Mirjana Novaković: "Tito je umro" (Laguna, 2011)

[Kunac]

Tako je. Kupi u Beopolisu.

[Kunac]

Na Popboksu se pojavio prikaz romana M. Novaković iz pera Z. Jankovića:

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8460

[PTY]

Ne mogu ja taj njen roman da dočitam, džaba mi trud....

[angel011]

Šta te kolje?

[Kunac]

Možda ne voli krimiće?

[PTY]

Ma volim ja krimice a i Mirjanu naprosto obozavam, tako da nije to, nego eto, moguce da sam nesto zabrljala po pitanju ocekivanja i tako to... vidim da mi sad ne ide pa ne bih da forsiram ali ponecu ga obavezno na odmor, mozda to upali... 

[Kunac]

Libe, žao mi je što ti ne prija Tito je umro. Meni baš jeste. Elem, evo linka za intervju koji sam sa autorkom uradio za Popboks. Pričali smo o novom romanu, ali i starim, kao i odnosu prema fantastici i drugim domaćim piscima. Mislim da je zanimljivo...


http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8466

[Mme Chauchat]

a) dobar je intervju
b) ovo joj je najbolja fotografija koju sam ikad videla
c) i meni se "Tito je umro" dopao, kao vrlo pouzdano vođen i dobro "lokalizovan" krimić koji se od silne gorčine stalno preliva van kalupa u strastvenu političku esejistiku; ali meni se i Johann's 501 dopao, samo mi je bio strašan raskorak između velikih ambicija i ozbiljnog pristupa alternativnoj istoriji, trilerskom zapletu itd. s jedne strane, a s druge strane jezivog pomanjkanja bilo kakvog uredničko-lektorsko-korektorskog rada (zla Narodna knjiga) na tekstu koji je za tim vapio.

[crippled_avenger]

Intervju je odličan. Kunac je uspeo da penetrira osobu iza mita (nisam mogao da odolim) i da ponudi pregled njene karijere plus predstavljanje novog romana. Johanna nisam čitao i sada sam zaintrigiran za taj roman.

TITO JE UMRO koliko čujem dobro stoji u prodaji među "ozbiljnim" Laguninim knjigama. Ali, to ponekad nije dovoljno da bi se našao na top listi.

[Kunac]

Hvala, Jevtropijevićka. Cripp, hvala i tebi, samo nemoj da preteruješ.

Inače, u komentarima na intervju se pojavio i jedan koji je napisao izvesni Dragan. Taj je nešto mnogo kivan na udruženje ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Naziva ga fantomskom družinom itd... Baš se razgoropadio... WTF???

[Josephine]

dragan, dejan... dođe mu na isto.

[Kunac]

Ti na "D" su nezgodni...

[Josephine]

ne na isti način, naravno

[Kunac]

Naravno. Svako ima svoju specijalnost.

[Josephine]

eh, bre, ako ćeš da me izjednačavaš sa ovim mudroserom, onda stvarno. čemu sve?...

[Kunac]

Ne! Ja sam zakleti protivnik izjednačavanja. Niko na nikog ne liči.

[Josephine]

Pa tu je razlika u stilu, promišljenosti, vrstama i načinu kritikovanja... i tako.

[PTY]

Libe, žao mi je što ti ne prija Tito je umro. Meni baš jeste. Elem, evo linka za intervju koji sam sa autorkom uradio za Popboks. Pričali smo o novom romanu, ali i starim, kao i odnosu prema fantastici i drugim domaćim piscima. Mislim da je zanimljivo...


http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8466

Nikako ne uspevam da otvorim ovaj link, ali nema zbora da se romanu mora dati još jedna šansa, mislim eto, Mirjana je to, ej...   

[angel011]

Izgleda da trenutno ne radi Popboks.

[zakk]

MIRJANA NOVAKOVIĆ
Jagma! Jagma!
Kultna spisateljica Mirjana Novaković govori o svojim romanima, čitalačkim navikama i književnim planovima.
Razgovarao: Đorđe Bajić

Foto: Tora Tkalec

Mirjana Novaković je pre petnaest godina debitovala zbirkom Dunavski apokrifi u kojoj su se našle novele Gromovska legija i Jevanđelje po žednoj, da bi tri godine kasnije čitaoce i kritičare opčinila romanom prvencem. Strah i njegov sluga je u srpsku književnost na velika vrata vratio vampire, upotpunivši dobro poznati kanon osvežavajućim postmodernim zahvatima. Bez obzira što mu je NIN-ova nagrada izmakla za dlaku (rezultat glasanja bio je 3:2 u korist Petrovićeve Sitničarnice 'Kod srećne ruke'), Strah i njegov sluga nastavio je život kroz mnogobrojna izdanja i prevode. Zanimanje za ovaj roman ne jenjava do današnjeg dana – što i ne čudi, imajući u vidu da se radi o jednom od najkvalitetnijih dela novije srpske književnosti. Drugi roman, Johann's 501, prošao je manje zapaženo - priča o alternativnom Beogradu i preoblikovanju stvarnosti bila je mnogima previše zahtevna i komplikovana. Ovo romanu je takođe izmakla NIN-ova nagrada, ali je zato ovenčan nagradom Lazar Komarčić za najbolji fantastični roman na srpskom jeziku u 2005. godini. Nedavno se u knjižarama pojavio i treći roman Mirjane Novaković. Tito je umro (2011) donosi krupan zaokret u stvaralaštvu talentovane spisateljice. Bez obzira na radikalnu promenu pristupa i napuštanje fantastike, jedna stvar je ostala ista: Mirjana Novaković je i dalje vrstan pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili dosada.

Fascinantno je koliko su vaši romani međusobno različiti. Da li je u pitanju svesna odluka pisca koji ne želi da se ponavlja i koji sebi svaki put postavlja nove izazove?
Kad završim roman, izgleda mi da sam istrošila sve što sam umela za njega: teme, stil, žanr, zaplet, likove... i da više nemam šta tu dalje da tražim i potrebno mi je nešto novo i nepoznato. Sve o čemu sam pisala postane mi poznato i dosadno. Život je uglavnom rutina, i retko kad se pomerimo, ili nešto promenimo, a i kad promenimo, brzo ispadne da smo samo uleteli u novu rutinu. Ako ne mogu ili se plašim da u životu pobegnem iz rutine, onda makar to sebi mogu da priuštim u književnosti.

Strah i njegov sluga je naišao na nepodeljene simpatije kritike i danas uživa kultni status. Da li ste bili iznenađeni uspehom svog prvenca, ili ste već dok ste pisali imali utisak da stvarate nešto veliko i važno?
Pošto je to bio moj prvi roman, bila sam srećna što mi ide od ruke i presrećna što sam uspela da ga završim. A naravno da uvek očekujete da će vam roman uspeti ili se makar nadate da hoće, zašto biste inače pisali? Niko ne piše zato da ga ne bi čitali. Ono što nisam očekivala je da će se roman čitati i voleti i jedanaest godina pošto je izašao - od svega što mi se desilo u književnoj karijeri, to mi je svakako najdraže.

Johann's 501 je hermetično i zahtevno štivo, literarni eksperiment visokog rizika. Da li smatrate da se reskir isplatio?
Reskir se svakako nije isplatio, roman uglavnom nije čitan, a ako je i čitan, nije pročitan. Bez obzira što sad znam rezultate, opet bih isto uradila - volim eksperimente i nastaviću s njima. Verujem da sam sad već uspostavila nekakav pakt sa čitaocima: a suština tog pakta je da ne računaju da će novi roman biti iole nalik prethodnima, i taj pakt mi, na određeni način, otvara mogućnosti i daje fore za eksperimente.

Dva puta ste bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, osvojili ste Isidoru Sekulić i Lazara Komačića. Da li nominacije i nagrade doživljavate kao opterećenje ili one predstavljaju podstrek?
Daleko od toga da su mi opterećenje, volim ih zato što donose publicitet i reklamu, a nekad bude i malo para.

U prvom romanu ste se bavili vampirima u raljama pseudo-istorije, u drugom ste kreirali alternativni Beograd. U trećem je upadljivo odsustvo fantastike. Šta Vas je navelo ili inspirisalo na ovaj zaokret?
Naša stvarnost. Fantastika me je nadahnjivala u vremenima kad je stvarnost u kojoj smo živeli bila toliko strašna, da mi se činilo da ako hoću da je opisujem, moram da se odmaknem od nje - a fanstastično jeste odmak na prvom mestu, pa tek onda mašta. Sad više ne želim da se udaljavam od stvarnosti da bih pisala o njoj. Zanimljivo mi je, međutim - pošto sam u prve tri knjige koristila, zloupotrebljavala, i sad mi se čini, pribegavala kad god mi je ponestajalo "realnih" rešenja, fantastična rešenja - koliko mi je bilo teže, ali i izazovnije da se ne oslanjam na fantastiku.

Tito je umro je definitivno Vaš najkomunikativniji roman. Zbog čega baš kriminalistički žanr kao kalup u koji izlivate svoja promišljanja o današnjoj Srbiji.
U zemlji koja je kriminalizovana od vrha, postoji li zgodniji žanr da je prikaže? Turska vojska pred ulazak u grad koji osvaja i sprema se da opljačka, vikala je oduševljeno, "jagma! jagma!". Kad se proglase pobednici izbora kod nas, pobednička stranka urla ekstatično u sebi isto "jagma! jagma!", dok brblja o Evropi i demokratiji i čemu god. Turci su bili iskreniji. Inače sam uvek želela da napišem kriminalistički roman, a nisam se usuđivala - plašila sam se da ne bih umela.



Glavna junakinja romana Tito je umro ne odustaje od borbe bez obzira što je bitka već unapred izgubljena. Da li je beskompromisna potraga za istinom hibris koji vodi u propast, ili poslednja slamka spasenja u moru bluda i kala?
I jedno i drugo - tradicija zapadnog sveta (a možda i istočnog, ali tu tradiciju slabije poznajem, pa ne mogu da kažem) nije ništa drugo do remiks osnovnog mita o užasu spoznaje i kazni zbog znanja. Hrišćanstvo nas uči da ljudi prognani iz raja zašto to je Eva jela plodove sa drveta znanja, grčke tragedije da Edip plaća zbog znanja i zbog samospoznaje (dok nije znao ko je, bio je srećan), Prometej je kažnjen jer daje ljudima vatru, u germanskoj mitologiji Odin žrtvuje oko za mudrost, itd. S druge strane, detektivski žanr se gradi upravo na tome da detektiv mora da otkrije, mora da spozna. U Tito je umro želela sam da povežem ove dve, u našim uslovima, na žalost, isuviše lako povezive teme: znanja i kazne.

Stižete li da pratite aktuelnu domaću književnu produkciju?
Ne baš, retko stignem da pročitam nešto, i uglavnom se trudim da pratim savremenu književnost na engleskom jeziku (pošto je to jedini jezik koji znam) i naravno, da nadoknadim nešto od onoga što nisam pročitala od starije književnosti, ili tzv. klasika.

Žena nikad više na književnoj sceni Srbije, ali se čini da je prestiž i ugled i dalje na muškoj strani. Jedna ste od retkih srpskih spisateljica koju kritičari i zahtevniji čitaoci vole, cene i poštuju. Kako gledate na tzv. "žensko pismo"?
Nemam pojma šta je "žensko pismo": književnost koju pišu žene? Književnost koja se piše samo za žene? Chick-lit? Pravoslavni ljubići? Ispovesti sponzoruša i drugih profesionalki? Korice knjiga u pastelnim bojama? Marketinški fazon? Virdžinija Vulf? Stvarno ne znam. Samo znam da bih smatrala da nemam veze sa umetnošću i prestala bih da pišem da moje knjige čitaju samo žene, ili da ih čitaju samo muškarci, ili da ih čitaju samo stariji, ili samo mlađi, ili samo Srbi... Suština umetnosti je da transcendira, a ne da ograđuje i uterava u torove. I uvek su mi bile drage i važne knjige koje su mi pokazale, otvorile nove poglede na ono što nisam ja i o čemu nisam imala pojma.

Pošto se radi o knjizi koju je danas gotovo nemoguće pronaći, da li je u planu novo izdanje Dunavskih apokrifa u proširenoj ili postojećoj verziji?
Pošto živimo u korporativnom kapitalizmu, poslednjoj fazi zapadne civilizacije, jedino merilo vrednosti je novac. Dakle, zavisi od prodaje Tito je umro - ako se dobro prodaje, Laguna će objaviti i Dunavske apokrife. Dakle, ako hoćete Apokrife, kupujte Tita! U načelu sam protiv remiksa, jer ispravljanju i prepravljanju nikad ne bi bilo kraja, tako da će, ako bude objavljena, zbirka biti bez proširenja.

Da li ste već otpočeli rad na novom romanu?
Na starom romanu: počela sam da pišem roman par godina pre Tito je umro, a onda ga ostavila da bih napisala Tita. Sad se spremam da se vratim toj knjizi, ali nikad se ne zna šta može da se desi, možda je ponovo ostavim zbog nečeg zanimljivijeg i izazovnijeg.

[PTY]

Hvala zakk, mada ne vidim fotke    (link i dalje ne radi, btw).


Elem, Mirjana mudro zbori (Kunac, da li je ovo bio intervju uživo?), a i iskreno, to za Johann's 501, mada znam ljude kojima se dopao. Dobro, dakle, nosimo Tileta na letovanje sad u decembru, pa... bumo videli. 

[Truman]

Hm, pročitao sam Strah i njegov sluga i nešto nisam preterano oduševljen. Ostavljam mogućnost da nisam shvatio poentu. Je l dobar ovaj krimić, je l ima ''inteligentne'' zaplete?

[Kunac]

Tito i Strah se znatno razlikuju.

[Truman]

Kapiram da se razlikuju po žanru, al zanima me u okviru žanra koliko je dobro...

[Kunac]

Najbolji krimić napisan na srpskom... Nezahvalno je predviđati nečije reakcije na neko delo, ali pretpostavljam da će ti se Tito gotovo sigurno dopasti ako voliš krimiće. Pošto rado čitaš Krisitjevu i Čendlera, mislim da neće biti problema. Mada, šta znam...

[crippled_avenger]

U okvirima žanra pisanog na srpskom stvarno ima značajno mesto. Čak i u nekom poređenju sa Lašonom stoji, tako da Trumane, mislim da treba da pročitaš...

[PTY]

U principu uopšte ne dovodim u pitanje da je "Tito..." najbolji krimić napisan na srpskom, naprotiv, samo bih volela da se to stavi u neki kontekst koji bi mi bio lakše prihvatljiv. Naime, sve što znam od krimića pisanih na srpskom spada u roto, a to znači da su u pitanju romani koje se pisalo i napisalo za nedelju dana, a to opet podrazumeva klišee i šablonizacije i šta sve već ne. U poređenju sa takvim korpusom, normalno je da će roman jednog pisca kao što je Mirjana, pisan valjda pune tri godine ili tu negde, lako odneti titulu "najboljeg", ali meni to svejedno izgleda kao takmičenje u različitim disciplinama...

[Mme Chauchat]

Što se tiče konteksta, ne mogu bogzna šta da ti ponudim što bi bilo bolje od ovoga: prvi kontekst u kome bi ovaj roman, mislim, trebalo čitati jeste strogo dnevnopolitički, i tako će ga čitati većina - kao žestoku kritiku savremenog srpskog društva i pre svega Demokratske stranke. Recimo, Slobodan Vladušić je na svom blogu u karakterističnom maniru kratak osvrt na "Tito je umro" naslovio sa Mržnja. Uz, naravno, visokomoralno gnušanje nad mržnjom koju Mirjana iskazuje u knjizi. Ma hajde.
Utoliko: čitav taj sloj teksta neće biti zanimljiv, štagaznam, ljudima koji žive u inostranstvu i odavno im se jebe za trenutno stanje u zemlji, ili nekim potencijalnim čitaocima za trideset godina. Oni će moći da ga percipiraju tek kao prenaglašeno lokalizovan noar kliše o korumpiranom gradu. A ako to odvojimo, ostaje samo pošteno napisan krimić koji u kontekstu žanra (uračunavši i stranu tradiciju, jel) ne bi nudio ništa epohalno novo, niti bi imao neke ne znam kakve šanse za opstojanje na istom nivou sa Selimovićem ili čime li, ali bi zato u domaćoj krimi ponudi odskočio koliko i Strah i njegov sluga u fantastičarskoj.

[PTY]

A ako to odvojimo, ostaje samo pošteno napisan krimić koji u kontekstu žanra (uračunavši i stranu tradiciju, jel) ne bi nudio ništa epohalno novo, niti bi imao neke ne znam kakve šanse za opstojanje na istom nivou sa Selimovićem ili čime li, ali bi zato u domaćoj krimi ponudi odskočio koliko i Strah i njegov sluga u fantastičarskoj.

e, to. To već lakše kapiram. 

[Kunac]

Šta te konkretno zanima, Libe? Mesto Tita u okviru domaće književne ponude? Svakako: gornji dom. Mirjana Novaković odlično piše i to se nije promenilo. Nekima će smetati što je svoj talenat i vreme utrošila u pisanje krimića, ali... Tito je više od pukog krimića. U pitanju je prilično otvorena osuda savremenog srpskog društva. Roman zato ima dve potpore: političku i žanrovsku. Teško je predvideti kako će se nekom dopasti iz nekoliko razloga. Da li je neko od vas pročitao prikaz Irene Javorski u nedeljnom Blicu? Vidi se da recenzentkinji ne odogovara politički stav spisateljice. Verujem da će takvih slučajeva biti još, ali neosporno je da je u pitanju kvalitetno napisan roman. Bar sa mog stanovišta.
Ne treba smetnuti s uma... Previše pričati o nekom krimiću znači istovremeno i spojlovati...

[PTY]

Ma da, slažem se za spojlere, zato i izbegavam da čitam rivjue i bilo kakve komentare za roman, nego eto, zanimalo me to tvoje postavljanje romana pred klasičan korpus krimića. Mislim, ono što ja pamtim od ondašnjih (ako je išta od krimića i napisano u ovom veku, nisam naišla ni na pominjanja, a kamoli da sam to čitala) domaćih krimića najlakše komunicira striktno sa tinejdž publikom, a ja sam sad u fazi da taman skontam kako sam za neke stvari ipak bar malko prestara....   

[Kunac]

Не брини. Тито није за тинејџ публику. Далеко од тога. Мислим да сам то већ написао, али ево још једаред... У оквиру постојећег корпуса криминалистичке књижевности, Тито је најближи Рејмонду Чендлеру.

[crippled_avenger]

TITO je roman koji ima ozbiljne zanatske nedostatke. Mirjana Novaković je solidan pisac ali sad ne bih išao toliko daleko da smatram da je "pisac kao Mirjana" nešto mnogo iznad bilo koga. U svakom slučaju, TITO ne deluje da je nastajao tri godine iz prostog razloga što je toliko dnevnopolitički da neke stvari na koje referiše nisu bile aktuelne pre tri godine.

Vladušićeva kolumna u tom smislu nije referentna, ali činjenica jeste da Novakovićkina ostrašćenost zapravo opterećuje roman u najčistijem zanatskom smislu o čemu sam već pisao ranije. Naime, podsetiću, njen prezir prema pojedinim društvenim grupama reflektovan kroz viđenje njene junakinje, čini da određeni likovi uopšte ne funkcionišu u romanu jer su dati kao neupotrebljive karikature. Dakle, bilo je bolje da je Novakovićeva malo razmišljala o tim likovima i omogućila nam da sami shvatimo da su negativci kroz njihove postupke nego što ih je ovako esencijalizovano ocrnila.

Šlajfovanje romana na Skupštini Demokratske stranke spada u domen "nisam dvaput pročitala šta sam otkucala" stila pisanja. To je iz žanra nedopustivog.

No, kako rekoh, ako imamo u vidu da je generalno za savremenu srpsku književnost teško očekivati da produkuje išta iole ozbiljnije ako imamo u vidu urednički kadar, izdavačku politiku, Mirjana Novaković je zapravo kad znamo za koga piše i izdaje i više nego dobar pisac. Ako se preventivno čuvamo čitanja kvalitetne literature moći ćemo sve više da uživamo u savremenoj srpskoj produkciji.

[Kunac]

Mirjana N. odlično piše. Bolje od većine srpskih pisaca. Cripple voli da udara kontru.

[crippled_avenger]

Većinu čine Iva Štrljić i ekipa. Ako pogledamo samo kako izgledaju knjige ljudi koji sebe smatraju ozbiljnim književnicima, ako vidimo pretendente (na) i dobitnike NINa, onda stvarno Mirjana jeste bolja od većine. Ali zagrebimo samo malo u prošlost i videćemo da je naša književnost na nivou nekog minimalnog standarda ili proseka bila na mnogo višem nivou sredinom ili krajem dvadesetog veka.

Sada smo se vratili u devetnaesti vek, gde se ljudi bave književnošću usput, u pauzama onoga od čega zaista žive. E sad, u devetnaestom veku književnost je bila prvilegija pismenih a bilo je i više događaja koje niko do tada nije zabeležio. Sada se književnošću bave i nepismeni, a imaju ozbiljnu konkurenciju u činjenici da je mnogo štošta već napisano, ili bar zapisano.

Što se Mirjane tiče, ja sam među prvima pokazao velike simpatije prema ovom romanu, ali isto tako ubeđen sam da je on objavljen u jednoj formi koja je samo izvanredan rukopis na kome treba još da se radi i peimedbe koje sam izneo su, rekao bih, konstatovanje očiglednih nedostataka. Ja jesam poredio TITO JE UMRO sa Lašonom i rekao zbilja da je bolji roman - ali moramo imati na umu - ni Lašon nije bio književnik već novinar. Dakle, njegov roman je kao da recimo Miloš Vasić kod nas objavi neku prozu. Meni i bilo zanimljivio da čitam Vasićev roman, ali definitivno ga ne bih poredio sa romanom nekoga ko je pravi pisac.

[Kunac]

Iva Štrljić? Ko je Iva Štrljić? Šta želi Iva Štrljić?

[Ghoul]

dobro je da se barem NEKO zalaže za standarde u pisanju.

šteta što ih ne primenjuje i na pokušaje pisanja svojih polupismenih drugara.
ali - palp trpi sve.

[Truman]

Ne diraj mi Ivu Štrljić!  Reč je o jednoj, ako mene pitate, vrlo osrednjoj glumici. Inače, mislim da su i ranije ( sredinom dvadesetog veka recimo ) pisci živeli i od drugih delatnosti ( Andrić bejaš diplomata ). Meni se više čini da iz nekog razloga više nemamo takvih talenata...Strah i njegov sluga je korektno napisan roman, ali stvarno ništa genijalno iako su mi tu knjigu razni ljudi nahvalili...

[Mica Milovanovic]

Ako pogledamo samo kako izgledaju knjige ljudi koji sebe smatraju ozbiljnim književnicima, ako vidimo pretendente (na) i dobitnike NINa, onda stvarno Mirjana jeste bolja od većine. Ali zagrebimo samo malo u prošlost i videćemo da je naša književnost na nivou nekog minimalnog standarda ili proseka bila na mnogo višem nivou sredinom ili krajem dvadesetog veka.

[/size]Slobodno možeš da odeš još dvadesetak godina unazad... Inače, potpuno se slažem sa iznetim.

[/size]
[/size]

[Kunac]

Ma, ne diram ja Ivu... I šalim se, naravno da znam ko je... Ali mi je fascinantna ta njena potreba da bude u žiži. Nije uspela kao glumica, pa se sad latila pisanja.  Verovatno je pomislila: kada može Ivana, mogu i ja...

[PTY]

Mirjana Novaković je solidan pisac ali sad ne bih išao toliko daleko da smatram da je "pisac kao Mirjana" nešto mnogo iznad bilo koga. U svakom slučaju, TITO ne deluje da je nastajao tri godine iz prostog razloga što je toliko dnevnopolitički da neke stvari na koje referiše nisu bile aktuelne pre tri godine.

E, da, to za tri godine rada na romanu je potpuno proizvoljno s moje strane. Mirjanini romani kao da nastaju u vremenskim razmacima od 5-6 godina, pa mi nekako bilo logicno da pretpostavim kako je bar polovina tog vremena posvecena romanu, na ovaj ili onaj nacin, makar i van samog pisanja. Istini za volju, u prvih pedesetak strana nisam nasla nista sto bi podrzalo tu moju procenu, ali eto, Mirjana kod mene jos uvek krcka silan kredit koji je stekla prvencem. Otud i ono moje "pisac kao Mirjana", jer stvarno, Strah je izuzetno zreo debi roman, i to jednako zreo po pitanju stila i svetonazora koliko i po pitanju odmerenosti. Druga je stvar sto se sad otvara i mogucnost da je sve to mozda bio i fluke. A dnevnopoliticka perspektiva je jedan od najvecih izvora mojih problema u i oko ovog romana, ali to ne iz razloga kojeg Jevtropijevicka nudi, jer to da li je koga briga za stanje u zemlji ili ne, to stvarno ne vidim kao najbitniji izvor reakcije na politicke kontroveze koje bilo koji roman nudi. Sta sad, votergejt aferu su shvatali i shvataju samo oni koje je bila briga za stanje u USA? To je kilav izgovor kojim se prikriva fakt da vreme relativizuje samo one politicke afere koje su bile trivijalne i u svojoj dnevnopolitickoj varijanti, a u sire istorijskoj su postale glanc banalne. E sad, naravno, problem je sto dnevnopoliticki smek uvelike deluje na citaoca sa famozne 'druge strane' - sa strane koja se po pravilu nametne kao najaca dimenzija takve proze: citalac se oseti relevantan, pa je zato sklon da to projektuje i na roman. A kako se covek svestan svoje relevantnosti po pravilu oseca i pozvanim da nekako reaguje, najpristupacniji nacin koji mu je pri ruci je upravo davanje naglasene relevantnosti samom romanu. Ali dobro, detaljnije opaske po tom (i ostalim) videnju slede kad i ako prezivim danasnji poslednji radni dan u ovoj godini... 

[Mica Milovanovic]

Ja sam ovaj roman, kao i libeat, samo počeo i ostavio da na miru pročitam za praznike (sa još 50 drugih).
Ono što su mi nekoliko stranica rekle zadržali su me u uverenju koje imam već neko vreme, od Johanna.
Mirjani treba urednik.


Urednika nije lako naći. Boban to ume fantastično da radi, kad hoće. Ima još ljudi koji to mogu, kad hoće.


Proguglajte malo gde je objavljen Strah i njegov sluga prvi put...

[Kunac]

Mićo, da ti nisi uređivao Strah? 

[crippled_avenger]

Mislim da se kod nas pojavljuje ozbiljan problem što su se kriterijumi jednim delom izgubili, a jednim delom i potpuno izmešali. Ako neko kaže da je recimo roman Gorana Skrobonje dobar, a da je dobar i Meša Selimović, to ne znači da su Goran i Meša na istom nivou već tu postoji niz faktora koji utiču na procenu određenog dela, delimićno vezanih za žanrovski okvir, očekivanja publike i sl. a među kojima je i potencijal pisca da napreduje.

Međutim, kada se KONSTANTINOVO RASKRŠĆE nađe u užem izboru za NINovu nagradu, onda svi oni koji su greškom u svojoj glavi izjednačili Skrobonju i Selimovića pomisle da su zapravo sve vreme oni dobro razumeli šta se dešava. Mogućnost da se kroz dobijanje NINa KONSTANTINOVO RASKRŠĆE nađe u istoj ravni sa VRATIMA OD UTROBE odjednom stvori utisak da bi NAKOT onda zaista mogao da bude uporediv sa TRAVNIČKOM HRONIKOM a GRBOVNIK sa KORENIMA.

Ja sticajem okolnosti imam dosta posla sa tuđim tekstovima (doduše ne sa prozom) i često se dešava da neko iz prve ispuni sav svoj potencijal a da neko ponudi tek pola onoga što može. Međutim, taj koji je u prvom pokušaju ponudio pola možda u sledećoj verziji ispuni sav potencijal, a vrlo često je nečije pola više od svih kapaciteta nekog drugog.

Često se dešava i obrnuto, sa nekim naprosto ne vredi raditi jer vidiš da ne može da prevaziđe određeni nivo.

Samim tim, takav je i razgovor o daljem radu na tekstu. Ako nekome kažeš, "U redu, dobro, to je to..." ne mora uvek da znači kako je to nepromenljivo remek-delo već može da znači kako bi svaki dalji rad na tome bio uzaludan.

Urednik pre svega mora to da prepozna. Dakle, ponekad je i pola onoga što su mogućnosti Mirjane Novaković dovoljno da to bude roman zreo za objavljivanje u Srbiji, zašto da ne? Ali, zašto da se ne isteraju stvari do kraja? Jedan od razloga je to što urednika pre svega nema, zatim što nema autoriteta, i konačno, ponuda je slaba i tu se bilo kakav rad nekoga iole talentovanog automatski izdvoji i spreman je za štampu.

Otud se recimo na Znaku Sagite može steći utisak da je Oto Oltvanji naš najgori pisac fantastike iako je kod njega zapravo reč o tome da iz dva pokušaja nije uspeo da ispuni ono očekivanje koje je stvoreno njegovim pričama a da su neki drugi za koje je evidentno da ne mogu bolje - pa se njihov domet tumači kao konačan - apsolutni geniji koji više nemaju šta da nauče.

[scallop]

Sve gore napisano vidim kao pokušaj da se ukupno spisateljstvo u Srbiji relativizuje do neprepoznatljivosti i to je u našoj današnjoj situaciji jednostavno i praktično jer:


Urednik pre svega mora to da prepozna. Dakle, ponekad je i pola onoga što su mogućnosti Mirjane Novaković dovoljno da to bude roman zreo za objavljivanje u Srbiji, zašto da ne? Ali, zašto da se ne isteraju stvari do kraja? Jedan od razloga je to što urednika pre svega nema, zatim što nema autoriteta, i konačno, ponuda je slaba i tu se bilo kakav rad nekoga iole talentovanog automatski izdvoji i spreman je za štampu.


Dobra strana je da se svi, od pisaca do urednika i izdavača moraju zamisliti u kojoj meri zajedno doprinose da ovako iznetih stavova ne bude. Stavljanje svega i svačega u isti koš ne izaziva ništa osim konfuzije, a cilj nam, sigurno, nije da konfuziju dovedemo do apsurda. Ne verujem da bi iko od pomenutih bio polaskan sa naslovima uz koje se pominje. Siguran sam samo u jedno, ako iko od pomenutih ima potrebu da u izdavačkom procesu svojih knjiga nema urednika s kojim bi mogao da bude bolji ili kritičara koji bi ga istresao iz gaća, onda to i nije pisac o kome bi trebalo raspravljati. Tu si u pravu: nema ih i svi su prikraćeni. Dakle, ako imaš primedbe na bilo koju knjigu, kao što si imao pohvale za neke druge, onda postupi kao što si i meni napomenuo: Pročitaj, prokomentariši i stani iza toga. Kao što ću, sada, ja morati da pročitam i 30 februar i Tito je umro. 

[crippled_avenger]

Breaking News:

Žiri Ninove nagrade u sastavu Vasa Pavković (predsednik), Ljiljana Šop, Vladislava Gordić Petković, Mića Vujičić i Mileta Aćimović Ivkov saopštio je 8. decembra da je u širi izbor ove ugledne nagrade za roman godine izabrao 31 naslov iz ovogodišnje produkcije.

Među njima se našlo i šest ,,Laguninih" pisaca (po redosledu objavljivanja): Miomir Petrović (,,Galerijeve vatre"), Mirjana Đurđević (,,Bremasoni"), Mirjana Novaković (,,Tito je umro"), Igor Marojević (,,Majčina ruka"), Svetislav Basara (,,Mein Kampf") i Branko Čanković (,,20 sati").

Odluku o romanima koji su ušli u uži izbor žiri će saopštiti krajem decembra, dok će konačna odluka o laureatu biti saopštena polovinom januara 2012. godine.

[Mica Milovanovic]

Nisam, naravno...

[PTY]

Generalno se slažem sa obojicom po pitanju uloge i svrhe urednika, ali ako bi u detaljima... na temelju prvih 5 poglavlja, ja stvarno tu ne vidim mnogo mesta za uredničke zahvate. Možda nešto malo intervencije po pitanju digresivnosti i praznog hoda, ali opet, nije ovo vrsta proze koja bi ostavila najbolji utisak baš u redukovanoj formi, ovo je dnevnički tip proze koji maltene podrazumeva širinu i obilnost. Ali nešto drugo me kopka; vi obojica kao da pomalo idealizujete uredničku funkciju. Po meni, urednik zastupa interese izdavačke kuće, a ne pisca, pa se njegova uloga i svodi na dosezanje ciljne grupe. Nije do urednika da investira u kvalitativno poboljšanje pisca, nego samo u poboljšanje konkretnog teksta kojeg pisac nudi, a i to samo duž linija izdavačke politike koje se kuća drži, a Tito je u ovom formatu baš na liniji Lagunine politike, bar kako je ja vidim. I mada u skoro svakom pasusu proviruje ona dobro poznata i meni užasno draga Mirjanina jetka pronicljivost o sumiranjima raznih stanja ljudskog duha, izraz u globalu je poprilično običan a na momente i priprost, a to je tako u skladu sa linijom "lakog štiva" kojeg Laguna neguje. Tako da nemam zamerki na urednički rad, čak da im je Mirjana i dala "dublje" štivo, dobar urednik bi od nje verovatno tražio da ga malko "olakša", bar do nivoa knjige za plažu.

Ja sticajem okolnosti imam dosta posla sa tuđim tekstovima (doduše ne sa prozom) i često se dešava da neko iz prve ispuni sav svoj potencijal a da neko ponudi tek pola onoga što može. Međutim, taj koji je u prvom pokušaju ponudio pola možda u sledećoj verziji ispuni sav potencijal, a vrlo često je nečije pola više od svih kapaciteta nekog drugog.

Često se dešava i obrnuto, sa nekim naprosto ne vredi raditi jer vidiš da ne može da prevaziđe određeni nivo.

Samim tim, takav je i razgovor o daljem radu na tekstu. Ako nekome kažeš, "U redu, dobro, to je to..." ne mora uvek da znači kako je to nepromenljivo remek-delo već može da znači kako bi svaki dalji rad na tome bio uzaludan.

To je suvozlatna istina, ali u ovom slučaju mi malo pomaže, jer imam izvesna očekivanja zbog kojih ne mogu da tretiram treći u nizu roman kao da je prvenac, niti mogu da pisca sa desetogodišnjom karijerom opravdavam sa uredničkim nedostacima. Uvek postoji mogućnost da je Mirjani ovo sračunat zaokret u karijeri, a ne omaška, a u tom slučaju, nije ni umesno da gledam na roman kao na podbačaj, samo zato što nije ono što sam očekivala. Na tom nivou, sasvim mi je svejedno da li je ovo pun Mirjanin potencijal ili je ovu rundu odigrala sa pola potencijala,  fakt ostaje da je roman daleko bliži trivijalnoj književnosti nego što sam očekivala da je moguće. A ni to me ne bi toliko žderalo da se roman bar pošteno deklarisao kao eskapistički palp, nego se do te mere trudi da bude angažovan da mi je to upravo i stvorilo probleme pri čitanju.

[PTY]

Ha, ha, ha... HA!


U Brankovini, u intervjuu sa Zuzanom, opaska o Vrtačinom plašenju od novog gripa, na strani 125 od 413, to vam je to, mogu da se kladim u silne evre, tako trapava opaska nema nikakvog smisla pod kapom nebeskom sem što je pisac naknadno uglavljuje da mu fituje kraju za koji nije ni znao da će imati kad je počinjao roman...


jao, jao, i kakav bre Čendler, gde si ti ovde bre video ikakvog Čendlera, koji te bre Čendler spopao, pa ovo je vrsta zeca-iz-šešira kakvog je Čendler iz dna duše prezirao, pa ovo ti je čista Agata Kristi, i mogu da ti smesta dam nekoliko njenih ovakvih fejk-samoubistvo ubistava, to od Poaroovog Božića, pa do Karte na Stolu...


svašta.

[PTY]

uf... nije Brankovina nego Ruski Car.