„Sex Pistols“ na „Egzitu“

[Alexdelarge]

Legendarni britanski pank bend ,,Sex Pistols" će, kako ,,Blic" ekskluzivno saznaje, nastupiti na ovogodišnjem ,,Egzitu" koji se od 10. do 13. jula održava u Novom Sadu! Neuništivi Džoni Roten i drugovi, čija je muzika obeležila kraj sedamdesetih godina prošlog veka, na Mejn stejdžu će svirati u nedelju, 13. jula, na zatvaranju festivala.

Grupa ,,Sex Pistols" je po mnogo čemu unikatna. Objavili su samo jedan studijski album i četiri singla, žestoko kritikovali britansku kraljicu, pravili muziku za radničku klasu, na prepad osvojili svetsku muzičku scenu i... nestali. Međutim, vratili su se u velikom stilu, a na ,,Egzitu" će nastupiti u postavi koju čine Džon Lajdon, poznatiji kao Džoni Roten, Pol Kuk, Stiv Džons i Glen Metlok.

Početak u Londonu
,,Pistolsi" su nastali od grupe ,,The Strand" koju su 1972. u Londonu osnovali Stiv Džons, Pol Kuk i Voli Najtingejl. Džoni Roten i Glen Metlok se bendu pridružuju 1975, a ubrzo nakon njihovog dolaska Najtingejl napušta grupu. Nakon što je postao menadžer benda, čuveni Malkolm Meklaren promenio je ime grupe, a pod imenom ,,Sex Pistols" četvorica momaka iz Londona prvi put su nastupila u novembru 1975. na koledžu ,,Sent Martins". Iako ovu svirku ,,Pistolsi" nisu odradili do kraja, jer im je struja isključena usred koncerta, njih više ništa nije moglo da zaustavi. Bilo je samo pitanje vremena kada će i muzička industrija prepoznati značaj panka. U narednih godinu dana ,,Pistolsi" su svirali po školama i koledžima širom Britanije, a u septembru 1976. prvi put su nastupili u inostranstvu, u pariskom klubu ,,De Chalet Du Lac". Za izdavačku kuću EMI, ,,Pistolsi" 26. novembra 1976. objavljuju svoj prvi singl ,,Anarchy in the U.K.", pesma je preko noći postala veliki hit, a članovi benda su konzervativnu englesku javnost šokirali gostovanjem u emisiji ,,Today" koja je uživo emitovana na Televiziji ,,Thames". Dobro podgrejani Džoni Roten je tokom razgovora sa takođe pijanim voditeljem Bilom Grandijem, psovao kao kočijaš, a u narednih nekoliko nedelja ostrvski tabloidi su na naslovnim stranama pisali o skandaloznom ponašanju ,,Pistolsa", a ogroman publicitet pomogao je da pank muzika napokon postane mejnstrim, bar u Engleskoj.
U februaru 1977. Metlok je napustio grupu, a Stiv Džons je kasnije izjavio da je Glen dobio otkaz zato što se nije slagao sa ostalim članovima, kao i zato što je ,,redovno prao noge"! Umesto Metloka, kao basista je angažovan Sid Višiz, a Roten je svojevremeno objasnio da su Sida primili zbog izgleda iako uopšte nije znao da svira bas.

[Tex Murphy]

iako uopšte nije znao da svira bas.

Da, ali znao je dobro da mlati njime, što najbolje zna onaj jadni kauboj koji je dobio po glavi.

Heh, na te Pistolse bi možda i vrijedilo otići, moram da priznam da su mi pojedine pjesme te grupe guilty pleasure.

[...]

E a sto ne nastupa onaj Sid?

[zakk]

[Meho Krljic]

Pa šalio se čovek, nemoj da si na kraj srca, bre... Nego, ovaj tekst kao da zaboravlja da pomene da su Pistolsi već imali rijunion pre nekih 11-12 godina. Doduše, nisu snimili ništa studijsko, ali jesu izdali neke silne žive albume i video radove...

[...]

Salim se ali iz ocaja, jebote jos malo pa ce klonirati Hendrixa, Baha itd jer vise ko god ima svezu ideju pukne i retke su prave velicine koje nude nesto kreativno.

Crnci su nekad imali strava muziku, ali kolko ljudi koji slusaju crni zvuk u procentima danas zna za Living Colour, koji i nije tako star ali zato ne moze nista u doba dominacije Jay Z ja i slicnih poluidiota? Vernon Reid je po meni covek koji je pomerio standard sviranja gitare, mada ruku na srce i LC su imali neke polurep stvari.

[...]

Ok, preformulisacu: kolko malih crnaca iz Amerike zna za Arethu Franklin, Hendrixa ili tek Armstronga ili Monka?

[drf]

Crnci su izumrli. Na njihovim staništima danas žive afroamerikanci. Afroamerikanci podsećaju na crnce, čija su staništa preuzeli, samo što su gojazni i nemaju smisla za muziku.

[Meho Krljic]

Apsolutno se ne slažem. S obzirom na to koliko se dobrog technoa, hip-hopa, jazza, dancehalla, grimea i kojekakvih drugih decidirano crnih muzičkih pravaca pravi od strane ljudi afričkog porekla u trenutku dok ovo kucam, mislim da se samo radi o tome da smo svi mi ovde poprilično omatorili i da nam je sve što je staro draže.

[David]

Ok, preformulisacu: kolko malih crnaca iz Amerike zna za Arethu Franklin, Hendrixa ili tek Armstronga ili Monka?

Ni ja se ne slazem!
Primjer?
Pa, recimo, hip-hoperi pod nazivom Madvillain (legenda Madlib + MC MF Doom), koji u ovoj pjesmi (i vizuelno, u donjem video-clipu), kreativno cheprkajuci po (izvornom) crnackom muzickom naslijedju , u ovom slucaju je to jazz, najeksplicitnije moguce prizivaju space-jazz legendu Sun Ra:

http://www.youtube.com/watch?v=fhoAP9A_mTM

Madlibov solnjak 'Shades of Blue' je, opet, posebna, ali i svojim zvukom genijalna prica koja se odvija u kontekstu istog novijeg zanrovskog, tj. hip-hoperskog sample-reciklaznog tretmana pomenutog arhi-crnog muzickog stila (jazza), prica koja je kao zanrovski presedan izdana za prilicno konzervativnu staru jazz-etiketu 'Blue Note':

http://www.allmusic.com/cg/amg.dll?p=amg&token=&sql=10:axfwxqlaldke

***

[Alex]

E pa ja se slažem!!

Crnci nekada u Americi bili su najmuzikalnija "nacija" na svetu - stvaralački i slušalački.

Afroameri danas su ispod prosečno-tipičnog srpskog nivoa retardiranih idiota kojima su krajnji dometi najtraženije internet face Ceca i (neki) Dženan - kralj splavova (?).

[Alex]

Do sredine 90-ih moglo se govoriti o kvalitetnoj crnoj muzici.

Uključujući HIP-HOP/RAP kao pravac koji je nudio najviše. Sve dok ga nije uništio DR. DRE. Čovek koji je prvo kroz solo karijeru promovisao ideju da muzička podloga u HIP HOPU ne mora da bude kvalitetna crna muzika tj funk ili savremene elektro-dance varijacije funka. Umesto toga on je "predložio" da podloga repovanju budu idiotski simplifikovane melodijice od par tonova, često maznute iz raznih mjuzikla ili klasike i sl i beskrvni ritmovi. Nešto kao pesme za debilnu decu.

Kad svojom solo karijerom nije uspeo da "ubije" rap, a ni preko 2paca, jer su njega ubili, uspeo je preko Eminema i rap više nikada nije bio isti. Umesto autentične ulične kulture crnih ljudi koja je bila izraz nepatvorenog bunta i kreativnosti, HIP HOP postaje poligon za iživljavanje antitalenata gramzivih na novac koji ovaj pravac, zajedno sa američkom muzičkom industrijom koja ga besomučno forsira, vide samo kao sredstvo za sticanje bogatstva kako bi se iživljavali živeći u bogataškom kiču.

S druge strane propao je soul ili tzv. R'N'B. Dok se 80-ih i do sredine 90-ih još držao spajajući elektroniku i visoko-tehnološku produkciju sa soul & funk suštinom, od tada se pretvara u soft-plačljivo-cmizdrajuće-prenemažuće afektiranje. Ostala je visoka produkcija, ali opet umekšana - snažne i mračne elektro ritmove zamenile su zašećerene latino gitare, ostali su vokali na tehnički visokom nivou, ali prave emocije nema, samo loše preterane pevačke glume ekvivalentne latino sapunicama. Nema više dobrih melodija, pamtljivih refrena, samo iritirajuća prosečnost koja put do slušalaca ostvaruje isključivo besumučnim plaćenim forsiranjem istovetnih video spotova za lažne hitove.

Nažalost industriji se baš dopalo što je Mary J Blige uspešno spojila HIP HOP i RNB (soul!). Kod nje je još to i funkcionisalo, ali ono što imamo danas jeste monstrum nastao spajanjem dve nesvarljive celina, nešto odvratnije od oba odvratna sastojka što svakodnevno proizvodi "talente" poput J Lo.

Američka crna popularna muzika postala je bolest savremene muzike, koja se kao pandemije kuge proširila ne satelitske kanale, top liste prodaje i sve kontinente.

[Alex]

Apsolutno se ne slažem. S obzirom na to koliko se dobrog technoa, hip-hopa, jazza, dancehalla, grimea i kojekakvih drugih decidirano crnih muzičkih pravaca pravi od strane ljudi afričkog porekla u trenutku dok ovo kucam, mislim da se samo radi o tome da smo svi mi ovde poprilično omatorili i da nam je sve što je staro draže.

Ljudi najčešće ne pričaju o istim stvarima. Kad se kaže da danas muzika nije dobra ili nešto slično UVEK se misli na komercijalnu muziku, na ono što dominira. A ti NIKAD ne misliš na to nego na ono što ti slušaš ili bi mogao da slušaš. Manje komercijalne, a vrlo kvalitetne muzike za sladokusce uvek je bilo i uvek će biti. U tom smisli problema nema, postoji samo problem približavanja i dostupnosti dobre muzike ljudima kojima bi mogla da se dopadne, nasuprot njihovom izlaganju zvučnoj torturi neprestanog ponavljanja onoga što je industrija odlučila da je hit da bi im se dopalo putem ispiranja mozga ponavljanjem i istovremenim sprečavanjem drugih stvari da tako lako i komforno dopru do njih.

[Alex]

Da dopunim prvi post - zaista kvalitetan deo popularne muzike kojoj su crnci doprineli koliko i belci - razne varijante housa i žanrova dance muzike (od trip hopa do drum n base-a) - ono što mi ovde zovemo techno kulturom, kao i acid jazz i dr nisam ni pominjao iz sledećih razloga: 1. mnogo veći doprinos su davali britanski i ostali ne-američki izvođači i 2. ovi žanrovi koji su obeleželi 90-e godine nikad nisu ostvarili popularnost u USA, ostali su vezani samo za neke gradske centre (Detroit, New York...), a ostatak 98% afroamerikanaca (dobro, mlađih) davio se u hiphop&rnb kiču.

Što se tiče džeza, bluza, pravog ritma i bluza, pravog soula i uopšte izvornih pravaca, hvala bogu da i danas postoje, ali to su već pravi crnci, bez obzira na boju kože.

[...]

Ni ja nisam mislio na stvari koje su radili crni likovi iz Detroita (ili jedan Francuz konobar) nego na ono sto vise imas priliku da vidis na Vh1 i sve to...

[drf]

Mislim, verovatno pogresno, kako je postmoderni odnos zacario i u tim dalekim, severnim i usamljenim zemljama.

Kad čujem moćan glas čoveka koji peva na smrt, na život, ostalo  postane nevažno. Pravac, aramžman... Sve. Može sam da stane i peva, meni lepo, meni dobro.

Odavno je pevanje laž. Čujem i dobre glasove koji se izruguju pesmi koju pevaju. Dugo sam pokušavao; vezivali su me i puštali probrane stvari. Onda sam odustao.

Sećate se? Izadje čovek, otpeva prvi stih a ti se naježiš. Suze ti natera na oči.

Dobro, ajde da se upišem u nekretnine, čisto dijaloga radi, no ne vidim naježenost i suze u očima kod mladaca koji mi vrlo razumno objašnjavaju zašto je pesma dobra.

To kod pevača, tako u u svirača.

Tamo nekad, u periodima koje pominjem, svaki album prvih grupa pomerao je stvari. Brzo je predjen put od trivijalnih tema i formi do začudnih pesama i ploča. Činilo se da napretku u izražavanju u toj grani industrije zabave nema kraja.

Kao da se industrija bolje snašla. Krenula je serija trendova, fazona, pravaca. Imenovanih stvari. Afektiranje u izrazu u stilu: ovo samo izgleda kao da vam pevam ljubavnu pesmu; ustvari, to je ispod mog nivoa i ja uopšte ne učestvujem u tome (pokazni primer STAVA Idoli).

Bolje da ne šiljim. Naljutiću dobre ljude koji ne mogu da poveruju da ih muzikanti lažu, potcenjuju. Preziru.

I pisci. I slikari.

Nije dar nestao sa kugle zemaljske. Industruja ga pripusti da nas osoli. Znate recenziju za Galeba Džonatana? Ovo je jedna od knjiga zbog kojih se knjige uopšte i čitaju.

Tačno tako. Dobijem dozu i onda provedem godine u nadi da ću čuti/pročitati ono što me makar na dan obeleži.

[Meho Krljic]

   

Ja vrlo zdušno stojim iza dela ovoga što je DRF napisao. Naravno da uvek treba da budemo svesni da OTKRIĆA koja smo napravili sa dvadeset godina, kada ništa nismo znali ne mogu da se porede sa otkrićima koja pravimo sa četrdeset kada ipak znamo malo više, umorniji smo, blaziraniji i teži za zadovoljenje.

Dakle, ko je čuo, nemam pojma, Pere Ubu pre tridesetak godina verovatno posle u životu nije čuo baš ništa što ga je na isti način lupilo u mozak i srce.

Ali isto tako, ko je čuo NWA pre dvadeset godina nikada posle nije čuo ništa što može da se meri sa TOM količinom energije i besa.

Kao što posle Coltraneove smrti 1967. godine nikada više nije snimljena niti odsvirana muzika jednako velike snage i lepote. Itd.

No, uvek u tome treba da se setimo ČINJENICE da je muzika veća od nas. Ona je veća od slušalaca, veća od izvođača, kritičara, akademije, medija i stilova. Jedno od najjačih i najlepših muzičkih dela koja sam slušao u poslednjih pet godina je svakako Still Lives, Alvina Luciera (http://musicbrainz.org/release/fb24ad47-4844-44d5-93d9-3a772b565198.html) a ono se sastoji od kompozicija koje jedva da imaju više od dva tona tokom svog čitavog trajanja. Nema na njemu ni pevanja ni sviranja u uobičajenom smislu, ni suza ni smeha ni ničega 'uobičajeno' muzičkog, a opet je snažno i emotivno na vrlo stvaran način.

Dakle, muzika je u uhu slušaoca i tu nema pomoći. Kompozitori i izvođači su tu samo da nas nateraju da je čujemo.

Nakon što smo sve to rekli, sad ću malo da kontriram, pošto se Aleks sigurno pita zašto još to nisam uradio.

Crnci nekada u Americi bili su najmuzikalnija "nacija" na svetu - stvaralački i slušalački.

Afroameri danas su ispod prosečno-tipičnog srpskog nivoa retardiranih idiota kojima su krajnji dometi najtraženije internet face Ceca i (neki) Dženan - kralj splavova (?).

A ova teza se zasniva na??? Slušanju savremene jazz scene u Americi? Ili uzgrednom gledanju MTV-a? Pobogu, pa i u vreme 'zlatnog doba' rokenrola, kada je Elvis imao sedam top 100 singlova godišnje, većina liste je bilo najneizdržljivije middle of the road smeće u kojem su Dean Martin i Doris Day bili skoro pa avangarda. Mejnstrim je uvek to - mejnstrim. To što smo mi uz jedan mejnstrim odrasli a drugi primećujemo sad kad smo veliki ne čini nužno 'naš' mejnstrim boljim.

Inače, sjajna je ova priča o tome kako je Dre uništio hip-hop. Mislim, razume se da je taj čovek učinio toliko zla hip-hopu da će imati mnogo da odgovara kad dođe kod Alaha na ispit ali, mislim, valjda je jasno da se hip-hop koji gledaš na televiziji ne može poistovećivati sa hip-hopom an general?

Ali pošto smo i postavili stvari tako da ti izgleda upravo i misliš samo na muziku koja se vrti po televiziji (analogno tome bi bilo kada bi stanje u svetskom ili samo američkom stripu procenjivali samo na osnovu superherojskog outputa DC-ja i Marvela što bi čak i za mene bilo preusko), onda sigurno moram da istaknem ljude kao što su Outkast, Talib Kwelli, Common, Mos Def i već pomenuti MF Doom - sve crne i sve 'televizijske' pojave a koje izvode u najmanju ruku imaginativan i svež, a često izvanredan hip-hop, koji je muzički veoma muzikalan, tekstualno britak i često i veoma socijalno osvešćen. Dakle, ljude sa spotovima na toj istoj televiziji. To što ih mi ne primećujemo pored 50 Centa i kojekakvih drugih pajaca je ipak samo naša greška jer bilo ko ko se usuđuje da analizira i komentariše muzičke trendove i stanja je u najmanju ruku dužan da učini veći napor od prolaženja ispred televizora. Mislim, ni 1983. godine prolaženje ispred televizora nije garantovalo kvalitetnu popularnu muziku, pa ne vidim ni što bi danas.

[Alex]

Inače, sjajna je ova priča o tome kako je Dre uništio hip-hop. Mislim, razume se da je taj čovek učinio toliko zla hip-hopu da će imati mnogo da odgovara kad dođe kod Alaha na ispit ali, mislim, valjda je jasno da se hip-hop koji gledaš na televiziji ne može poistovećivati sa hip-hopom an general?

Ne može. Ako čitaš i između redova onog što sam napisao, jasno ti je da sam imao pozitivno mišljenje o hip hopu u velikom delu vremena. Iz toga sledi zaključak da sav dobar hip-hop nije mogao da nestane preko noći, jer ako ništa drugo niti su svi dobri raniji izvođači nestali, niti su se preko noći iskvarili, a hvala bogu, znamo, ima i novih koji nastavljaju njihovu pozitivnu tradiciju. Govorio sam o stvarima koje dominiraju, a koje znaju da stvore efeket da ljudima neke stvari presednu.

Mislim, ni 1983. godine prolaženje ispred televizora nije garantovalo kvalitetnu popularnu muziku, pa ne vidim ni što bi danas.

E to je za diskusiju, ali neku drugu. Mišljenja sam da je, što se televizija tiče, postojalo vreme kad je gledajući ih bilo teško naići na nepodnošljive stvari, a da je danas situacija recipročna - teško se nailaze podnošljive (Može se govoriti i o FM radio stanicama, ali tu je situacija kompleksnija). Ali ostavimo to za topik o 80-im godinama, kad ga budem pokrenuo.

I ne diraj mi King (of the) Coola.  

[Meho Krljic]

Ma, jebote, juče je na VH1 išla neka lista 'eternal idols' koja je između ostalog sadržala veliki procenat muzike rađene osamdesetih, nadam se da si imao prilike to da gledaš jer ti je to bolja ilustracija ovoga o čemu pričam nego moja objašnjenja. Mislim, Kylie Minogue, Jason Donovan, Lionel Ritchie, Sabrina, Milli Vanilli (dobro, to su pozne osamdesete), Phil Collins (o kome ti verovatno imaš drugačije, ali svakako pogrešno mišljenje    ). Znači na svaku prihvatljivu pop pojavu (ne kažem da bih ih ja i slušao ali su prihvatljivi) poput Majkla Džeksona ili Sindi Loper ili, šta ja znam, Bleka, imao si tone nepodnošljivog smeća. Baš kao i danas, samo danas smo matoriji i nivo tolerancije nam je mnogo niži, plus danas zahvaljujući kilometraži jasno prepoznajemo elemente robe kod televizijske muzike dok nam je to pre dvadeset godina bilo malo nejasnije. Itd. itd.

Ipak, naravno da sa zadovoljstvom očekujem tvoj topik o muzici osamdesetih u kome ću moći do mile volje da se zgražavam.