Jevtropijevićka, reaguj!

[lilit]

stanje u društvenim naukama >
Tri ne – znanje, jezik i podsticaj
dušan pavlović, branko urošević

U ovom tekstu želimo da objasnimo zbog čega je kvalitet istraživačkog rada u društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i šta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo. Smatramo da je glavni razlog za to niska međunarodna konkurentnost domaćih istraživanja i istraživača u ovim oblastima

Konkurentna naučna zajednica u međunarodnim okvirima jeste ona čiji članovi redovno objavljuju svoje knjige za strane izdavače, tekstove u međunarodno priznatim akademskim časopisima (časopisi sa tzv. SSCI liste, a, posebno, u vrhu te liste) i učestvuju na prestižnim međunarodnim konferencijama. Naši društvenjaci po ovim pitanjima pokazuju, u srednjem, mršave rezultate. Za to postoje bar tri razloga. Jedan manji deo akademske zajednice ne zna nijedan strani jezik, pa shodno tome ne može uopšte da čita (a kamoli piše za) međunarodne časopise, osim one u neposrednom okruženju. Veći deo istraživača i profesora univerziteta, međutim, ima samo pasivno znanje stranog jezika. To znači da može da čita stranu naučnu literaturu, ali da ne može da piše na stranom jeziku, niti da ga tečno govori. Pošto je za objavljivanje na stranom jeziku neophodno aktivno znanje jezika, broj domaćih društvenih naučnika koji je onesposobljen za objavljivanje u međunarodnim časopisima penje se, po našoj slobodnoj proceni, na više od 70 odsto ukupnog istraživačkog i profesorskog kadra u Srbiji.

Drugi važan razlog je to da naši istraživači u oblasti društvenih nauka mnogo ređe od istraživača u oblasti prirodnih nauka doktoriraju na vrhunskim svetskim univerzitetskim centrima. Kao rezultat toga, njihova znanja često ne dosežu ono što bi se moglo nazvati vrhuncima naučne misli u datom trenutku, jer im, sa jedne strane, često nedostaje metodološka priprema za istraživanja, kao i informacije o tome koja su istraživanja sada u svetu posebno važna. Tome možemo dodati i to da se vrlo malo izdvaja za organizaciju naučnih seminara, sa retkim izuzecima (u poslednje vreme, na primer, Narodna banka Srbije pokrenula je veoma uglednu seriju istraživačkih seminara iz oblasti ekonomije na kojima drže predavanja vodeći svetski ekonomisti, jedinu takvog kvaliteta u regionu).

SISTEM: Međutim, postoji jedan još važniji, sistemski razlog koji odvraća domaće društvene naučnike i istraživače da objavljuju u međunarodnim časopisima ili nude svoje knjige stranim izdavačima. Sistem podsticaja koji naučnike nagrađuje za objavljene radove je, iako kvalitativno dobro zamišljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstiče da (komparativno većom nagradom) pišete na stranom jeziku i nudite svoje tekstove za objavljivanje u stranim časopisima, sistem vas podstiče da pišete na srpskom i šaljete tekstove u domaće i regionalne akademske časopise.

Na osnovu Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja, i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživanja iz 2008. godine, ako objavite rad u vrhunskom međunarodnom časopisu, dobijate osam poena; ako objavite rad u domaćem vrhunskom časopisu, dobijate tek duplo manje. Slična situacija je i sa knjigama: za monografiju međunarodnog značaja dobijate deset poena; za monografiju na srpskom kod domaćeg izdavača pet. Dakle, dovoljno je da napišete dva teksta na srpskom (ili dve knjige), i dobili ste isti broj poena kao neko ko je uspeo da objavi za vrhunski međunarodni časopis ili renomiranu svetsku izdavačku kuću. (Za neupućene: poeni, bez obzira na to da li su dobijeni za knjigu, tekst ili konferenciju, bitni su za istraživače i profesore univerziteta, jer od njihovog zbira zavisi da li istraživač može da pređe u više zvanje ili bude bolje rangiran na istraživačkom projektu koga finansira ministarstvo.)

Međutim, objaviti tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu nije samo duplo, već višestruko teže jer, osim efekta veće konkurencije, validnost istraživačkog rada evaluiraju eminentni međunarodni stručnjaci iz oblasti o kojoj pišete. U takvim okolnostima ne možete nikoga da prevarite pišući o stvarima o kojima malo znate (česta pojava kod dela naših istraživača i univerzitetskih profesora koji objavljuju u domaćim časopisima). Za razliku od toga, u značajnom broju domaćih časopisa uopšte nema tzv. slepe recenzije, ili je ona uglavnom formalne prirode. Mnogi domaći naučni časopisi objavljuju sve što im se preda za objavljivanje, bez ikakvog filtera.

U nekim oblastima društvenih nauka, kao što je ekonomija, objavljivanje i samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestižnijih svetskih časopisa dovoljno je da vam izgradi solidnu međunarodnu reputaciju kao istraživača, dok je objavljivanje tri-četiri takva rada u toku akademske karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat stručnjak. Za jedan takav rad istraživaču nekada nije dovoljno ni pet-šest godina mukotrpnog rada. Kod nas, međutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata, niti vrednovana.

KONFERENCIJE: Pervertirani sistem nagrađivanja se još jasnije vidi kada se uporedi sistem nagrađivanja za učešće na međunarodnim i domaćim konferencijama. Ako učestvujete na prvoj dobićete tri poena; ako učestvujete na drugoj, dobićete dva poena. Zašto bi se domaći istraživači trudili da konkurišu za učešće na međunarodnim konferencijama, ako im učešće na dve domaće konferencije (koje često organizuju njihovi prijatelji) omogući veći broj poena od učešća na međunarodnoj konferenciji? Razume se, učestvovati na međunarodnoj konferenciji je daleko teže nego na domaćoj iz istih razloga kao i objavljivanje u stranim časopisima: konkurencija za učešće na međunarodnim konferencijama je veća, pa je na njima višestruko (a ne samo za trećinu) teže biti primljen nego na domaćim okruglim stolovima (koji se često ministarstvu prijavljuju kao konferencije). Takođe, pravi se mala ili nikakva razlika u vrednovanju različitih međunarodnih konferencija. Konferencija sasvim lokalnog značaja u nekom od gradova bivše SFRJ može da donese isti broj poena kao i učešće na konferenciji svetskog formata (recimo, American Economic Association Meeting, koji se održava jednom godišnje, i na kome učestvuju samo najeminentniji ekonomisti današnjice).

Posle ovih uvida, može se zaključiti sledeće: sistem podsticaja za istraživački rad ne pruža motivaciju istraživačima i profesorima da objavljuju u vrhunskim međunarodnim časopisima i učestvuju na vrhunskim međunarodnim konferencijama. Umesto toga, on nagrađuje zatvorenost u domaći (ili, u najboljem slučaju, bivše SFRJ) akademski prostor, podstičući na objavljivanje u domaćim časopisima i učešće na domaćim okruglim stolovima.

Činjenica da domaći društvenjaci retko objavljuju u inostranstvu i malo ostvaruju kontakte sa stranim društvenjacima ima reperkusije na ostale aspekte istraživanja u društvenim naukama. Prvo, najveći broj domaćih istraživačkih radova je deskriptivnog karaktera. Politikološka, ekonomska i pravna literatura se uglavnom svodi na prepričavanje. Domaći tekstovi i knjige pucaju od fraza i citata velikana iz istorije ekonomske, političke ili filozofske misli. Iza toga, međutim, često stoji teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim konceptima koje su razvili velikani društvene misli objasni stvarnost u kojoj se nalazimo. Pod teorijskim istraživanjem, kako studenti tako i mnogi njihovi profesori i istraživači, često podrazumevaju prepričavanje nečije tuđe teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logičke strukture, a ne pokušaj da se formalno-logički utemelji neka nova teorijska postavka koja objašnjava neki problem sa kojim se suočavamo. Odsustvom baza podataka (kao i, često, odsustvom znanja statistike i ekonometrije) pravda se mali broj kvalitetnim empirijskih radova. Stoga, često, domaći istraživački radovi zapravo ništa ne istražuju, već prepričavaju već poznato. Takvi bi radovi, čak i kada bi bili prevedeni na savršeni strani jezik, teško ušli u uži izbor za objavljivanje i u manje prestižnim časopisima. Nasuprot ovakvim radovima, istraživanja koja se mogu objaviti u vodećim međunarodnim časopisima su dominantno fokusirana na teme od velikog značaja, i imaju za cilj da objasne sa raznih strana neki važan fenomen. Veća izloženost međunarodnoj konkurenciji (koja bi bila posledica većih nagrada za objavljivanje u stranim časopisima) podstakla bi narednu generaciju istraživača da više objašnjava svet u kome se nalazi, a da deskripcija bude u funkciji naučnog objašnjenja.

NASTAVA: Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači. Na mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći profesori koji i dalje recikliraju svoje udžbenike od pre 30 godina i malo rade na sopstvenom usavršavanju. Naime, opšte je raširena praksa da najveći deo redovnih profesora prestane da prati savremenu literaturu i piše radove. (Podaci o produktivnosti domaćih istraživača i profesora nisu tajna. Sve je dostupno na http://www.vbs.rs/cobiss/). Razlog tome nije lenjost, već činjenica da prosečnog profesora fakulteta, kada dosegne status redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne radove, pa ni da piše nove udžbenike ili monografije. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju nešto da objavljuju da bi prešli u viši status. Redovni profesor može do penzije da čita novine. Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode fakultetima, studijskim programima i skoro svim kursevima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova koji završavaju doktorate sa skromnim znanjem nakon čega im ne preostaje ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje makar jednog stranog jezika).

Iz naše analize proizilazi zaključak koji je važan za preporuke koje slede na kraju teksta. Istraživači i profesori su ljudi kao i svi ostali. Osim retkih izuzetaka koji postoje svuda, da bi naučni radnici nešto radili, potrebno je da za to postoji odgovarajući podsticaj. Kako smo pokazali, sistem nagrada ne podstiče domaće društvenjake da budu međunarodno konkurentniji. Gledište po kome su istraživači i profesori univerziteta nad-ljudi koji će sami znati da odrede koliko je potrebno da rade da bi proizveli teorijska dela od kojih nam svim zastaje dah naivno je. Razume se, nije reč ni o kakvoj naivnosti: sistem pravila su napravili ljudi koji žele da se postojeći sistem podsticaja održi. To su (uglavnom) istraživači i redovni profesori univerziteta koji loše vladaju stranim jezikom, ne objavljuju za strane izdavačke kuće i časopise, retko posećuju međunarodne konferencije, a na predavanjima studentima pričaju o naučnim teorijama koje su bile aktuelne kada su oni birani u asistente.

PREDLOG REŠENJA: Predlažemo nekoliko rešenja koja će omogućiti veću međunarodnu konkurentnost domaćih istraživača.

Potrebno je izvršiti reviziju pondera za knjige objavljene za renomirane međunarodne izdavačke kuće, tekstove objavljene u najprestižnijim međunarodnim časopisima, i učešće na prestižnim međunarodnim konferencijama u odnosu na domaće ekvivalente: umesto da tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu i učešće na vrhunskoj međunarodnoj konferenciji vredi duplo više od teksta u domaćem časopisu i učešća na domaćoj konferenciji, potrebno je da vredi najmanje pet-sedam puta više. Alternativno, prilikom promocije u više zvanje trebalo bi omogućiti da objavljivanje makar samo jednog rada u vrhunskom časopisu bude dovoljno za unapređenje u više zvanje, bez dodatnog čekanja. Na taj način, oni koji to žele, imali bi podsticaj da pored domaće izgrade i međunarodnu naučnu reputaciju.

Potrebno je izvršiti reviziju pondera koji se dodeljuju domaćim časopisima. Nelogično je da domaći časopis koji nema "slepe" recenzente i nema međunarodnu redakciju bude na listi "časopisa od međunarodnog značaja verifikovanih posebnom odlukom ministarstva" (kategorija M24), koji nosi četiri poena za objavljeni tekst, ako najveći broj tekstova koji se u njemu objavljuje ne zavređuje da se objavi ni u drugorazrednom međunarodnom časopisu. Time bi se izdvojili istinski kvalitetni domaći časopisi od onih manje kvalitetnih.

Razume se, da bi preporuka (2) bila moguća, Matični odbor za društvene i humanističke nauke treba da bude sastavljen od domaćih istraživača sa međunarodnom reputacijom, tj. od ljudi koji imaju dokazanu sposobnost da objavljuju radove u vrhunskim međunarodnim časopisima za odgovarajuću naučnu oblast.

U cilju podsticanja istraživačkog rada na univerzitetu, profesori koji aktivno publikuju u prestižnim stranim časopisima trebalo bi da, bez smanjenja plate, imaju znatno manje predavačkih obaveza. Sa druge strane, profesori, uključujući tu i redovne profesore, koji ne objavljuju u prestižnim časopisima treba da imaju povećani broj časova uz istu platu. Time bi se stimulisao istraživački rad na fakultetima (ovakva praksa daje izvanredne rezultate u Španiji).

Treba ukinuti izbor na predmet, i umesto toga uvesti konzistentno izbor na određenu širu naučnu oblasti. Važno je da periodički svi profesori predaju sasvim nove predmete, jer tako šire svoje horizonte. Izbor na predmet je anahronizam prisutan, koliko je nama poznato, manje-više još samo u zemljama bivše Jugoslavije. Treba razbiti svaku vrstu predavačkih monopola u okviru fakulteta, sa ciljem dramatičnog poboljšanja kvaliteta predavanja, veće veze sa praksom i boljom naučnom osnovanošću kurseva.

Fakulteti i naučnoistraživački instituti treba da širom otvore vrata kvalitetnim ljudima koji aktivno rade istraživanja, a posebno onima koji su doktorirali na prestižnim stranim univerzitetima i žele da se vrate u Srbiju. U tom smislu potrebno je hitno ukinuti procedure nostrifikacije koja predstavlja jedan arhaičan, davno prevaziđen oblik održavanja domaćeg monopola u obrazovanju. Takođe, država bi mogla da stvori fondove za povratak naučnika iz inostranstva tako što bi, recimo, plaćala njihov rad direktno prve tri godine, tokom kojih bi oni mogli da nađu zaposlenje na odgovarajućim naučnoobrazovnim ustanovama (slična procedura, sa uspehom, se primenjuje u Španiji). Time bi se smanjio otpor domaćih obrazovnih institucija (što je inače veliki problem) prema potencijalnim povratnicima.

Svaka institucija, i svaki pojedinačni profesor treba da ima javno dostupne CV-jeve u elektronskoj formi sa spiskovima svih svojih publikacija. Upoređivanje publikacija svih profesora i institucija, njihova javna dostupnost, stvaraće postepeno pritisak na one manje produktivne kolege i institucije da povećaju svoju istraživačku produktivnost.

Država mora da obezbedi znatno bolji pristup elektronskim bazama podataka, kao i sredstvima za putovanja na prestižne međunarodne konferencije za društvenjake. To je, za poboljšanje naučne klime u Srbiji, mnogo važnije nego, recimo, izgradnja stanova za naučnike koji treba da se vrate iz inostranstva.

Dušan Pavlović, Fakultet političkih nauka, Beograd
Branko Urošević, Ekonomski fakultet, Beograd

http://vreme.com/cms/view.php?id=995996

Zanima me šta misliš o ovom tekstu? (naravno, ni drugima nije zabranjeno učestvovanje, javlja mi se da će se Bata sam javiti.  )
Ovo je negde i generalno mišljenje prirodnjaka glede teme, pa bi me interesovao pogled "iz unutrašnjosti".
Koliko je realan "predlog rešenja"? Meni se čini da je malo radikalan i zahteva oštre rezove, a mislim da radikalizam nikad ništa dobrog nije doneo. Odnosno, mislim da društvenjacima za ovakvo rešenje treba dati bar 20 godina za implementaciju, ali čini mi se da autori teksta ne zastupaju moj, benevolentni , pristup.

[mac]

Da li postoji neko rangiranje naučnih časopisa na svetskom nivou, toliko sveobuhvatno da pokriva i većinu domaće publikacije? Ponderisanje treba da se bazira na tom rangiranju i da bude dinamično. Ako se promeni rang lista, automatski se menjaju i koeficijenti za vrednovanje radova.

Uzgred, kako to rade drugi? Ja ne bih izmišljao toplu vodu, ako neki standardni sistemi već postoje.

[Mme Chauchat]

Unutrašnjosti, u smislu Levijatanovog trbuha...
U suštini, to je to i sve je živa istina, primenljiva i na humanističke nauke (o, slepa recenzijo, kako čeznemo za tobom). Ja imam samo jedan otklon, a to je činjenica da je sa ovim kriterijumima užasno teško biti npr. teoretičar ili istoričar književnosti i pisati nešto iole kvalitetno "makar" i za domaće časopise. Naime, za iole inventivan i doprinoseći naučni rad o književnosti treba dosta prostora, slaba je vajda od šest do šesnaest strana koliko je tekstovima najčešće dodeljeno mesta u domaćim časopisima i zbornicima (koji uglavnom poslednjih godina slabo ulaze raščlanjeni po saradnicima u cobiss, ili je bar to moje gorko iskustvo sa pretraživanjem istog). A za knjigu dobiješ poen više nego za takav članak.

Kako sam odokativno sračunala, po najnovijem setu kriterijuma ocenjivanja, prosečan istraživač-humanista mora da godišnje objavi jedno šest "naučnih" radova za A1 klasifikaciju. Kad se tome dodaju eventualne životne obaveze i sporost objavljivanja kod nas, jasno je kakva se nauka time forsira.

Da se razumemo, stvarno mislim da je i "publish or perish" politika kakvu forsiraju zapadni akademci krajnje pogrešna, kao i insistiranje na aktuelno-zabavnom aspektu svega živog da studentima ne bude dosadno; ali nekad mi se čini da smo ovde uspešno spojili najgore od starog i novog...

[Hobit]

Da li postoji neko rangiranje naučnih časopisa na svetskom nivou, toliko sveobuhvatno da pokriva i većinu domaće publikacije? Ponderisanje treba da se bazira na tom rangiranju i da bude dinamično. Ako se promeni rang lista, automatski se menjaju i koeficijenti za vrednovanje radova.

Uzgred, kako to rade drugi? Ja ne bih izmišljao toplu vodu, ako neki standardni sistemi već postoje.

Ovo je Srbija, i ''standardne sisteme'' možeš da okačiš mačku o rep

''Priča'' je ok, ali.... ''puca'' na par mesta
Više od pola dekana, po našim fakultetima, ne zna ni reč engleskog...
I ne mogu (neće) da ga uče
Imaju google prevodilac
Pa kada ubaciš  ''Ada Ciganlija'' - dobiješ  O Yes Gipsy Fox  

Ali, gde ''puca'' skroz...

''Takođe, država bi mogla da stvori fondove za povratak naučnika iz inostranstva tako što bi, recimo, plaćala njihov rad direktno prve tri godine, tokom kojih bi oni mogli da nađu zaposlenje na odgovarajućim naučnoobrazovnim ustanovama ...''

Nema šanse.
Tu, nemaš ''odgovor'' ni sa jedne strane
Ovima ne pada na pamet da daju pare, onima ne pada na pamet da se vraćaju ni za kakve pare, kada su se već, teškom mukom, posejali tamo

[Mme Chauchat]

Mac, rangiranja ima koliko voliš, problem je što naši časopisi i ti kriterijumi nisu uvek u ljubavi. Sistemi za određivanje citatnosti autora, impakt faktora itd - važi isto.
Naravno, snob u meni se javlja sa onim "zašto ja da budem sama sebi i menadžer i promoter i da kalkulišem sa poenima? Pustite me samo da radim ono u čemu sam dobra, a ko jebe slavu i pare!!" ali avaj, treba jesti...

[Josephine]

Pošto je za objavljivanje na stranom jeziku neophodno aktivno znanje jezika, broj domaćih društvenih naučnika koji je onesposobljen za objavljivanje u međunarodnim časopisima penje se, po našoj slobodnoj proceni, na više od 70 odsto ukupnog istraživačkog i profesorskog kadra u Srbiji.

Dobro, ovo je odokativna procena. Svakako je moguće snaći se za prevođenje teksta, pa čak i platiti. Veći problem je učestvovanje istraživača na međunarodnim konferencijama...

NASTAVA: Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači. Na mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći profesori koji i dalje recikliraju svoje udžbenike od pre 30 godina i malo rade na sopstvenom usavršavanju. Naime, opšte je raširena praksa da najveći deo redovnih profesora prestane da prati savremenu literaturu i piše radove. (Podaci o produktivnosti domaćih istraživača i profesora nisu tajna. Sve je dostupno na http://www.vbs.rs/cobiss/). Razlog tome nije lenjost, već činjenica da prosečnog profesora fakulteta, kada dosegne status redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne radove, pa ni da piše nove udžbenike ili monografije. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju nešto da objavljuju da bi prešli u viši status. Redovni profesor može do penzije da čita novine. Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode fakultetima, studijskim programima i skoro svim kursevima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova koji završavaju doktorate sa skromnim znanjem nakon čega im ne preostaje ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje makar jednog stranog jezika).

Tekst su pisali momci veoma upućeni u temu. Ovo je tačan opis stanja na fakultetima. Opšta letargija, nezainteresovanost, strah od onih koji znaju više, sujeta i sl. I za sve jeste kriv sistem i zatvorenost u njega. Moj fakultet ima četiri (!) istraživačka centra koji veoma malo rade, jer mnogi fakulteti nemaju međunarodne saradnje, niti su za "osveživanje" znanja zainteresovani.

Profesori metuzalemi (što ja volim da zovem gerontokratijom) recikliraju stare knjige, mentorišu naraštaje i tako ih upropašćavaju. Čast izuzecima (moja mentorka, koja je postdiplomske završila u Francuskoj i SAD-u, u 60. godini još uvek putuje po svetu na konferencije, ali je ovde sasvim izolovana u akademskoj zajednici), ali ovaj tekst treba štampati i deliti po društvenim fakultetima. Ja ću to da uradim.

Jedina dobra prilika za istraživače koji bi se bavili neispitanim ili novim društvenim fenomenima su nezavisni projekti, koje finansiraju fondovi nezavisni od fakulteta. Onda tu ima novca da se istraživanje obavi, da se napiše relativno dobar tekst, objavi, prevede i šalje u međunarodne časopise... No, i tu ima ograničenja, u smislu da takvi projekti uglavnom moraju da imaju i praktičnu vrednost, a i teško se dobijaju, jer su i u NVO sektoru zavladali korupcija i nepotizam.

Odličan tekst.

[džin tonik]

d. bitne inovacije dolaze jedino iz industrije ili u suradnji sa istom. jedino ona ima kapacitete koji su potrebni. bitne inovacije, znaci ne neka filozofska samozaljubljiva teoretiziranja.
nema napredne industrije, nema dobrih fakulteta, nema odlicnih tekstova.
ima palamudjenja, ima putovanja po francuskoj i sad-u. ima odlicnih apsolvenata koji su u stanju ciniti nevjerojatne stvari, recimo, nauciti napamet stoznamenkasti broj, sudjelovati u kvizu ili pisati odlicne tekstove dok pametni igraju biljar.

[džin tonik]

a oni najbolji sade krumpir.

[Josephine]

Pa ja sam to i rekla, zosko. Istraživanja u projektima sa upotrebnom vrednošću, finansirana spolja (to može da bude i industrija, da se razumemo; no, to je verovatnije u prirodnim naukama, nego u društvenim)...

Slažem se. Pogotovo za krompir.

[lilit]

Da li postoji neko rangiranje naučnih časopisa na svetskom nivou, toliko sveobuhvatno da pokriva i većinu domaće publikacije? Ponderisanje treba da se bazira na tom rangiranju i da bude dinamično. Ako se promeni rang lista, automatski se menjaju i koeficijenti za vrednovanje radova.

Uzgred, kako to rade drugi? Ja ne bih izmišljao toplu vodu, ako neki standardni sistemi već postoje.

Rangiranje postoji, ali je problem u tome što se ne sprovodi.  
Imaš ISI listu: http://en.wikipedia.org/wiki/ISI_Web_of_Knowledge gde su časopisi rangirani na osnovu impakt faktora (http://en.wikipedia.org/wiki/Impact_factor) u okviru jedne naučne discipline (fizika, imunologija, informatika, management, teorija filma, etc).
Problem sa domaćim časopisima je u tome što uglavnom nemaju te impakt faktore (ne zadovoljavaju kriterijume plus, nemaju suštinsku recenziju i neretko se publikuje po principu "ja tebi ti meni" - no, toga ima u u stranim časopisima, ali na višem nivou). Domaći časopisi koji imaju IF se vode kao međunarodni.
Lista domaćih sa IF:

I tu vidiš da postoje i domaći časopisi koji ispunjavaju zahteve (btw, meni je sve sa IF većim od 2 - odličan časopis).

E sad, mene zanima da li razlozi za "nepublikovanje društvenjaka u međunarodnim časopisima", navedeni u ovom tekstu, zaista stoje ili tu ima još nekih olakšavajućih okolnosti?

[džin tonik]

Pa ja sam to i rekla, zosko. Istraživanja u projektima sa upotrebnom vrednošću, finansirana spolja (to može da bude i industrija, da se razumemo; no, to je verovatnije u prirodnim naukama, nego u društvenim)...

Slažem se. Pogotovo za krompir.

jesi, rekla si nesto slicno, ali sa previse entuzijazma. ispoljila si toliko entuzijazma da sam skoro napustio forum.
hocu reci, sta ce tko plaliti da se istrazi na balkanu i objavi u stranom strucnom casopisu? ma daj.

[lilit]

d. bitne inovacije dolaze jedino iz industrije ili u suradnji sa istom. jedino ona ima kapacitete koji su potrebni. bitne inovacije, znaci ne neka filozofska samozaljubljiva teoretiziranja.
nema napredne industrije, nema dobrih fakulteta, nema odlicnih tekstova.
ima palamudjenja, ima putovanja po francuskoj i sad-u. ima odlicnih apsolvenata koji su u stanju ciniti nevjerojatne stvari, recimo, nauciti napamet stoznamenkasti broj, sudjelovati u kvizu ili pisati odlicne tekstove dok pametni igraju biljar.

ti se znači zalažeš za ukidanje basic science kao takve?    

[džin tonik]

od basic science se ne zivi. samo se stancaju "profesori".

[Josephine]

jesi, rekla si nesto slicno, ali sa previse entuzijazma. ispoljila si toliko entuzijazma da sam skoro napustio forum.
hocu reci, sta ce tko plaliti da se istrazi na balkanu i objavi u stranom strucnom casopisu? ma daj.

Ma, entuzijazam je kod mene patologija, koja se jedino meni obija o glavu... Evo, baš sam našla konkurs za stipendije u Australiji na infostudu. Odem da se prijavim online, kad - nema Srbije na listi država. Pošaljem mejl organizatoru, i danas dobijem odgovor da za našu zemlju nema stipendija...

Preostaje mi da sadim krompir na Balkanu, u pravu si. Iako nisam najbolja. Šta li tek preostaje najboljima...

[lilit]

od basic science se ne zivi. samo se stancaju "profesori".

Well, ne bih se složila s tobom, ali na to ću se vratiti kasnije , sad me zanimaju razlozi "od gore" i plus, još važnije, moram da kuHam!!!!

[Josephine]

Pa je, važe ovi razlozi, čini mi se. Pogotovo ovi "fakultetski", njih sam osetila i videla iz prve ruke. Svaka čast ovim momcima na perceptivnosti i hrabrosti da napišu baš tako kako je.

E, sad, možda tu ima još i nekih političkih/ideoloških razloga, generacija profana koja je još marksizam učila i ništa posle toga, a još uvek predaje; ali to se uglavnom svodi na ovaj argument o štancovanju istih knjiga 30 godina, tako da...

Ima tu i besparice, krize. Sav novac koji fakulteti "prave", uglavnom odlazi na plate profana. Malo ili nimalo ide na doškolovavanje i specijalizaciju nastavnog kadra (kod mene na faxu su čak jednoj asistentkinji zamrzli platu dok je boravila u Nemačkoj na specijalizaciji), razmenu studenata, organizovanje međunarodnih (ma i domaćih) konferencija i tribina.

Tu je i višedecenijska izolovanost od svetskih naučnih dostignuća, pa sada je potrebno modernizovati gradivo, pročitati i prevesti stranu literaturu, uputiti se u masu novosti, modernizovati nastavni proces i proces prenošenja i usvajanja znanja... a sve to ide traljavo, i u skladu sa srpskim mentalitetom: da uzmem/otmem dok sam na vlasti, briga me za tuđ interes i dobrobit zajednice...

[Mark]

Kljucni profesori na mojoj katedri onomad nisu vladali ni jednim stranim jezikom. A skoro svi se ubise od objavljivanja ... po domacim casopisima koje su vise-manje sami uredjivali. Mada slazem se da u Srbiji prosecan asistent-docent-profesor ima previse "zivotnih" problema da bi mogao da se 100% fokusira  na nauku i objavljivanje, pa mnogi bre ne stizu ni predavanja i vezbe da odrade kako treba!

[Mme Chauchat]

E sad, mene zanima da li razlozi za "nepublikovanje društvenjaka u međunarodnim časopisima", navedeni u ovom tekstu, zaista stoje ili tu ima još nekih olakšavajućih okolnosti?

Stoje. U olakšavajuće okolnosti možemo da ubrojimo eventualno izolaciju zbog sankcija i urušavanje kompletnog državnog sistema (haha, olakšavajuće). Ali pazi, od petog oktobra je prošlo jedanaest godina...

[džin tonik]

Ma, entuzijazam je kod mene patologija, koja se jedino meni obija o glavu... Evo, baš sam našla konkurs za stipendije u Australiji na infostudu. Odem da se prijavim online, kad - nema Srbije na listi država. Pošaljem mejl organizatoru, i danas dobijem odgovor da za našu zemlju nema stipendija...

Preostaje mi da sadim krompir na Balkanu, u pravu si. Iako nisam najbolja. Šta li tek preostaje najboljima...

pazi, i to su jos "bezvezarije". sjecam se jedne profesorice iz svicarske, prijavila je jednu "obicnu" studenticu na sasvim drugo mjesto. i to nekim cudom bijase jedina prijava. konacno ih pozvase i otvoreno priznase kako nikad nisu primili studenta sa, e, obicnog univerziteta. primise je samo zbog profesorice (o kojoj ne bih u detalje, jer cu ispasti drustveno-politicki nekorektan).

[Plut]

Dakle, u moje vreme, dva predmeta sam polagala kao diplomski ispit (diplomski rad, kao takav, nije postojao), svaki slušala po 3 semestra, profesor Milorad Pavić. I tog Pavića ja u životu nisam videla na fakultetu. Na kraju smo pisali peticiju da se smeni i da nam daju profesora koji ima nameru da radi sa studentima. Dok smo to sve izboksovali faks se završio.

Takođe, nekoliko puta mi se desilo da se na ispitu zanesem i počnem da analiziram onako kako ja mislim da treba, tj. sva u želji da profesoru objasnim šta sam tu i kako doživela i videla. U po' prve rečenice, preseku me i u fazonu "koleginice, pustite sad to, da čujemo šta je rekao taj i taj kritičar".
Mislim, ok, ispričaću i to, ali pusti me da kažem i šta JA mislim. A-a, to pričaj posle ispita. I to mi se desilo ne jednom, od srednje škole pa do fakulteta.

A što se tiče njihovog predloga da se predavanjima više posvete profesori koji ne objavljuju mnogo i ne bave se istraživačkim radom, pa šta smo onda uradili? Opet ćemo lupati studente po glavama.

[lilit]

Kljucni profesori na mojoj katedri onomad nisu vladali ni jednim stranim jezikom. A skoro svi se ubise od objavljivanja ... po domacim casopisima koje su vise-manje sami uredjivali. Mada slazem se da u Srbiji prosecan asistent-docent-profesor ima previse "zivotnih" problema da bi mogao da se 100% fokusira  na nauku i objavljivanje, pa mnogi bre ne stizu ni predavanja i vezbe da odrade kako treba!

Da, ali u Srbiji nauka nije isključivo vezana za fakultete, naprotiv. Ne znam kako je kod društvenjaka, ali "prirodnjačka nauka" se uglavnom odvija po malom broju preživelih instituta.
Btw, kadar na fakultetu dobija akademska zvanja npr. docent, vanredni profesor i redovni profesor, a njima ekvivalentna naučna zvanja (instituti) su naučni saradnik, viši naučni saradnik i naučni savetnik.

Stoje. U olakšavajuće okolnosti možemo da ubrojimo eventualno izolaciju zbog sankcija i urušavanje kompletnog državnog sistema (haha, olakšavajuće). Ali pazi, od petog oktobra je prošlo jedanaest godina...

E sad, kakvo je stanje na društvenjačkim institutima vs. fakultetima? (šta sve neću uraditi da ne upotrebim reč "humanističkim" )

[Josephine]

A što se tiče njihovog predloga da se predavanjima više posvete profesori koji ne objavljuju mnogo i ne bave se istraživačkim radom, pa šta smo onda uradili? Opet ćemo lupati studente po glavama.

Jeste, Plut, u pravu si, ovo će da snizi kvalitet nastave. No, činjenica je da nastavnici ne mogu da se bave i istraživačkim i predavačkim radom. Zato je najbolje rešenje postojanje istraživačkih centara u okviru fakulteta, u kojima će raditi isključivo istraživači. Naravno, ovi centri morali bi da imaju komunikaciju i saradnju sa nastavnim osobljem, razmenu znanja i dostignuća...

[Tex Murphy]

Grudi!

[Father Jape]

Na osnovu ono malo sto sam ja video, clanak zasluzuje jedan masivan QFT.

[angel011]

A što se tiče njihovog predloga da se predavanjima više posvete profesori koji ne objavljuju mnogo i ne bave se istraživačkim radom, pa šta smo onda uradili? Opet ćemo lupati studente po glavama.

Genijalno. Da studentima predaju oni koji nisu u toku sa onim što bi trebalo da im predaju.

Sa druge strane, negde sam čula da u Americi, ako si student kod prestižnog profesora (što ti treba ako misliš nešto da uradiš), tog profesora maltene nikad ne vidiš, jer je previše zauzet istraživanjem i objavljivanjem u prestižnim časopisima, e da bi zadržao svoje prestižno mesto. Ne znam koliko je to tačno.

[lilit]

koliko je meni poznato, so-called prestižni profesori iza sebe imaju buljuk neprestižnih stvorova (doc, post-doc ljudi) koji giljaju u laboratoriji (mislim, i sumanuto je od profesora očekivati da se bavi istraživanjem na tom nivou) i kojima je publikovanje radova najbitnija obaveza. naravno, profesor bude u toku sa svim tim, nije sad da robovi rade, a on pojma nema i kupi kajmak.

[Plut]

To je tačno, koliko znam, i kod nas. Za Ameriku znam samo kako je prošla moja prijateljica, koja je tamo otišla na postdiplomske. Elem, imala je i ona prestižnog profesora, ali su mnogo istraživačkih momenata zajedno odradili, ili je radila sama, ali pod njegovim pogledom. E sad, kako je na osnovnim studijama, ne znam.