23:58:58
Ali Boki je Mokrinčan, bitna razlika, oni se rode naučeni kako se konj moluje ;-)

Mokrinčanin? Tebe razumem. Ne razumem ljude koji misle da si smešan. Mada, jesi smešan.

Quote from: Mims on 28-01-2011, 14:25:52

Pošto vidim da svuda naglašavate da ste strašni i da ne opraštate loše pisanje, zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča.
...
Ovo pitanje postavljam i piscima i čitaocima.

Subjektivno govoreći - ako me nečije mišljenje zaintrigira, onda je prvenstveno do mene da, iz ponuđenih komentara koji prate to mišljenje, izvučem osnovne kriterijume na kojima je isto bazirano. (A ako ta procena dolazi bez pratećih komentara, po pravilu je zanemarim, pogotovo ako je pozitivna, ali o tome malo kasnije.) U tom slučaju, prilično mi je očigledno da su (i kriterijumi i moja procena istih) relativno intuitivni, pa ih zato delim u dve kategorije; prvu prepoznajem kao generalnu, a drugu kao više specijalizovanu. Mislim da je važno ovde da naglasim kako uvažavam samo ona mišljenja koja se pozitivno kotiraju u obe te kategorije.  

Po pitanju generalne kategorije, dovoljna mi je sama generalna načitanost, a to se, po meni, lako vidi iz samih komentara. Za razliku od drugih formi izražavanja, "bavljenje pisanjem" privlači velik broj ljudi koji imaju zdravu averziju prema pisanoj reči, a to je, pak, opet lako vidljivo iz njihovog sistematskog nerazumevanja iste. (Ne znam zašto je to tako, ali iz iskustva znam da je upravo tako - 90% početnika na konkursima nemaju za pojasom ni onu najbazičniju lektiru, a i to što čitaju – krive stvari čitaju. Otud, valjda, i njihovo samopouzdanje da se, bez ikakvog blama, okušaju u "bavljenju pisanjem", šta god mu to značilo.) Jednom kad vlasnike takvih mišljenja zanemarim, ostaju mi ljudi koji čitaju, i to dosta, i to raznovrsno, i to sa razumevanjem, pa bez ustezanja mogu prihvatiti njihovo mišljenje kao relevantno. Fakt da mi to mišljenje nude prvenstveno sa generalne pozicije sasvim mi je prihvatljiv, zato jer to mišljenje koristim kao pokazatelj generalne prijemčivosti samog teksta. U tom slučaju, insistiranje na posedovanju prozne "glave, vrata i dupeta" mi je od malog značaja, ukoliko ti isti komadi nisu ukomponovani u iole prihvatljivu celinu. Primera radi, relativno svi muškarci imaju glavu, vrat i dupe, ali daleko bilo da su svi Adonisi, zar ne? Zato smatram da niti jedan od tako neophodnih uslova ne bi trebalo podizati sa nivoa neophodnosti na pijedestal samodovoljnosti, čak ni u nekom krajnje generalnom pristupu. Van tog filtera, otkrivam da su generalije itekako dragocene, pod uslovom da dolaze od načitanog konzumenta; čak i neskriveni laik može sasvim adekvatno da upozori debelu ženu da je dobri Gospod nije namenio baletu, bez obzira na njenu upornost.

Nakon tog prvog kruga dolaze "specijalizovani", a oni su deset puta opasniji, pa bi im zato mišljenja trebalo i deset puta finije filtrirati; pazi da u tu kategoriju NE ulaze sami pisci iz ovog (i njemu sličnih) kružoka (a tome se također moram vratiti, kao stavu koji vapi za objašnjenjem), nego samo oni pisci za koje znam da su prekaljeni i prodajom i čitanjem. (Naravno, do tebe je da tu povučeš svoju granicu kvalifikacija, ova koju ja imam funkcioniše samo za mene, mada nisam protivna razmenjivanju beleški, bude li potrebe.  :lol:) primera radi, specijalista bi ovde bio Žika, ali to samo uslovno rečeno, pod uslovom da dokaže kako je prerastao perverzno (samo)zadovoljstvo krštenja prdljive jaradi.  :?: U tom smislu, jedan od mojih pouzdanijih filtera razdvaja specijaliste na bazi samog njihovog osvrtanja; banalne ilustracije radi, pravi specijalista neće primenjivati metodologiju prepoznatljivih prosedea na uratku koji ne vlada adekvatno ni padežima, me thinks. I mada je sarkazam, zajedno sa ironijom, nesumnjivo dragocen zbog svog negativnog etosa smeha, ipak je poželjna i sposobnost prepoznavanja terena čija jalovost rezultuje šupljom zvukom bacanja bisera u pomije. ("Pljop", mislim da bi tu bila adekvatna onomatopeja...  xrotaeye)

U apendiksu, pod jedan: procena bez adekvatnih komentara je, po meni, bezvredna zato što uglavnom ukazuje na autorovu nemoć da se ili adekvatno izrazi, ili smogne izraz za suvislu komunikaciju, što mi je u oba slučaja sasvim dostatan argument da to mišljenje ignorišem, jer zaista ne želim da završim u situaciji u kojoj budala priučava budalu praksi nadmašivanja, a pod dva: kad naiđeš na ljude koji ti daju ma kakve savete, obavezno najpre proveri u kojoj su ih meri sami na sebe primenili. (To potonje čak nije ni savet per se, nego prosto i osnovno pravilo iz udžbenika za polaganje vozačkog ispita.   ;))

Kaže se Mokrinčan; baš sve si zaboravio?

Nisam imala nameru da se oglašavam u ovoj temi jer su moji kriterijumi sasvim subjektivni, i pri tom manje važni od kriterijuma i mišljenja nekih drugih ljudi na forumu.

Ipak, primetiću (priznaću) jednu činjenicu: ne primenjujem iste kriterijume kada čitam radove mahera i početnika. Inteligencija autora, njegova sposobnost da me ubedi, pre svega, u psihološku postavku likova, ritam, tečnost jezika, originalnost ideje, efektnost izrečenog, igra rečima i sl. - kriterijumi su kada čitam mahere. Zato, na primer, Fiona nije dobila moj glas u prvom krugu. Boban ju je odradio sa 5% mentalnog napora.

Radovi (neiskusnih) početnika su sasvim druga stvar. Tu mi je bitna ideja/rešenje za zadatak u krugu, a onda i stil pisanja koji najavljuje (ne)talenat i otkriva trud uložen u pisanje priče.

D. razumem šta kažeš, ali to nije pošteno prema autoru čije delo vrednuješ više nego što zaslužuje.
Pisac koga si stavila pre bobana dobiće pogrešan utisak da je to što radi bolje nego što radi već iskusan pisac.
Ne šalješ dobru poruku svojim glasanjem.

5% je prilično angažovanje... ja obično lelujam između 1 i 2.

Znam to, Mićo. Zato sam i "priznala" kako glasam.:)

Moje glasanje rezultat je dugog promišljanja kako vrednovati radove profesionalaca i amatera, u slučaju kada zajedno učestvuju u radionici, koja je opet, primarno, namenjena početnicima, a da glasanje bude fer, da svi nešto nauče itd. Došla sam do zaključka da su jedini fer kriterijumi, koje mogu da ispunjavaju i jedni i drugi, bez obzira na iskustvo i znanja: ideje/rešenja zadataka i trud uložen u pisanje za krug.

Fiona je bez pogovora najbolja priča u krugu, ali je ideja poznata, a trud - 5%. :)

Quote from: D. on 29-01-2011, 11:39:08
Znam to, Mićo. Zato sam i "priznala" kako glasam.:)

Moje glasanje rezultat je dugog promišljanja kako vrednovati radove profesionalaca i amatera, u slučaju kada zajedno učestvuju u radionici, koja je opet, primarno, namenjena početnicima, a da glasanje bude fer, da svi nešto nauče itd. Došla sam do zaključka da su jedini fer kriterijumi, koje mogu da ispunjavaju i jedni i drugi, bez obzira na iskustvo i znanja: ideje/rešenja zadataka i trud uložen u pisanje za krug.

Fiona je bez pogovora najbolja priča u krugu, ali je ideja poznata, a trud - 5%. :)

ovo implicira da si znala kako je Fiona Bobanova...  :lol:

Znala sam (pretpostavljala sam), naravno. Provalila sam autore većine priča; a do kraja kruga, pre objave rezultata, i sve autore. :)


Glasam kako sam opisala jer mi je glasanje manje bitno od komentara koji ga prate.

Uostalom, samo Boban može da skače iz mesta da brani originalnost Fioninog imena, umesto da brani originalnost ideje...  :evil:

Quote from: D. on 29-01-2011, 11:47:54
Znala sam (pretpostavljala sam), naravno. Provalila sam autore većine priča; a do kraja kruga, pre objave rezultata, i sve autore. :)


Glasam kako sam opisala jer mi je glasanje manje bitno od komentara koji ga prate.

mmmm, pametnica mala... "pogodila" si i da je Zosko autor Argone...  :lol:

Pa, rekoh - do kraja kruga... :)

Lidija, ja sam vama, u stvari, simpatična. I vi to mrzite, jer vam žene, obično, nisu simpatične.  :evil:

Priznajem da me fasciniraš. Ti si retka zverka – sponzoruša koja sebi traži sponzora međ' rajom koja ni sebi za lebac nema. :)

Hahahaha! A vidite, vi ste meni simpatični. Sve mizogine žene jesu. Pomalo tužne, pomalo besne... Ali nikad, baš nikad, u pravu kada procenjuju druge žene. :)

Šta ti znači mizogine?

Valjda žene koje mrze druge žene ?

Mani je, ponekad koristi rečnik koji ne razumem. Ili je genije ili...

...или се фрља мудријашким речима?  :lol:

Quote from: D. on 29-01-2011, 11:39:08
Fiona je bez pogovora najbolja priča u krugu, ali je ideja poznata, a trud - 5%. :)

Nisam hteo ranije da cepidlačim, ali ajde mi navedi primer gde je ovaj motiv korišćen u nekom prepoznatljivo sličnom obliku.

Što se truda tiče, to nema nikakve veze; ocenjuje se rezultat a ne koliko je ko znoja prolio.

Quote from: scallop on 28-01-2011, 19:27:41

Quote from: Jevtropijevićka on 28-01-2011, 19:24:37
i ako imaš dovoljno jako čitalačko iskustvo i precizne kriterijume...

Pa, Mims i pita za te precizne kriterijume. :lol:

Ne, ne pitam za precizne kriterijume, već šta je to što utiče da priču na prvi pogled okarakterišemo ovako/onako bez dublje analize. Slažem se da čitalačko iskustvo može da bude od velike pomoći u prepoznavanju kvalitetnog stila, već viđenih metafora i poređenja, kao i drugih opštih mesta. To su neki od pokazatelja kuda priča dalje vodi.


@angel011 - Tražiš verodostojnost.
U suštini, slažem se sa tobom. Mada, u nekim izuzetnim slučajevima, cenim kad likovi urade nešto potpuno neočekivano i neprimerno (na primer, neki čin koji ne odgovara njihovim godinama) u cilju isticanja bitne ideje romana/priče, koju je autor želeo da istakne. Da je, na primer, to pokušao sa doslednijim likom, ne bi imalo isti efekat. Nekad je super kad nešto štrči, iako nije dosledno, ima neku svoju unutrašnju logiku (autorovu nameru).

Quote from: Boban on 29-01-2011, 00:16:44

Quote from: Mims on 28-01-2011, 18:09:26
.... iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Ovo je prilično površan stav.
Priče i romani nisu dokumentarističke stvari i imaju određenu unutrašnju logiku, tako da težnja ka prirodnosti time što bi se pisalo i o bitnom i o nebitnom nema mnogo smisla. Pisac ako hoće da me vara, mora to da uradi na promišljen način, npr. u krimiću to su lažni tragovi koje nameću okolnosti ili su podmetnuti od strane počinioca, ali to onda nije lažna motivacija, nego je u funkciji priče; akteri tragaju za rešenjem i susreću se podjednako sa bitnim i irelevantnim stvarima; lažni trag ima smisla ako će produžiti traganje, ali lažni trag radi lažnog traga je prevara koju dobar autor ne sme sebi da dopusti. Puška ne mora da opali, ali mora da skrene pažnju ne samo čitaoca, već i učesnika, onda ona ne visi uzalud. Opisivanje puške da bi se zamajavao čitalac, a da se nijedan od aktera ne upeca nema smisla.

Takođe, jedinstvo vremena, mesta i radnje u modernoj literaturi ne mora da bude striktno trojstvo; naime, neophodno je bar jedno snažno jedinstvo od ova tri da bi delo moglo da se posmatra kao zaokružena celina. Vreme; recimo, deset minuta pre dolaska plimnog talasa, moguće je napraviti priču sa stotinama fleševa ljudi u istom trenutku na različitim mestima udara da se ne vidi smisao toga, dok se ne pojavi talas. Ako se baš ništa u priči ne pojavi što će je povezati, onda to i nije priča.

Opet se vraćamo na pušku  :lol: Izgleda da je ta puška toliko moćna, da kada je pomeneš i na forumu, ona mora par puta da opali.

Nego, ja se jesam pogrešno izrazila. Čehov je mislio na motiv puške (hvala scallopu na ukazivanju razlike), dok sam ja isti primer iskoristila da govorim o motivaciji. Loša mi je bila motivacija u startu.

Što se primera o jedinstvu vremena tiče, mislim da ovaj primer više odgovara jedinstvu radnje.

@Lidija: Sviđa mi se komentar u globalu. Posebno o pohvalama/pokudama koje nisu dobro argumentovane.
Nadam se da onaj komentar o mizoginiji nije tačan, to bi značilo da je previše šovinizma na forumu, čega sam se plašila.  :roll:

@D. - Ne slažem se da treba različito ocenjivati zrele pisce i početnike. Ali mislim da je izvodljivo prepoznati talenat kod početnika, iako je čitav pristup netalentovan. Pa tako treba i obrazložiti.

Ne znam nikoga ko zna koliko je pisac truda uložio u ono što je napisao, pa čak i da mu se sam pisac požali.

Kada se odlučim da kupim kiflu, odlučiću se za onu pekaru u kojoj sam već pojela jednu dobru, a ne za onu za koju mi se čini da se zaista mnogo trude, a peciva im baš i nisu neka.

Quote from: Mims on 29-01-2011, 14:20:00

@Lidija: Sviđa mi se komentar u globalu. Posebno o pohvalama/pokudama koje nisu dobro ar
...
Nadam se da onaj komentar o mizoginiji nije tačan, to bi značilo da je previše šovinizma na forumu, čega sam se plašila.  :roll:

Nije da se sad pravdam po pitanju tuđeg lupetanja, ali koristim ovaj šlagvort da ti priznam kako ne krijem mizoginiju prema onim primercima koji svesno podižu patrijahalni hendikep na čitav kub ili više, to sve u snishodljivom pribavljanju patronizacije. Kontam da je to mnogim ženama jedini znan modus flirtacijskog ophođenja – draga Lilit mi tu prednjači, tek da se razumemo, e da mi se se sad ne pronađe tu kogod nep(r)ozvan – ali ipak, držimo se granica dobrog ukusa, gaddem! Upravo takve stvari pothranjuju vaskoliki šovinizam, tek da se razumemo.  

Taj deo sa "trudom u pisanju" je meni pomalo nejasan.
Da li se to odnosi na pravopisnu besprekornost, i sve one ostale poslove koji slede u periodu posle pisanja priče, a pre predaje rukopisa?
Ili na sam proces stvaranja?
Priča bi trebalo da je jasna u glavi pre no što počne da se stavlja na papir.
Ako mi je za to potreban izuzetan napor, pitam se da li mi se isplati i pokušavati, a još više od toga da li sa tom i takvom "teškom mukom" isceđenom konstrukcijom imam pravo da zlostavljam ljude oko sebe. 

Ne vidim zašto bi ti sve moralo biti jasno pre nego što počneš sa pisanjem. Nekad je dovoljan samo jedan 'klik', sedneš pa gde te odvede. E sad, nekoga ne odvede nigde ili u čabar, a kod drugih to ispadne mnooogo dobro.

Pa, dobro, to je nešto što sam i ja radio kada sam pisao novele, ili onaj moj zlosretni roman...
Ali, priča od 6000K?

Zato Plut što priče koje nisu, makar maglovito, oblikovane u tintari autora završe na pola, u folderu "Za posle, sad imam nešto bolje na umu."

Hvala, Džek.
Toga se nisam setio.

Quote from: Stipan on 29-01-2011, 14:55:28

Priča bi trebalo da je jasna u glavi pre no što počne da se stavlja na papir.

Ovo ne mora da znači. Svaki pisac ima drugačiji fazon stvaranja; ja sam retko kad znao šta ću da napišem. Zbog toga mi editovanje priče oduzme puno vremena, zbog toga mi priče često nisu imale početak/sredinu/kraj, ali kad uđeš u štos shvatiš da ti (meni) to odgovara. Ja sam od "Tefter" priče u glavi imao samo početnu rečenicu. Nisam ni znao kako ću je završiti, niti odraditi zaplet.

Svako drugačije stvara, to je poenta.

Quote from: Stipan on 29-01-2011, 14:55:28
Taj deo sa "trudom u pisanju" je meni pomalo nejasan.

Opet metafora. Jebeš trud da se kifla napravi ako ne valja. Ne možeš ti čitaocu da šapneš koliko si se trudio nešto da napišeš. Da se vratim na pekara: mora da ima recept, sastojke, dobru peć, iskustvo, pa će nešto i od kifle da ispadne. A ako još ima talenta! Što god da zamesi neko ima da izede. Dakle, talents and skills.
Sa druge strane, priča o planu i nasumičnom je sasvim individualna. Još nisam video dokaz da jedno od toga ima prednost. Moja omiljena je - svaka budala ima svoje veselje.

@ Lidija
Trebalo je na vreme da izjavite ljubav Bobanu, a ne da sada meni skačete po kičmi.

Od vas veće flertuše na forumu nema, tim pre što ljubomorišete zbog nove ženske osobe koja se pojavila na forumu, i na sve načine pokušavate da privučete pažnju; dok vas, recimo, nikada nisam videla da na drugačiji način iskazujete te feminističke stavove kojima se dičite, osim napadom na žene. Pogrešan je to model feminizma, tim pre što mizogine žene sude sebi, u stvari. Pa tako, ako ste vi flertuša i osećate taj poriv, to ne znači da svaka žena jeste. To znači da se stidite sebe, da se upisujete u druge žene, a onda i mrzite sebe u drugim ženama.

To snishodljivo ponašanje koje kao prepoznajete kod mene nije ništa drugo nego poštovanje. Poštujem sagovornike, pogotovo ako su veliki ljudi. I vi ste imali moje poštovanje, dok me niste zaskočili na forumu. Takve podle zamke doprinose tom podizanju "patrijarhalnog hendikepa" na viši nivo na ovom forumu, jer ljudi vide da se dve žene svađaju, međusobno optužuju za flert, uvlačenje i patronizaciju. Onda dolaze do zaključka: "ma, ženska posla, glupave žene se svađaju oko gluposti" - i eto, upali ste u ono što najviše prezirete, a smešno je što ste sve to vi pokrenuli.

Dajte mi malo kredita, ne sudite iz predrasuda i ljubomore.

@B
Batali sad te ideje... Nemoj i ti da me smaraš. Samo je u ovom krugu bilo najviše priča sa ispisivanjem imena mrtvih na zidu... To je toliko korišćen motiv, da je nesvesno upisan u nama, ljubiteljima fantastike. Ocenjuje se rezultat kada se takmiče ravnopravni.

@Stipane
Odlično ti je pitanje. Trud je i kupovina pećnice, kuvara, sastojaka i sticanje iskustva da se napravi dobra kifla. Radionica je - ovde se stiče iskustvo, prepoznaje se i razvija talenat. Tu su veliki kuvari da pokažu kako se mesi.


Moram da priznam da mi je Lord nabio ovaj kompleks radionice kada je tvrdio da od radionice ništa neće biti.

Quote from: Mims on 29-01-2011, 14:20:00
@angel011 - Tražiš verodostojnost.
U suštini, slažem se sa tobom. Mada, u nekim izuzetnim slučajevima, cenim kad likovi urade nešto potpuno neočekivano i neprimerno (na primer, neki čin koji ne odgovara njihovim godinama) u cilju isticanja bitne ideje romana/priče, koju je autor želeo da istakne. Da je, na primer, to pokušao sa doslednijim likom, ne bi imalo isti efekat. Nekad je super kad nešto štrči, iako nije dosledno, ima neku svoju unutrašnju logiku (autorovu nameru).

Ukoliko lik uradi nešto neprimereno (može i tvoj primer da to ne odgovara njihovim godinama), mora da postoji unutrašnja logika dela u tome (na primer, taj lik je prošao kroz nešto kroz šta osobe njegovih godina obično ne prođu, pa otud i drugačiji postupak). Ako lik uradi nešto neobično samo zato što autoru tako treba, a ne postoji nikakav razlog unutar samog lika da tako postupi, to je nedostatak motivacije lika.

A ako je tako urađeno da bi se istakla bitna ideja priče/romana, onda je to pamflet.

Sposoban autor će pronaći način da istakne to što je želeo a da to ne naruši unutrašnju logiku lika/sveta.

Eto poučnog Angelinog posta.

Quote from: boki77 on 29-01-2011, 10:44:53

Quote from: Cornelius on 29-01-2011, 00:20:39

Na početku romana junak napušta školu i provodi dva dana u NYC. Na kraju romana, on govori o ponovnom polasku u školu, ali svima je jasno da se on nalazi na psihijatriji i da je prekoračio granicu koja deli zdrave ljude od psihotičnih. U pitanju je strah od odrastanja, zbog čega je mladić odlučio da se skloni u ludilo.

Uf... ok, možda si u pravu. Ali gde stoji da je on na psihijatriji? To stvarno nisam video, niti zaključio. Pored toga, da li je to prosečan čitalac zaključio? I da li knjiga ima ono što se ovde isticalo - pušku koja je opalila? Čitajući, očekivao sam da se nešto desi, ali nisam dočekao.

U knjizi jasno piše da je zaglavio na psihijatriji i da odatle priča svoju priču. Možda nisi čitao dovoljno pažljivo, ili si čitao davno pa si taj deo zaboravio, ili ti je dopao faličan primerak. :)

Quote from: angel011 on 29-01-2011, 15:57:21

Quote from: Mims on 29-01-2011, 14:20:00
@angel011 - Tražiš verodostojnost.
U suštini, slažem se sa tobom. Mada, u nekim izuzetnim slučajevima, cenim kad likovi urade nešto potpuno neočekivano i neprimerno (na primer, neki čin koji ne odgovara njihovim godinama) u cilju isticanja bitne ideje romana/priče, koju je autor želeo da istakne. Da je, na primer, to pokušao sa doslednijim likom, ne bi imalo isti efekat. Nekad je super kad nešto štrči, iako nije dosledno, ima neku svoju unutrašnju logiku (autorovu nameru).

Ukoliko lik uradi nešto neprimereno (može i tvoj primer da to ne odgovara njihovim godinama), mora da postoji unutrašnja logika dela u tome (na primer, taj lik je prošao kroz nešto kroz šta osobe njegovih godina obično ne prođu, pa otud i drugačiji postupak). Ako lik uradi nešto neobično samo zato što autoru tako treba, a ne postoji nikakav razlog unutar samog lika da tako postupi, to je nedostatak motivacije lika.

A ako je tako urađeno da bi se istakla bitna ideja priče/romana, onda je to pamflet.

Sposoban autor će pronaći način da istakne to što je želeo a da to ne naruši unutrašnju logiku lika/sveta.

Evo primera iz "Volvo Kamiona" Erlenda Lua, kome mnogo toga zameram (a vi biste još više) zbog negde čak i prelabave motivacije, ali ovo je primer koji ilustruje to što sam htela da kažem.

Kada Doplerov sin, Gregus, odluči da ne želi više da provodi vreme sa ocem u šumi, obrazlaže to na jedan potpuno neočekivan način za nekog ko ima četiri godine:

,,Upao sam u zamku i mislio da si kul zato što živiš u šumi zajedno s jednim losom, a pao sam i na losa, to moram da priznam, ipak sam dete, ali sada vidim koliko sam pogrešio. Bio sam neoprostivo naivan. Jer ti ne shvataš, tata, da tvoja deca nisu tvoja deca, mi smo samo žudnja života za samim sobom, mi smo postali preko tebe, ali ne od tebe, i iako sam s tobom, ne pripadam ti, zato što moja duša obitava u kući sutrašnjice, a ti je ne možeš pohoditi, čak ni u snovima, a ni Maj Brit hvala bogu, tek je ona ne može pohoditi, nema šanse." (Volvo Kamioni)

Ovo dete je ovde, očigledno, sredstvo za isticanje bitne teme pripadanja, koja se na različite načine provlači kroz roman, a koja je možda baš u ovom trenutku kulminirala. Da nije bilo ovog dela sa Gregusom, tema bi ostala gde jeste, ali ne bi doživela kulminaciju.

...to je neko starmalo dete...vrovatno ce posle malo i da vozi taj volvo...

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 29-01-2011, 02:27:38Koja od ponuđenih tri će biti tvoja?

manje dosadna, dok kod tvoje postaje problem procitati i sam naslov. cak je i tihi zanimljiviji od tebe.

Wow!
Divim se svakome ko napiše (a i pročita) roman u kom četvorogodišnji lik izgovara ovakav sadržaj. :)

Quote from: Lidija on 29-01-2011, 16:25:10
Wow!
Divim se svakome ko napiše (a i pročita) roman u kom četvorogodišnji lik izgovara ovakav sadržaj. :)

I ja. :)

Wunderkind!

Heh...Nemoj tako  :oops:  Meni je Lu jedan od omiljenih pisaca...Recimo u "Mirni dani u Miksing Partu" daje totalno dobar uvid u otuđenje dva supružnika srednjih godina u današnjem svetu. Prikvel "Volvo Kamiona" pod nazivom "Dopler" je jedan od boljih romana savremene literature koje sam pročitao.

Slažem se, Perine.

Mada su mi "Mirni dani" slabašni.

Uostalom, B, i ne mogu da kažem da za Fionu nisam glasala zato što sam očekivala veći trud ili zbog ideje itd. Jednostavno - tri za koje jesam glasala prijale su mi više. Skapirala sam da je Fiona tvoja tek kada si počeo da je braniš.

Da odmah prekratim priču o trudu i kiflama.

Quote from: Mims on 29-01-2011, 16:32:40
Slažem se, Perine.

Mada su mi "Mirni dani" slabašni.

Najslabašnija njegova knjiga je "Mulej."  ;) Ženski likovi mu nikako ne odgovaraju; mislim da ih ne zna toliko dobro odraditi kao muškarce. Što je posve razumljivo, naravno.

Quote from: D. on 29-01-2011, 15:53:49
Ocenjuje se rezultat kada se takmiče ravnopravni.

Dakle, onima koji su najbolji nije dovoljno da budu najbolji da bi bili najbolji?

Relativno ravnopravni, bar u odluci da učestvuju na konkursu. Ako ne kapiraš, mogu i da ti nacrtam.

Ali kako ti u anonimnom konkursu znaš da je neko dobar a površan a ne neki početnik koji se mnogo trudio?
Besmisleno je ocenjivati trud...

Evo kako: toliki broj Fiona (neoriginalnog imena) u priči koja po zanatu očigledno odskače za par klasa, odraz je tvog mentalnog ulaganja od 5%.

Ne hvataj me za reč. Ne mislim na "trud", mislim na trud. Vidi se koliko je o ideji promišljano, vidi se i koliko/kako je priča peglana, koliko brzo pisana, koliko voljena... Rekoh već, u pitanju su subjektivni kriterijumi. Zanatske kriterijume ostavljam prekaljenima, zato radionica i služi...

Quote from: Lidija on 29-01-2011, 14:31:41
Kontam da je to mnogim ženama jedini znan modus flirtacijskog ophođenja – draga Lilit mi tu prednjači, tek da se razumemo, e da mi se se sad ne pronađe tu kogod nep(r)ozvan – ali ipak, držimo se granica dobrog ukusa, gaddem! Upravo takve stvari pothranjuju vaskoliki šovinizam, tek da se razumemo. 

Šta sam sad opet skrivila? Samo da ti kažem da sam iz ovoga izvukla samo to da sam osoba prefinjenog ukusa koja ima granicu. :lol:

E Libe, Libe, da me "optužiš" za flirtacijsko ophođenje, pa još na Sagiti, boga mu poljubim, to nikako ne ide. Ajde da smo na Stormfrontu ili forumu za bodibildere, tamo bi i "flertovanje"  imalo nekog smisla, iako, da ti najiskrenije priznam, moj generalni stav je da od flertovanja 'leba nema, treba se baviti konkretnijim stvarima...pisanjem, čitanjem, kritikovanjem...:lol:  xremyb.

Quote from: boki77 on 29-01-2011, 10:44:53
Ali gde stoji da je on na psihijatriji? To stvarno nisam video, niti zaključio. Pored toga, da li je to prosečan čitalac zaključio? I da li knjiga ima ono što se ovde isticalo - pušku koja je opalila? Čitajući, očekivao sam da se nešto desi, ali nisam dočekao.

Stoji na kraju knjige. Ne bas ono - eto, sad sam u ludari... Medjutim, jasno se vidi iz price. Sad, da li je prosecan citalac zakljucio, ne bih znao da ti kazem, ali tiraz ove knjige se meri, pretpostavljam, u milionima. Znaci, da su svi osetili ono sto je najvaznije - da se klinac nalazi pred zivotnom prekretnicom u emotivnom i duhovnom pogledu: da odraste ili da ostane Petar Pan. Prvo ne zeli (zgadjen je), drugo ne moze da izabere (neprirodno - vidi sta bi sa Majkl Dzeksonom), te brisi trecim putem.

Kada budem isao u biblioteku, pronaci cu knjigu, pa cu ti reci na kom mestu se vidi da je klinac prolupao.

Meni je Lovac jedan od omiljenih romana :) I da, jasno je na kraju da je u ludari...

Quote from: Josipovitch Broznjev on 29-01-2011, 16:24:10

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 29-01-2011, 02:27:38Koja od ponuđenih tri će biti tvoja?

manje dosadna, dok kod tvoje postaje problem procitati i sam naslov. cak je i tihi zanimljiviji od tebe.

Blagodarim, cenim tvoje mišljenje  xrotaeye

To da će tvoja biti manje dosadna, znači da ćeš nas ipak udostojiti nečim do 6K?  :shock:

Mislim da bi nas on radije obradio sa M16.

Sad sam video Đeka u radnji, pazario đakće soli  :!:

Ne prizivaj đavola, jer bi mogao da dođe...

ehhh, Lilit... valjda i sama uviđaš koliko sam postala tolerantna za raznorazne socijalne manire, pa mi taj tvoj danas dođe maltene kao i Mehina patronizacija – slajtli simpa, do te mere da u njemu nalazim čak i malko uvrnutog šarma, pa zato i reagujem s nekom vrsti rođačke naklonosti...  :) ali priznajem da nemam sinonim za takvu vrst pozicioniranja pri forumskoj komunikaciji, a nemam ni bolji primer na ovom forumu. (mislim, daj samo zamisli Anđeliju da tako razgovara sa kriplom, mehom, džonom, žikom... ne, ne, njenom karakteru je to potpuno strano, a i da joj se tako nešto ikad omakne, odmah bi posegla za egzorcizmom. :lol:)
I zašto misliš da si nešto skrivila? Šta li si onda to mislila povodom nekih mojih pozitivnijih pominjanja?  :mrgreen:

Quote from: Cornelius on 29-01-2011, 20:43:49
Kada budem isao u biblioteku, pronaci cu knjigu, pa cu ti reci na kom mestu se vidi da je klinac prolupao.

E, to! Hvala!
Ovo ujedno važi i za Angel - možda mi jeste promaklo to da je odlučio da prolupa - ali mi je knjiga i dalje bila dobra.

Stvarno bih voleo da vidim kako su ljudi skapirali Lovca. Znam da to niko ne može da mi kaže, ali... Ima smisla da je sve dublje nego što sam ja skapirao - Selindžer je radio na knjizi 10ak godina.

E sad, pitanje za angel (molim za odgovor ;) ) - ako se kod Lovca u žitu ne vidi odmah kuda priča vodi - to se, ako sam dobro shvatio corneliusa, shvata na kraju - zašto si imala strpljenja sa Lovcem, a sa Sintetikovom pričom u radionici nisi? Tvoj komentar na njegovu priču - lik se drogira, bla, bla, bla, opet se drogira - apsolutno podržavam. Ali priča mu jeste čitljiva. Šta te je držalo kod Selindžera (osim lepog pisanja i humora), budući da se ideja/namera pisca ne vidi (odmah)?

Bre, Boki, Mel Gibson je, takođe, fasciniran sa Lovcem. U filmu "Teorija zavere" kako vidi knjižaru, ulazi unutra, vadi pare i kupuje knjigu. Ako taj roman može da se sviđa jednom Melu Gibsonu zašto ne bi mogao da se svidi Angel? Stvarno te ne razmem :).

Sintetikov 'stil' je meni lično najbolje legao od svih priča iz januarske radionice. Direktno, kratko, savremeno. Samo mu fali dosta peglanja, tečnosti priče. Čini mi se i da sam u svom osvrtu na njegovu priču kazao da za njegov stil leži čitanje Selindžera i Karvera.

Quote from: Lidija on 29-01-2011, 22:06:39
ehhh, Lilit... valjda i sama uviđaš koliko sam postala tolerantna za raznorazne socijalne manire, pa mi taj tvoj danas dođe maltene kao i Mehina patronizacija – slajtli simpa, do te mere da u njemu nalazim čak i malko uvrnutog šarma, pa zato i reagujem s nekom vrsti rođačke naklonosti...  :) ali priznajem da nemam sinonim za takvu vrst pozicioniranja pri forumskoj komunikaciji, a nemam ni bolji primer na ovom forumu. (mislim, daj samo zamisli Anđeliju da tako razgovara sa kriplom, mehom, džonom, žikom... ne, ne, njenom karakteru je to potpuno strano, a i da joj se tako nešto ikad omakne, odmah bi posegla za egzorcizmom. :lol:)
I zašto misliš da si nešto skrivila? Šta li si onda to mislila povodom nekih mojih pozitivnijih pominjanja?  :mrgreen:

Ajd' što si ti postala tolerantna, nego što je meni neprijatno zbog oftopikovanja. Vreme radi protiv nas.  :lol:

Jasno mi je šta ti smeta, ali me intrigira zašto uvek stvari svodiš na muško-ženske odnose? Trivijalno je to, ako mene pitaš, čak i da ne naglasim da ima i žena na forumu s kojima komuniciram tako kako komuniciram a kako god se to zvalo (moj predlog: uljudno ophođenje).
Biće da nam je percepcija različita - radi se, prosto, o tome da mi s nekim ljudima poimanje humora klikne na prvu loptu (neke od njih si već pomenula), s drugima ni na hiljaditu i naravno da su mi ovi prvi simpatičniji. Još ako nešto usput i naučim - puna kapa. Na stranu što su i oni simpatični, kao sva ostala imena na ovom forumu, samo produkt američkog superkompjutera koji je sedamnaestog avgusta 1996. u najvećoj tajnosti pušten u rad i zamenio do tada postojeći Internet. Nema tu ni žena ni muškaraca, so einfach ist das.   ;)

(Btw, Boban bi ovo mogao da iseče i prebaci na Zabavu...da tamo nastavimo sa analizom - nismo odavno imali topik ovako visokog potencijala. :lol:)

Ne samo što je postala tolerantna, nego ume i da povredi.

Suština feminizma nije u potiskivanju seksualnosti, već u ravnopravnosti.

Ala davite...

Ovo je topik na kome učestvuje zapanjujuća količina žena, bar sedam komada... ne treba to seckati, nego da se vidi kako su kojoj nadolazile misli.

Osam! 8 je moj omiljeni broj. A volim i da učestvujem... :lol:

Ovi drugi, muški komadi su brojniji, ali im manjka motivacije da zabeleže nadolazeće misli...
(ko je isterao pušku iz kadra?)

muški komadi ?!

Vojska je vojska. Postoji pravilo: kad se puca drži glavu nisko.

Ma, mora da smo zaista zabrazdili, kad se ti štrecaš zbog oftopikovanja, Lilit.  :) A zapravo i nije oftopikovanje, bar ne sasvim, pošto se ipak tiče kriterijuma. I naravno da je u pitanju samo moja percepcija, svako od nas procenjuje iz perspektive, a nije u pitanju ni bilo "smetanje", nego prosto konstatacija. I nemam osećaj da ja "to svodim", nego prosto zapažam ono što već smatram svedenim, s tim što pomalo ulazim u percipirane razloge svođenja.  xwink2 Razlika u ophođenju postoji, i naravno da prihvatam da je u pitanju nekakav klik na prvu loptu, ali može se tu videti i linija razgraničenja, isto kao i kod Mehe. S druge strane, kod Anđel, recimo, ne vidim to razgraničenje, njena pozicija je uvek ista sa bilo kojim sagovornikom, bio u pitanju muškarac ili žena, poznavala ga ona u 3D ili ne, pa sam je zato i pomenula kao primer, mada sam slobodno mogla i Jevtropijevićku, recimo, ali Anđeliju mnogo duže poznajem i znam da je kod nje to karakterna konstanta već najmanje deset godina. Ali opet ponavljam, nije bilo u pitanju vrednovanje, nego prosto iznošenje zapažanja u svrhu ilustracije. Uostalom, ni ja ne komuniciram iz tako neutralne pozicije kao što je Anđelijina, pa mi je zato, valjda, tim više uočljiva.   :)

Doduše, ne treba mešati (ne)izgrađenost polnog identiteta, (a)seksualnost ili starost/mladost/mudrost/bračno stanje sa neutralnošću u komunikaciji.

A sećam se jedne diskusije na ovom forumu na koju sam naletela, a u kojoj su Sivka, Boban i još jedna žena fotkom predstavljeni na promociji knjige. Onda se javlja Lidija sa konstatacijom da je ta žena "jebozovna", što, čini mi se, vređa Bobana u daljem razgovoru. Savršen primer za "svođenje" odnosa i komunikacije, seksualnu provokaciju, flertovanje i uopšte za sve što Lidija (kao) prezire u muško-ženskoj komunikaciji i spočitava drugima nep(r)ozvana.

Frlja se ovde sa pojmovima kao sa mecima. Nije ni čudo što scallop glavu drži nisko.

Quote from: D. on 30-01-2011, 10:45:41
Nije ni čudo što scallop glavu drži nisko.

Ova ti je dobra :)
Ali, prepoznaj to kao zadržavanje u "startnoj poziciji" jer kad neko opali iz one puške koja se spominje, scallop vrlo detaljno objasni gde, ko i zašto.

Postoji vreme za ratovanje i vreme za delovanje. Dok vi ratujete muškići vode sa 12:2 u veselim pričama. Bolje smanjite razliku da posle ne bi bila kriva neka mizoginija ili filandrija što vas nigde nema. Pax vobiscum!

Da... Moram da priznam da sam, posle svega, izgubila prvobitni polet za pisanje duhovite priče... Ma, dođavola, izgubila sam i smisao za humor...

A da se vratimo malo na topik?
Evo mog priloga o tome kako vrhunski urednik (Ford Medoks Ford; ko ne zna, trk na Gugl) ume da oceni vrhunskog pisca (ovde D. H. Lorens) na osnovu prvog pasusa, pa da to još natenane obrazloži za nas bijednike - nažalost, ovde nema lepog uvoda kako su ga bolele oči i smrkavalo se kad je otvorio rukopis nepoznatog pisca, pa je pročitao samo ovaj pasus i smesta ga rknuo u korpu za prihvaćene tekstove, ali i ovako će biti predugo za dosta ljudi:

QuoteCritical materials: from Portraits from Life
From Ford Madox Ford, Portraits from Life (Boston, 1937), pp. 70-2. (Reprinted in Edward Nehls, ed., D. H. Lawrence: A Composite Biography (University of Wisconsin Press, 1957), pp. 107-109.)

Let us examine, then, the first paragraph of 'Odour of Chrysanthemums'.

The title makes an impact on the mind. You get at once that knowledge that this is not, whatever else it may turn out, either a frivolous or even a gay, springtime story. Chrysanthemums are not only flowers of autumn, they are autumn itself. And the presumption is that the author is observant. The majority of people do not even know that chrysanthemums have an odour. I have had it flatly denied to me that they have, just as, as a boy, I used to be mortified by being told that I was affected when I said that my favourite scent was that of primroses, for most people cannot discern that primroses have a delicate and, as if muted, scent.

Titles as a rule do not matter much. Very good authors break down when it comes to the effort of choosing a title. But one like 'Odour of Chrysanthemums' is at once a challenge and an indication. The author seems to say: Take it or leave it. You know at once that you are not going to read a comic story about someone's butler's omniscience. The man who sent you this has, then, character, the courage of his convictions, a power of observation. All these presumptions flit through your mind. At once you read:

'The small locomotive engine, Number 4, came clanking, stumbling down from Selston,' and at once you know that this fellow with the power of observation is going to write of whatever he writes about from the inside. 'Number 4' shows that. He will be the sort of fellow who knows that for the sort of people who work about engines, engines have a sort of individuality. He had to give the engine the personality of a number... 'With seven full wagons' ... The 'seven' is good. The ordinary careless writer would say 'some small wagons'. This man knows what he wants. He sees the scene of his story exactly. He has an authoritative mind.

'It appeared round the corner with loud threats of speed' ... Good writing; slightly, but not too arresting ... 'But the colt that it startled from among the gorse .. outdistanced it at a canter'. Good again. This fellow does not 'state'. He doesn't say: 'It was coming slowly', or – what would have been little better – 'at seven miles an hour'. Because even 'seven miles an hour' means nothing definite for the untrained mind. It might mean something for a trainer of pedestrian racers. The imaginative writer writes for all humanity; he does not limit his desired readers to specialists ... but anyone knows that an engine that makes a great deal of noise and yet cannot overtake a colt at a canter must be a ludicrously ineffective machine. We know then that this fellow knows his job.

'The gorse still flickered indistinctly in the raw afternoon' ... Good too, distinctly good. This is the just-sufficient observation of Nature that gives you, in a single phrase, landscape, time of day, weather, season. It is a raw afternoon in autumn in a rather accented countryside. The engine would not come round a bend if there were not some obstacle to a straight course – a watercourse, a chain of hills. Hills, probably, because gorse grows on dry, broken up waste country. They won't also be mountains or anything spectacular or the writer would have mentioned them. It is, then, just 'country'.

Your mind does all this for you without any ratiocination on your part. You are not, I mean, purposely sleuthing. The engine and the trucks are there, with the white smoke blowing away over hummocks of gorse. Yet there has been practically none of the tiresome thing called descriptive nature, of which the English writer is as a rule so lugubriously lavish... and then the woman comes in, carrying her basket. That indicates her status in life. She does not belong to the comfortable classes. Nor, since the engine is small, with trucks on a dud line, will the story be one of the Kipling-engineering type, with gleaming rails, and gadgets, and the smell of oil warmed by the bearings, and all the other tiresomenesses.

You are, then, for as long as the story lasts, to be in one of those untidy, unfinished landscapes where locomotives wander innocuously amongst women with baskets. That is to say, you are going to learn how what we used to call 'the other half' – though we might as well have said the other ninety-nine hundredths – lives. And if you are an editor and that is what you are after, you know that you have got what you want and you can pitch the story straight away into your wicker tray with the few accepted manuscripts and go on to some other occupation... Because this man knows. He knows how to open a story with a sentence of the right cadence for holding attention. He knows how to construct a paragraph. He knows the life he is writing about in a landscape just sufficiently constructed with a casual word here and there. You can trust him for the rest.

And it is to be remembered that, in the early decades of this century, we enormously wanted authentic projections of that kind of life which hitherto had gone quite unnoticed. We had had Gissing, and to a certain extent Messrs. H. G. Wells and Arnold Bennett, and still more a writer called Mark Rutherford who by now, I should imagine, is quite forgotten. But they all wrote – with more or less seriousness – of the 'lower middle' classes. The completely different race of the artisan – and it was a race as sharply divided from the ruling and even the mere white-collar classes as was the Negro from the gentry of Virginia – the completely different class of the artisan, the industrialist, and the unskilled labourer was completely unvoiced and unknown. Central Africa and its tribes were better known and the tombs of the Pharoahs more explored than our own Potteries and Black Country.

A zasto, D.? Jednostavno, presaltuj se na crni humor i guraj..

Quote from: boki77 on 29-01-2011, 23:43:49

Quote from: Cornelius on 29-01-2011, 20:43:49
Kada budem isao u biblioteku, pronaci cu knjigu, pa cu ti reci na kom mestu se vidi da je klinac prolupao.

E, to! Hvala!
Ovo ujedno važi i za Angel - možda mi jeste promaklo to da je odlučio da prolupa - ali mi je knjiga i dalje bila dobra.

Stvarno bih voleo da vidim kako su ljudi skapirali Lovca. Znam da to niko ne može da mi kaže, ali... Ima smisla da je sve dublje nego što sam ja skapirao - Selindžer je radio na knjizi 10ak godina.

E sad, pitanje za angel (molim za odgovor ;) ) - ako se kod Lovca u žitu ne vidi odmah kuda priča vodi - to se, ako sam dobro shvatio corneliusa, shvata na kraju - zašto si imala strpljenja sa Lovcem, a sa Sintetikovom pričom u radionici nisi? Tvoj komentar na njegovu priču - lik se drogira, bla, bla, bla, opet se drogira - apsolutno podržavam. Ali priča mu jeste čitljiva. Šta te je držalo kod Selindžera (osim lepog pisanja i humora), budući da se ideja/namera pisca ne vidi (odmah)?

Namera pisca ne mora da se vidi odmah. Ne mora da se odmah vidi gde priča ide -- mislim, stvarno ne moram u startu da znam da će lik da završi u ludari i da celu priču iz iste te ludare i priča da bi me zainteresovala. Ali, jeste potrebno lepo (dobro, zabavno...) pisanje da me zainteresuje. U Lovcu ga ima, kod Sintetike ne. Osim toga, ako vidim da se ista situacija ponavlja nekoliko puta (u književnosti potpuno nepotrebno, ako hoćeš da naglasiš da je liku same old, same old, večito u krug, dovoljno je da ponoviš jednom), zaključim da pisac ne zna osnove zanata, i posumnjam da će od tog dela išta dobro biti, pa uzmem da čitam nešto što više obećava. Kod Sintetike takvog ponavljanja ima, u Lovcu ne.

Kažeš da ti je Sintetikina priča čitljiva. Meni nije. Smorilo me i odustala sam (a ne radi se o tome da imam nešto protiv toga da čitam o tipu kmoji se drogira, tripuje, dešavaju mu se gluposti...).

Ja sam se 1982. godine osvedočio na neposrednom primeru da je moguće procenjivati romane na osnovu prvog pasusa i od tada nemilosrdno zastupam tu tezu.

Naravno da je nabolje i najuverljivije kada pisac spoji neofucanu time i lep jezik pripovedanja. Da ne bih bila optužena (opravdano/neopravdano), da se "čepim" ovde prisutnim domaćim majstorima, daću primer Zorana Jakšića.
"Bezdan" otvara ne previše uobičajnu, iako korišćenu temu. Stil je čist, jasan. Priča je zanimljiva, nova. Ako krenemo uzvodno uz reku vremena i pročitamo "Neke posledice..." otkrivamo potpuno drugačiji pristup, sarkazam, mračni humor, ali i ta priča lepo teče zahvaljujući lepim rečenicama i, ponavljam, čistom i jasnom pripovedanju. I potom, još dalje, "Jeka". Atmosfera mraka, tuge i neizvesnosti.
Zašto sam ovde i sada ubacila Jakšića? Dajte neki primer kako to domaći, izvanredni, pisci rade. Imamo ih (i prisutne, i one koji nisu) i to bi mogao da bude dobar kriterijum za ocenjivanje priča.
Može tema da bude provučena kroz mašinu hiljadu puta, ali ako neko zna da napiše dobro, ako vodi računa da prenese svoj, lični doživljaj i sagledavanje, priča nije promašena.

Da, Bobane. Više puta mi se desilo da počnem da čitam, ubije me prva strana i odložim knjigu. Sada, kada se to desi, pročitam i poslednju. Ako se zaokružuju u celinu, ima tu nečega.

Quote from: Miljan Markovic on 30-01-2011, 00:09:48
Bre, Boki, Mel Gibson je, takođe, fasciniran sa Lovcem. U filmu "Teorija zavere" kako vidi knjižaru, ulazi unutra, vadi pare i kupuje knjigu. Ako taj roman može da se sviđa jednom Melu Gibsonu zašto ne bi mogao da se svidi Angel? Stvarno te ne razmem :).

Očito me ne razumeš. Ja u prethodnom postu pitam - pitam - angel. Ničeg uvredljivog nije bilo; interesovalo me je kako je videla jednu stvar, kako drugu. To je sve.

@angel - hvala na odgovoru ;)

Ono što sam pitao angel se svodi i na ovo - uloga epp-a ove ili one vrste - nas možda drži duže kada čitamo knjigu koju je napisao "autoritet". Znamo da on ume da piše, da ima solidne ideje, pa onda istrajemo u knjizi i dođemo do nečeg dobrog.

Pitanje za bobana - šta gledaš u tom prvom pasusu, i šta, osim bazične pismenosti, možeš tu da vidiš? Lično, ne verujem da se na osnovu jednog - jednog - pasusa može oceniti delo. Drago mi je što tako misle i neki drugi autori/urednici. U mom slučaju, opet, svaka Andrićeva knjiga koju sam pročitao nije me zainteresovala na početku (ali znam da je Andrić dobar pisac, pa čekam).
Martina sam teško čitao prvih 100ak strana, ali mi je kasnije išao odlično. Isti autor je držao pojedine čitaoce do kraja, pa ih izgubio ubivši glavnog lika...

Osnovni problem početnika je da preispituju tuđa, a ne svoja mišljenja. Posle 30 godina pisanja (i objavljivanja) i dalje sam na žeženoj vatri je li ono što pišem to što treba da pišem ili je nesuvislo trabunjanje. Moguće je da čitalac ima različiti kriterijum za različite pisce, ali to je priča o kifli (Plut) i važi dok ne ustanovimo da je kifla majstor počeo da fula. Početnik teže dobija tu šansu, ona se, zapravo, zarađuje. Tako, sve što mislite da je moguće, a odudara od standardnih postulata u pisanju, samo je iskorak i u njega ulaze oni koji znaju da nacrtaju čašu, a ne oni koji veruju da se čaša podrazumeva. Početnik mora da nacrta čašu koja liči na - čašu. Zato i imamo ove radionice.

Sad ću ja opet potpuno nesuvislo, zar nije tačniji prevod 'Lovac u Raži'? Mislim, i kukuruz je žitarica; onda bi trebala biti i 'Deca Žita'.

@ Jevtrop, prelep primer! Trebalo bi ga uramiti i držati nad pisaćom spravom. Jedina falinka - čini mi se da samo genijalci mogu pisati i tako 'promišljati' a da to bude 'preuzeto' kod običnog čitaoca kao podsvesna poruka a ne nametanje impresija. Neke stvari se ipak nemogu naučiti (kao ja sa razmicanjen 'ne' :-) ).

...jel trebam ja nesto da kazem?...niste procitali celu moju pricu o kojoj pricate...samo pola...sta je narkomanija nego ponavljanje jednog te istog u beskraj...radis apsolutno isto, a uvek ocekujes drugacije rezultate...otprilike to glavni junak shvata polako u drugom delu pa na kraju i...

SUperS, moraš da shvatiš razliku između tačnog opisa i umetnički vrednog.

Stiže prvi pasus jedne priče. Ako bude bilo zainteresovanih, mogu kasnije dopisati ostatak priče. Zanima me šta iz ovog pasusa možete da zaključite. Ko prepozna autrora, pst.

Tačno u sumrak, opet je došla u onaj tihi ugao tog tihog parkića, devoka u sivom. Sela je na klupu i čitala neku knjigu, jer će se slova još pola sata razabirati.

Pisac početnik, mnogo nepotrebnih informacija, ali ima nade...

Quote from: Boban on 30-01-2011, 14:06:57
SUperS, moraš da shvatiš razliku između tačnog opisa i umetnički vrednog.

...bezveze je bizarne stvari opisivati umetnicki...mada...Boban je uvek u pravu...kolko tolko...

"Lovac u raži" - definitivno. Ali, koja razlika ako nema veze sa onim u knjizi?

Citiran tekst je - bajat. Danas imamo drugi odnos prema pisanju, ja to najbolje znam. Značaj prvog pasusa je precenjen. Mogao bih da navedem primere gde do kraja knjige bude potpuno beznačajno šta je pisalo u prvom pasusu. Može da posluži kao uvlačenje u priču, ali, samo toliko.

Knjige sa posebnim ispisom, koje se navode kao primer, nemaju blage veze sa onim što pokušavamo da dobijem kod novih pisaca. Čak je kontraproduktivno. Smuči mi se kad vidim da se napinju ka nečem što će im vreme bespogovorno dati ako se prema pisanju odnose kao sa delikatnom materijom. Cenim te citirane pameti, ali teško da od nje ima vajde. Slične slike nisu ni nalik, ako nisu posledica debelog iskustva. Svodi se na mišljenje "i ja sam to pisao". Žalim ako ne nailazim na razumevanje, posledice trpe oni koji nasednu.

Tačno u sumrak, opet je došla u onaj tihi ugao tog tihog parkića, devoka u sivom. Sela je na klupu i čitala neku knjigu, jer će se slova još pola sata razabirati.

Nepismeno. Svejedno koji autor.

SS, film Trainspotting ima divne metafore iz ugla narkomana. To je umetnost, a ne ovo što ti radiš.

Quote from: SuperSynthetic on 30-01-2011, 14:04:42
...jel trebam ja nesto da kazem?...niste procitali celu moju pricu o kojoj pricate...samo pola...sta je narkomanija nego ponavljanje jednog te istog u beskraj...radis apsolutno isto, a uvek ocekujes drugacije rezultate...otprilike to glavni junak shvata polako u drugom delu pa na kraju i...

Pazi, o narkomaniji su pisali mnogo bolje i mnogo iskusniji ljudi po tom pitanju od tebe i mene. Vilijem Barouz, npr. Ovo tvoje izgleda totalno naivno, s bilo koje strane da gledaš, barem što se tiče tripa i narkomanije.

@mims: Boban je rekao sve :)

"Tačno u sumrak" je besmisleno, jer sumrak nije podne, jasan trenutak, nego traje neko vreme i više je subjektivno nego realno. Građanski sumrak traje pola sata posle zalaska sunca, a astronomski sumrak, 90 minuta posle zalaska.

Ha! U pitanju je prevod, i to loš prevod. Ali, dobar pisac.

Tačno. I tačno je višak. :mrgreen:

Loš prevod je bolno mesto našeg poimanja fantastike.

Naravno da je loš, meša trajne i svršene glagole (sela-čitala).

...Trainspotting je smorna socijalna prica...pretenciozna u zelji da kaze nesto generalno poucno...crno je jedina boja kojom pisac slika...prica bez nade...

Quote from: scallop on 30-01-2011, 14:12:01

Tačno u sumrak, opet je došla u onaj tihi ugao tog tihog parkića, devoka u sivom. Sela je na klupu i čitala neku knjigu, jer će se slova još pola sata razabirati.

Nepismeno. Svejedno koji autor.

Nego, šta je ovde tol'ko nepismeno? Iako mislim da se radi o lošem prevodu, upotreba neodređenih zamenica koje se ponavljaju može da ima funkciju.

SS, ti opet mešaš krajnju poruku sa tehnikom iznošenja iste.
Tvoja tehnika je nikakva, a krajnju poruku i ne vidimo; neuporedivo si lošiji od većine koji su se bavili tom temom.

Quote from: Boban on 30-01-2011, 14:18:35
Naravno da je loš, meša trajne i svršene glagole (sela-čitala).

To da. A da vidite tek koliko grešaka u kucanju, i potpuno je nelektorisano. Meni je ovo jedan od omiljenih autora, ali su ga baš unakazili.

Mims, ako je ova rečenica početak nekog dela, onda upotreba ovolikog broja zamenica nema smisla, jer zamenica nikada ne može da bude prva u nekom opisu, nego bar druga, da bi se izbeglo ponavljanje.

Quote from: Boban on 30-01-2011, 14:21:23
SS, ti opet mešaš krajnju poruku sa tehnikom iznošenja iste.
Tvoja tehnika je nikakva, a krajnju poruku i ne vidimo; neuporedivo si lošiji od većine koji su se bavili tom temom.

...opet pricamo o necemu sto nismo procitali do kraja...

Da bi te iščitao do kraja moraš da me ubediš već na početku da će vredeti.

Našla sam original

"Promptly at the beginning of twilight, came again to that quiet corner of that quiet, small park the girl in gray. She sat upon a bench and read a book, for there was yet to come a half hour in which print could be accomplished."

...obicno svi budu ubedjeni vrlo lako...to je valda do mentaliteta...

Ovde imamo that, that, the. Mislim da bi bilo potpuno drugačije da je bez toga. Npr. "to quiet corner of small park." To je ipak neki određeno neodređeni park.

Sintetik, nekada sam i ja pričao: "pročitaj priču do kraja, videćeš šta te tamo čeka". Kako se razvijaš kao pisac, sve manje imaš tolerancije za klimavo ispričane priče. Iskreno, divim se Bobanovoj i Scallopovoj strpljivosti.
Uvij priču u lep ukrasni papir i onda ćeš moći da se nadaš nečemu.

Mims, engleski funkcioniše potpuno drugačije od srpskog i ono što u engleskom mora i može u srpskom možda ne mora i ne može.
Bio bi izazov pretamurati ove rečenice...

...au jbt...nije English srpski...a tek francuski...normalno da ima that...slazem se sa Bobanom u vezi ovoga...

Ima, ali ako se i u engleskom koriste određene zamenice u samom uvodu, moramo da se zapitamo zašto nije "a girl", nego "the girl"?

Na osnovu ovog prvog pasusa može se zaključiti samo da prevodilac nema pojma.

Što se tiče engleskog teksta, ja bih nastavio da ga čitam.

...pa zato sto ti prica bas o toj the girl, a ne tamo o nekoj a girl...

A smetalo bi kada bi u srpskom prevodu stajalo "ta devojka" a ne samo "devojka"? Ha?

Quote from: Perin on 30-01-2011, 14:14:29
Pazi, o narkomaniji su pisali mnogo bolje i mnogo iskusniji ljudi po tom pitanju od tebe i mene.

Ovo, Perine, ne znači ništa. O svemu se pisalo i sve teme su razrađene od pisaca boljih od tebe, njega, mene, nas, vas... Šta ima novo od tema?
Sivka je to lepo rekla - o svemu se može pisati, ali se mora znati kako. SS-ov problem je  što je preterano davio o istom, a ne to što je izabrao pogrešnu temu. Da je usmerio priču, mogao bi da napiše nešto; nije nepismen (osim kad piše postove). Uz to, ne shvata (ne želi da shvati) zašto niko ne želi da ga pročita do kraja.

Quote from: Mims on 30-01-2011, 14:28:13
"Promptly at the beginning of twilight, came again to that quiet corner of that quiet, small park the girl in gray. She sat upon a bench and read a book, for there was yet to come a half hour in which print could be accomplished."

Ni ovo nije pismeno, ali, šta se ja tu mešam?

Tek što je počeo sumrak, u tihi ugao, tihog parka, došla je devojka u sivom. Sela je na klupu i čitala, biće to moguće još pola sata.

Ovako bi možda bilo prihvatljivo. Koji je to degen u vama koji vas ubeđuje da je sve što je na engleskom bolje?

Ovo "quiet" nije u ovom slučaju dobro prevesti sa "tihi"; mnogo pre sa "miran", "samotan"... možda čak i "pust".

Koja je razlika? Čovek napiše knjigu, turi joj naslov, a onda se nađe mudra glava, tamo negde, da kaže 'mda, bolje je u žitu'. Makar naslov bio kakav god i nemao veze sa daljim unutrašnjim spisanijama, i dalje je besmisleno. Sećam se, osnovna škola, tek smo naboli nešto Engleskog, stigao u mozi film 'Ubica u kući'. Kad na plakatu i u originalu lepo piše 'A cry in the dark'. Što bi Gosn. Mića kazao 'Zašto?'.

Što se Jeftinog citata tiče, to što je mator i bajat meni neznači mnogo...

@Steva:
Ja sam ga odavno mentalno uramila :) a dobro, valjda svi mi težimo genijalnosti, inače čemu sve ovo.
Što se tiče Lovca u raži: ima i takav prevod, Dragoslava Andrića.

@Mims: Ako se išta vidi (kratak ti je ovaj pasus), vidi se a) poetizacija koja ide do za engleski neobičnog reda reči b) britanska uštogljenost poslednje formulacije. Oboje može biti i dobro i loše. (I kao da se trudi da uspostavi atmosferu da sve to nije po prvi put, ali nagađam.)

Edit: raž/žito je valjda zbog različitih prepeva pesmice iz koje je uzet naslov.

...ima nekoliko pravih uboda u suštinu koje su, meni barem, bliska otkrovenju. Eto, meni drago, danas nešto naučio. Da l' ću uspeti pa i primeniti, bojim se teškom mukom, ako-onda.

Možda ovako: (ispoštovala sam jedno "that"  :?:)

Ponovo je, u sumrak, došla u taj tihi ugao, tihog malog parka, devojka u sivom. Sela je na klupu i čitala, znajući da će još pola sata napisano moći da se razazna.

Kad smo vec kod prevoda i prevodilaca:

Da sam se sa Martinom inicijalno susreo u srpskom prevodu - bacio bih knjigu kod, otprilike, trece strane.

'Gospodara prstenova' bih, medjutim, nastavio da citam.

Toliko o zanatstvu.

Quote from: boki77 on 30-01-2011, 14:47:53

Quote from: Perin on 30-01-2011, 14:14:29
Pazi, o narkomaniji su pisali mnogo bolje i mnogo iskusniji ljudi po tom pitanju od tebe i mene.

Ovo, Perine, ne znači ništa.

Znači da bi Sintetika mogao da pogleda kako su to uradili oni koji su o tome pisali mnogo bolje, da bi mogao nešto da nauči od majstora, i da ono od naučenog što mu odgovara primeni u sopstvenom pisanju.

Quote from: Boban on 30-01-2011, 15:01:11
Ovo "quiet" nije u ovom slučaju dobro prevesti sa "tihi"; mnogo pre sa "miran", "samotan"... možda čak i "pust".

Mmm, da. Možda je najbolje "miran", mislim da bi "samotan" i "pust" najavili neku drugačiju atmosferu.

...ja bi to ovako...
Ponovo je, u sumrak, došla u taj mirni ugao, tihog malog parka. Devojka u sivom. Sela je na klupu i čitala, znajući da će još pola sata napisano moći da se razazna.

Na kraju se vračamo prevodima. Prevodi iz kojih naši nadolazeći pisci uče su rezultat prevodilaca koji nisu na nivou pisaca i tu je kraj priče. Sve ostalo je arčenje vremena.

SuperS, ajde nauči nešto. Ko te tera da i ti prevodiš? Sedi i traži svoje promašaje.

...ne sedi mi se...

Piši, onda, stojećki. Možda manje udaviš.

... a ti onda skači... :)

Ja se ne bih igrao prevođenjem par rečenica iz nekog dela dok ga ne bih iščitao od početka do kraja.
Taj deo se može prevesti na par načina, ali samo je jedan koji će se "uklopiti" u smisao cele priče. Ako postoji i taj jedan.

Pre svega, vi što volite da upotrebljavate "par" umesto "nekoliko" treba da znate da "par" uvek znači dva, dvoje, dve; nikada tri ili više.

Meni ovo i u originalu ne zvuči bog zna kako.

Quote from: angel011 on 30-01-2011, 15:13:01

Quote from: boki77 on 30-01-2011, 14:47:53

Quote from: Perin on 30-01-2011, 14:14:29
Pazi, o narkomaniji su pisali mnogo bolje i mnogo iskusniji ljudi po tom pitanju od tebe i mene.

Ovo, Perine, ne znači ništa.

Znači da bi Sintetika mogao da pogleda kako su to uradili oni koji su o tome pisali mnogo bolje, da bi mogao nešto da nauči od majstora, i da ono od naučenog što mu odgovara primeni u sopstvenom pisanju.

xjap

Stara kuka je u pravu,lomite se a tekst je loš i u originalu.Što se SS tiče, ko je pratio 'razvoj' njegove postovane priče zna da sam tamo bio deo 'inventara'.Ljutio me je ko na sebe da sam besan,bacaka se rečima,umišlja da bi to baš tako trebalo biti; što neko reče - nemoj pišati u tuđ bunar ako nemisliš iz njega vode piti.Odbija da piše 'svojim' jezikom pa natuca 'tuđim' rečima za koje misli da se baš tako izgovaraju.U prevodu,drag mi lik.Ima herca.Kanalisanje herca kako se sprovodi - javnite i meni :-)

Kompletnu priču u originalu možete pročitati ovde: http://www.literaturecollection.com/a/o_henry/238/ (http://www.literaturecollection.com/a/o_henry/238/)

Nije Sf, nije f, nije hr, samo jedna slabija priča majstora kratkih priča, O Henrija.

Mims, ovo je lep primer. Daj još jedan. Komentari će, čini mi se, biti umereniji ;)

Quote from: Boban on 30-01-2011, 15:27:58
Pre svega, vi što volite da upotrebljavate "par" umesto "nekoliko" treba da znate da "par" uvek znači dva, dvoje, dve; nikada tri ili više.

Na fakultetu su nam govorili da se "par" upotrebljava u kontekstu "par rukavica", "par nogavica", "par gaća"... "Par rečenica", "par sati", "par dana" i slično je nepravilno.

What is the difference between few and a few? Few means not enough, a few means not many. Par i nepar je malo preterivanje. Dobro bi bilo kad bi to bila jedina greška u pisanju.

Par i raspar  :lol:

Meni kad neko kaže "Daj mi na zajam par stotina evra" ja mu odgovorim "Nisi se pravilno izrazio." I naravno, ne dam pare.

Onda veli "Daj mi na zajam nekoliko stotina evra, koliko možeš" a ja mu opet odgovaram "Ne izražaš se pravilno, aj' mrš!"

Mislim, meni svejedno, pare bi otišle u par ili nekoliko stotina evra, samo da je izrečena magična reč koja glasi -molim!

:)

Ovde govorimo o pisanju, ne o nepravilnom svakodnevnom izražavanju.

Upravo sam se nepravilno izrazio sa onim "par rečenica" pa se povela priča o tome...

Quote from: Boban on 30-01-2011, 14:06:57
SUperS, moraš da shvatiš razliku između tačnog opisa i umetnički vrednog.

...na savremenim izlozbama po gradu ne mozes da razlikujes exponate od inventara u prostoriji...ne kazem da je to bas nesto novo...sve to lici na studije Warholovih radova ali ako pricamo o umetnosti onda to radimo kroz slikarstvo vekovima u nazad...sigurno ne kroz knjizevnost...nisam to ja izmislio...

ma samo ti veruj da literatura ne treba da ima ikakvu umetničku vrednost i nemoj posle da se čudiš što je odustajanje od čitanja tvojih pokušaja jedina konstanta za sve.

...pojam umetnicke vrednosti je vrlo vremenski promenljiv...danas je i civiluk ima vise nego imalo pretenciozno umetnicko delo...

Nije problem da delo u nekom periodu bude shvatano kao umetnost a u drugom ne; nego da nikada ni u kakvoj varijanti niko ni pod kakvim uslovima niti pomisli da ima ikakve veze sa umetnošću... jebeš onda stvaranje, obična izdrkotina.

...iz ovoga sledi da je vreme jedini i najbolji sudija...sem ako ne postoje persone iznad vremena i prostora...danas je dovoljno da samo neko pomisli da je to umetnost i to je to...u slikarstvu civiluk...u knjizevnosti izdrkotina...vrlo logicno...ne postoji vise pravo...postoji samo sintetično, a od toga je najbolje SuperSintetično...ko uspeva da vidi umetnost u reciklazi otpada, taj je umetnik...
   ...Bobane u pravu si...predajem se...evo cutim...

Vreme i jesta jedini sudija.

Doctor Who.

Dobro Mims, majku mu, navedi drugare i izvore... nema smisla  :evil:.

http://www.filoblogija.com/2011/02/vodic-za-krsenje-pravila.html (http://www.filoblogija.com/2011/02/vodic-za-krsenje-pravila.html)

Osim ako je to ona sama...

Quote from: zakk on 02-02-2011, 12:24:00
Dobro Mims, majku mu, navedi drugare i izvore... nema smisla  :evil:.

http://www.filoblogija.com/2011/02/vodic-za-krsenje-pravila.html (http://www.filoblogija.com/2011/02/vodic-za-krsenje-pravila.html)

Zapravo, moja koleginica piše ovaj blog, ali me je zvala da učestvujem i napišem nešto. Nadam se da ne zamerate što sam prekopirala nešto što sam prethodno ovde napisala. Nisam nikoga navela.

Ne, svoje reči si složila u tekst, to je super.

Ali napiši da se i mi ovde lepo zanimamo, i da ljudi treba da dođu da se igraju; a da je tvoj tekst proizašao iz ovog topika i Radmilovog teksta (koji se može naći i na http://www.art-anima.com/d/edu/vodic.html (http://www.art-anima.com/d/edu/vodic.html) kao i još lepih stvari).

Lepa je Mims :lol:

Nisam htela da navedem tekst, da ne bi neko pomislio da je u pitanju prozivka, pošto zaista nije.

A ljude ću rado pozvati da se igraju, mogu da napišem nešto na Filoblogiji o radionici, ako je to ok.

Quote from: Perin on 02-02-2011, 13:08:22
Lepa je Mims :lol:

Svi su lepši od ovog Sira koji mi je na avataru :)

Neka neka...najviše volim sir.  8-)

"Nije ni čudo što scallop glavu drži nisko.

"Ova ti je dobra :)
Ali, prepoznaj to kao zadržavanje u "startnoj poziciji" jer kad neko opali iz one puške koja se spominje, scallop vrlo detaljno objasni gde, ko i zašto."

"Postoji vreme za ratovanje i vreme za delovanje."


Et cum spiritu tuo (http://www.google.co.za/imgres?imgurl=http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d4/Generic-remote-control-shallow-focus.jpg&imgrefurl=http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Generic-remote-control-shallow-focus.jpg&usg=__m9ov3CsR3-_-2v6ONfMrXr9bDzs=&h=768&w=1024&sz=114&hl=en&start=0&sig2=sA-WoZuRCA4PMLT2YYrSJg&zoom=1&tbnid=cbB7SY89kJ8UWM:&tbnh=128&tbnw=171&ei=UYRJTcveG5OA4QbZjJnDCw&prev=/images%3Fq%3Dremote%2Bcontrol%26um%3D1%26hl%3Den%26sa%3DX%26biw%3D1006%26bih%3D733%26tbs%3Disch:1&um=1&itbs=1&iact=hc&vpx=401&vpy=245&dur=158&hovh=194&hovw=259&tx=157&ty=81&oei=UYRJTcveG5OA4QbZjJnDCw&esq=1&page=1&ndsp=22&ved=1t:429,r:7,s:0)

Ne znam koga navodiš? Što bih ja reagovao kad su to drugi učinili. Mims se zabavljala polemikom vezanom za jedan tekst, pa šta? Svako ima pravo na svoje neotuđivo mišljenje.

Quote from: zakk on 02-02-2011, 13:05:17
Ne, svoje reči si složila u tekst, to je super.

Ali napiši da se i mi ovde lepo zanimamo, i da ljudi treba da dođu da se igraju; a da je tvoj tekst proizašao iz ovog topika i Radmilovog teksta (koji se može naći i na http://www.art-anima.com/d/edu/vodic.html (http://www.art-anima.com/d/edu/vodic.html) kao i još lepih stvari).

Evo, pisala sam i o ovoj radionici :) http://www.filoblogija.com/2011/02/knjizevne-radionice-za-i-protiv.html (http://www.filoblogija.com/2011/02/knjizevne-radionice-za-i-protiv.html)

Fino je ovo, Mims  :) Lepo si naglasila važnost čitanja i ne nametanja sopstvenog stila prilikom komentarisanja tuđih priča. Kako u komentarima nama bliskih ljudi ima malo objektivnosti, a i sam se pisac prema sopstvenom delu odnosi na sličan način, forumi poput Sagite su jako važni. Ako pažljivo slušamo kritike i savete, naravno, možemo zaista da napredujemo.
Mi smo svojevremeno imali i kreativnu radionicu na fakultetu, ali opet- ono što nudi anonimnost je neuporedivo sa time.

Koja anonimnost?

Mislim, ok, nemam pojma ko si ti, ali dosta ljudi na ovom forumu se međusobno zna.

Istina  xuss
Pre je reč o razlici između mog molećivog, kučećeg pogleda u prijatelje kada treba da dobijem komentar na svoje (ne)delo i radionice kakva je ova. Bar su ljudi surovo iskreni.. ili mi se samo čini xrotaeye

Ne radi se o anonimnosti, već o malo neformalnijem pristupu koji forum nudi. Na nekom offline mestu bi mnogi ćutali, ne bi komentarisali ili učestvovali.

Prvobitno sam planirala da pišem nešto uopšteno o radionicama, ali sam shvatila da je upravo ova najbolji miks književne radionice, igraonice i čitaonice, i kao takva lepo korespondira sa svima koji žele da se uključe i nešto nauče.

Citat iz Mileninog bloga: "Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on neće eksperimentisati na polju ideja, već će se usredsrediti na pitanja forme."

U suštini razumeo sam šta si ovime htela da kažeš, ali nekako mi je neprihvatljiva ta fraza da su sve priče već ispričane. Slažem se da je tehnika i način pisanja ono što odvaja dobru od loših priča, ali meni je i sama ideja veoma bitna...

Recimo ono što ne razumem, kako to da su sve priče mogle biti ispričane još u antička vremena, ako tada ljudi nisu ni slutili da će jednoga dana postojati nešto kao što je Internet, nisu poznavali ni jedan procenat onoga što je moderna nauka danas otkrila i td... Ono što hoću da kažem jeste da ako ne u drugim oblastima i žanrovima književnosti, a onda bar u SF žanru treba da postoje nove i sveže ideje. Na neki način to i jeste ono što mi ovaj žanr čini najprimamljivijim....

Da ne ispadne da te kritikujem, smatram da je tekst odličan i veoma poučan. Suma sumarum onoga čega bi pisci početnici trebalo da se pridržavaju. Nego čisto razmišljam naglas...

Opusti se; nije to tako; fraza da su sve priče već ispričane jednako je tačna kao što je Fukojama pre 15 godina zaključio da se istorija u smislu velikih događaja približava kraju i da će ljudi u XXI veku živeti u miru i blagostanju bez bitnih pomeranja.

Quote from: analogdigit on 14-02-2011, 21:44:22

Recimo ono što ne razumem, kako to da su sve priče mogle biti ispričane još u antička vremena, ako tada ljudi nisu ni slutili da će jednoga dana postojati nešto kao što je Internet, nisu poznavali ni jedan procenat onoga što je moderna nauka danas otkrila i td...

Pa, neće Internet biti tema, ni novo naučno otkriće. Recimo, ako pričaš o novom naučnom otkriću, tema može da bude reakcija društva na to, reakcija pojedinaca, neko profitira, neko gubi, neko pravi gluposti, neko je dobar, neko loš... A to su sve stare priče o ljudskom ponašanju i ljudskom društvu i međuljudskim odnosima.

Ne znam baš koliko su sve priče ispričane, ali veliki broj onih koje se danas smišljaju i pričaju su stare priče sa novim detaljima.

Lepota je svakako u detaljima; inače bi sve žene bile iste, svi automobili, sva pića...

Quote from: angel011 on 14-02-2011, 21:57:11
Pa, neće Internet biti tema, ni novo naučno otkriće. Recimo, ako pričaš o novom naučnom otkriću, tema može da bude reakcija društva na to, reakcija pojedinaca, neko profitira, neko gubi, neko pravi gluposti, neko je dobar, neko loš... A to su sve stare priče o ljudskom ponašanju i ljudskom društvu i međuljudskim odnosima.

Ne znam baš koliko su sve priče ispričane, ali veliki broj onih koje se danas smišljaju i pričaju su stare priče sa novim detaljima.

OK, razumem šta hoćeš da kažeš, ljudi su ljudi bez obzira u koji ih kontekst staviš... isto s... drugo pakovanje... da se izrazim banalno...

Ali ja pričam upravo o tome da bi baš internet mogao da bude tema, eto recimo baš da se posmatra uticaj intrneta na čovečanstvo u globalu. Način na koji Internet utiče na razvijanje "grupnog uma" civilizacije... Takva tehnologija nam po prvi put u istoriji omogućuje da ljudi sa svih krajeva planete budu povezani, skoro kao da se nalaze u istoj sobi... dakle teško da je neko ikada mogao da predpostavi da će tako nešto biti moguće a pogotovo da sagleda uticaje takve tehnologije na civilizaciju... i eto nove ideje, eto nove teme... samo se malo treba poigrati sa činjenicama, možda nešto malo iskriviti i mislim da bi to već bila neka nova priča...

Nadam se da sam uspeo lepo da objasnim šta sam mislio...

Quote from: Boban on 14-02-2011, 21:50:46
Opusti se; nije to tako; fraza da su sve priče već ispričane jednako je tačna kao što je Fukojama pre 15 godina zaključio da se istorija u smislu velikih događaja približava kraju i da će ljudi u XXI veku živeti u miru i blagostanju bez bitnih pomeranja.

Već mi je bolje! :lol:

Quote from: analogdigit on 14-02-2011, 21:44:22
Citat iz Mileninog bloga: "Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on neće eksperimentisati na polju ideja, već će se usredsrediti na pitanja forme."

U suštini razumeo sam šta si ovime htela da kažeš, ali nekako mi je neprihvatljiva ta fraza da su sve priče već ispričane. Slažem se da je tehnika i način pisanja ono što odvaja dobru od loših priča, ali meni je i sama ideja veoma bitna...

Recimo ono što ne razumem, kako to da su sve priče mogle biti ispričane još u antička vremena, ako tada ljudi nisu ni slutili da će jednoga dana postojati nešto kao što je Internet, nisu poznavali ni jedan procenat onoga što je moderna nauka danas otkrila i td... Ono što hoću da kažem jeste da ako ne u drugim oblastima i žanrovima književnosti, a onda bar u SF žanru treba da postoje nove i sveže ideje. Na neki način to i jeste ono što mi ovaj žanr čini najprimamljivijim....

Da ne ispadne da te kritikujem, smatram da je tekst odličan i veoma poučan. Suma sumarum onoga čega bi pisci početnici trebalo da se pridržavaju. Nego čisto razmišljam naglas...

Slažem se sa ovim što je boldovano.

Jednostavno mislim da nemaju svi dobri pisci dovoljnu količinu imaginacije da kreiraju nešto 100% novo. A opet, sjajni su pisci. Ovo što sam napisala je više podstrek za one koji bi da pišu, a ne mogu da osmisle nešto što dotad nije obrađeno - neka se bave već poznatim, samo neka prezentuju na drugačiji način, i biće ok.

Quote from: Mims on 14-02-2011, 22:17:41
Jednostavno mislim da nemaju svi dobri pisci dovoljnu količinu imaginacije da kreiraju nešto 100% novo. A opet, sjajni su pisci. Ovo što sam napisala je više podstrek za one koji bi da pišu, a ne mogu da osmisle nešto što dotad nije obrađeno - neka se bave već poznatim, samo neka prezentuju na drugačiji način, i biće ok.

Naravno to ne sporim ni malo, džaba ti i ideja ako ne možeš da je prezentuješ na pravi način i da nekoga zainteresuješ za nju...

Quote from: analogdigit on 14-02-2011, 21:44:22
ali nekako mi je neprihvatljiva ta fraza da su sve priče već ispričane.

Da; u tom slučaju, bilo bi dobro znati od kog vremena su sve priče ispričane. Sve je počelo kad je pećinski čovek ispisao sliku-dve na zidu...

Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.
Ali, kao što već rekoh, ja ne verujem u to.
SF je doneo motiv prvog kontakta; motiv izmenjenih stvarnosti, izmenjene fizike; paralelnih svetova, vremepolova; sve to se na potpuno nov način odražava na sama dela i upravo su ona dela koja insistiraju na staromodnom pripovedanju (recimo u osmom putniku, mehaničari na brodu su kao poslednji lučki zabušanti) padaju na tome.

 Hm. Od kad sam je pročitao svađam se sa Agronom. Zato sam i ostao ovde.
Još jedna pričica o matrici i ništa više. Prežvakana tema. Na kraju ipak shvatam i priznajem da me je ubedila da  je "novo vreme" na pragu i da će u njemu postojati umetničkih dela koja će izgledati kao i pomenuta priča iako nema veze sa Grčkom mitologijom u kojoj su nam ispričane sve priče koje su posle toga pisci samo prepričavali na svoj način.
Agrona je hladna instant katarza koja se konzumira bez šlaga. Kada je popiješ, otvaraš Pandorinu kutiju. Iznad svakog žanra. 
Da bih ovo napisao morao sam svoj ego da šutnem u glavu i da ga onesvestim na trenutak. Evo ga, budi se. Pa dal je moguće da postoji neko pametniji od mene? ...nikad...daj pali...

Grčke tragedije nisu pisane u prozi...

Quote from: Boban on 14-02-2011, 22:30:44
Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.
Ali, kao što već rekoh, ja ne verujem u to.

Iskreno, ni ja. Jesam jedno vreme, ali me pustilo. Ako se, npr, za temu uzme borba za vlast, jasno je da ima gomila romana. Ali, različito se odvijaju, završavaju itd. A to ih čini različitim.

Svakako, ima i onih autora koje su neki drugi autori zaposeli (uticaj R.R. Tolkina, je l'), pa stvarno i pišu isto. To je, međutim, stvarno tema za grčke tragičare.

Quote from: Jevtropijevićka on 14-02-2011, 22:33:14
Grčke tragedije nisu pisane u prozi...

Znam. Dok sam kucao tu rečenicu, znao sam da to nije sasvim tačno, ali za potrebe ove rasprave treba to posmatrati tako.

Quote from: Boban on 14-02-2011, 22:30:44
Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.

Šta ćemo s epičarima, koji su mnogo bliži prozi nego tragičari?

Zapravo, u antici ima F-a i horora, nema samo Sf-a, al' možda i to može da se nađe ako se kopa malo (deus ex machina - bog u nekom svemirskom brodu dolazi da spasi junake, hihihihi).

Ali, naravno, linija manjeg otpora je reći da nema šta više da se kaže samo zato što nismo u stanju nešto novo da kažemo.

Ima čak i SF-a... ima nekih dela starogrčkih gde se izvode "čuda" ne prostom željom bogova nego korišćenjem raznih pomagala, a to selako podvede pod kakav SF izum.

tekst gorana markovića objavljen u današnjoj politici (može da posluži na ovom topiku, ako se zanemari nekoliko rečenica koje se bave politikom).



Tema i ideja

Pitanje: ,,Šta ste time hteli da kažete?" za njih predstavlja pravo mučenje a onoga ko ih o tome zapitkuje verovatno smatraju sadistom

Sada je više nego jasno da vlast, kako bivša tako i ova nova, nema bilo kakvu viziju o tome šta bi sa nama moglo biti u budućnosti. Jednostavno, niko ko se u ovoj zemlji grabi za čelništvo ne smatra da je potrebno imati ideju koja bi se ticala nas, običnih ljudi zbog kojih, valjda, vlast i postoji. Kormilo im je potrebno da bi posedovali moć nad ostalima, uživali povlastice i sve što ide uz to. Tačka.

Sa problemom ideje bavio sam se decenijama, predajući na prvoj godini Fakulteta dramskih umetnosti. Mladi reditelji, susrećući se prvi put s problemima PRIČE, po pravilu imaju snage da definišu temu svoga filma, ali mnogo teže im pada da utvrde čemu ta priča služi. Pitanje: ,,Šta ste time hteli da kažete?" za njih predstavlja pravo mučenje a onoga ko ih o tome zapitkuje verovatno smatraju sadistom.

Misle da je dovoljno izabrati nekakav zanimljiv sadržaj pa će se smisao svega pojaviti sam po sebi. Neki od njih ne mogu čak ni to; imaju samo početak, neku zanimljivu situaciju sa određenim ili pomalo zamagljenim likovima koja bi trebaloda se razvije u za sada nepoznatom pravcu. To je razumljivo jer će se problemima oblikovanja priče baviti čitavog školovanja a, bogami, ako budu imali sreće i tokom celog života.

Zašto je potrebno imati ideju (smisao) filma koji želite da snimite? Zato što prikazivanje događaja, koji u okviru priče postaju njen sadržaj, mora imati razlog svog postojanja. U protivnom, bilo koje događanje, a oko nas ih ima nebrojeno, moglo bi postati dramsko štivo. Iz iskustva, međutim, znamo kako samo posebno obdareni umetnici umeju da pričaju priče koje prihvatamo i razumemo. One nose određene ideje a time i razlog zašto su izdvojene iz neprekidnog toka zbivanja. Neko je izabrao baš to, određeno parče stvarnosti (bilo ono realno, postojeće ili predstavljalo plod mašte) da bi nam ga pokazao i u nama izazvao uzbuđenje. Dao mu je smisao.

Neophodno je, dakle, da ideja bude pokretač postupka pri stvaranju sadržaja. Ako je ona jasna onda će se u buduću priču događaji sami uklapati. Ukoliko je maglovita, ili uopšte ne postoji, izbor će biti proizvoljan a priča će lutati slepim ulicama koje je čekaju iza svakog ugla. Nije to samo problem reditelja početnika. Koliko puta smo gledali filmove koji imaju veoma atraktivnu temu, uvuku nas na početku u zanimljiv zaplet ali odjednom postaju dosadni, nerazumljivi i na kraju nas ostavljaju potpuno hladnim?

Ideja je ta koja oblikuje postupke likova, njihove sukobe i dramske tokove unutar jednog koherentnog dela. Što je ona jasnija, izbor dramskih motiva je tačniji. Kada osetimo da nas ona sigurno vodi ka nečemu što ćemo na kraju shvatiti onda se mirno možemo upustiti u umetnikovu naraciju i zaboraviti da smo u pozorištu, u bioskopu ili da čitamo knjigu. Ukratko, ideja je ,,pod A" a sve ostalo,, pod B".

Ne čini li vam se da nas ovi problemi okružuju i u onome što nazivamo svakodnevica? Da li su ljudi koji su nas vodili, i vode nas, obična grupa diletanata koji ne samo da nemaju ideju šta bi sa nama već smatraju da vlast koju drže služi isključivo za privatnu upotrebu? Ili se radi o veštim manipulatorima koji misle da preko raznoraznih trikova mogu večno da nas vode u pravcu ničega? Da li ćemo skrštenih ruku posmatrati kako naše živote bez ikakvog smisla premeću iz šupljeg u prazno, ne nudeći nam ni najosnovnije objašnjenje zašto to čine?

Šta bi bilo kada bismo zahtevali odgovore na pitanja koja postavljamo početnicima na FDU? Šta time hoćete da postignete? Odgovorite jasno i precizno. Da li nam je jasna ideja zbog koje činite to što činite? Postoji li uzročno-posledična veza između onoga što preduzimate i glavne zamisli oko koje smo se svi složili? Ne čini li vam se da su vaša rešenja proizvoljna, često sasvim nasumična? Kuda sve ovo vodi?

Naravno da ne bismo dobili bilo kakav odgovor. U tom slučaju, najmanje što bismo za sebe mogli učiniti je da počnemo da zviždimo. Kao što to čini nezadovoljna publika. I da, najzad, iz sale u kojoj se daje taj glupi film demonstrativno izađemo na svež vazduh.

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Tema-i-ideja.lt.html (http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Tema-i-ideja.lt.html)

Kostimografija

Razlika između odeće i kostima jeste u tome što ovo drugo podrazumeva izvesnu poruku. Odevamo se da bismo se zaštitili od zime i pri tom izgledali pristojno, lepo, šta god. To kako smo obučeni skoro uvek je u skladu sa onim kako sebe zamišljamo. Ima onih koji mnogo polažu na oblačenje, kao i onih koji se prema odevanju ponašaju nehajno. Neko obožava stare, iznošene stvari, a neko, opet, voli da na sebi ima modernu, ,,markiranu" odeću. Ali uvek se radi o ličnom izboru, duboko povezanom s pogledom na sopstvenu ličnost.

Kostim, međutim, smišljaju drugi. Načinom na koji je glumac obučen kostimograf šalje poruku o kakvom liku je reč. Često se epizodni likovi, koji se u filmu pojavljuju sasvim kratko, odmah prepoznaju po tome kako su odeveni. Pijanac će biti neobrijan i neuredan, zavodnica će imati dekoltiranu i pripijenu haljinu, profesor će nositi naočare i imati kožna ojačanja na laktovima sakoa. To su klišei koji nam pomažu da u trenu definišemo pojavu koja je pred nama.

Drugačije je sa glavnim, nosećim ulogama. Tu je čak poželjno zavarati gledaoca izgledom junaka pa mu onda, tokom filma, pružiti priliku da shvati kako glavni lik nije osoba kakvom ju je smatrao. Pored toga, noseće uloge se često tokom razvoja priče suštinski menjaju, što se mora odraziti na njihovom spoljašnjem izgledu. Razočarani ljubavnici, upoznavši novu devojku, počinju da se briju i nose čiste košulje, i obratno, krivci, izjedani grižom savesti, počinju vidno da propadaju.

Postoji, međutim, kategorija ljudi koja u svakodnevnom životu ne nosi odeću već oblači kostime. To su takozvane javne ličnosti. Ne mislim samo na estradne zvezde, popularne glumce i televizijske voditelje. Rekao bih da u najzanimljivije kostime ulaze političari. Po tome kakva odela nose, koju vrstu frizura imaju na glavama ili koji oblik naočara ukrašava njihova brižna ali odlučna lica sasvim je moguće odgonetnuti koji lik igraju. Jer to kako izgledaju sigurno nisu oni.

Moć im diktira izgled. U početku, nastoje da deluju skromno, po načinu odevanja sasvim blisko običnim ljudima, svojim biračima. Ali kako njihova vlast postaje stabilnija i čvršća, oni počinju da se oblače sve skuplje i ekstravagantnije. Agencije koje se brinu o njihovom ,,imidžu" angažuju stiliste, šminkere i kreatore koji od njih prave skulpture koje sve manje liče na modele od kojih su nastale. I u njihovom ponašanju nastaju krupne promene. Ne može se neko ko je se oblačio u jeftinu konfekcijsku odeću i šišao kod brice na uglu, sada, kada na sebi ima skupoceno odelo i frizuru koja košta čitavo bogatstvo, ponašati isto.

Pojedini nastoje da se suštinski promene. Bivši vukovi nastoje da se predstave kao ovčice, prostaci pokušavaju da demonstriraju svoje odskora naučene manire a ženski deo vlasti da dobije na privlačnosti. I u prethodnoj, a i u novoj vladi pojedine ministarke neodoljivo podsećaju na svoje uzore iz novokomponovane muzike. U nastupima na televiziji uvek su pod jakom šminkom a pažljivo odabrani modni detalji pokazuju da su, pored toga što su okupirane ozbiljnim državnim poslovima, ipak ostale nežne žene. Ne moram da napominjem kako je neukus glavna konstanta bivše i sadašnje vlasti.

Pripremajući autobiografski film ,,Tito i ja", imao sam priliku da u ,,Filmskim novostima" pogledam veliku količinu arhivskog materijala u vezi sa Josipom Brozom. Kada na gomili gledate snimke iz života tog čoveka, prvo što vam pada u oči jeste upravo njegova transformacija. Na početku, to je plavokosa, naočita pojava, skladne figure i pravilnih crta lica. U najranijim snimcima, obučen je u uniformu od obične čoje, bez mnogo ukrasa. Kako jača njegova moć, uniforme postaju kitnjastije a, uprkos stomačiću koji počinje da mu narasta, civilna odela su sve skladnija (ona se šiju u Parizu, kod Kardena, a po krojače se šalje posebni avion). Na licu mu se pojavljuje blagi podvaljak, nastao od gastronomskih uživanja i, prema svedocima, konzumiranja sve veće količine alkohola. Boja kose mu se stalno menja pa se, iako su filmovi crno-beli, jasno vidi da je ona čas svetla, čas tamna.

Kasnije, u društvu sve samih krunisanih glava, njegov izgled počinje da podražava kraljevske i carske pojave. Družeći se intenzivno sa etiopskim carem Hailom Selasijem, koji je pojavom neodoljivo podsećao na novogodišnju jelku, Tito mu parira uniformama ukrašenim gomilom ordenja, lenti i zlatnih epoleta. Dominiraju dva(?!) ordena narodnog heroja sačinjena od zlata, platine, brilijanata, safira i rubina, čija vrednost po komadu, samo u materijalu, prelazi pet miliona dolara! Kosa mu je čas jarkocrvena, čas crna kao zift.

Šta je bio cilj ovog raskalašnog, neukusnog maskenbala? Sakriti činjenicu da veliki vođa ima svojih slabosti, pre svega fizičkih, da stari i da će jednoga dana morati da ode sa ovoga sveta (vlasti). To je, u krajnjoj liniji, ideja i današnjeg prerušavanja: predstaviti vladare kao večite, nedirnute protokom vremena, ljudskim slabostima, umorom, nedostatkom samopouzdanja. Oni moraju izgledati idealno, sa što manje mana. Sve dok se jednoga dana taj privid ne sruši kao kula od karata...

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Kostimografija.lt.html (http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Kostimografija.lt.html)

Treći čin

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći

Čehov je napisao: ,,Prvi čin može da napiše svako, drugi pisac, a treći samo genije." Šta to znači? Da jedino oni pravi, od boga obdareni, mogu od početka imati u glavi celinu stvaranja jednog dramskog dela i planski razvijati motive, sukobe, dramske tokove i sve ostalo što čini umetničko delo celovitim. Koliko njih (među koje spadam i ja) ponekad nešto započnu, imaju nekakvu ideju, ali nisu u stanju da delo sagledaju do kraja? Bauljaju po lavirintu mogućnosti i zabluda, da bi na kraju svoj uzaludni napor okončali nekim od bezbroj proizvoljnih završetaka. Ili, jednostavno, odustali od svega.

Ovo pominjem zato što mi se ključni problem dramskog stvaralaštva čini nekako podudarnim sa trenutkom u kome se nalazi naše društvo. Naši političari takođe bauljaju bez bilo kakve ideje o onome što bi moglo biti prekosutra. Svi nude nekakva uopštena obećanja o promenama, reformama, poboljšanjima i sve to služi samo za kratkotrajnu upotrebu – do izbora. Obični ljudi, ponašajući se kao grogirani bokseri, tumaraju po ringu svakodnevice i primaju udarce sleva i zdesna, posrću i dižu se, u nadi da će dočekati gong i makar na minut predahnuti. Do sledeće runde, kada će, valjda, sve krenuti nabolje...

Može li tu umetnost štogod pomoći? Da li bi ljudi koji bez ikakvog plana pokušavaju da rukovode ovom zabludelom zemljom mogli iz ogromnog nasleđa dramskog stvaralaštva ponešto naučiti? Ima li smisla vrednosti poznate kao civilizacijski talog primenjivati na dnevnu problematiku? Ne znam. Pogledajmo, u svakom slučaju, šta nam baština govori. Poslušajmo njene pouke. Ionako ništa ne košta.

Pre svega, svaka od suvislih dramskih tvorevina, bilo da se radi o dobrom pozorišnom komadu bilo uzbudljivom filmu, treba da ima početak, sredinu i kraj. Ono što se nudi gledaocu mora biti celovito, ne sme delovati kao skup proizvoljnosti. Sve što se pojavi mora imati smisao postojanja, a to je sadržano u ideji dela. U genijalnim komadima ili veličanstvenim filmovima ideja se može najčešće sažeti u jednu rečenicu. To je, dakle, prva pouka: biti jasan i jednostavan.

Na početku, u ekspoziciji, priča se otvara i uvode se mesto radnje, osnovni motivi i glavne ličnosti. Pravi se neka vrsta inventara onoga čime će se autor baviti. Nema tu ničega van teme, sve je strogo ograničeno na suštinu. Ne sme se dozvoliti da se pojavi bilo kakav nepotreban trenutak koji ne pripada onome čime se delo bavi, nije dozvoljeno rasipati se nevažnim detaljima i suvišnim rečima. Druga pouka glasi: biti strog u izboru onoga što se nudi.

Kada stvari počnu da se razvijaju, u zapletu, omogućiti da na površinu isplivaju sukobi. To je u životu neminovno, a u drami poželjno. Sukobljene ličnosti i njihovi motivi očituju se kroz dramske situacije. Nizovi dramskih situacija formiraju dramske tokove koji se, opet, utapaju u glavni dramski tok – fabulu. Neophodno je iskoristiti sve što vam pružaju nosioci dramske radnje i njihovi sukobi i graditi liniju glavnog toka logično i uzbudljivo. Treća pouka: iz teme izvući sve mogućnosti.

Kada radnja doživi svoj vrhunac, klimaks, trenutak je da poslušamo još jedan savet Antona Pavloviča: ,,Puška koja je bila okačena na zidu u prvom činu mora zapucati u trećem." To će reći, ne dozvolite da važne stvari, koje ste nagovestili na početku, tokom priče nestanu tek tako. Ono što ste najavili mora se i sprovesti u delo. Četvrta pouka: reči moraju pratiti dela.

Na kraju, u raspletu, mora se završiti sve što je započeto. Ne sme se zaboraviti, zanemariti bilo koji element od koga je drama sačinjena. Još nešto: u finalu je strogo zabranjeno uvoditi nove likove i motive; ono što mu je potrebno, autor je bio dužan da uvede u ekspoziciji ili, najkasnije, tokom zapleta. Sada je kasno za nove priče. U epilogu, autor poentira osnovnu ideju i – šta radi? Završava, nestaje, odlazi zauvek! On više nije važan, njegove ideje i poetika postale su opšte dobro koje više ne pripada samo njemu. Poslednja pouka: delo je važnije od ličnosti.

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći. Na pitanje zašto nije napisao više knjiga, Danilo Kiš je odgovorio: ,,Napisao bih još mnogo toga da nije bilo te proklete odgovornosti." Znate li nekog političara kome je odgovornost na prvom mestu? Oni su previše zaokupljeni sobom da bi držali do takvih sitnica. Isuviše su tašti da bi se posle trećeg čina povukli i otišli tamo odakle su došli – u anonimnost.

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Treci-cin.lt.html (http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Treci-cin.lt.html)