Branko Dimitrijević - Osveta malog princa (2013)

[crippled_avenger]

Mislim da ovo delo u sebi nosi dosta elemenata fantastike, pre svega jer koketira sa idejom da su razni SF izumi iz teorija zavere možda stvarni. Ako je još neko čitao, neka interveniše, potvrdi ovo moje mišljenje ili obriše topik. Hvala!

Pročitao sam OSVETU MALOG PRINCA Branka Dimitrijevića, izdanje Čarobne knjige i osetio sam osvežavajući dah pismenosti i intelekta sa kojim odavno nisam imao posla u susretima sa srpskom prozom. Ovaj roman ima vrlo zanimljivo izdanje. Kroz rešenje naslovne strane aludira na Pinčonovu SKRIVENU MANU i roman zbilja jeste pinčonovski, međutim onda na zadnjoj korici ima opis koji na potpuno pogrešan način prikazuje knjigu kao svojevrsno moralističko i nostalgično štivo iako je ona zapravo sve samo ne to.

Dimitrijević je ispisao pinčonovski roman vudialenovskim jezikom, kao da je neko rečnikom VODIČA KROZ GRAĐANSKU NEPOSLUŠNOST napisao pomenutu SKRIVENU MANU, i žao mi je što korice to tek delimično sugerišu. I to onima koji već imaju Pinčonov roman.

Roman je duhovit, bahanalan na nivou zapleta i vođenja likova ali i vrlo minuciozan u inteletualnom pogledu. Dimitrijević je u ovaj roman uneo ideje za nekoliko romana, ali je pronašao način kako da tu nesputanu kreativnost i želju za pripovedanjem stilski pravilno oformi, odnosno pronašao je stil koji odgovara njegovoj inspiraciji.

Dimitrijevićevu prozu do sada karakterisao je spoj urbane oporosti i humora, optimistične priče o gradskim luzerima njegove generacije, motiv sukoba pojedinca sa društvom u kome pojedinac nije sasvim u pravu, što je i bila okosnica njegove komike.

U OSVETI MALOG PRINCA on to podiže na nivo pinčonovskog globtroterskog trilera, pritom briljantno kombinujući entropičnost ovog klasika sa srpskim mentalitetom, i to sa neverovatnom uzdržanošću i ukusom. Dimitrijević odlično studira mentalitet, raslojava ga a nikada ne kliza u psovanje, lupetanje gluposti, niti srpsku patetiku, bolnu i neizrecivu.

Naravno, odluka da se ide pinčonovskim putem podrazumeva da u romanu nema preovlađujućih emocija, ali akumulacija utisaka proisteklih iz svega onoga što junaci ispripovedaju svakako stvara utisak jedne nesumnjive elegičnosti koja nije sentimentalna i pojedinačna već generalna.

Sve u svemu, OSVETA MALOG PRINCA je odličan roman i što je još važnije reč je o jednom od onih stilskih i žanrovskih koktela koji su želja svakog srpskog pisca, a to je da na jednom mestu pokažu šta sve znaju. Kod Dimitrijevića taj koktel funkcioniše.

U normalnim okolnostima, čitanje dobre knjige ne bi trebalo da me asocira na Slobodana Vladušića, ali u Dimitrijevićevom slučaju se prosto nametnula potreba da se ponovo podvuče koliko je on netalentovan i intelektualno nezanimljiv. Naime, MI, IZBRISANI je izašao iste sezone kada i OSVETA MALOG PRINCA i Vladušić je došao do sve završnice izbora za NIN a Dimitrijević je otpao odmah na početku.

OSVETA MALOG PRINCA je sve ono što je Vladušić umišljao da ispisuje kada pisao i FORWARD i IZBRISANE, ali samo kod nas, gde je na sceni aktuelno neprekidno izrugivanje pisanoj reči, može doći do apsurda da upadljivo inferiorno delo dođe do finala, a neuporedivo kvalitetnije ispadne na početku.

Činjenica da poredim ova dva romana, dakle vezana je za njihovo prilično poetsko preplitanje a ne za krajnji domet, premda su na kraju i jedan i drugi izigrani sramotnim Gocićevim sastavom za osmi razred.

No, u nekim sledećim generacijama, mislim da će biti zanimljivo uporedno analizirati IZBRISANE i MALOG PRINCA.

[Mica Milovanovic]

Ponukan tvojim preporukama, dao sam ponovo šansu Branku Dimitrijeviću, koga sam pogubio iz vida nakon prvenca Hoćeš da popiješ nešto, koji je početkom osamdesestih pobedio na konkursu Omladinskih novina, za koje sam i sam pisao, pa sam prirodno bio radoznao da vidim šta su nagradili, i Oktoberfesta, koji je, kao što je poznato, poslužio kao predložak za istoimeni film...


Sad vidim, da nisam mnogo propustio, jer od tada ima tek još dva romana i nekoliko drama...


Sve što ga je krasilo u ono vreme početka osamdesetih prisutno je i u ovom romanu. Nažalost, iako se knjiga može čitati i, iako stoji tvoje poređenje sa Vladušićem, naravno u korist Dimitrijevića, njegova proza je meni ostala na istom nivou neprijemčivosti na kome je bila i tada.


Ona jeste pinčonovska, i ima određenu dozu humora, ali spisasteljski talenat Dimitrijevića nije na prevelikom nivou u smislu da ne uspeva da se izdigne iznad nivoa povremene dobre pošalice, povremenih zanimljivih detalja i sličnih egzibicija, koje, nažalost, nisu dovoljne da mi zadrže pažnju na takvom nivou da pokušam da se odlučnije probijem kroz lavirinte složenih zapleta opterećenih ravnim, ničim izdiferenciranim likovima, kao i dugotrajnim eksplanatornim pasažima, toliko napadnim da čak i sam pisac povremeno ne izdrži da ne napravi šalu na svoj račun... Međutim, ta doza samosvesti o ograničenosti proze i odavanje utiska da je to deo pristupa delu, meni nije dovoljna...


Naravno, svako od nas ima svoje nivoe tolerancije, kao i različite sfere interesovanja, pa mogu da prihvatim da zanimljiva intelektualna igra Dimitrijevića može nekoga ponukati da joj oprosti mnoge spisateljske nesavršenosti, od kojih neke i sam navodiš.


Nažalost, i pored toga što sam ovoj knjizi pružio dostojnu šansu i pročitao je do kraja, ne mogu reći da mi je do kraja prijala. Ona jeste bolja od većeg dela onoga što sam pročitao u poslednje vreme od domaćih pisaca, ali, naprosto, nije moj cup of tea.


Možda sam ipak prestar za ovako nešto i to me ne raduje...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

http://www.popboks.com/article/29930

[crippled_avenger]

Ali, ključno pitanje ostaje, možemo li je proglasiti za fantastiku ili ne?

[scallop]

Sve se može proglasiti za fantastiku.

[Mica Milovanovic]

Ne znam da ti odgovorim na ključno pitanje.
Mislim je piscu bila namera da se ne zna da li je ovo fanstastika.
Ili ga, možda, precenjujem?
U svakom slučaju, ako smatraš da je Crying of Lot 49 fantastika, onda je i ovo fantastika. Ako ti nije, onda ni ovo nije... 
Baš sam od pomoći...

[Mica Milovanovic]

Tek sad sam video komentar onog zeljonija na Popbox-u.
Ne slažem se uopšte sa njim u vezi pisanja pod LSD-om, pa makar i figurativno govorio.
Dimitrijevićev tekst je pažljivo prostudiran, njegove reference precizne.
Kod njega nema proizvoljnog kvazinaučnog lupetanja, kakvog
ima kod nekih koje smo ovde ranije pominjali.
Problemi sa Dimitrijevićevim tekstom leže na drugim ravnima, a ne tako prizemno...


Nadam se da je to bilo jasno iz mog teksta. Ovaj roman nije šminka, on nije FAKE, FAKE, FAKE...
Ovo naprosto nije dovoljno dobro koliko bih ja voleo da jeste.