Beograd nekad i sad

[zakk]

Naleteh na zanimljiv blog koji se bavi gradom Beogradom.

http://beogradska.blog.co.yu/

Tu su priče o Hramu Sv Save, Cvetnom trgu, železničkoj stanici, itd...

[cutter]

http://www.24sata.rs/show.php?id=78324

Beograd glumi Baltimor u novom filmu Džona Kjuzaka
Vladimir W. Litera - 30.08.2010. - 23:07
Džon Kjuzak (44), holivudski superstar poznat po ulozi u prošlogodišnjem megahitu ,,2012", stiže u Beograd, gde će glumiti Edgara Alana Poa u filmu ,,Gavran"...
Popularni glumac potvrdio je na Tviteru da će igrati glavnu ulogu, a snimanje počinje 25. oktobra. Sajt IMDB.com objavio je da će u filmu igrati i Juan Mekgregor (39), a režiju potpisuje Australijanac Džejms Mektig (43).



UBICA - Beograd će, kao i Budimpešta, gde će takođe biti sniman ,,Gavran", imati ulogu da dočara Baltimor iz 1849. godine, kada se dešava radnja filma. Priča se odvija u poslednjih pet dana života slavnog američkog pisca Alena Edgara Poa, u vreme kada je Baltimorom harao serijski ubica koji je koristio Poove priče kao scenario za ubistva.
Počinje trka s vremenom u kojoj Kjuzak (Po), u saradnji sa jednim mladim detektivom, očajnički pokušava da nadmudri ubicu i stigne do njega pre nego što ovaj počini sledeće ubistvo, kao i da oslobodi verenicu koja je talac u rukama zločinca.
Na američkim forumima posvećenim filmu spekuliše se da bi britanski glumac Juan Mekgregor mogao da igra ulogu serijskog ubice, a pretpostavlja se da bi detektiva mogao da igra američki glumac Džeremi Rener, kojeg je IMDB.com već uvrstio u glumačku ekipu, a koji će se pojaviti i u četvrtom nastavku ,,Nemoguće misije".
Džejms Metig dosad je potpisao samo dva filma kao režiser (V kao Vendeta i Nindža ubice), ali se ne može reći da mu manjka iskustva jer je kao prvi asistent režije braće Vahovski radio na sva tri filma iz trilogije Matriks. Scenario za film rađen je po priči Hane Šekspir i Bena Livingstona, a ceo projekat je koprodukcija američke kompanije ,,Intrepid Pictures" i britanske ,,Film Nation.


Štampa   E-Mail    0 komentara
Ostavite komentar:
Ime:

E-Mail:

Komentar:


   

[Alexdelarge]

Parfimerije umesto ,,kovnica demokratije"

Za manje od dva veka, beogradske kafane ispratile su sijaset ratova, zavera i atentata. Danas mnogi misle da su izgubile rat protiv samih sebe, da su postale žrtve zavere zvane urbanizacija, a da je njihovo osavremenjivanje atentat na duh prestonice

Nekada su to bila zadimljena mesta na kojima se formiralo javno mnenje. Slovile su za ,,ispostave" intelektualne elite i narastajućeg građanskog sloja. Služile kao baze poslaničkih klubova i stranaka. U njima su Beograđani prvi put uživo videli harfiste, mađioničare, bilijar, šah...

Za manje od dva veka, beogradske kafane ispratile su sijaset ratova, zavera i atentata. Danas mnogi misle da su izgubile rat protiv samih sebe, da su postale žrtve zavere zvane urbanizacija, a da je njihovo osavremenjivanje – atentat na duh prestonice.

Koliko je u 21. veku među zidovima gostionica prisutna boemska zaostavština? Da li je tradicija zauvek izbačena iz njih i, poput nezvanog gosta, proterana niz prestoničku kaldrmu, zamenjenu asfaltom?

,,Kaldrma i asfalt" ujedno je naziv knjige Dubravke Stojanović, profesorke istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koja se bavi urbanizacijom i evropeizacijom prestonice od 1890. do Prvog svetskog rata. Jedna od teza ovog dela je da su kafane u to doba imaleznačaj za modernizaciju.Tu ulogu,kaže Stojanovićeva,imaju i danas, kada same postaju predmet osavremenjivanja.

– Kafane su promenile stil i prilagodile se potrebama novog vremena. Otpatili smo svi za onim starim mestima, kao kada se ,,Trandafilović" premetnuo u drogeriju, ali upravo to dokazuje da i ugostitelji prate vreme i tržište, da su brži od društva. Drugo je to što smo mi nezadovoljni i što gunđamo da nema više starih kafana. Treba razumeti da i one imaju taj osetljivi merač vremena, da se čak prilagođavaju brže od nas – kaže Stojanovićeva.

Čitajući njenu knjigu, doznajemo da jeprvi beogradski bal održan u kafani 1827. godine, prva sijalica zasijala je 1880, prvi strani violinista zasvirao je klasičnu muziku 1894, prvi film prikazan 1896, a1908. u kafani je osnovana prvaOpera.

– One su tada bile jedini javni prostor u kome se ,,kovala" demokratija, ,,jer se tu moglo slobodno pričati, mogli su se praviti prvi kružoci, pa političke stranke, pa i novine pisati", kako svedoči Jovan Skerlić. Kafane su preuzele ulogu antičkih trgova – tu se stvaralo javno mnenje i mitingovalo, u njima su se ljudi upoznavali i shvatali da dele mišljenje. Sada su se takve priče preselile na neka druga mesta, pa kafane gube funkciju ključne institucije kod formiranja javnosti – smatra Stojanovićeva.

,,Sopstvenu" kafanu imao je i svaki društveni sloj, političari, glumci, zanatlije... U gostionicama blizu suda sedeli su advokati koji su tu vrbovali mušterije. ,,Stranačke prostorije" sa kariranim stolnjacima nicale su pored zgrade parlamenta. U noćima glasanja, bile su izborni štabovi.

– One su vremenom izgubile tu svoju ,,specijalizaciju". I to je slika savremenog društva, koje ne poznaje stare podele, već sadrži nove, vidljive na drugi način. Ali, kafane su u suštini iste – uvek moderne, spremne da unesu duh novog vremena. One su sebi verne – zaključuje Stojanovićeva.

Pod parolom unošenja duha novog vremena, početkom 21. veka mnoga boemska okupljališta u ,,krugu dvojke" pretvorena su u šljašteće lokale – poslastičarnice, kockarnice, parfimerije... Drugi scenario zatiranja klasičnih ,,bircuza s ćoška" jeste njihovo preinačavanje u kafiće, a treći – propadanje. Suočene s najezdom turista i osavremenjivanjem, kafane u gradskom jezgru prinuđene su da kvalitet podrede kvantitetu, a rustični enterijer maskiraju urbanim kulisama i ,,fensi" detaljima. Šmek drevnih stecišta seli se na periferiju. Zastupnik ove ,,škole mišljenja" je Nikola Dimitrijević, predsednik Opšteg udruženja ugostitelja Beograda i vlasnik restorana ,,Franš". Njegova tvrdnja je da se istinske kafane danas otvaraju i na desetine kilometara od centra Beograda. Ali, to nije tragično. Samo je – logično. Zašto?

– Restorani u gradskom jezgru koji su slovili za poznata sastajališta, izloženi su velikoj količini ljudi. Povećana poseta tera vas da sve radite drugačije, od ponude u jelovniku do izgleda. Drveni tanjiri i varjače i emajlirano posuđe, koji inače ne odgovaraju evropskim standardima, menjaju se sudovima koji se lakše peru. Umesto da imaju po 30 srpskih specijaliteta, spisak đakonija smanjuje se na pet tradicionalnih jela. Razumljivo je zbog čega ekonomska računica ide nauštrb boemskog duha – objašnjava Dimitrijević.

Dešava se i da kafane zadrže prepoznatljiv enterijer, ali se usluga u njima prilagođava ,,invaziji" turista, a kulinarski umetnički radovi postaju ,,žrtve" serijske proizvodnje. Kada ovo navodi, Dimitrijević misli na Skadarliju.

– Razume se da renoviranje nije samo po sebi loše, jer poboljšava uslove rada zaposlenih u restoranima i predstavlja tehnološki, higijenski i sanitarni napredak. Oko 40 odsto ugostiteljskih objekata u prestonici prilagodilo je poslovanje i uslugu evropskom sanitarno-tehničkom minimumu. Mnogi su u pregovorima, pa se za godinu i po dana može očekivati da svi uvedu ovakve standarde. Koliko je to značajno, svedoči podatak da po propisima EU postoje HASAP standardi za bezbednost hrane ili provetravanje kuhinje najmanje osam puta na sat kako bi se sačuvalo zdravlje zaposlenih – navodi Dimitrijević.

Neke kafedžije, smatra on, uspele su da očuvaju boemski duh. To su ,,Tabor" kod Cvetkove pijace, ,,Bojčinska koleba" u šumi Bojčin u surčinskom selu Progar i ,,Mika Alas" na Savi uzvodno od Makiša – tri lokala u koje bi Dimitrijević odveo strance koji bi ga zamolili da im dočara pravu kafansku atmosferu.

Prijatelje željne boemštine, Dubravka Stojanović odvela bi nešto bliže centru, u ,,Orač" ili ,,Vuk".

– To su originalna mesta, koja kao da nemaju potrebu da ,,kažu": Vidi, ja sam ,,ona" kafana koja se tu nekada nalazila. Za razliku od tog ambijenta, u gradu postoji pregršt mesta koja ,,lažiraju" i izigravaju stare kafane. U ,,Vuku" i ,,Oraču" se i dalje oseća prisnost između gostiju koji se ne poznaju i sa kelnerima koje ne znate. A sve vam je poznato i sva pravila znate – navodi Stojanovićeva.

Opisujući Beograd 1896, britanski putopisac Vivijan navodi da je gotovo svaka druga kuća u gradu – kafana. Ako ,,nadgradimo" tu tezu, danas bismo mogli da kažemo da je u svakoj drugoj zgradi otvoren kafić, butik, prodavnica brze hrane... Da neki od starih putopisaca, kakav je bio Vivijan, danas vaskrsne i poželi da načini belešku o autentičnom okruženju beogradskog zagušljivog bircuza, svakako bi morao dobro da se namuči i promeni nekoliko prevoznih sredstava ne bi li stigao na mesto koje bi mu bilo po meri.

Dimitrije Bukvić – Nikola Belić

-----------------------------------------------------------

,,Pesma za dinar"od ,,Njujorka" do ,,Sevastopolja"

Kafane iz 19. i 20. veka u prestonicu su, između ostalog, ,,dovodile" najudaljenije krajeve sveta. Počev od ,,Njujorka", preko ,,Malog Pariza" do ,,Sevastopolja" i ,,Kineskog cara".

Mnoge od njihbile su i neformalne berze rada.Kome je bio potreban majstor određene fele, taj je odlazio u kafanu u kojoj su se od ranog jutra okupljalezanatlijete struke. I ,,socijalne potrebe" umetnika mogle su se tu zadovoljiti, pa je tako bila poznata praksa ,,pesme za dinar", što je značilo da se u kafani mogla prodati,,sveže" napisana pesma na stolnjaku ili salveti.















http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Parfimerije-umesto-kovnica-demokratije.lt.html

[Agota]

 Na mojoj omiljenoj tv stanici studio B  vec neko vreme pratim emisiju Moj Beograd .Fokus je na gostu, price su neminovno nostalgicne, lisene banalnosti, senzacionalizma i "igracemopevacemo" filosofije.
O Beogradu  nekad I sad uzivancija je slusati od pojedinih gostiju.
Mislim da je poslednji ili predposlednji  (nisam sigurna) gost bio Dragan Babic .
Cuven po kultnoj dijagnozi da smo ,, drustvo sa posebnim potrebama''.
Najvise  je pricao Beogradu sezdesetih,muzici,modi,televiziji,filmu, emisijama kino oko I dvogled (ne znam sta je to ,ne secam se da sam  gledala) Dusku Radovicu ,Ivu Andricu ......
Prvo sam bila iznenadjena da covek uopste zivi u Beogradu a  ne  Londonu  a potom I cinjenicom u kakvoj izolaciji zivi .
I da mi zapravo  sada zivimo u vremenu koje je Andric osetio da dolazi rekavsi da   ce doci  vreme kad PAMETNI ZACUTE,BUDALE PROGOVORE A FUKARA SE OBOGATI.
Rasa Popov - Moj Beograd - I deo

[Alexdelarge]

Stari Beograd na razglednicama.
http://scc.digital.nb.rs/collection/beograd-razglednice

Beograd na starim mapama
http://scc.digital.nb.rs/collection/beograd-mape

[Father Jape]

Drago mi je da vidim da su linkovi ka sajtu Narodne biblioteke, tj. da bar u nekoj meri rade svoj posao.
Za koju deceniju cemo mozda moci da slusamo preko interneta stare radio emisije kad ih arhiv digitalizuje i ucini ih dostupnim javnosti...

[Alexdelarge]

[pokojni Steva]

Konačno, prava fotka! 

[Alexdelarge]

Urbane legende – aleja upamćenih

Čovek od čelika, beogradski fantom, Mile Rizik, saobraćajac baletkih pokreta, prevoznik klavira... samo su deo prestoničke mitologije o kojima se priča iz genereacije u generaciju

Mnogi od njih postaju još za života legende u mitologiji Beograda. Čak i ako nisu najbolji u onome čime se bave, sigurno su među najpoznatijim sugrađanima.

Broj onih koji su ih poznavali rapidno poraste kada umru. Svi naprasno tvrde da su ih znali, da su se družili s njima, popili koju više u njihovom društvu...  Oni su – urbane legende.

O nekima od njih pisale su se reportaže, snimani filmovi, a pojedini su, shodno savremenom dobu, postajali zvezde ,,Jutjuba" i ,,Fejsbuka".

Njihovi životopisi često su nadgrađeni ,,pouzdanim kazivanjima iz prve ruke" koja, idući od usta do usta po kafanama, autobusima i ulicama, dostignu razmere predanja i bajki.

O ovim ličnostima svašta se pričalo, o ponekima i pevalo. To je, uostalom, slučaj sa svim mitološkim bićima.

Dragoljub Aleksić, akrobata i režiser

,,Čovek od čelika" rođen je 1910. i postao je verovatno prva opštepoznata urbana legenda Beograda. Proslavio se između dva svetska rata svojom akrobatskom trupom koja je nastupala širom Jugoslavije i Evrope.

Na ulicama Beograda savijao je zubima metalne šipke, visio držeći u zubima uže povezano sa avionom koji je nadletao Kalemegdan, hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između zgrada... Njegovi javni nastupi uvek su bili besplatni.

Bio je tvorac prvog srpskog zvučnog filma ,,Nevinost bez zaštite", u kome je i glumio. Snimio ga je 1941. godine, u toku okupacije. Ovacije publike u toku projekcije nadjačavale su ton u susednom bioskopu u kojem su Nemci puštali ,,svoje" filmove.

Imao je problema sa posleratnim vlastima, koje su ga optužile za kolaboraciju i pozajmljivanje filmske opreme od okupatora. U oba procesa je oslobođen. Umro je 1985, u domu za stare u Beogradu, u siromaštvu.

Vlada Vasiljević, beogradski fantom

Proslavio se u nekoliko letnjih noći 1979. godine, kada je u ukradenom ,,poršeu" – tada jedinom u Beogradu – oduzimao dah prolaznicima i zadavao muke miliciji vratolomnim vožnjama po centru grada.

Svoje akcije najavljivao je na radiju, a radoznali Beograđani sjatili bi se uveče na Slaviji da gledaju ovaj prvi ,,rijaliti šou" u SFRJ, u kojem je Vasiljević uspevao da utekne od trošnih plavih ,,zastava" sa rotacionim svetlima. Organi reda stali su mu na put zasedom uz pomoć autobusa javnog prevoza.

U filmu o fantomu iz 2009. navodi se da je odslužio dve godine zatvora. Deset dana po puštanju na slobodu smrtno je stradao posle saobraćajne nesreće u kojoj nije bilo svedoka. Povredama je podlegao u 32. godini. Njegov dosije nikad nije pronađen.

Mile Rizik, vozač GSP-a

Na sajtu ,,Urbane legende" piše da je vozio na nekoliko linija, ali je nemoguće utvrditi na kojim jer niko nije stizao da uoči broj autobusa. Otud je stekao i nadimak Rizik, jer je bilo hazardno voziti se s njim. Pričalo se još dok je bio živ da je od Karaburme do Kumodraža stizao za 35 minuta radnim danom, a da je pravac Mirijevo 4 – Trg Republike savladavao za svega 11 minuta.

Govori se i da se jednom, na početnoj stanici busa koji je trebalo da vozi, Mile infiltrirao među putnike i ostavio kabinu praznu. Vreme je prolazilo. Ljude u vozilu uhvatila je nervoza, počeli su da psuju šofera kojeg nije bilo...

Mile je tada ustao i viknuo: ,,Gde je, bre, ovaj vozač? Sad ću ja da vozim!" Seo je na mesto vozača pred usplahirenim putnicima koji su ga molili da ne čini to. Rizik je, nasmejan, seo u kabinu, zatvorio vrata busa i dao gas...

Jednom je, vele, suspendovan jer je izašao u susret zgodnoj dami koja je žurila na posao, jurio je prema njenom odredištu i preskakao stanice na kojima je trebalo da izađu ostali putnici.

Jovan Bulj, saobraćajac

Da je kojim slučajem zaustavio Rizika zbog prebrze vožnje, verovatno bi mu pokret rukom da stane izveo kao u baletu. Ovaj policajac bio je velika zvezda Beograda sedamdesetih godina 20. veka. Regulisao je saobraćaj u centru grada gracioznim pokretima, napravivši umetnost od nekoliko dosadnih komandi kojima se pri pokazivanju pravaca vozačima služe njegove kolege.

Na raskrsnicama prestonice i pešaci su zastajali da gledaju njegovu koreografiju, čije je osnove savladao kao bivši glumac amaterskog teatra. Na vrhuncu slave bio je pozvan da svoj talenat pokaže na londonskom Okdsford stritu, a gostovao je i u drugim evropskim metropolama.

Na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja osvojio je treće mesto. Prevremeno je penzionisan 1980, posle čega je radio kao prodavac u trafici i čuvar parkinga. Umro je 2010. u 72. godini.

Ostoja Vukašinović, prevoznik klavira

Mnoga glasila izvestila su početkom februara o smrti Ostoje Vukašinovića. Nekoliko godina pre toga, postao je prava medijska senzacija. Svi su pravili reportaže o njemu, baš kao i ,,Politikin" nedeljni dodatak ,,Magazin". Za sve je zaslužan oglas jednostavnog teksta ,,Klavire prevozi Ostoja", kojim je Vukašinović oblepio prestoničke autobuse, ulice, trgove...

Sažeta poruka privukla je novinare, zahvaljujući kojima su otkriveni mnogi zanimljivi detalji o ovom svestranom čoveku. Do 71. godine života, više od pola veka, Vukašinović je prevozio klavire, a rekord je oborio kada je u danu ,,uselio" 60 komada ovih instrumenata u muzičku radnju, koji su pristigli šleperima iz Subotice.

Klavire je, prema sopstvenim rečima, nosio Vuku Jeremiću, Miri Adanji-Polak, Slavku Štimcu, Bokiju Miloševiću... Stekao je sledbenike i na ,,Fejsbuku", jer je njegova fan stranica za dve godine postojanja skupila više od 7.000 obožavalaca.

Lokalne legende

Osim glavnih, postoje i lokalne urbane legende, vezane za pojedine krajeve grada. U takve spada Dušan Ivković – Džigi Bau (1938–2009). U njegovom decenijskom utočištu – kafani ,,Tašmajdan", alijas ,,Kod Toze Grka" – kažu da je bio drugi profesionalni bokser u Jugoslaviji, posle Ivana Prebega.

Tri godine se borio po ringovima u Austriji, dok mu menadžer nije naredio da preda jedan meč. Džigi ga je nokautirao i spakovao se za Beograd. ,,Riblja čorba" posvetila mu je jednu pesmu.

Tu je i Stole Piksi, frulaš i ulični zabavljač iz Knez Mihailove, za kojeg na sajtu ,,Vukajlija" piše da ,,njegov unikatni performans uključuje sviranje frule sa podignutom nogom i provlačenje ruke ispod nje". Ne treba izostaviti ni muzičke ,,zvezde ,Jutjuba'" poput Travolte iz Borče Grede.

Čudo(vište) neviđeno

Ima Beograd i urbanu legendu koja nije čovek. Šta je – ne zna se, jer je niko nije ni video. ,,Zna se" samo da živi na dnu Savskog jezera. Lokalni pecaroši ,,osnovano" sumnjaju da je reč o ogromnom somu, dužine bar tri metra, kojem je druga polovina tela – od sredine ka repu – bele boje. Dakle, polubeli som.

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Urbane-legende--aleja-upamcenih.lt.html

[scallop]

A gde je priča o Peri fudbaleru koji je ceo život šutirao fudbal na kanapu i polivao se vodom isključivo sa Topčiderske česme? A, tek Tofija!!!!

[Джон Рейнольдс]

Ма дај... Столе Пикси и Траволта, а Жика О'Бретковић се и не спомиње! Срање од чланка, па Жика је у "Шодер листи" био Траволти шеф, рецимо у скечу "Разиграни молер".

[Mica Milovanovic]

Neoprostivo ponašanje... Bata na sve strane, a konjske trke prelepljene...
Jedno je dobro što se možemo zasladiti u Poslastičarnici s desne strane...





Gde smo?

[Mica Milovanovic]

A posle kažu na Adi gužva...

[Dybuk]

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije

Lep tekst/intervju, bas mi prijao vremeplov. RIP Akademija.