Ljudi imaju psa i taj pas gospodari njima i čak ni Šopenhauerom nije gospodarila njegova glava, već u stvari njegov pas. Ta činjenica deprimira više od svake druge. U osnovi Šopenhauerovo mišljenje nije odredila njegova glava, nego njegov pas, nije glava mrzela Šopenhauerov svet, već je taj svet mrzeo Šopenhauerov pas. Ne moram da budem lud ako tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa, ne glavu. Ljudi vole životinje jer nisu sposobni ni sebe same da vole. Oni u duši najprostiji drže pse i dopuštaju da ih ti psi tiranišu i na kraju unište. Stavljaju psa na prvo i najviše mesto licemerja koje je, na kraju krajeva, od opšte opasnosti. Radije bi giljotine spasili svog psa nego Voltera. Masa je za psa, jer u svojoj unutrašnjosti neće ni da se pomuči da bude sama sa sobom što stvarno pretpostavlja veličinu duše, ja nisam masa, celog života bio sam protiv mase i nisam za psa. Takozvana ljubav prema životinjama već je nanlela tolika zla da bismo, da na to mislimo s najvećim intezitetom, od užasa začas morali da budemo uništeni. Nije tako apsurdno kao što u prvi mah izgleda kad kažem da svet najužasnije ratove duguje takozvanoj ljubavi prema životinjama vladara.Ta je činjenica dokumetnovana i trebalo bi je razjasniti. Tim ljudima, političarima, diktatorima, vlada pas i tako oni milione ljudi guraju u nesreću i propast, vole psa i snuju svetski rat u kome ce milioni ljudi biti ubijeni zbog tog jednog psa. Treba samo razmisliti kako bi svet izgledao kada bi se takozvana ljubav prama životinjama smanjila makar za nekoliko smešnih procenata u korist ljubavi prama čoveku koja je, prirodno, isto samo takozvana. Uopšte se ne postavlja pitanje hoću li držati psa ili ga neću držati, već počev od svoje glave uopšte nisam u stanju da držim psa koji sem toga koliko znam najintenzivnije mora da se neguje i pazi kao svaki čovek, da se neguje i pazi više nego što ja tražim za sebe, ali čovečanstvo ne nalazi baš ništa čudno u tome što, na svim krajevima Zemlje, bolje neguje i mnogo više pazi pse nego bližnje, čak ih u svim tim milijardama psećih slučajeva bolje neguje i više pazi nego sebe same. Dopuštam sebi da takav svet nazovem perverznim i u najvišem stupnju nehumanim i u potpunosti poludelim. Ja ovde, i pas je ovde, ja tamo, i pas je tamo, et cetera. Ne podnosim pseću komediju koju svakodnevno gledamo čim otvorimo oči i još se na nju u svom svakodnevnom slepili nismo navikli. U toj psećoj komediji nastupa pas koji čoveka maltretira, iskorišćava i tokom više ili manje činova isteruje njegovu bezopasnu čovečnost. Najviši i najskuplji i stvarno najdragoceniji nadgrobni spomenik koji je u istoriji ikada podignut, kažu da je podignut jednom psu...
