Savage Sword of Conan

[ridiculus]

Već smo rekli na drugoj temi da je Savage Sword of Conan nastao kao naslednik daleko kratkotrajnijeg crno-belog časopisa Savage Tales (koji je donosio i priče o Ka-zaru, Man-Thing-u, i još ponečemu), koji je, sa svoje strane, nastao kao konceptualni odgovor na Warrenove crno-bele strip-časopise: Creepy, Eerie, i, naravno, Vampirellu. Kao crno-beli magazin, Savage Sword of Conan nije bio pod obavezom da se povinuje čuvenom (iako ponekad žmurećem) policajcu koji je nadzirao sadržaj, poznatom kao Comics Code Authority.



Iako je ovaj časopis trajao preko 20 godina i 200 brojeva, njegovo pravo srce je u ranim izdanjima. Pisao ih je Roy Thomas, više ili manje na osnovu proznih priča, Hauardovih ili ne, ali ovde ću se više baviti vizuelnim delom, i to tušerima, koji su mu dali taj ton surovosti i "ozbiljnosti" koji ima. Tušeri su bili uglavnom Filipinci. Drug neomedjeni je jednom pomenuo koliko ga je impresionirala Busemina predstava visokih, crnih, čovekolikih ali tuđinskih bića koja vrebaju žrtve na dalekom ostrvu, pored svog magičnog, crnog bazena, ali mislim da je za njih zaslužan Sonny Trinidad isto koliko i Busema. Filipinski crtači su nametali svoje stilove pod velikom količinom tamne supstance. Perspektiva i proporcije (kao i kompozicija tabli, naravno) su Busemini - ili koji god crtač bio u konkretnom primeru - ali ton i teksture su njihovi. Nisu ni oni bili jednaki. Ako ne računamo Aleksa Ninja - koji je jedan od bogova stripa, ali je učestvovao u samo par priča (kao kompletan umetnik), koje su ionako više naklonjene Lavkraftu nego Hauardu, tematski i po narativnim postupcima - najimpozantnije nasleđe je ono koje nam je ostavio Alfredo Alcala. Kao na ovoj tabli gore, uvodu u Crnog kolosa, u kome je Alkala i ispisivao tekst.

Alkala je bio poznat po sposobnosti da isporuči veliki broj stranica u kratkom roku, i u vezi toga postoje priče koje su materijal od koga se inače prave legende. Jedna od njih - koju je fantastično ispričao Vince B. u svom osvrtu na prvu zbirku Savage Sword od Conan, u emisiji 11 O'clock Comics, ali je prvi put ispričana, mislim, u tekstu Marka Evaniera, koji se može čitati na njegovom blogu - glasi ovako.

Joe Orlando, viši urednik i jedan od najznačajnijih ljudi u kompaniji DC, probirao je neke filipinske crtače tokom ranih 70-ih, jer velikim kompanijama uvek dobro dođe jeftina radna snaga, posebno ako je još i talentovana. Elem, sede njih dvojica tako u hotelu u Manili, i Orlando pita Alkalu: "Koliko stranica možeš da isporučiš nedeljno?" "Četrdeset", kaže ovaj. "Čekaj malo... svestan si da moraš da nacrtaš skicu olovkom, tuširaš, i ispišeš tekst?" "Da. Četrdeset", bio je uporan Alkala. "Vidiš, to treba i da izgleda po nekim standardima...vidi ovo...", i pokaže mu primere rada crtača kao što su Curt Swan, Joe Kubert ili Neal Adams. "A, pa to menja stvari onda", kaže Alkala. Orlando (zamišljam ga gotovo likujući tokom ovoga):"Ok, koliko onda stranica nedeljno možeš da isporučiš?" "Osamdeset."



Ubijte me ako ovo nije jedna od najboljih anegdota iz sveta stripa.

[Meho Krljic]

Jeste dobra    Mada ne verujem da je ozbiljno mislio. Opet, Alkala je legendaran i njegov kvalitet zaista nikada nije bio pod sumnjom.

Meni je Savage Sword lektira i jedan od razloga što toliko volim Roya Thomasa.

[ridiculus]

Moguće da se Alkala malo našalio u ovom poslednjem odgovoru, ali za 40 stranica je verovatno bio ozbiljan, budući da se radilo o poslovnom dogovoru.

Da, Savage Sword je zaista izvukao sve najbolje iz Tomasa. Suprotno od onog što bi većina ljudi pomislila posle čitanja, Tomas nije bio preveliki fan Hauardovog pisanja ili fiktivnog sveta kada je stripovska verzija Konana razmatrana, i počeo je lično da je piše samo da bi srezao budžet. Fan je postao naknadno. Nije bio slučaj kao Sajmonson sa Torom ili Birn sa Supermenom, koji su razmišljali o tim naslovima i likovima godinama pre nego što su dobili priliku da rade na njima. Najveći fan Hauardove fikcije je bio Gil Kejn - koji je jedno vreme posedovao neke originalne Hauardove rukopise i prepisku - i zato kažem da je šteta što nije više boravio na franšizi. Nažalost, sam je odustao, jer nije mogao da crta dovoljno brzo ono što je od njega zahtevano, na mesečnom nivou. Sličan slučaj kao i Barry Windsor-Smith, koji je ipak počeo vrlo mlad i želeo da se dokaže - i, da se ne lažemo, njegove rane epizode više liče na Kirbijev crtež nego na dekorativni pristup po kome je postao poznat. Da je od početka crtao kao na Crvenim noktima (Savage Tales #2) nacrtao bi ukupno samo nekoliko svezaka. A Busema bi verovatno slično prošao...ali tu nastupaju Filipinci, koji su snosili veliki deo grafičkog dela produkcije.

A Savage Tales (i, naknadno Savage Sword) je trebalo da se bavi pričama o Konanu koje nisu u vremenskoj ravni glavnog naslova, Conan the Barbarian. Dakle, pošto je taj glavni naslov počeo sa Konanovom mladošću, ovo je trebalo da prikazuje avanture iz kasnijeg životnog doba.



Dakako, Crveni nokti su meni jedna od najdražih Hauardovih priča, i o ovome ću pričati više u budućnosti. Nisam video da je iko (čitajte: Dark Horse) ikada pokušao da napravi drugu verziju ove priče.

[ridiculus]

Kao i većina ljudi koji su tokom 80-ih bili u formativnom periodu života, i ja sam od medija o Konanu prvo uočio film. Ili filmove, možda, ne sećam se tačne hronologije. Ali oni nikad nisu oblikovali moju predstavu o Konanu. Kako su mogli? Čitao sam Hauardove (i de Kempove) priče samo nekoliko godina kasnije - u prevodu, naravno. Ali, između to dvoje, čitao sam Konana u Stripoteci, i - još bitnije - čitao sam Konana u časopisu Marvel malog formata, koji je uglavnom objavljivao priče iz savremene ponude Savage Sword-a. Iako taj format nije bio pravedan prema minucioznosti Buseme i kojeg god tušera koji je bio na zadatku - a najčešći kolaboratori na Savage Sword of Conan su bili Ernie Chan (kojeg neki preferiraju, jer ne prekriva Buseminu osnovu kao sledeća imena na spisku), Alfredo Alcala, i Tony DeZuniga.

Ali, moj dečji um nije bio svestan da su te priče objavljene u časopisu Marvel bile slabije priče iz ponude Divljeg mača, pošto su mnoge od njih nastale posle odlaska Roja Tomasa. Da ne bude zabune, priče koje je Robert Hauard napisao su za glavu i vrat bolje od najboljih sledećih, i to verovatno nikad nigde nije bilo sporno. A Roj Tomas je to iskoristio, i normalna stvar je da niko nije mogao da dostigne taj nivo - osim ako nije, kao Kurt Busiek, povremeno adaptirao iste priče*. I toliko toga je već rečeno o Konanu - uopšte, ili u stripu - da ne znam šta bih mogao da kažem ovde a da bude nova perspektiva. Zato se neću fokusirati na priče po sebi, već na grafičke elemente. Mislim da se uloga Filipinaca u konačnom rezultatu često zanemaruje ili bar umanjuje.

Jedna stvar koja po meni potpuno nema smisla je činjenica da se Busemine originalne table za Konana (bilo kojeg) kotiraju na tržištu jeftinije od njegovih tabli za Osvetnike, i zapravo su mnogo pristupačnije običnom čitaocu. (Rang veličine nekoliko stotina dolara, ako me sećanje služi).


Moram da pomenem i Darkwoodovo izdanje - iako su za mene Savage Tales uvod u Savage Sword, a oni su to obrnuli, to je vrlo sitna primedba. Nikad nisam držao njihovo izdanje u rukama, ali po primerima koji se mogu naći onlajn vidim da je veoma lepo urađeno, i vredno kupovine. Ali šta je to što tera profesionalne prevodioce da pišu Simonson kao Simonson, a ne Sajmonson, kako se zaista čita? (Crtao je grafički esej Hiborijsko doba, pa je pomenut.)


Evo još malo Berija Smita, i njegovog stila koji mnogo duguje pokretu art nuvo:





Ko god da se dohvati priče Red Nails da je adaptira na drugi način, imaće tešku planinčugu da savlada.



*neke kasnije, Diznijeve adaptacije (koje su greškom pripisane Dark Horse-u    ) ćemo samo zaboraviti

[ridiculus]

Dodao sam malu anketu, a nekoliko priča koje smatram relativno slabijim (ali koje se manje pominju i u fandomu) sam stavio pod zajedničku opciju. Ako se ne slažete da su to "slabije priče", praštajte! Misli se na Slonovu kulu iz Divljeg mača, ne na verziju Tomasa i Berija Smita iz Konana Varvarina.


Moguće je označiti do tri priče, jer ni sam ne mogu da se odlučim za jednu.

[neomedjeni]

Postoje dve priče u Savage Swordu koje nije napisao Hauard, a koje smatram dovoljno dobrim da stoje rame uz rame sa njegovim orginalnim pričama. To su Red Stones Gerija Konveja i Majka Klarka i The Three Deaths of Conan. Neverovatno, ali ovu drugu je napisao Čak Dikson. Zapravo, verovatno ju je napisao Geri Kvapiz (ili kako se već čoveku ime izgovara), ali mu je Dixon zavrtao ruku dok nije pristao da ga potpiše kao koautora.


Možda nekom bude interesantno, svojevremeno sam pokušao da vodim Dnevnik čitanja Diksonovog runa na Divljem maču. Malo je falilo da ga izguran do kraja, obradio sam brojeve 133-177, a Dikson se držao do 190-tog, ako se ne varam.


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=27141.0

[ridiculus]

Fantastičan poduhvat, druže neomedjeni! Valjana žrtva Kromu... pošto ne znamo kako se zove simerijski bog priče. Iščitaćemo to ovih dana. 

Jednom, nekada davno, u vreme kad je svet bio manje surov, imao sam zamisao da pišem o odnosu dve Hauardove priče: Xuthal of the Dusk (poznatija nama kao The Slithering Shadow) i Red Nails, pošto su napisane u dve različite faze (relativno govoreći) Hauardovog pisanja o Konanu, a ova druga obuhvata prvu. Praktično. Ali nikad nisam bio zadovoljan rezultatom, tj. onim što sam napisao. Kao da sam se ugledao na Berija Vindzor-Smita!  Želeli smo više! Želeli smo revoluciju! 

Inače, meni u drugi nivo Konanovih priča spada uglavnom ono što su pisali de Kemp i Lin Karter, ali kao modifikaciju Hauardovih priča koje nisu bile o Konanu. Dakle, kada čitam Flame Knife ili Hawks Over Shem, imam utisak "mesa", da se tu stvarno nešto dešava. Pomaže i to što takve priče sadrže vrlo malo natprirodnog. Najveći problem koji sam imao kada sam čitao priče DeMatteis-a (za Konana Varvarina, da se samo malo udaljimo od formalnih granica teme) je bila činjenica da je magija svugde. Svako selo, i čak svaka jebena krčma na nekoj stranputici, ima nekog čarobnjaka, neke demone koje treba savladati, neke poludele bogove. To nije svet o kom je Hauard pisao. Ali, to je generalno problem u svakoj seriji koja zamišlja da može da traje i traje, i da istovremeno gađa na "realizam" ili bar neki kontinuitet, a u Konanu mi je samo bilo očiglednije nego u Doktoru Strejndžu, recimo.

Crvenog kamenja se sećam kao kroz maglu, i moraću da se podsetim. Ove druge se i ne sećam - nisam siguran ni da sam je čitao, pošto sam Savage Sword jedno vreme batalio i tek sporadično čitao kasnije priče. (Inače, ime se čita Džeri Konvej; prvobitan izbor Roja Tomasa za scenaristu Konana Varvarina; mnoge sjajne stvari je napisao, oprostiću mu onaj promašaj od Novih bogova krajem 70-ih .)

[Meho Krljic]

Konvej je bog. Ja ga nekritički obožavam jer sam odrastao uz neke njegove radove, pa čak i ovo što danas radi s vremena na vreme, meni uglavnom bude okej.

[ridiculus]

Kad sam pomenuo njegova dela, setio sam se Spajdermena...i tebe, budući da ja, iako jesam fan, nisam toliki fan junaka kao ti. 

[Meho Krljic]

Svakako, njegov Spajdermen (koji je išao u Eks Almanahu u crtežu neprevaziđenog Rossa Andrua) me je oblikovao isto koliko i Lijev/ Ditkov i Lijev/ Romitin, pa možda i za malecnu nijansu više.

Ali Džeri je radio i gomilu drugih dobrih stvari i za DC i za Marvel: Firestorma, Betmena, Man-Thinga... Za Man-Thing (gde je doduše Konvej bio ko-autor uz Tomasa i Lija, te, naravno, crtača Greja Moroua) je vezana i ona anegdota da su Konvej i pokojni Len Vejn maltene u isto vreme osmislili dva vrlo slična lika: Vejn je za DC kreirao Swamp Thing a Konvej za Marvel Man-Thing, i oba lika su debitovala 1971. godine. Marvel je čak mislio da li da tuži DC jer je origin story za Swamp Thing bio suviše sličan Man-Thingu, pa su odustali. Naravno, anegdota je u tome da su Wein i Conway u tom momentu bili cimeri pa je prilično zabavno zamišljati kako je Konvej Vejnu pominjao šta je smislio sa Tomasom i Lijem a onda ovaj napravio Swamp Thing pa se pravio lud 

[neomedjeni]

Inače, meni u drugi nivo Konanovih priča spada uglavnom ono što su pisali de Kemp i Lin Karter, ali kao modifikaciju Hauardovih priča koje nisu bile o Konanu. Dakle, kada čitam Flame Knife ili Hawks Over Shem, imam utisak "mesa", da se tu stvarno nešto dešava. Pomaže i to što takve priče sadrže vrlo malo natprirodnog. Najveći problem koji sam imao kada sam čitao priče DeMatteis-a (za Konana Varvarina, da se samo malo udaljimo od formalnih granica teme) je bila činjenica da je magija svugde. Svako selo, i čak svaka jebena krčma na nekoj stranputici, ima nekog čarobnjaka, neke demone koje treba savladati, neke poludele bogove. To nije svet o kom je Hauard pisao.

Zato je kod Majkla Flejšera svaka bara na putu imala grozomorno čudovište hiljadu godina usnulo, a svaki šumarak tri džinovske bogomoljke. Ne postoji veći zločin protiv devete umetnosti od njegovog "runa" na Savage Swordu nakon Tomasovog odlaska.

[ridiculus]

 

Nisam hteo da dolivam ulje na taj već postojeći požar!

Mada, jedna od prvih epizoda Konana u stripu koje sam čitao, i sigurno prva u malom časopisu Marvel, je bila njegova priča, Demons of the Firelight, sa nečim što podseća na ružniju verziju Frankenštajnovog čudovišta, i te epizode ću se uvek sećati. Ali više su za to zaslužni crtež Buseme i Ernija Čana. Marvel #13.

I, kad smo već kod tog domaćeg časopisa, jedna od najboljih priča tu objavljenih je bio Mač Skelosa, i taman htedoh na osnovu sećanja da pohvalim Tomasa, kad ono - bacio sam pogled na original, srećom - piše, "adapted from the novel by Andrew J. Offutt"!

[Meho Krljic]

Mač Skelosa je zaista jako dobar, višeslojan, ima politiku, magiju, zanimljive karaktere, plus Buscema i De Zuniga u životnoj formi. Fenomenalan strip.

[neomedjeni]

Tomas je sjajno adaptirao priče o Konanu koje su pisali Hauard i drugi autori, ali sam nikad nije napisao ništa značajnije. I ja ga volim, ali mu ne mogu priznati sposobnosti koje nije imao.


Uzgred, deo Skelosovog mača je objavljen u Marketprintovoj ediciji "Konan Varvarin", a Darkwoodov Divlji mač je pokrio kompletnu priču.


Kad gvorimo o adaptacijama, moram da pohvalim Trumana i Đorela, koji su za Dark Hors uradili fantastičnu adaptaciju/nastavak Hauardove nezavršene priče The Hand of Nergal. Preporuka za čitanje, ako je neko propustio.

[ridiculus]

Tomas je sjajno adaptirao priče o Konanu koje su pisali Hauard i drugi autori, ali sam nikad nije napisao ništa značajnije. I ja ga volim, ali mu ne mogu priznati sposobnosti koje nije imao.

Tomasa to prati kroz čitavu karijeru, ali na trenutak sam pomislio - pošto nisam čitao Skelosov mač decenijama - da je ta priča njegovo najbolje delo, nezavisno od adaptiranja priča drugih ljudi. Evo, u Toru, Tomas ima tri priče (u prvoj fazi, do 1980.), sve objavljene kod nas u Stripoteci: modernu verziju (lažnog) Ragnaroka, ciklus o Kirbijevim Večnicima, i istoriju Tora i Asgarda, što se uglavnom svodi na adaptaciju Vagnerovog Prstena Nibelunga. Dakle, sve su bazirane na idejama drugih ljudi i njegov doprinos je najviše u stvaranju globalnog (dis)kontinuiteta. Džeri Konvej kaže u jednom intervjuu (neki Back Issue, članak o Toru u bronzanom dobu) da Tomas nije voleo taj strip, jer nije imao prethodnike u zlatnom dobu, gde leži prava Tomasova ljubav. Na to je Roj odgovorio da ima tu istine, ali da je ipak uživao dok je pisao taj strip, jer ima sličnosti sa Supermenom i Kapetanom Marvelom. Ali, da li smo MI uživali, Roje, dok smo ga čitali? To je glavno. Nama.

Kažu da je Prsten Nibelunga sjajan, sa Gilom Kejnom, ali ja ga nisam nigde našao, čak ni na piratskim sajtovima. Ali, opet adaptacija. Možda ima nešto originalno, a dobro, za Justice Society of America. Tu sam slab, a tu izgleda leži njegova najveća ljubav.

Kad gvorimo o adaptacijama, moram da pohvalim Trumana i Đorela, koji su za Dark Hors uradili fantastičnu adaptaciju/nastavak Hauardove nezavršene priče The Hand of Nergal. Preporuka za čitanje, ako je neko propustio.

Čitao sam uglavnom Busieka i Norda, a ovo kasnije samo sporadično. Ljudi Crnog kruga su me odbili od Konana Dark Horse-a, na duže staze. To mi je jedna od tri najbolje adaptacije, prethodno, kao i originalnih priča o Konanu. Ali, bacićemo pogled na Trumana i Đorela... 

[neomedjeni]

Ljudi Crnog kruga u Dark Horse varijanti su razočarali sve redom, zaista mi nije jasno zbog čega su žurili s tom pričom i izbacili je van kontinuiteta.


Prve dve sezone DH Konana su zaista sjajne. Ne bih mogao da kažem koja mi je draža, Busiek je bolji scenarista od Trumana, ali Truman je imao Đorela, kome Nord ipak ne može da parira. Pad kreće od teće sezone, Road of Kings, koju, gle ironije, piše Roj Tomas. Mada je i to bilo solidno. Ali ono što je posle usledilo...


King Konan je zato fantastičan, ako izuzmemo bezvezne Wolves Beyond the Border. Ne verujte drugu Mehu kad uzme da me demantuje za Vukove!!! 

[ridiculus]

Ljudi Crnog kruga u Dark Horse varijanti su razočarali sve redom, zaista mi nije jasno zbog čega su žurili s tom pričom i izbacili je van kontinuiteta.

Zato što je potencijalno najspektakularnija priča koju je Hauard napisao? Ali, zaista, kad razmišljam o njoj, imam utisak da je trebala da postane uzor i obrazac mnogim drugima pričama iz žanra, a ipak je nekako jedinstvena, i mnogo ređe referentna tačka od nekih drugih priča o Konanu, i ne znam da je neko pokušao nešto slično i bio uspešan. Mnogo su češće varijacije na temu Crnog kolosa, koji ima neke slične ideje, ali je ipak drugačiji. (Iako People of the Black Circle sadrže opasnu deus ex machinu u vidu čarobnog pojasa, ali zaista ne znam kako bi Konan drugačije rešio onoliki problem.)

[Meho Krljic]

Busiek je bolji scenarista od Trumana, ali Truman je imao Đorela, kome Nord ipak ne može da parira.

Drug Neomeđeni baca bombe istine. Ja, doduše volim kako Truman piše, ali ovde nema šta da se doda ili oduzme.

I Konan na DH jeste posle izgubio dah, dobro je da ga vraćaju u Marvel.