Dva u jedan

[Alexdelarge]

Razgovor nedelje: Džim Džarmuš

Gluv na serenade Holivuda
Kultni američki filmski reditelj ostao je svoj, čak i onda kada su reditelji poput Altmana ili Skorsezea želeli da ga angažuju da bude savetnik u njihovim produkcijskim kućama

Drvengrad – ,,Profesor je odličan pilot. Osećao sam se bezbedno. Putovao sam 15 sati, pa sam umoran i neispavan, ali se izvrsno osećam ovde i radujem se ponovnom dolasku u Srbiju", izjavio je odmah po izlasku iz helikoptera, kojim je pilotirao domaćin Emir Kusturica, kultni američki reditelj Džim Džarmuš, priznajući da je iskustvo leta od beogradskog aerodroma do Drvengrada na Mećavniku bilo zastrašujuće iskustvo, ali i da je pogled odozgo, na Srbiju i Drvengrad, fantastičan.

Pošto je po dolasku bio srdačno dočekan i nahranjen raznim vrstama salata (Džarmuš je vegetarijanac), prisustvovao svečanosti šarmantno organizovanoj u njegovu čast i primio nagradu – filigransko drvo koje su izradili sveštenici u manastiru Manasija, Džarmuš se ,,onesvestio" od spavanja sve do ovog jutra kada je, zahvaljujući zajedničkom domaćinu, imao zakazan razgovor za ,,Politiku".

O kakvoj je ličnosti reč dovoljno kazuje podsećanje da je Džarmuš svojevremeno napustio njujoršku Filmsku akademiju jer su mentori njegov diplomski rad smatrali predugačkim. Ne želeći da se odrekne integriteta samo zato da bi bio prihvaćen američki reditelj, Džim Džarmuš (1953) svoj diplomski rad 1980. godine pretvorio je u scenario debitantskog filma ,,Stalno gluvarenje", u kojem je bio i scenarista, reditelj, producent, montažer, kompozitor, a svoj talenat potvrdio je tako što je od restlova filmske trake Vima Vendersa napravio hvaljeno delo ,,Čudnije od raja", da bi veoma brzo, zahvaljujući nezavisnom duhu, izazvao divljenje kolega koji se i danas kunu njegovim imenom.

Džim Džarmuš je uvek ostajao gluv na serenade Holivuda pod svojim prozorom. Ostao je svoj. Čak i onda kada su reditelji poput Altmana ili Skorsezea želeli da ga angažuju da bude savetnik u njihovim produkcijskim kućama.

Filmom ,,Slomljeno cveće", za koji mu je kanski žiri 2006. godine – tada pod predsedničkom palicom Emira Kusturice zahvaljujući kome je Džarmuš 1995. stigao i do beogradskog Festa, dodelio Gran pri (uz obrazloženje da je reč o ,,poslednjem egzistencijalisti američkog filma koji u svoje filmove uvodi teme Čehova"), danas je na Kustendorf festivalu počeo program ,,Retrospektiva jednog autora", posle čega je Džarmuš pred studentima iz celog sveta održao i svoju prvu master klasu.

Neuobičajeno, ali već na uvodnoj špici ispisano je da film ,,Slomljeno cveće" posvećujete francuskom reditelju Žanu Estašu koji je široj filmskoj javnosti malo poznat jer je snimio svega četiri filma. Je li ovakva posveta deo neke igre?

Ne, nije u pitanju igra već iskrena posveta čoveku koji snima filmove u kojima je potpuno iskren spram samog sebe i s kojima uvek hoće nešto važno da kaže o samoj prirodi filma. Njegov film ,,Mama i kurva" je jedan od najlepših filmova o muško-ženskim nesporazumima što je negde u osnovi i tema mog filma. A taj Eustašov film nije imao čak uspeh ni u Francuskoj, nije izašao ni na DVD ili videu što je veliko razočarenje i velika šteta po svetsku kinematografiju. Verovatno zato što nije bio komercijalan o čemu on kao autor i ne razmišlja. Tu je sličan meni. I ja sam za to da snimam filmove na način kakav isključivo sam želim, ne vodeći računa o njegovoj poziciji na tržištu. Samo čist duh s kojim se nešto želi izraziti, to je i moj i njegov stil. S druge strane, jedna fotografija iz filma ,,Mama i kurva" bila je sve vreme na mom radnom stolu u kolibi na planinama Kastkil u kojoj sam pisao velikom brzinom scenario za ,,Slomljeno cveće", tako da je Eustaše bio uz mene hteo ja to ili ne. Nekako je bio moja inspiracija.

Izabrali ste Bila Mareja za tumača glavnog lika koji je sudeći po zapletu filma zapravo veliki Don Žuan? Nije li to upravo suprotno od onog što gledalac može da očekuje od ovog izrazitog komičara?

Pišući scenario za ovaj film svesno sam izbegavao da bilo koga imam pred sobom kao mogućeg tumača Dona Džonstona, ,,momka" koji je imao buran intimni život i čije će kockice pokušati da složi u trenucima potrage za potpisnicom anonimnog pisma iz kojeg je saznao da ima devetnaestogodišnjeg sina. Izbor Bila Mareja za ovu ulogu je protiv svih očekivanih stereotipa. Logičnije je bilo očekivati u toj ulozi nekog poput Alena Delona ili Džordža Klunija. Umesto njih imate nekog ko ima ljudske obrise i sa kojim ne možete odmah da se identifikujete. On je čovek koji je imao novac i žene, a sada nema ništa. Tek kada krene u potragu i kada se suočava sa svojim bivšim ljubavima gledalac počne da mari za njega, da oseća, da ga razume. To sam i hteo, da izazovem osećanja a ne da učim ljude bilo čemu.

Film uz sve komične ima i pokoji tragični element?

,,Slomljeno cveće" možda najbolje dočarava replika koju Bil kao Don izgovara odgovarajući na pitanje ,,Imaš li kakav filozofski savet?". Ako se sećate, on u filmu odgovara: ,,Prošlost je prošla, budućnost još nije ovde i ne mogu je kontrolisati, tako da mislim da je ovo gde sam sada– samo to". Dakle, ovaj film je upravo to – sadašnjost. Trenutak u kojem živimo i ko god je u stanju da tako misleći živi, za mene je poput kakvog ,,zen majstora". Jer, najviša stvar kojoj mogu da težim i u životu i u svojim filmovima jeste upravo dati momenat. Lako je to reći, ali je teško uraditi.

Smem li da se usudim da žanrovski odredim ovaj film?

Ne činite to. Nikada nisam težio određenim žanrovima. Naprotiv, uvek sam želeo da ne snimam žanrovski čist film. Film ,,Odavno mrtav", iako je sav u ,,koloritu" vesterna u osnovi to nije bio. Vestern u njemu koristio sam samo kao polazišnu osnovu, kao što sam za polazišnu osnovu u filmu ,,Odlazak samuraja" koristio reference krimi-filmova, samuraji filmova pa i hip-hop filmova, a da ,,Odlazak samuraja" nije bio ništa od toga.

Film ,,Slomljeno cveće" je i svojevrsni film potrage?

Više je to film životne retrospektive, potrage za nečim što imaš utisak da ti nedostaje, da si propustio. Ali, nisam želeo da se ljudi posle gledanja osete tužnim ili beznadežnim, ili pak da ih ophrli osećanje romantike. To nikako. Zato film i završavam tako da gledalac u sebi oseti probuđenu brigu za sopstvenim propuštenim trenucima, stalno živeći između prošlosti i planiranja budućnosti u čemu se lako gubi sadašnjost.

Je li ovo i svojevrsni portret Amerike ?

Ne bih to tako nazvao. To je portret Amerike u smislu da je sve generalizovano te ja to nazivam ,,generikom". Nema u mom filmu pejzaža, već istih tipova autoputeva i kuća bez velikih varijacija. Sve je, što bi rekli Francuzi, ,,an ženeral".

Kada smo razgovarali u Veneciji posle Vašeg dokumentarca ,,Godina ludih konja", posvećenog Nilu Jangu i filozofiji jednog vremena, rekli ste mi da je bolje snimati filmove nego raditi u fabrici čelika. Da li ih i dalje zbog toga snimate?

Svaki reditelj kaže da ima neke svoje posebne razloge što snima filmove a meni je uvek najlakše da kažem da je bolje snimati filmove nego raditi u fabrici čelika. A i jedan i drugi posao je veoma težak. I jedan i drugi neizvestan. Oba su pravi test za izdržljivost.

Teme Vaših filmova nikada nisu dnevnopolitičke, ali jesu društveno angažovane i egzistencijalističke. Jedan od takvih angažmana je i film o velikom buntovniku Nilu Jangu i njegovoj muzici.

Kao klincu rokenrol mi je bio veoma važan, tako oslobađajući. Činjenica je da sam na njemu odrastao. Nil Jang je uvek originalan, nikada nije bio plagijator. U njegovu muziku uključene su istinske vrednosti i tradicija rokenrola. Poštujem njegovu doslednost i u muzici i u životnim stavovima. Forma njegove muzike je nešto kroz šta je Nil Jang izražavao Nila Janga. Volim stvari za koje čovek može da kaže da su istinske, da izražavaju unutrašnju suštinu. Ne volim površnost, ni u filmu ni u muzici.

Pre neko veče na našoj televiziji ponovo je prikazan Vaš film ,,Odavno mrtav", pa je i to bila prilika za podsećanje da je muziku komponovao Nil Jang.

Nilova muzika u ovom filmu predstavlja neku vrstu emocionalne reakcije na priču, koju je on izrazio kroz svoju gitaru i tako celoj stvari dodao jedan poseban sloj. Ono što Nil Jang izražava preko svoje gitare je čista filozofija.

Muziku ste uvek smatrali važnim segmentom filma?

Muzika je moja najveća inspiracija za sliku. Muzika i film imaju važnu zajedničku crtu, a to je ritam. Odvijaju se pred vama na način na koji ih ne možete zaustaviti. Ukoliko čitate knjigu možete stati i nastaviti sa čitanjem kasnije. Sliku možete gledati neograničeno vreme, ali muziku i film ne možete prekidati ukoliko ne želite da prekinete njihov ritam. Morate ih slušati, odnosno – gledati u kontinuitetu, u okviru ritma njihove prirode.

Još volite ,,superosmicu"?

Tehnologija je napredovala, ali i dalje ,,superosmicu" smatram filmičnom kamerom. ,,Superosmica" je veoma liberalna, neobavezujuća. Ne stvara onu presiju kakvu imate upotrebom veoma skupe 35-milimetarske kamere, koja uostalom i služi za veoma skupe projekte kakvi moji nikada nisu bili. ,,Superosmica" je rođena za skeč, za kroki rađen rukom, umesto skupog ulja na platnu.

Važite za jednog od najistrajnijih američkih nezavisnih stvaralaca u pravom značenju ovog pojma. Kako vrednujete američke ,,nezavisne kompanije" koje niču iz dana u dan?

One su se proglasile nezavisnim da bi na taj način mogle da plasiraju svoje proizvode. Sama reč ,,nezavisan" izgubila je danas smisao i ne predstavlja više ništa. Za mene nezavisan film znači film urađen iz artističkih, kreativnih pobuda, po odluci samog autora, a ne po odlukama finansijera. Ali to se više ne može reći za filmove koji oni (kompanije) nazivaju nezavisnim.

Koje filmove Vi smatrate nezavisnim?

Nisam vam ja prava osoba za etiketiranje, jer smatram da je to pogrešno. Uzmimo na primer rokenrol i sve njegove varijante, sve podele koje, u stvari, samo služe za bolju prodaju određenog proizvoda. Kada iz helikoptera gledate u okean i njegove talase, kako ćete prepoznati koji je od tih talasa, recimo, pank-rok? Tako je i sa filmom. On je neverovatna umetnička forma u okviru koje možete raditi razne stvari: veoma komercijalne i zabavne, ili apstraktne filmove u kojima nema glumaca, u kojima eksperimentišete svetlošću, zvukom, slikom. Forma filma stoji na raspolaganju svim žanrovima. Holivud je samo jedan način gledanja na filmsku umetnost i to na veoma ograničen način.

Rado dolazite na Kanski festival, ali da li ga i volite?

Da, zato što me on uvek podseti na moju sopstvenu nezavisnot i daje mi volju da takav ostanem.

A kako Vam izgledaju Srbija i Drvengrad iz ptičje perspektive?

Fantastično! Kada mi je Kusturica svojevremeno sa zanosom pričao kako na nekoj planini gradi selo od čistog drveta i kako ima ideju da u nezagađenoj prirodi stvori i ,,ekološki čist", nekomercijalan festival na kojem neće biti emitovana ni jedna jedina reklama, to mi je, priznajem, delovalo nestvarno, ali znajući ga dobro, ne i nemoguće. Moram, međutim, da priznam da ovakvu lepotu nisam očekivao. Veoma sam zahvalan što me je pozvao i priredio retrospektivu mojih filmova za mlade studente koji su se rađali kada sam ja počinjao da ih snimam...

Dubravka Lakić



Više od sporta
Nasmejao sam Tita i Jovanku od suza
Filmski reditelj Goran Paskaljević priča o Džajiću, Kusturici, De Niru, Manojloviću, Ristovskom, Bjelogrliću, mačizmu, feminizmu, emocijama, ljubavi koje nema bez strasti i erotike...

Filmski reditelj Goran Paskaljević (61), sudeći po svim nagradama, a posebno po priznanjima koje je dobio prošle godine, jedan je od najuspešnijih svetskih umetnika. Dokaz za to su tri značajna priznanja: Muzej moderne umetnosti u Njujorku prikazao je, prošlog januara, sve njegove filmove i otkupio tri. Potom je, u maju, odlikovan najvišim francuskim ordenom za doprinos svetskoj kulturi, a u junu je, u Novom Sadu, dobio priznanje ,,Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu.

Njegova formula rada je najteža: jednostavnost plus emocija. Sve što je komplikovano, a istovremeno i dosadno, on ostavlja drugima. Nije, naravno, samo reč o filmu već, uverava Paskaljević u ovom razgovoru, i u njegovom životu. Iz prethodna dva braka ima dvojicu sinova: Vladimira sa prvom i Petra sa drugom suprugom, a u trećem nije ostvario ,,projekat" da ima i ćerku, žali zbog toga, ali uteha mu je što sad ima najbolju ženu – Francuskinju Kristinu...

Gde sad živite, u Beogradu ili Parizu?

Trenutno sam više u Beogradu. Prodajom porodične kuće omogućio sam da stariji sin već danas ima svoj stan, a mlađi će to imati kad mu to bude trebalo. Tada ću se za stalno preseliti u Pariz. A ovde se Kristina ozbiljno bavi zbrinjavanjem pasa i mačaka lutalica koje šalje u Švajcarsku, Austriju i Nemačku, nekim dobrim ljudima koji su spremni da ih prihvate. A ja, kao što sam to i dosad činio, sve moje novčane nagrade dajem za decu bez roditeljskog staranja...

Odakle ste krenuli u život?

Rođen sam u Beogradu, ali sam detinjstvo proveo u Nišu kod majčinih roditelja, kod deke Svete i bake Natalije. Jer, moji su se razveli kad sam imao samo dve godine. Otac Vladimir je bio glavni urednik ,,Duge", a majka Olivera profesor istorije u zemunskoj gimnaziji. Baka mi je tada govorila: ,,Tvoji imaju svoje porodice, a ti si sam, moraćeš sve sam i da uradiš". Njena deviza je bila: ,,Nije samo važno učestvovati, važno je pobediti", kao i ,,Prvo traži krivicu u sebi, a onda u drugima"... I, da bih dobro razumeo druge naučio sam još četiri jezika: češki, francuski, italijanski i engleski.

Koliko ste se davali sportu?

U Nišu sam zavoleo konjički sport. Bio sam član kluba Čegar. Tri godine sam jahao. A istovremeno sam se veoma aktivno bavio stonim tenisom. Imao sam svoj sto u velikom dvorištu. To je bio rezervni sto kluba Poštar. Tada sam igrao, kao član kluba, i na nekim ozbiljnim turnirima, kao profesionalac.

Koji sport je sad Vaš?

Samo plivanje. Toliko mi zdravlje dozvoljava. Pre četrnaest godina sam operisao kičmu, pa ne mogu više da jašem i igram stoni tenis. Ono što je bilo posebno lepo u konjičkom klubu je što smo i brinuli o konjima. Moj konj se zvao Alkron. Ono što je posebno lepo u tom sportu je i kontakt sa životinjom koja vas sluša i poštuje.

A da li ste se družili sa sportistima?

U vojsci, u Somboru, imao sam krevet pored Dragana Džajića, tada kapitena Crvene zvezde i fudbalske reprezentacije. On je voleo da se družimo zato što ga nisam gnjavio nekim fudbalskim pitanjima. Tu su još bili glumac Ivan Bekjarev, reditelj Slobodan Šijan, muzičar Zoran Simjanović...

Kako ste ,,ušli" u film?

Ta vrata mi je otvorio moj očuh Filip Aćimović. On je završio pravni fakultet. Bio je novinar, talentovani pijanista i govorio je sedam jezika! Međutim politički je ,,potonuo", pa se našao na ulici. I dobio je posao kao magacioner u Kinoteci. Ali, brzo je napredovao, pa je postao pomoćnik direktora. A ja sam, po njegovom predlogu, kao gimnazijalac, cepao karte na ulazu u Kinoteku. Naravno,gledao sam sve filmove i zavoleo tu umetnost.

Kako ste počeli?

Kao i svaki početnik. Krenuo sam sa amaterskim filmovima, a kad sam pomenuo akademiju Filip me je podržao. Kazao mi je: ,,Ako to želiš, onda to mora da bude najbolja škola". A to je praška Filmska akademija.

Ko je tu još bio od naših?

Pre mene od starijih su bili Goran Marković i Srđan Karanović, zatim Lordan Zafranović i Rajko Grlić. Kasnije je došao Emir Kusturica...

Kad ste napravili prvi film?

Bilo je to 1976. Imao sam 29 godina i u Pulu sam, posle festivala u Berlinu, gde sam dobio nagradu kritike, stigao sa filmom koji se naslanjao na ,,crni talas". Bio je to film ,,Čuvar plaže u zimskom periodu". ,,Crni film" u koji sam uneo elemente humora. Taj film se završava ulaskom moje generacije u tunel... U to vreme svi filmovi za Pulu prvo su išli na Vangu, kod Tita, pa u Arenu. Bila je to sudbina i mog filma.

I kako ste prošli na tom ispitu?

Kopije filmova su od Pule do Briona prevožene torpednom jahtom koju je vodio kapetan Leka. I svi smo mi, još u luci, čekali povratak Leke u Pulu sa istim pitanjem: ,,Kako je Tito reagovao"? Kad sam i ja sačekao kapetana Leku on je kazao: ,,E, ovaj film ,'Čuvar plaže'do suza jenasmejao i Tita i Jovanku". To je otklonilo sve ideološke sumnje u ,,čistotu" ovog filma. I ja sam, sa ovim filmom, dobio sve moguće nagrade, pa i – Zlatnu arenu!

Koliko ste još puta nagrađeni?

U Puli sam dobio Zlatnu arenu i za film ,,Poseban tretman". A i svi ostali, a dosad sam imao četrnaest filmova (sad završavam petnaesti), dobili su niz nagrada na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji... Na to ne mogu da se požalim. To su: ,,Pas koji je voleo vozove", ,,Vreme čuda", ,,Tuđa Amerika", ,,San zimske noći", ,,Anđeo čuvar", ,,Kako je Hari postao drvo", ,,Zemaljski dani teku", ,,Bure baruta"...

O čemu se radi u novom filmu?

To je srpsko-albanska priča ,,Svadbeno putovanje" (,,Hanimun")o dva mlada bračna para koji, svako na svojoj strani granice, prema Italiji, odnosno Mađarskoj, traže sreću u Evropi... Radnja se razvija tako što su oni, na taj put u ,,bolji svet", pošli nezavisno jedni od drugih, a kasnije se te dve priče, sudbinski, ali ne i fizički – prepliću...

Kako ste baš Vi pozvani u Njujork?

Direktor Muzeja moderne umetnosti Lorens Kardiš me pozvao, kao prvog reditelja sa Balkana, kome će Muzej napraviti retrospektivu filmova.Iako sam mu pomenuo dva rediteljska imena (Kusturica i Angelopulos) sa Balkana koja su, iskreno rečeno, veća imena od mog,on je dao objašnjenje da moji filmovi više odražavaju duh Balkana, nego njihovi... I posle uspešne retrospektive Muzej mi je otkupio tri filma koje nazivaju ,,Srpska trilogija". To su: ,,Bure baruta", ,,San zimske noći" i ,,Optimisti". Na otvaranju retrospektive jebilo predviđeno da bude i moj prijatelj, glumac Robert de Niro, ali, nažalost, nije mogao da dođe.

Šta se dogodilo De Niru?

Morao je da ide na operaciju ramena. I, sad je sa rukom sve, kako kaže, OK. Nas dvojica se znamo tridesetak godina, kad je došao na FEST. Tada sam mu bio domaćin. A Robert je u Srbiju dolazio nekoliko puta još kao student. I sad se seća jednog seljaka iz okoline Niša koji mu je, kad je pokraden, pomogao da se vrati kući. Sa tim seljakom je nekoliko dana brao lubenice, pa ih je potom prodavao na niškoj pijaci, a domaćin mu je za taj posao obezbedio smeštaj, hranu i pare... Poznajem i njegovu suprugu atraktivnu mulatkinju Dijanu Ebot i ćerku Drinu, koja je ime dobila po knjizi Ive Andrića. Robert je vrlo emotivan čovek.

Da li ste Vi emotivni?

Veoma. I to ne krijem. Naprotiv. Ko ostane bez emocija – nesrećan je čovek. I film bez emocija – nema svrhe.

Šta rade Vaši sinovi?

Vladimir (34) reditelj je i završava prvi igrani film ,,Đavolja varoš", a Petar (16) još ne zna šta će da bude. Moj savet im je uvek isti: radite šta hoćete. Pomoći ću vam, ali u tomešto radite budite najbolji.

Kako doživljavate mačizam i feminizam?

I jedan i drugi stav su vrsta nasilja. Odbijam sve oblike mišljenja sužene optike.

Kako birate glumce?

Uvek uloge biraju njih. Ali, najčešće su uz mene Miki Manojlović i Laza Ristovski. Oni su kompletni umetnici u svetskim razmerama.

Kako odmeravate snagu sa Kusturicom?

Emir Kusturica je osvojio dve ,,Zlatne palme" u Kanu i tu nema šta da se meri. On je u svetskim razmerama veoma poznat reditelj.

Za Vas kažu da ste strani plaćenik?

To obično kažu za svakoga kada ima puno uspeha u inostranstvu. Ali, vi verovatno mislite na zajedljive primedbe Dragana Bjelogrlića. Ničim izazvan, stalno me napada po nekim novinama.Ja to doživljavam kao njegov kompleks inferiornosti. U stvari, problem je, verovatno, što s njim ne radim, niti imam nameru (kao što s njim ne radi, na primer, ni Kusturica). Bjelogrlić, ruku na srce, ima neki lokalni uspeh. Uporan je i vredan radnik i uvek uz političare koji drže vlast. Nameće se. Ali, po meni, nije baš talentovan glumac, i tu mu nema pomoći.

Kako ste birali vaše žene?

Posle svega što mi se dogodilo imam utisak da su one izabrale mene. I uvek izgleda da je muškarac osvojio ženu, a, u stvari, ona izabere njega. Žene uvek biraju: i s kim će da budu i koga će da ostave. Ali, po njima, uvek su muškarci krivi za – sve...

Šta je najveća istina: strast, erotika ili ljubav?

Sve to. Odnosi o kojima pričamo ne idu odvojeno. Nema prave strasne ljubavi bez erotike. Kad se sretnu takva dva bića, a to nije čest slučaj, to je najveća životna sreća za oboje. U tom odnosu živim sa Kristinom!

Slavko Trošelj

politika.rs