ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ajd što ne koristiš slova s kvačicama, ali mogao bi ponekad Shift da upotrebiš. Kakvi te zidovi spopali...

THE HANGING SUN je euro-pudding adaptacija romana koji je pisao Jo Nesboe koju je režirao italijanski reditelj Francesco Carrozzini, čiji su spotovi zanimljivi ali igrana dela baš i ne, i smešten je u neku nedefinisanu nordijsku zemlju, fjordastog krajolika, tvrde puritanske religioznosti i šmirantskog engleskog akcenta.

Glavnu ulogu, čoveka koji malo priča, igra Italijan, ostalo su sve britanski glumci u rasponu od Sama Spruella do Charlesa Dancea, sa sve Peterom Mullanom koji XYti put igra istog potrošenog ali i dalje opasnog kriminalnog bosa.

Sve u filmu HANGING SUN smo već videli, neuporedivo bolje i ubedljivije, jednim delom zato što se i sami likovi ponašaju kao da su svesni toga da su deo jednog bajatog, dotrajalog euro pudding filma, u kom nažalost, teško čak možemo da odredimo i žanrovsku odrednicu po onome što gledamo na ekranu.

Ovo je priča o plaćenom ubici koji beži od svojih nalogodavaca koji su mu sticajem okolnosti i familija u to daleko nordijsko koje ne trpi strance, i onda tamo on kao stranac, iako je ubica, ispadne nekako zlatan jer je došao da se iskupi i time razara njihovo višegeneracijsko represivno licemerje.

Da nije tako dosadno, bilo bi smešno. Ovaj film sam po sebi inače ne bi čak ni budio bilo kakve reakcije, jer reč je o streaming akviziciji kuće Sky, da nekim čudom nije prikazan na festivalu u Veneciji, gde je publika verujem bila prilično zbunjenom ovakvim striming radom za jednokratnu upotrebu.

U pogledu Nesboea, ovo je svakako film koji bi se mogao u širem smislu definisati kao krimić, ali u njemu apsolutno nema ničega što bi asociralo na norveškog književnika. Štaviše, ovaj film deluje kao sve kontra od onoga što smatramo Nesboeovim rukopisom.

Tako se HANGING SUN pridružuje spisku slabih ekranizacija Nesboevog rada, doduše u onom redu gde se od pokušaja nije mnogo ni očekivalo, i dobiće istu vrstu zaborava kao KILLER HEAT, od kog je - moramo priznati, tehnički bolje izveden, ali isto tako ima letargičnu glumaču ekipu i nema inspirisanog i angažovanog glumca kakav je tamo ipak bio Joseph Gordon-Levitt.

* 1/2 / * * * *

Pričao sam sa jednim drugom o seriji JO NESBOE'S DETECTIVE HOLE i kaže on meni, odlična mu je da gleda dok igra Tetris - igru koja kao što znamo podrazumeva da se gleda u ekran, i povremeno refleksno reaguje. Pitam ga ja, pa kako, da li pusti engleski dub jer znam da ne zna norveški? Kaže on, "Ne - OSTAVIM NA NORVEŠKOM!"

U razgovoru sa drugom shvatio sam da je on iako nije gledao u ekran, i nije razumeo šta junaci govore bez čitanja titla, apsolutno nije lošije razumeo seriju, sem što je mislio da je Joel Kinnaman u stvari Hole, pošto mu je bilo neshvatljivo da najbolji glumac i najveća zvezda u seriji ne igra glavnog junaka.

Ja sam seriju gledao pažljivije tako da sam imao priliku da se uverim u svakim minut njenog besmisla, gde je prožeto nekoliko romana u narativu koji kipti od generičkih likova, nemaštovitih zločina, i izdvaja se po tome što najveće "drvo javorovo" u seriji igra glavnog detektiva, i što je negativac kao spoj više negativaca u jednom.

Tom kog igra narečeni Joel Kinnaman je skup svih mogućih negativnih i zločinačkih osobina koje jedan čovek može da ima. On je moralno devijantan, mentalno poremećen, emocionalno nezreo, povremeno zaostao u razvoju i deluje kao da je izašao iz filma SCARY MOVIE.

S druge strane je inspektor Hole koji je jako jako jako ozbiljan jer mu se nešto jako jako jako ozbiljno desilo i nešto ga jako jako jako muči, toliko mu je sve jako jako jako složeno da praktično ne menja izraz lica, što bi bilo zanimljivo kada bi to lice bilo ekspresivno.

A lice koje ima je više sa sporednog henchmana u nekom filmu Rennyja Harlina koji drži lopovske bitnijem henchmanu koji radi o glavi junaku kog igra, recimo... hm... Joel Kinnaman?

Međutim, prava mera za ovog glumca bila je uloga Olava u seriji BEFOREIGNERS, a koja je pak bila potpuno neočekivani vrhunac nordic noira u najzaostalijoj regionalnoj kinematografiji.

Naime, znamo da u istoriji filma, od samih početaka imamo značajne švedske i danske reditelje ali nijednog norveškog i uspon norveške scene je dosta kasnio za susedima. Međutim, poslednjih decenija ta zemlja je od kinematografije koju su poučavali čak i naši filmski pedagozi (dakle, kinematografija koja nema čemu da se nada) postala vrlo razvijena, dala je neke autore, neke filmove i pokazala je da se bogatstvo i tehnološki razvoj mogu preneti i u dramsku umetnost.

Otud serija, Beforeigners zaista stoji kao jedan jako zanimljiv crossover Scandi Noira koji kombinuje Nordic sa SFom i fantasyjem i daje mu dodatnu društvenu dimenziju, pokazujući diskretno suštinu migrantske krize jer nije problem što se na jednom mestu skupljaju ljudi iz raznih zemalja već ljudi iz raznih epoha.

Taj trend u kom je Nordic peakovao baš u Norveškoj se nije održao tako da i dalje, u proseku Šveđani imaju najbolje serije, i neke produkcije Jensa Lapidusa ili Hansa Rosenfeldta zaista postavljaju standarde.

Međutim, detektiv Harry Hole je globalni fenomen. Posle blamantnog career killera švedskog majstora Tomasa Alfredsona u kom je pokušao Holea da prilagodi Lifetime publici sa Michaelom Fassbenderom u glavnoj ulozi, ostala je potreba da se ovaj detektiv adekvatno ekranizuje.

Nadali smo se da će posle, u suštini američke ekranizacije u kojoj je prošao kao Dylan Dog sa Brandonom Routhom, po povratku u Norvešku dobiti elitni tretman, naročito jer su Jo Nesbove saradnje sa Mortenom Tyldumom ili serija OKKUPERT bile zaista izvanredne.

Netflix i Working Title na jednom mestu su nam umesto nečeg elitnog pružili devet epizoda jedne papazjanije koja valja samo za obaranje rekorda u Tetrisu i ništa drugo.

U seriji nije glavni negativac jedini lik koji deluje kao da je iz parodije, on je samo najkretenskiji. Međutim, Holeova pomagačica iz policije je takođe tropey do paroksizma, a niz scena sa njom su zaista zrele za igranje igrice koja zahteva punu pažnju.

Samu misteriju koja se rešava u seriji iskreno nisam uspeo skroz ni da ispratim jer me nije interesovala, pošto su se tolike stvari desile da je na kraju sve manje-više postalo nevažno.

Naravno, Jo Nesbo je književna zvezda velikog kalibra i njegova publika će blenuti u ovo kao tele u šarena vrata i verovatno će po Netflixovim metrikama ovo na kraju izrasti u uspeh.

Velika je šteta što Harry Hole nije uspeo iz drugog puta da dobije uspešnu ekranizaciju, ali je još veća šteta što će ova biti percipirana kao dovoljno dobra za neko vreme, umesto da se odmah zaboravi i da se pokrene neki od najavljenih filmova.

Nesboe nam naravno neće faliti. Onaj film koji je trebalo da režira Espinosa doktor Daniel, na kraju je snimio Cary Fukunaga i to nas čeka iduće godine, ali to nije Harry Hole. Naravno, ako nas KILLER HEAT i ARME RIDDERE nečemu uče, to je da su OKKUPERT i HODEJEGERNE više izuzetak nego pravilo, ali treba biti optimista.

Želite da možete neometano da poričete genocid, opravdavate ratne zločine, i veličate osobe osuđene prvosnažnom presudom za ova dela, a živite u Bosni i Hecegovini? Imate sreće!



Vlada Republike Srpske inicirat će izmjene Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine u cilju ukidanja odredbe kojom se zabranjuje poricanje, opravdavanje, umanjivanje zločina genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovječnosti, te zabranjuje veličanje osoba osuđenih pravosnažnom presudom za iste zločine.


OK, inicirnje nije isto što i gotova stvar, ali ako se svi pomolimo Svetom Savi i Isusu Hristu možda i prođe!!!!!


I, OK, ja razumem da postoje apsolutisti slobode govora, ali ovo je baš, ono, loša optika.

HANGING SUN je euro-pudding adaptacija romana koji je pisao Jo Nesboe koju je režirao italijanski reditelj Francesco Carrozzini, čiji su spotovi zanimljivi ali igrana dela baš i ne, i smešten je u neku nedefinisanu nordijsku zemlju, fjordastog krajolika, tvrde puritanske religioznosti i šmirantskog engleskog akcenta.

Glavnu ulogu, čoveka koji malo priča, igra Italijan, ostalo su sve britanski glumci u rasponu od Sama Spruella do Charlesa Dancea, sa sve Peterom Mullanom koji XYti put igra istog potrošenog ali i dalje opasnog kriminalnog bosa.

Sve u filmu HANGING SUN smo već videli, neuporedivo bolje i ubedljivije, jednim delom zato što se i sami likovi ponašaju kao da su svesni toga da su deo jednog bajatog, dotrajalog euro pudding filma, u kom nažalost, teško čak možemo da odredimo i žanrovsku odrednicu po onome što gledamo na ekranu.

Ovo je priča o plaćenom ubici koji beži od svojih nalogodavaca koji su mu sticajem okolnosti i familija u to daleko nordijsko koje ne trpi strance, i onda tamo on kao stranac, iako je ubica, ispadne nekako zlatan jer je došao da se iskupi i time razara njihovo višegeneracijsko represivno licemerje.

Da nije tako dosadno, bilo bi smešno. Ovaj film sam po sebi inače ne bi čak ni budio bilo kakve reakcije, jer reč je o streaming akviziciji kuće Sky, da nekim čudom nije prikazan na festivalu u Veneciji, gde je publika verujem bila prilično zbunjenom ovakvim striming radom za jednokratnu upotrebu.

U pogledu Nesboea, ovo je svakako film koji bi se mogao u širem smislu definisati kao krimić, ali u njemu apsolutno nema ničega što bi asociralo na norveškog književnika. Štaviše, ovaj film deluje kao sve kontra od onoga što smatramo Nesboeovim rukopisom.

Tako se HANGING SUN pridružuje spisku slabih ekranizacija Nesboevog rada, doduše u onom redu gde se od pokušaja nije mnogo ni očekivalo, i dobiće istu vrstu zaborava kao KILLER HEAT, od kog je - moramo priznati, tehnički bolje izveden, ali isto tako ima letargičnu glumaču ekipu i nema inspirisanog i angažovanog glumca kakav je tamo ipak bio Joseph Gordon-Levitt.

* 1/2 / * * * *

srpska serija o katolickoj crkvi?
jesu li zidovi upleteni u scenarij

To sa rudnikom i Minhovima je karikaturas. Van svake pameti. Samo čekam indijanci da se pojave.

Čitam sad malo o Konkordatu, povod je treća Sezona Senki nad Balkanom. Crkva je i tada bila štetočinska organizacija koja gleda samo sopstveni interes, a narod je i tada verovao njenim lažima.

Gde mi živimo....


Tenzije nakon izbora za Studentski parlament: Policija razbila prozor i upala u Dekanat Medicinskog fakulteta


Dakle, režim namešta izbore i za studentski parlament, uspe da ih i tako izgubi, komsiija poništi da se ne bi poraz priznao, studenti se okupe da protestuju i onda policija dođe i razbije prozore na zgradi Dekanata kako bi ušla i evakuisala komisiju... Malo nas je Hitler ubijao kakva smo govna ispali...

Dakle, imamo na meniju novi* film Takashija Miikea, Blazing Fists (aka, i ne zezam se: Blue Fight: The Breaking Down of Young Blue Warriors) i u njemu lepi mladi muškarci vežbaju mrke i prezrive, ko-si-bre-uopšte-ti-poglede dok pale cigarete, vise po kafićima i garažama, a onda se i mlate ko volovi po ulici, kafićima i garažama, ali i u maloletničkom zatvoru, dok srednjoškolske devojčice gledaju sa divljenjem. Sasvim je fer, pogotovo ako ste gledali Miikeove filmove u rasponu od ranog DTV materijala poput Osaka Tough Guys, preko biografskog Young Thugs: Nostalgia i zatvorske alegorije Big Bang Love, Juvenile A, pa do ovovekovnih na mangama baziranih srednjoškolskih fajterskih spektakl-sapunica Crows Zero, da se zapitate ima li Miike uopšte išta novo da doda na salatu motiva što ih je već obradio u svojim starim filmovima i nije li prolifični japanski autor, odavno gazeći drugu stotinu filmova svog opusa, konačno ispucao svo kreativno nadahnuće pa nam sada nudi puko podgrevanje nekada inovativnih, provokativnih omladinskih narativa.
*samo u najuslovnijem od svih uslovnih smislova pošto Miike, iako stiže u godine za penziju, uopšte ne usporava tempo snimanja filmova i nakon ovoga je uradio još dva, uključujući treći deo serijala Bad Lieutenant, koji se sada dešava u Tokiju, glavnu ulogu tumači Shun Oguri i ne zna se još kad će mu biti premijera ali obećavam da ću ga pogledati sa najvećom weebo erekcijom koju ste ikada videli. Ili samo o njoj slušali.



Čvrsto verujem da je ključna i najvažnija karakteristika Takashija Miikea kao režisera to da on ne razmišlja previše o tome šta snima i da uvek snima ,,film Takashija Miikea". I ovo ne mislim u nekakvom pežorativnom, njemu-je-bitno-da-mu-plate smislu, već mnogo više u jednom zenbudističkom ključu, ono što je Joda opisao rečima ,,Do or do not, there is no try." Miike nije neko ko ,,pokušava" da snimi film, kod njega nikada ne primećujete da nije siguran u žanrovskom rukopisu u ma kom žanru da u tom trenutku radi, niti zaista vidite kako se on prilagođava materijalu. Uvek kad gledate Miikeov film, znate da je ovo Miikeov film – uključujući karakteristični kolorit, naraciju punu elipsi, ekscentrični humor – i mada ovo ne znači da je svaki njegov film remek-delo, pa čak ni da je svaki njegov film nužno DOBAR, znači da ćete od njega uvek dobiti karakter a ne manirističko recikliranje. Ako se neki motivi, neki iskazi i ponavljaju, to je jer su Miikeu oni bitni a ne jer ga je mrzelo da smišlja nešto novo.



Ono što JESTE novo u Blazing Fists, filmu koji je još krajem Januara prošle godine imao premijeru u Japanu a na zapadnjačke striming servise stigao ovog proleća, je da Miike za njega već prilično uobičajeni narativ o problematičnim mladim muškarcima koji traže potvrdu svog postojanja i ponos kroz borbu i stiču status ikona, po prvi put u svojoj karijeri stavlja u kontekst sportske drame. Rezultat je da je ovo, čak i uz uobičajene Miikeove ekscentričnosti, zapravo nešto prizemljeniji film, klasičniji u svojoj ekspresiji, sa gestovima u smeru standardne naracije u kojoj imamo i trening-montaže, i prikaze protagonista kako rade u fabrici preko dana a onda uveče žure na trening, i scena gde se njihove majke zbližavaju i rezonuju da je bolje da im sinovi treniraju kikboks nego da se tuku po ulici i opet dospeju u popravni dom...



Scenario za Blazing Fists napisao je Shin Kibayashi, veoma prolifični tokijski scenarista, mangaka i romanopisac. Kibayashi je, pod svojim različitim pseudonimima aktivan već decenijama, napisao je masu mangi, adaptacija videoigara, pa i scenarije za videoigre (konkretno Nintendov Fire Emblem: Fates) i ovde imamo posla sa jednim izbrušenim zanatlijom koji zna šta radi. No, za Blazing Fists su zanimljive i spone ovog filma sa karijerom veoma popularnog japanskog MMA borca po imenu Mikuru Asakura i ovo je, u vrlo labavom smislu i bazirano na njegovoj autobiografiji. Asakura se poslednjih deceniju i po bori u različitim japanskim i korejskim MMA promocijama i mada je njegov dosadašnji skor relativno ,,običan" (26 pobeda i 19 poraza u profesionalnoj MMA karijeri), njegova je popularnost u Japanu nesrazmerno velika najviše na ime uspešnog influenserskog staža na JuTjubu, a koji je onda transformisao i u mejnstrim uspeh organizovanjem serije turnira Breaking Down. Ako kažemo da je Asakura 2022. godine radio egzibicioni boks meč sa Floydom Maywetherom (i izgubio tehničkim nokautom u drugoj rundi), to ukazuje da se radi o veoma prepoznatljivom imenu u Japanu.



Breaking Down, a koji ste videli i u dužoj verziji imena ovog filma, je neka vrsta kombinacije borilačkog turnira i rijaliti televizije. Asakura ga je zamislio kao program gde se pronalaze amaterski borci – i to ne u smislu amaterskog sporta, već bukvalno ulični fajteri i likovi koji samo treniraju borilačke sportove (kikboks, karate, sumo, džudo...) i nisu se nužno nikada takmičili – koji se suočavaju u mečevima što traju samo jedan minut kako bi se u jednoj sasvim destilovanoj formi videlo ko ima srce u junaka. Sa velikim fokusom na ličnostima učesnika programa i tim pritiskom da imaju samo minut da dosegnu slavu ili večnu sramotu, Breaking Down je, dakle, pola talent-šou a pola andergraund borilački turnir i ovo je uprkos kontroverzama – nagađate da su neki od boraca povezani sa određenim, jelte, kriminalnim miljeom – popularan program u Japanu.



Asakura je i izvršni producent ovog filma i pojavljuje se u njemu, igrajući samog sebe – ne i kao jedini selebriti u ansamblu – a centralni zaplet bavi se naporima dvojice momaka što su se upoznali u maloletničkom zatvoru da se integrišu u društvo, delom tako što će raditi težak posao u fabrici, a delom tako što će trenirati kikboks i nadati se da prođu audiciju za naredni ciklus Breaking Down.

Takashi Miike bi, ne sumnjajte u to, bio savršeno u stanju da snimi Rocky-ali-sa-mladim-lepim-japanskim-momcima, pogotovo što su Danhi Kinoshita i Kaname Yoshizawa odlične face i uprkos činjenici da oba njihova lika nastoje da čitav film imaju ledene izraze lica i emituju što manje emocija (jer su emocije nemuževne), grade lep, topao međusobni odnos iskrenog prijateljstva, ali Takashi Miike nije kameleon koji se prilagođava temi i radi je zanatski korektno tako da u finalnom produktu ne opažate njegov autorski rukopis. I, onda, iako Blazing Fists nije nekakav veliki i prevratnički film, on je prilično ,,miikeovski" u mnogim svojim elementima.



No, za publiku koja nikada nije gledala Miikea, Blazing Fists je i film u koji je prilično lako ući i razumeti motive likova na njegovom početku. On se otvara scenama u maloletničkom zatvoru u kome se Akai i Ikuto upoznaju i kreću zajednički da treniraju čak i pre nego što Mikuru Asakura dođe u posetu, napravi motivaciono predavanje za maloletne prestupnike na odsluženju i napumpa ih idejom da ako imaju san i u njega veruju – onda mogu sve.



I Akai i Ikuto mardeljaju zbog nasilnih prestupa, odnosno razbojništava izvedenih uz pretnju oružjem, ali prvi preokret u priči dešava se kada Ikuto – snažniji, stoičkiji, ćutljiviji, većom harizmom obdareniji od njih dvojice – objasni Akaiju da je on u zatvoru zato što je neko drugi, ko je samo bio obučen isto kao on, opljačkao čoveka na ulici uz pretnju nožem pa su njega, s obzirom na to da je imao predistoriju tuča u školi i na ulici poslali u dom. Dok on to priča, mi vidimo Akaijev flešbek na razbojništvo koje je ON učinio, shvatamo da nosi duks sa kapuljačom kakav je Ikuto upravo pomenuo i slušamo Akaija kako u sebi, prepadnut, kaže ,,Ujebotebog, pa to sam bio ja."



Uprkos strašnoj tajni koju Akai krije od nedužnog Ikuta, njih dvojica postaju bliski pa i kada izađu iz zatvora nastavljaju da se druže a čak im se i majke sprijatelje. Narativ, u tipično miikeovskom maniru, ne čeka gledaoca da sedne i pregleda beleške već serijom brzih i efektnih scena preokreće naopačke karakterološke trope koje je taj gledalac po automatizmu već pripisao likovima. Tako je Ikuto, koji je zapravo legendarni ulični fajter u kraju i ima tu auru budućeg karijernog kriminalca, zapravo momak iz veoma fine porodice a koja je pretrpela tragediju nakon što mu je otac pritvoren pod sumnjom da je ubio svoju koleginicu (on se kune da je ona izvršila samoubistvo koje je on pokušavao da spreči) i to što je ćutljiv nije znak gangsterskog stoicizma već je u pitanju naprosto fino, povučeno dete. Sa svoje strane, Akai, koji je narator filma i DELUJE finije, empatičnije i relatabilnije, je iz familije gde je ćale zapalio, keva ima dečka i ne zanima se mnogo maloletnim sinom, pa je onda klinac skliznuo u ulični kriminal.

Lokalni kikboks klub je onda mesto na kome će Akai i Ikuto raditi na trasiranju svog puta kroz civilstvo i život u kome se ulaganje napora i znojenje nagrađuje opipljivim dobicima i naša dva antijunaka su brzo ubačena u pitoresknu galeriju likova koji rotiraju oko ovog centra.



Zapravo, Blazing Fists ima naglašenu sapunskoopersku dimenziju i, sa tim svojim gomilanjem likova i stalnim otkrivanjem novih veza među njima – tip sa kojim Ikuto sparinguje čim uđe u klub je brat od srednjoškolske Instagram influenserke a sa kojom je Akai išao u razred itd. – deluje kao da je u pitanju kondenzat nekakve dugovečne mange. Uostalom, neki od Miikeovih najpoznatijih filmova i jesu bili adaptacije ili prikveli za mange, od Ichi the Killer, preko Dead or Alive pa do pominjanog Crows: Zero, no, Blazing Fists je originalan scenario i Miike i Kibayashi ga samo garniraju podzapletima i interpersonalnim odnosima da bi svet u kome se priča dešava delovao bogatije.



Ovo je sa jedne strane zaista obogaćujuće jer pravi prostor i da Miike radi na one svoje neponovljive načine dajući pojedinačnim scenama dah začudnosti i apsurdističkog humora, uvodeći likove koji su hodajući manga-arhetipi, menjajući žanrovske izraze u hodu, a da to ne narušava samu naraciju i pričanje priče.



No, sa druge strane, iako se priča lako prati i gledalac jeste investiran u likove – kako heroje, tako i antiheroje, pa i negativce – Blazing Fists je tipičan primer filma snimanog na brzinu i sklapanog da se sve drži na okupu, bez previše vremena da se to na kraju uglanca, premontira, da se možda dosnime nove scene kada se iskristališe da nešto esencijalno možda nedostaje. Što u konačnom produktu daje film varirajućeg tempa i meandrirajuće naracije, sa dva separatna zapleta iz dva separatna žanra spojena u jednu priču i mada sve to na kraju radi u korist poente i poruke koju film želi da prenese, verujem da ,,normalan" gledalac, nezaražen miikeovštinom, ima problem sa investicijom već posle nekih osamdeset minuta gledanja, pogotovo kada je svestan da do kraja ima još dobrih četrdeset a da ovo nije onaj film koji je mislio da gleda.



Naime, sportska drama koju je mislio da gleda, sa momcima što na treningu ulaze u ring i sparinguju u titanskim mečevima kao da im od toga život zavisi, dobija dodatnu komplikaciju u formi lokalnog maloletničkog genga. Ovo je banda pitoresknih mladića koja, koliko možemo da vidimo, ne radi neki ,,pravi" kriminal, već uglavnom visi po kafeima i bije se i čiji vođa onda prirodno želi da sebi i svojim sledbenicima dokaže da je jači od Ikuta i insistiraće na tome da se njih dvojica sudare u borbi iako Ikuto niti želi da se dokazuje, niti mu znači taj nezvanični naslov najboljeg fajtera u kraju koji uostalom nije ni tražio, niti ima luksuz da pored rada u fabrici, treninga i priprema za učestvovanje u Breaking Down, rizikuje da se povredi šibajući se po ulici. No, Jun Kisshomaru, kako se ovaj zove, je vrlo napadan, a i on ima neke veze sa pomenutom Instagram influenserkom koja se tu mota sa drugaricama jer vole da gledaju momke kako treniraju, PLUS, njegov zamenik u bandi je jednim delom kriv što je Akai krenuo putem maloletničkog kriminala, i onda se sudbine ovih momaka grdno isprepliću a katalizator bude DRUGA lokalna banda nešto starijih tipova koji se zovu Krishna i koji hoće napaljenoj mlađariji da očitaju neke teške lekcije iz principa uličnog monopola.



Miike vrlo spretno radi scene klasične, verističke sportske drame i kada prikazuje borbe u ringu, ma koliko da one na kraju budu brutalne jer tu krenu da luduju potisnute emocije i kompleksi, to je u uverljivom realističkom ključu. Onda, kada dođu na red scene sa ,,pravim" gangsterima, to je jedna '80s stilizacija, sa sve lancima, automobilima, zapaljenim buradima i masovnim borilačkim scenama kao prepisanim iz Crows: Zero. I ako volite Miikea, zavalićete se udobnije i uživati u tonalnom sudaru. Ako ne volite ili ga ne poznajete, bićete prilično zbunjeni i nesigurni šta ovde treba da shvatite ,,ozbiljno", kao sirovu ljudsku dramu, a šta je puko omažiranje japanskih kontrakulturnih klišea za koje niste ni znali da plaćate kartu kad ste došli da gledate.



Ali, mislim, Miike obe stvari radi jednako iskreno i posvećeno. Borbe u ringu su režirane fantastično, sa kamerom koja stoji blizu i dugačkim kadrovima realističnih koreografija. Onda kada se pređe u ,,gangsterski" deo filma, sve procveta od gizdavih kostima, ludih frizura, '80s scenografije i električnog, šarenog osvetljenja, udaraca koji ruše po nekoliko ljudi odjednom, teškog, epskog metala u saundtraku. I mada su masovna tuča i sukob sa vođom bande Krishna – koga igra nativni Okinavljanin a danas velika pop-zvezda Gackt, sa stajlingom koji je destilacija svega što Japanci doživljavaju kao ,,badass" kod muškarca – ,,prirodna" kulminacija narativa, pravi zaključak stiže tek u poslednjem kadru, vraćanju u ,,stvarni" svet i učestvovanju na Breaking Down turniru koji treba da od uličara napravi ljude vredne uvršćivanja u civilizovano društvo.



I ovo je tematski konzistentno tokom čitavog filma i, da li zbog Asakurinog uticaja ili naprosto jer je Miike sada već čovek u sedmoj deceniji života i malo je smekšao, Blazing Fists je film koji u prvi red ističe toplinu, poverenje, odnos razumevanja i neosuđivanja. Svakako, Miike je kroz čitavu svoju karijeru pokazivao simpatije za osobe (naročito muškarce) sa margine društva, delinkvente, prestupnike, otpadnike, fajtere, čak i jakuze, u nekim filmovima sasvim glamurizujući njihov život nasilja i nasilno uspostavljenih hijerarhija, poglavito u Crows: Zero, ali onda, sa na primer Big Bang Love, Juvenile A podvlačeći da je ovo samoodbrambeni impuls u odnosu na svet koji mrvi one što se ne uklapaju. No, sa Blazing Fists on insistira da niko od ove dece nije otišao toliko daleko da mu nema spasa, ponavljajući više puta metaforu o vožnji prema ivici ambisa i tome da još ima vremena da se stane. Asakurin program ovde se nudi kao neka vrsta logičnog puta natrag u društvo, pribežišta za divljake koji će ipak možda naučiti da se ponašaju pitomo, i to je dirljivo. Štaviše, tokom celog filma sam u glavi prevrtao činjenicu da je Blazing Fists kao da gledate mešap Tsukamotovih filmova Tokyo Fist i Bullet Ballet ali tako da su svi u njima zapravo vanredno fine i empatične osobe i, evo, tako nešto NISAM očekivao. Ali mi je drago da sam ga video.