Varvari (2014)

[Mark]

Aktuelni domaći film je i ostvarenje Varvari (2014).



Ovaj film kao scenarista i režiser potpisuje Ivan Ikić (1982) i radi se o ostvarenju na tragu filmova  kao što su Šišanje (2010) i Klip (2012). U njemu je glavni protagonista, Luka (Željko Marković) nesretni srednjoškolac, koji sa svojom disfunkcionalnom porodicom, kao izbeglica sa Kosova i Metohije, već devet godina živi u Mladenovcu. Osim toga što živi bez oca, koji je nestao nakon rata, i što je maloletni delikvent o kojem se stara socijalna radnica (Marina Vodeničar), Luka je i deo bande fudbalskih huligana - Varvara, koji su ujedno i radna snaga lokalnog krimi-ganga.


Poput protagonistkinje iz filma Maje Miloš, i Luka je dete odraslo uz turbo-folk, srpsku ultratreš televiziju, ulično nasilje i krimi-idole. Njegov život prolazi u bežanju od škole, izbegavanju socijalnih službi, nasilju na fudbalskim utakmicama i alkohoilisanju po noćnim klubovima. Ali, u njegovom haotičnom životu ipak figuraju dva glavna cilja: pronaći oca, koji ga je napustio i povratiti svoju bivšu djevojku Stafanu (Marija Rakić) koja je zbog promiskuiteta, raskalašnog života i viralnih klipova postala lokalna atrakcija. Uz reference na kultno ostvarenje Rane (1998), film Varvari je prikaz još jedne generacije mladih koja odrastaju u brutalnim posleratnim vremenima srpske tranzicije i kao deo društva u kojem su napuštene sve moralne vrednosti i sve formule normalnog življenja. Kao deo takvog društva mladi s vremenom od žrtava koje trpe posledice loših okolnosti postaju faktor zla i sudionik u začaranom krugu nasilja, društvenog propadanja i opšteg pada na samo dno ljudskosti. Film Varvari je dakle još jedno od onih ostvarenja, prema kojima ćemo pamtiti prve dve decenije XXI veka u Srbiji. U filmu Varvari uloge tumače i Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Aco Ćirović, Aleksandar Pitulić i Lidija Popović.

[BladeRunner]

U pjesmi ,,Očekujući varvare", grčki pjesnik Konstantin Kavafi piše stih ,,Neki ljudi su stigli sa granice i rekli da varvara više nema. Pa sad, šta ćemo bez varvara? Oni su ipak bili neko rješenje." Vođen ovom mišlju, režiser i scenarista Ivan Ikić snima film o odrastanju mladih u tranzicijom opustošenoj Srbiji.

Luka (Željko Marković) i Fleš (Nenad Petrović) su članovi ,,Varvara", navijačke grupe iz Mladenovca. Nakon što Fleš sa tribina predmetom pogodi igrača kome dobacuje rasističke uvrede, mafijaš Pitulić (Aleksandar Pitulić) od Luke traži da tog fudbalera dovozi na treninge. Vremenom, Luka će se sprijateljiti sa njim, a ujedno će početi i potragu za svojim nestalim ocem.

,,Varvari" po tonu odgovaraju filmovima kao što su ,,Klip" ili ,,Tilva Roš". To znači da i ovdje imamo prikaz omladine koja pokušava da se osmisli u svijetu propalih vrijednosti. Pored toga daje se, odnosno nameće, prilično jasan politički stav koji je na tragu ,,Šišanja" Stevana Filipovića. Tako ,,Varvari" pokazuju da je savremena srpska kinematografija i dalje nesposobna da prikaže mladog, obrazovanog i poštenog nacionalistu, koji istovremeno neće biti maloumni šovinista.

U političkom smislu, djelo otvoreno dekonstruiše nacionalni mit o Kosovu i Metohiji, a suptilno glorifikuje Evropsku uniju. Dekonstrukcija počinje od porodice i posredno se bavi nestancima Srba na Kosovu. Iako Luka na početku misli da mu je otac tamo nestao, kasnije se ispostavlja da je njegova smrt izrežirana kako bi porodica dobila stan. Miting u Beogradu tokom proglašenja nezavisnosti Kosova je sveden na razularenu masu koja razbija izloge i krade patike. U sceni u kojoj Luka prilazi specijalcima koje želi da napadne, jedan od njih ga tjera riječima "Slepče jedan mali". Iako je teško zamisliti policajca koji će tako nešto doviknuti demonstrantu, ovim se implicira da su nemiri organizovani od strane policije, te se tako postiže neobična inverzija u kojoj sistem, a ne demonstrant, izgovara političke parole. Jasno je da svaka scena u kojoj se nalaze moralno posrnuli junaci u kadru ima zastavu Srbije, sliku Bijelog Anđela ili poster Vojislava Šešelja. Iako se film dešava 2008-e godine, autoru kao da je nedostajalo dovoljno hrabrosti da ode korak dalje pa da, pored njega, na zid okači i njegove stranačke kolege iz tog perioda. Ikonografija se mijenja u kancelariji osjećajne službenice iz centra za socijalnu zaštitu, na čijem stolu je predvidljivo pobodena zastavica Evropske unije. Tako se ,,Varvari"od filma o navijačima pretvaraju u navijački film, što se teško može opisati kao kvalitet.

Sa druge strane, potraga za identitetom je sjajno analizirana, zbog čega će upečatljiv kraj neosporno potresti gledaoca. Naime, Ikić od početka inteligentno analizira Lukine pokušaje da pripada bilo čemu. Porodica, kao osnovna gradivna komponenta, se prva odbacuje, zato što je Lukina majka opsjednuta površnim polusvijetom sa televizije, dok ga brat bukvalno izgladnjuje. Ljubav se takođe brzo izjalovi, jer se ispostavi da je djevojka u koju je zaljubljen sponzoruša koja ni sama ne zna šta želi. Pripadnost naciji se razara u sceni u kojoj Luka shvata da su demonstracije instruisane od strane vlasti i da služe samo kako bi se planski kanalisalo nezadovoljstvo naroda. Tako Luka postaje prazna ljuštura lišena socijalnog konteksta koja je nesposobna da se uklopi u bilo koju društvenu strukturu. Kako je teret samoće neizdrživ, on oslobođenje nalazi u navijačkoj grupi koju kontrolišu mafijaši, a koja ga ne želi zato što je previše častan. Upravo zato, Luka će od svih prevara koje ga okružuju odlučiti da odabere onu koja mu se čini najmanje lažnom. Iako je riječ o još jednoj iluziji, njegov pojedinačni identitet će se na kraju poništiti i ponovo osmisliti u grupnom bez koga, odnosno uprkos kome, ga je bilo nemoguće i definisati.

Ako se izuzme stilska repetitivnost prikaza gradova koji liče na kulise za spotove ,,Goribora", ,,Varvari" su korektno i zaokruženo debitanstvo ostvarenje u kome nametljiv autorski stav nije uspio da istisne kvalitet. Ostaje da vidimo šta će biti kada u takvim gradovima nešto zaista počne da se dešava, jer tematizovanje ispraznog nedešavanja počinje da izlazi iz mode, bez obzira na parole.

"Vijesti", 9.20.2014

[Father Jape]

http://slovopres.com/?p=1979

[Ghoul]

mnogo ste bre nežni prema tim varvarima, pa čak i mnogopoštovani blejd raner. ček da se vratim kući pa da objasnim kakvo je to đubre...

[BladeRunner]

Učinilo mi se da piše "blaženopočivavši"

[crippled_avenger]

Blade, ne bih se složio sa time da VARVARI dekonstruišu narativ o Kosovu i Metohiji. Štaviše, iako je film "ab initio" izdajnički jer stavlja fokus na rušilačke događaje tokom većim delom mirnog protesta u Beogradu, oko ostalih stvari je prilično uzdržan. U tom smislu, poruku možemo shvatiti dvojako, kao da je nacionalna borba zapravo zabava za obespravljene, ili da je ona danas zapravo samo njima prepuštena jer nemaju šta da izgube. Tvoja analiza je možda tačna u pogledu pretpostavke šta je autorov lični stav, to već ne znam jer ga ne poznajem dovoljno, ali iz filma se to ne vidi na takav način.   

[BladeRunner]

Hej Kriple,

Ja sam to napisao ponajviše zbog oca glavnog junaka. Znači, film se nestalim Srbima sa Kosova i Metohije bavi tako što oni nisu nestali, već se kriju ne bi li dobili pomoć. Znači, u prvom repertoarskom srpskom filmu ikada (ispravi me ako griješim) u kome se govori o "nestalom Srbinu sa Kosova", ispostavlja se da on baš i nije nestao ili ubijen, nego da je živ i zdrav - u Beogradu.

Ako je konstrukt da je na Kosovu ipak bilo ubijanja i otimanja Srba, prikaz živog oca je, po meni, dekonstrukcija tog konstrukta. I pazi, ja ne govorim o legitimitetu te dekonstrukcije (niti imam pravo da to radim), nego je samo primjećujem.

[Джон Рейнольдс]

"Варвари" су ужасно репетативни, што се може оправдати миљеом протагониста - сцене иду у круг - фудбал, испразни "брте ово брте оно" разговори, треш породица, рибе, туче, фудбал, приче, треш породица, рибе, туче, итд... Све се врти око тога. Једино што искаче из те репетитивности, а не заборавимо да се све догађа у малом месту, јесте одлазак у Београд и парола "Косово је срце Србије". Ако већ гледам филм као целину, оно што искаче из целокупног тона, то је акцентовано. А акцентована је, кроз овај покушај суптилности, она грађаноидна фраза "Косово за патике".

"Варвари" су срање и зато што се навијачима опет баве људи који су стадион видели само на страницама "Блица", промашује се суштина те навијачке приче и по ко зна који пут се (баш као у жутој штампи) скреће на тугаљиве приче о разореним породицама, нездравом друштву, гравитирање ка чопору, младима на странпутици (а лепо оној службеници на столу стоји заставица ЕУ, сјајно примећен детаљ) и осталим просеравањима, док се омашује суштина коју је досад најбоље дотакао филм I.D. А то је да сва та навијачка цимања имају у основи то да је све то - забавно! "Хоризонти у магли" су успели да сличан стил живота објасне реченицом "суштина је у карању", овде је суштина у забави. "Варвари", наравно, немају толико памети и не само што омашују ту суштину него својом тугаљивошћу остављају чудновато непријатан осећај, нешто налик трансферу блама. Филм је издајнички на више нивоа.

[Mark]

Da nam je da doživimo pa da neko konačno snimi taj "patriotski" ili bar "ne-izdajnički" film

[tomat]

Da nam je da doživimo pa da neko konačno snimi taj "patriotski" ili bar "ne-izdajnički" film

Uslovna sloboda?

[Джон Рейнольдс]

"Хоризонти у магли"

"Пејзажи у магли", стоко безрепа!!!

[BladeRunner]

Pravi trenutak da se reprizira ID!

"Pejzaže u magli" nisam gledao (računam da je sramota). Jel' to ovo: https://www.youtube.com/watch?v=-g2VrF-ToWs ?

[crippled_avenger]

Ivan Ikić je filmom "Varvari" uspešno položio praktičan ispit iz sedme umetnosti i uz "Vir" Bojana Vuka Kosovčevića iznedrio za sada najbolji debitantski domaći film u ovoj deceniji. Ispostavlja se da filmofili ipak imaju čemu da se nadaju iz zemlje bez budućnosti

Marko Nikolić

Angažovani talas pokrenut filmovima Šišanje i Klip dosegao je svoju najnižu tačku u trenutku kada su Varvari počeli svoj bioskopski život – delom i zbog toga što su ostvarenja Filipovića i Miloševe igrali na kartu kontroverze i suvog didaktičkog pristupa bez nekog većeg i sočnijeg komada filmskog mesa u vitrini. Iako sa svojim prethodnicima deli "pogled sa strane" (na šta ćemo se vratiti), Ikićev debi  nudi superiornije rešenje jednačine u kojoj su se njegove kolege pogubile sa nepoznatama – u slučaju Miloševe sama filmska radnja i nepostojeća motivacija protagonista u njoj (tačnije bez nje) se pokazala kao preveliki zalogaj, dok je Filipović u Šišanju na samo korak od provalije ideološkog pamfleta platio danak stereotipima. Ako uzmemo kao početnu tačku Morenov iskaz da nam film kao medijum pomaže da shvatimo ljude koje inače ne razumemo, Ikićeva studija o od života deklasiranim tinejdžerskim navijačima iz Mladenovca pažljivo se uklapa u taj smisleni mozaik i uz Kosovčevićev Vir predstavlja važan novitet u izlogu srpske kinematografije. Zato je pomalo sudbinski nepravedno što će Varvari iz čisto temporalnih razloga ostati u senci izvikanijih a nekvalitetnijih dela sa kojima, ispostaviće se, deli samo slične teme.

Varoška razglednica ruinirane srpske kasabe u kojoj se svako poznaje sa svakim, dok se u njoj malo šta dešava, osim blejanja sa ekipom, vikendom na stadionu, radnim danima u teretani i folkoteci dobija svoj životni impuls u liku glavnog junaka, maloletnog Luke (fenomenalna uloga naturščika Željka Markovića), izbeglice sa Kosova, navijača i sitnog delinkventa koji je već imao problema sa zakonom, i njegovog ortaka, napucanog Fleša (manje dobar, ali podjednako autentični naturščik Nenad Petrović).  I dok Fleša zanimaju prangije, tuče, neredi i privođenje riba preko društvenih mreža, dakle sve što vole mladi, Luka se nalazi između čekića i nakovnja, uslovne kazne, nerešeno-maglovite porodične situacije i neuzvraćene ljubavi bimbo lokalke. Kontrastiranjem svoja dva junaka, Ikiću polazi za rukom da probuši opnu pojavnog i podari nam na uvid ono slabije vidljivo.

Istorijski kontekst je najbliža prošlost – jednostrano proglašenje nezavisnosti takozvane države Kosovo, koja u 2014. godini izgleda kao da se dogodila pre 500 godina, s obzirom na istorijsku centrifugu u kojoj se vrtimo otkad znamo za sebe. Iako u brojnim sekvencama film, Ikiću uglavnom uspeva da odoli iskušenjima uobičajene stereotipizacije prikazujući "fašiste", "rasiste" i "stoku" sa primerno univerzalne humanističke tačke gledišta – dakle kao ljude, on propušta priliku da ličnom bojom dirne u kamen zakovani ideološki kontekst ulične reakcije u Beogradu na ovaj istorijski događaj u kome su manihejski već podeljene uloge a otimačina dela državne teritorije bačena u senku grabeži odevnih artikala i uličnog divljanja, ruku na srce ništa manjeg nego 9. marta ili 5. oktobra, bar onoliko koliko me sećanje služi, a služi me još uvek veoma dobro, koliko god da je tako nešto danas nepristojno reći. Pričati istinu je uvek neprijatno, a ovakva gruba pojednostavljivanja striktno su u službi vladajuće ideologije na svakoj tački sveta, pa i u ovom razrovanom kondominijumu. No, da nije bilo tako, onda ne bi ni bilo (relativno malih) para od ministarstava kulture Srbije i Crne Gore, čime ova priča počinje da se vrti u krug... Država ne valja i uglavnom je nema, a opet je vrhovno merilo vrednosti – krajnja tačka na horizontu karijernih "intelektualaca".

Tu se vraćamo na već pomenuti "pogled sa strane" i titoistički imperativ angažovanosti koji se zapatio u srpskom/jugoslovenskom filmu. Socijalna radnica u ulozi Marine Vodeničar eho je svih tih Skupljača perja, Specijalnih vaspitanja, Sivih domova, Zaboravljenih i Male u bitno promenjenim društvenim okolnostima. I dok je u prethodnom sistemu ovaj preovlađujući stil imao svoje ideološko utemeljenje u proleterskom slavljenju "malog čoveka", za šta su šojićevske "jagnjeće brigade" rado drešile kesu za zamašćenim, prepunim astalima, danas u ideološkom vakuumu gde starog više nema, a novo nikome nije jasno šta je (ako se to uopšte ikako može definisati), "angažovanost" predstavlja sigurnu luku u prećutnoj društvenoj igri nezameranja i nebavljenja samim sobom.  Zbog same prirode relativno skupog posla, filmom se bave pripadnici srednjih i viših klasa, dok su filmovi uglavnom o onima na dnu društvene piramide – bilo da se problemu pristupa antički (Pušićevo Odumiranje, Novkovićev Beli beli svet) bilo moderno (svi ostali a pomenuti, uz recentne srpske filmove ratne tematike koji se svode na knjiško posipanje pepelom). Time se do "autentičnosti" stiže različitim varijacijama falsifikovanja svesti – a srpska i međunarodna publika za sada ostaju uskraćene za lokalnu jetkost briljantne Sorentinove "Velike lepote" ili nenadmašnih Prustovih opisa stanja stvari u francuskom društvenom kremu. Neodgovaranjem na izazov vremena da se bavi moćima i sudbinama "novočoveka" u Srbiji, uhlebljenog po korporacijama, nevladinim organizacijama, predstavništvima stranih firmi ili PR kompanijama, srpska kinematografija ostaje hendikepirana onoliko koliko insistira na fokusiranju na srcelomnim zicerima.

Zbog čega sve ovo pišem? Zato što je Ikić svojim debitantskim "pogledom sa strane" pokazao da ima talenat da se umetničkim sredstvima porve sa ključnim društvenim pitanjima ove epohe, jer je sa vanrednim razumevanjem na primeran način prikazao funkcionisanje mehanizama moći od sredine ka dnu u pojam ubijenog, atomizovanog i žestoko podeljenog srpskog društva u kome bukvalno sve što postoji funkcioniše sa ciljem da te uništi. Ne insistirajući na poučnosti, Varvari su na jedan topao i razumljiv način uspeli da pripadnicima novih generacija ukažu na neke od tih kompleksaških mačo ćorsokaka. To je dobar start. Za nešto više, potrebni su nam filmovi o "pravim putevima"...

U nedavnom intervjuu beogradskom Vremenu, Ikić oštroumno zapaža da "ne poznaje nijednu naciju koja se toliko bavi slikom o sebi, a ne sobom." U odličnom sportskom dokumentarcu Dva Eskobara,  vidimo da slične "zao glas se čuje najdalje" more prave bore i, recimo, Kolumbijcima. I vreme je da se pozabavimo sobom. Sami.

http://slovopres.com/?p=1979

[crippled_avenger]

Johne, ja se ne slažem. Ovi klinci u VARVARIMA su koautori filma jer su oni u stvarnosti to što igraju na ekranu. Primedba da se navijačima bave oni koji ih ne poznaju je opšte mesto. Evo, imao si film koji su snimili iskusni navijači o navijačima - znaš kako se zove? ARTILJERO

A on je osam puta gori od VARVARA i barem dva puta od ŠIŠANJA. Dakle, to sa navijačima koji snimaju o navijačima nije argument.

[Джон Рейнольдс]

Једино ако је Икић ишао по стадионима, јер ако мислиш на ове клинце њих је сценарио упутио на опште место, а то је оно о чему сам горе писао - теза типа "све је то због друштвене климе, разорене породице и (ово је курвински провучено) паролашког национализма". Није мени аргумент да навијачи не снимају о навијачима, већ се промашује суштински вероватно најзначајнији аспект те приче - забава, дружење, стил живота који је практично посао 24/7 и захтева потпуну посвећеност.

Ово је, кад се све оголи, причица о дечаку који тражи изгубљеног оца, то што је навијач је потпуно неважно, могао је и аутомеханичар проблематичног понашања да буде. Али је превише филмског времена отишло на навијаче и дешавање у вези с тиме, па је филм на крају ни овамо ни онамо, прецизније - није нигде.