Mirjana Novaković - Tajne priče (2016)

[Scordisk]

Elem, dakle, dočepah se ove knjige posve slučajno. Kada pročitam sve priče, ostaviću i neki nemušti komentar, mada moram priznati da sam za sada vrlo zadovoljan (negde sam na pola). Do tada, neka bude tema (preuzeto s Lagune):



Format: 13x20 cm
Broj strana: 216
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 13. oktobar 2016.
ISBN: 978-86-521-2304-9

U zemlji u kojoj glavni putevi i dalje idu drumovima iz vremena Rima, nije čudo što će junakinja jedne od priča uzviknuti: ,,Nema bekstva iz zemlje koja pripada Carstvu. NIKADA."

Bez obzira da li ih prate šnauceri zakrvavljenih očiju, ili švercuju svemoćne pilule u Budimpeštu, ili u novosadskoj mećavi traže srušenu kafileriju, junaci ovih pripovedaka spremni su na sve, pa treba da budu spremni i čitaoci jer ih na kraju puta čeka iznenađenje.

I što junaci sve više otkrivaju, i sve više razumeju, opasnost je veća jer njihovi protivnici ne samo što su vešto skriveni, već su i nemilosrdni.

,,Pripovetke Mirjane Novaković poigravaju se žanrovskim konvencijama SF-priče, horora, krimi-priče, antiutopije, ali time se ne ukida njihov angažovani odnos prema socijalnoj stvarnosti autorke i njenih čitalaca. Tranzicijska stvarnost Srbije s kraja XX i početka XXI veka ulazi u ove pripovetke kao duhovita transpozicija poremećenog vrednosnog sistema, pa i kao fantastično otelovljenje ideoloških floskula, socijalnih apsurda i mitema na kojima on počiva. Time se u pripovedanju Mirjane Novaković ostvaruje unekoliko paradoksalni spoj distopije i žive, upečatljive, satiričko-kritičke slike stvarnosti. Na tom fonu, njeni junaci se grade kao oličenje uzaludne ljudske čežnje za punim samoostvarenjem i srećom iz koje se rađa čudo priče kao apsolutne laži i jedine istine za koju znamo." Ljiljana Pešikan Ljuštanović

[Boban]

Šta fali rimskim putevima?
Zar treba na silu da idemo okolo kako bismo našli svoj, makar zaobilazni put.
Rimljani su bili praktičan narod, a u vreme sporih migracija bilo je važno ići najkraćim i najzgodnijim pravcima.

[Scordisk]

e, da... Rekao bih da su Lagunini kopirajteri idioti, ali nećemo sada osuđivati. Inače, imao sam mapu ovde negde na kompu, koja tačno pokazuje Via Diagonalis (ili Via Militaris) koji tačno ide od Beograda, preko Požarevca ka Nišu, Sofiji, Plovdivu, Jedrenu i Carigradu. Čak verujem da je bio u boljem stanju nego današnji auoput, ali je interesantno kako se neke stvari nikada ne menjaju. Odnosno, prosećen je najzgodniji mogući put kroz Balkan i držimo ga se i danas, dve hiljade godina kasnije

PS. Za sada priča koja se odvija u vreme okršaja rimskih trupa i gota, sve sa Varom kao jednim od likova, jeste najbolja u zbirci. Videćemo da li će još nešto ovako fino da iskoči

[Scordisk]

Zabavna je Sagita, uvek mogu sam sa sobom da proćaskam.

Elem, pročitao sam "Tajne priče". Mirjana Novaković je odličan pisac, u smislu da se vidi da je zanatski potkovana, pismena, sa osobenim stilom (ovo bi za pisca trebalo da bude nešto podrazumevajuće, ali od kada su dnevne novine i određena knjiška izdanja zauzela busiju na pravopisnom (a i ideološkom) nivou grafita NEDAMO MLADIĆA, ovaj očekivani preduslov se već i sam po sebi ističe kao kvalitet). Rečenice su joj lepe, i da tako kažem, "lako se gutaju", nisam ni u jednom trenutku osetio zamor ili kao da me pisac opterećuje nekim proseravanjima čisto da nabudži još koju stranu. Kao posebnu poslasticu, rekao bih, Novakovićka elegantno umeće neka razmišljanja i rečenice preko kojih se ne može tek tako pretrčati, već teraju na razmišljanje (možda me ovih dana ne bude mrzelo da ih jurim i citiram, čisto da dam si kredibiliteta). Likovi su joj životni i od mesa, interesantni, nisu samo šuplji nosioci fabule, i sve u svemu, rekao bih da je ovo jedna sasvim solidna zbirka kratkih priča.

Međutim, ostao sam na kraju gladan. Uživao sam čitajući, ali nije ovo bila knjiga zbog koje sam se žurio da otaljam obaveze i da je što pre otvorim. Može biti da je i do prevelikih očekivanja, ili možda ovde zaista nešto fali, ali sveukupan mi je utisak kao da sam otišao na večeru u poznati restoran, a dobio karađorđevu i flajku piva - sasvim solidno i pametnom dosta, ali ipak moram da primetim da nije bilo ni salatice, ni dezerta, ni neobičnih sosova, već eto, neka klasika, ali dobro podgrejana.

Ha, eto je lelujava metafora. naime, to je ono što mi je možda i najviše falilo u pričama Mirjane Novaković, to što su priče same po sebi solidne, početak je uglavnom intrigantan i vuče na dalje čitanje, likovi su, kao što već rekoh, prilično uverljivi, ali mi je sve to delovalo nekako nedorečeno, nezavršeno, kao da je scena postavljena, ali nije i uspešno dovršena.

Najbolji primer za to bi bila prva priča u zbirci "Šnauceri ne slušaju džez", koja mi je od samog početka obrećala nešto mračno, strašno, neverovatno, tajnovito, i, što mi je bitno, za mene interesantno i relevantno: naime, glavna junakinja kroz razgovor sa rođakom, saznaje za misteriozno pomeranje vodovodnih cevi ispod Voždovca. Vodovod koji je postavljen još tokom dvadesetih i tridesetih minuloga veka, misterija su bez rešenja, jer je čitav plan podzemnog beograda izgubljen (namerno uništen) kada je Beograd okupiran, ali vodovodni čvorovi imaju nezgodan običaj da ne budu tamo gde ih radnici očekuju prilikom kopanja. Premeću se, pomeraju i često pojavljuju na neočekivanim mestima (desetinama metara dalje od označenog mesta, često ispod kuća koje su čak i starije od samog vodovoda). Brr! Meni je već sama ta postavka bila dovoljna da vrisnem: "KUPLJENO!". Međutim, autorka je finiširala priču sa nekom prilično labavom metaforom o Njima i Nama. Ideološki upitno, a sem toga, oprosti sestro, ali ja volim da vidim program pre nego što odlučim da li sam Mi ili Oni. Možda ima ljudi koji to vole, ali mene je to prilično razočaranim ostavilo.

Ni naredne priče, međutim, nisu bolje: svaka ima neku interesantnu postavku koja se završava toliko otvoreno, da prosto promaja duva. Assicvrazioni generali govori o tajnom društvu koje (možda) upravlja svetom, a poreklo joj se vuče još iz vremena Rimskog Carstva (ali kako, zašto, čime, to ostaje na čitaocu da dokuči, hvala lijepa). Priča o pilulama je u tom smislu dosta konkretnija, sa jasnim i konkretnim krajem, što cenim, mada mi je utisak da je malo zagazila u postmodernizam (ili kako god se to zove kada se ispostavi da se autor sa nama zajebavao, i da je sve to samo priča u priči). Leni Rifenštal u Bosni, međutim, već nudi sasvim bolju stvar, i prilično se inteligentno i donekle cinično govori priču o devojci koja odlazi Ubosnu za vreme rata, kako bi snimila dokumentarac o Zimskoj Olimpijadi i ratu. Velika prednost ove priče je što ima vrlo efektan kraj, i što se na ciničan i pametan način, u samo jednoj rečenici, ograđuje od svih prišivaka koje bi jedan autor mogao očekivati kada piše o ovako pipavoj temi:  autorka se jednom rečenicom otarasila i "Izdajnika" i "Patriota", i sve to lepo objasnila da je to prosto za jedan spontani aplauz. Što je izgubljeno, međutim, vraća se na stare krajeve bez kraja, i priča priču o novinarki koja možda i nije novinarka, a koja odlazi u predgrađe Novog Sada, na (u?) Klisu, da ispita slučaj rušenja kafilerije za koju kruže glasine da su je posećivali vanzemaljci. Uz kraj otvoren kao noge rezidenta Picinog parka (onih starih, ne ovih novih, tamnoputih), i neku prilično labavu i nepovezanu priču o bivšoj ljubavi, ova mi je priča najslabija u elom romanu, jer čak ni neku tut-mutastu metaforu nije ponudila kao rešenje, što nije najsrećnija ideja, ali je ipak bolj išta nego ništa. (ili ja metforu nisam video jerbo sam glup)

E, i tu dolazimo do priče Gromovska Legija:po meni, najbolja prila u zbirci, i jedina joj je mana što nema još. Rimski limes na Dunavu, na jednoj obali gotska plemena, na drugoj rimske karaule ogrezle u čamotinju, beznađe, dekadenciju i hrišćanstvo, i same nespremne da bilo šta pametno urade, sve sa inertnim zapovednikom na vrhu, kada, kao za kriv kurac, kraljev rođak Var dolazi na čelu vojske, da vidi malo šta se tu dešava, a i da nauči varvare pameti. Odlično na više nivoa, sa vrhunskim krajem koji svakako nisam očekivao.
Fokus je u ovoj pričina likovima, priznajem, mada se ja ne bih bunio ni da je uneseno malo više smrada rimskih logora, vatre koja štipa za oči, zujanja dunavskih komaraca, čangrljanje oklopa i bolnih, krvavih žuljeva od teškog oklopa, ali to sam samo ja. U svakom pogledu, ovo je odlična i vrhunska priča, i voleo bih da vidim još sličnih.

Sve u svemu, kao što rekoh, ovo je jedan sasvim solidan obrok za gladne, pa čak i sladokusci mogu u njoj uživati, ali, fali nečega. Možda, eventulno, malo više dorečenosti, za one koji to vole (ja volim)