Nova Srpska Politicka Misao

[mac]

Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

[Ghoul]

Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

ENERGIČNO (ALI IPAK ČITKO) POTPISUJEM!

[EKSTREMISTA]

Može biti zanimljivo u Utisku nedelje. Najavljeni Antonić,Jeremić i Ostojić. 

[akhnaton]

Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

ENERGIČNO (ALI IPAK ČITKO) POTPISUJEM!

TAKOĐE POTPISUJEM

[Джон Рейнольдс]

Može biti zanimljivo u Utisku nedelje. Najavljeni Antonić,Jeremić i Ostojić. 

Televizije sam prestao da gledam, ali mi se ovaj Dojam tjedna ne dojmi preterano zanimljivo iako je, ruku na srce, napravljen neuobičajen balans. Antonić je uživo znatno bleđi nego kad piše, a svaki put kad vidim Ostojića burno mi reaguje digestivni trakt. Ni Bećkovićka nije baš blagotvorna, te ovo sigurno preskačem.

[EKSTREMISTA]

Медведев и ми       
Ђорђе Вукадиновић     
понедељак, 26. октобар 2009



Политички тајфун по имену ,,Медведев" протутњао је кроз Београд, а Србија је остала да се пресабира и анализира последице.

И ма колико се неки трудили да умање значај Медведевљеве посете, или да му макар припишу локални карактер, свако ко је прошле недеље, а нарочито 20. октобра, иоле пратио светске медије не може имати никакве сумње око тога да је у питању био политички догадјај глобалних размера. Уосталом, не постаје се тек тако прва вест на Си-Ен-Ен-у. У сваком случају, још и пре него што се руски председнички ,,Иљушин" спустио на сурчински аеродром, по српским реформским медијима кренула је операција ,,контроле штете".

,,Само без превише емоција", поручивали су са свих страна, и то они који са врућим емоцијама чекају сваки нови рутински извештај Европске комисије и сваку изјаву Олија Рена.

Од организације, до извештавања и ТВ режије, као да је све било усмерено на то да се од српске и светске јавности што је могуће више прикрију размере српско-руских симпатија и природа емоција са којима је апсолутно највећи део Србије дочекао руског председника. Наравно да у данашњим условима безбедност високих страних званичника мора бити на првом месту. Али ако је Џорџ Буш Млађи могао да урони у одушевљену албанску масу у Тирани, можда је и Медведев могао преживети неки ближи, макар и контролисани сусрет са Београђанима. Али, не. Као да је, ваљда због неугодне аналогије, по сваку цену требало избећи да из Београда у свет оду сцене масовног одушевљења.

Да Медведев није стигао у Београд млађе генерације Срба не би знале да ли је тог 20. октобра 1944. српска престоница ослобођена или окупирана. Да руски Гаспром није купио НИС не бисмо сазнали да није добро да се распродаје национално богатство и ,,народна имовина". Да нам Русија није одобрила кредит од милијарду долара не бисмо знали да се не ваља претерано задуживати, да кредити морају да се враћају и да нас узимање кредита доводи у потчињени положај у односу на оне од којих кредите узимамо.

Наравно да ствари начешће нису тако једноставне и да – поготово српска – ситуација скоро никада није црно-бела. Али је лицемерје дела овдашње јавности збиља неподношљиво и бескрајно. Годинама слушамо како Русија, заправо, ,,није заинтересована" за овај регион и како се то најбоље види по одсуству руских компанија и руских инвестиција у српску привреду – а при томе се сво време тим компанијама и инвестицијама систематски подмећу ноге и чини све да се оне из Србије истисну. Када кажемо да не треба по сваку цену и без плана распродавати национално богатство, кажу нам да је такав став глуп и ,,конзервативан". А када руски капитал, упркос свим препрекама, почне да улази, е онда се неки (односно, ти исти), сете ,,економског патриотизма" и крену да богораде како ће Руси да нам ,,покупују све живо".

Историја је, уче нас, генерално небитна и оптерећујућа ствар – осим уколико се из ње може напабирчити понешто о томе како су нас ,,Руси увек издавали" и како нам ,,никад нису помогли". Зато се из векова историје српско-руских односа обавезно мора апострофирати сан-стефанска епизода и наравоученије како су нас Руси продали и како су одувек ,,више волели Бугаре". А када поменемо Косово, 1999. и НАТО бомбардовање, готово тријумфалистички се напомиње како нам, ето, ни ту нису помогли и ,,нису спречили независност Косова" – уз циничан закључак да ,,свако гледа своје интересе".

Али чак и да је тако. Чак и да се у животу и политици заиста све своди само на голи интерес и рат свих против свих, чак и да се заиста могу искључити емоције и сећање на заједничку прошлост, борбу и страдање. Чак и ако превидимо чињеницу да је Русија неколико векова била једини ослонац и највећи гарант српског народног опстанка под отоманском империјом и заштитник српских интереса и српске аутономије у односу на отоманску власт (отприлике, управо као што су сада САД заштитник косовских Албанаца). Ако занемаримо да је, напокон, зарад Србије, Русија неспремна ушла у Први светски рат и гурнута у метеж Октобарске револуције. Ако заборавимо да су чак и у тим, и по Србију и по Русију црним деведесетим годинама прошлог века Москва и њени представници у ,,међународној контакт групи" ипак били какав-такав ослонац и заговорник српских позиција. Елем, чак и тако, чисто рационално посматрано, опет је немогуће изједначити онога ко нас, рецимо, напада, бомбардује и одузима нам део територије и онога који од тог напада, бомбардовања и комадања покушава да нас – макар и недовољно успешно – заштити.

Српски министар спољних послова је у праву када каже да је после ове посете руског председника Србија ,,политички, економски и регионално јача".Надам се само да овдашњим властима неће пасти на памет да сада ову руску карту и несумњиву наклоност Москве користе као пуки жетон ради убрзања својих ,,европских стремљења" јер би то био најсигурнији начин да останемо и без једног и без другог, тј да изгубимо руску подршку, а да притом не унапредимо бог зна колико ни своје евро-перспективе.

Све у свему. Наравно да посета Медведева, ма колико историјска и значајна, неће и не може решити све наше проблеме. Напросто, постоје ствари које морамо решити сами са собом и где нам, уколико се сами не саберемо и не засучемо рукаве, не може помоћи ни Русија, ни Америка ни господ бог.

[akhnaton]

Оpet Vukadinović dobio proliv...
Pa šta jede taj čoek, kad ovoliko ....

[Джон Рейнольдс]

Žulja Međed, a? Ako, ako, i treba da žulja.

[Cornelius]

Zanimljiv tekst Fajgelja. Neke stvari su preterane, ali suština mu je tačna:

Негативна селекција

Андреј Фајгељ


Напредовање кроз друштво је могуће захваљујући његовој раслојености: социјалној, економској и политичкој. Највиши слојеви доносе све оно што друштво може да пружи као одговор на свељудску потребу за бољим животом (Џеферсонов Pursuit of Happiness). Али ко добија ту награду? За очекивање је да у стварности неће увек и једино најбољи доћи на највише положаје. Изузетно, нарочито у кризна времена, бољи и лошији могу да замене места. Али како објаснити негативну селекцију: редовно напредовање лошијих и сузбијање бољих? У којој мери негативна селекција постоји у српском друштву? Да ли је тачно да се у Србији успех не прашта, способност не цени, а за врлину нема места?

У значењу одабир лошијег, појам ,,негативна селекција" користи се у узгајању, економији, имиграционој и кадровској политици.2 Нас она занима у друштву уопште - не само кадровски, јер запошљавање није једина друштвена промоција. У свету и код нас ретко је била предмет научног или новинарског истраживања по себи.3 Међународни преглед открива упоредиве, али различите појаве, попут егалитаризама у Јапану (ексер који вири4), земљама Комонвелта (синдром високе булке5) и Скандинавије (закон из Јантеа6). У Југословенској науци појам се јавља у одређеном броју радова почев од осамдесетих година, често иза скраћенице ,,тзв." или под наводницима, без подробнијег објашњавања. Тек у октобру 2008 стиже до наслова једне телевизијске емисије: ,,Негативна селекција: зашто је гори бољи?"7 Са друге стране, далеко чешће је тема личних разговора, интернет форума и коментара. Сама појава (без појма) је обрађивана у уметности: сетимо се прогона стваралаца у Домановићевом Мртвом мору8, Нушићеве госпође министарке, од које најнеспособнији рођаци очекују државно намештење9, или Дисовог ,,достојанства поделише идиоти"10. А знамо и да ,,Перо ради у контролу лета".11

Стиче се утисак да је појава широко присутна у друштвеној стварности, одакле се раширила у језик и популарну културу али тешко проналази пут до званичне јавности. Ако је овај утисак тачан, у медијима ћемо негативну селекцију моћи да нађемо само посредно, у траговима, али ће они оцртавати обрисе нечег далеко већег.

Citav tekst je na sledećoj adresi: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/negativna-selekcija.html

[EKSTREMISTA]

Коментар дана 

Немачка изнад свега       


Невенко Шкрбић   
четвртак, 12. новембар 2009

Да ли се само мени чини, или смо ипак мало претерали са слављем поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида? Разумем да је то значајан догађај по Немце, разумем и да Bundesrepublik улаже пристојне новце да од овог јубилеја начини својеврсни свеевропски празник, али када је у питању наша земља, па чак и наш регион, мањак еуфорије никако не би био на одмет.

Ове године смо релативно достојанствено обележили десет година агресије НАТО, и то у врло деликатном спољнополитичком тренутку. Дочекали смо и испратили америчког потпредседника без нарочитог самопонижавања и улизивања. Примерено смо обележили 95 година Церске битке. Уз малу помоћ руског председника, успели смо и да свечано испратимо 65 година ослобођења Београда од фашизма. При свему томе, мало су летели и авиони, мало су марширали дипломци војне академије, чисто да се на тренутке осетимо као да живимо у нормалној земљи.

Прослава годишњице пада Берлинског зида, међутим, ни по чему није заостајала за било којим од ових догађаја. Ако је 20. октобар прошао у нешто помпезнијем тону, онда је то гарантовало присуство председника Русије и општенародно одушевљење које га је пратило, али поштено говорећи, Свечана академија поводом дана ослобођења тешко да се битно разликовала од ове коју смо гледали пре пар дана. И то не само због тога што су обе биле у Центру ,,Сава", и што је обе водио Председник републике лично.

Као што рекох, природно је да се Немци радују над догађајем који је прекинуо полувековну вештачку раздељеност њихове домовине на две државе, раздељеност бетонским зидом, бодљикавом жицом, минским пољима и, пре свега, огромним идеолошким јазом. Уосталом, ако ико има симпатије према томе, ми Срби имамо. Као грађани ,,оне" Југославије, са једнаком лакоћом могли смо да путујемо у обе Немачке и лакше нам је било да посматрамо ове две државе као део јединствене целине него многим немачким грађанима. Истовремено, као народ, уложили смо огромне напоре и пролили океан крви како би могли све своје сународнике да сместимо у границе једне државе.

Наравно, опште је познато да догађај који је означио почетак пропасти Југославије, заједничке државе свих Срба, државе којој се, мислим, и даље већина становника ,,западног Балкана" бар једном заклела на верност као својој отаџбини/домовини, јесте исти догађај који је означио почетак успона уједињене Немачке као стожера послехладноратовског ,,Новог светског поретка" у будућој Уједињеној Европи. На страну чињеница да, у перспективи потпуног краха либералкапиталистичког глобалног игралишта крупних корпорација под америчким челичним кишобраном, које је разоткрила актуелна глобална криза, као и с обзиром на десетине милиона тзв. ,,губитника транзиције" који с пуним правом уздишу за стабилношћу и социјалном правдом недемократских и ауторитарних поредака, којих су се тако лако одрекли пре двадесет година, пад Берлинског зида и не изгледа нарочито гламурозно. За српски народ, он означава почетак најстрашнијег периода XX века, у којем су му, уз подршку безмало целог света, бесправно одузете све оне тековине које су тако мукотрпно стицали његови очеви и дедови. За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. О ратовима у Босни и Хрватској и свесрдној подршци ,,међународне заједнице" српским противницима у тим сукобима и да не говоримо! Кадрови општенемачког весеља приликом рушења Зида увод су у сваку појединачну емисију која Србе оптужује за организовање јединог европског геноцида после Другог светског рата (и то два пута!). Зид је симбол ,,нормалности" остатка Европе, која се ,,окренула будућности", те ,,ненормалности" и ,,изопачености" нас, који ,,тврдоглаво нисмо хтели да се помиримо да Берлинског зида више нема".

Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо? Свакако, Србија је пуна људи који сматрају да се већина српског народа мора приводити памети помоћу средстава за рушење бетонског зида од два метра дебљине. Али, колико знам, Председник републике није један од њих. Је ли могуће да њему ово није јасно? Је ли могуће да он заиста мисли да смо ми ти који треба да обарају ,,балканске зидове"? Ми, који нисмо знали ни за какве зидове док је цела Европа копала ровове и атомска скровишта? Ми треба да славимо пад Берлинског зида? Или смо ипак мало претерали?

 

[SIMERIJANAC]

Džuliju sam već pominjao u vezi bloga o muslimanskim zločinima u okolini Srebrenice,a i Boban je svojevremeno okačio link za njen sajt.

http://www.juliagorin.com/



Ovde je intervju koji je dala za NSPM


Истина и помирење на ex-YU просторима 
О Србима је исплетена велика лаж       
Џулија Горин     

петак, 26. март 2010. 

Ко је Џулија Горин? Некада политички сатиричар, а од 1999. посвећена истраживању истине о ратовима на Балкану, ова храбра жена већ годинама пркоси моћним бaлканским етничким лобијима и медијској индустрији у Америци. Не само да је за то нико никад није платио, већ су јој се због тога затворила многа врата у америчкој средини, која једноставно не прихвата да Срби могу бити ишта друго до злочинци, а Бошњаци, Хрвати и Албанци искључиво невине жртве. Упорним истраживачким радом, Горин је открила многе непријатне истине, и тиме изазвала бес мнoштва професионалних србомрзаца – али, нажалост, не и захвалност Срба.

Џулију сам упознао 2006. у Вашингтону, на једној конференцији Америчког савета за Косово. Протеклог викенда смо разговарали електронском поштом, поводом недавног објављивања два њена текста у српској јавности. Над нашим разговором лебдела је сенка предложене Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије – покушаја да Срби сами себе обележе као геноцидне злочинце, кад то већ западним медијима ни после скоро двадесет година незапамћене сатанизације није сасвим пошло за руком.

Небојша Малић: Шта Вас је мотивисало да пишете о Балкану?

Џулија Горин: У марту 1999, када је Америка почела да бомбардује једну европску земљу, постала сам сумњичава. Било ми је јасно да је то бомбардовање у интересу Била Клинтона, али против интереса Америке. Нисам могла да верујем да ће се то стварно десити, да је неизбежно. Све је постало некако нестварно. Као да је Америка остала без ослонца и полако почела да се урушава. Знала сам да ће ово да нам се врати, и да смо прешли једну мрачну границу. Чињеница да су овај рат подржавали наши обично антиратни левичари, била ми је додатни доказ да се ради о нечему погубном по Америку.

Први текст сам написала месец дана по почетку незамисливог бомбардовања, али пошто сам тада још увек врло мало знала о сукобу, полазиште ми је било да се ради о старом етничком сукобу где су обе стране биле морално једнаке. Убрзо сам сазнала да бомбардујемо хришћане у име муслимана који су, као и обично, викали да су угрожени. Тиме су моје сумње и потврђене.

Очекивала сам да сваког тренутка рат буде раскринкан као фарса – поготово после бомбардовања, када се јасно видело шта су Албанци почели да раде, кад је као по плану кренуло насиље у Македонији. Али прошли су месеци, а онда године, и ништа, ни у ,,левим" медијима ни у ,,десним" медијима који им обично не верују. Схватила сам да је о Србима исплетена велика лаж. Копала сам, истраживала и писала, а истина је постајала све страшнија што сам је више откривала. Трагање за истином постало је мој задатак.

Негде 2002. oво више за мене није било питање Америке и америчкe безбедности, већ Срба и неправде коју им је Америка нанела. Тада сам још мислила да је у питању само Косово; тек на средини судског процеса Милошевићу у Хашком трибуналу схватила сам да се на Косову само поновило оно што се раније десило Србима у Босни и Хрватској.

Постала сам позната само зато што су сви други агресивно игнорисали Балкан. Апсурдно је да неко ко је само хтео да се бави комедијом и пише оштре и смешне коментаре, постане некакав гласник истине. А све то само због тога што су сви други оманули. Сви велики конзервативни мислиоци или немају став о Балкану или само понављају општа места. По овом питању нема неслагања између левице и деснице. То је јединствен феномен. Истовремено фасцинира и излуђује начин на који су иначе интелигентни људи у стању да напросто избришу овај амерички рат из сопствене свести. Многи то раде како би после могли да кажу, "Али ми нисмо антимуслимански оријентисани! Ево, подржавамо муслимане против хришћанских Срба на Балкану."

Малић: Како сте постали члан Америчког савета за Косово?

Горин: Џим Џатрас ме позвао једног дана у пролеће 2006, и питао да ли бих хтела да будем неплаћени саветник у одбору. Добио је једну скромну суму од српске епархије на Косову да би покушао да се супротстави огромном албанском лобију који већ 30 година има политички монопол. Питала сам га да ли би то нарушило мој статус независног новинара. Он је рекао да не би, па сам пристала. To ми се ипак касније обило о главу, јер су моћни хрватски и албански лобији после могли да ме оптуже да сам "српски лобиста." И раније су мислили да пливам у парама, али сада су могли да ме повежу са оно мало долара који су трошени за српску одбрану и да моје име повежу с тим.

Иако сам објаснила уреднику Балтимор Сана (Baltimore Sun) да сам у одбору АСК, хрватски нацисти који су га звали и писали му протестна писма поводом мог текста у јануару 2007 о хрватској мржњи према Србима и љубави према фашизму, позивали су се управо на тај један детаљ. Када сам га неколико месеци касније звала поводом текста на другу тему, рекао ми је да вероватно више никад неће да ме објави. Зашто? "Па зато што ми нисте рекли да је то српски лоби!" Па какав је то свеприсутни, свемоћни "српски лоби" који силном својом пропагандом успева да нас убеди да - шта, често бомбардујемо Србе? Чак сам тој протуви послала линк да провери сајт, да види и сам о каквом се "лобију" ради. Па и да јесте, како ме то ,,компромитује" чињеница да ме нико не плаћа да овако пишем? И да сам тако писала још седам година раније?

2006. године сам ишла са Џимом, Срђом Трифковићем и амбасадором Бисетом у Израел, да свој "јеврејски утицај" искористим како бих Јевреје убедила да помогну хришћанима на Косову. Имали смо занимљив сустрет са чланом Кнесета Јулијем Еделштајном, који је био шокиран сазнањем да су многи амерички политичари које је поштовао због подршке Израелу – Мекејн, Либерман, Лантош – у ствари ђубрад када је о Балкану реч. Али људи не воле да сазнају истину која их тако разочара.

Кад сам му описала како Србе свако може некажњено да убија, испричао нам је шта се десило његовом оцу, руском православном свештенику. "Једног дана је ишао у цркву у Старoм Јерусалиму, у мантији и са жезлом. Пришао му је један Арапин и упитао га да ли је Србин. Не, каже мој отац, ја сам Рус. Штета, одговорио је Арапин, баш сам некога хтео да убијем данас."

Дакле, за свако убиство постоје последице – осим ако је жртва Србин. Погледајте шта је био први чин ЕУЛЕКС-а, наводне мисије реда и закона: ослобађање човека који је убио седморо Срба а ранио четрдесет троје у аутобусу Ниш експреса 2001. године!

Малић: Какве су реакције изазвали ваши текстови о Балкану?

Горин: Реакције су се кретале од паничних потрага по Интернету за мојом српском мајком, српским мужем, српским љубавником, до неке католичке Пољакиње која је у Русији радила против Путинове власти и бранила хрватске ратне злочинце. Она ме оптужила да нападам Хрвате зато што их потајно симпатишем. Хрватски амбасадори кукају сваки пут кад се појави неки текст Џулије Горин. Амбасадор у Америци је протестовао поводом мог текста у Балтимор Сану, наводно - ја сам увредила његову земљу и нарушила добре односе са САД... а да притом уопште није оспорио нити један мој навод. Исто сам видела на хрватским интернет-страницама поводом недавног текста у Јерусалим Посту. Мислим да им моји чланци узнемирују савест. Колико год ми стизало порука мржње (мање у последње време), неки су били тек повређени мојим "нападом." Моје омиљено писмо било је, "Ја много жао за жидовске жртве у 2. свјетском рату али што писала овакве ствари, курво жидовска?" Било је и претњи, углавном од Хрвата и једна од Албанаца. Понекад би стигло писмо од Албанаца – вероватно старијих људи – који су просто били увређени. Један ми је писао, "Џулија, тако си лепа, зашто нас толико мрзиш?" Одговорила сам му да не мрзим његов народ, али да их кривим што су подржали терористе и отимачину земље. И да мислим да су се САД огрешиле о Албанцe јер су подржале ОВК, која им после није дала изборa.

Али већина албанских писама је ратоборна. У последње време покушавају да створе утисак како ме не треба схватати озбиљно. Сећам се коментара једног Албанца из 2008, када је рекао да je његовe пријатеље Србе стид што их ја браним. Пријатељи Срби којима је драго што им отимају земљу? Паметном доста.

Малић: Џејмс Харф из агенције Рудер Фин се 1993. похвалио француском новинару Жаку Мерлиноу како је највећи успех његове лобистичке фирме (тада у пропагандној служби Загреба и Сарајева), био тај што је убедила јеврејско јавно мнење да су Срби нови нацисти. Да ли се то убеђење променило од тада?

Горин: Не мислим да јесте, зато што се ретко шта чује што није у складу са званичном причом. Донекле охрабрује то што се повремено појави текст понеког Јеврејина који је посетио Србију и, гле чуда, тамо био лепо дочекан. Али ти текстови увек имају наслове типа "Српски екстремизам у порасту али Јевреји живе добро" (Јерусалим Пост, 2007). Као да српски национализам, онолико колико уопште постоји - на Западу често мешају национализам са идентитетом - има икакве везе са Јеврејима. Они Јевреји који су још увек дезоријентисани, мешају Србе са Хрватима и Бошњацима, чије је "домољубље" увек било погубно, па и по Јевреје.

Oбично су Јевреји који живе ван Израела затечени пријатељским дочеком у Србији. Сећам се текста у Светској јеврејској ревији (Jewish World Review, JWR) из 2008, где је аутор писао о магичној толеранцији у Суботици, као да то не важи за остатак Србије. У поднаслову је писало: "У оази где се Муслимани слажу са Јеврејима - а и Хрватима и Мађарима." Замислите, нашао је такву оазу баш у Србији, а не у Словенији, Хрватској, Великој Албанији, или Федерацији БиХ.

Иако је било неког чуђења међу Јеврејима у последње време што се тиче БиХ (мада не и Хрватске, која једноставно остаје невидљива, ма колико пакетића шећера са Хитлеровим ликом служили у тамошњим ресторанима), албански лоби се негде од 2005. труди да одржи антисрпску пропаганду причом о шачици Албанаца који су спасили неколико Јевреја од геноцида. Мислим да је то у функцији добијања подршке међу Јеврејима за - Хитлерове границе Албаније, тј. независно Косово. Шта ја знам, можда Албанцима чак и тако нешто пође за руком. Мој народ је историјски наиван. Кад јеврејска заједница у Хрватској подржи отцепљење па убрзо потом мора отуд да бежи, а Славко Голдштајн иде у Блајбург да се поклони побијеним фашистима само зато што је католички клер коначно посетио Јасеновац, онда је потенцијал јеврејске лакомислености истински неизмеран.

Малић: Неке невладине организације у Србији промовишу верзију историје по којој су Срби били - саизвођачи Холокауста. Помињу се само квислиншке формације попут окупационе ,,владе", а умањује чињеница нацистичке суровости у Србији и усташког геноцида, и прећуткују или чак негирају масовни отпор и страдање Срба под нацистима и усташама. Помиње се ту чак и да је Сајмиште било "српски" логор смрти а не нацистички и усташки логор на територији НДХ, итд. Такви и слични наводи доспели су чак и до неких књига. Шта мислите о томе?

Горин: Прича да су Срби помагали нацисте потиче из земље која је била свесрдни Хитлеров савезник, и имала сопствене логоре. Штавише, усташка бруталност је ишла дотле да је превазилазила чак и окрутност нациста. Ако српске невладине организације прихватају ове наводе недвосмислених нациста (Хрвата и Бошњака), онда је јасно чиме су мотивисане. Иста ствар је и са одрицањем од Косова и резолуцијом о Сребреници: користи се свака прилика да се српство жртвује зарад евро-атлантизма. То је она сорта људи који се стиде што Џулија Горин брани Србе...

Малић: У недавном тексту за Јерусалим Пост, цитирате нову књигу Срђе Трифковића о Србима у данашњој Хрватској и пишете о улози католичке цркве у усташком геноциду. Колико се о овоме зна у Израелу?

Горин: Реакција на ово је шок и неверица. И питање "Зашто се о овоме не зна?" После текста у Јерусалим Посту, најбољи пријатељ ме је питао: "Ма, где налазиш све ово?" Па, мора да се копа. Ето колико је постигла наводна "српска пропаганда". Каква је то пропаганда коју морамо сами да тражимо? Зар чињеница да је до наших ушију лако долазила хрватска, бошњачка и албанска прича, не сугерише да се заправо радило о пропаганди? А док за српску "пропаганду" постоје докази, за ове друге то напросто није случај.

Мислим да је Израел једина земља ван Балкана у којој се уопште зна за реч "усташа". Не знам колико о њима зна просечан Израелац, али сигурна сам да зна више од просечног америчког Јеврејина. А они не знају, јер се нико није одважио да им то открије.

Mart 2010.

(Интервју припремио Небојша Малић)

[Kler_Vojant]

novi politicki mi sisao.

[Alexdelarge]

Patriotinteligencija, kako nazivate krug oko NSPM-a i ne samo njih, smatra da ste postali udarna pesnica tzv. druge Srbije. Kako to komentarišete? Zašto se toliko bavite njima? Zar nije logičnije da svu pozornost dobije vlast?

- Ti ljudi neprestano haluciniraju. Neki su u tom haluciniranju iskreni, a neki od halucinacija prave unosne karijere. Krenimo od početka: sama ideja druge Srbije je krajnje sumanuta. Malo je čudno da ekipa koja se zalaže za ,,nacionalno jedinstvo" kao polazište svog delovanja uzima nacionalnu podelu. Oni se, zapravo, pozicioniraju kao ,,izabrani narod", kao nekakvi Makabejci koji jedini imaju saznanja šta je dobro za narod. Da je Gospod Bog hteo da budemo unisoni i istovetni, ne bi mu bio nikakav problem da nas takvima stvori, ali Gospodu Bogu - ako smem tako da kažem - nije potrebna mitingaška masa i glasačko telo; Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima. Elem, budući da nema nikakve "druge Srbije", nema ni mene kao udarne pesnice. Ekipa oko NSPM-a nastoji da uproseči, standardizuje i kretenizuje Srbe. Dok je Koštunica bio na vlasti, nije im loše ni išlo. Ali to je totalitarizam, jednako subverzivan kao i onaj komunistički. A vlasti što se tiče, ne bih rekao da je zapostavljam u kritikama. A ni demokratska vlast se, bogme, ne da. Lanuo sam onomad nešto o prezidentu, pa sam ostao bez diplomatskog pasoša, na koji kao bivši ambasador imam pravo. Čist provincijalizam! Lepo sam Jeremićevom seizu poručio šta ću s tim pasošem uraditi. I to sam i uradio.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8Dar%C5%A1ije.html

[Lord Kufer]

Zna se šta indijanci rade s knjigama

[Albedo 0]

Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima.

zato je Basaru i Bog zaboravio

[slavko]

Ko se laća partijske angažovanosti,sam u nju pada.

[Mark]

Oni se, zapravo, pozicioniraju kao ,,izabrani narod", kao nekakvi Makabejci koji jedini imaju saznanja šta je dobro za narod. Da je Gospod Bog hteo da budemo unisoni i istovetni, ne bi mu bio nikakav problem da nas takvima stvori, ali Gospodu Bogu - ako smem tako da kažem - nije potrebna mitingaška masa i glasačko telo; Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima. Elem, budući da nema nikakve "druge Srbije", nema ni mene kao udarne pesnice. Ekipa oko NSPM-a nastoji da uproseči, standardizuje i kretenizuje Srbe. Dok je Koštunica bio na vlasti, nije im loše ni išlo. Ali to je totalitarizam, jednako subverzivan kao i onaj komunistički. A vlasti što se tiče, ne bih rekao da je zapostavljam u kritikama. A ni demokratska vlast se, bogme, ne da. Lanuo sam onomad nešto o prezidentu, pa sam ostao bez diplomatskog pasoša, na koji kao bivši ambasador imam pravo. Čist provincijalizam! Lepo sam Jeremićevom seizu poručio šta ću s tim pasošem uraditi. I to sam i uradio.

Basarino delovanje u zadnjih par godina (otkako vise nije ambasador) je zaista razocaravajuce... 

[sleep]

Dobro kaže čovek