Srca, ruke i glasovi - Ijan Mekdonald

[Berserker]

 Poslednji roman Ijana Mekdonalda preveden kod nas izašao je još pretprošle godine u izdanju Paladina. Igrom slučaja nabavio sam ga tek sad. Paladin ima niz Mekdonaldovih romana, medju kojima su zaista legendarna dela ovenčana brojnim nagradama. Iako je Skrobonja uglavnom uzimao najnovije romane za prevodjenje, ovog puta se odlučio za stariji roman (iz 1992, dakle napisan maltene odmah posle Bespuća, a pre svih romana naknadno objavljenih kod nas, od Nekrovila do Tekije). Ne mogu da tvrdim da to ima nekog uticaja, ali je fakat da mi se Srca, ruke i glasovi manje svidjaju u poredjenju sa ostalim remek delima ovog pisca iz kasnijeg perioda. Naravno, ovo treba uslovno shvatiti. Najslabiji Mekdonald je za mene i dalje bar dve klase bolji od komercijalnih slina tipa Džejms Kori, Ričard Morgan, Alister Rejnolds i ostalih laguninih aduta koji u najboljem slučaju mogu poslužiti za opušteno čitanje na plaži ili podići adrenalin nekog  adolescenta kome su namenjene.A ovo nikako nije najslabiji Mekdonald.

Srca, ruke i glasovi imaju sve kvalitete koji krase Mekdonalda. Osoben izraz, jedinstven stil na granici izmedju modernizma i žanra, a često i na granici izmedju lirike i proze je već ovde prisutan. Tu je i majstorsko vladanje postavkama romana, od tehnologije (koja je u ovom slučaju poprilično futuristička, pogotovo u poredjenju sa Tekijom ili Rekom bogova) pa sve do likova koji ostaju najjači adut ovog pisca. Libe je već lepo primetila da Mekdonald ima to (danas retko) umeće izuzetno plastičnog prikaza likova, u toj meri da čitalac vrlo lako i temeljito upoznaje ne samo glavne junake, već i sasvim sporedne likove. Naravno, za kraj treba spomenuti Mekdonaldovo neverovatno umeće worldbuildinga (ne znam kako da bolje prevedem osim kao: poznavanje mesta i vremena odigravanja romana, geografije, istorije, običaja i kulture korišćenog okruženja). Inače je ova njegova osobina upravo ona ključna stvar koja ga je ozvaničila kao mog omiljenog pisca, jer zbog ovog kvaliteta  svaki njegov roman deluje kao da ga je pisao čovek koji je čitav život proveo u toj sredini, pa dal to bio Mars, Brazil, Turska, Indija, ili neka nedefinisana državica u predalekoj budućnosti. Pre njega ovakav nivo posvećenosti sam video samo kod Kiplinga. Ali Kipling je bio majstor za Indiju, dok je Mekdonald majstor za sve čega se dosad dotakao.
Dakle, sve ono što krasi ovog pisca je prisutno i u ovom romanu. Tim pre je teže odgovoriti zašto mi nije prijao u poredjenju sa Rekom bogova ili Tekijom, ili Brazilom. Mislim da mi naprosto nije prijala glavna tema, a to je gradjanski rat koji cepa zemlju, rastavlja ljude i čini ništavnim njihove napore da nekako iskontrolišu sopstveni, najednom bedni I jeftini život. I nema veze što se radnja romana dogadja u nedefinisano dalekoj budućnosti (bar 1000 godina iza našeg vremena), užasi gradjanskog rata izazvanog verskim razlikama (koje me nekako najviše podsećaju na sukobe sunita i šiita iako ničim ne ukazuju na to) su uvek isti. I roman je težak, na momente mučan, a nekako postaje sve teži i mučniji kako se primičemo kraju. Verovatno mi je to zasmetalo, mada tu postoji još i jedna jedina stvar koju mogu da navedem kao tehničku manu romana. To je sam kraj, koji je za mene nelogičan i nekonzistentan u poredjenju sa ostatkom romana. Nemam želju da ga otkrivam, ali mi deluje kao suviše prosto deus ex machina rešenje, koje uz malo razmatranja, naprosto nema šanse da deluje. A ipak, Ijan ga upotrebljava da bi romanu dao (neočekivan) hepiend i pružio nadu u bolje sutra. E cvrc, ako mi je bilo muka tokom celog čitanja, ne treba mi hepiend na samom kraju, ne treba mi isforsiran kraj posle koga postaje moguće ''they lived happily ever after'' za celo čovečanstvo. Ove dve stvari su jedine zamerke koje imam na ovaj roman, ali smatram da nikako nisu dovoljne da odbiju čitaoca od ovog, inače solidnog dela. Još kad pomislim da ga je trenutno moguće kupiti na akciji u Makartu za bednih 333 dinara, stvarno ne vidim razloga da ljudi ne priušte sebi jednog kvalitetnog Ijana Mekdonalda.

[Aleksa Topuzić]

Nisam shvatio iz tvoje recenzije - da li ovaj roman više liči na "Bespuće" od njegovih kasnijih dela?

[Berserker]

Bespuće sam čitao jako davno, punih 10ak godina pre nego što sam pokupio nove knjige koje je izdao Paladin. Zbog toga me sećanje ne služi najbolje, ali nisam bio preterano impresioniran Bespućem, toga se sećam. Moja fascinacija Mekdonaldom se javila tek kada sam pročitao nove romane u izdanju Paladina, konkretno su me oborili s nogu Reka bogova i zbirka priča Restoran izgubljenih snova, a posle toga me nijedan pročitan roman nije razočarao. Za ovaj roman bih takodje rekao da je bolji od Bespuća, doteraniji i jasniji po pitanju radnje, ali sa sumornom i brutalnom vizijom gradjanskog rata koja ostavlja opor utisak posle čitanja. Uporedjivao sam ga sa kasnijim romanima, konkretno sa Rekom Bogova, Brazilom i Tekijom, kada sam napisao da je slabiji.