Radionica kreativnog pisanja Branislava Baneta Dimitrijevića

[Green Sonja]

Ništa spektakularno ali zanimljivo. I opušteno:
http://kisobranblog.com/?cat=164

Pored ostalog, čovek kaže:
Osnovno pitanje koje se postavlja prilikom organizovanja bilo kojih kurseva i radionica kreativnog pisanja je da li je uopšte moguće naučiti nekoga da dobro piše, načiniti od "običnog" čoveka, kroz par predavanja i vežbanja, pisca? I to ne bilo kakvog, nego dobrog pisca?! Naravno da nije. Ukoliko neko ne voli da čita, nema barem solidno poznavanje gramatike i pravopisa, kao i makar trunčicu mašte i kreativnosti, ne poseduje takav mentalni sklop da ume da posmatra i analizira svet i ljude oko sebe i nema izraženu potrebu da se bavi pisanjem, nema tog kursa niti takvog čarobnjaka koji će od njega načiniti bilo kakvog književnika, čak ni lošeg.

Postoje, međutim, ljudi koji sve prethodno navedeno (ili barem većinu toga, u manjoj ili većoj meri) imaju, a ipak nisu postali pisci, ili barem ne onoliko dobri koliko bi mogli da budu. Ovakvi kursevi postoje upravo zbog takvih ljudi. Da ih ohrabre i oslobode stega, da im ukažu na razne puteve i mogućnosti, da im uliju neka saznanja i iskustva, da ih podstaknu na razmišljanje. Da, takvim ljudima kursevi i radionice kreativnog pisanja mogu da pomognu.

Pokušaćemo na ovom mestu da sagledamo neke od puteva i načina da se od stvarnog događaja ili anegdote stvori dobra priča.

Pre nego što krenemo dalje, potrebno je odgovoriti na pitanje šta je to što jednu priču čini dobrom?

Ona mora biti, na prvom mestu
- zanimljiva (da bi čitaoca vezala da je pročita do kraja), zatim

- dobro (umetnički nadahnuto i zanatski vešto) napisana (da bi čitalac osećao estetsko zadovoljstvo dok prati radnju), i, na kraju ali ne i poslednje,

- mora imati svrhu (da nam govori, prikazuje ili ukazuje na još nešto osim same priče).

[Green Sonja]

A evo i njegovog eseja Fikcija i virtuelna realnost u pripovedanju:

Jedan od mogućih načina razvrstavanja pripovedačkih formi je na one koji se baziraju na realizmu, t.j. liče na stvarni život, i ostale, koje su svesno i namerno odmaknute od njega, a baziraju se na autorovoj imaginaciji iliti fikciji, pri čemu se u ovoj drugoj jasno izdvaja važna podgrupa fikcije u užem smislu reči, gde spadaju SCIENCE (naučna fantastika) i DETECTIVE FICTION (krimići).
Ovakva podela, sama po sebi, ne bi sadržala ništa loše, da ne implicira gotovo orkestrirano etiketiranje pomenutih grupa od strane većeg dela kritike, pri čemu se one prve povezuju sa memoarnošću, anegdotnošću i slično (čime im se automatski dodeljuje i niža umetnička vrednost), one druge sa maštovitošću i idejnošću (tj. – po definiciji ozbiljnom umetnošću), dok se one treće u startu definišu i odbacuju kao laka i bezvredna literatura.
Šta je uzrok jedne ovakve predrasude, koja je, kao i sve druge, ponekad tačna i primenljiva, a ponekad (češće) i nije, ali je sve vreme štetna?
Uglavnom ono što se nalazi i u osnovi same podele – odnos fikcije i realnosti u (bilo kom) proznom ostvarenju, i njihovo pravilno razumevanje.
Važeća dakle predrasuda počiva na osnovnoj (pred)postavci da u prvoj grupi suvereno važi sirova realnost (u funkciji dokumentarnosti), dok fikcije nema, ili je ima samo u tragovima; da se u drugoj radi o fikciji u funkciji ideje (poruke, eksperimenta i sl.), te da prisustvo realizma tu i nije nužno potrebno, i da najčešće čak i smeta; dok se u trećoj grupi radi o potpunoj fikciji, ali ne u funkciji umetnosti, već čiste zabave.
Zanemarimo za ovu priliku ostale visokomudrene kvazikritičarske gluposti, kojih je nekoliko uspelo da stane u prethodnu rečenicu, i krenimo pravo na osnovnu temu. Dakle - FIKCIJA.
Fikcija je obavezni sastojak svakog proznog dela.
Dok se kod druge i treće grupe to samo po sebi podrazumeva, obratimo pažnju na prvu, kojoj se upravo nedostatak fikcije (čitaj: mašte, imaginacije, punog stvaralačkog naboja) pripisuje kao mana. Ona se stvara upravo tako i sa ciljem da što je moguće više liči na stvarni život. Da li je to zaista moguće bez upotrebe fikcije? Naravno da nije. Puko beleženje stvarnog događaja bez umetničke obrade (čitaj: fikcije), ne daje kao rezultat priču, i po definiciji je dosadno za čitaoca. Stoga je uloga fikcije u obliku priče koja je najpribližnija dokumentarnom, u skraćivanju i produžavanju pojedinih delova događaja, prilagođavanju radnje i likova potrebama priče i (često najminimalnijim) izmenama radnje u cilju potenciranja određenih poruka ili (i) pojačavanja ukupnog efekta. Uloga i udeo fikcije u (realističkom) pripovedanju nikada nije manja od ove, a može ići i do potpune, pri čemu su i radnja i likovi i mesto događanja izmišljeni u potpunosti, ili sastavljeni od delića stvarnosti poput najfinijih mozaika, što stavlja pred umetnika daleko teži zadatak i mnogo veća ograničenja nego kada se radi o pričama iz druge, a ponekad i treće grupe, jer čitalac ni jednog trenutka ne sme da posumnja da događaj nije stvaran.
Realizam je drugi obavezan sastojak svakog proznog ostvarenja.
Ovo, naravno, na prvi pogled deluje kontradiktorno u odnosu na prethodnu tvrdnju. Pa ipak nije, jer kod pripovedanja se radi o virtuelnoj realnosti, o realnosti koja postoji i važi samo u tom jednom konkretnom delu. Virtuelna realnost priče jeste u korelaciji sa stvarnom realnošću, ali takođe i sa pravilima i uslovima koje sam autor zadaje radi ostvarenja svog umetničkog cilja. Svaka priča (roman, novela...), je svet za sebe, i funkcioniše relativno nezavisno u odnosu na druge svetove, pa i onaj stvarni spoljašnji. Pravila i zakoni po kojima se sve u priči odvija, definisani su od strane samog pisca, koji ponekad tu ulogu delegira nekom liku (naratoru), ali je konačna odgovornost i dalje na njemu. Ukoliko autor tokom priče odstupa od zakonitosti koje je sam postavio (odnosno, tamo gde ih nije postavio, od zakonitosti važećih u stvarnosti, t.j. - spoljnjem svetu), njegova virtuelna realnost postaje iracionalna, a sama priča neverodostojna. Objasnimo to na primerima.
Prilikom (u prethodnom pasusu objašnjene) minimalne uloge fikcije, zadatak održanja virtuelne realnosti je najlakši, ali i tu autor može da načini greške, kao što su na primer izostavljanje bitnog dela radnje, neadekvatna karakterizacija, nerazjašnjena motivacija za određene radnje ili ponašanja i slično. Tako čitalac, iako mu je predočen stvaran dogadjaj, ne veruje ni priči ni autoru, koji je poremetio uzročno-posledični sled dogadjaja i stvorio nekoherentnu celinu.
Kako uloga fikcije raste, i autor uvodi izmišljene likove i događaje, kombinuje ih sa stvarnim, tako se povećava i njegova odgovornost u kreiranju virtuelnog sveta u kome se ništa ne dešava bez razloga, pa čak ni slučajnosti. Tako kod autora koji ne vode računa o tome možemo pročitati mnogu nelogičnost, koja multiplikovana prelazi u glupost, a prvobitno zamišljeno ozbiljno delo (koje je uz malo truda to možda i moglo biti) postaje predmet podsmeha.
Upravo ove neuspele priče, ali, čudne li ironije, i one najuspelije, gde je granicu između stvarnog i izmišljenog nemoguće uvideti, čak ni najumnijima među nama, povod su predrasudama s početka teksta.
Kod treće grupe, fikcije u užem smislu reči, zadatak kreiranja virtuelne realnosti, koji se postavlja pred autora je ogroman, naročito kod naučne fantastike. On stvara nove svetove, inteligentna bića i društva, čudovišta, nove mašine i tehnologije, i u okviru njih, i najčešće – bazirajući se na njima, stvara priču i realizuje svoje umetničke ciljeve. Malo je koji autor ovog žanra nesvestan svog zadatka. Sve je tu izmišljeno i neverovatno, i autor hrabro kreće u stvaranje virtuelene realnosti, tako što definiše zakonitosti raznih vrsta, i trudi se da se sve u priči dešava u saglasnosti sa njima. Problem je u tome što je za tako sveobuhvatan zadatak potrebno i sveobuhvatno poznavanje raznih naučnih oblasti (na pr. biologije, fizike, mehanike, astronomije, telekomunikacija, psihologije, sociologije...), i na sve to ugraditi književni zanat i talenat. Stoga u ovom žanru imamo srazmerno mali broj velikih i značajnih imena, ali i totalnih promašaja. Ogromna većina smestila se u definiciji dovoljno dobro, što je praktično značilo – ništa veliko, ali više nego dovoljno raznorazna za roto-izdanja, koja čitaoci željno prihvataju, te eto povoda za predmetnu zabludu.
Druga grupa je negde izmedju ove dve krajnosti. Pa ipak, zbog svoje osnovne ciljne opredeljenosti, ona ima mnoge olakšavajuće okolnosti. Fikcija se ne pojavljjuje ni zbog jednog drugog razloga, već radi lakše ralizacije početne ideje. Čak se i sama (virtuelna) realnost ovde nalazi u nekom trećem planu, i autori o njoj malo ili ni malo vode računa. Stoga se pojavljuje ogroman broj nelogičnosti i čak ordinarnih gluposti, koje, na prvi pogled, ne ometaju ni priču ni ideju. Ali samo na prvi pogled, jer čitalac oseća da nešto tu nije u redu, čak i ako ne uviđa greške, i priči prosto ne veruje, ili mu je dosadna.
Ironično je da priče iz ove grupe imaju najbolji položaj u sklopu opšteprihvaćenih predrasuda, iako je broj nekvalitetnih dela ovde proporcionalno ubedljivo najveći. Razlog za to je upravo u transparentnosti njihovih ideja i poruka. Njihovi autori prosto vrište da ih samo ideja i interesuje, za ostalo ih je baš briga, uspevajući prečesto da u to ubede i čitaoce i kritičare kojih je, (zašto me to ne čudi?) inače, najviše regrutovanih upravo iz redova ove vrste pisaca.
Običnog čitaoca, naravno, sve ovo nimalo ne interesuje. Nema ni razloga za to. On priče u kojima fikcija nije upotrebljena na pravi način (ili čak uopšte) prepoznaje kao dosadne, a one u kojima je zakazala virtuelna realnost kao neverodostojne, i odbija da ih čita. A veće kazne za pisca od toga nema. ( http://kisobranblog.com/?p=39 )