http://www.facebook.com/nulti.stil (http://www.facebook.com/nulti.stil)
Nema ih nažalos' van fejsa i spejsa
Žižak - Vaskezz (http://www.facebook.com/note.php?note_id=10150163736193362)
QuoteJEDAN
Sedim u boksericama i vrtim fotke nepoznatih riba na Fejsbuku. Radim to bar triput nedeljno, potpuno rasterećen. Ne osvrćem se oko sebe, ne osećam se krivim. Da umesto toga sedim u fotelji i razgledam album, bilo bi mnogo drugačije. Bio bih neko drugi. Znate, recimo, romantični sociopata, onaj sa osećajem za stare vrednosti. Istovremeno napaljen i zabrinut zbog nedostatka seksa, ali učtiv i sentimentalan. Sklon sećanjima, kao onda davno kada je bio dobar čovek. Dok je ćutke trpeo i iskreno razumeo tuđa sranja, osećajući da uvek treba klimati glavom, smeškati se i zahvaljivati za svaku sitnicu. Lagao je sebe i druge, skoro kao Papa. Tresao bi se i drhtao od mešavine uzbuđenja, onog koje nikada na prolazi kad si Bog, i saznanja da dok biskupi širom sveta mirišu na decu, on drži govor na nekom italijanskom trgu. Svi znaju da laže, ali ga vole. Uglavnom kao što vole špagete, a ponekad i manje.
Preko kineskih ,,AKWG" bokserica oblačim indijske lanene pantalone. Ići će u kompletu sa belom košuljom od istog materijala koja će na razgovoru za posao ostaviti utisak nonšalantnog, pomalo detinjastog čoveka sa specifičnim ukusom. Tako treba. Neka znaju da nije tako samo na Fejsbuku, na fotkama sa sjajnih žurki. I u stvarnosti smo seksi, samo je sve manje lajkova. Ja sam jedan od tih ljudi, tagovan na fotkama sa privlačnom frizurom i u sred ludog provoda, a za pola sata ću sesti ispred nekoga ko će me proceniti. Nekoga čija su popodneva ispunjena osnivanjem porodice i planiranjem letovanja na Tasosu, dok ja žalim za ribama koje su se prepustile tajkunima i njihovim sinovima. Opako grešim, negde. Zakasniću ako ovako nastavim.
To je to. Uobičajena staklena vrata, logo firme, šalterska službenica nasmejana onoliko koliko to njena plata dozvoljava. Pešić Strahinja, to sam ja, dobar dan. Ući ću i sesti, hvala. Vreme je za formalnosti:
1. Sviđa mi se kako ste uredili prostorije. (Boje se slažu sa neočekivano tmurnim vremenom za ovo doba godine. Slažu se i kockice.)
2. Jeste, ja sam zanimljiv kandidat, bogato iskustvo, vredne preporuke. (Radiću predano za sićuriju dok tvoje gazde i ti budete pecali na Borskom jezeru.)
3. Komunikativan sam i kolegijalan, pravi timski radnik. (Većinu vaših zaposlenih unapred smatram inferiornim kancelarijskim pacovima, ali to ću potiskivati koliko god je moguće.)
4. Imam sjajne radne navike i velike planove za budućnost. (Ignorisaću sunovrat kriterijuma i klimatske promene sve dok laste ne počnu da padaju sa neba).
5. Optimista sam i volim da motivišem ljude oko sebe. (U suštini, samo se nadam da ću uvek imati dovoljno kinte za parče 'leba i paket gandže, kao i da će me kasno uveče, posle paklenog dana u civilizaciji, čekati zidovi nečije tople vagine. Ali ne moraš sve da znaš.)
Kopirajting nije lak posao, moraću da pratim dnevnu štampu, rad drugih marketinških agencija na tržištu, bla, bla, bla... Dok simpatični PR/HR/FR/ĐR !"#$!#?@* manager junior advisor suprisor u Terranovinoj košulji pokušava da me podseti koliko je odgovornosti potrebno za status odrasle osobe, imam neodoljivu želju da ga prekinem i viknem STOP! Kako si, čoveče? Jel' ti kapiraš ovo sranje? U istim smo govnima, ali ti si srećniji. Ja sam list u reci; plutam i fantaziram pa silom prilika zaronim i osetim hladnoću dubine, ustajalost dna. A ti si gliser; tvoj rezervoar neko je nalio otrovima i haraš površinom. Pička si, al' koga je briga. Javićeš mi šta si odlučio po pitanju aplikacije.
Pre nego što izađem iz te kapitalističke mišje rupe, svraćam do toaleta. Miriše, svetli, uznemiruje. Previše vremena provodim pred ogledalom, bez namere da se bavim sopstvenom estetikom. To su samo minut, dva provedenih u tišini jer moje lice snosi troškove ovakvog života. Podočnjaci što se kao kanjoni muke pružaju do nosa, crvene oči, svrab u kosi, žiganje u petama. Post-propast, neo-tuga. Teško mi je da sedim mirno u tramvaju, ne umem da skrećem poglede kada se susretnu sa nekim ko to ne očekuje. Preskačem stanice, gegam se peške, šaflujem brzo kroz svoj mp3 plejer. Gledam pravo, tvrdih leđa i vrele glave. Valjda će jednom sve ovo da eksplodira. Najbolje bih se snašao u apsolutnom haosu, dobu kulminacije, svako sa svojom sačmarom i omiljenim mestima za odstrel. Sarma bi bila vrednija od sinova, brijanje nepotrebno. Kakva jebena idila.
DVA
,,Mogu li da sednem?", reče ona iznenada.
Bog'te, kako lepa, negovana i čudno obučena žena. Sedi, naravno, malo ću se pomeriti. Tišina koja se mora prekinuti, previše je dobra da bih ćutao. Takva se prilika ne propušta, ali šta da kažem? Kakvim tonom? Da li je javni gradski prevoz dobro mesto za startovanje riba? Godinama sam mislio da je međuljudska bliskost najvažnija, ali sad shvatam da nemam pojma šta je to.
,,Jel' ovo ide do Jerkovića?", pita me svojim glasićem.
Ide, mada se ja lično nikada nisam uverio u to. To je dobro, zar ne? Zvučao sam prirodno, šarm na mestu.
Sedišta su sve toplija dok se gradski pejzaži smenjuju. Putujemo pohabanim putevima i ja konstatujem blagu erekciju. Poslednji je momenat da kažem nešto.
A gde ti ideš?
Može biti da sam preterao. Koliko je uljudno pitati princezu za njena kretanja?
,,Majka mi je poslala hranu po kumi iz Valjeva. Ona je negde blizu okretnice u Jerkoviću..."
Kakvu hranu?
Mada mene i ne zanima šta je u tom dalekom loncu; grašak, pasulj ili lazanje, koga zabole. Ja hoću samo tebe, tebe samo znam, reci mi šta želiš, sve ću da ti dam. Stara stvar.
,,Verovatno neki sir, ajvar, slanina...".
Znači, nema lonca?
,,Nema lonca", kaže kroz smeh.
Pa ona kapira. Možda ja ipak nisam arhaičan, nerazumljiv, posran preko svake mere.
,,Ja sam Tanja", i pruža mi ruku.
Nijedno rukovanje na svetu nije zahtevalo manje koncentracije. Nijedan susret pre ovog nije toliko obećavao. Haj'mo sada, zajedno zauvek, kao jedno biće, čuješ. Kao jebena pašteta univerzum.
,,Baš imaš nežne ruke, kao žensko", pipka moje dlanove.
Hvala.
To je loše, zar ne? Mislim, bilo bi dobro da sam švedski maneken; ovako na Balkanu evidentno sam prso.
,,Čime se baviš?"
Pa ja pišem...
,,Stvarno?"
Da.
,,A šta?"
Za sebe, mahom pesimistične priče. Za druge, jeftine reklame. Nije to ono što sam mislio da jeste, ali ovo su teška vremena.
,,Tebi to malo fali samopouzdanje? Pa što bre, lep si, lepo si obučen, imaš lepe ruke! Verovatno i lepo pišeš".
Ma to je samo folija! Nema veće disproporcije od one koje vlada između moje spoljašnjosti i moga duha. Ali hvala na komplimentima, na tako mnogo komplimenata. Dugo nisam naleteo na tako opuštenu devojku...
,,Ma da, ljudi su danas opušteni samo kad odu na more. Ja se uglavnom trudim da zadržim dobro raspoloženje i u gradu. Mogu ti reći da i nije tako teško kad vežbaš".
To ne bih znao. Ali čitao sam o tome kako ljudi svojom voljom rade sve i svašta.
,,Da, brate, ali ništa od toga nema smisla ako si sam. Ono, ako nemaš dečka ili devojku".
Živa istina. Svaku svoju poru ispunio sam znanjem, ali još uvek najbudnije reagujem na erotske sadržaje, mislim, porniće i to. Toliko o evoluciji.
,,Pa dobro, znaš šta... ja verujem da je seks najprirodnija, najlepša stvar na svetu."
Morali smo da se smejemo ovome. Ne zato što nam je neprijatno, već zato što je istina.
,,Ozbiljno, to je nešto što religija pogrešno predstavlja. Veruješ u Boga?".
Uglavnom ne. Ja verujem u psihologiju.
Evo, jednom sam svoju bivšu devojku, inače psihologa, zamolio za kratku psihoanalizu. Pročitala je nekoliko mojih priča i odlepila. Da tako kažem, loši su joj bili rezultati, međutim, tvrdila je da sam ja u pitanju. Zašto onda nije mogla da se odvoji od pasusa u kome opisujem snošaj sa kineskom turistkinjom? Očigledno je bila seksualno frustrirana, a ja sam samo pokrenuo lavinu. Logično, s obzirom da pojma nije imala u krevetu. Imala je neki degenski izraz na licu i dahtala je van tempa. Stvarno se očajno jebala, ali ja sam je ipak voleo i da smo živeli u nekom drugom vremenu, da smo šetali ulicama San Franciska, možda bismo bili sjajan par... Ali ovo je drugačije. Ova žena ima sve i naši geni su vredni mešanja. Sigurno ima dečka ili je čak udata. Neki papan je reagovao na vreme, a taj papan nisam ja.
Ovde silazim...
,,Hoćeš da mi daš broj telefona, da se čujemo nekad i to? Mislim, izvini što te ovako pitam..."
Moj broj?
Takve stvari se događaju samo na DVD-ju, u američkim tinejdž komedijama. Danas u Srbiji događaju se poplave.
,,Uskoro će Noć muzeja, aj sa mnom. "
Naravno. Mada, nisam neki fan... To me podseća na sajam knjiga gde ljudi idu da jedu ćevape i usput kupe neki bestseler.
,,Totalno te kapiram, ali ja se uvek zavučem u neki hodnik u kome nema nikoga. Uvek ima bar jedan takav hodnik."
Vrlo rado.
Izdiktiram svoj broj.
Hoćeš da me cimneš da mi ostane tvoja identifikacija?
Za nas pripadnike analogne generacije, to je nešto što jednostavno nikada neće zvučati kako treba. Nešto što nas podseća da živimo u naprednom dobu statistike. Svako sa svojom gomilicom pin-ova, password-a, kodova. Hiljadama godina ljudi nisu bili u stanju da se nose sa sobom, a kada im ni to nije bilo dovoljno, počeli su da opsedaju virtuelne prostore. Nadam se da Tanja nije nečiji lažni profil. Još jedna u nizu frigidnih gradskih kučki koje komuniciraju radi vežbe i smeškaju se promoterski.
Kakav razgovor. Kakav život. Ne sećam se kako izgleda, ne sećam se ni kako sam izašao iz autobusa. Ne očekujem ništa.
TRI
Sve unutar četiri zida garsonjere od jedva 30 kvadratnih metara čini moje jednostavno kraljevstvo. Čvrsta arhitektura je u pitanju, dokaz da su neimari nekada davno pili mnogo manje nego danas. Ili su, naprotiv, mogli da popiju mnogo više? Jedino bih starim Egipćanima dozvolio da mi grade balkon. Nemam balkon, naravno, a iko ga jebe, k'o da tu ima šta da se vidi. Na 15m visine ovaj grad je u magli. Seku drveće i pišaju u rezervoare. Život u centru prestonice nije lak kao što se to čini svim onim entuzijastima iz unutrašnjosti.
Odronjavanje fasada.
Pseća govna.
Smog, vrane, taksisti.
Penzioneri čiji siromašni trupovi vire iz kontejnera.
Hiljade i hiljade sudbina koje međusobno ne spaja ništa osim maltera i betona.
Često gledam sve te dođoše. Pristižu rumeni i naspavani, torbi punih mirišljavog veša i zdrave hrane. Češljaju se kao u svom zavičaju, insistiraju na svakodnevnim ritualima i trude se da upoznaju komšije. Sledeće godine vraćaju se kućama za praznike, mršavi, bledi, bez naglaska. Već u ponedeljak moraju nazad u svoj novi grad, na radno mesto roštiljdžije ili u ulogu sveže našminkane studentkinje prava u čizmama od lateksa. Roditelji primećuju promenu, ali nadaju se da tako mora, svojevremeno su prošli kroz SFRJ uzduž i popreko. Ne mogu ništa da učine, osim da plaćaju stan svom detetu i na nedeljnoj bazi pošalju teglu turšije. Pa šta više i možeš da očekuješ od tih matoraca, od generacija koje su doživele da im se ispred nosa raspadne nešto tako fantastično i nemoguće kao što je to bila Jugoslavija?
Grad je zajebano mesto, ovde turšija košta više od dopa. Pa i pored svega, ja roletne na svojim prozorima spuštam polako da ne uznemiravam okolinu. Shvatite to kako hoćete.
U stanu iznad mog živi čovek koga mrzim u kontinuitetu. Visok, razvijen, ćelav, u ljubičastoj polo majici i modernim uskim pantalonama. Njegovi drugovi donose pivo, zatim se ređaju ispred naprave za nakaze gledajući sve što je u ponudi: reality programe, sporstska takmičenja, midnight hot na Fashion TV-u. Smeju se, navijaju i prde zajedno, kao stari školski drugari kojima vreme ne znači ništa. Povremeno ga posećuju i dugonoge plavuše čije se štikle razvlače po novom parketu. Dolaze rano ujutru, možda pošto napuste svoja radna mesta pored klizavih šipki noćnih klubova, i odlaze kasno uveče, možda kada ih užički preduzetnici pozovu na svoje dlakave trbuhe.
Taj ružičasti papan najviše voli da se greje basovima svog skupog ozvučenja. Podmuklo brujanje nekih jeftinih MTV hitova podriva temelje ove posleratne gradnje, ali još važnije – podriva temelje moga uma. Hoću da pišem, a umesto toga pucketam zglobovima i grickam nokte sedeći sa mnogobrojnim varijantama njegove smrti. Vešanjem, proizvoljnom amputacijom, dubinskom penetracijom, unutrašnjom perforacijom... O, ti prizori sreće i slobode! O, ti nosioci beskompromisne radosti!
Ali zvono na vratima.
Koj' kurac?
Špijunku nemam, nisam je dobio uz vrata. Nikada je nisam ni tražio.
Da? Ko je to?
,,Komšija, ja sam!"
Ko to?
,,Goksi bre, stan iznad."
Zajebavaš?
,,Izvini, ako imaš sekund samo, hoću nešto da te pitam..."
Otvaram vrata jer sam fin, a možda ne bih trebao da budem. Setimo se samo Isusa; on je bio tako fin, a vi'te šta mu se desilo.
,,Š'a ra'iš, matori? Kako je?"
Dobro je.
,,E slušaj... moraću na poslovni put sutra, potpuno neplanirano, jebiga, svi su bolesni u kompaniji pa ja moram da idem. Mož' da zamisliš, gomila farmaceuta na grupnom bolovanju! Haha, pa jel' to ironija ili nije? A realno nam lekovi nisu ni za kurac, da ti kažem."
Ludilo.
,,Ovaj, nego, ja bih krenuo ujutru na avion, pa sam mislio ako bi mogao da me odvezeš na aerodrom?"
Ja?
,,Da, u 5 bi trebali da budemo na aerodromu."
Ja nemam auto, čoveče.
,,Ne seri, ozbiljno? Au, bedak."
Navikne se čovek.
,,Čekaj bre, majku mu... pa dobro, šta sad, platiću taksi. E slušaj... biće mi prazna gajba tri dana, znaš, a moj mačor Agron će blejati gore, pa ako bi mogao malo da ga nahraniš ujutru i uveče, i eventualno da zaliješ cveće... Mislim, zabole mene za cveće, nego da se keva ne nervira, ona ga je donela, znaš..."
Kako se zove?
,,Ko?"
Pa taj tvoj mačor.
,,Agron."
Samo da te pitam, zar nemaš nikog drugog ko bi sve to mogao da radi za tebe?
,,Šta, kao poslugu?"
Ne, brate, drugove, devojku... kevu. Dok nisi tu, kapiraš?
,,A to! Haha! Pa pazi... ortaci u gužvi, ono, devojkama nikad ne bi ostavio ključ, a keva, keva je matora, 'de ću nju da cimam..."
Aha.
,,Jebiga, znaš kako je... Na koga ćeš da se osloniš ako nećeš na svog komšiju? Hehe!"
U njegovoj galaksiji, u središtu te primitivne, neistražene i neshvaćene kulture, jedan od čestih običaja kojima se iskazuje pažnja iz više razloga jeste grubo tapšanje po ramenu. Ako to bude uradio još jednom, odseći ću mu ruku i daću je Agronu. To ime mi se baš dopalo.
,,Dobro, matori, moram da palim, sutra ću da ti ostavim ključ kad krenem."
U 5 ujutru?
,,Pa malo ranije, jebiga, ipak moram da stignem da se čekiram."
Ostavi ključ ispod otirača.
,,Ma daj! Ozbiljno?"
Najozbiljnije. Spavam do podneva, nema šanse da ustanem pre toga. Patim od čudnog poremećaja i biološki sat mi kasni. Imam i neverovatne snove, zlatom ne bi mogao da ih platiš.
,,Brate, ovo je centar Beograda, ne mogu da ti ostavim ključ ispod otirača!"
Ako ga neko nekim čudom nađe, sigurno neće znati da otvara vrata na spratu iznad.
,,Pa nemam pojma..."
I trebaće mi tvoja saglasnost da boravim u tvom stanu, napismeno. Kapiraš, ako me neko od autoriteta nešto pita.
,,Kako to?"
Lepo. Veruj mi, ja sam pravnik.
,,Zar ti nisi neki novinar, nešto? Video sam te na TV-u par puta..."
Davno je to bilo. U svakom slučaju, nemoj da sumnjaš u moć pisane reči. Panduri mogu da te povuku za jajca ako sve radiš po pravilima. Napiši da si mi ostavio ključ i iz kojih razloga, kada se vraćaš i potpiši se.
,,Možda si u pravu... Hvala, brate, posle ovoga samo reci ako ti nešto bude trebalo! Lekovi, ribe, šta god!"
Nema frke.
,,Milan, jel' tako?"
Strahinja.
,,A da, tačno, Sale! E slušaj, hrana za Agrona je u kredencu iznad frižidera, znači, slobodno pogledaj neki film i to, imam gore LCD metar sa metar, matori, da se upišaš! A tek ozvučenje! Soma i dvesta evra, jel' ti to govori dovoljno?"
Možda. Aj ćao.
Mentol.
ČETIRI
Nemilosrdno sunce 21.-og veka obasjavalo je dugački parking ispred bolnice iz koje sam pola sata pokušavao da izađem. Ukoliko se zaglavite u nekom od tih liftova, imaćete vremena da započnete novi život. Dok smo tako stajali na parkingu, moja lepa devojka i ja, ona se kezila neprirodno, bila je izazovnija nego inače, krila je oduševljenje i mirisala je na sveže minulu želju za seksom. Pokušavala je da otključa tatin ispolirani Reno Clio, a za to vreme pipkali su je prolaznici. Pipkali su je za njene velike sise svi redom još od kako je završila sa časovima u osnovnoj školi. Znao sam da je jedna od tih žena – temperaturu njenih bradavica svako je želeo da izmeri, kao što je onomad svaki od balavih srednjoškolaca u lošoj vind jakni hteo da proveri elastičnost njene vagine. Pipkali su je, dakle, svi redom, a ona se smeškala jer joj je sve to imponovalo. Kako i ne bi? Svoje samopouzdanje štekala je u sisama. Zašto i ne bi? Ja sam inteligentan mladić, pa sam je na tom parkingu učtivo pitao zašto je tako. Tako ti je to, batko, od kako se obim njenih sisa povećao. U stvari, tako je od kad se rodila. Pravo pitanje je: imam li ja muda da to prihvatim? Imam li ja snage i volje da se nosim sa njenim latentnim kurvanjskim sklonostima? Mogu li ja ikada prihvatiti da je svaka žena u osnovi drolja, kao što je i svaki muškarac u svojoj biti smrad? Biljana zna da ja nisam dečko što prodire u suštinu i ne zapitkujući ništa hvata je za sisu. A trebalo bi.
I šta sad? Probudio sam se u kadi punoj viskija. Nad lavaboom, ispred loše osvetljenog ogledala, Biljana je cedila svoje mitisere. To nikada nije izgledalo ružno. To se na neki način moglo porediti sa procesom pakovanja bujnog dekoltea u tvrdi korset na dvoru iz nekog drugog vremena, na nekom tuđem jeziku.
,,Jesi li nahranio mačku?"
Misliš na Agrona?
,,Valjda, ne znam."
Ne, još je rano. Bolje da si me pitala da li sam dobio posao, da li sam postao bolji čovek i slično.
,,Previše si dubokouman za bilo koje doba dana, smaraš."
U pravu si, ali koga zabole. Jesi za piće? Lizni mi koleno.
,,A ne, dosta mi je alkohola za ceo život. Sinoć sam opet preterala. Kol'ko vidim i ti si, sve si gori."
Jebiga... znaš kako je. Noć treba jebati dok je mlada.
,,Sedela sam sa mladim političarima i biznismenima, bili smo na nekom splavu. Slušala sam o budućnosti, izborima, unutrašnjim poslovima..."
Unutrašnji poslovi? Misliš varenje, rad želudačne kiseline?
,,Ti ljudi pletu naše sudbine sedeći u separeu, šmrčući jeftin koks, loš koks. Još uvek smrde na vinjak, ali piju šampanjac. Njihove konkubine otpušavaju sudopere svojim predimenzioniranim usnama od silikona."
Kako te volim kad si tako pametna. Dođi, molim te, lizni mi koleno. Veruj mi.
I ona je to uradila. Čučnula je pored kade i svojim hladnim rukama uhvatila me za butinu. Polako je lizala viski sa mog levog kolena izazovno se smeškajući. Mestimične dlake nisu joj smetale. Ženama dlake nikada ne bi trebale da smetaju.
Pričaj mi, šta si shvatila po pitanju te srpske elite?
,,Ma oni samo igraju i hvataju se za dupeta u dimu i zlatu! Povremeno neko od njih ustane i otpeva narodnu pesmu koja ga podseća na zavičaj. Na zajapurenom, znojavom licu pojavi se dečija obamrlost, mutne oči na tren zavarniče... Bilo bi tu mesta i za tugu da neko od kolega ne pritekne u pomoć i ne vrati tog jadnika na rubu transa u poslanički položaj. Znaš, onako da sedi pravo i naređuje pogledom, da se malo sabere i seti se svoje moći."
Moć? I ja mogu da budem moćan. Mogu da budem sve što hoću, kada me Zmija pogleda i Veliki kockar podeli karte. Samo ne znam zašto.
,,E oni tačno znaju zašto. Od njih čovek može svašta da nauči."
A mi ništa nismo naučili?
NASTAVIĆE SE...
Gde se Platon zejeb'o i druge priche - Tratz (http://www.facebook.com/note.php?note_id=301191648361)
Quote-Ma divo bih ja vas sve pametne, neobuzdane I strahovito strastvene. Mogli bi da probate da zivite vi ovaj trecji, mrtvi milenijum, 21. netrebanamvishefejkIDzasvemirskudiskoteku vek.
Ludilishte.
Npr, brate, sada je najgore vreme da postanesh serijski ubica jbte. Totalni kanal za sve manijake.
Tori, treba da budesh najmanje Hegel da te jbni shtreberi ne navataju odma zbog neke dlake koju su nashli pre 30 godina u vikendici tvoje pokojne babe dijabeticharke.Da pritom izvale i da nisi prao zube tog jutra.
Da ne pricham o onoj curi iz one serije na RTSu shto izgleda ko bratemili , a shuri matu, fiziq I jebe kevu u poznavanju mitologije juznosibirskih Indijanaca. A nashli ispod nokta nekog mrtvog dedushke zrno peska sa neke zuple u Majamiju i povezali to s mladim planinarem iz Bosne koi je studirao hemiju u Norveshkoj i nashli shtap koi je njegova baba koristila da razvlachi kore za baklave,a koi je svojevremeno sluzio kao drzac za zastavicu za neplivache na plazi u UsaDE. A sve to preko nekog nesrecjnog kineskog emigranta koi je sve vreme bio karika koja nedostaje, al taj deo i nisam skroz skapirao.
Sve otishlo u qrac.
Mislim, da je Platon ziv , nikad se ne bi onako prosro i reko da drzavom treba da vladaju filozofi. Ma lol,bre. Sasvim je jasno da drzavom treba da vladaju forenzichari. Oni su najpametniji i najsposobniji i eo ja od danas uvodim novu ideologiju : forenzicharijanizam . Ni levo ni desno ni centar, nego da divimo mi kaka vam je genetika.
El, nie teko, rlno? Eo Lepa, veruj mi da je tako.
Zapalio sam josh jednu pljugu. Slagala mi se uz monolog. Mare je odustao od plavushe i prigrlio shljivu i sad su njih dvoje plesali najljubavniji tango svih vremena.
Scena epska:
Gajba neke majkutijebemkakosiruznaribe. Enterijer se sastoji od dosta svakave zenske odecje,pobacane, pa , koliko ja vidim odavde – po svemu shto nije patos. Na patosu tepih. Roze i chupav, naravno. Na osvetljenju nie insistirano.
Majkutijebemkakosiruzna riba na roze chupavom u polozaju koji je na lapo puta od turskog seda do rajske ptice. Ne bash tako, al znate na shta mislim.
E, onda, levo od mene: Smedjokosa, ortakinja od Maretovog burazera bivhe, ustvari neshto tako, samo mnogo komplikovanije. Proporcionalna. Pije tekilu. Popila tekilu.
Odma do nje, menadzer za odnose sa tekilom I svim ostalim odrajadoklonje technostima – Aleksej Vrhovni. Nie siguran dal da gleda Smedju s ljubavlju il flashu s tugom. Njegove ruke,o5, nemaju tu dilemu.
Ledena- nevidjeno lepa plavusha riva na prozoru u svoj svojoj plavoj haljini I kapira da smo glupi I luzeri I tako neke priche, I vrlo je u pravu, mada, mozda, malo I negde greshi. Mareta poslala u cjoshak josh u proshloj dekadi, chim smo ushli na gajbu. Ovom o5, nie mnogo krivo tada, ujutru vecj, druga pesma.
Napolju pada neka bedna kishica, potpuno nebitno.I vetar I etar. Pljuge na izmaku, tekila gotova, jedan vinjak I malo dragocene votke u nekoj smeshnoj zelenoj ukrasnoj shufli.
Jai gram jurke s Lepom satima. Mislim neam pojma kolko dugo, al recimo.
Lepa razvlachi rechenice, zvacje zvaku I pokazuje zubicje, lizne usnu tamovamo, a to samo ponekad da me izozi, bacaka se loma neartikulisano, odovara na poruke bivhem dechq, sva je devojchica da ne verujesh. Ja joj pricham bajke, basne i pripovetke, kad zabode malo joj pomognem plastichnim , pa reljefnim opisivanjem, audio visual sa sve touch screenom. Ma idi.
Nema da mi bude zao matori.
Aleksejeva srca izabranica ode da pegla, shto je bilo veliko olakshanje za sve nas, jer je bilo potpuno nerazumno da jedna riba moze da popije toliko a da ne overi. Ipak nam je sachuvala obraz i mislim da se Vrhovni momentalno zaljubio. Vecj je video sebe kako zbog ovog izuzetnog bicja preskache pikanje sonya s ortacima i jede shpagete za poneti dok na ekranu pichi najnoviji film Dzenifer Eniston. Izuzetno bicje je u tom trenutku gledalo svoj ruchak u WC sholji.
Preko pegle do zvezda.
Plavusha nas i dalje drzi na ignore. I dalje u plavoj aljini. I dalje duva vetar. Mislim kroz prozor.
Mare je u medjuvremenu popushio sav tshi shto smo ushtekali i jebo bi mu kevu da nisam bio tako zauzet, jer je Pale pochela svoja neartikulisanja bacakanja da sprovodi po meni. Ja sam ih onda usmeravao i bili smo simbioza za odlepljivanje, a kisha krenula da shljaka, ma ko u filmu kevemi.I to ne onom s Dzenifer u glavnoj odgovornoj.
U pozadini se valjao Fluid od Jestofunka.
Dobro, nie Fluid,nego Gejorgijev Dovlica sa klasichnim crkosamzbogtebe linijama. Nie do nas nego do domacjice.
Domacjica zakucala na tepihu. Mogucje snom pravednika. Mogucje i da ju je pogodio Vlade. Sve je mogucje.
Mi tako, neko s ribom, neko s shuflom, neko s prozorom. I josh neko vreme isto.
I nishta.
Pokupili se i...
Pa otkud znam, zapalili jbg.
Od sumraka do Resnika - Tratz (http://www.facebook.com/note.php?note_id=301189233361)
QuoteBio sam u stanu jedne skroz nenormalne ribe koju sam kao negde upoznao, na zurci u dgra, a ustvari se sve svelo na zacharani fb I onaj ukenjani chat preko koga sam pokushavao da joj prodam svoje fore I ochito uspeo, jer se njena zlobno ruzna machketina zaljubljeno trljala o moje pantalone, a ja sam zaljubljeno odolevao porivu da je isevam u pizdu materinu, mozda chak tamo do kuhinje.
Da opishem to neznije:
Bio je to neki chetvrtak, sreda, a vrlo mogucje I ponedeljak, jebem li ga. Ja sam marshirao po gradu u potrazi za policom za muziq, muchio se sa nerazgazenim tikama, visok I chupav, kakav jesam. E onda sam se oshishao.
Moja frizerka je tih dana furala neq degensq frizuricu, s jedne strane duzu, s jedne kracju, tai neki zonfa za analizu, a nijansa crvena ribizla upoznala smak sveta-nie ni chudo bilo shto joj je chko neki tamo peder. Kenjala je o keshu koji joj nisu isplatili za poslednju reviju ribe na chije prezime izgleda jedino ja nisam reagovao. Jedna vrlo obdarena brineta upravo se dogovarala za novi livpre preko svoje grive, a ja sam joj lepo sve vreme gledao ravno u sise , a da nije ni trepnula. Karakter, rek'o bih ja.
Pustio bih joj mozda I neku chupri kasnije, al me je ova moja olindrala k'o majmuna I josh mi uzela gomilu shkea zbog nekih tamo sharenih preparata koje valja, pa sam nekako ostao I smoren I cjelav I nie mi bilo do sisa.
Onda sam joj platio, chestitao joj shto je uspela da me uchini josh odvratnijim nego inache, dao joj kompliment za onaj zasu na njenoj vugli I oterao je u pichku materinu. Rekla mi je da joj iducji put donesem neki CD .
Ivanica me je chekala ispred svoje zgrade, koja je bila moj idol, ne Ca, nego zgrada, izgledala je ko da su se zajebavali dok su je pravili, i negde na pola je nestalo materijala, jer su ortaci otkrili hors, a ova je ostala da odbija da rokne protivno svim zakonima savremene fizike, a bogami i astrologije.
Prijateljica je bila mnogo manje zanimljiva, npr, igrali smo se zmurke godinama u gimnaziji, a onda je na nju, k'o i na svaku Ivanicu uostalom, naleteo neki ,s mozgom mnogo bolje organizovan lik i prikachio joj veseli orden ,,moja devojka" , i dao mu ga po jednom velikom SAVE od mene, a vrlo mogucje i od Mareta.
I onda smo loma poprichali, ona se meni grebala o pluge, ja njoj o devojachke mirise , posle mi je objashnjavala neq komplikovanu sudbinu jednog mog bivsheg ortaka, a mene je to kao sve jako zanimalo, pa sam joj rek'o da je dosta lepa za nekoga ko se zove Ivanica i da pozdravi sestru koja se zove drugachije i koja je inache bila mnogo bolja bicuri.
Pao je mrak i grunuo vetar i slatke dugonoge devojke su se smrzavale u kratkim haljinicama i pizdarijama i ja sam ih od srca podrzavao. U medjuprostoru (poshto je meni bash onako pucalo za vreme) javila mi se ova kamuflirano normalna riba s pochetka i otkrila mi koordinate njene gajbe. Zenadevojka je zivela u tri pizde materine, izvan okruzenja poznatog ljudskom svepoznavanju materije, konsultovao sam inter the net, uglavnom da bih saznao da mape nisu apdejtovane josh od Zemlje pre vremena, a pejzaz se menjao do nadrealnog. Shto cje recji -vozio sam do Resnika godinama, a po ulasku u naselje i milenijumima.
4389. godine i dva sprata kasnije, uleteo sam u njen stan, otkljuchala je oko 12 teshkih brava pre nego shto me je pustila unutra, kao da je iza vrata bila laboratorija meta, a da je onaj slepi mish shto me smarao sabljasti tigar chuvar a ne slepi mish.Chudna podvrsta domacje chke, grob za machku, a o5, lepotica za moju komshinicu pankerku.
Ja seo, uz pozadinski osmeh primio pivo u ruku. Pitala me dal ocju skivi. Mda pa da se posle igram puta u sredishte Zemlje u povratku. Necju. Ipak mi da. Hvala. Smeshak. Ocje ova da pochne neshto ozbiljno ili da me zajebava. Presho sam pola sveta do ove ribe, pa ne misli sada josh i da je opet ja neshto zavodim. Jebem ti bre sve ribe iz Resnika, znash. Shta mi se smeshkash pi' taj skivi pichkatimaterina. Prichamo o polupoznanicima , o nekoj bajatoj drum zurci, ona jako voli photek. Jao bash sam se raznezio/boli me bre kurac. Voli I Ang Lija, ali samo rane radove. Jaoo, o5 me boli kurac, nemam ti ja jampo za te rane radove, mislim otpratili smo Mare I ja sve to, samo smo se mnogo drogirali u to vreme ,znash. A el si ti chitao pesme od tamo neke pesnikinje, a josh domacje. A ja ,sine, gledam el cela. Ne znam, el ima tu nekog seksa. Pa ima , onako, evo, moze da mi da da prelistam, sjajna je,toliko je otvorena i ne znam shta. Baci mi neshto sivo i jadno u krilo. Pa ae, ako ima seksa i to, da pogledam, mozda ovu pukne flesh pa mi se ostvari neka poema. Ona se odvrcka do klonje i ja uzmem ovo da isposhtujem chekaonicu , prva pesma :riba lezi gola na plazi i chita Chomskog. O jbte ja. Dobro , odma dalje. Kaze -karala se s likom, a u pozadini su slushali chileanske revolucionarne pesme, a ne ,pardon – vodili su ljubav slushajucji chileansku ziku. E pa bolje da su se karali. Sledecja se zvala Lajbnic i meni je sve bilo jasno, ima uskoro da me pukne jedna neokomunjarska dusha iz Resnika, a moj zivot je sabijen u kapitalizmu,u TC Ushcju, u tranziciji u kokakoli i kondomima i u dva cje da me pita shta mislim o Zeitgeistu i kad se vratila iz kupatila rekao sam da slobodno moze da pusti chileanke kataklizme ako joj je lakshe, al da, ama bash niko, normalan ne vodi karanje u tom fazonu. Loma se sablaznila, pa se promeshkoljila pa je pustila kosu da pada slobodno i uopshte vishe nije pominjala Chile.
Dalje da ne smaram. Mislim, nije da je bilo bash neopisivo. Oko dva pasusa sa dosta uzvichnika. Mozda tako. Posle je smotala buxnu.
Takve stvari sam vecj umeo da cenim.
Ima blistavih momenata.
U principu, ne bih birala da čitam ovo - ne odgovara mi po stilu. Alergična sam na kvazi urbanu kulturu, koja žene tretira ili kao kurve ili kao devojke/majke/sestre (čitaj: gde žene imaju sporedne uloge čak i kada im je uloga glavna).
Tek je pominjanje Hegela ili Platona bez rezona, samo da bi se priči dalo na nekakvoj "intelektualnosti", odvratno.
Postoji urbani stil, postoje i urbani ljudi koji poznaju Hegela i Platona. Ovo nisu ti. Mada, pismeno pišu, zanimljivo.