Grozne situacije

[Tex Murphy]

Ovih dana baš nešto razmišljam šta je najgore što je moguće da se desi čovjeku. Konkretizacije radi, da eliminišemo teške tjelesne povrede i smrt.
Meni se čini da je biti živ sahranjen nešto savršeno grozno. Zamislite da se nalazite u nekom malom sanduku, mrak i sve što uz to ide. Klasična grozna situacija, s tim da je trik ne u tome što će ubrzo da vam nestane vazduha te ćete da se ugušite, nego u tome što ste praktično nepokretni. Možete malo da mrdate rukama i nogama, ali cijenim da ne možete npr. da se okrenete na bok ili nešto slično (sjetimo se npr. Kifera Saterlenda u filmu Nestajanje). Iz nekog razloga, meni je ova nepokretnost uvijek bila strašno jeziva, tako da sam bivao skoro histeričan čak i kad sam bio mali, pa mi neki stariji i jači član familije pritisne ruke na zemlju i tome slično.
Međutim, pala mi je na pamet modifikacija problema žive sahranjenosti (čitav pojam "živ sahranjen" asocira me na vrlo duhovitu Poovu priču Premature Burial). Zamislite da ste bukvalno zabetonirani (u uspravnom položaju). Dakle, poenta je da nemate ni minimalnu pokretljivost, koju dopušta mrtvački sanduk. Jedino možete da otvarate i zatvarate oči. Neka je u tom betonu kod vašeg nosa neko sitno proširenje, koje je povezano sa spoljašnjim svijetom, tako da možete da dišete. Takođe, neka ima neka igla koja vas konstantno snabdijeva infuzijom i pretpostavimo da je nekako riješen problem nužde (pretpostavljam da bi se to dalo nekako srediti). Zar nije jezivo? šta mislite koliko bi vremena trebalo da poludite?
Druga interesantna situacija, mada ni približno gadna kao prethodna, jeste sljedeća:
Npr. bili ste u brodolomu i nekako preživjeli. Nalazite se na pučini, nigdje nikakvog znaka od kopna, a nemate ni kakvu olupinu da se za nju uhvatite. Daklem, morate da plutate po vodi, ali strah vas je da previše jako mašete rukama i nogama jer ko zna šta vas vreba odozdo iz vode. Situacija je još jezivija kad je mrak, a kad je recimo mrak i još grmljavina i pada kiša, onda je još gore. Jerbo u takvim situacijama se, što kažu u pjesmama, spoji nebo sa zemljom (u ovom slučaju sa morem), tako da ste pod atakom sa svih strana, ne samo odozdo.

I za kraj, jedna mala anketa: Zamislite da ste u nekakvoj jami, dovoljno dubokoj da ne možete da izađete i da je ta jama dovoljnog prečnika (npr. desetak metara ili nešto slično). Pretpostavimo da možete da birate jednu od sljedećih opasnosti:
1) Tigar, lav, leopard, grizli ili neka slična divlja i neprijateljski raspoložena životinja, ili
2) Npr. stotinjak komada najotrovnijih zmija otrovnica.
Šta biste izabrali? Naravno, podrazumijeva se da ste potpuno goloruki.

Druga varijanta ove dileme bi bio neki ooooooooogromni akvarijum sa
1) velikom bijelom ajkulom, ili
2) gomilom meduza razastrtih svuda okolo.

Sad ću da prekinem, da me ne bi strpali u ludnicu, ovi neljubitelji Hostela.

[Ghoul]

meni je oduvek najodbojnija bila ideja davljenja (utapanja): od malena sam imao jak strah kad god bih putovao i prelazio mostove preko velikih reka (nevezano da li autom, busom ili vozom), a ni dan-danas mi nije svejedno.
baš nedavno, kad sam išao u zrenjanin, prelazimo tamo neki most, uzak, samo po jedna traka za svaki smer, a reka ispod (valjda dunav?) ogromna, pa još od kiša nabujala, mutna, besna, a ja samo razmišljam: jebote, dovoljno je da se neka od ovih hladnjača što jurcaju iz suprotnog smera zakuca u bus pa da me baci u ovo dole – spasa mi nema! u mislima pokušavam da se prisetim gde beše i da li je to baš onaj most sa koga je prošle godine nekakav bus bio oteran u vodu i podavilo se tuce ljudi.

(inače, ne umem da plivam, mada u ovom konkretnom slučaju, sa mutnom nabujalom i LEDENOM vodom ne verujem da bi mi takvo umeće mnogo značilo)

[angel011]

Plivaju ljudi i u ledenoj vodi, neko vreme. Kad bi umeo da plivaš, ako ne bi dobio srčku čim bućneš u ledenu vodu ili ti nabujala reka ne bi slomila kičmu o obalu, ili ne bi udahnuo previše vode, imao bi šanse da preživiš. (ovo je bilo utešno, zar ne?   )

Harvi, u situaciji sa plutanjem u vodi, mislim da je svejedno mlatiš li rukama i nogama jako ili ne, ono što je sposobno da registruje tvoje prisustvo to će u svakom slučaju učiniti. A i ako te ništa ne pojede, bez kopna dovoljno blizu da do njega doplivaš ili nekog da te spase, udavićeš se nakon dovoljno vremena.

[Mica Milovanovic]

Plivaju ljudi i u ledenoj vodi, neko vreme...

Maximum 5 minuta...

[angel011]

Nekad je i to dovoljno da se izvučeš.

Onda ti ostaje da probaš da ne umreš od hipotermije.

Nego, da li je tema, kao što naslov kaže, grozne situacije, ili se više radi o načinima umiranja? Načini umiranja me ne plaše, pošto mi ni smrt kao takva nije ništa strašno.

Živeti ogavan život (to jest, živeti na način koji ti se nikako ne dopada) mi se čini mnogo gorim od smrti.

[Джон Рейнольдс]

Ja sam se pre 3-4 godine okupao (pijan, doduše) u Dunavu u novembru u rano jutro. Uopšte nije tako strašno kako se priča, dok si u vodi je OK, belaj je kad se izađe. Iz nekog nepoznatog razloga, svoj trojici junoša je posle nekog vremena pluvuckanja tamo-amo pripala muka koja je prošla tek kada smo se zgrejali. Inače, bilo je prilično hladno, mada moram da priznam da nisam ni pogledao kolika je temperatura bila. Bizaran prizor je bio kada sam izašao - video sam kako se neka veoma bleda para diže sa tela. Nije to bio jedini ispad te vrste u moje divlje dane, kupao sam se i u oktobru i u martu, ali je taj novembar bio najzajebaniji.

Što se straha tiče, imam jedan paklen trip koji bi mi bio gori od smrti. Situacija je takva da bih se u njoj teško našao, ali ajde da opišem... Puzim niz cev koja odjednom postane sve uža i u jednom trenutku ne mogu ni makac napred, a zbog pada nadole (ili zbog više sile koja me je u cev uterala) ne mogu nikako nazad. Iz nekog razloga, ta neka dugačka cev mi je mnogo strašnija nego mrtvački sanduk, valjda jer sam već iskazao želju da ako capnem pre vremena, budem kremiran.

[Boban]

Dokazano je da je najstrašnija smrt davljenje u vodi, ako se izuzmu razna kasapljenja i fizička mučenja.
Mada je prilično ružno i biti u avionu koji pada, ponekad taj pad potraje i 7-8 minuta, nikad ispod 3-4, osim ako kod sletanja ne udari u brdo. Onda je brzo.

[drf]

1) Tigar, lav, leopard, grizli ili neka slična divlja i neprijateljski raspoložena životinja, ili
2) Npr. stotinjak komada najotrovnijih zmija otrovnica.
Šta biste izabrali? Naravno, podrazumijeva se da ste potpuno goloruki.

Drfinitivno 2.

Smirenog i opuštenog čoveka zmije ne napadaju. Bezbrojni bliski kontakti u divljini (računajući i zmijski splet) bili su bez ikakvih posledica. Za mesoždere teorija kaže slično, ali kad ogladne?

[Ghoul]

Dokazano je da je najstrašnija smrt davljenje u vodi, ako se izuzmu razna kasapljenja i fizička mučenja.

naravno, mom privatnom gnušanju od davljenja nimalo nisu pomogli: a) živa mašta i sposobnost uživljavanja i b) sledeći opis iz SUDSKE PATOLOGIJE
(m. milovanović, medicinska knjiga, bg, 1993, 13. izdanje):

''U vodi, kako potreba za disanjem raste, nagomilani CO2 nadraži centar za disanje pa se grlo reflektorno otvori i pokuša da diše. Tu počinje sufokacioni stepen utopljenja: voda prodire u grlo, dušnik i dušnice, naročito u plućne mehuriće, a sem toga preko organa za disanje, u krvotok i organe za varenje. Pokušaji izbacivanja te tečnosti traju dok reflektorno, usled poremećene razmene gasova u centralnom nervnom sistemu ne nastane onesvešćenost, praćena motoričkom nadraženošću (trzajima i grčevima) i uzetošću (nestanak refleksa i popuštanje stezača). Tada tečnost i dalje nadire u organe za disanje, krvotok i varenje. Disanje prestaje, ali srce i dalje radi. Posle izvesne počivke jave se zadnji pokušaji disanja, a onda srce stane. Sve ovo traje 3-5 minuta.''

naravno, 3-5 minuta na časovniku posmatrača na suvom i bezbednom.
onome pod vodom to je eon agonije.
brrrr...

[WARLOCK]

najgore je ako te uhvati lav kida ti meso dok si ziv dok umires polako posmatras kako ti dalje jedu meso ili kad te kanibali jedu zivog vadeci ti creva a ti se smejes jao super viti ovaj sp.efekat.

[Kastor]

To što Ghoul ne sme da pređe preko tekuće vode ni trunku me ne čudi.  

I meni je strahovita ideja žive sahrane. Dovoljno je i da su mi samo vezane i ruke i noge da se uspaničim, pa makar to bilo i na sred otvorenog polja.
Tarantino je tu jezu dobro obradio u Kill Bill, a onu redigovanu varijantu sa doturom vazduha, u jednoj dvodelnoj epizodi TV serije CSI.

Čini mi se da je najjezivija situacija astronauta koji "otkačen" pluta po svemiru...

[Tex Murphy]

Harvi, u situaciji sa plutanjem u vodi, mislim da je svejedno mlatiš li rukama i nogama jako ili ne, ono što je sposobno da registruje tvoje prisustvo to će u svakom slučaju učiniti. A i ako te ništa ne pojede, bez kopna dovoljno blizu da do njega doplivaš ili nekog da te spase, udavićeš se nakon dovoljno vremena.

Da, naravno, sve mi je to jasno, akcenat je na jezivosti same situacije, bez obzira na njenu smrtonosnost (koju u ovom slučaju ne razmatramo). A ono sa mrdanjem rukama i nogama, znam i ja da će nešto svakako da te ščepa (a na kraju krajeva i moraš da se krećeš da ne potoneš), ali čini mi se da bi se u takvoj situaciji javila (očito iracionalna) potreba da se bude što mirniji. Nemam pojma zašto.

Nego, da li je tema, kao što naslov kaže, grozne situacije, ili se više radi o načinima umiranja? Načini umiranja me ne plaše, pošto mi ni smrt kao takva nije ništa strašno.

Situacije. Kod načina umiranja (bar za muškarce) stvar je prilično očigledna - razne vrste iživljavanja nad privatnim dijelovima.

[Kastor]

Aaa, pa onda je šuškanje u šumi (po noći) neprevaziđeno.[/u]

[Truba]

au brale pa ja sam normalan    o čemu vi razmišljate

već sam negdje pisao da me je najviše strah... još od "onog" sna iz djetinjstva... klanja ne govorimo ovdje o ubadanju i povlačenju noža s jedne na drugu stranu već o turpijanju    

mislim da aktualni politički momenat u svijetu garantira da ćete prije biti zaklani nego zakopani ili pojedeni ali za davljenje ne mogu garantovati        

[Kastor]

Brrr sad sam se setio nečega što je još gore od živosahranjivanja (Bobane kad će roman?).

Svesnost tokom operacije.
Po podacima Svetske Zdravstvene Organizacije dešava se kod oko 0.15% pacijenata koji budu "totalno anastezirani" tokom operacije.
U takvoj situaciji pacijent može osetiti bol, pritisak, može da čuje razgovor i da oseti nedostatak vazduha i gušenje. Ne može da komunicira niti da na bilo koji način to pokaže prisutnima u operacionoj sali jer mu je ubrizgan paralitički relaksant mišića.
A o posttraumatskom stresu i da ne govorimo.

Jezivo.

[WARLOCK]

auh cuo sam takvih stvari da su pacijenti doziveli nesto tako..to je najstrasnije,desi se da vam anestezija ne bude dovoljna probudite se usred operacije..i ugledate svoje organe. ..podsetilo me na jednu od "prica iz grobnica"

[Plissken]

To je iz epizode  "Abra Cadaver" Stivena Hopkinsa.

Meni najuzasavajuce deluje gusenje u snu, usled hiper-lucenja gnoja usled neke infekcije. Citao sam u nekim novinama, pre dve godine, da su nekom preminulom muceniku nasli ogromnu kolicinu gnoja u plucima...gnoja, koji mu se nekontrolisano slivao iz sinusa...u smrtonosnim kolicinama...

[Black Mamba]

jedini ozbiljan strah koji imam je strah od odredjene grupe muskaraca.. onih koji zlostavljaju zene..... kad pomislim na najgrozniju stvar koja mi se moze desiti, to je uvek silovanje... ili neko slicno zlo koje muskarac moze uraditi zeni

[angel011]

Moze da uradi i drugom muskarcu.

[angel011]

@Harv: ne moraš da se krećeš da ne potoneš. Ako napuniš pluća vazduhom možeš da plutaš i da ne mrdneš.

Čini mi se (ne mogu da garantujem) da u takvoj situaciji ne bih imala potrebu da mirujem, već naprotiv, da plivam ne bih li dospela do nekakvog kopna. Čak i ako nikakvo kopno ne vidim, mislim da bih radije pokušala da se krećem nekud nego da nasred okeana ne radim ništa i samo čekam da ovako ili onako umrem.

[marduk]

najgore je ako te uhvati lav kida ti meso dok si ziv dok umires polako posmatras kako ti dalje jedu meso ili kad te kanibali jedu zivog vadeci ti creva a ti se smejes jao super viti ovaj sp.efekat.

Predlažem Varlokev post za post meseca!    

Elem, meni je nastrašnije ono živo sahranjivanje, i ono sa betonom što Harvie spomenu. Brrrrr!!!

Inače, sam naslov topika je malo smešan...  

[krema]

Pa cekaj, Plissken, to i nije strasna smrt. Nisam siguran da je bio pri svijesti taj kojem se gnoj slivao...

[Black Mamba]

Moze da uradi i drugom muskarcu.

naravno, ali to vec nije najuzasnija stvar koja se MENI moze desiti

[Bilja]

Druga interesantna situacija, mada ni približno gadna kao prethodna, jeste sljedeća:
Npr. bili ste u brodolomu i nekako preživjeli. Nalazite se na pučini, nigdje nikakvog znaka od kopna, a nemate ni kakvu olupinu da se za nju uhvatite. Daklem, morate da plutate po vodi, ali strah vas je da previše jako mašete rukama i nogama jer ko zna šta vas vreba odozdo iz vode. Situacija je još jezivija kad je mrak, a kad je recimo mrak i još grmljavina i pada kiša, onda je još gore. Jerbo u takvim situacijama se, što kažu u pjesmama, spoji nebo sa zemljom (u ovom slučaju sa morem), tako da ste pod atakom sa svih strana, ne samo odozdo.

Upravo si prepricao film "Open Water". Kazu da je mnogima ogadio plivanje (i pogotovo ronjenje) zauvek. Doduse, likovi u filmu su imali ronilacka odela & pojaseve za plivanje, ali to im je valjda kao samo produzilo agoniju (i nama gledaocima takodje).
Licno, ne zelim ni da razmisljam o potencijalnim groznim situacijama. Ima ih previse.

[Mixitron M. Storm]

Najgroznije je kad te ne trepnuvši izdaju i prodaju oni za koje si sam sebi pomerao dupe ako je trebalo.

Ostalo su neudobnosti.

Uvek si možeš pregristi jezik, ili voljno udahnuti puna pluća vode, ili jako udariti glavom o nešto, pod uglom ako nema dovoljno zaleta... ili se okrenuti i go down fighting.

[Loengrin]

Posle urođenog straha od izmicanja tla ispod nogu na red dolazi strah od bespomoćnosti. Ljudi ne vole da im se oduzme šansa da reše neku situaciju (čak i onu koja vodi u sigurnu smrt).

Prema tome su doživotni invaliditet i paraliza veoma dobri primeri bespomoćnosti čoveka, mada nikada nisam mogla da kažem da me je od toga strah.

Ono što meni šalje žmarce kroz kičmu je opet bespomoćnost, ali druge vrste, tj. kad ne mogu da pomognem nekom u nevolji (naročito bližnjem svom) ili još gore, sama pomisao da bih makar i slučajno mogla biti uzrok nečijoj nevolji i stradavanju. Nekima će ovo možda biti smešno, ali slučajno povrediti ili ubiti nekog daje jednak rezultat, kao i kad se isto uradi s namerom.

[krema]

Odlicno primjeceno, Loengrin. I meni je mnogo gora stvar dozivotna paraliza kada ne mozes ni mrdnuti, ni pricati, niti ista drugo. Sve ove smrti, koliko-toliko brzo se sve izdesava...

[Mixitron M. Storm]

Nisam naveo bespomoćnost jer iza toga počiva mali milion stvari koje nekom potpadaju u kategoriju groznog, pa time ništa nije ni rečeno.
Enivej, 1000:1, nezamisliva sredstva mučenja & stuff, ok, bring it on, samo da ne čekam na klanje k'o pile.

E, postoji još jedna grozna stvar: iščekivanje loše vesti.

[Kastor]

E, postoji još jedna grozna stvar: iščekivanje loše vesti.

O da.  

[Plissken]

Bilo bi mi uzasno da odjednom osetim nekontrolisani nagon da ubijem neke od clanova porodice, a da pritom budem svestan da je to lose....

Uzasno bih se osecao da se probudim totalno nag, u krevetu pored tate.

[angel011]

Samo pored tate? Ili bilo kog člana porodice ili bliskog rođaka/rođake?

[Plissken]

Samo bi mi tata predstavljao problem.

[Mixitron M. Storm]

nagon da ubijem neke od clanova porodice, a da pritom budem svestan da je to lose...

Ne brini, ta dva ne idu zajedno.

[krema]

Samo tata problem? Ja bih se zabrinuo da sam ti, Pliss...

[Ghoul]

Samo tata problem? Ja bih se zabrinuo da sam ti, Pliss...

što, on nema braće, a i mama i sestra su vrlo zgodne...

čak se i deda, zlu ne trebalo, dobro drži za svoje godine!    

[krema]

Ma da, to je po onoj staroj narodnoj- brat sestri najbolje smjesti.  

[Kastor]

Bah, sad ste me zgadili, mogu i pihtije da probam.  

[Loengrin]

E, postoji još jedna grozna stvar: iščekivanje loše vesti.

O da.  

Znam da ovo nije taj tip loših vesti, ali...
... taman htedoh da pomenem strah od procedure vađenja vize, zajedno sa nabavljanjem svih 56 dokumenata, čekanjem u nekom smrdljivom redu po paklenoj vrućini, jakom vetru ili ciči zimi. Zatim kad nakon tri eona uđeš u prostorije za mučenje, predaješ dokumenta uz konstantan osećaj da lažeš na svako pitanje postavljeno od strane nadrkanog službenika brižno odgajenog portirskog mentaliteta.

Ništa lakše se ne osećaš kad nakon x-y dana dođeš na zakazano podizanje vize ili dobijanje korpe. Obavezno te ostave da čekaš još neko vreme, za koje, u vrhuncu agonije pogrickaš sve nokte na prstima obe ruke i ako je leto počneš da kidišeš na one preostale što vire iz sandala, a u nemogućnosti da ih dohvatiš, počneš besno da meriš nesrećnika do sebe (jer za razliku od njega ti nisi zaslužio da te ovako maltretiraju) u želji da mu odgrizeš glavu. Nakon što te prozovu, drvenim nogama prilaziš k šalteru (uz tužne zvuke pesme "Još jedan dan života") gladan, žedan i izjeden od neizvesnosti.

Dobio vizu ili ne, nakon ovakvog iskustva padaš u histeriju čak i na pomisao jednostavnog odlaska na overu zdravstvene knjižice.

[Mixitron M. Storm]

A gde je romska ambasada?  

[Tex Murphy]

E, postoji još jedna grozna stvar: iščekivanje loše vesti.

Uz dužno poštovanje, mislim da je gore biti živ zazidan nego čekati lošu vijest. Ali, kao što kaže naš narod, disce parvo esse contentus.

[Kastor]

Uz dužno poštovanje, mislim da je gore biti živ zazidan nego čekati lošu vijest. Ali, kao što kaže naš narod, disce parvo esse contentus.

A ako te živog zazidaju dok čekaš lošu vest?

I daj malo ukoči sa tim latinskim citatima, nismo svi rođeni u latinskoj americi.

[Black Mamba]

E, postoji još jedna grozna stvar: iščekivanje loše vesti.

O da.  

Znam da ovo nije taj tip loših vesti, ali...
... taman htedoh da pomenem strah od procedure vađenja vize, zajedno sa nabavljanjem svih 56 dokumenata, čekanjem u nekom smrdljivom redu po paklenoj vrućini, jakom vetru ili ciči zimi. Zatim kad nakon tri eona uđeš u prostorije za mučenje, predaješ dokumenta uz konstantan osećaj da lažeš na svako pitanje postavljeno od strane nadrkanog službenika brižno odgajenog portirskog mentaliteta.

u da.... mamu im, kroz koji papirologijski pakao sam prosla + sto rece nadrkani sluzbenici i ostali lopovi, uuuu.... strasno... ponekad imam nocne more kako moram da se vratim u Srbiju

i taj konstantan osecaj da lazes, meni se isto desilo.. i to me skroz smorilo....

[Loengrin]

A gde je romska ambasada?  

Pored austrougarske  

[Milosh]

Što se straha tiče, imam jedan paklen trip koji bi mi bio gori od smrti. Situacija je takva da bih se u njoj teško našao, ali ajde da opišem... Puzim niz cev koja odjednom postane sve uža i u jednom trenutku ne mogu ni makac napred, a zbog pada nadole (ili zbog više sile koja me je u cev uterala) ne mogu nikako nazad.

Nedavno sam pročitao jednu finu horor priču (The Bridge Chamber) koja ima za temu jednu situaciju sličnu ovoj... Inače, baš dražestan topik!

[Plut]

Jeste da nije grozna situacija, al' nisam znala gde da ga uturim.

Čisto, ilustracija koliko nam je mozak ograničen i uzak povremeno i kako ne prepoznajemo znakove čak i kad nas lupaju po glavi.

Elem, prilazim danas autobuskom stajalištu na kojem nisam bila jedno 6 godina. Mobilni između ramena i brade, kopam desnom rukom po rancu tražeći novčanik i markicu za prevoz u njemu, kišobran u drugoj, lije k'o iz kabla, autobus stiže. Gužva na stanici, u moje vreme je bilo tek dvoje-troje. Odlučujem da pustim ostale, dok se ne saberem sa svim stvarima koje mi ispadaju. Primetim da se još dvoje povlače i ne ulaze, što mi je čudno jer ovom putanjom ide samo jedna linija. Pretpostavim da i oni čekaju, iz razloga sličnog mom, iako su potpuno mirni. Dva mladića odlaze ispred autobusa i gledaju koji je broj, i to mi bude čudno, ali odlučim da su, garant novi, pa ne znaju.
Smestim se, autobus krene i vrlo brzo skrene desno. E sad čuda u mojoj glavi, otkad je 7-ica promenila putanju? Nebitno, počnem da razmišljam i kombinujem u kojoj ulici će se vratiti na pravu putanju jer znam da mora proći pored železničke stanice i tek posle pola minute mi nešto kvrcne; ma nije valjda? Za svaki slučaj, okrenem se ka ženi do mene i pitam "izvinite, koji je ovo autobus?" "Osmica."
I tako saznam da su uveli još jednu liniju, tj. vratili staru, na koju sam zaboravila.

[Tex Murphy]

Uz dužno poštovanje, mislim da je mnogo gore biti živ zazidan nego promašiti bus. Ali što kaže naš narod, id imperfectum manet dum confectum erit.

[Tex Murphy]

Što se straha tiče, imam jedan paklen trip koji bi mi bio gori od smrti. Situacija je takva da bih se u njoj teško našao, ali ajde da opišem... Puzim niz cev koja odjednom postane sve uža i u jednom trenutku ne mogu ni makac napred, a zbog pada nadole (ili zbog više sile koja me je u cev uterala) ne mogu nikako nazad.

Nedavno sam pročitao jednu finu horor priču (The Bridge Chamber) koja ima za temu jednu situaciju sličnu ovoj... Inače, baš dražestan topik!

Ko je to napiso?

[Milosh]

Što se straha tiče, imam jedan paklen trip koji bi mi bio gori od smrti. Situacija je takva da bih se u njoj teško našao, ali ajde da opišem... Puzim niz cev koja odjednom postane sve uža i u jednom trenutku ne mogu ni makac napred, a zbog pada nadole (ili zbog više sile koja me je u cev uterala) ne mogu nikako nazad.

Nedavno sam pročitao jednu finu horor priču (The Bridge Chamber) koja ima za temu jednu situaciju sličnu ovoj... Inače, baš dražestan topik!

Ko je to napiso?

http://www.thedeepening.com/authors/top-td-authors/author-rayne-hall/

[Plut]

Uz dužno poštovanje, mislim da je mnogo gore biti živ zazidan nego promašiti bus. Ali što kaže naš narod, id imperfectum manet dum confectum erit.

Ma, nije poenta ove priče mašenje busa, nego kako naš mozak, ograničen starim slikama, navikama, ponašanjem i sl., ne prihvata znakove da je došlo do promena, već tera po svome.