ISTORIJA SRBA

[Ghoul]

kupih knjigu ISTORIJA SRBA vladimira ćorovića, mega izdanje na 800 strana velikog formata.

šta vele znalci istorije ovde, kako se kotira ta knjiga, kakva je reč na ulici glede njene pouzdanosti i vrednosti?

meni mi osjećaj kazuje da je odlična stvar, naročito za početnika u toj materiji kao što sam ja. al šta pa ja znam o istoriji?

dakle?

[zakk]

Prvo kupiš pa pitaš? Otkad ti tako srljaš?

[Джон Рейнольдс]

Mene Ćorović dosad nije razočarao. Imam i tu Istoriju Srba. Ne mogu da kažem da sam sjajan poznavalac istorije, ali to kako čovek iznosi čini mi se da je u redu. Hoću reći, uklapa se. I da... Čovek je umro negde pri početku WW2, te nije upao u vrtlog potonjih srpskih podela. Računam da je i to značajno.

[Ghoul]

Prvo kupiš pa pitaš? Otkad ti tako srljaš?

ama ko srlja, rekoh već da sam poslušao svoj NJUH i ništa drugo - samo sam proverio kad je čoek piso, i kad sam otkrio da je to krajem 1930ih, reko - ovo mora da je dobro kao što izgleda!

[Nightflier]

Je li to ona što smo je Boban i ja radili? Ilustrovana?

[Ghoul]

izdao IMPRIME - NIŠ.
ima kolor fotkiju.
crvene korice. ako treba, skeniraću.

[Nightflier]

Nije to ta. Ono je "Alnarijevo" izdanje. Trebalo je da ono kupiš, pošto su sva ostalo skraćena za izvesni deo teksta. Knjiga je sasvim solidna, ali mora se pri čitanju uzeti u obzir da je Ćorović bio pobornik jugoslovenstva, te sve vreme istoriju Srba posmatra kroz tu prizmu. Nije loše imati uvid i u takvo gledište.

[Perin]

Ja imam neko izdanje u 3 toma...

[Ghoul]

ovo moje izdanje ima 763 strane A4 formata čistog texta + registar ličnih imena + sadržaj, sve do okruglo 800-te strane + 2 x 16 full color strana sa fotkama (nenumerisanih).

ŠTA je skraćivano i DA LI JE skraćivano odavde? i zašto?

[Джон Рейнольдс]

Ja imam neko izdanje u 3 toma...

Takvo imam i ja. Iz koje je godine? Moje mi trenutno nije pri ruci, ali mislim da bi to trebalo da je jedno od prvih. Možda grešim, ali davno sam ga kupio. Piše na Vikipediji: # Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989) - постхумно, користећи оригинални рукопис

[Ghoul]

i kolko strana ukupno ima u ta 3 toma?

[džin tonik]

ako ti se ne svidi ta "istorija srba" kupis drugu.

[Alexdelarge]

sto kad u svakoj isto pise? nasa proslost je svetla i sveta, junacka, mi smo plemeniti, hrabri, pametni, slobodoljubivi, dok su susedi varvari, pljackasi, ubice. kad se predje granica, stvari se iz osnova menjaju i biva sve obrnuto. sad smo mi varvari , a vi plemeniti. sve nacionalne istorije su iste.

[akhnaton]

sto kad u svakoj isto pise? nasa proslost je svetla i sveta, junacka, mi smo plemeniti, hrabri, pametni, slobodoljubivi, dok su susedi varvari, pljackasi, ubice. kad se predje granica, stvari se iz osnova menjaju i biva sve obrnuto. sad smo mi varvari , a vi plemeniti. sve nacionalne istorije su iste.

Jesu, jer  su velikim delom zasnovane na wishfull thinking. Sve je relativno. I zavisi od ugla posmatrača.

[Perin]

Moje izdanje u tri toma je iz 1997. godine, izdavač je....hm....piše Glas Srpske, Banja Luka, ali ispod piše Ars Libri, Beograd. Prva knjiga ima 497 strana, druga 505 strana, a treća 503 strane. To je to, optprilike. Ovo nije A4 format, knjiga je 20cm...

[Джон Рейнольдс]

Imam Bigzovo izdanje iz 1989. godine. To je ono prvo. Prvi tom - 271 strana, drugi 277, treći 266.

[Svetovid]

Може на Пројекту Растко да се Ћоровић прочита бесплатно.  
www.rastko.rs

(овог јутра им тренутно не ради линк)

[EKSTREMISTA]

Knjiga je sasvim solidna, ali mora se pri čitanju uzeti u obzir da je Ćorović bio pobornik jugoslovenstva, te sve vreme istoriju Srba posmatra kroz tu prizmu. Nije loše imati uvid i u takvo gledište.

Igzekli.Osim toga,Ćorović je bio Jiričekov student,i diplomac Bečkog univerziteta na kome se istorija slovenskih naroda izučavala prema projektovanom habsburškom programu. To uključuje i seobu Slovena I srpsku istoriju koja se po njihovom diktatu piše posle Berlinskog kongresa posle koga su napravljene i prve mape Nemanjićkih zemalja,tzv.prve srpske države.
Taj projektovani i zvanično prihavaćeni deo najstarije srpske istorije u knjizi je obeležen kao Prvi i Drugi period.
Ali osim ovoga i uz malu ogradu na koju je ukazao Nightflier, ovaj materijal je obavezno štivo  naročito u delu posvećenom srednjem veku koji predstavlja i najobimnije poglavlje.
Ćorović tu daje detaljan i bogat prikaz srpske države i društva a kroz njene odnose sa drugim državama i mnogo širu sliku srednjovekovne Evrope.Posebno je zanimljivo pratiti dinastičke promene na vizantijskom dvoru.
Nisam čuo za to niško izdanje ali prema broju strana,to je najpribližnije originalnoj Ćorovićevoj Istoriji Srba.
Što se cenzure tiče, pa u zadnjem izdanju nije postojao odeljak o uticaju turske masonerije na podizanje ustanaka u Srbiji a tu ima brdo zanimljivih podataka koji posebno dobijaju na verodostojnosti ako znamo da je i sam autor bio mason.

Ajde Gule,ako ti nije mrsko skeniraj naslovnu i par strana.

[Svetovid]

Много је обимнија и прецизнија "Историја српског народа" у издању српске књижевне задруге, у 10 томова. (разни аутори)
Али и скупља!
http://www.antikvarne-knjige.com/knjizara/detail-item_id-270

[Ghoul]

[Svetovid]

Тешко може један аутор да покрије тако широку област од 7. до 20. века, зато је боље када Историју Срба пише више историчара, специјалиста за поједина раздобља.

[Tex Murphy]

Kad se već poteglo ovo pitanje - zna li neko gdje mogu da se nađu radovi (i eventualne knjige) Jovana Radonića?

[Ghoul]

u biblioteci?

[Alexdelarge]

Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine

Tabla sa ovim natpisom stoji u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi u znak sećanja na priznanje koje je ova organizacija dodelila srpskom Crvenom krstu za pomoć Bugarskoj, zemlji sa kojom je Srbija bila u ratu

Interesantna je teza da je Srbija bila prva zemlja koja je demantovala učenje čuvenog dr Roberta Koha, koji je ušao u istoriju zbog pronalaska bacila tuberkuloze i na kongresu u Londonu 1901. godine izjavio da se tog bacila ne treba plašiti. Tada je na scenu stupio naš čovek, dr Jovan Čokor, koji je na Prvom kongresu srpskih lekara tri godine kasnije pobio njegove tvrdnje i uz pomoć posebnog eksperimenta dokazao da je mleko tuberkuloznih krava i ovaca posebno infektivno za čoveka, tražeći da se iz ishrane isključi nekuvano mleko i sir.

Zabeleženo je da je godinu dana kasnije dr Koh na ovome čestitao dr Čokoru. Dugogodišnji kustos Muzej medicine Srpskog lekarskog društvaprim. dr Budimir Pavlović kaže da postoji i prvi dokaz o postojanju HIV virusa jer je dr Kosta Dinić, koji je najpre radio u Belgiji, a zatim je sredinom 19. veka otišao u afričku državu Kongo da bude doktor ljudima koji su bili angažovani na izgradnji železnice, sačuvao zapis da je otkrio dva slučaja koji su verovatno nastali kao komplikacija usled postojanja HIV virusa.

Doktor Pavlović naglašava da je Kneževina Srbija prvi Zakon o čuvanju narodnog zdravlja donela 1845. godine, a po tom propisu nijedan dinar odvojen za zdravlje nije smeo da se potroši za druge svrhe osim za lečenje i oporavak bolesnih.

– Zbirka srpskog vojnog saniteta sadrži predmete i dokumenta o svim ratovima koje je Srbija vodila. Za vreme rata protiv Bugarske u okršajima 1884. i 1885. godine Srbija je svoje ranjenike zbrinjavala, a Bugarska tada nije imala organizovan vojni sanitet. U Evropi se prikupljala pomoć i konvoji sanitetskog materijala su bili spremni da to odnesu u Bugarsku, ali se između isprečio front sa srpskom vojskom. Tada se dogodilo nešto što u istoriji nije zabeleženo. Na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, Vlada Srbije je odobrila vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski materijal koji je iz Beča upućen u Sofiju. Srbija se pridružila apelu iz Evrope i otvorila svoje vojne magacine iz kojih je dala lekove, ćebad, krevete i sav materijal koji je bio neophodan za otvaranje jedne bolnice u Bugarskoj i na taj način pomogla zemlji sa kojom je bila u ratu. Taj momenat se nalazi na slici na kojoj je prikazana primopredaja srpskih poklona bugarskim vojnicima, koja se dogodila kod Pirota. Za ovaj presedan u svetskoj istoriji ratovanja, Međunarodni Crveni krst u Ženevi dodelio je specijalno priznanje Crvenom krstu Srbije, tako da je u holu zgrade ove organizacije postavljena tabla na kojoj je ispisano: ,,Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine" – istakao je dr Pavlović, koga poznanici smatraju pravom živom enciklopedijom srpske medicine i najvećim znalcem iz ove oblasti.

Iako kaže da ne zna hoće li ga ponovo pozvati da na svoj način da pečat preuređenom muzeju, dr Pavlović kaže da ga najviše boli to što su mu pojedinci na neki način zabranili da priča o onome što najbolje zna – istoriji srpske medicine i eksponatima koje je prikupljao decenijama. Dok ga noge i pamćenje budu služili, kaže da će rado svima koje interesuje prenositi svoje znanje, ali i da će se založiti i za to da se osmi mart kao Dan žena više ne zove tako, već da taj datum treba obeležavati kao Dan majki, jer je Srbija u nekom davno prošlom vremenu imala sluha da upravo na taj dan nagrađuje mame koje su imale najbolje negovane bebe.

----------------------------------------------

Rođak Milice Stojadinović Srpkinje

Doktor Budimir Pavlović objašnjava da su i iz njegove porodice potekla neka značajna imena u istoriji zemlje. Tetka njegovog oca bila je Milica Stojadinović Srpkinja, a stric Jovan Pavlović bio je crnogorski ministar prosvete, kum kralja Nikole i jedan od osnivača cetinjske gimnazije. Njegov tata je kao ađutant radio na dvoru, u pratnji kraljice Marije, koja ga je, kaže, kad je bio dete često držala u krilu. Nju smatra velikim dobrotvorom naše zemlje i medicine, a o njoj je dosad napisao tri knjige.

----------------------------------------------

Knjiga o ishrani iz 12. veka

Najstariji tekstovi, u kojima se govori o ekološko-biološkim normama ishrane, nastali su u 12. veku. U to doba su doneti i prvi propisi o uređenju manastirskih bolnica, čiji je autor bio Sveti Sava. U Hilandarskom tipiku, iz 1199. godine, na jednom mestu se preporučuje umerenost u jelu, a u poglavlju o bolnicama i bolničarima naglašeno je da oni koji padnu u bolest treba da se uzdrže i budu skromni i zadovoljni onim čemu je vreme, misleći na prirodu bolesti, stanje bolesnika i sezonske uslove ishrane.

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Budi-tako-human-kao-sto-je-bila-humana-Srbija-1885-godine.lt.html

[zakk]

3абрањена књига о Првом српском устанку која баца ново светло на тај историјски период!!!eleven


СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813 tj СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ

КЊИГА ИСПИТА ИСТОРИЈСКЕ САВEСТИ

(из уводног слова Милована Витезовића, о књизи) Чинило нам се да је о Првом српском устанку (...) скоро све познато, да се једино још можда може појавити понеки документ, иако релевантан, ипак не од круцијалног значаја да нешто у историјским ставовима мења (...) Веровали смо да су Вук Стефановић Караџић и Леополд фон Ранке поставили и утврдили јасне основе гледања и оцена Првог српског устанка, који је Ранке назвао правим именом Српска револуција (...)

Међутим, ово фототипско и у исти мах и са славеносербског на савремени српски језик преведено издање до сада мало доступне, боље речено недоступне, са свега неколико скривених и тајних уникатних примерака књиге ,,Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813" – ,,Србије жалосно поновно поробљење 1813. године", прве српске објављене (у Млецима 1815. године) књиге о Првом српском устанку и прве српске у свету забрањене, заплењене и уништене књиге, јесте откриће прве врсте, вредно велике пажње.


Како се појавила ова књига?
Ова књига, чији се један уникатни примерак чудесно појавио после сто деведесет три године (...) отвара многа питања на која има мало одговора, иако је и сама писана у доследној форми питања и одговора. Та питања су: када је писана, где је писана, ко ју је писао и са којим циљем?

Писање ове књиге је можда започето крајем 1813. године по слому Првог српског устанка и под тешким утиском пораза, али je сигурно писана под истим утиском током 1814. године, јер узима у обзир и последичне догађаје који су се у тој години одиграли и завршена је, ако не у њој, оно на самом почетку 1815. године. Ово упућује на то да се њеном аутору веома журило.

Писана је изван Србије, у избеглиштву, на простору тадашње Аустријске царевине... Писана је руком неког знаменитог, без сумње веома значајног, веома писменог и сасвим обавештеног Србина, избеглог из поновно поробљене Србије у Срем, чије нам је име и до данас остало непознато и за претпостављање...

(многи сматрају да је аутор ове књиге Миљко Радоњић, министар иностраних дела устаничке Србије, нап. прир.)


Шта је намера овог списа?

Основна намера на којој је засновано ово дело јесте да истинито посведочи о узроцима српске пропасти и она је исказана у његовом геслу. Мото ове књиге је српска народна пословица: ,,Заклела се земља рају да се сваке тајне знају".

Књига је писана по античким и класицистичким узорима – у дијалогу. Како би дијалог имао праве, односно најверодостојније актере, аутор овог историјско књижевног списа послужио се персонификацијом – оличавањем. Тако се и наш непознати аутор определио за Мати Србију и Сина Србина. Мати Србија има историјску свест и из те свести произилазе њена питања за Сина. Син Србин има одговорну свест устаника, из реда просвећених Срба, који зна да промишља токове историје.

Он Мати Србију воли колико и сваки други њен син, али је он онај који више од других зна и oceћa се одговорним за пуну истину и обавезним да је Србији каже. Овај синовљев испит савести је испит свих мислећих а часних Срба. Сигурност синовљевих одговора yпућује на трезвеног учесника догађаја. Дијалог је, иако доста софистициран, уверљив и стално поткрепљиван тачним историјским подацима који спис не затрпавају, али га чине веродостојним.

Зачуђује, или, боље речено, задивљује достојанство дијалога. То је, такорећи, школски пример узвишеног говора из Аристотелове дефиниције трагедије, што наводи на закључак да је све смишљено писано отменим језиком зарад етичког прочишћења – народне катарзе. Мајка Србија и Син Србин једно другом се oбpaћajy са суздржаном топлином, у поштовању и разложности које ни у најболнијим моментима нигде не прелазе у патетику, мада је цео спис расправа о трагичним догађајима, и то непосредна, скоро без икакве временске дистанце од догађаја о којима се расправља и сведочи, који се претресају и којима се суди. Дијалог овде није укрштање књижевности и историје, него је проверени књижевни поступак сасвим у служби историје.


Шта је тема ове књиге?

Пропаст устаничке Србије главна је тема ове књиге, а кључна тајна те пропасти, за чијим се разрешењем у расправи трага, јесте у питању свих питања: зашто је устаничка Србија септембра 1813. била ненадно поробљена без иједне велике битке, иако је за могуће велике бојеве била спремнија и људски и у оружју и у храни него за иједну битку од претходних које је спавно добила? Шта је навело Kapaђорђа, а за њим и војводе, да напусе Србију, да би се за њима војска распустила а народ пошао у бежанију и збегове? Ко је, како и зашто припремао пораз без борби до кога није морало доћи, поготово што је тада Наполеон вeћ био изгнан из Русије и трпео поразе на бојиштима Европе?
У првој дијалошкој реплици, којом почиње расправа о српској судбини, тражећи пуну истину Мати Србија каже Сину: ,,Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!" Србија, дакле, xoћe све, баш све да зна... Мати Србија xoћe да то буде саопштено свету, посредно, у форми саопштавања њој. Говори мени, да нас свет чује!

По Сину Србину главни разлози пропасти Првог српског устанка никако нису у недостатку воље народа који је после четири века ропства имао деценију слободе, ни у недостатку српске војне снаге, јер је Србија тада имала педесет хиљада, већином ратовању вичних бораца, ни у њиховој и њеној неприпремљености, јер су сви путеви, којима је турска сила у Србију могла ући, са све три стране били затворени великим српским шанчевима, зидовима, топовима и људством утврђени и добро муницијом и храном опремљени. Син тачно наводи свих шеснаест великих шанчева, указујући на то да су и сва погранична градска места исто утврђена и узајамно повезана. И читалац ове књиге сам се ставља у улогу психоисторичара, питајући се шта се то могло десити у тврдом Карађорђевом карактеру кад је могао потпасти под утицај оних који су, према књизи, саучесници и извршиоци планираног пораза устанка, коме ћe претходити Вождово бекство.


Судбина и значај ове књиге...

Само време настанка ове књиге, али и њена судбина, требало је да је уврсте међу прве, ако не и основне изворе за гpaђy о Првом српском устанку. Она је најнепосреднији извор за устаничке године 1811., 1812. и 1813. А те године су најшкртије описане у историјама Пpвor српског устанка.
Што се историчари Првог српског устанка нису на ову књигу (...) више позивали, може бити предмет ширих истраживања. Њена реткост и судбина требало је више да их обавезује. Печат цензуре ваљало је да буде додатни изазов, а не да само за њен садржај један од другог преузимају парафразу поднаслова о разговору поробљене Матере са рођеним јединим Сином својим којем оставља последње своје завештање. Да ли су их сам наслов (...) и поднаслов упућивали на закључак да је у питању патетични поетски спис, који није историјски релевантан? Можда се као један од разлога може узети и сама књижевно-филозофско-историјска структура ове књиге исписане, како је већ у поднаслову назначено, у дијалогу. Мада, не треба ни династичке разлоге губити из вида.

Ова књига чека своје истраживаче, тумаче, докторанте и научнике... Ова књига, сада доступна и рашчитана, чека своје истраживаче и тумаче, своје докторанте и научнике. Они ћe уз њену помоћ моћи темељније да истраже последње три године Првог српског устанка, које су у главним делима о њему остале и недовољно истражене и недовољно објашњене. Она ћe сигурно, ако не сасвим расветлити, допринети пуном расветљењу историјских истина о Првом српском устанку. Писана је непосредно без историјске дистанце и, без обзира на историјско литерарну форму, може се узети и као изворни документ. Она, као прва српска књига о устанку, баца и први незамућени поглед, без натруна историчара, на међународну судбину Пpвor српског устанка. А као прва српска забрањена књига указује на европски однос (Света алијанса је прва уједињена Европа) према историјској истини о Србима у трену њеног настајања.

Извор: Штампано издање књиге у издању "Службеног гласника" из 2009. године

Слајдови – Дигитална библиотека града Лесковца

ФБР уредништво: Књигу смо поделили у 4 дела ради лакшег објављивања
НАЈАВЉУЈЕМО: [/color]
Део први – Кажи ми сине, поиздаље, ко је виновник пропасти моје?
Део други – Сва се Турска сила на Србију навалила!
Део трећи – Србија, жртвована скопљеним миром, одлучује да се брани!
Део четврти – Ко је виновник Вождовог бекства и народног издајства?

[zakk]

СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813 СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ
__________________________________________
ДЕО ПРВИ: КАЖИ МИ СИНЕ, ПОИЗДАЉЕ, КО ЈЕ ВИНОВНИК ПРОПАСТИ МОЈЕ?* (догађаји 1803. – 1808.,  Митрополит Леонтије, слање депутата у Русију, долазак Родофиникина и Недобе)

Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају.
Народна пословица

МАТИ СРБИЈА: Ах, жалосна ја, после десетогодишњег праведног и успешног рата, наједанпут упропашћена Србија! За незаборавну свету слободу, за слободу у којој ћe као часни људи моћи да живе толики синови моји; једнородни Срби и из околних земаља, Босне, Херцеговине, Црне Горе и сестре моје Бугарске, у помоћ долажаху; устајући против тиранина, приносише себе драговољно на крвави жртвеник грознога Марса: десетогодишња грмљавина победоноснога оружја храбро се пробијала до накрај запада, југа, истока и севера, сви човекољупци обзираху се с великодушним радовањем на моје избављење; највећега на свету царства цар, при том једноплемен и једноверан са мном, у милостиво покровитељство своје беше узео наду моју; и кад учини да боре лица мојега, потамнелог од толиких стотина година, почеше сјајне зраке некадашњег лика мојега одавати — и кад нада моја беше у самом окончању дела... ах, љута судбина или подвале злих анђела — напротив — шта закључише?! Може ли ко од вас, о синови моји, пре него што ме тиранин сасвим удави и пре него што смртно заспи памет наша, а који сте још живи у недрима мојим, или који се, прежалосној мајци, потуцате од немила до недрага, може ли ме ко истинито известити како рођени син мој, а брат нашо Георгије, напусти без икаквог боја храбре наше градове и пограничне шанчеве, остави матер своју Србију, без крајње нужде, упропашћену, пребеже неславно у Немачку – и како се овакав гроб изненада мени отвори? Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!

СИН СРБИН: растрзаним срцем и у језеро суза утопљеним очима, ја ћy, мајко, волећи те колико и сваки други син твој; од почетка устанка твојега све време у боју бејах, служећи те синовски верно и радо; ја ћy ти истинито, све што је у знању мојем, казати: за памћење нама, као занимљивост другима, о поновном поробљавању твојем, поробљавању народа једнога – јер, присетимо се, после четири стотине година и Срби су један европски, а не мален народ. Ја сам спреман да одговарам на питања твоја, мајко! Питај!


МАТИ:  Кажи ми, сине мој! Који зао час принуди Георгија мојега на бекство? Можда га не послуша војска, или пак недостатак праха и олова, хране, осујети храброст вашу, или вас превелики број непријатељске војске угуши; без неког великог разлога он своју матер Србију не би оставио, до последњег бојног града и шанца и до последње капи крви!


СИН: Мајко моја! Ми нисмо ни пошли у одлучујући бој, нити је наша војска изгинула. Праха и олова имали смо у свим градовима и шанчевима; много година могосмо се бранити и од непријатеља штитити их. Хлебом особито, ти си нас из утробе своје обилно хранила; ни у томе никакве нужде нисмо имали. Дух храбрости синови твоји нису били изгубили, и све је једнодушно ка јуначком боју кипело, ка одбрани своје миле матере и слободе. Дело лето 1813. године и део јесени на свим пунктовима успешно отпор давасмо, а како син твој Георгије пребеже у Немачку земљу – свако се учуди; и тако ми остадосмо тело без главе, уђе страх у народ, остависмо топове, градове, шанчеве пуне хране, праха и олова, разбежасмо се куд који, од немила до недрага.


МАТИ: Сине мој! Ово је за мене много недоумица, па и ужасно; ја не знам како о Георгију да мислим; кажи ми што поиздаље о понашању његову, ја га још не смем осудити, а не могу ни оправдања имати. Зар је устанка мога виновник такође виновник и пада мојега? Ко је крив за пропаст моју? Све да ми поменеш, сине; говори!


СИН: Познато је, како је у тешкој невољи 1803. године, против нечовечних тлачитеља Турака, непослушника цару своме, којима ни сам цар не могаше ништа учинити, син твој, храбри Георгије, са мало наше браће војевати започео, а све више нас придружило се било у прогону варвара. Познато је, како их ми, под руководством његовим, успешно разбијасмо, и из груди твојих, мајко, поистребисмо. Но, још од онога доба кад преостале Турке у градове позатварасмо, везир и дахије из Београда поручиваше нам да се умиримо с њима, да ћe они Турке злочинце казнити (где ми њиховој речи не могосмо поверовати, будући да смо толико пута били преварени, а наши кнезови и многа 6paћa од њих посечена), од тога доба, дакле, као што витез наш Георгије у отвореном великом рату с Турцима и у највећим опасностима током десет година никада своје прввобитно понашање није изменио, тако се, с његовим јунаштвом и успехом, заједно и упоредо, залегла и расла, у мраку, отровна једна аждаја која је, укратко речено, све десетогодишње наше муке и труде успела најпосле поништити и твоју, мајко, крваво изборену слободу прождерати.


МАТИ: Откриј ми, сине, за проклету ту аждају! Почни од онога срећног и, како разумем, у исти мах несрећног доба, кад први пут Турци хтедоше да се мире с вама и одреде cpeћy матере ваше Србије. На какве услове мира вас Турци позиваху и кога вам везир и дахије из Београда послаше на договоре?


СИН: Нама је понајвише слат наш митрополит Леонтије.


МАТИ: Зар је ваш архипастир за све оно време међу Турцима, непослушницима цара својега, живео?


СИН: Јесте, мајко, све док није видео да Турци морају бити поражени од нас.


МАТИ: Што је митрополит, као ваш архипастир, предлагао вама од турске стране?


СИН: Да се Турцима покоримо и предамо.


МАТИ: Би ли добро било да сте га послушали?


СИН: Ко би себе хајдуцима, одметницима свога цара могао поверити?


МАТИ: Зашто вас је митрополит тако саветовао?


СИН: За своју сопствену корист. Њему су везир и дахије били обећали: што год зажели и затражи – даће му ако њихов налог испуни. И то ти је, мајко, она љута аждаја о којој ћеш, све по реду, чути.


МАТИ: Будући да је он ваш хришћански архипастир, морао вас је боље саветовати, с вама зло и добро делити и вама веран бити.


СИН: Он јесте био наш архипастир, наше вероисповести, но, он није твој син Србин, нити си га ти родила. Турци међу нас шаљу владике Грке, такве, који нас, хришћане, за своју личну корист продају Турцима и Мухамеду, особито цариградски Грци.


МАТИ: Како се митрополит од Турака одвојио и к вама прешао?


СИН: Од велике нужде и страха. Када ми добро Турке на све стране потукосмо и у градове позатварасмо, он, видећи да ћe Турци бити уништени, избеже к нама, с објашњењем да у својој пастви, с нама, жели добро и зло делити.


МАТИ: Како се он владао међу вама?


СИН: Веома опасно за нас. Тајно и поуздано, сазнали смо да је желео да не успемо у нашем подухвату. Он је, боравећи међу нама, преко Немачке Турцима у градове писао, а после из Цариграда од дивана турскога писма примао, настојећи да у народу посеје убеђење да се не бијемо против Турака.


МАТИ: Зашто сте га трпели међу собом?


СИН:: Ти знаш, мајко! Владика, духовно лице, веома се поштује код нас; и да смо га на суд извели или прогнали, народ би се узбунио и наду своју изгубио, плашећи се да Бог више неће нашем оружју помагати.


МАТИ: Је ли он одавно из Цариграда за вашег архијереја послан к вама?


СИН: Он је био код последњег митрополита, кога је везир у Београду задавио — био је много година његов пратосинђел; покојни митрополит волео је оног Леонтија као своју душу и поверавао му све, као свом рођеном сину; он га је, уосталом, и произвео у протосинђела.


МАТИ: Зашто је везир удавио онога митрополита, добротвора овога другога?


СИН: Сви људи говоре, а казивали су верни Турци и миљеници везирови, да га је поменути митрополит Леонтије набедио код везира како је веома богат и хришћанима наклоњен. Везир, пак, према Леонтијевим измишљотинама, затвори у тамницу покојног мигрополита, а њега посла у Цариград, к својој Порти, с препоруком да заповеде патријарху да га произведе у чин архијереја и потом у Београд врате. Патријарх се не сагласи с тим да другог произведе у виши чин све док је жив тадашњи митрополит; Леонтије се из Цариграда врати у Београд к везиру и каза му патријархов одговор; везир одмах заповеди да се митрополит задави, а Леонтија опет посла у Цариград с извештајем цареву дивану о смрти митрололитовој. Тако патријарх рукоположи Леонтија за митрополита и у Београд га посла; он, пак, са задовољством заседе у отету крваву резидендију свога добротвора. Ево почетка Леонтијевог у хришћанском архипастирству!


МАТИ: О сине мој! Какав чудан тровач је живео међу вама!


СИН: Ми смо веома погрешипи што смо га примили, објавили га народу као архијереја, много добра му учинили и части указали, а све да га својим добрим срцем убедимо да он нама добро жели и веран нам буде; тако да и остала 6paћa, поштени Грци, могу о нама добро да мисле и добро желе; него, у томе смо се љуто преварили и змију у нашим недрима грејали.


МАТИ: Јесте ли ви уређење и право неко у народу завели кад је митрополит међу вас избегао?


СИН: Ми смо, мајко, Правитељствујушчи совјет народни били установили уз помоћ учених људи, наше 6paћe Срба, који су свет прошли и учили, па своја месга и службе осгавили и из привржености своме роду дошли к нама; они су засновали корен управљања нашега и унутрашње уређење, онако како и други европски народи уживају и напредују према одред- бама правнога поретка. Ми, без знања, без учене 6paћe своје, нисмо знали да установимо и руководимо овим народним добром.


МАТИ: Јесге ли ви, сложно, овим народним добром руководили и учену бpaћy своју слушали и ценили?


СИН: Ми смо сви у томе неко време једнодушни и сложни били; само се митрополит Леонтијео трудио да, иза леђа, ону уредбу омрази, и учену нашу бpaћy Србе с нама посвађа; и неке од наше браће већ је био уверио и отровао својим духом да Правитељство и Совјет народни није потребан као ни учени људи међу нама; и овакве речи беше у народ посејао: да немају за кога да се боре, да је боље да се Турцима предају, те зашто су дошли јеретици, учени људи, који у бora не верују?


МАТИ: Зашто је митрополит вашу бpaћy, учене људе, толико мрзео?


СИН: Ето зашто, мајко! Ма колико год да је наша храброст непријатеља поражавала, ми се без Правитељства не бисмо могли одржати. Дакле, митрополит је зато настојао да то уништи и испуни турски налог да учену нашу бpaћy удаљи од нас.


МАТИ: Кад сте Совјет установили, зар нисте могли да митрополиту границе положите, да се не меша у народна дела или да му, као издајнику, судите?


СИН: Мајко моја! Тегобама прилика и времена, и велики цар и кнезови каткада се покоравају и трпе; тако смо и ми морали њега да трпимо. Имао је доста новца и просипгао га је у народ као песак; и као духовно лице добијао је део за себе.


МАТИ: У Совјету, у почетку, о чему сте се највише договарали?


СИН: Од кога ћемо помоћ тражити и коме ћемо се искрено поверити.


МАТИ: Од кога сте били намтеравали да тражите помоћ и себе да поверите? На почетку нашег устанка, од нашега суседа, милостивога дара Франца, под чијим жезлом живи у благостању неколико милиона наше браће уживајући сва људска права, имали смо добру помоћ и подршку у нашим потребама; стицајем ондашњих околности и према самој природи тих прилика, просудили смо да никоме другоме не можемо себе искреније и поузданије поверити до једноплеменој и једноверној Русији. Тако ми, као прости људи, просудисмо; а и учена браћа наша, као деловође наше, саветоваше нам да нигде не можемо бити срећнији и безбеднији него у савезу са једноплеменом и једноверном Русијом; стога чврсто закључисмо да се ње држимо и помоћ од ње молимо.


МАТИ: Јесте ли сви сложни били у тим намерама?


СИН: Сви ми Срби, тајко, једнодушно смо тако мислили — осим митрополита Леонтија. Није смео да нам говори јавно, него тајно, преко трећег лица да он ,,не налази за добро споразум са Русима, јер ћe Руси преварити Србе, као што је Орлов у Грчкој преварио Мореју и њу на жртву Турцима оставио". Ово су биле митрополитове речи против Руса.


МАТИ:  Посласте ли ви тада депутате у Русију?


СИН: Послали смо; и по одласку наших депутата султан турски нам је слао понуде да се примиримо, да ћe нам дати наша права с којимао ћемо убудућe слободу уживаги и да ће нас од насиља својих непослушника бранити; да већ једном прекинемо трогодишњу борбу, да смо, рече, његове непослушнике довољно казнили.


МАТИ: Што сте ви на то одговорили султану?


СИН: Ми смо време којекако продужили и послали султану депутате да против његове воље нећемо поступати; међутим, чекали смо одговор од наших депутата из Русије.


МАТИ:  Какав одговор су нам депутати из Русије послали, или донели?


СИН: Депутати су нам из Русије донели одговор да ће ускоро почети рат с Турцима и да ћe се нама свака помоћ дати; да себе не поверавамо султану, да ћe Русија уз помоћ својега оружја будућност наше среће и независности од Турака обезбедити за вечност; к свему томе, да ћe нам послати једног свог чиновника, у чије руковођење и упутства можемо имати поверење.


МАТИ: Је ли прошло много времена до појаве рата између Русије и Капије (Порте) отоманске?


СИН: За кратко време букну рат и Руси завладаше Бесарабијом, уђоше у Молдавију и Влашку а на Дунав код Кладова и Брзе Паланке храбри генерал Исајев са делом своје војске дође у помоћ нашој војсци и на Штубику, на нашој страни, војску видинскога везира од двадесет хиљада војника, заједно са нашим храбрим братом Миленком и његовом војском која је била спрам везира, разбише потпуно. То је било 1807. године. У међувремену, Руси беху у Београд послали свога агента, државнога саветника Родофиникина, којега су синови твоји, мајко, с неописивом радошћу примили, кличући: Нека живи наш свемилостиви заштитник, хришћански велики дар Александар! Нека живи његов генерал Родофиникин, наш премили гост!


МАТИ: Јесте ли се ви са својим милим гостом добро опходили?


СИН: Ми смо се према њему тако опходили да смо тебе, мајко, као и себе, неограничено поверили његоним наређењима и упутствима. При том, известисмо га у вези са митрополитом Леонтијем: да је веома опасан човек, да му не верује и да га се чува као живе ватре; а своје тајне послове које ћe с нама имати, њему да не открива, јер, ако му што каже, то ћe преко њега и наши непријатељи Турци знати. А код свих осталих синова твојих Срба, наћи ће срце u душу руску и једнодушну.


МАТИ: Је ли између вас и Родофиникина залог љубави тpajao вечно?


СИН: После неког времена приметисмо да Родофиникин с нама хладније поступа, па и неповерљиво.


МАТИ: Јесте ли могли изнаћи узрок за ту његову промену? Кад смо приметили промену код Родофиникина, забринусмо се и у жалост западосмо. Дању и ноћу бесмо обузети размишљањем како да дознамо откуд та његова промена према нама; тако сазнадосмо да митрополит Леонтије ноћу код Родофиникина доходи, упази и излази на нека мала врата, а не на она кроз која смо обично сви ми улазили и излазили. Сазнадосмо, такође, како је митрополит успео да нађе пут којим ћe се увући код Родофиникина и пријатељство задобити, те да му он верује све што му Леонтије говори.


МАТИ: Како је митрополит Леонтије ycпeo Родофиникина отровати против вас?


СИН: У Београду беху живели неки трговци Грци, које је Родофиникин веома волео и преко којих је митрополит успео да Родофиникина на своју страну превари, да њему све верује.


МАТИ: Како је митрополит успео да вас набеди код Родофиникина?


СИН: Мајко моја! Митрополитово дело понајвише је била ова бригa: знајући да ми без учених људи нисмо могли никакав поредак у народу завести, он се старао да у народу посеје сумњу како ,,учени људи нису за нас, јер у Бога не верују"; тако је успео и да Родофиникина увери да су приврженији иноплеменом двору него ли руском и да ми, такође, с Родофиникином притворно и дволично поступамо зато што је Грк, као и да намеравамо затражити од цара другог чиновника.


МАТИ: Како је Родофиникин могао веровати трговцима Грцима и Леонтију више него вама, народу?


СИН: Зато што је Грк, успели су да га окрену против нас; да је био рођени Рус, не би смели ништа да помену против нас.


МАТИ: Дакле, како сте се понели и шта сте чинили?


СИН: Било је веома тешко. Пре него што смо приметили да је Родофиникин отрован против нас, радили смо и писали према његовим упутствима; то је служило његовој подлости, да потврди своје пријаве које је писао у Главни војни квартир (стан) да и главнокомандујући може мислити против нас, као и остали Руси, онако како је желео наш митрополит Леонтије.


МАТИ: Како сте се владали и шта сте чинили у тим приликама?


СИН: Опет смо се трудипи да Родофиникинову љубав заслужимо и уверимо га у нашу искреност. Своја простосрдачна осећања према њему излили смо чак и у стиховима које смо у Београду, на Нову 1808. годину њему, као и самом Господару сачинили и који cy после штампани у Венецији. Уз то, посласмо и наше депутате у Главни војни стан фелдмаршалу кнезу Прозоровском и у Петроград цару Александру, да се препоручимо његовој царској милости и покровитељству.


МАТИ: Шта су вам депутати јавили из Главног војног стана?


СИН: Наши депутати су нам писали да их је фепдмаршал кнез Прозоровски веома хладно примио и опходио се с њима као туђинцима; на исти начин поступали су и сви у његовом окружењу; у њих се преко Родофиникина увукао и уселио дух митрополита Леонтија и у њиховном обраћању нашим депутатима примећивало се велико неповерење: сваку реч тумачили су двојако; првобитно понашање и поверење руско беху сасвим ишчезли.


МАТИ: А депутати, јесу ли се у Петроград упутили из Главног војног стана?


СИН: Ни у томе нисмо могли успети. Кнез Прозоровски је из Јаша 8. марта 1808. године, писмом под бројем 326, известио нашега вожда и Совјет: да смо посредовањем и старатељством његовим и ми, Срби, укључени у примирје с Портом до коначног мира између Русије и Порте отоманске у којем свемилостиви господар неће оставити Србе без личне своје пажње и старања о обезбеђењу будуће наше судбине; да смо дужни да останемо мирни и у свим пословима у вези са благостањем и потребама које се тичу народа српскога, са Родофиникином да се саветујемо и његове савете следимо, и да он не налази потребним слање депутата пред лице господара императора; ово је био одговор Прозоровскога.


МАТИ: Jecy ли депутати код њега остали?


СИН: Један депутат је остао у Главном војном стану, а други се вратио к нама (један наш учени брат) и у Совјету нашем одржао овај говор: ,,Ја сам онај који је још у Смедереву, када смо Совјет правитељства установили, своје мишљење изнео да, ако се Русије не будемо чврсто држали и замолили је да буде наша подршка, ми ни са ким другим нећемо моћи да поставимо добар основ нашега дома нити ћемо себе обезбедити. Сви се можете присетити ових речи које сам изговорио и којих сам се до сада чврсто држао. Но, отровни митрополит наш, Леонтије, преко свих наших напора и оданости наше према Русији, надвладао нас је и успео да нашу бpaћy Русе усмери на лажно мишљење о нама и да преко Родофиникина престану да маре за нас: и овај ланац, из Србије – из митрополитове гадне душе преко Родофиникиновога слабога срца – пружио се до Петрограда, а може бити да је свој корен пустио и у царево срце. За сада се не може пресећи, него треба да се старамо о будућности народнога добра: јер, кад је наш непријатељ митрополит Леонтије успео Родофиникина да окрене на своју руку, а агенту цареву и главнокомандујући и сви Руси морају веровати – њему једном једином – више него свима нама... то за нас добра не може бити."


МАТИ: Што сте ви закључили на његове речи?


СИН: На његове речи сви смо плакали у својој души, а њега посматрасмо као огорчена човека; старали смо се да свим могућим средствима уверимо Родофиникина – оно честито срце његово које се у почетку показало добро према нама – да опет буде онај наш Родофиникин и да Леонтија не слуша. И кад се понадасмо да ћeмo успети у својој жељи, роди се у нашем дому друга несрећа; за помоћника Родофиникину дође колегијски саветник Недоба, који одмах, даноноћно, поче да ради са митрополитом и отворено показа негодовање према нашем поступању, нашим обичајима, нашем поретку, нашој љубави и оданости; ишчезну сасвим и престаде Родофиникинова сарадња са нама. А с митрополитом пак, јавно, даноноћно, у народ бацаше ватру да се не покорава нашој управи; и на крају, посрећило им се да заваде нашу најславнију бpaћy, нашега вожда и господара Миленка и Петра Добрњца. На исти начин осудише и пензионисаног капетана Новокрштеног, који је из Русије дошао к нама пре Родофиникина, у бојеве с нама одлазио, толико пута рањен био, да се његове услуге нашем народу показаше и преко свих граница очекивања. Под изговором службе, Родофиникин га отпреми у Главни војни стан, главнокомандујући пак у Петроград, а из Петрограда послаше га у заточеништво, јер је нама био веран и одан, а митрополита није трпео. Ми смо молили главнокомандујућег да нам врати Новокрштенога, но он нам је на то одговорио да не може, јер се тако меша у духовне послове. Ево, види се да је важнији био неверник Леонтије и слуга код главнокомандујућег неголи ми сви Срби!


МАТИ: Кад вeћ нисте могли имати Родофиникина на својој страни, а Недоба међу вас као још гори отровник стиже, шта сте могли учинити?


СИН: Ништа нисмо могли учинити, једино што смо имали добру позорност на себе. Иза цариградских султанових посланика који су били код нас и тражили да од руског савеза одступимо, обећавајући да ћe нам Порта сва права према нашој жељи дати и које смо ми већ послали назад с одговором да од Русије никада нећемо одступити, осташе њихови репови – неки владике и друга духовна лица – и њих се у Београду беше много накупило, а све Грци, понајвише из Цариграда. Опажасмо њихова шапутања којекуда по угловима, против нашега Правитељства, а све с Недобом и нашим митрополитом удружени; сазнавши све то, као и да им из Цариграда често писма долазе, поразмислисмо и закључисмо да сва беспослена лица заједно са нашим митрополитом Леонтијем уведемо у једну лађу и пошаљемо низ Дунав преко границе судбини на провиђење; Родофиникину, потом, јавимо о томе; он се на то страшно окомиo на нас, посебно је протестовао за нашег митрополита Леонтија у име цара Александра, јер он, рече, под царским покровитељством има да буде међу нама, те он не може да га прогна. Ми уважисмо само царево покровитељство над нашим неверником Леонтијем – а све друге преко границе отправисмо; међу њима је и владика Краљевић био: Родофиникин му даде новац за трошак и препоруку; он се отправи у Далмацију и код Француза добије службу да у Далмацији буде владика. Колико год је скитница Грка прошло и дошло међу нас, свакоме је Родофиникин дао плату, а на рачун тога да је на нас Србе потрошио. Постојаност и оданост нашу према Русији, истомишљеност и уређење нашега поретка, Родофиникин је на почетку боравка међу нама похваљивао и све нас 6paћoм називао, а на крају, све врлине невернику митрополиту приписивао и високу руску управу уверавао да је међу нама једино Леонтије привржен Русији и да се само с њим може имаги посла; нac Србе, варварима је називао...


МАТИ: Како је Родофиникин могао описати митрополита као преданог Русији, кад се митрополит противио било каквим вашим односима с Русијом и кад је тврдио да ћe вас Руси преварити?


СИН: Зато што је Грк. Још више да ти кажем, мајко моја! Један руски чиновник, по презимену Каменски, донео нам је свето миро из Русије; тог младића, који нам донесе ту ствар, ми смо угостили колико год смо боље могли, обдаривши га једном сабљом сребром окованом. По свом одласку од нас, наше понашање и обичај наш описао је што је могао црње и дао да се штампа у Прусији! Ево колико је Леонтије успео да више бpaћe Руса виче против нас и њему да сведоче!


(наставиће се...)

[Mark]

Miloseviceva Srbija postaje sve zanimljivija... Slavna vremena:

Samo 15 dana posle, 37-godišnja Džil Dando takođe je upucana ispred svog doma, ali u Londonu. "Mislim da postoji jaka veza između slučajeva Dando i Ćuruvija. Mislim da su oboje ubijeni", kazala je Prpa za Dejli Miror, istakavši niz dodirnih tačaka koje povezuju dva ubistva.

Obe žrtve bili su istaknuti novinari koji su "stali na žulj" Miloševićevom režimu. Oboje su se vraćali kući, kada im je neko prišao s leđa, srušio ih na pod i upucao u glavu iz neposredne blizine. Oba ubistva nosila su pečat profesionalno odrađenog ubistva.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=03&nav_category=11&nav_id=587572

[sodomizer]

blat from the past:  http://medarh.org/videobase.php

[Tex Murphy]

Заиста сјајно... нема доказа али ПРЕТПОСТАВЉА СЕ 

[Tex Murphy]

Изгледа да је једина свијетла тачка Слобиног режима био атентат на Вука Драшковића, нажалост ни то није спровео како треба 

[Mark]

In Medias Res - Jovan Pein


PRICELESS!!!!!!!!

[SIMERIJANAC]

Ма ту се не говори о историји Срба него хрвата.

[Суба]

Пејин изгубио компас а Хрвати то једва дочекали да задрече: ево, сви су они такви, видите како нас сви они мрзе. Мада, да је Вуковар српски град, свака му част. Ја се не бих сетио да им тако гурнем прст у око.