Dušan Pirković - Putnik (2011)

[Mica Milovanovic]

Odlomak iz romana PUTNIK Dušana Pirkovića




,, Moje ime je Trevor Mastonberou. Ja sam Putnik.

Istinu govoreći, umoran sam od putovanja. A moje putovanje je dugo. Veoma, veoma dugo. Duže nego bilo koje putovanje u istoriji sveta. U to sam siguran.
Zaista, koji čovek može da se pohvali putovanjem koje je trajalo preko 460 godina? Možda se jedino vampiri time mogu pohvaliti, ili drugi besmrtni oblici života za koje se tvrdi da postoje, a u čije postojanje nimalo ne sumnjam, videvši sve ono što sam video.
Ne znam za njih, ali ja sam verovatno jedini koji priželjkuje smrt. Moja sudbina je da zauvek postojim i da se ne smirim i ne upokojim sve dok se ni Zemlja ne upokoji.
Doduše, kako se stvari odvijaju, moguće je da je to vrlo blizu.
Nadam se da će uskoro biti kraj mome putešestviju. Godina je 2076. po hrišćanskom računu i nadam se da je i Sudnji dan blizu. Mislim da ne bih izdržao još nekoliko vekova.
Mnogi ljudi tokom istorije su priželjkivali besmrtnost – znam zasigurno, poznavao sam ih – i pokušavali su da je pridobiju. Ali oni su bili idioti. Besmrtnost je previše dosadna, a ljudska rasa nikako nije društvo sa kojim bih podelio večnost. Ponekad sam pomišljao, uz velike doze ironije i cinizma, naravno, da bih rado dao život, samo da umrem. I to ne iz radoznalosti. Ne zanima me šta se dešava posle smrti, zaista. Bitno mi je samo da prestanem da živim, jer više nemam zbog čega da živim.
Ali nisam ja oduvek bio ovakav. O ne, u početku sam svoju kletvu smatrao blagoslovom. U ta vremena, naravno, nisam imao stotine godina iskustva koje sada posedujem.
Prošao sam ceo svet avionom, brodom, železnicom, svojim nogama i svim drugim mogućim prevoznim sredstvima. I mogu iskreno da kažem da je svet lep – ali nije pravljen za ljude.
Ako i postoji Bog, a to ne mogu skroz da tvrdim, jer oduvek sam bio agnostik, mislim da je pogrešio kada je ljudima podario Zemlju. Uništili su je skoro potpuno u svojim sukobima, koji su, posmatrani iz beskonačnog ugla vremena, potpuno besmisleni i bespotrebni. Ljudi su samo virus, kao što sam čuo u nekom filmu. Iako je izvesni glumac samo napamet izgovarao linije iz scenarija, bile su one potpuno tačne. Ne sećam se tačno kako ide, ali se govori o tome kako svi sisari na Zemlji instinktivno razvijaju neku vrstu ravnoteže sa okruženjem, ali ne i ljudi. Ljudi se dosele u neku oblast i razmnožavaju se, razmnožavaju se, sve dok ne potroše sve prirodne resurse. Jedini način da prežive jeste da se presele u drugu oblast, koju će opet eksploatisati bez milosti. To isto rade i virusi.
Virusi i ljudi. Oboje izazivaju bolesti.
Mnogo je bilo primera koje sam primetio, gde je bolest bila uzrokovana ljudima. Najočigledniji primeri za to su ratovi, kojih ima previše i u životu običnog čoveka, a u mom ih je bilo nebrojeno.
Ratovi su poseban deo života, i bila bi mi potrebna još jedna cela knjiga da opišem sve što sam iskusio u ratnim stanjima. Takve niskosti i podlosti, takve torture i poniženja, takve svireposti i divljaštva, koja se mogu videti samo u ratu, obeshrabrile bi i najokorelijeg filantropa. Čudo je šta su sve ljudi sposobni da urade jedni drugima. Ali, jedino se iz moje mnogovekovne perspektive može videti da sukobi ne mogu ni da se približe sili koju ima ljubav. Kroz istoriju, kako svetsku tako i istoriju pojedinaca, jedine dve sigurne stvari na koje se uvek može računati su ljubav i izdaja.
Sećam se nekoliko biografija velikih ljudi koje sam pročitao. U njima je stajalo da su oni za svoj prosečni ljudski vek postigli toliko mnogo stvari, da su zadužili ceo svet, da su zaista veliki ljudi. A ipak se samo retki mogu meriti sa mnom i mojim doživljajima.
Naravno, nije sve uvek bilo savršeno. Nije moj život bio ispunjen samo suludim i hrabrim avanturama, kao što bi neko mogao pomisliti, čitajući knjigu o nekome ko je živeo stotinama godina. Bilo je i mnogo tužnih i nesrećnih priča, i više nego što želim da se sećam. Neki od njih mi i dan danas teraju suze na oči i ispunjavaju mi dušu bolom. Ali, za ovolike godine, uspeo sam da naučim da se pomirim sa nekim stvarima i da nastavim dalje. Moja prošlost je jedna obimna knjiga sa prašnjavim stranicama koju ne volim da otvaram, ali, ipak, imam potrebu da se izjadam.
A neko će ovo sigurno pronaći i pročitati. Možda mu bude zabavno. Možda se i nauči nečemu, ali u to sumnjam.
Sećam se i da je neko nekada rekao da je život lekcija, koju naučiš tek kada joj je kraj. Glupost. Život je život, nije nikakva lekcija. Pravi, prosečni život je dar, uistinu Božji dar.
Moraću ponovo da citiram, ne pamtim više ni koga, zaboravio sam godinama: rodiš se, i umreš, to je sigurno. Sve između ti dođe kao nekakav bonus. I to je zaista tako.
Ljudi često nisu ni svesni koliko su srećni. Sigurni u svoju smrt – to su najsrećniji ljudi. Rade ceo život, vole, muče se, pate, ratuju, raduju se, smeju se i plaču, ali znaju da ih na kraju čeka odmor u mirnom i tamnom krevetu dva metra pod zemljom.
Kada sam proklet, smatrao sam da sam dobro prošao, da moja kletva nije toliko strašna. Mogao sam i da budem mrtav, pomislio sam. Nisam imao pojma koliko grešim.

***************
Sve je počelo godine 1616. u Stratfordu-na-Ejvonu, u Vorvikširu, u crkvi svetog Trojstva. U ovim godinama kada se znanje ceni koliko i džak kamenja, pomen ovog mesta ne predstavlja ništa značajno prosečnom čoveku. Ali u prošlosti bi svaki iole obrazovaniji čovek prepoznao to mesto kao mesto počinka velikog pisca, ako ne najvećeg kojeg je Engleska ikada iznedrila, onda svakako onog na kojeg je najviše ponosna, Vilijema Šekspira.
U to vreme, za Šekspira, velikog barda, bilo je vezano užasno mnogo tračeva i priča, izmišljenih i istinitih. Govorilo se da je bio homoseksualac – čista glupost, imao je ženu i troje dece – zatim da je bio lovokradica, što ne mogu da tvrdim, pa čak i da je umro od groznice, prethodno se napivši kao svinja. Ni u to nisam bio siguran, ali znajući matoru ludu, ne bi me nimalo čudilo. Jedna stvar, doduše, bila je sigurna: bio je mrtav. Šta više, bio sam mu na sahrani.
Nikada nisam voleo sahrane. Ne zbog toga što je neko, meni na bilo koji način blizak, preminuo, otišao sa ovog sveta, već zato što je to bio događaj koji je sa sobom povlačio i određena pravila ponašanja. I pre kletve sam imao neko maglovito shvatanje da je život dar, a da su umrli samo imali tu nesreću da im neko oduzme taj dar. Takođe sam shvatao da ih ništa ne može vratiti u život, nikakve tuge, depresije ni suze. I nikako nisam uspevao da ostanem miran na sahranama.
Moj duh je oduvek bio slobodan. Skoro uvek sam radio šta sam želeo. Studije medicine sam završio samo da bih udovoljio roditeljima. Iako je Londonski univerzitet početkom sedamnaestog veka bio zastareo što se tiče medicine – koristili smo testere za amputaciju i to bez anestezija, pobogu, a sa dvadeset godina već sam bio diplomirani lekar – tokom vekova sam uspeo da ispečem zanat. Mogu da tvrdim da sam najbolji lekar na svetu, jer mogu da prepoznajem najteže povrede na osnovu ličnog iskustva.
Ali da se vratim sahrani. Posle dugog i dosadnog obreda, pisca su sahranili u porodičnoj kripti, pod crkvom. I kako niko nije tačno utvrdio uzrok smrti, a kolale su i mnoge glasine okolo, izuzetno me je zanimalo da saznam od čega je zaista Šekspir umro.
Ta želja, doduše, nije bila dovoljno jak motiv da me natera da se upustim u pljačkanje grobova, zarad malo obdukcijskog iskustva. Ipak sam tada bio kakav-takav gospodin. Imao sam čak i one fine, bele rukavice, (eto male digresije; biće njih još) kakve su nosili samo lordovi i vojvode, jasno ih se sećam. Đavolski su me koštale. Jedina stvar koja je mogla da me navuče je bila stvar koja je bila, kako je kasnije narod mudro zaključio, koren sveg zla. Novac. Ili, bolje rečeno, nedostatak novca.
Priznajem da sam bio loš čovek dok sam živeo, barem što se tiče hrišćanskih pravila o lošem. Voleo sam i da pojedem i da popijem, a voleo sam i da potrošim. Trušio sam na ludosti bez kajanja i razmišljanja. Bio sam svestan da sam grešan i bio sam previše lenj da se kajem. Ali trudio sam se da nikada ne povređujem ljude.
Uglavnom, ja sam tada razvio briljantan plan, kako sam mislio.
Dela velikog barda su bila na visokoj ceni. Kao i dela ostalih pisaca iz tog vremena. A ja sam znao da će ta dela biti još vrednija u budućnosti. Ne znam kako, ali bio sam siguran u to. Mora da je to bio deža-vu. Sećanje iz budućnosti, zalutalo u prostoru i vremenu, koje je došlo u prošlost. Čitao sam neke knjige o tome, a sada mogu i da tvrdim da je to moguće.
Naš um traje večno, prostire se kroz celo vreme, ali je aktivan samo onoliko koliko traje naš život. A kako sam ja bio osuđen da živim zauvek, često sam imao vizije – pa, ne baš vizije, ali recimo, udaljena sećanja – koje su mi opisivale budućnost.
Takođe, znao sam da su tada, u mom vremenu, pisci imali običaj da polažu svoja dela u grobnicu prijatelja. Kada bih uspeo da dođem do Šekspirovih originalnih dela, ma i dela Bena Džonsona čak, siguran sam da bi ona vredela užasno mnogo. Ja se možda ne bih previše obogatio, ali bilo bi mi sasvim dovoljno. U isto vreme, saznao bih šta se desilo sa bardom, a i imao bih šta da ostavim potomcima. A ako moji potomci budu bogati, biće to kao i da sam ja bogat.
Nažalost, nisam znao da nikada neću imati potomke.

*************
Ako je ovo moja poslednja poruka ljudima, a nadam se da jeste, budući da verujem da smo svi na ovom brodu osuđeni na propast, želim da ta poruka bude jaka, da prenese snažnu poruku. Želim da svi shvate kako je kada se proživi skoro pet stotina godina na Zemlji.

**************
Želite li da doznate šta je sve Trevor Mastonberou doživeo za 460 godina i šta tom prilikom poručuje ljudima, pročitajte u fantastičnom romanu PUTNIK Dušana Pirkovića. ( izdanje 2011. )

[angel011]

Nisam izdržala da pročitam ceo početak.

[scallop]

Poruka je prenela snažnu poruku... Ma, činilo mi se pismeno i bez tipfelera, kad vidim da je čovek "trušio" na svašta.