Donato Altomare

[zakk]

Nevidljivi mi skrenuo pažnju da su ovog italijanskog SF pisca provukli ispod svih mogućih radara i dovukli ga na sajam.

Večernje novosti su objavile razgovor sa italijanskim SF piscem Donatom Altomareom. Intervju Dragane Matović prenosimo u celosti:


Italijanski pisac Donato Altomare gostovao je na nedavno održanom Beogradskom sajmu knjiga, sa svojim romanom "Mater Maksima", u izdanju "Evro Đuntija". Jedan je od najplodnijih i najpopularnijih pisaca naučne fantastike (SF) u Italiji, čije su knjige doživele prevode na španski, poljski, češki, mađarski i finski. Dve duže novele kod nas su objavljene u "Apostrofu" i "Gradini". Po struci građevinski inženjer, naš sagovornik ističe da je građevinarstvo odabrao kao profesiju, a pisanjem se bavi "prosto iz ljubavi".    

Glavni junak romana "Mater Maksima", za koji je Altomare dobio najvažniju italijansku nagradu u naučnofantastičnom žanru "Uranija", jedan je od retkih ljudi sposobnih da projektuju snove u sadašnjost, pretvarajući ih u masovne spektakle. Navikao da izaziva svakog ko ima slične sposobnosti, odlazi na jedan satelit, gde dolazi u dodir sa neobičnim kompjuterom, poznatijim kao Mater Maksima, koji kontroliše sve vitalne funkcije na satelitu.

- Pokušao sam da prikažem suštinske razlike između čoveka i mašine - kaže Altomare, u razgovoru za "Novosti". - Čovek poseduje emocije i ume da sanja, a to je nepoznato i najsavršenijom veštačkom umu. Mašine su neophodne čoveku, ali upravo zbog toga nikada ne sme da se dogodi da zamene čoveka.

Koliko vam je to što se bavite građevinom i u stalnom ste dodiru sa mašinama pomoglo prilikom kreriranja lika Mater Maksime?

- U naučnoj fantastici nije toliko bitno da znate da opišete neku mašinu u detalje. Važnije je da se uzme čovek kao ljudsko biće i da se izmesti u nepoznat svet. Želim da moje knjige razume i onaj čitalac koji ne shvata matematematiku ili fiziku. Ne želim da pišem knjige koje će razumeti samo fizičar, jer bih u tom slučaju izgubio veliki deo publike kojoj ne bi bilo jasno o čemu pišem. Trudim se da pronađem neko veoma laičko objašnjenje za te fizičke i matematičke konstrukcije, da ih objasnim nekome ko ništa ne zna o tome tako da ne primeti da je u pitanju deo fizike, već da pomisli da je to naprosto deo radnje koju može da razume.

Kako to da ste se opredelili za naučnu fantastiku kada Italija nema tradiciju tog žanra?

- Nije da u Italiji uopšte ne postoji tradicija naučne fantastike. Ako se malo bolje razmisli čak i ono što je Dante pisao spada u oblast fantastike. Kada se dublje razmotri radnja mnogih knjiga italijanskih pisaca, većina bi mogla biti svrstana u naučnofantastična ili fantastična dela. No, u vreme kada su nastale, a to je bilo pre mnogo godina, nisu mogle biti prezentovane kao takve. Kada se bolje pogleda "Ime ruže" Umberta Eka može biti horor roman. Pedesetih godina proteklog veka naučna fantastika je bila veoma popularna u Italiji. Prodor američkih pisaca bio je ogroman, pa italijanski autori nisu imali prilike da se posvete tome. Tek pre desetak godina primetilo se da i u Italiji postoje pisci koji pišu naučnu fantastiku i tek tada su veliki izdavači počeli da ih objavljuju.

Kada ste prvi put otkrili naučnofantastičnu literaturu?

- Bio sam mali. Moj otac je imao veliku biblioteku, koja je sezala do plafona. Poželeo sam da uzmem knjige koje su bile na vrhu i koje nisam mogao da dohvatim. Mislio sam da ih moj otac sklanja od mene, jer su neprimerene. Bila je to naučnofantastična literatura. Kasnije sam saznao da je otac, koji je takođe građevinski inženjer, gore odlagao pročitane knjige, a naučna fantastika je bila i njemu omiljen žanr. Kada sam pročitao prvu knjigu, prosto sam se inficirao tom vrstom literature. Puno sam čitao, a onda sam jednog dana pročitao priču koja je bila toliko loša, da sam pomislio da i ja mogu nešto tako loše da napišem. Počeo sam da pišem...

Kada ste prvi put objavili nešto što ste napisali?

- Priču "Paklena utakmica" napisao sam sa 15 godina i štampao je u školskim novinama. U njoj je opisan meč između junaka Danteove "Božanske komedije", podeljene na timove iz Raja i Pakla.

Verujete li da zaista postoji život i izvan Zemlje ili je i ta tema samo plod vaše fikcije?

- Naravno da verujem u postojanje drugih svetova. Bilo bi besmisleno da ceo univerzum postoji samo zbog nas. Takođe, verujem da čovek ima natprirodne moći. Kad saznamo šta sve može da se postigne mislima, znaćemo šta čovek može da uradi. Postoji određeni napredak u toj oblasti, ali to ide sporo.

Volite li više optimističan ili pesimističan kraj romana?

- Više volim srećne krajeve. Roman "Mater Maksima" dobio je dosta kritika i sve su bile pozitivne, osim jedne. Kritičar je izjavio da mu se ne sviđa što knjiga ima lep kraj. Zato sam sledeći roman napisao sa dvostrukim završetkom - srećnim i tužnim. Tako da svako može da odabere koji mu se kraj više sviđa i da ga tako čita.

Verujete li da će 2012. imati srećan kraj?

- Uopšte ne verujem da će se 2012. dogoditi bilo šta, već imam isplanirane obaveze za 2013. Smatram da su preterali oni koji tvrde da se kalendar Maja završava 2012, pre bih rekao da naprosto nedostaje ono što su oni napisali o kasnijem periodu.

Kada biste pisali knjigu čija bi se radnja odigravala na Zemlji za hiljadu godina, o čemu biste pisali?

- Ne želim ni da pretpostavim kako će tada izgledati život. Jedna od poteškoća koje imaju naučnofantastični pisci jeste što je nezahvalno pisati o dalekoj budućnosti. Nauka veoma brzo napreduje. Pisati roman koji se događa 2100. je teško, jer se može dogoditi da ono što pisac misli da će biti vrhunac razvoja u toj godini, bude dostignuto ili prevaziđeno već 2011. Verujem da se život odvija u ciklusima, postoji doba prosperiteta, a onda dolaze padovi. Zato ne želim da predviđam, jer ko zna možda se dogodi da 2100. ljudi budu živeli u nekom mračnom dobu, poput srednjeg veka.ž

PISAC I INŽENJER

- JA sam pisac koji je primoran da bude inženjer da bi mogao da preživi. Sa druge strane, u Italiji pisci koji pišu naučnu fantastiku ne spadaju u vrhunske pisce. Oni nikad ne mogu biti tretirani kao najučeniji i najakademskiji.

[zakk]

A izgleda ne samo ove godine. Eno i 2009, isti taj roman, za Arhipelag. 

Zanimljivo je da je to, kad se Cicvara pita, horor.

NIN 22.10.09
Horor ne traži krv
DONATO ALTOMARE

Postoje samo dve vrste književnosti: dobra i loša! Umišljeni tipovi i zlonamernici neće ni da čitaju naučnu fantastiku, zato što neguju predrasude prema tom književnom žanru

Povod za razgovor sa jednim od najpoznatijih savremenih italijanskih književnika Donatom Altomarom je objavljivanje romana "Mater Maksima" (izd. "Arhipelag", Beograd). Zbog toga je i gost Beogradskog sajma knjiga.

Roman je sa italijanskog na srpski jezik prevela Jelena Vitezović. Intervju je realizovan zahvaljujući Altomarevom prijateljstvu sa pesnikom i prevodiocem Draganom Mraovićem.

Svetskoj književnoj javnosti najpoznatiji ste kao pisac dark fantazi proze (horora sa elementima fantastike i sajens fikšna: Kada se radi o hororu, Italiju isključivo poznajemo po filmovima koje su režirali Dario Arđento, Pupi Avati, Mario i Lamberto Bava, Lučio Fulči i Rodero Deodato. Da li su, i u kojoj meri, pomenuti filmski stvaraoci uticali na činjenicu da se ogledate u hororu?

- Imam prilično originalan pogled na horor. Pre svega, ne treba da bude mnogo krvi. Siguran sam da se strah može izazvati bez prikazivanja utrobe ili odsečenih glava. Pišem soft horor, koji se dobro slaže sa fantazi prozom.

A kada je reč o fantazi žanru, on mora da bude naša priča. Ne prija mi mnogo anglosaksonski izraz. Nije potrebno da pišemo o zmajevima, šumskim duhovima, đavolčićima, kada u našoj tradiciji postoje mitovi i legende koji mogu poslužiti za izvorna prozna ostvarenja. Mislim da sam sa pripovedačkom knjigom "Kuća kostura" uspeo to da pokažem.

Da li i u vašoj zemlji, kao što je to u Srbiji slučaj, kod pojedinih književnih kritičara, još uvek vlada podela na tzv. elitnu i trivijalnu književnost?

- Nema sumnje da se i u Italiji književnost još deli na "uzvišenu" i "drugoligašku", što upravo važi za naučnu fantastiku. Međutim, uporno tvrdim da i mi zabijamo glavu u pesak kada po svaku cenu pristajemo na takva razvrstavanja. Postoje samo dve vrste književnosti: dobra i loša! Umišljeni tipovi i zlonamernici neće ni da čitaju naučnu fantasti ku, zato što neguju predrasude prema tom književnom žanru. U tom pogledu anglosaksonske zemlje su ispred nas. Samo vetar menja pravac. U Italiji još postoje književni kritičari koji potcenjuju naučnu fantastiku, iako je ni ne poznaju. Ima i onih koji počinju da čitaju naše knjige i o njima imaju pozitivno mišljenje. Upravo sa naučnofantastičnim pripovetkama dobio sam mnogo nagrada, iako konkursi nisu bili namenjeni tome žanru, već, da se tako izrazim, tzv. normalnoj književnosti. Članovi žirija u tim prilikama samo su dokazali da se na dobro pripovedanje etikete ne lepe!

Kako gledate na planetarni uspeh Sergeja Lukjanjenka koji je sa proznim serijalom "Noćna straža" napravio ovaj pisac?

- Čitao sam "Noćnu stražu" i "Dnevnu stražu". Nema sumnje da je pisac iz bivšeg Sovjetskog Saveza dao novi podsticaj naučnofantastičnoj prozi sa istoka, a i više od toga, evropskoj. To me ne iznenađuje, jer sam bio veliki ljubitelj ruske naučne fantastike. Ruski autori su imali, a imaju i danas svoj identitet, što veoma cenim.

Proza koju pišete dokazuje da vam teme poput vančulnih sposobnosti, takođe nisu strane. Šta mislite o pomenutim fenomenima?

- Napisao sam mnogo pripovedaka i nekoliko knjiga o pomenutim pojavama. Ali, prvo da ponovo istaknem ovu odrednicu: naučnofantastična proza, fantastika i horor su književnost! Pripovedanja o ekstračulnim fenomenima predstavljaju neku vrstu naučnog eseja. Natprirodne čovečije osobine oduvek su privlačile ljudska bića, zato što imamo potrebu da verujemo da nešto postoji posle smrti, pošto bi, u suprotnom, sve što radimo za života moglo da izgleda uzaludno. Kada sam pisao takve, brižljivo dokumentovane pripovetke, ograničavao sam se samo na priču o događajima prepuštajući čitaocu odluku da li će, ili pak ne, poverovati u čovekovu ekstračulnost.

Tvorac čuvenog TV-serijala "Kosmos", američki astrofizičar Karl Sagan, u romanu "Kontakt" beskompromisno progovara o prvom kontaktu ljudske rase sa vanzemaljskim civilizacijama. Verujete li u postojanje života izvan planete Zem lje?

- Karl Sagan je svakako bio veliki populizator i sjajan astrofizičar. "Kontakt" je knjiga predodređena za istoriju. Lično nemam sumnji: vanzemaljci postoje. Misliti da je celi univerzum stvoren i nastao samo za ljudska bića, teška je prepotentnost. Ne mogu da ne postoje drugi životi, drugi nastanjeni svetovi, druga bića.
Samo jedna pretpostavka nikada neće biti istinita: apsolutno nepostojanje života u vasioni, osim našeg.

Posle dve pripovedačke knjige, jedne iz oblasti naučne fantastike, a druge iz oblasti horora, u Srbiji se objavljuje i vaš roman "Mater Maksima", koji je dobio uglednu književnu nagradu "Uranija"!

- Ponosim se time što se "Mater Maksima" objavljuje u Srbiji. U pitanju je roman koji je nosilac najveće italijanske nagrade za naučnofantastičnu književnost "Uranija". Sa zadovoljstvom ističem da sam prošle godine za roman "Svetlanin dar" ponovo dobio pomenutu nagradu. Za sopstveni književni rad u Italiji dobio sam mnoge nagrade, ali dva puta dobiti "Uraniju", bez lažne skromnosti, predstavlja veliki uspeh. Za roman "Mater Maksima" vrsni poznavalac savremene italijanske književnosti Dragan Mraović je napisao da u evropskoj književnosti predstavlja kamen međaš, zato što se jasno razlikuje od anglosaksonske prepoznatljive dramaturgije. Oduvek sam pisao sa jasnom vizijom koja glasi: stvoriti evropsku prozu koja bi objedinila sve zemlje koje žele da prezentuju sopstvenu naučnu fantastiku, ne imitirajući pri tom ostale književne forme. Za viziju koju sam pomenuo nije slučajno što sam u Srbiji naišao na plodno tle. Naime, u zdravom nacionalnom duhu vaših ljudi, pronašao sam sopstvene najuzvišenije književne ideale.

Dušan Cicvara

[zakk]

Hm, u COBISSu postoji samo Đunti, nema Arhipelaga... A na sajtu Đuntija je nemoguće naći knjigu...

U pola vesti nije Vitezovićeva prevela već Mraović.

Knjiga je u katalogu sajma knjiga za 2005...









Blah.

[Mme Chauchat]

АУТОР................... : Алтомаре, Донато - аутор
  ОДГОВОРНОСТ............. : Витезовић, Јелена - преводилац
  НАСЛОВ.................. : Mater Maxima
  НАПОМЕНЕ О ИЗДАЊУ....... : 1. izd.
  ИМПРЕСУМ................ : Beograd : Evro-Giunti, 2010


Moguće da je Mraović preveo za drugog izdavača, to iz nekog razloga propalo, pa ovi preuzeli i našli drugog prevodioca za novi prevod. Ne bi bilo prvi put.
Hint: Čovek koji je preveo Dantea sigurno traži da ga dobro plate; a Đunti ne deluje kao izdavač koji bi se po tom pitanju mnogo otvarao.

[Mica Milovanovic]

To sam kupio na sajmu, ali zaboravih da vam kažem. Đuntijev štand, dan pre Altomareovog potpisivanja...
Altomareu je već objavljenja jedna zbirčica horor priča kod nas - 1996. godine, pod naslovom: Kuća kostura. Izdavač je
bio Apostrof iz Beograda.
Inače, neki fin čovek - građevinski inženjer...

[divča]

Objavljena je i ova zbirčica pre toga, '93. godine, u Gradini. Tri priče, čini mi se - jedne se sećam, zvala se "Čestitamo Džo", super zabavna spejs priča, u stilu Harija Harisona. 

[Mica Milovanovic]

Tako je. To sam potpuno zaboravio, iako imam knjigu...

[zakk]

http://yc.rs/sr/magazine/kritika/knjige/story/3526/Kritika+Mater+Maxima+%28Donato+Altomare%29.html


Donato Altomare jeste arhitekt koji se proslavio pisanjem naučnofantastičnih romana. On je jedan od retkih pisaca ovog žanra koji je dva puta bio laureat Uranije, najznačajnije italijanske nagrade za naučnu fantastiku
sasa
Mater Maxima
Mater Maxima
Evro-Giunti, 2010.

Prevod: Jelena Vitezović

U skladu sa svojom nekadašnjom profesijom kada je gradio kuće, Altomare u Mater Maximi projektuje jednu nesvakidašnju građevinu - daleku budućnost nezamislivu za sve sadašnje parametre. On je pisac poput Isaaca Asimova čija bujna mašta smišlja potpuno nove svetove i (bar zasad) nepostojeće tehnologije. Priča Mater Maxime odvija se na jednom vanzemaljskom satelitu, a Mater Maxima (ili MM003, kako glasi pun naziv) jeste ime kompjutera koji kontroliše vitalne funkcije čitavog satelita.

Srž narativa predstavlja jedan turnir koji se organizuje na tom vanzemaljskom satelitu - nadmetanja Sanjara, ljudi koji imaju retku sposobnost da projektuju svoje snove u spoljašnjost, pretvarajući ih u masovne vizuelne spektakle za publiku. Tu dolazimo do našeg glavnog junaka Gabrijela, Sanjara koji brzo posumnja u regularnost turnira, i kojeg će suočavanje s mnogobrojnim misterijama dovesti do tajanstvene namere koju krije nepredvidiva mašina Mater Maxima koja kontroliše čitav satelit.

Tipična SF radnja koju smo možda, u manjim ili većim varijacijama, već mogli da gledamo u mnogobrojnim filmskim ostvarenjima ovog žanra. Altomare, u suštini, ne otkriva nikakvu toplu vodu, on je daleko od inovativnosti jednog Asimova kojeg smo pomenuli. Pisanje mu je opušteno, možda čak i previše ležerno, i u njemu, osim bujne mašte, teško da bismo mogli zaroniti u bilo kakvu dublju konotaciju.

Vladimir VUJINOVIĆ

[Mme Chauchat]

...i u njemu, osim bujne mašte, teško da bismo mogli zaroniti u bilo kakvu dublju konotaciju.

Da li ja zbilja zalazim u nadžak-godine ili i drugima od ove rečenice trnu zubi?

[angel011]

Pa... Može li neko da mi nacrta kako se to zaroni u dublju konotaciju?

[Mme Chauchat]

Jedino ovako nešto...

[Loni]

  Pročitao sam Mater Maksimu.
  Uživao.

  Osnovna tema jeste sukob čovek vs mašina, što asocira na ,,Istrebljivača'' (Blade Runer), Termnatora i slično pa se nekima može činiti da
nije prikazano ništa novo ni originalno.
  Ipak, sve teme pre ili kasnije se ponavljaju, a treba ih ispričati na osoben način.

  Ovde je osnovni sukob dosta bolan. Tiče se borbe ljudi za život vlastite dece.
  Na veštačkom satelitu žive ljudi koji su usled odsustva zemaljske gravitacije postali različiti i slabi u poređenju sa ljudima na Zemlji.
  Jedno vođenje ljubavi satelićanke sa Zemljaninom može i kosti da joj polomi uz najmanju grešku.
  Satelićani su našli način da ne moraju mnogo da rade ni misle jer ceo satelit ,,Rimski'' prepustili su na upravljenje savršenom robotu kontroloru Mate Maksimi.

  Kompjuter hvata asteroide bogate mineralima, prodaje ih na Zemlji i tako se izdržava u blagostanju ceo satelit.
  To što ne sprovode svoju volju i vlast, već zavise od moćne inteligentne mašine, nikome ne smeta dok traje blagostanje, ali
  onda onda dolazi do jedne želje Satelićana koja će im se obiti o glavu.

  Satelićani naime žele da njihova deca ne budu takoreći sterilnjaci kojima će po zaslugama, mašina da odobri ko može dobiti dete (naravno iz epruvete) već žele deci da ostave neke organe koji ih više čine starim ljudima - pupak, moć direktne oplodnje (Satelićani jesu seksualni, ali nisu plodni dok mašina ne otkloni neke korekcije).
  Tako grupa od stotinak roditelja, među kojima su Leukonija i njen suprug Latin, zabušava. Ne lišavaju svoju decu delova tela koja su po mašini bespotrebna za opstanak u tako dalekoj budućnosti.
   Ta deca ostaju neprijavljena što se mašini ne dopada. Mater Maksima ih doživljava kao uljeze. Odbija da ih poslužuje, ne propušta kroz prolaze na satelitu i razna vrata, odbija da im daje hranu.

   Roditelji pokušavaju da je nagovore, izmole da ih poštedi, ali Mater Maksima je mašina koja ne prepoznaje netipičnu decu kao ljudska bića već ih gleda kao na uljeze koje mora likvidirati.
   Rešenje za spas dece Leukonija, Latino i ostali roditelji vide u nekoliko ekstratalentovanih sanjara među kojima je i Gabrijel.
   Sanjar znači čovek koji se osposobio da ljudske misli i snove vizuaizuje u oblačcima i tako stvara šou redstave.

   Bio bi to sadržaj više nego interesantnog i upozoravajućeg romana čija je poenta da mašina ipak ne može pobediti čoveka jer ne može biti sanjar.