ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Preveliki sam fan Johna Reque i Glenna Ficarre da se ovako kasno izjašnjavam o seriji PARADISE, naročito jer sam i poštovalac njenog kreatora Dana Fogelmana, ali krenuo sam da je gledam u vreme premijere i zastao posle tri epizode.

Prošle su godine dok nisam završio prvu sezonu.

Sterling K. Brown je bio otkrovenje u prethodnoj saradnji ovog tima na neverovatno uspešnoj seriji THIS IS US, i on sad igra glavnu ulogu, međutim, ova serija je jedan generički LOSTični postapokaliptični triler, o telohranitelju američkog predsednika koji se sa njim sakrio u podzemni bunker tokom globalne kataklizme i kada posle godina skrivanja neko ubije POTUSa kreće da se raspliće serija misterija oko tog zdanja, njegovih žitelja i prirode apokalipse koja je zadesila Zemlju.

Seriju čini osam šablonizovanih epizoda u kojoj se skoro svaka završava nekim bombastičnim preokretom koji vrlo retko supstancijalno obogaćuju narativ ali produbljuju tu "misteriju" čiji se ishod tu neprekidno pomera, ali problem je što nas sama Tajna ne zanima previše.

Niti su likovi zanimljivi, niti su stvari naročito misteriozne, niti stvari potencijalno mogu otići u zanimljivom pravcu.

Fogelman je koristio ovu tehniku i pre ali je imao bolji osnov, imao je zanimljiviji materijal koji je tako oblikovao.

Kada na sve dodamo da je bunker napravljen kao američka varošica kako bi njegovim stanovnicima lakše pala "večnost" koju će provesti u njemu, serija gubi onda i taj adut postapokaliptičnog dizajna i zanimljivih setova.

Ovo je serija koja se u pogledu dizajna namerno lišila svega što je moglo biti ekskluzivno u njoj i za početak nedopustivo mlako "izgleda", čak i pre nego što zagrebemo u sadržaj.

Zbog Reque i Ficarre osećam dužnost da vidim i drugu sezonu ali realno nema naročitog razloga za to.

Heywood Gould je još uvek živ ali možemo pretpostaviti da je svoju rediteljsku karijeru završio sa filmom DOUBLE BANG s početka dvehiljaditih.

U ovom filmu na neki način sumira svoj rad koji je bio, što se režije tiče, isključivo vezan za krimiće.

Ovaj film je zapleten krimić u kom se nekoliko različitih formi stapa u jednu, imamo klasičan cop movie, sa korupcijom i moćnim mafijašima, imamo melordamski noir sa psihološkinjom koja bi trebalo da izvodi čvrste momke na put ali se ponekad u njih zaljubi i imamo neki relativno nategnut način da se to sve uveže.

Za iskusnog reditelja kao što je u tom trenutku bio Gould (iako je on primarno zapravo pre svega bio scenarista), moglo bi se reći da ovaj film deluje kao neki debi i kao da u njemu želi da pokaže sve šta zna.

Doduše, u svom ponajboljem rediteljskom filmu ONE GOOD COP pokušavao je da spoji nespojivo, porodičnu dramediju i tvrd cop movie sa protagonistom koji se kreće sivom zonom između prava i pravde, i tada mu je uspelo. Ovde ima spojivije elemente, ali film je strukturalno razbarušen, sa nekoliko tokova priče ali i nekoliko vremenskih tokova, koji nisu nejasni - naprotiv - ali su digresivni.

Gould ovde definitivno nije dosegao nivo svojih studio filmova ali film jeste izveden u nezavisnoj produkciji, premda ne može se reći da budžetski oskudeva. Naprotiv, za B-filmove sa početka dvehiljaditih, on izgleda vrlo robusno, iako pomalo arhaično, kao da je snimljen početkom devedesetih - no to ne smeta. Iz kog god ugla da ga gledamo, danas je to manje ili više stari film.

Jon Seda, kog znamo iz seriji HOMICIDE ali i mnogih drugih je harizmatičan kao sitni kriminalac koji je željan velike scene, i fino kanališe jednu Benny Blanco from the Bronx figuru. S druge strane, William Baldwin je u ovom trenutku već bio potrošen kao potencijalna zvezda i Holivud je bio svestan zablude ali je i dalje po automatizmu dobio priliku da bude protagonista.

Gouldov film je u najboljem slučaju osrednji kao celina, ali nije lišen određene sentimentalne vrednosti za hardkor ljubitelje policijskog filma.

* * / * * * *

Da, slutio sam da nije do tebe taj prevod pa sam zato i stavio ovakvu formulaciju. Jebiga, jeste to nezahvalno, na primer, i ja sam poklonik ideje da se Hulk prevodi kao Hulk a ne kao, šta ja znam, Halk, ali ovo sa Crimson Witch mi baš bode oči i poginuću na tom brdu kolko god mora da se gine. Uz svo uvažavanje inače paklenog, rudarskog posla koji je prevođenje ovakvih stripova.

Ako je za utehu, mislim da su Hachetteovi prevodi u ovoj ediciji zapravo prilično odlični, i tvoji i drugi. Najviše sam zamerki do sada imao na Skrobonjin prevod Agenta Venoma, notabilno na ime njegovog nepoznavanja "lorea" i pravljenja materijalne greške zbog toga, ali, jebiga sad, nisu svi opsednuti Spajdermenom kao neki od nas...

Quote from: Meho Krljic on 06-01-2026, 07:26:30*koju iz meni sasvim neobjašnjivih razloga inače vrlo solidni prevodilac i generalno dobar lik, Draško Roganović prevodi kao Grimizna veštica

Kod prevođenja superherojskih stripova jedan od trajnih problema jeste taj da se u zajedničkim univerzumima, a naročito kod istog izdavača, prenose rešenja za imena koja su već uspostavljena... a u slučaju Grimizne veštice u ČK/Hachette/itd, to je obavljeno pre mog staža u ESSENTIAL-ima Osvetnika, pa je company line da se sve usaglašava sa prethodnim pominjanjima. Zato ponekad na promišljanje rešenja za imena likova koji budu pomenuti samo u jednoj rečenici ode više vremena nego na mnoge druge stvari, jer se uzima u obzir (tj. makar ja uzimam) kako nekoga prevesti a da se to kasnije ne obije o glavu ako se dotični junak bude pojavljivao naknadno u svom ili nekom drugom serijalu, gde će temeljnije biti objašnjeno sve što je dovelo do toga da se tako zove - ili čak potencijalne igre reči i izvedenice koje su se decenijama nakupile.

Jedini slučaj gde sam uspeo da izdejstvujem promenu (pišući čitave eseje u komentarima urednicima) jeste Vision, koji je bio preveden kao Vid, pa je Vizija bio neki (bland, ali svrsishodni) pokušaj da se ispoštuje način/rezon na koji je lik dotično ime i dobio, kao i da se ostvari prepoznatljivost imena-kao-brenda u doba kad je njegovo prisustvo u filmovima i serijama pojačano... Kad prevodiš stripove koji su tek segmenti višedecenijskih narativa, naučiš da igraš s kartama koje su ti podeljene, posebno jer prosečnom normie kupcu (a ti nisu nužno ni čitaoci, no i kad jesu, uglavnom se ne unose previše) takve stvari ne predstavljaju preveliki problem, mahom zato što superheroji prevedeni na srpski u startu odbiju većinu purista koji sve to prate isključivo na engleskom.

Quote from: Meho Krljic on 12-08-2024, 05:56:55Za američko izdanje stripa iskusna Melina Mikulić je dizajnirala novi logo i uradila kolore za naslovnice, Marko Šunjić je uradio letering i pokazao da nema kraja njegovim talentima a prevod na Engleski obezbedio je naš Draško Roganović i podsetio na to koliki je profesionalac. Ovde nema ni trunke neprirodnih, krutih translacija balkanskih fraza i konstrukcija, i Macanov dijalog stiže na drugu stranu Atlantika u vrhunskoj formi.[/size]

Hvala na lepim rečima, svakako je uložen veliki trud da Martina Mjesec što bolje zvuči na eng, pa mi je drago da je isti i prepoznat!

Blood Squad Seven, jedan od aktuelnih tekućih serijala izdavača Image Comics, je podsećanje da u svom životu treba da nađete nekoga ko će vas voleti onako kako Joe Casey voli rane serijale ovog izdavača. Ozbiljno, evo: jedan od najčitanijih mojih tekstova poslednjih pola decenije je moj prikaz takođe Imageovog serijala Sex, a čiji je autor takođe Joe Casey (sa fantastičnim crtačem Piotrom Kowalskim u kokpitu) i prilično sam siguran da je ovo, po analogiji DALEKO najprodavaniji Caseyjev strip za Image u deceniju i po. I šta Casey radi? Umesto da nastavi da piše Sex, koji je zaustavljen usred svog pripovedanja pre sad će još malo punih deset godina, i gleda kako se pare gomilaju na računu, on je rešio da se još jednom vrati na izvor svoje inspiracije i napiše JOŠ jedno ljubavno pismo ranim Image stripovima, ali sada na jedan veoma ambiciozan način.



Strast i žustrina sa kojom Joe Casey radi Blood Squad Seven su opipljivi uprkos tome da je u pitanju nešto što i sam scenarista opisuje kao serijal koji u najboljem slučaju ima kultnu popularnost i ne spada u nekakve Imageove bestselere u ovom trenutku. Ali u pitanju je ne samo omaž jednoj istorijskoj i kulturnoj epohi već i častan, snažan napor da se njena srž učini ponovo relevantnom. Sa Blood Squad Seven Casey ne pokušava da samo istrči počasni krug već da, naprotiv, pokrene nešto za šta svet možda uopšte nije spreman: nostalgični pogled na stare stripove a onda i rekonstrukciju njihovog identiteta tako da se pokaže da se on ne samo uklapa u današnji istorijski trenutak, već i da nikada nije prestao da bude relevantan.

Ljubav Joea Caseyja prema starom Imageu je dobro dokumentovana; pre nešto više od sedam godina on i Ulises Fariñas radili su miniserijal New Lieutenants of Metal, jednu dobronamernu parodiju i gikovski omaž starim Image/ Wildstorm stripovima. Iako je Fariñasov crtež bio veoma osoben i nije na prvi pogled (a ni na drugi, kad smo već kod toga) asocirao na radove Jima Leeja ili Roba Liefelda, Casey je u ispovednim esejima što ih je ispisao za svaku od četiri epizode bio vrlo opširan glede toga koliko nekritički, ludački obožava rani Image i Wildstorm i koliko je i dan-danas raspamećen što ima privilegiju da se poznaje i sarađuje sa ljudima koji su sve to kreirali. Kao čovek nekoliko godina mlađi od originalne Imageove ekipe (tri godine mlađi od Roba Liefelda, šest od Jima Leeja...*), Casey je tokom devedesetih imao tu zanimljivu perspektivu da je Imageove stripove isprva posmatra i čitao iz pozicije fana, ali da je onda vrlo brzo dobio priliku da ih i sam piše u nekim od svojih prvih profesionalnih angažmana.
*skoro tačno godinu dana stariji od mene, uzgred

I, Casey je ovu priliku iskoristio OBERUČKE, munjevito napredujući sa miniserijala Hellcop* direktno na preuzimanje scenarističkih dužnosti na WildC.A.T.S. u njihovoj drugoj inkarnaciji, nakon što je Jim Lee svoj studio, Wildstorm prodao DC-ju. Casey je ovde ostavio dubok trag na klasičnom Image/ Wildstorm serijalu, sazrevajući njegov ton i kreirajući duboko tenzičnu atmosferu obaveštajne intrige koja je u originalnim Leejevim stripovima ipak bila samo u pozadini akcije.
*jednog prilično grubog rada čak i za Image 1998. godine, ali koji je pre par godina dobio i svoje uskrsnuće, sa Brianom Haberlinom, koloristom originalnog miniserijala koji je sada preuzeo scenarističke i deo crtačkih dužnosti



Casey je onda radio i mnogo interesantnih i uspešnih eksperimenata za Image uključujući dekonstruktivni (post)superherojski strip Automatic Kafka sa Ashleyjem Woodom, kao i veličanstveni omaž Jacku Kirbyju, Gødland, koji su on i Tom Scioli radili tokom osam godina, a sve je ovo išlo paralelno sa njegovom karijerom autora za DC i Marvel, ali i rada unutar Man of Action kolektiva, firme koja je kreirala veoma uspešni Ben 10.

I, mislim Casey istorijski ima prilično otvorena vrata u Imageu, sa redovnim radovima na kraćim serijalima pored dužih, ambicioznijih projekata kao što su Sex ili Gødland. Imajući u vidu da je creator-owned superherojski strip u Imageu poslednjih godina u nekoj vrsti naleta, partikularno sa radovima unutar Massive-Versea koji je pokrenuo Kyle Higgins pre neku godinu (videti ovde, recimo), projekat poput Blood Squad Seven  zaista nije mogao da krene u boljem trenutku.

Mada nije krenuo od nule. 2024. godine je Casey sa crtačem Simonom Ganeom uradio miniserijal Dutch, a koji je bio vrlo planski napravljen komad '90s nostalgije i kamen-temeljac za ono što će se dalje raditi sa Blood Squad Seven.

Dutch nije IZGLEDAO kao '90s Image serijal, da to odmah bude jasno. Gane je britanski crtač na koga su najviše uticali belgijski i francuski autori kao što su Hergé i Tardi a u Americi je pre svega radio za Vertigo, stripove kao što su The Vynil Underground i Northlanders. Ja sam o njemu pisao pre dobrih jedanaest godina kada je sa Ericom Stephensonom radio svoj prvi Image strip, postsuperherojski They're Not Like Us, ali sa Dutch je Gane radio u gritty, pa i noir stilu koji je pomalo podsećao i na Franka Millera, uklapajući se u Caseyjev mračni, reflektivni scenario o ,,pojačanom" specijalcu koji je devedesetih radio prvo za teroriste, posle za vladu a onda se povukao, samo da bi decenijama kasnije prošlost došla da mu kuca na vrata, sa naravno vrlo lošim namerama.

Glavni junak Dutch, titularni Dutch, čovek sa kibernetskom rukom i mnogo loših uspomena iz devedesetih će i tokom tog stripa pomenuti da je devedesetih bio deo odreda Blood Squad Seven, ekipe metaljudskih operativaca u službi američke vlade a čija je distinkcija bila da su kombinovali klasične black ops misije, dakle, tajne, udaljene od očiju javnosti, sa selebriti statusima svojih članova koji su tretirani kao pop-zvezde, imali brojna sponzorstva velikih kompanija, pojavljivali se na televiziji, radili sopstveni merčandajs... Samom Dutchu ovo nikada nije delovalo kao prirodan spoj, a u toku ovog stripa on će saznati da njegova stara koleginica iz ovog tima,  Erika Richmond, nekada superheroina sa kodnim imenom Infiniti, sada radi sa Pentagonom kao koordinatorka relansiranja novog, osveženog tima Blood Squad Seven, koji treba da bude neka vrsta ponovnog pokušaja da se vladine tajne operacije, često na teritorijama drugih suverenih država, usmerene protiv terorističkih pretnji, ,,operu" u javnosti time što će članovi tima biti praktično marketirani američkom narodu kao figure veće od života, superheroji koji treba da imaju slavu i uticaj istog nivoa kao poznati sportisti, glumci, pop-muzičari, a što će onda prihvatljivijim učiniti neke potencijalno problematične operacije ovog tima.



Blood Squad Seven, serijal o kome počinjemo da pričano nakon dobrih hiljadu reči što sam ih već nakucao u ovom tekstu je onda TO: prikaz kako Erika Richmond pokušava da sagradi ne samo funkcionalan već i MARKETIBILAN superherojski tim od gomile ljudi koji se ne poznaju ili, ako se poznaju, ne funkcionišu naročito dobro zajedno, navigirajući političko minsko polje u Vašingtonu, ali i geopolitičku situaciju u istorijskom trenutku u kom deluje da cela planeta odlazi u materinu.

Ako ste čitali Dutch i dopao vam se, vredi i ukazati da je Blood Squad Seven skoro pa ni nalik na ovaj strip. Dutch je bio centriran na jednu snažnu figuru protagoniste koji je prolazeći kroz kratku, akcijom nabijenu pustolovinu imao prilike da meditira o svom životu i zamisli se o tome da li će ikada imati mir i  da li on taj mir uopšte zaslužuje. U kontrastu sa tim, Blood Squad Seven je strip sa manje akcije, bez stvarnog glavnog junaka, sa ansamblom likova često frustriranih birokratizovanim komandnim lancem i rukovanjem ljudima kao pukim resursima, strip u kome često gledamo ljude u odelima kako sede na sastancima i raspravljaju o tome kako će u javnosti izgledati budući potezi operativaca više nego o tome koliko, jelte, života mogu da spasu ti njihovi potezi. Ovo je dakle ,,suvlji" strip i video sam razne ljude onlajn koji vele da su prestali da ga prate nakon nekoliko brojeva, no, za moj račun i moj ukus, Casey i njegovi saradnici su sa ovim stripom našli tačno onaj ton koji mi je bio potreban da mu se vraćam sa svakim narednim brojem. A tih je brojeva za, evo, neka 22 meseca bilo trinaest (četrnaesti, naslovljen Blood Squad Seven Yearbook, u trenutku dok ovo kucam najavljen je za osmi April, a što bi u trenutku dok vi ovo čitate trebalo da je udaljeno još koji dan u budućnosti).

Crtač na serijalu je Paul Fry, još jedan Britanac koji je u američkom stripu napravio lepu karijeru, radeći između ostalog prilično viskoprofilne serijale za Marvel poput Spider-Man 2099 ili Darth Vader. Inspirisan u najvećoj meri upravo uglednim američkim crtačima superherojskog stripa – John Romita, John Romita Junior, Art Adams, ali i Adam Hughes – Fry nije neko koga biste na prvi pogled identifikovali kao nastavljača ,,exxtremnog" grafičkog stila što su ga Jim Lee i posebno Rob Liefeld promovisali kroz rani Image, oslobođeni stega Marvelovih urednika i rešeni da sebi puste na volju. Ali Fry je baš zato i idealan crtač za ovaj strip jer je Casey sebi u zadatak stavio, rekosmo, ne puki omaž, već smislenu i temeljnu rekonstrukciju koncepata ranog Imagea tako da se pokaže da su oni danas i relevantni i da imaju šta da kažu.



Ljudi u šali kažu da je koncept za Blood Squad Seven to da ovo bude ,,Youngblood ali dobar" i, uh, pa, u pravu su. Casey je i eksplicitno potvrdio da je nemogućnost da se danas likovi iz Liefeldovog serijala Youngblood koriste u modernim Image stripovima diktirala potrebu da se izmisli novi tim koji će u istoriji što je prikazuje serijal Blood Squad Seven zapravo zauzimati mesto koje je Youngblood imao u Imageovom ,,deljenom univerzumu" tokom devedesetih. Utoliko, iako članovi tima Blood Squad Seven nisu samo članovi Youngblood pod drugim, sličnim ali pravno distinktnim imenima, paralele su više nego jasne, a mnogi flešbekovi na devedesete koje Casey piše u Blood Squad Seven prikazuju scene što su se zaista odigrale u nekim od Image stripova devedesetih, samo se sada u njima pojavljuju članovi Blood Squad Seven.

Ovo je, dakle, retkonovanje ,,Imageove istorije" ali ,,Imageova istorija" je koncept koji zapravo nikome sem Caseyju nije TOLIKO bitan. Čak ni osnivači Imagea koji su i dalje u kompaniji, poput Erika Larsena i Todda McFarlanea se danas ni malo ne trude oko nekakve koordinacije kako bi se, eto, potvrdilo da su Savage Dragon i Spawn likovi u istom univerzumu, ali naravno da im ne smeta kad neko drugi oko toga hoće da se iscima. Utoliko, recimo, sećamo se da su ovi likovi imali krosover u serijalu Ant, Larsenovom privremenom projektu-iz-strasti, pa onda i u Blood Squad Seven imamo kameo-pojavljivanja koja podvlače ideju deljenog univerzuma i jedne postojeće, stvarne istorije unutar tog univerzuma a koju samo niko još nije seo i čitavu ispisao.

I verovatno je niko nikada ni neće ispisati, ali se Casey sa ovim stripom đavolski trudi da napiše nešto što će biti makar velika ujedinjujuća teorija Imageovih superherojskih stripova. To jest, barem onih iz klasične, '90s epohe – ovde svakako nema krosovera za Massive-Verse univerzumom ili sa Gillenovim The Power Fantasy.

I Casey, da se razumemo i jeste pravi čovek za ovakav zadatak. Na kraju krajeva, nakon što se dokazao sa WildC.A.T.S., Casey je bio i scenarista kome je u zadatak stavljeno ,,unapređivanje" Liefeldovog Youngblood, tako što je za reprinte ranih epizoda tog stripa (a koji je bio VEOMA haotičan i bez jasnog narativnog smera) on pisao novi dijalog da zameni Liefeldove somnambulije. Hoću reći, ako iko VOLI Youngblood na pravi način, to je onda Joe Casey: neko ko razume da je IDEJA Youngblood bila zdrava ali da je egzekucija Youngblood bila u najboljem slučaju haotična.

Znao je to donekle i Rob Liefeld, da budemo fer, pa je u nekom momentu u drugoj polovini devedesetih zaposlio samog Alana Moorea da upriliči ovaj strip i od njega napravi nešto čitljivo. Dan-danas nisam siguran kako je do ove saradnje uopšte došlo, ali Liefeldovo gravitaciono polje je očigledno u to vreme bilo tako snažno da iz njega niko nije mogao da se spase. A Mooreu su verovatno trebale pare...



Enivej, da još i pojasnimo: kada sam gore pomenuo ,,nemogućnost da se danas likovi iz Liefeldovog serijala Youngblood koriste u modernim Image stripovima", ovo treba kvalifikovati: Liefeld je Youngblood kao svoju prvu creator-owned kreaciju* pažljivo nosio sa sobom gdegod da je krenuo, pa je i tokom decenija serijal više puta restartovan sa raznim kreativnim timovima za kormilom. Liefeld je pre nekoliko godina i objasnio da on zapravo nije vlasnik prava na Youngblood još od kasnih devedesetih i da ih drži Andrew Rev, i da je to jedna tužna i glupa situacija.  No, od prošle godine Image Comics publikuju novi Youngblood serijal, a koji crta i piše lično Rob Liefeld, nakon pretumbacija u vlasništvu nad autorskim pravima a koje su uključivale više ljudi sa investitorskim portfolijima nego što imam strpljenja da ovde ispišem, tako da je dovoljno da kažemo da Youngblood i Blood Squad Seven sada postoje paralelno, izlaze za istu izdavačku kuću i mada ne dele ni u kakvom eksplicitnom obliku isti univerzum, biće zanimljivo videti da li će i kako Image Comics da organizuje neki kontakt između dva tima u budućnosti.
*dizajn likova je nastajao još polovinom osamdesetih kada je on kao tinejdžer radio za Megaton Comics a originalni serijal, kojim je Image Comics lansiran 1992. godine je bio utemeljen na ideji koju je Liefeld imao za Teen Titans što je trebalo da ga radi sa Marvom Wolfmanom za DC pa od tog projekta nije bilo ništa

U ovom trenutku, pak, zanimljivo je to kako Joe Casey piše Blood Squad Seven kao tim koji ima ozbiljnu tenziju između svog black ops posla i svog celebrity imidža, a što je teritorija na koju Liefeld nikada nije imao mnogo ambicije da STVARNO zagazi. Liefeldov Youngblood bio je zasnovan na ideji da bi superheroji, kada bi postojali, imali status selebritija, bili slavne i bogate ličnosti pa je njegov originalni strip na to i stavljao akcenat dok je Leejev WildC.A.T.S., koji je izlazio paralelno, bio o timu za ,,zaista" tajne operacije, dakle, o supermoćnim operativcima koji rade daleko od očiju javnosti. Kako su oba tima radila za vlasti, tako je ovo bio i zanimljiv kontrast u ranom Image Comicsu, makar u meri u kojoj su autori te distinkcije između timova uopšte naglašavali u svom radu.

Casey je, dakle, pisao i jedan i drugi strip i onda u Blood Squad Seven on radi sa jednim nestabilnim, frikcije punim ansamblom likova koji treba da budu tim što će u očima javnosti biti ne samo efikasan već i popularan (na način na koji su to, recimo sportski timovi ili pop-bendovi) i da nekako pomognu da Amerika očuva svoj status liderske nacije u kontekstu sve usijanije geopolitičke situacije.

I Casey to piše dobro. A Fry ga dobro crta. Ovo je strip koji bismo mogli da opišemo kao da je ,,nalik na televizijsku seriju" osim što je poslednjih godina to meni postao sinonim za dosadne, raspričane radove sa previše podzapleta i tekstom koji kao da je pisao ČetDžiPiTi. Dakle, Blood Squad Seven ima ozbiljan ton, tematsku ambicioznost i veći ansambl, onako kao bi to imala neka dobra televizijska serija, ali je istovremeno i pisan efikasno, sa stripovskim tempom u pripovedanju i kvalitetnom vizuelnom naracijom koja poznaje i razume svoj medijum i nije tek emulacija kinematskog ili televizijskog pristupa pričanju.



Osnovna koncepcija u Blood Squad Seven je da Erika Richmond za račun američke vlade okuplja novi Blood Squad Seven, naslanjajući se jako na nostalgiju za devedesetima, u kojima je ovaj tim bio popularan i vladao pop-kulturom. Casey i Fry prikazuju kontrast između dve eophe razdvojene sa tri decenije vremena, to kako je stari Blood Squad Seven, uprkos radu za vladu na neki način zaista bio skupina slobodnijih duhova pa i ,,umetničkijih", kreativnijih individua spremnijih da rade spontane stvari i da delaju u skladu sa sopstvenom voljom. Nasuprot tome, novi Blood Squad Seven je okupljan kroz vrlo formalizovan proces regrutovanja i onbordinga, članovi tima se uglavnom ne poznaju i do znanja im se stavlja da ne samo moraju da slede naređenja koja se tiču operacija na terenu već i da je njihov izgled, uključujući kostime i frizuru, u vlasništvu vlade SAD i da nisu slobodni da bilo šta od toga menjaju na svoju ruku. Štaviše, kada se jedna od članica tima sama ošiša u znaku protesta što terenski operativci nemaju nikakva prava da utiču na to šta i kako će Blood Squad Seven zapravo raditi, dobija veoma strogo upozorenje da ovakve stvari ne smeju da se ponavljaju i da je čitav izgled svakog od članova imovina države.

Ovde je analogija sa muzičkom industrijom više nego očigledna i to se odlično uklapa u originalni Liefeldov koncept* a Casey veoma dobro rukuje likovima, njihovim motivacijama, nesigurnostima u sebe ali i u svoje misije.
*u kontrastu sa tim, Liefeldov aktuelni Youngblood se u svoja tri dosadašnja broja sastoji praktično isključivo od akcije i nema ni jednu scenu ,,civilnog" života za svoje protagoniste

Naravno, te misije nisu prosti odlasci na, ne znam, Mesec, da se tamo nalupaju vanzemaljski agresori i Blood Squad Seven jako profitira od toga što ga Casey smešta u jednu razumno uverljivu aproksimaciju stvarnog sveta i suočava tim sa vrlo moralno sivim odlukama i zadacima. Ovo je nasleđe nešto zrelije faze Imagea a prevashodno Wildstorma i stripova koje su unutar ovog imprinta radili sam Casey, pa onda Warren Ellis, Ed Brubaker, Mark Millar itd, i to da je prva stvarna akcija Blood Squad Seven privođenje jednog od sopstvenih članova koji je počinio masovno ubistvo već nam govori kakav je ton ovog stripa. Riptide, operativac koga kolege moraju da privedu ili neutrališu ako se ne bude dao živ u ruke, je na svoj ubilački pohod motivisan pre svega time da mu je dosadilo da čeka zvanično ,,lansiranje" Blood Squad Seven u javnosti i sticanje statusa selebritija, pogotovo jer je vladin program koji mu je dao supermoći istovremeno skratio njego očekivani životni vek na svega nekoliko godina. Riptide želi da ga istorija NEKAKO pamti i Blood Squad Seven, koji još uvek jedni druge ni ne poznaju dobro, a kamoli da jedni drugima veruju, moraju da rade zajedno i da ga, usred grada Njujorka savladaju i nekako izbegnu obimnu urbanu destrukciju.

Ovo je stresno, frustrirajuće i najavljuje i buduće misije tima koji biva razaslat na različite neuralgične tačke na globusu, često sa vrlo specifičnim naređenjima a koja ne obuhvataju zaštitu civila na ovim mestima, obično zonama zahvaćenim ratom ili snažnom sistemskom represijom. Neki od članova tima prihvataju da su oni samo hodajuća oružja kojima rukuje neko drugi, a neki imaju ogroman problem da pomire nesaglasje između javnog imidža superheroja što treba da štite nejač i bore se za pravdu sa konkretnim black ops poslovima u kojima naprosto potpomažu rad američkih obaveštajnih službi i praktično nikada ne spasavaju živote ili čine išta ,,herojski".



Strip onda ima jednu dobru, funkcionalnu dinamiku – a koju, priznajem, čovek bolje oseti kada epizode čita jednu za drugom unutar kolekcije, radije nego da čeka mesecima na izlazak naredne – gde se tenzije oslobađaju u akcionim scenama koje nisu puka superherojska galanterija već često prikazuju strahovite energije na delu, destrukciju kakva se može porediti sa oružjem masovnog uništenja itd.

Fry ovo crta vrlo spretno, bez opterećivanja  stripa suvišnim detaljima i sa odličnom kombinacijom superherojske ikoničnosti i realističnosti političkog trilera. On scene koje treba da deluju oneobičeno i ,,šokantno" – na primer susrete sa Enigmom, starim Imageovim likom koji je, ako Blood Squad Seven uporedimo sa Watchmen (a Casey je to već uradio) ima ulogu Dr Manhattana – radi vrlo temeljno, vrlo jasno čitaocu prenoseći konfuziju pa i paniku koju korišćenje neobjašnjivih supermoći izaziva kod likova, ali je onda i u najobičnijim ,,birokratskim" scenama  gde ljudi sastanče i diskutuju efektan i uspeva da im da karakter i aromu. Kolorista, Francesco Segala (uz asistencije Agnese Pozza) ovde odrađuje veliki deo posla dajući stripu pravu meru futurističkog, dinamičnog sadržaja ali i stroge, militarističke discipline, pa i birokratske jednoličnosti, a u šta se onda Rus Wooton perfektno uklapa svojim urednim leteringom.

Ono što Casey sa ovim stripom pokušava je, dakle, da secira i analizira nostalgiju za devedesetima, istovremeno dok piše strip koji ne ponavlja radnje, zaplete i senzibilitet devedesetih. Naprotiv, Blood Squad Seven je vrlo programski utemeljen u sadašnjosti i pisan da bude zreo i odrastao – sve ono što Youngblood NIJE bio, a nije ni sada – i Caseyjeva glavna teza je baš to da su rani Image stripovi delovali savremeno i utemeljeni u stvarnom svetu u kontrastu sa Marvelovim i DC-jevim stripovima tog vremena koji su se držali staromodnih senzibiliteta, a da je način da se to verno replicira upravo da se u Blood Squad Seven analizira situacija u DANAŠNJEM svetu i da strip na nju reaguje i odgovara.

Utoliko, Casey i sam kaže da se ovaj strip u određenom smislu oteo njegovoj kontroli i da ide u smeru koji nije inicijalno planirao. Vidno je to da je drugi veliki narativni luk u velikoj meri baziran na ratu na Bliskom istoku koji je pokrenula Hamasova velika teroristička akcija u pojasu Gaze iz Oktobra 2024. godine i izraelski odgovor na nju koji je prerastao u genocid nad palestinskim stanovništvom. Ovaj serijal ne koriste ista imena za nacije, države i organizacije, ali je Caseyjevo destilisanje tragične srži ovog konflikta u stripu veoma efektno a Blood Squad Seven onda moraju da budu na terenu i prisustvuju toj tragediji iz prvog reda i da, štaviše, u njoj uzimaju učešća.

Meni je ovaj strip konzistentno i konstantno zanimljiv, mada priznajem da spori tempo njegovog izlaženja zaista ume da frustrira i da ga je bolje i lakše čitati kroz kolekcije. No, mišljenja sam da Casey ovde radi odličan posao  a koji popunjava rupu ne samo u Imageovoj istoriji već i u onome što nazivam postsuperherojskim stripom generalno. Stvari tipa Local Man, The Power Fantasy, No/One itd. svoje poslove rade iz nekoliko zanimljivijih ili manje zanimljivih perspektiva, ali Caseyjev i Fryjev strip je jedinstven u tome da se eksplicitno i dosledno naslanja na rani Image i pokušava da pokaže vertikalu sazrevanja preko trideset godina i to kako su i u originalnim, starim stripovima već postojali jasni zameci nečeg zrelog i kulturno relevantnog uprkos njihovoj infantilnosti. Ovo je, za određenu klasu čitalaca superherojskog stripa, neodoljiva ponuda i fer je reći da toj klasi i sam pripadam iako nemam nostalgiju za devedesetima i rane sam Image stripove čitao tek kasnije. Drugim rečima, dok Casey i Fry ovo budu radili, ja ću da ga čitam, a ako sebe vidite u istom čamcu, svakako idite do Imageovog sajta i sebi ispazarite Blood Squad Seven, prijaće vam.

Brnabić iznenada sazvala sednicu Skupštine sa jednom tačkom dnevnog reda, razrešenje vlade

QuotePredsednica Narodne skupštine Republike Srbije Ana Brnabić, sazvala je Prvu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Srbije u 2026. godini za sredu, 15. aprila sa početkom u 11 časova.

Na dnevnom redu je jedna tačka i to predlog za glasanje o nepoverenju Vladi, koji su podnela 62 narodna poslanika, navedeno je ja sajtu Skupštine.

Inicijativu za nepoverenje Vladi Đura Macuta podnela su 62 opoziciona narodna poslanika, zbog slučaja skidanja zaštite sa kompleksa Generalštaba i krivičnog postupka koji se vodi protiv ministra kulture Nikole Selakovića.

Predlog je Skupštini dostavljen 13. februara, a potpisali su ga poslanici Narodnog pokreta Srbije, Stranke slobode i pravde, Zeleno-levog fronta, Srbija centra, Mi snaga naroda, Ekološkog ustanka, Pokreta slobodnih građana i drugi.

Prolećno zasedanje Skupštine, prema Poslovniku parlamenta, počinje prvog radnog utorka u martu, ali sednice od tada nisu bile zakazane.

Opozicioni poslanici ocenili su da one nisu bile zakazane, jer vlastima nije odgovaralo da se čuje opozicioni glas u Skupštini uoči redovnih lokalnih izbora koji su 29. marta održani u 10 gradova i opština.

Sednica će biti održana u velikoj sali Doma Narodne skupštine, Trg Nikole Pašića 13.

Pretpostavka Ivana Živkova je sledeća:


Brnabićka rasformira vladu putem skupštinskog glasanja. Vučić podnese ostavku na mesto predsednika republike. Brnabićka onda rekonstruiše vladu (kao v.d. predsednika republike i predsednica skupštine) gde Vučić bude premijer. Ta vlada ima mandat do 2028. godine.


Pa da vidimo.

saunds lajk a ril srb

Pa, svakako je u planu!