UPRAVO ČITAM (A NIJE SF, F, H)...

[Lendlord]

Reprizirao sam čuveni roman IDIOT Dostojevskog koga čitah još kao mladac, i sada tek vidim koliko tu ima nenamerne ekscentričnosti, pa i polu-imbecilnosti gotovo svih likova, te iskrivljene perspektive na realizam (ovo je blistav potpražni ekspresionizam) a povodom toga snimio sam osvrt pod imenom "Da li je Dostojevski loš pisac sapunica ili veliki umetnik" ne misleći da su sapunice same po sebi loše, nego da ih Dostojevski loše piše, ali paradoksalno iz takvog naboja nehotično dobija nešto veoma bizarnog kvaliteta 
https://youtu.be/r5jGKNWFIyI

[Meho Krljic]

Ha, pa ti si baš na, ono, pravoj lektiri. Odlični izbori     

[Meho Krljic]

Roman Ulhva, šamanka, a koji je u prevodu sa korejskog izvornika (Mila Stamenković i Ćo Jang Von) objavila Geopoetka 2019. godine* je jedan od temeljnih radova modernog (južno)korejskog romana ali i interesantan pogled na korejski nacionalni identitet – i sa njim isprepletanu duhovnost – dragocen u razmišljanju o savremenoj Južnoj Koreji, zemlji u kojoj su, od demokratske reforme 1987. godine, rame uz rame bujali snažan tehnološki razvoj i izraženi politički konzervativizam. Iako Južna Koreja trenutno ima vladu liberalnog centra, ovo se može posmatrati i kao reaktivna korekcija nakon što je konzervativni predsednik Jun Suk Jeol pokušao da uvede vanredno stanje i preuzme sve poluge moći u državi krajem 2024. godine. Sa još uvek, ispostavilo se, svežim sećanjima na vojnu diktaturu sa početka osamdesetih, parlament je uklonio Juna sa vlasti i Februara ove godine je on osuđen na kaznu doživotnog zatvora, time ostvarivši nekoliko rekorda i presedana u istoriji ove države (prvi predsednik koji je uveo vanredno stanje u demokratskom periodu, prvi koji je uhapšen i osuđen, predsednik sa najkraćim mandatom u istoriji).
*prikaz, napisan 2020. godine od strane domaće blogerke, Ive Pavlović možete pročitati ovde



Jun je bio i neka vrsta sažetka modernog južnokorejskog konzervativizma, sa libertarijanskim ideološkim pozicijama, snažnom antifeminističkom agendom, izraženim neprijateljstvom ka liberalnim medijima i opoziciji, pa su komentatori često njegovu političku poziciju nazivali K-trampizmom. Dodatno, zagovarao je ponovno raspoređivanje (američkog) nuklearnog oružja u Južnoj Koreji, insinuirajući da postoji vojna pretnja od strane režima u Pjongjangu, a izazvao je prilično snažnu kontroverzu svojom izjavom da je ,,Koreja izgubila svoj nacionalni suverenitet jer se nije spremila na istorijske promene onog vremena", što je, u kontekstu u kome je ovo izgovoreno – tokom obeležavanja nacionalnog praznika kojim se slavi korejski otpor japanskoj kolonizaciji sa početka veka – zazvučalo kao davanje za pravo japanskom okupatoru i dodatno problematizovalo njegove napore da se u spoljnoj politici umili Japanu.

Ovo nisu informacije koje treba direktno vezivati za radnju romana Ulhva, šamanka, koji je uostalom napisan 1978. godine, a kao proširenje pripovetke prethodno objavljene 1936, ali ih treba imati u vidu jer pričamo o najpoznatijem delu čoveka koji je bio deo eksplicitno desničarske književne struje što je nakon Drugog svetskog rata i oslobođenja od Japana radila na tome da književnost oslobodi ,,ideološke komponente" i odvede je u smeru ,,čiste književnosti". Kimov esej iz 1946. godine, ,,Pravo značenje čiste književnosti" je bio uticajan u ovom smislu, kao i njegov esej iz 1948: ,,Teorija nacionalne literature".

Kim je svakako jedan od najpoznatijih južnokorejskih pisaca modernog doba, nominovan za Nobelovu nagradu 1982. godine (za ovaj roman), sa mnogo radova iza sebe i sa više prevoda svojih priča i romana na strane jezike. Danas se po njemu zove jedna od književnih nagrada u ovoj državi a on je bio i predsednik više književnih udruženja, uticajan novinski urednik, profesor na visokoj školi umetnosti i član južnokorejske Akademije umetnosti.

Ovo je tim impresivnije kada znamo da se radi o detetu iz siromašne porodice koje je sa petnaest godina napustilo školu i koje je onda ogroman deo svog vremena posvetilo čitanju – poezije, proze, filozofije – i pisanju poezije. Njegov stariji brat, filozof po vokaciji je imao velikog uticaja na razmišljanje Tong Nija ali je pre svega njegova žudnja da se izrazi bila to što je odredilo njegov životni put. Njegove rane pesme, napisane sa samo šesnaest godina su bile objavljene u novinama i skrenule pažnju na klinca koji je umeo dobro da piše, pa je Kim brzo uspeo da bude publikovan i u književnim časopisima sa svojim kratkim pričama.

Kimovo pisanje je bila kombinacija humanističkog realizma i snažno izraženog nacionalističkog interesovanja za tradiciju i duhovnost koje je smatrao važnim za korejski identitet. Rođen 1913. godine, nedugo nakon japanske aneksije Koreje on je još za vreme kolonijalnog perioda pisao nešto drugačije od svojih savremenika, stavljajući snažan akcenat na duhovnost i odgovore koje pruža tradicija. Drugi pisci njegove generacije su u korejskom modernom romanu i pripoveci po pravilu govorili o patnji korejskog naroda pod japanskom okupacijom – kasnije multipliciranoj Drugim svetskim pa onda Korejskim ratom – što je bila i njegova tema, ali je Kimova diferencija specifika bilo fokusiranje na religiju i šamanističke tradicije kao odgovor na životne nedaće.

Utoliko, priča koju je napisao 1936. godine, Portret šamanke, poslužiće i kao zametak ovog romana sa svojim istraživanjem odnosa tradicionalnih verovanja i duhovnih praksi u kontekstu upliva novih religija i sistema u korejsko društvo. Kimu je majka bila hrišćanka i vodila ga je u crkvu pa je on neka od ovih iskustava razmatrao kroz svoje književne junake u pomenutoj priči i njenoj proširenoj verziji, Ulhva, šamanka.



Korejski odnos ka duhovnosti je svakako kompleksan i zvanična statistika pokazuje da je preovlađujući religiozni identitet u modernoj Južnoj Koreji protestantski, a da ga prate katolicizam, islam i budizam. No, istovremeno, šamanske prakse vezane za tradicionalne obrade i verovanja i danas itekako opstaju sa procenom da u Južnoj Koreji trenutno radi između sto hiljada i trista hiljada šamanki i šamana.*
*prošlogodišnja bombastična objava da ih ima čak osam stotina hiljada je demantovana od strane predstavnika najvećeg udruženja šamanki i šamana u Južnoj Koreji, Gyeongshin

Ovo je svedočanstvo o rezilijentnosti tradicionalne duhovne prakse koja je uspešno preživela ulaske konfučijanizma, budizma i hrišćanstva u društveno tkivo, ali i podsećanje na duboko konzervativne – u sasvim negativnoj konotaciji – odlike čuvanja tradicije u kojoj šamanke i dalje imaju status društvenih otpadnika, žive izvan sistema, ne ulaze u brakove ili, ako ulaze, brzo napuštaju svoje porodice, čija deca i sama trpe društvenu marginalizaciju i često im je jedini životni put to da se i sama bave šamanizmom.

Kim je svoju priču, Portret šamanke napisao da bi diskutovao o odnosu šamanske duhovnosti i nadirućeg hrišćanstva, ali je u to vreme imao svega dvadeset i tri godine i još uvek gradio svoj stav ka ,,staroj" religiji i onome što korejskom društvu nudi protestantizam – inače u Koreju donesen od strane prevashodno američkih prozelita nakon otvaranja korejskog društva ka zapadu krajem devetnaestog veka. U romanu koji je priču proširio, Kim je napisao novi kraj, insistirajući da je veoma važno da se nađe novi odnos između božanstva i čoveka i snažno argumentujući da je tradicija oličena u šamanskoj duhovnosti ,,izvor korejskog mentaliteta". Utoliko, iako je Ulhva, šamanka jedan veoma elegantno ispisani moderni tekst koji ispituje dve strane, da tako kažemo, duhovne debate, on je u velikoj meri i otporaško štivo koje ne dovodi toliko u pitanje duhovnu vrednost hrišćanskog učenja, koliko sa velikom sumnjom posmatra njegovo poreklo u zapadnjačkim tradicijama i mentalitetu. Ovo je u skladu sa Kimovim dobro dokumentovanim nacionalističkim otklonom, ali vredi primetiti da je u romanu otpor zapadnjačkim uticajima vidljiviji nego otpor japanskoj kolonizaciji. Neizrečeno, ali vidljivo u tekstu je to prećutno prihvatanje azijskih tradicija kao drugačijih ali ne fundamentalno STRANIH, pa se i budizam i konfučijanizam prikazuju kao sistemi koji mogu da postoje paralelno sa šamanskom tradicijom i da budu komplementarni elementi verovanja i praksi u nečemu što ima izvesnu ,,prirodnu" mentalitetsku harmoniju, dok su samo za hrišćanstvo vezane snažne, visceralne reakcije, bes, gađenje, optužbe za demonizam, pa i na kraju direktna akcija koja bi se u zapadnjačkom vernakularu zvala egzorcizmom.

Utoliko, Kim sa ovim romanom, ispisuje neku vrstu pan-istočno-azijskog nacionalističkog traktata u kome se japanska kolonizacija pominje eksplicitno i uz nedvosmisleno negativnu konotaciju vezanu i za gubljenje korejskog nacionalnog identiteta pod okupatorskom čizmom, ali je STVARNI otpor, stvarna akcija, stvarni uostalom, konflikt u romanu vezan za praktično imunološki odgovor šamanske tradicije na infekciju hrišćanstvom.

I to je sad jedan prilično fascinantan tekst * jer je Kim majstor pripovedanja, sa izgrađenim modernističkim jezikom u koji se lako, elegantno ubrizgava mnogo tradicionalnih izraza, referenci na običaje, jela, odeću, ali i na duhovne prakse iz šamanske tradicije. Kim uspeva da u romanu koji nema ni tradicionalnu tročinsku strukturu, pa ni tradicionalno hronološko pripovedanje, sa sve skakanjem u veoma opširne flešbekove, ponekada vezane za likove koji u radnji nemaju zapravo veliku ulogu, oslika portret šamanke ali onda i grupni portret zajednice u kojoj se vodi borba za dušu Koreje i u kojoj ne može biti mirne kohabitacije i razumevanja.
*pritom, i dalje relevantan za Južnu Koreju čemu svedoči i to da je 2021. godine on i ekranizovan kao animirani film u režiji An Dže-huna, pod naslovom The Shaman Sorceress

Centar sukoba nalazi se u porodici – šamanka Ulhva je svog sina kao desetogodišnjaka poslala u budistički manastir da tamo uči i postane monah, svesna da bi dete, da je ostalo uz nju, bilo zauvek ostrakizovano, osuđeno da živi izvan svake zajednice i daleko od toga da ispuni potencijale koje je pokazalo. No, taj se sin, deceniju kasnije vraća majci i veli kako je došao da se stara o njoj. Ovo je neobično, jer mu je Ulhva eksplicitno rekla da se vrati jedino ako ne bude imao nikud drugde da ode i da će ga ona primiti da ne bi gladovao. Takođe, iako je Ulhva na margini društva u ruralnoj zajednici u kojoj živi, ona je u tom trenutku veoma cenjena i tražena šamanka koja izvodi redovne obrede i u nekim dobrostojećim kućama i smatra se izvanredno uspešnom u tome što radi, pa je i ekonomski srazmerno stabilna i nije joj potreban sin da se stara o njoj (pogotovo što ona u tom trenutku jedva da je prešla četrdesetu).



Ispostavlja se, međutim, da je sin napustio budistički manastir nakon pet godina šlajfovanja u kome nije prepoznao mnogo duhovnog među monasima zainteresovanim uglavnom da jedu i provode vreme lenstvujući dok učenici rade, te da se onda okrenuo protestantizmu, konvertovao se u hrišćanstvo i da je njegov dolazak natrag u majčinu kuću motivisan pre svega dobronamernom – ali pomalo i zilotskom – ambicijom da majku i polusestru spase iz kandži paganizma, privuče na stranu Hrista i obezbedi im večni životu u božijoj milosti nakon pokajanja.

Ovo, naravno, ne biva, ali kvalitet Kimovog pisma nije u onome šta se događa već u samom pripovedanju koje je suptilno i iznijansirano i mada sam gore iskoristio reč ,,traktat" da pojačam poentu, on nije zaista ispisan nekakvim nametljivim, ubeđivačkim jezikom.

Naprotiv, velika vrednost romana je upravo u tome da on sa mnogo detalja i autentičnog razumevanja prikazuje obe strane svoje diskusije, šamansku tradiciju i praksu kao utemeljenu u vekovnim verovanjima i obredima koji – pokazuje se i kroz primere – imaju stvarni kohezivni efekat na zajednicu sa jedne strane, a onda i uverljiv hrišćanski žar sa druge, sa sve sumnjama u sebe, nalaženjem smirenja u molitvi, iskrenom ljubavlju prema bližnjima za koje se mladom koprotagonisti romana srce cepa što ih vidi kao pagane što slave demone i aktivno rade protiv spasenja svoje duše.

Tu ima mnogo nijansi u razmišljanjima na obe strane i diskutovanja o tome kako se duhovnost iskusi a kako se interpretira – sin-protestant, recimo, ima dugačak pasaž samoispitivanja u kome pokušava da pomiri svoja hrišćanska uverenja i učenja iz Svetog pisma sa animističkim korenima duhovnosti čija je njegova majka praktikantkinja i pronađe zajedničke korene, zajedničke koncepte i poduke koje samo možda treba iskazati istim jezikom da bi se videlo da vode do istih zaključaka. On istovremeno nema ni nužno sasvim izgrađen sistem verovanja unutar hrišćanske matrice, i pronalazi makar mogućnosti da su ,,duhovi preminulih" oko kojih se vrti veliki deo rada njegove majke na neki način kompatibilni sa onim što mu prikazuje jevanđelje, i u tome traži zajedničko uporište na osnovu kog bi majci mogao da priđe i navede je da uvidi vrednost Hrista kao spasitelja.

Kako rekosmo, to ne biva, jer, sa druge strane, njegova majka ima reakciju gotovo somatskog gađenja prema Hristu, koga vidi kao demona, duha koji je poseo njenog sina i radi na destrukciji porodične harmonije ali i šire zajednice. Autor Ulhvu, pritom, ne oslikava ni u kakvom idealizovanom tonu, naprotiv, njen portret je vrlo moderan i realistički, sa puno dubine, jasnim prikazom njenih karakternih nedostataka ili samo karakteristika (snažan libido, sklonost laganju, sposobnost da sa više ljubavnika odjednom žonglira  tako da se ne sretnu i ne dođu u sukob, ali i posvećenost poslu, velika i iskrena ljubav prema ćerki, poštovanje za svoju duhovnu majku i boginje kojima služi).



Kim piše dugačke deskripcije šamanskih rituala, sa sve opširnim pasažima recitovanja obrednih stihova kojima funkcija nije samo da se literarno sačuva delić (ali sržni) nacionalnog nasleđa već i da se pokazno demonstrira kakvu funkciju oni imaju u zajednici, da je njihova prezentnost, veza sa muzikom (uglavnom na udaraljkama), dakle, ritmom koji je glasan, repetitivan, predvidiv i hipnotički, ono što ih čini ,,stvarnim" za zajednicu koja njima prisustvuje ali ne samo u funkciji pasivne publike već i učesničkog odobravanja. Kim ne samo da opisuje Ulhvine pokrete koristeći vrlo grafički, praktično kinematski imaginarijum već i podvlači da posmatrači rituala glasno reaguju na njene stihove, smejanjem, suzama, glasnim odobravanjem ili ponavljanjem. Kontrast sa hrišćanskom molitvom koja je tiha, često sasvim nema, nije ispisan maliciozno, sa ponižavajućom konotacijom za hrišćanstvo, ali jeste očigledan i sugeriše izvesnu i nepobitnu distancu koju hrišćanstvo ima u odnosu na korejski duh i koju ono, reklo bi se, nema kapacitet da zaista pređe, zadržavajući se na enklavama preobraćenih, ali bez stvarnog korena u potrebama i željama zajednice.

Notabilno je i da drugi veliki hrišćanski lik u romanu, starešina lokalne crkve, potiče iz bogate porodice i da je u protestantizam prešao već u veoma zrelom dobu, a nakon godina rvanja sa osećajem disolucije korejskog nacionalnog identiteta pod japanskom okupacijom i nemoćnog, tihog besa zbog ovoga. Ponovo, Kim ovde ne ispisuje nekakve eksplicitne dekonstrukcije ,,ideološkog neprijatelja", ovaj roman je, da još jednom ponovim, daleko od traktata, ali nije moguće u ovome ne pronaći osudu, ma koliko ona bila uvijena, povodljivosti za zapadnjačkim mesijanskim obećanjima na fonu japanske kolonizacije Koreje i zamene stvarne borbe za očuvanje korejskog nacionalnog i duhovnog bića, nekakvim apstraktnim isusovskim obećanjem da će na kraju sve biti u redu, TRUST ME BRO.

Utoliko, Ulhva, šamanka ostaje fascinantan tekst do kraja i svog krvavog finala u kome se stvari razreše nasilno i bez prostora za dalju ideološku raspravu, sa, rekosmo, izmenjenim krajem u odnosu na originalnu priču u kome se, ma koliko to suptilno bilo, na neki način slavi rezilijentnost korejske tradicije i pravda otpor zapadnjačkom mešanju u azijska duhovna posla. Utoliko, iako Ulhva, šamanka ima odlike onoga što bismo u zapadnjačkoj literarnoj tradiciji čitali kao klasičnu tragediju, ona je zapravo nacionalistički tekst koji dolazi iz duboko konzervativne pozicije – one koja argumente ,,druge strane" prepoznaje, razume i onda ih intelektualno odbacuje bez prostora za kompromis. I to se, uz sav prikazani kvalitet Kimovog pisanja, mora poštovati.

Geopoetika roman na prodaju ima ovde.

https://www.youtube.com/watch?v=JiragVBEa8Q

[klem]

šta te privlači kod tih azijskih i arapskih autora?

[ALEKSIJE D.]

kose oči

[Meho Krljic]

Kvalitet, relevantnost itd.

Uzgred, Iranci nisu Arapi.

[zoskoz]

kvaliteta, relevantnost i - zene:

Vrček: 'Fenomen' korejskih ljutitih žena
 

Južna Koreja ima najnižu stopu fertiliteta (plodnosti) na svijetu. Upola manju od Hrvatske, čija stopa iznosi oko 1,5 djece po ženi – stopa koja je znatno ispod one potrebne (2,1) za prirodnu zamjenu generacija. Dakle, dok je u Hrvatskoj broj umrlih svake godine gotovo dvostruko veći od broja rođenih, u Južnoj se Koreji, govore stručnjaci, odvija »terminalna katastrofa«. Postoje procjene prema kojima će Južna Koreja za tridesetak godina imati najstarije stanovništvo u ljudskoj povijesti.

Ljutite žene
 
Osim demografske propasti, Južna Koreja ima sve više »ljutitih žena«. Okupljaju se u pokretu »4B«, što na korejskom znači – bez braka, bez porođaja, bez upoznavanja i bez intimnih odnosa. Ljutite su žene one koje će promijeniti svijet ili, kako sljedbenice pokreta same govore: »Želimo izgraditi svijet u kojem žene mogu živjeti bez muškaraca.«
Moon Young, učiteljica matematike i jedna od predvodnica feminističkoga pokreta »4B«, otkriva planove civilnoga celibata: »Cilj nam je stvoriti 'bihon-zajednicu' – grad bez braka.«

Štrajk protiv muškaraca

(...)

[zoskoz]

ono kad uzmes rabljenu knjigu iz engleske za cijelih 3 eura, surealno nisku postarinu i 62 centa prireza i poreza unaprijed placenog.
i prodje bez da idioti jos jednom zaracunaju carinu/porez, bez da njemacka posta doda 6 eura za opetovanu naplatu carine/poreza pri dostavi, uopce, stvar stvarno i stigne, ne vrate na carini ili izgube u posti ili dostave u zanzibar, i, konacno, stigne nova, original zavarena knjiga.

andres vazquez de prada - the life of josemaria escriva - the founder of opus dei
vol. 2 - god and daring (from the outbreak of the spanish civil war in 1936 until his departure to rome 1946.)

[klem]

čitam routledge companion to crime fiction

zanimljiva studija žanra sa velikim brojem eseja vrhunskih stručnjaka

[zoskoz]

thomas alber - ich bleibe! (ostajem!)
erzbischof eduard profittlich sj und sein martyrium
fe-medien, kisslegg 2026., 232 str. sc

dugotrajna rusoturska agresija na ukrajinu polucuje rezultate u europe.
igrom slucaja zaintrigirala me knjiga o profittlichu, jezuitu i estonskom blazeniku koji je za minule rusoturske okupacije estonije oko ww2 ostao, te uhicen i likvidiran od teroristickog imperijalnog sustava koji odlicno znamo i kroz djelovanje srboturskih i yukom satelita u hrvatske.
paralele su ocigledne.

dok inace rijetko citam "crkvene" knjige, za ovu se mora priznati da ne obiluje gluposcu. cita se u dahu, a autor je i inace poznat za knjige o raznim mucenicima. tek koji su to postali kao zrtve rusoturskog brata blizanca u drndanja istocne europe, njemackog nacionalsocijalizma ili njemackog imperijalizma opcenito. izuzetno dobar pregled zbivanja oko estonije, sustavno, koherentno, dokumentirano.

i lijepo izvire klasicna glupost u rima: uporno, najupornije drndanje (na pogresan nacin, dobrom) ne bi li se krscanske crkve ujedinile, vratile pod okrilje rima. sto je kostalo zivota i ovog izuzetnog covjeka.

ne bi predstavljalo problem ujediniti krscanske crkve, ali nije ujediniti krscansku crkvu sa satanistickim sektama u sluzbi imperijalizma. krscanske crkve ce se ujediniti kad idiot u rimu smanji glupost i jasno prozove satanisticke sekte kao ono sto jesu, ogoli ih, te pozove ljude da se klone sekti.
ne pise mu u opisu posla da daje legitimitet satanistickim sektama, vec da ih odbaci.

[klem]

kako ti to čitaš na nemačkom što ne čitaš na engleskom ili srpskom

[zoskoz]

kad god vidim to tvoje hardcore, pitam se kako ti je hodati okolo sa trajnom erekcijom.

[Meho Krljic]

pitam se kako ti je hodati okolo sa trajnom erekcijom.

Pa na to može da odgovori svaki pravi Srbin!!!!!!!

[Truba]

Na srpskom se cita samo zagor dilan dog kentaur i nesto polarisa

[zoskoz]

mogao bi primarius sandman otvoriti ordinaciju i za klema. mislim, na srodnom trumanovom problemu se iskazao.

[klem]

zosku treba denacifikacija i deustašizacija kako bi se privoleo yukom rusoturskom narativu i pupovcu

[Truba]

nije 1973 da mu trebaju te gluposti
s druge strane vama treba kolektivna europeizacija
da se udaljite od rusije i turske
mada je to nemoguca misija

[klem]

čitam Gogolj - Mrtve Duše

zanimljivo

[zoskoz]

ulrich filler - fatima - geschenk und geheimnis
fe-medien, kissleg 2025., 3. izdanje, 176. str., sc

johannes fiebag - die geheime botschaft von fatima
gie, tübingen 1986., 220 str., sc

u vjerskom nizu odlucio sam spoznati na sta se konkretno misli kad se spominje fatima.
 
ponudila se vrlo aktualna knjiga ulricha fillera, koja se pokazala vrlo promisljeno strukturiranom i obradjuje tematiku bez zanosa i skretanja. znate, bez onog, kad bi osjecaju dali zvuk, bez onog sektaskog prizvuka koji imamo oko "vidjelica".

elem, fatima nema veze sa islamom (autor se uvodno osvrce i na izvor konkretnog termina), vec se radi o mjestu gdje se djeci u nekoliko navrata ukazala gospa. priznato od katolicke crkve. tocka.
dobro.
odusevljen sam kako je autor to razradio i predstavio:

prvo se osvrce na globalne prilike, te na mariju, pa predstavlja troje djece ukljucene u pricu.
pa na portugal i razna uvodna zbivanja.
slijede sest konkretnih ukazanja, pa sudbina troje djece.
nadovezuju se tajne, od prve do trece, sve uz popratne price, okolnosti objavljivanja.
i sad kad bi rekli, odlicno, lijep pregled, fokus na sve relevantno i bitno, slag na tortu:

poglavlje - pape i fatima

iako bi (cijepljeni jodorovskim) pri ovom naslovu mogli pomisliti svasta, mislim, vi, ne ja! poglavlje se pokazalo vrlo informativnim:
predstavlja se niz od osam papa, od benedikta xv do crvenog franje; konkretno odnos spram fatime ponaosob.

knjigu zaokruzuju poglavlja o fatimi kao mjestu hodocasca, kriticki osvrti na svojevrsna otkrivenja i mistike. odlicno odradjeno.

i posto jedna knjiga uvijek poteze drugu, posebno kad se tako lijepo cita, odlucih uzeti i osvrt johannesa fiebaga. nesto sa ruba znanosti.

(konkretno studirani) fiebag bijase znanstveni savjetnik fon denikena, glavni urednik srodnih casopisa, vrlo lucidan i talentiran autor, vrhunski obrazovan i poslovicno poslovan.
mislim, realno je, kao i mnogi tokom aktualne pandemije, vjerojatno uskocio sa svojom pricom o antickoj ufologiji na aktualni voz. na pricu koja se prodaje. fatima se prodaje, pa gradimo mostove izmedju nasih teorija i fatime.
to ovako na nevidjeno, tek sam naceo knjigu.
i vec i sam uvod nije podbacio. bez susprezanja postavlja nekoliko vrlo zdravorazumskih pitanja i mogla bi slijediti prilicno zabavna rasprava. u oblasti izmisljotina, hipoteza i fantastike, naravno. uglavnom zabavna i inspirativna, a to se broji.

u suprotnu krajnost, interpretacije "vidjelica", necu ici. to nije zabavno, vec jezivo naporno i dosadno.

[ALEKSIJE D.]

Uzmi pa napiši o viđenju u Medjugorju, udri kontru...

[zoskoz]

kontru? kontra bi bila vidjenje u ccacilendu. "i tako, zvacem ja senvic, kad tamo - sotona! pravi! pa kaze..."

[Truba]

zasto srbe zanima katolicko medjugorje
ne znam nijednog katolika kojega zanima ista pravoslavno niti njihove svetista
svakom njegovo

medjugorje je slojevit problem ne samo ateist vjernik...ima tu kao u slučaju luka
vise slojeva i ne moze se promatrati ni sa aspekta pravoslavlje katolicanstvo

[ALEKSIJE D.]

MI to zbog biznisa. Kod nas se štampaju slike Djeve što se ukazala. Povoljne cene.

[zoskoz]

hm. slike djeve klasicne ili, onako, slobodne, nesputane, napredne, mislim, sa 12 zvijezda?
pitam za druga.

[klem]

čitam antologiju nemačke pripovetke

zanimljive priče

[sodomizer]

Ginter Gras Limeni Doboš

[Meho Krljic]

Sa zadovoljstvom sam pročitao knjigu Podzemni razgovori, a čiji mi je autor, Stevan Lenhart istu ljubazno ustupio kao kolegi-fanzinašu. Naravno, moja fanzinska karijera bila je kratka, bolna i danas je uglavnom ne pominjemo, iz vrlo dobrih razloga. Stevan je, pak, čovek ozbiljne vizije, zavidne istrajnosti i, uostalom neko ko se profesionalno bavi novinarstvom dugi niz godina. Njegove stručne veštine su onda dobrodošle kada se u svoje slobodno vreme bavi zaranjanjem u podzemne vode domaće i internacionalne muzičke, filmske i stripovske scene i iz njih vadi crno biserje, roneći na dah i žrtvujući se umesto svih nas da se neki važni glasovi čuju a neke marginalne forme umetnosti predaju daljim generacijama u amanet.



Stevana poznajem duže od trideset godina, kao čoveka čiji je rad dao posebnu aromu andergraund aktivizmu južnog Banata. Tamo gde su Napred u prošlost bili praktično vedete banatske alternativne muzike i iz svog štaba u Banatskom Novom Selu pružali pipke po celom svetu (ima više od četvrt veka otkako sam za švajcarske pankere i anarhiste jurio NUP vinile po ostacima muzičke distributivne mreže naše domovine), klan Lenharta iz Kovačice se kretao nekoliko spratova ispod zemlje i radio u još apstraktnijim i hermetičnijim formama. Stevan je tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih svirao sa nekoliko bendova (Pessimist, Random Group, Pamba) i to je bio dah svežine na tadašnjoj andergraund sceni, a i danas je muzički aktivan sa svojim projektom Nastrom.

https://youtu.be/anpwKlN6xao

Šanse da ste upoznati sa muzičkim radom njegovog brata Vladimira su možda malo veće jer je ovaj imao i neku vrstu ,,marginalne selebriti" faze u vreme kada je njegov bend Klopka za pionira bio predmet zanimljive kolumnističko-blogerske polemike (videti moj prikaz njihovog albuma Dodole za detalje), ali moja najlepša muzička uspomena na njega vezana je za solo nastup pod imenom Lenhart Tapes na festivalu Ring Ring 2013. godine gde je nakon izvrsnih Volcano the Bear on detonirao salu Drugstorea koristeći samo stare dobre kasete.

Dakle, porodica sa istorijom, a koju je na hevi muziku navukao najstariji brat, Jan i, verovatno sasvim nehotično,fatalno odredio sudbinu muzičke i umetničke scene u Kovačici i južnom Banatu. Stevan je, pored profesionalnog novinarskog rada i muzičke ,,karijere" i suosnivač udruženja KOMAR (kovačičko Udruženje ljubitelja alternativne umetnosti), radio je kao organizator više izložbi alternativnih umetnika iz Kovačice, a već dve decenije stvara i sopstveni fanzin Black Syrup, do-it-yourself glasilo koje se bavi promovisanjem veoma širokog spektra andergraund i alternativne umetnosti, od muzike, preko stripa do filma i srodnih vizuelnih disciplina.



Podzemni razgovori predstavljaju izbor najboljeg ili najzanimljivijeg materijala iz korpusa intervjua koje je Stevan sa različitim autorima iz različitih oblasti radio za Black Syrup i, pošto je ovo fanzin namenjen internacionalnoj publici, pa je čitav na engleskom, ovo su zapravo prve, ekskluzivne verzije ovih intervjua na srpskom jeziku. Kako se radi o umetnicima koji svi imaju unikatne glasove i predstavljaju unikatne incidente na domaćoj, regionalnoj i svetskoj sceni, i kako Stevanovi intervjui nisu strukturirani tako da se pitanja odnose na to šta će biti na narednom albumu ili kada će biti nova turneja, ovo je za svakoga koga interesuje marginalna i alternativna kultura zlatna žila divnih uvida i samosvedočenja žena i muškaraca sa raznih strana sveta o tome kako je to proizvoditi umetnost koja nema veze sa trendovima, često ni sa žanrovima, koja je jedinstvena, vođena unutarnjim nagonima i intuicijom da se pronađe nešto novo pa makar to novo bilo praktično neshvatljivo za veliki procenat ljudske rase a po pravilu neshvaćeno od još većeg procenta.

Vremenski raspon u kome su intervjui rađeni je ogroman sa najstarijima koji potiču još sa početka stoleća a najnovijim, urađenim sa Aleksandrom Zografom odnosno Sašom Rakezićem, koji se desio prošle godine i napravljen je ekskluzivno za ovu knjigu. Zograf je prilično dobar primer za tip umetnika kakav interesuje Stevana: domaći autor osobenog izraza i sa ekstremno snažnim utemeljenjem u svom okruženju, a koji je prepoznat na internacionalnoj sceni i ima status globalnog andergraund selebritija već nekoliko decenija – makar u okvirima odgovarajućih kulturnih niša. Zato je sa Zografom Stevan ovde uradio dva intervjua koja su vremenski razdvojena sa punih dvadeset i pet godina i ovo je između ostalog i zanimljiv eksperiment naživo sa posmatranjem kako umetnik vidi sebe i odnos svoje umetnosti sa svetom u veoma različitim periodima svog stvaralaštva, kako se neka sećanja transformišu u simboličke momente u životu i obeležavaju kvantne skokove u ,,karijeri".

https://www.youtube.com/watch?v=K1D9lbYSc7U

Stevan ovde ima raznolik i interesantan izbor eksjugoslovenskih sagovornika, pa su tu vedete jugoslovenskog andergaunda kao što su slovenački bend Borghesia ili hrvatske Trobecove krušne peći, ali onda i Dejan Vlaisavljević Nikt, aka DV Nikt, koji je osamdesetih godina prošlog veka bio interesantna osobena pojava na beogradskoj alternativnoj muzičkoj i eksperimentalnoj filmskoj sceni, pa takođe Beograđanin Gorjan Krstić poznat po projektu Psihokratija iz istog vremena. Svim ovim umetnicima je zajedničko delovanje na intersekcijama više muzičkih žanrova – ali i multimedijalna interesovanja, uključujući performans-art – ali i to da su u pitanju stariji ljudi koji, bez nekog posebnog podsticaja od strane novinara upadaju u spontane refleksije koje bi neko manje dobronameran nazvao jugonostalgičarskim ali bi svako priseban u njima prepoznao zrelo osvrtanje na društvo koje je garantovalo više STVARNIH, pogotovo umetničkih i kreativnih sloboda nego nacionalistički obori u kojima danas živimo. Da ne bude zabune, ima i nečeg simpatično ali i fatalno naivnog u tome kako se praktično svi ovi sagovornici ograđuju od politike u njenoj formi prljave svakodnevne rabote prepune neophodnih kompromisa da bi društvo nekako i sutra postojalo, i radije svoj politički angažman i aktivizam – a koji je integralni deo njihove umetnosti – vezuju za apstraktnije, personalne iskaze i traganja za nekakvim ličnim slobodama. A što je, valjda, prilično česta pojava u umetnosti generalno.



U eksjugoslovenskom korpusu intervjua posebno izdvajam onaj sa Ferencom Teglašem, koga mnogi pre znaju kao Frica, novosadskim (i sada već više decenija nizozemskim) elektronskim muzičarem koji je bio centar male ali vitalne lokalne scene industrijske/ elektro muzike, a koji je i dragi lični prijatelj autora ovih redova, plus autor jedne od najzabavnijih plesnih pesama ikada napravljenih na našem podneblju (Goa Metal Bwana Hacker, naravno).

Kad smo kod ,,stranaca", Stevan ovde veoma široko zabacuje mrežu. Kultni slovački andergraund muzičari i bendovi aktivni još od osamdesetih i devedesetih (Ľahká Múza, Otras, Imrich Végh) se podrazumevaju imajući u vidu Stevanovo poreklo i to da je, uostalom, diplomirao slovački jezik i književnost, ali je tu onda i briljantni američki žensko-muški improvizatorski duo Iconoclast, pa onda Michel Langevin, bubnjar kultnih kanadskih progresivnih treš metalaca Voivod (a koji, da podsetimo, SUTRA nastupaju u beogradskom KST-u), pa švedska metal gitaristkinja Linnéa Olsson, irski eksperimentator David Colohan, američka kantautorka i drone-muzičarka Foie Gras, još muzičara iz Švajcarske, Italije... Ovi intervjui su prava riznica uvida, malih istorijskih lekcija, podsticaja za dalja kopanja po marginalnim scenama i od očiju šire javnosti skrivenim Bandcamp stranicama. Stevan ovde veoma uredno nudi mnogo ilustracija za svaki intervju, navodi relevantne diskografije i ostavlja linkove za Bandcamp stranice i druga važna internet-mesta pa možemo da govorimo o perfektno obavljenom poslu.

https://www.youtube.com/watch?v=X6PGHSC93Oo

Jedan od hajlajta knjige je veoma obimni intervju sa Nigelom Wingroveom, britanskim dizajnerom, vizuelnim umetnikom i filmmejkerom čija je karijera od pank fotografa i saradnika u modnom magazinu Cosmopolitan imala inspirativno bizarne zaokrete i kretala se trajektorijom dizajniranja za mejnstrim publikacije, andergraund filma, provokativne erotske fotografije (uključujući neke od najpoznatijih omota albuma britanskog blek metal benda Cradle of Filth) sve do osnivanja filmske distributerske kompanije koja je u prvo vreme forsirala eksploataciju i niskobudžetni evropski horor (i DO BESVESTI se rvala sa Britanskim odborom za klasifikaciju filmova zbog često konstatovane opscenosti u naslovima koje je otkupljivala) da bi se dalje bacila u smeru satanske erotike pa i pornografije. Ovo je intervju za kakav bi dobre pare dale i neke od najcenjenijih svetskih publikacija koje se bave alternativnom umetnošću.

Boje strip-scene brane, pored Zografa koji knjigu zatvara, i Francuz Pakito Bolino, te Amerikanac Pat Moriarity, obojica osobeni ilustratori i autori cenjenih andergraund stripova a koji nude užasno mnogo dobrih uvida u svoj rad i medijum uopšte, a poslednje stranice knjige su rezervisane za kvalitetne kolor reprodukcije fotografija i crteža relevantnih za sadržaj u knjizi, što je posebno lep gest kako Stevana tako i izdavača, Opštinske biblioteke Kovačica koja potpisuje ovu publikaciju i zaslužuje sve pohvale i podršku za prepoznavanje dragocenog rada što je porodio knjigu. Mislim, ako je jedan Bane Lokner blagoizvoleo da napiše recenziju ove publikacije vi nemate mnogo opravdanja. Za nabavku se, molim, obratite Biblioteci ili direktno Stevanu na blacksyrupzine@gmail.com a moja jedina zamerka je što nigde u ovoj knjizi ne piše da su Podzemni razgovori 2: dublje, crnje i podzemnije u ikakvoj pripremi. Možda ih i nismo zaslužili, ali nam ITEKAKO trebaju.

[Mica Milovanovic]

Deluje zanimljivo, ali nema je u prodaji...

[Meho Krljic]

Da, pa na kraju teksta je Stevanov mejl pa se s njim može dogovoriti naručivanje ili kakva mala distribucija...

[Meho Krljic]

Pročitao sam Smrt je mučan posao, peti i pretposlednji roman koji je napisao ugledni sirijski autor Halid Halifa, započet u Damasku 2013. godine a onda kompletiran na Malti dve godine kasnije. Kod nas je ovu knjigu objavio Clio, 2020. godine, a u prevodu Srpka Leštarića koji je uložio značajan trud da kroz više od dvadeset opširnih napomena na kraju knjige razjasni i čitaocu približi osobenosti nekih arapskih izraza i kulturoloških implikacija koje oni nose, na taj način jedan izrazito savremeni tekst stavljajući u širi kontekst koji mu daje istorijsku, pa i antropološku teksturu. Ovo se mora pozdraviti iz sve snage, kao i vrlo solidna oprema ove formatom male ali tvrdo koričene knjige kojoj samo par – iskreno BIZARNIH – uredničkih previda malčice narušavaju prezentaciju*. No, bila je pandemijska godina, svi smo radili u nenormalnim uslovima i ko u to vreme nije napravio ni jednu smešnu ali ultimativno ne posebno fatalnu grešku neka baci prvi kamen.
*od kojih je najočigledniji taj da je roman podeljen u tri dela, tri dugačka poglavlja, a od kojih su i drugo i treće u tekstu obeleženi rimskim brojem dva.



Leštarić u pogovoru za roman pojašnjava i da prevod njegovog naziva – a koji je u estetskom smislu elegantan i svakako lepši nego rešenje koje bi bilo bliže originalu i glasilo ,,Smrt je teški rad" – ne može do kraja da prenese implikacije koje je Halifa imao sa originalom gde se odabrani termin na Arapskom odnosi na vrstu teškog fizičkog rada koja se presuđuje kao kazna osuđenicima za prekršajna ili krivična dela (ono što se u američkoj tradiciji označava kao ,,hard labor"). Konsekventno, slobodni ste da u svojoj glavi naslov romana vodite i kao ,,Smrt je teška robija" jer je ovo njegov SMISAO i ovde se RAD, prinudni, i bez materijalne nagrade na kraju – sa samo apstraktnim obećanjem potencijalnog moralnog profita – jasno implicira, a što je opet u skladu sa samim tekstom romana koji je zapravo hronika mučnog i, kako stranice prolaze, sve besmislenijeg a TEŠKOG rada da se fenomen smrti ukroti, da mu se da onaj civilizovani okvir u koji ga je stavilo savremeno, građansko društvo, da se time sačuvaju poslednji ostaci ljudskog dostojanstva, a na pozadini grandiozne, vrlo brojgelovske predstave trijumfa smrti koja je raskinula sve okove civilizacije i građanskog društva te radosno, krvave gubice i sa ludačkim sjajem u očima divlja sirijskim krajolikom.

Halifu su u nekim trenucima njegove spisateljske karijere umeli da uporede sa Foknerom i poređenje svakako nije bez osnova; pisac u ovom romanu demonstrira sličan fokus na unutrašnji život i cerebralne analize ljudskog stanja, menjajući perspektive i ulazeći u umove više likova bez gubljenja koraka, sa, takođe, smelim odstupanjima od hronološkog pripovedanja u opširnim tangentama koje predstavljaju mini-biografije likova od kojih, strogo uzev, neki nisu čak ni likovi ovog romana i samo su imena što ih protagonisti znaju iz priče. No, ispod foknerovskog vatrometa – spakovanog u vrlo opipljiv bliskoistočni mizanscen – može se prepoznati i podzemni tok kafkijanskog crnog, pesimističnog humora koji ovom tekstu daje posebnu sočnost.

Da bude sasvim jasno: Smrt je mučan posao je realističan roman, smešten u savremeni trenutak i bez za Kafkino pisanje karakterističnih fantazmagoričnih elemenata, ali postoji u ovoj knjizi jedan toliko ciničan pogled na likove i, preko njih, na čoveka uopšte, toliko radikalno pesimističan portret bedne, bespomoćne jedinke zarobljene u lavirintu sa gomilom istih takvih bednih i bespomoćnih jedinki koje nikada ne uspevaju da izgrade ZAJEDNICU, spoznaju vrednost solidarnosti, suprotstave se nihilističkoj plimi klerofašističkog i samo fašističkog totalitarizma, da ona, možda i uprkos sebi, postaje do kraja praktično satiričan tekst. Satira je humor, slažemo se, a Smrt je mučan posao nije roman tokom kojeg ćete se mnogo – ili uopšte – smejati, ali u refleksiji on gradi jednu grotesknu, pa onda i autentično smešnu argumentaciju za to da je čovek, kako je Sioran umeo da kaže, ,,nezadovoljna životinja, večno uhvaćena u prostoru između žvota i smrti", čija je svest ,,košmar prirode" i ,,mnogo više od pukog trna, [ona je] bodež zariven u meso".

Naravno, atribut ,,kafkijanski" mi po inerciji doživljavamo kao nešto što opisuje situaciju ili stanje u kome je pojedinac suprotstavljen nerazumljivom, bezličnom, bezosećajnom sistemu što je stvarni vladar ili stvarni DUH zajednice i društva, a Smrt je mučan posao je DALEKO brutalniji tekst po definiciji jer prikazuje četvrtu godinu građanskog rata u Siriji i razmere OPSCENE surovosti koju je on na površinu izvukao iz decenija mučne političke tenzije u državi od strane zapada smatranoj za stabilnu i progresivnu. U romanu svakako postoji opipljiva kafkijanska dimenzija besmislene birokratske inercije koja najtežim trenucima ljudskog života dodaje svest o radikalnoj beznačajnosti tih života u očima sistema nominalno kreiranog da ih olakša i učini udobnijim, ali njegova realističnost, koja se graniči sa dokumentarnošću je ono što Halifinom tekstu daje osobeni identitet.



Halifa je svakako i ranije pisao romane koji su se bavili tenzijama i protivrečnostima sirijskog društva. Njegov drugi roman, Ciganske beležnice iz 2000. godine je govorio o društvu zarobljenom i državi ukradenoj od strane Asadove partije Baas, i to baš u godini kada je Bašar El-Asad preuzeo predsedničku funkciju u državi od, da podsetimo, svog oca Hafera koji je, da i to podsetimo, što na premijerskoj, što na predsedničkoj poziciji u Siriji bio trideset godina pre toga. Školovan u Londonu i blagoglagoljiv, Bašar El-Asad je dugo bio mezimče zapadnih sila koje su Siriju držale kao pokazni primer i zlatni standard arapskog i bliskoistočnog društva koje nije radikalizovano od strane ekstremnih kleronacionalističkih frakcija, ima srazmerno visok nivo građanskih sloboda i entuzijastički sarađuje sa Evropom i SAD, pa je Bašar smatran i ,,našim čovekom" koji će povući vojsku iz Libana i pomoći da se situacija u regionu malo razreši.

Naravno, Bašar je odmah po stupanju na dužnost – pet nedelja nakon smrti oca – počeo konsolidaciju moći i tokom narednih par godina skršio takozvano ,,Damasko proleće", manje ustanak a više seriju gorljivih političkih debata i zahteva za više slobode, pravde, demokratije i transparentnosti, začetih nakon smrti Hafeza El-Asada. U daljem toku svoje vladavine, Bašar će prema zapadu okretati lice progresivnog, mada autoritarnog vladara koji se, eto, suočava sa ekstremistima što jednako mrze i sirijsku slobodu i zapad (ovo je pogotovo naglašeno sa usponom Islamske države u drugoj deceniji ovog veka), a njegova će vladavina na unutrašnjem planu biti karakterisana sve većom represijom. Njegov otac je bio izrazitije ,,vojni" čovek, sa ratovanjem u kome je stradalo mnogo civila i okupacijom dela Libana, a Bašar je svoj režim bazirao na ekonomskoj liberalizaciji (u kojoj su, nagađate, profitirale elite) i intenzivnom radu tajne policije koja je hapsila, mučila i ubijala.

Halid Halifa nije hapšen zbog Ciganske beležnice, ali jeste na četiri godine bio isključen iz nacionalnog udruženja književnika. Kasnije, njegov treći roman, Pohvala mržnje iz 2006. godine biće zabranjen jer se režimu nije dopalo kako je pisac prikazao borbu države protiv Muslimanske braće u kojoj dva fundamentalizma (,,islamski i državni") ratuju jedan protiv drugog, a običan svet dosledno strada.

Četvrti roman, Nema noževa u kuhinjama ovog grada, izašao 2013. godine i sa eksplicitnim narativom o životu pod sve represivnijim režimom doneće Halifi medalju Nagib Mafhuz u Egiptu. Iako pre Smrt je mučan posao on nije imao ni jedan roman preveden na Engleski, ova će knjiga biti dovoljno zapažena na zapadu da, nakon što se sirijski unutrašnji sukob zaoštrio, Halifa dobije vrlo značajnu stipendiju od Harvarda da pređe u SAD i radi na ovom univerzitetu. On je to isprva prihvatio, ali se posle svega nekoliko dana u SAD odlučio za povratak u Siriju objašnjavajući da ga muče košmari i da mora da bude u svojoj zemlji.

Tamo je onda i umro, u Damasku, 2023. godine, od srčanog napada, na taj način praveći neku vrstu satirično-simbolične paralele sa svojim pretposlednjim romanom, Smrt je mučan posao, gde je zamajac radnje upravo činjenica da čovek umire prirodnom smrću, u bolnici, usred građanskog rata u Siriji u kome je nasilna smrt pravilo, a mirna smrt u bolničkom krevetu gotovo nekakav dekadentni relikt fantazma građanskog društva za koje je sada dokazano da nikada nije postojalo.
*poslednji, Niko se za njih nije pomolio izašao je 2019. godine, u Libanu i Egiptu, ne i u rodnoj Siriji

Zaplet romana Smrt je mučan posao ne može biti jednostavniji: Abdul Latif, ugledni penzionisani nastavnik iz gradića na domak Damaska, umire u bolnici i svog mlađeg sina Nabila pred smrt moli da ga sahrani u rodnom selu Anabija, koje se nalazi četiri stotine kilometara dalje, u okolini Alepa, odmah pored njegove sestre Lejle koja je tamo sahranjena pre četiri decenije. Nabil ocu ovo čvrsto obećava jer ko bi uopšte umirućem čoveku odbio poslednju želju, ali dok se ovaj još nije ni ohladio čitalac dobija jasan uvid u Nabilove misli i svedoči njegovom nimalo plemenitom ali, u datim okolnostima, razumljivom kajanju što je obećanje dao. Put od četiri stotine kilometara kroz teritoriju na kojoj ratuje mnogo različitih frakcija, sa stalnim blokadama druma i proverama koje prave režimske snage, pobunjeničke trupe, ali i razne radikalne islamske milicije sastavljene od Čečena, Tunižana i raznih fanatika sa drugih kontinenata što im se, sa fantomkama na glavama, obraćaju na književnom arapskom, ne pogađajući ni jedan akcenat – to je gotovo ravno samoubistvu.



Još gore, taj isti put sa lešom oca u kombiju, a koji je, taj leš, jedino što još uvek donekle povezuje Nabila, njegovog starijeg brata Huseina – odavno otišlog od kuće u svađi sa ostatkom familije, i vlasnika dotičnog kombija – i sestru Fatimu, je neka vrsta kamernog teatra surovosti gde se tri odavno jedno od drugog otuđena deteta (sva u četrdesetim ili poznim tridesetim godinama) upiru da nađu nekakav diplomatski ton koji će im pomoći da jedno drugo ne rastrgnu u eksploziji prezira i resantimana i da nekako prežive nesiguran, nebezbedan i potpuno neizvestan put preko ratom razorene zemlje.

Halifa je ovde postigao izvanredan balans, prikazujući društvo koje jeste bilo naviklo i na represiju i na korupciju ali koje sada puca po šavovima, raspada se na ideološke (i interesne) frakcije i onda ,,road movie" narativ služi da pokaže sve bestijalniju, možda i ,,pravu" prirodu čoveka oslobođenog civilizacijskih limita a na planu još uvek donekle živog građanskog društva gde se ujutro ustaje da se ide na posao, posle se ide u nabavku pa se uveče gleda neka serija ili se sprema turšija, a onda i ulazeći duboko u misli, emocije i istorije svo troje glavnih junaka i nemilosrdno ih razobličujući kao ljude koji, ako ćemo pravo, nisu MNOGO bolje ni zaslužili.

Da ne bude nejasno: Halifa ne mrzi svoje protagoniste, on ih samo portretiše kao ono što ljudi jesu: nesavršeni, nedosledni, često sebični ali često sebični na svoju ultimativnu štetu, jedinke koje su, zaista, samo u okviru apstraktnih kolektivnih entiteta društva i zajednice imale šansu da koliko-toliko prosperiraju, sledeći zacrtane, stereotipne karijerne i bračne trajektorije, a sve vreme se zavaravajući mislima o svojoj posebnosti i u sebi se žaleći što je svet ne prepoznaje i ne nagrađuje.

Ovo je jako moćno, svakako surovo ali opet ispisano bez mržnje ili nekakvog nihilističnog resantimana prema Čoveku, dato najviše kao, zaista, podsećanje da je čovekova evolutivna prednost nad životinjama upravo svest o snazi kolektiva koji svima doprinosi, izdizanje iznad solipsističke fantazije o sopstvenoj posebnosti, prepoznavanje da zajednica čoveku daje snagu (i šansu) koju mu grupa individua nikada neće dati.

Doduše, ovo je u tekstu zakopano prilično duboko i Halifa zapravo vrlo prilježno radi na pokazivanju otuđenosti koju glavni junak, Nabil, oseća u gradiću u blizini Damaska u kome živi, socijalnoj mimikriji na koju smatra da je prinuđen jer mu u ličnoj karti stoji mesto rođenja koje se sada nalazi u zoni države povezanoj sa oružanom pobunom. Roman ne ulazi mnogo u verske razlike između delova sirijske populacije*, potencirajući mnogo više diskriminatorni odnos režima ali i populacije koja ga podržava, prema ljudima rođenim u sada ,,sumnjivim" krajevima, te paranoju koju ovo izaziva u glavnom junaku gde on rešenja nalazi u držanju predsednikove slike na zidu i tvrdnjama da mu je mesto rođenja pogrešno upisano u ličnu kartu.
*stanovništvo u Alepu i okolini je istorijski većinski sunitsko, sa značajnom šiitskom manjinom, dok je vladajuća porodica El-Asad deo alavitske manjine



Ovo Nabilovo poništenje sopstva (a koje se metodično pojačava onako kako roman odmiče sa uistinu brutalnom poslednjom rečenicom koju bi Kafka, da je živ, pročitao i onda morao da malo sedne jer mu se zamantalo u glavi) a koje kreće već od toga da on od početka romana sebe mnogo više nego sa svojim imenom identifikuje sa nadimkom Bulbul (slavuj) koji mu je dala omiljena komšinica i nikada uslišena erotska fantazija, snažno je kontrastirano sa portretom oca kojeg dobijamo u etapama, onako kako Nabil i Husein (i nešto manje Fatima), ćuteći u kombiju koji se vozi po kiši sa lešom koji sve više smrdi, misle o svom odnosu sa preminulim.

Abdul Latif je slikan u suprotnom smeru od onog koji autor romana uzima kada piše o Nabilu. Nabil je na početku romana ćutljiv i oprezan ali prikazuje izvesnu preduzimljivost i volju, samo da bi što dalje narativ odmiče, on bio sve više razgrađivan kao misleće i delujuće biće, prikazivan kao neko (možda i tek NEŠTO) kome se stvari događaju i kome drugi ljudi stvari rade, a da on više ne zna ni šta mu je volja i gestovi su mu pokretani više navikama i imitacijama onog što rade drugi nego jasno artikulisanim namerama. Sa druge strane, pokojni otac, koji je na početku, iz Nabilove perspektive, prikazan kao patetična figura usamljenog, starog čoveka, koga ni njegova deca (pa ni pokojna žena) na kraju nisu volela, i sada kada je umro predstavlja dodatni teret u životima te dece, u daljim refleksijama zapravo dobija maltene ,,pravi" protagonizam u ovom tekstu. Autor Abdula Latifa i samog prikazuje kao nesavršenog čoveka sa mnogo autentičnih grešaka i postiđujućih promašaja u životu, ali i nekoga ko je u stanju da zadrži politički i ideološki kurs neukaljan kompromisima, nekoga ko nikada nije odustao od ljubavi i strasti, poezije i lepote – ma koliko da je svet oko njega devastiran i sve devastiraniji – konačno, nekoga ko radi za zajednicu i daje sebe zajednici čak i u momentima kada se ta zajednica fatalno rastače, potpuno uveren da je posao koji obavlja važan, čak dragocen, jer čuva nešto apstraktno – dostojanstvo – ali nešto bez čega se ne može govoriti o čovečanstvu.

I ovde se primećuje Halifin duboko mračni ali u krajnjoj konsekvenci plemeniti smisao za humor jer Abdul Latifov rad u korist zajednice ne tiče se živih već njenih mrtvih članova, sa održavanjem groblja i organizovanjem dostojnih ukopa ljudi ubijenih od strane režima ili poginulih u borbi protiv njega. Grčevitoj borbi za individualni opstanak koja karakteriše Nabila, njegovoj socijalnoj mimikriji i poništenju sopstvene prošlosti kako bi obezbedio nekakvu budućnost, pisac suprotstavlja oca koji zajednicu gradi nakon smrti njenih članova, dajući im mesto počinka, zajedništvo u tome da neko pamti njihova imena i ne zaboravlja njihova žrtvovanja, dakle, spomenik prošlosti koja možda nije bila SJAJNA ali je verovala u bolju budućnost.

Roman ima ovako duboke zarone i u druge likove, uključujući pomenutu Nabilovu komšinicu, ali i Abdul Latifovu sestru Lejlu koju niko od protagonista nije ni upoznao jer je bila mrtva daleko pre nego što su se oni rodili i pisac ovde majstorski obrađuje ogroman broj motiva i ideja posmatrajući i malograđanštinu velikih urbanih zajednica i mrveći teret imperativa poštovanja tradicije u ruralnim krajevima, stalno se baveći ljudima kao nesavršenim, nedoslednim jedinkama koje se istinski mogu prezreti jedino onda kada se stide i da misle o prošlosti i prave se da se ona nije dogodila.

Surovi kontrast ovim cerebralnim zaranjanjima u ljudsku ranjivu, krhku samobitnost predstavljaju susreti na drumu sa raznim vojskama, prizori razrušenih zajednica uz put, provincija u kojima je na snazi bezakonje i čovek je prepušten na milost i nemilost ćudima naoružanih, maskiranih grupa koje izmišljaju svoje zakone, okrutne su, besmisleno fanatične ali istovremeno i potkupljive... Halifine deskripcije brutalnosti rata i onoga što on radi ljudskom dostojanstvu kroz uništenje životnog prostora i tela kulminiraju u klinički ispisanim ali zastrašujućim dokumetovanjima onog što se dešava sa lešom oca koji provodi dane u kombiju, ali i ovde se pravi fina ravnoteža sa tim – takođe užasno mračnim ali i satiričnim – kafkijanskim apsurdima u susretu sa birokratijom sa jedne i verskim fanatizmom sa druge strane. Kada Nabilu, Fatimi i Huseinu objašnjavaju da mrtav čovek nije mrtav dok im to neko iz neke institucije pismeno ne potvrdi i da će leš možda morati da bude zaplenjen a oni internirani dok administracija ne raščivija je li Abdul Latif mrtav i kako se to odražava na njegov status osobe od posebnog bezbednosnog značaja što ga je imao dok je bio živ, ovo je satirički skeč pisan ozbiljnim, dosledno dokumentarističkom tonom, ali čija apsolutna apsurdnost ne može da vam promakne.

Smrt je mučan posao ima bljeskove optimizma i nade; onako kako je i sam Halid Halifa svoj rodni kraj, okolinu Alepa video kao bolji deo sirijske teritorije, a odakle je i krenula pobuna protiv represivnog režima, tako i protagonisti, koji su do tog momenta već gotovo potpuno izgubili ambiciju i da ispune očevu želju, pa i da se na bilo koji način prepoznaju kao deo bilo koje zajednice, uključujući selo Anabija gde stižu na kraju, i protiv svoje volje svedoče jednom zdravom kolektivističkom momentu, energiji koju nose ne sada nekakvi SAVRŠENI ljudi ali ljudi koji nisu zaključani u svojim tvrđavama individualizma i kojima je zajedništvo prirodan deo svakodnevnog života. Naravno, cinično (i još uvek duhovito na najmračniji način) finale romana pokazuje da za neke ljude ni jedna lekcija nije dovoljno razumljiva, ali Smrt je mučan posao na kraju svega nije roman čija je ambicija da vas ostavi bez ikakve nade – iako tako može da izgleda – već pre svega da podseti da kada istu izgubite, to je jer ste odustali od ljudi oko sebe. I da je to, na kraju krajeva, vaša krivica.

[klem]

čitam leonard cassuto-hard-boiled sentimentality

interesantna studija o vezi izmedju sentimentalnosti i hard-boiled proze