GORI VATRA

[PTY]

Dakle, imaginarna čvrga msjeu Harvesteru što nije našao za shodno da se igra ambasadora i skrene nam pažnju na ovu bošnjačku komediju.  

Malko sam strepela od mogućih pretresanja pravo-krivih etničkih trvenja iz još svežeg rata, zato sam odlagala gledanje više od mesec dana. Ali nije trebalo; ova nepretenciozna crno-humorna komedija uspela je da inkorporira masu konfliktnih stanovištva obaju strana, i to potpuno bez osvetoljubive gorčine. Dopala mi se, recimo za 3+. Bilo je lepo videti i prepoznati nekoliko poznatih starih faca a Dikliću je ovo jedna od boljih uloga.

I tako; rekla bih da će braća bošnjaci brže zaceliti i brže oprostiti, bar ako je suditi po iskrenoj sposobnosti da se na neke stvari već sada osvrnu kroz humornu (albeit crno) perspektivu.
Nadam se da se film dobro kotira.

[Truba]

ne ulazeći u rasprave o kvaliteti meni osobno je taj film ogavan, ljigav i bljutav...
i kad izbacimo politička preseravanja, spektakularno pomirenje na kraju (možda je scenarist gledao Strange days    dok je pisao kraj)  ostaje sjećanje na film koji mi je bio toliko neugodan i ogavan za gledanje u prepunom kinu...da sam jedva čekao kraj(glupi principi da ne napuštam nijedan film pogotovo ne u kinu)...
lekcija je naučena... ne gledam više domaće filmove...s te strane film vrijedi veliko bogatsvo inače subjektivna ocjena 1/10

[Morticia]

Na prošlogodišnjem Festu je bio film tog nesrećnika, Pjera Žalice, Kod amidže Idriza. Moje poznavanje bosansko-bošnjačkog jezika (znam da je ovo glupost, al' 'ajd' nek' im bude) je loše i ne poznajem njihove izraze jer nisam znala ni šta znači "amidža".
U duhu filma, i nekih njihovih izraza, negde sam oko 15' shvatila ko je amidža.
A film je glup. Glup. Glup. Glup. Nema tu šta više da se priča. Priča je patetično jadna. tempo je spor. Priča je dosadna. Pojavljuje se neki kreten sa bosanskog Pinka. Tema koja otvara i zatvara film, pogotovo zatvara, a koju potpisuje Loša (you may remeber him from such bands as Plavi orkestar) je za pobeći glavom bez obzira iz tog istog bioskopa, trčati koliko vas noge nose i ne osvrtati se.

Sada ako se pitate zašto sam ja, uopšte, i gledala ovaj film i zašto nisam izašla?
Bila je besplatna karta, bile su udobne stolice, imala sam grinet mochu pored sebe, napolju je bio sneg i led na nekih -5.

Smejala sam se koliko je užasan film. Ne mogu da zamislim da me neko natera da pogledam bilo koju drugi film ovog nesrećnika. Ni za dve moche. Ni na -10.

[PTY]

Ma u pravu ste vi, ne sporim ja to. Ali kod mene je situacija malko drugačija.
Recimo, ja gledam 'naše' filmove iz čisto sentimentalnih razloga, ne umetničkih. I sve navedene primedbe stoje - priča jeste infantilna, film jeste korni, baja jeste nesrećnik i sve tako. Navela sam glavne razloge za dopadanje filma; fakt da sam videla neke stare i poluzaboravljene face sam po sebi filmu daje dvojku. Eto. A u izboru ostalih filmova kojim su me ortaci obasuli zadnjih par meseci, ovaj je ispao deset puta manje govnjiv i time se kotira do trojke. Eto. Pa još k tomu kad se doda okolnost da sam strepela od istinske bljuvotine od koje ću negde na pola da komatozno odustanem, na kraju me oduševilo što sam prosto bila u stanju da ga odgledam do kraja. Ergo +.
Eto.

[Tex Murphy]

Da sad opet ne počinjemo priču o bošnjačkoj (sic!) kinematografiji, što bi nas opet odvelo u politička prepucavanja bez kraja, mogu samo da konstatujem da sam bacio pogled na taj film negdje u sredini (moj brat je iz nekog razloga odlučio da ga gleda) i da sam poslije petnaestak sekundi odlučio da se ispovraćam.
U toj sceni neki musliman (kojeg čini mi se glumi Srbin, mada to nije sigurno), napada Srbina (kojeg, gle ironije, igra osvjedočeni srbomrzac Emir Hadžihafizbegović (sic), nekadašnji simpatični debeljuca iz Balaševićeve serije Specijalna redakcija) uz klasičnu priču koju imamo u svakom bošnjačkom filmu i koju toliko guslaju da su već stvarno počeli da vjeruju u nju - eto kao bili smo dobri, prijatelji, komšije, bla bla, i onda jednog jutra se Srbin probudi i skonta "Muslimani su nam neprijatelji, treba sve da ih pobijemo", e pa kako to, brate Srbine? I na to genijalno pitanje Srbin naravno nema nikakav odgovor. Tih nekoliko sekundi mi je bilo dovoljno da vidim da je i taj film, kao i ostali, jedno obično sr... kroz gusto granje. Od brata sam saznao da ostatak nije bolji.
Inače, problem sa bošnjačkom (ne kažem bosanskom, jer u teoriji to bi trebalo da uključuje i srpske filmove sa područja Bosne i Hercegovine, mada takvih još nema) kinematografijom je u nečemu što je upravo suprotno onom što Libeat reče (uz dužno poštovanje   ). Naime, nema šanse da Bošnjaci brže (ili čak uopšte) oproste ili zaborave. You can take my word for that (iako sam desničar), evo drug Komi mi je svjedok, količina mržnje koja iz njih izbija, bilo kod političara, bilo na TV programu, bilo u filmovima, naprosto je frapantna. Eto, to je jedna izrazito politički nekorektna tvrdnja.
Inače, od poslijeratnih bošnjačkih filmova samo jedan (koliko ja znam) nije imao za temu rat ili neku njegovu direktnu posljedicu, a to je film LJeto u zlatnoj dolini, koji je jednako katastrofalan kao i ostali. Nema nacionalnog baljezganja, ali scenarista (koji je nesrećom i režiser) je imbecil i piše dijaloge koje bi i moja baba znala da smisli.

A da ispravim opravdanu zamjerku na nedovoljno ambasadorsko djelovanje, evo:
Dakle, završena su i već puštena u promet dva filma o kojima sam već ranije pisao:
GO WEST je prvi dugometražni pokušaj (i vjerovatno promašaj) pozorišnog režisera Dine Mustafića (snimio je nekad čini mi se nekoliko kratkih filmova). Tema je debilna, a scena koju su prikazali u nekoj kontakt emisiji obećava da će ovaj film da bude možda i najgori od svih dosadašnjih poslijeratnih filmova. Elem, priča prati dva hormosesualca, jedan je srpski vojnik, drugi Bošnjak (inače, Srbin je pitcher, a Bošnjak catcher u dotičnoj vezi). Srpskog vojnika glumi voditelj hrvatskog Milionera Tarik Filipović (dosta simpatičan lik) a njegovog momka voditelj bosanskog Huge   Mario Neznammuprezime (dakle MARIO, a ne Džoni). I tako, dok Srbin jurca po ratištu, Bošnjak sjedi kod kuće i pere veš i slično. Scena koju su prikazali u emisiji (riječ je bila o emisiji Pošteno govoreći, ako ikog zanima, vjerovatno ne) je probably negdje s kraja filma, ali ako su mogli meni da spoiluju, mogu i ja vama, ionako niko nije blesav da gleda ovo smeće. Daklem, ocu našeg heroja (glumi ga očajno loše Rade Šerbedžija) javljaju da mu je sin poginuo. Momak (tj. cura) našeg heroja, koji upravo vješa veš na štrik, počinje da se lupa po prsima i da cmizdri. Rade prvo gleda bijelo neko vrijeme, onda prilazi obližnjem svešteniku (koji je inače u kolicima, nema noge), uzima ga iz kolica i počinje da vitla okolo psujući mu majku huškačku. Itd. Ne mogu ja ni izbliza da opišem koliko je ovo debilno, to morate sami da vidite.
Drugi film se zove GRBAVICA, prati priču žene koja je silovana i trudna i njenih patnji zbog činjenice da u sebi nosi dijete nekog četničkog zlotvora. Kako sam posljednje godine bivše Jugoslavije (i veliki dio rata) proveo upravo na Grbavici (za one koji ne znaju - naselje u Sarajevu, za vrijeme rata bilo dio srpske teritorije), emotivno sam vezan protiv ovog filma i unaprijed ga mrzim i spreman sam da se zakačim sa bilo kim ko kaže bilo šta pozitivno o njemu, a da čak neću ni da ga pogledam. Šta ti je licemjerstvo...
(Btw, glavnu ulogu u Grbavici glumi Mirjana Karanović, probably je njen novopečeni muž  "ljubazno zamolio" da se pojavi u tom filmu, hehe!).

[PTY]

Odo' da se ubijem.

[Ghoul]

Odo' da se ubijem.

I TREBA!

A harv je moj davnašnji idol: ajde, čo'če, dođi na Beokon da se zajebavamo! Ako baš mora, povedi i onu crnotravsku uštvu!

[crippled_avenger]

evo kritike moje najdraze tres muze sa Popboksa o AMIDZI IDRIZU.

ukoliko zelite jos bizarniji tekst od ovog, procitajte njen besramno uvlakacki intervju sa Milutinom Petrovicem u kome ima najvise faktografskih gresaka jos od heydaya Petra Volka...


KOD AMIDŽE IDRIZA - Pjer Žalica
Sevdah i hrabrost
Za razliku od poplave filmskog crnila koje ispušta meduza tranzicije u našoj i ostalim zemljama iz istog mora, u Žalicinom filmu dobrota se pojavljuje sama po sebi
scenario: Namik Kabil
uloge: Mustafa Nadarević, Semka Sokolović-Bertok, Jasna Žalica
žanr: melodrama
trajanje: 96 min.
proizvodnja: BiH, 2004
Kod amidže Idriza (drugi, i kako je i red, mnogo bolji nego prvi film Gori vatra 2003.) bosanskog reditelja Pjera Žalice, na žalost, nećete videti u domaćim bioskopima. Ipak, želim da vam skrenem pažnju da ako otputujete u neku drugu zemlju ili vam do ruke ovaj film dođe na DVD-ju ili DiVX-u, ili se nekad prikaže na nekoj televiziji, nemojte ga propustiti! Reč je o sjajnom scenariju Namika Kabila, odličnoj Žalicinoj režiji, sjajnoj fotografiji i scenografiji, a takođe i savršenoj glumi i klasičnoj lajt-motivskoj muzici Saše Lošića.
Za razliku od poplave filmskog crnila koje ispušta meduza tranzicije u našoj i ostalim zemljama iz istog mora, u Žalicinom filmu, po prvi put od raspada one zemlje (sa izuzetkom Prašine Milča Mančevskog, koja je toliko američka, da skoro i nije makedonska), pojavljuje se dobrota sama po sebi. Po žanru, film je pomešana drama, melodrama i komedija, u njemu nema nasilja jer se sve nasilje već dogodilo, a nema ni seksualnosti i skarednosti jer film govori o pristojnim ljudima ili, kako bi Aristotel rekao, dostojnim karakterima. Čitava radnja smeštena je u ista, staro-grčki poželjna 24 sata i na jedno mesto koje obuhvata kuću i komšiluk starog bračnog para koji živi na periferiji Sarajeva; takođe staro-grčki, sve se dešava među tzv. svojima, među srodinicima i komšijama. Jedino što nije reč o tragičnoj makro-radnji arhetipskih, mitskih razmera, nego o posttragičnoj mirko-priči s malim čovekom u centru pažnje.
Međutim, za razliku od svih onih malih ljudi viđenih kod ironijski nastrojenih autora, a koji ne mogu ništa u sukobu sa nepregledno velikim i moćnim sistemima, Žalicin mali čovek nešto može.
Prvo može da popravi stricu i strini bojler zamenjujući simbolični grejač koji ne radi; zatim može da im popravi i prekinuti dovod ljudske topline pomažući da se stričeva porodica ponovo ujedini tako što će stric koji je u ratu, pre istinskih i simboličnih sedam godina, izgubio sina, uspeti da prihvati snajinog ljubavnika; najzad, mali čovek može da sazna gde se nalazi nesagledivo udaljeni i nepoznati Rovinj u kom bi njegova lična izabranica želela da živi i da spozna da ,,nije važno gdje si, nego s kim si". To što autori filma ostavljaju glavnog junaka u manjem znanju o sopstvenom životu nego što ga ima publika, isti je onaj tragi-komični okidač koji uvek dovodi do melodramatskog vatrometa kod starih majstora kakav je, na primer, John Ford. Jer, mi, upućeni gledaoci, znamo da je spoznaja glavnog junaka naizgled uzaludna – iako je on spreman da zbog devojke živi u Rovinju, ona će ga, po svemu sudeći, napustiti jer je produžila povratnu kartu za Ameriku. A opet, čovek koji je sposoban za spoznaju i dobrotu, spasen je: u filmu se ne kaže, ali iz njega proizlazi da na kraju krajeva nije najvažnije ni s kim si, nego kakav si.
Kad na kraju filma svi junaci orkestrirano zasviraju i zapevaju pesmu sličnu novokomponovanima iz ranih sedamdesetih o tome kako je život suviše kratak da bismo jedni drugima pričinjavali bol, i oni koji dirnuto plaču i onima koji racionalno analiziraju, ne ostaje ništa nego da čestitaju Bosni što ima ono što drugi nemaju – sevdah i hrabrost da se sevdah proslavlja kao vrhovna vrednost u vreme turbofolka.
Vladislava Vojnović
10/10

[crippled_avenger]

ali ako ipak zelimo da se suocimo sa Vladislavinom totalnom demencijom, evo jos jednog njenog pokusaja da popusi Milutinu...

JUG - JUGOISTOK - Milutin Petrović
Film je mrtav, šta je sa životom?
Istorija filma je mrtva i ništa od onoga što smo voleli neće se ciklički vratiti niti budućnost možemo predviđati i projektovati znanjima iz prošlosti. Mekgafin je nestao: više nije u Americi, a ni u Francuskoj
Piše: Vladislava Vojnović
scenario: Saša Radojević, Milutin Petrović
uloge: Sonja Savić, Nedeljko Despotović, Miloš Lolić, Puriša Đorđević, Hristina Popović
producenti: Milutin Petrović, Predrag Bambić
žanr: psiho triler
trajanje: 87 min.
proizvodnja: Srbija i Crna Goran, 2004.
premijera: 5. mart
Prvo sam mislila da napišem dve kritike: jednu pozitivnu (za ocenu 10) i drugu negativnu (za ocenu 2), a onda sam, zbog silnog posmodernizma koji bi pratio ovakav kritičarski tretman, a što nije moj omiljeni stilski pravac, odustala. Napisaću jednu, odlučila sam, ali je ocenjivanje koje POPBOKS uvodi, dodatni problem jer u slučaju Milutina Petrovića pošteni profesor koji bi naprosto sabrao 10+2=12 i podelio 12:2=6 – ne bi uopšte bio pošten čovek! No, krenimo redom!
Jug - jugoistok je film koji svakako i obavezno treba pogledati zato što je domaći film autora koji nije autsajder, a nije ni među onima koji će po novom Zakonu o kinematografiji deliti kolač između sebe; takođe Jug - jugoistok treba videti i zbog toga što nama govori o nama, na zanimljiv i filmski pismen način i što hrabro dotiče sva najbolnija i najranjavija mesta naše stvarnosti; zbog otpora prema preobraženom i ("u Terranovi pred kojom su redovi jer narod ima para" kako reče ministar Dinkić!?) preobučenom totalitarizmu. Naime, u hard-core totalitarnoj državi, Petrovićev film bio bi zabranjen čime bi, kako to biva, ušao u večnost, a u našoj "traljavoj kapitalističkoj demokratiji" (kako ju je nazvao Srđan Dragojević u nedavnom Utisku nedelje) mogao bi biti kvazi-nezapažen. Ako ni vi ne odete u bioskop da vidite Jug - jugoistok pridružićete se toj navodno traljavoj, a zapravo veoma dirigovanoj i žestoko surovoj cenzuri koja se zove ignorisanje istine i dobrote odnosno svih vrednosti koje iz njih proizlaze.
Dragojević - Riefenstahl
Zbog toga što je Saša Radojević koscenarista filma Jug - jugoistok, a verovatnije zato što paradigmatski spontano poštena inteligencija (da pokušam da neironično upotrebim gadan komunistički naziv) staje na istu stranu, Jug - jugoistok u odnosu na Poljupce Saše Radojevića izgleda kao odmicanje kamere unazad i prikazivanje šireg, gotovo panoramskog plana one iste priče. Šire gledano, otvoreno ću reći, ta priča crnja je i besmislenija!
Da sam, kam'-lepe-sreće, bistra kritičarka iz Brazila, Belgije ili barem Bugarske, na tom mestu bih se zaustavila i ocenila Petrovića sa 2! Ne bih trepnula. Jer, ko je to video i na šta to, molim vas, liči, da glavna junakinja filma (sjajna Sonja Savić) u film ulazi luda i iz njega izlazi ista takva! Gde je osnovno dramaturško pravilo o promeni karaktera, o prelasku iz neznanja u znanje i zašto mi taj film gledamo!? Ako je majka na početku priče luda od bola jer su joj zlikovci kidnapovali dete, morala bi se opametiti kad joj dete bude vraćeno; takođe, mada ne i meni draže, ako je na početku normalna, mogla bi završiti potpuno sluđena funkcionisanjem represivne i mahnite društvene formacije koja divlja oko nje tokom celog filma.
Ali, ja nisam ona kritičarka. Ja sam ova i odavde koja je s užasom utvrdila podudarnost replika Srđana Dragojevića u već pomenutom Utisku nedelje i Leni Riefenstahl u filmu Divni, užasni život Leni Riefenstahl (1993); oboje su, upitani kako su mogli da rade u produkcijama i idejno-političkim okvirima u kojima su radili, odgovorili da, parafraziram, nisu oni autsajderi pa da budu protivnici sistema na vlasti! Jedino što je onomad Hitler izgubio rat protiv demokratskog sveta, a naša stvarnost je upravo pristajanje uz bok sveta koji je, demokratski ili ne, posvirepio do biblijskih razmera. Takva ja, dužna sam da razumem nerazumljivo, da ga objasnim i ocenim desetkom.
Baka – majka - dete
Dakle, u filmu se svi glumci i naturščici zovu svojim sopstvenim imenima i tumače uloge onih koji jesu, iznad ili ispod žita, ili koji bi mogli biti kad se iz njihovih života izvuče dominata. Da biste, gledajući film to shvatili, morate, naravno, lično poznavati Sonju Savić, Nedeljka Despotovića, Milutina Petrovića, Sašu Radojevića, Purišu Đorđevića, Dinka Tucakovića, Bogdana Zlatića... To je nemoguće, reći ćete kao što bi rekla i kritičarka iz Brazila, ali to i jeste poruka filma – u Srbiji danas, ako ne znate, ne možete ni znati, a ako ste iz Brazila – baš vas briga!!! Proces spoznaje ovde ne postoji, jer pokazivanje istine koja je, rečnikom teorije informacija, totalno informativna, jednaka je totalnoj nerazumljivosti i mi, saterani u uloge statista u sopstenim životima, automatski odvraćamo pogled od ponuđenog, nejasnog objašnjenja, okrećući se preživljavanju kojim podržavamo sve ono što nas i drži u neznanju i nemoći. Alternativa, koja i nije toliko alternativna, jeste paranoja prema gomilama neobjašnjivih zavera ovih sa onima protiv neznano kojih, a čije ćemo poslednje i sigurne žrtve opet biti mi sami.
U takvoj konstelaciji filmske i vanfilmske realnosti, uloga Sonje Savić nije tek uloga bolom poremećene majke koja traži svoje dete, već je to uloga žene koja, dosledna, odgovorna i nekorumpirana, u Srbiji devedesetih koje su mnogima donele i moć i slavu i čak i po troje statusne dece, nije ni mogla imati dete (Sonja Savić u stvarnom životu nema dete). Reći ćete što i vitalne bake, da to nije istina, da se deca uvek rađaju, da ih vi i ja imamo, ali, zaboravimo na čas patrijarhat i njegove sumnjive vrednosti; budimo iskreni prema svojim košmarima – koliko je to i takvo razmnožavanje odgovorno, koju sigurnost i koji proklamovani sistem vrednosti koji obezbeđuje sreću može iko od nas da ponudi potomcima!? Kakvi ljudi u kakvom vremenu i na kakvom mestu će biti naše kćeri sinovi i da li želite da se vaše dete socijalizuje u šljam ili da ostane samo, ludo i izolovano u nepostojećem sistemu za koji ćete ga slagati da ga ima?
Usamljena, luda i izolovana, Sonja Savić, glavna junakinja ove priče, istovremeno je/glumi i baku i majku i, na izvestan način, samo to dete, koje, prema mišljenju baka, svakako i uvek treba imati. Svi ostali, raspoređeni oko Sonje su/glume pripadajuće uloge koje joj ne mogu pomoći, ali joj mogu nauditi. Takva junakinja, u stalnoj ludnici naše zemlje, njene prošlosti i savremenosti, završavajući na kraju filma u Lazi Lazareviću kao, paradoksalno, poslednja moralno normalna osoba, u stanju je da film-repliku na mnoge filmove (Hitchcockov Sever–severozapad - 1959, Premingerov Bani Lejk je nestala - 1965), Antonionijevo Uvećanje - 1966, Kaufmanov - Invazija trećih bića - 1978) okonča kao Stalker (1979) Tarkovskog: u mreži nesaznatljivog nadnaravno postaje moguće, jedino je pitanje kako i zašto u užasnoj otuđenosti i metafizičkoj hladoći - ne ugasiti svetlo.
Prelepo i prokleto
Gledano ne samo sa ideološke, već sa specifično filmofilske strane, iz Juga-jugoistoka poručuje nam se isto: istorija filma je mrtva i ništa od onoga što smo voleli neće se ciklički vratiti niti budućnost možemo predviđati i projektovati znanjima iz prošlosti. Mekgafin je nestao: više nije u Americi, a ni u Francuskoj. Pokvarena publika voli efekte i ne obraća više pažnju na pažljivu naraciju, a samo mentalno poremećeni autori, kao sporedni junak kog glumi Nikola Đuričko, nadaju se i raduju zamršenoj administrativnosti, formularima, aplikacijama i učestvovanju na velikim svetskim konkursima Fondova koji postoje, dok nas, ozračene u Zoni, da upotrebim i terminologiju iz Stalkera, od uspešnog prolaska kroz iste deli večnost, put koji smrtnik ne može prevaliti.
Direktor fotografije Predrag Bambić, od Petrovićevog filma napravio je i snimateljsko čudo: verujem da su mnogi od nas, užasne li ironije, prvi put u životu videli lice kalemegdanskog Pobednika! Izbliza su ovekovečeni i detalji hotela Moskva podignutog u slavu naše slovenske braće, i strašna znamenja intimne geografije Beograda kao što su Košutnjak u kom se gine kao i na mnogim drugim mestima, srušeni toranj na Avali jer, no-no, ne bi smelo da se gine, Filozofski fakultet koji u nekim drugim vremenima imao druga značenja, Generalštab koji nemamo, više nam ni ne treba, ali i dalje može biti mesto nekih razrešenja, prelepa i prokleta kuća u mavarskom stilu na zemunskoj Pregrevici čiji su prvi vlasnici nastradali, a danas možda pripada Čedi Jovanoviću koji će umesto da nas spase, pišu novine, tek nastradati.

10/ 10

[Tex Murphy]

Odo' da se ubijem.

I TREBA!

A harv je moj davnašnji idol: ajde, čo'če, dođi na Beokon da se zajebavamo! Ako baš mora, povedi i onu crnotravsku uštvu!

Kasnim svugdje, pa i na Beokon. Naime, najvjerovatnije stižem u BG ovih dana, ali probably tek u ponedeljak, kad sve već bude gotovo   Sreća što nisam žensko, inače nikad ne bih znao dal' sam trudan.  
Komi, čuo si, ako imaš kakvih neodložnih poslova u ponedeljak, odlaži ih, idemo u BG! Je!

[Tex Murphy]

Kad na kraju filma svi junaci orkestrirano zasviraju i zapevaju pesmu sličnu novokomponovanima iz ranih sedamdesetih o tome kako je život suviše kratak da bismo jedni drugima pričinjavali bol, i oni koji dirnuto plaču i onima koji racionalno analiziraju, ne ostaje ništa nego da čestitaju Bosni što ima ono što drugi nemaju – sevdah i hrabrost da se sevdah proslavlja kao vrhovna vrednost u vreme turbofolka.

Čega se pametan stidi...

[S.]

Recimo, ja gledam 'naše' filmove iz čisto sentimentalnih razloga, ne umetničkih. ... Eto. A u izboru ostalih filmova kojim su me ortaci obasuli zadnjih par meseci, ovaj je ispao deset puta manje govnjiv i time se kotira do trojke. Eto.

OK, iako se sentimenti verovatno razlikuju, ipak moze da bude od koristi bar nekome :: obnarodovan spisak tih filmova. Dodatni razlog zasto ih ja gledam je i uvid u to sta bih mogla da popularisem medj' strancima. Tako da je dodatna selekcija i ume da bude presudna u kupovini, postojanje makar, ako nista drugo, jel' te, engleskih titlova. E, to je, uglavnom i po pravilu, ako uopste postoji - tj. da ne bude nedoumice S.T.A.H.O.V.I.T.O. LOSE. A izbori producenta i distributera koji filmovi ce biti titlovani, a da to nije slovenacki i makedonski, je za mene misterija... Mada, kad bolje razmislim, ko mi je kriv kad necu da pazarim milion Zikinih dinastija

Evo, ja sam u neko skorije vreme odgledala sledece, i to ne o filmovima samim, tj. tim pomenutim umetnickim kvalitetima:
- Neka cudna zemlja - utepati prevodioca, ma kog pola bio.
- Profesionalac - zanemarljivo bolje, ali ne bih tacno znala kasti buduci da sam se kroz ceo film pitala ko li je ikada i kada slagao Lecica da ume da glumi?
- Kako sam sistematski unisten od idiota - vrlo inventivni postupci u prevodjenju, kad je malo teze, i metaforicnije, nema nikakvog prevoda
- Zivot je cudo - prevod dobar, ali rec je o spanskom prevodu.

Pa sad ti vidi...

[Lurd]

Pa šta piše ova žena? Koga ovo zanima:

Jug - jugoistok treba videti i zbog toga što nama govori o nama, na zanimljiv i filmski pismen način i što hrabro dotiče sva najbolnija i najranjavija mesta naše stvarnosti

Ko smo to "mi" i koja su najranjivija mesta "naše stvarnosti"?

Kakav je ovo soc-realizam? Nikada ne bih želeo da gledam film posle ovakvih kritika, a nervira me i taj poziv da se nešto mora gledati da bi se postiglo nešto gledaocu takodje imaginarno, bez obzira koliko je djubre to što treba da gledamo.

Jedan od legije problema kod filmskih kritičara u Srbiji je to što su oni i filmski insajderi i često rade na filmu, pa mešaju ta dva ugla posmatranja. Mene kao gledaoca baš briga koliko je bilo teško napraviti neki film ili kako se gledanjem ili negladnjem nekog filma zauzima strana u nekom sukobu o kome nemam pojma i koji me uopšte ne dotiče.

[crippled_avenger]

Slazem se sa Lurdom.

Zato ja i planiram da se sto pre povucem iz kritike, ili barem iz pisanja o domacem filmu. Previse je saspensa u tom svetu, premda se ja trudim da se sto manje oseti u mom pisanju.

Medjutim, kad prestanes da pises o domacem filmu, onda prosto vise nisi kriticar, da bih prestao da budem kriticar, moram da postanem nesto drugo. I sad upravo radim na tome.

Naravno, `teskoca u realizaciji` se ne tice tvog citaoca/ gledaoca, medjutim, uvek nekako imas potrebu da navijas za slabijeg. To je kao kad gledas Juventus protiv nekih slabica, prirodno da naivijas za njih, cak i onda kad ne mogu da se sastave s loptom, cesto navijas za slabije cak i kad igraju protiv kluba za koji navijas. I to onda probije u tekst, mada bi postenije bilo da kazes, `OK Juventus je opasna ekipa, a ovi drugi  ljudi nemaju pojma`. Medjutim, slabost te nadvlada pa si uvek nekako u fazonu, `e lako je Juventusu kad ima najbolje igrace, a ovi drugi jes` da nemaju pojma, ali se trude,...` Toga ne bi trebalo da bude u kritici.

Naravno, u ovoj Vladislavinoj kritici je prisutan ne samo taj sentiment vec i otvoreno svrstavanje na neciju stranu, mada paradoksalno, cak ni kad se svrstava ne uspeva da bude korisna filmu o kom pise. Go figure...

[Ghoul]

Kasnim svugdje, pa i na Beokon. Naime, najvjerovatnije stižem u BG ovih dana, ali probably tek u ponedeljak,

ja sam i u poned. u Bg do popodneva...

[Truba]

Komi, čuo si, ako imaš kakvih neodložnih poslova u ponedeljak, odlaži ih, idemo u BG! Je!

nažalost kao za inat ja sam od ponedjeljka u Zagrebu    

[Tex Murphy]

Komi, čuo si, ako imaš kakvih neodložnih poslova u ponedeljak, odlaži ih, idemo u BG! Je!

nažalost kao za inat ja sam od ponedjeljka u Zagrebu    

Ima tu neke simbolike...  

[Tex Murphy]

Kasnim svugdje, pa i na Beokon. Naime, najvjerovatnije stižem u BG ovih dana, ali probably tek u ponedeljak,

ja sam i u poned. u Bg do popodneva...

E crnjak! Ja ću da stignem taman oko podne ili nešto kasnije. Ali na kraju krajeva, ništa još nije sigurno, čekam povratni mail od nekoga.

[Ghoul]

možda se sretnemo na bus stanici!

[PTY]

OK, iako se sentimenti verovatno razlikuju, ipak moze da bude od koristi bar nekome :: obnarodovan spisak tih filmova....

Pa, ovako bez uvijanja, teško da će ti moje preporuke biti od mnogo koristi; ja ti nemam ni trunke filmsko-kritičarskog talenta, pa shodno tome, nisam u stanju da u filmovima pronađem sve one lepe paralele i parabole i aluzije i fantazmagorične fatamorgane.   (to će biti stoga što nikad nisam pošteno savladala onu visokotiražnu sposobnost čitanja kafenog taloga. )

Od sledećih filmova sam odustala tamo nedge u petnaestom minutu:

MASMEDIOLOGIJA NA BALKANU
NEKA ČUDNA ZEMLJA
JAGODA U SUPERMARKETU
RINGERAJA
PROFESIONALAC
ČAVKA

Ne znam i nikad neće sa sigurnošću znati - možda su i remek dela domaće kinematografije. A ti vidi, mlađa si od mene pa imaš i malko više vremena za bacanje.

[PTY]

Do kraja sam uspela da odgledam sledeće:

GORI VATRA*
LAVIRINT
KAD PORASTEM BIĆU KENGUR
SABIRNI CENTAR
ŽIVOT JE ČUDO
CRNA MAČKA, BELI MAČOR*
APSOLUTNIH STO

*budeš li ove filmove gledala u prisustvu nekoga sa drugog govornog područja, garantujem ti istu reakciju kao i na 'život je čudo'.  
Inače, Lavirint se trudim da zaboravim a Sabirni Centar sam gledala na tvoju preporuku pa se smatraj odgovornom što sam iscrpljena zaspala, i to u penzionersko rano poslepodne.  

[Truba]

možda se sretnemo na bus stanici!

Mi Srbi s kolodvora Zoo  

[S.]

... a Sabirni Centar sam gledala na tvoju preporuku pa se smatraj odgovornom što sam iscrpljena zaspala, i to u penzionersko rano poslepodne.  

Iz ponudjenog na izbor, onomad, meni je to bilo najbolje. Ali, ok, duboko izvinjenje, mada kad bolje razmislim, valjalo ti je - popodnevna dremka je iz raja izasla