Pavle Zelić: "Peščana hronika" (Laguna, 2013)

[Jake Chambers]

Očigledno... ne.

[Usul]

Po tome ispada da oni koji citaju NIN ne gledaju filmove. Problem sa kritikama u NIN-u je sto su generalno ekstremno kratke i uglavnom operisu na principu "kako da uvijeno i visokoumno kazem da je film sranje", "kako da uvijeno i visokoumno popunim prostor koji su mi dodelili" ili "film je dobar zato sto je doyaya".... tuga

[Dirty Old Man]

Sećam se jedne kritike Milutina Čolića s početka sedamdesetih u "Politici", za neki aktuelni hit s Alenom Delonom. Kritika je glasila bukvalno ovako: "On je crn. Ona je plava. Prvo on juri nju. Posle ona juri njega."

[Nightflier]

Uh, tek sam sada pročitao Trijićkinu kritiku. Džebemliga šta da mislim...

[Usul]

Pa dobro, bar je posteno rekla da joj se ne svidja.

[Ghoul]

ona jadna ima samo jedan aršin za sve živo, i sve što se piše ume (?) da meri samo njime! pa, neće moći...

[Usul]

Svako radi ono sto (ne)ume


A ima i onaj prastari vic "zasto zene ne znaju da mere?"...

[Kimura]

Ispričaj vic, nismo svi toliko stari.

[Ghoul]

svi bi samo da rasplinjavaju - manite viceve, dajte bolje komentare na roman, ili barem na textove o njemu ako vam je on predugačak za čitanje...

ps: trijićka je, izgleda, očekivala TRAVNIČKU HRONIKU 2 pa je zato toliko razočarana...

[Usul]

Knjigu nisam nabavio pa ne mogu da komentarisem. A sto se tice vica

"Zato sto ih godinama ubedjuju da je ovo (zamisliti nesto dugacko 5cm) 20 cm"

[Usul]

Sto se tice ocekivanja tu si u pravu. Ili je knjiga u rangu dostojevskog ili je roto roman. Nema treceg

[angel011]

A ukoliko ima elemente fantastike, po difoltu je roto roman. 

[Jake Chambers]

Po tome ispada da oni koji citaju NIN ne gledaju filmove. Problem sa kritikama u NIN-u je sto su generalno ekstremno kratke i uglavnom operisu na principu "kako da uvijeno i visokoumno kazem da je film sranje", "kako da uvijeno i visokoumno popunim prostor koji su mi dodelili" ili "film je dobar zato sto je doyaya".... tuga

Ja ne znam da li je osam strana u NINu ekstremno kratko...

[Usul]

to je izuzetak, ostale su uglavnom veoma kratke skupine reci prepune iseckanih delova gde se samo sipaju tirade komprimovanih zakljucaka proisteklih niotkuda sa sve onim podtekstom - "verujte mi da je tako". Bogati osvrt na fake visokoumnu terminologiju je sveprisutan.


Na primer NIN 3260 (World War Z):

Настао по истоименом литерарном предлошку Макса Брукса, а не везујући се притом стриктно на Бруксов проседе, Светски рат З говори о планетарном рату људи против зомбија. Локализујући ефективе ове борбе на борбу Герија Лејна (игра га Бред Пит), те његову умешаност, организованост и привремени тријумф, филм Марка Форстера у старту, са својом 3Д технологијом те технолошком симулацијом масовки у спектакуларне сврхе, свакако не оскудева у оној димензији привлачности која на визуелном плану сеже чак до фасцинације. Но, то је углавном све. Несумњиво је да ће се сцене како зомбији у бесомучном нападу преплављују јерусалимски зид  још дуго памтити, али се изван ове димензије веома имагинативне апокалипсе, у филму указује гомила пукотина, недоследности, мотивацијских проблема, статичности и свега оног што макар и постављен на иманентно занатској основи, добар филм свакако мора избећи.Светски рат З најпре пати од информатичке дефицитарности. Узрок се у филму већ чита као последица, те филм још у старту само акумулира проблем. Непоседовање примарног разлога није уочљиво само у изостајању разраде почетног примера колико се овим изостајањем, заправо, само мултиплицира очигледна механичност самог поступка. Зомбији како их види Марк Форстер су творевине које немају своју драмску прогресију ни фабулативну разраду. Природа њиховог појављивања је природа несумњиве статичности која лажира укупни драмски набој филма, чинећи његово разрешење могућим још у петом минуту. Породична констелација као јунаков agens movens, још је ирелевантнија, и није одвећ тешко замислити филм са истим консеквенцама све и да је Гери Лејн самац...Таман када се не можете отети утиску да се у овом филму нема шта тражити, почињу да се нижу ванредно занимљиве ствари. Најпре, ту је Израел као једина земља која је наводно саградила довољно безбедносну зону заштите против уласка зомбија на њену територију (!!!). Испоставља се потом да је једина компанија која још увек лети, Белорус ерлајнз. Једина која са Геријем ступа у борбу против зомбија и преживљава је... оперативка израелске армије! Но, ако ишта у овом филмићу јесте вредно акцентовања, то је свакако сцена избацивања из игре доктора Фасбаха, зомбистичког експерта који погине већ на самом почетку.

Isti princip se vidi u ovde - NIN 3259():

У 49. години, Мајкл Беј, гледе могућности да икада направи квалитативни искорак у својој каријери, спадао би у ,,отписане" редитеље. И, изненада, тај искорак стиже филмом Знојем до лове, што је, сразмерно скепси према његовом творцу, једно од пријатнијих изненађења прве половине 2013... Ауторски филм у најбољем смислу те речи, Бејово остварење засновано је на истинитој причи (,,детаљи отмице, изнуде, мучења и убиства неколико жртава међу чијим је егзекуторима било и неколико билдера"), својим свежим, црнохуморним опсервирањем постигнућа деце ,,америчког сна" спада, уједно, у филмове жестоког критичког набоја. Бизаран, непредвидив, забаван, духовит, сулудог ритма, повремено надреалан, Знојем до лове је својеврсна филмска гротеска која интелигентно миксује различите жанровске предзнаке, те филм који почиње као бенигна комедија завршава као условни хорор. Односно, могуће га је ,,читати" као ,,хорор" с повременим ,,излетима" у криминалистички филм и драму, с тим што форму комедије Беј задржава до краја, будући да најефектније показује дискрепанцију између узрока и последице. Знојем до лове дешава се на Флориди, где се и јунакиње филма Бунтовнице, такође понесене могућностима ,,easy life"-a и пропратном митологијом хедонистичког епицентра, горко насукају о све разуђеније обале америчког социјалног престижа, и где добар провод често изостаје у веома рестриктивној подели водећих улога и пропратног статирања. Готово писан за Марка Валберга, носиоца главне улоге (Данијел Луго), Знојем до лове цинично развија неке од глобалних смерница рецентног америчког филма о краху иманентно америчких вредности.И премда се америчка застава све чешће вијори у низу филмова, Бејов филм је користи, истина, мање драматично и у неупоредиво суженијем контексту, на алтмановски, нешвиловски начин.

[Mme Chauchat]

Izvini - ko je autor prvog teksta?

[Usul]

U oba primera autor je Miroljub Stojanovic.


I linkovi ka tekstovima online (samo za pretplatnike)


http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=79526
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=79360

[Kunac]

Ivon ugostila Pavla...

Pavle Zelić o romanu "Peščana hronika" u emisiji "Još uvek budni sa Ivon" (Studio B)

[PTY]

eto, izmedu Blejda i Gula posten fidbek odradio svoje, pa Pescana hronika dobacila i interkontinentalno, stigla zdrava i citava bas jutros...     taman na vreme za ovaj zimski vikend.

[Alexdelarge]

INTERVJU: PAVLE ZELIĆ, pisac
Zlo iz novobeogradskih blokova

Titovi pioniri u ,,Peščanoj hronici" od dobrih dečaka postaju monstrumi i demoni

Na jednom naizgled bezazlenom dečjem igralištu na Novom Beogradu, deca nestaju kao usisana u crnu rupu, i jedan bivši debeovac u vreme NATO bombardovanja uspeva da spase svog sina, otkrivajući postepeno naslage vremena i zbivanja iza ove pojave. Tako stiže do dana izgradnje Novog Beograda, posleratnih radnih akcija, ali i vremena nacističkog logora iz kog vreba ontološko zlo. Ukratko, ovo je sadržaj prvog romana Pavla Zelića ,,Peščana hronika", koji je nedavno objavljen u ,,Laguni". Pavle Zelić autor je zbirke priča ,,Poslednja velika avantura" (edicija ,,Prva knjiga" Matice srpske), scenarista je stripa ,,Družina Dardaneli"...

Obično stari delovi grada kriju tajne, međutim vi ste se odlučili da misteriju romana smestite na Novi Beograd. Otkuda interesovanje za Novi Beograd, radne akcije i Titove pionire?

Novi Beograd je u decenijama posleratne izgradnje pored nesporne monumentalnosti stekao specifičan duh i identitet i meni je bio interesantan kao scenografija jedne uzbudljive priče o tajnoj istoriji koja jeste vezana za to mesto i njegovu mračnu prošlost, ali se u mnogo čemu bavi savremenim mitovima i kultovima, kao što je bio kult udarništva gajen na omladinskim radnim akcijama. Naravno, postoji i jak nostalgični element u svemu tome, pre svega ličan, jer sam kao klinac obožavao da šetam među blokovima, da istražujem te nadrealne pejzaže, a kao i verovatno većina građana SFRJ, odrastao sam uz priče o radnim akcijama. Konačno, jedna sam od poslednjih generacija pionira. Radne akcije dosad nisu mnogo obrađivane u srpskoj književnosti, ali su svi ti istorijski elementi bili šlagvort za zaplet, koji se prelama preko leđa jedne dvočlane porodice.

Kako ste ,,izašli na kraj" sa obimnom arhivskom građom?

Imao sam sreću da kao konsultante kroz obimnu arhivsku građu imam i ugledne istoričare, akademika Ljubodraga Dimića i recenzenta romana dr Predraga J. Markovića, ali su mi posebno važna u slučaju radnih akcija na Novom Beogradu bila svedočanstva samih aktera, komandanata i udarnika koji su ih se sećali najsitnijih detalja, kao i bezbroj anegdota od kojih sam najzanimljivije upleo u tkivo romana. Poseban izazov je bio ,,razvojni put" i karakterizacija glavnog lika, policajca i debeovca, u čemu su mi pomogli sagovornici iz MUP-a, zahvaljujući kojima sam ga, umesto zasnovanosti na holivudskim stereotipima, utemeljio u našoj stvarnosti.

Koliko ste ovim romanom napravili omaž Davidu Albahariju i njegovom romanu ,,Gec i Majer"?

Pomenuta mračna prošlost Novog Beograda je svakako vezana za koncentracioni logor nemačkog Rajha Sajmište, mesto na kojem su skončale hiljade nevinih ljudi Jevreja, Roma, i Srba. Ova tema se pored ,,Geca i Majera" koji mi je bio veliki uzor, pojavljuje u još nekoliko skorašnjih filmskih i književnih dela, čime se iznova aktuelizuje, budući da ta lokacija do dana današnjeg nije obeležena. Nadovezujući se na individualne krivice vozača kamiona-dušegupke u Albaharijevom romanu, fokusirao sam se na dva druga stvarna nacistička zločinca koje takođe nije stigla zaslužena kazna, komandanta logora Herberta Andorfera i njegovog zamenika Edgara Engea, zvanog Dželat.

Likovi dece duhova osvetnika, kao u delima Stivena Kinga, dobra su podloga za idejnost u romanu. U kom trenutku ste odlučili da od pozitivaca pionira napravite male monstrume?

Motiv neumirenih duhova je, istina, čest i u svetskoj književnosti, ali se nadam da sam uspeo da mu dam nov obrt. Ta deca u ,,Peščanoj hronici" osciliraju od neke vrste večitih dečaka iz ,,Nedođije" Petra Pana, koji bi samo da se igraju, do demona, iskvarenih koruptivnim moćima tog velikog zla koje se krije do samog kraja. Postoji i važan alegorijski razlog da upravo nevini pioniri, ,,nešto najbolje što ova zemlja ima da ponudi", kako sami kažu, budu oruđe te sveprisutne pretnje koja vreba ispod temelja novobeogradskih blokova. Pretnje omogućene nesposobnošću režima da je prihvati i suprotstavi joj se.

Ontološko zlo isplivava iz zemlje baš u trenutku NATO bombardovanja. I baš tada se jedan bivši debeovac bori za neke druge vrednosti...

Tako je. Ilija Orlović postaje i pravi junak romana, uprkos svojoj komplikovanoj prirodi upravo zato što se iskupljuje kroz brigu a zatim i pravu borbu za život svog šestogodišnjeg sina Lazara. On posle tragične smrti svoje žene, a pred opasnošću da i sam pogine na Kosovu, napušta posao i posvećuje se zapostavljenom detetu, pokušavajući na sve načine da mu obezbedi delić bezbrižnog detinjstva. Taj odnos i namera čine glavnu motivaciju kroz ceo roman. Smatrao sam da je moćan taj dualizam podizanja i rušenja cele zemlje, to jest radnih akcija i bombardovanja, a bilo je i bitno da se konačno otkriće romana dešava u trenutku kada su sve oči sveta uprte u nas.

Šta za vas znači pisanje u okvirima fantastike i da li ćete istrajati u tome?

Znači da imam mnogo više mogućnosti i mogu da potenciram neke ideje i stavove na upečatljiviji način, naročito kada koristim te elemente na način koji ne potpada pod žanrovski kliše, već, naprotiv, ima metaforičnu svrhu i efekat. Fantastika je odavno samo jedno od oruđa koje je na raspolaganju piscu i meni je dobro služilo u mnogobrojnim pričama, pa i u prvom romanu. Ipak, volim da pred sebe stalno postavljam izazove, pa je moguće da se upravo zato oprobam i sa dužim delom u realističkom prosedeu.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zlo-iz-novobeogradskih-blokova.lt.html

[Pavle]

Ulična promocija "Družine Dardaneli" i "Konstantinovog raskršća" kao i romana "Peščana hronika"!

u nastavku prenosimo saopštenje organizatora:

U okviru projekta Nomad, u petak, 12. jula 2013. godine, u 18 časova, na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića, održaće se tribina pod nazivom ,,Strip i književnost". Domaćini prve tribine su Pavle Zelić, književnik i strip scenarista i Dragan Paunović, strip autor.

Kao neposredna ilustracija za razumevanje prožimanja stripa i književnosti poslužiće predstavljanje izdanja ,,Družina Dardaneli", čiji su autori Paunović i Zelić, u izdanju System comicsa kao i knjiga Pavla Zelića ,,Peščana hronika", koja je nedavno izašla u izdanju Lagune.

Projekat Nomad okuplja izdavačke kuće, kulturne centre, pisce, profesore i najširu publiku sa ciljem podizanja čitalačke svesti kod nas. Osnovno pitanje koje Nomad postavlja je: Kako nastaje knjiga? Odgovor na ovo naizgled lako pitanje svi zainteresovani mogu dobiti  prisustvom na nekoj od mnogobrojnih radionica i tribina koje se organizuju svakodnevno, u centru grada, preko puta zgrade SANU-a.

Vikend je rezerisan za najmlađe, kojima su namenjene radionice ilustracije i škole stripa, dok se radnim danima predstavljaju izdavačke kuće i održavaju tribine (,,Novinarstvo i književnost", ,,Osnovi dramaturgije", ,,Prevođenje kao umetnička kategorija", ,,Knjiga u nastajanju", ,,Predlog za prevod"...).
Sve radionice su besplatne i namenjene su svima.

Come one, come all! 

[zstefanovic]

Osnovno pitanje koje Nomad postavlja je: Kako nastaje knjiga?

Основно питање које ми постављамо Номаду: што нас нису обавестили 13. јула, па да искористимо попуст за краће вожње времепловом? Миссим, позив за журку у задњи час... 

[milan]

Pavle, imas PM.

[Pavle]

Proslava drugog rođendana knjižare Delfi u Zemunu uz Pavla Zelića i Vladimira Arsenijevića: sreda 24.07. od 18h, Glavna 20. Popusti, pokloni, potpisivanje i sve kako dolikuje...

http://www.laguna.rs/v2247_vest_proslava_drugog_rodjendana_knjizare_delfi_u_zemunu_laguna.html



PS: hvala Milanu na divnim utiscima vezano za knjigu, počinjem da pravim top listu najjačih priča o reakcijama neočekivanih čitalaca 

[milan]

PS: hvala Milanu na divnim utiscima vezano za knjigu, počinjem da pravim top listu najjačih priča o reakcijama neočekivanih čitalaca 

Keep on rockin' in the free world! 

[Ghoul]

eto, izmedu Blejda i Gula posten fidbek odradio svoje, pa Pescana hronika dobacila i interkontinentalno, stigla zdrava i citava bas jutros...     taman na vreme za ovaj zimski vikend.

iiiii....????

nego, odoh danas u niški evro-đunti, gde mi je prvo srce ogrejala polica na kojoj piše horor, a onda me oladio tuš kad sam na njoj video skoro isključivo ove polupismene ženturače sa 'vampirskim' ljubićima i trilogijama i sranjima.

a onda, posle svega toga - spazim peščanu hroniku, ladno smeštenu na policu među non-fiction knjige iz oblasti ISTORIJE! 

[Kimura]

a onda, posle svega toga - spazim peščanu hroniku, ladno smeštenu na policu među non-fiction knjige iz oblasti ISTORIJE! 

Nimalo čudno ako se pri reklamiranju romana akcenat stavi na radne akcije, kritiku napiše neko ko ga nije baš čitao, a objavi je onaj koga zabole o čemu se piše sve dok pametno (običnim ljudima nerazumljivo) zvuči. Radnik u knjižari je najmanje kriv.

[Usul]

Nemoj tako gule   zamisli da se ti nadjes u dilemi - dal da ljubim vampiricu ili vukodlachicu

[PTY]

eto, izmedu Blejda i Gula posten fidbek odradio svoje, pa Pescana hronika dobacila i interkontinentalno, stigla zdrava i citava bas jutros...     taman na vreme za ovaj zimski vikend.

iiiii....????

I, eto, došlo do zastoja, ali nije knjiga za to kriva, osim utoliko što je papirna pa sam uspela da je zaturim. Ali danas ću je vratiti i najverovatnije dovršiti, pri kraju sam, stala sam kod Buđenja. Inače, tvoj rivju na blogu još nisam čitala, podložna sam uticajima pa ih izbegavam, hoću da vidim kakav će mi utisak ostaviti finale ovako relativno nepripremeljenoj, mada za zanatski deo i za samu izvedbu već imam nekakav generalni uvid.


Prvi deo mi je bio fenomenalan i straobalan i odličan i jeste mi nekako falilo što nije duži i što je ostao samo na nivou uvertire. Posebno mi je drago što nisam stekla dojam da parodira period i strašno sam zahvalna Pavlu na tome, da se odmah zna. I mada odlično funkcioniše kao uvertira i (mračna) pozadina za buduća zbivanja, za sad baš i ne figurira kao paralela, mada okej, finale bi tu moglo da odnese prevagu, tako da otom - potom. Ali kao kontrast tom izvrsnom delu, Ilijin POV mi je na momente bio odveć melodramatičan za moj ukus, pošto sam ja taman dovoljno autistična da to proizvede neželjeni kontraefekat - ali to već stavljam na dušu urednika, jer to je uvelike karakteristično za debi roman da je uglavnom na uredniku da to sanira. A odmah da napomenem kako sa tehničke strane nemam primedbi na uredničku ruku, Blejd je u pravu, tempo je dobro odmeren i stabilan kroz ceo roman a poglavlja i segmenti se prekidaju na najbolji mogući način, u odličnom ritmu i na meni veoma prihvatljiv način, što se samog saspensa tiče. Otud mi i jeste krivo što je urednička pažnja malko odlutala   u stilskim i sadržajnim domenima, jer ruku na srce, ti roze-proza momenti jesu taman dovoljno retki da budu lako uočljivi pedantnijem uredniku, samo da se na njihovo trebljenje obraćala dovoljna pažnja. Ali opet, priznajem, to je više u subjektivnom domenu, pa je lako moguće da se upravo za tim efektom namerno išlo, jer ipak je to donekle u skladu sa konstrukcijom koja se uglavnom bazira na otac-sin odnosu, tako da... van tog konkretno izdvajanja, i stil i jezik su mi sasvim prihvatljivi, mada su mi introspektivni monolozi tu i tamo ostavljali blagi dojam artificijelnosti. Što se same karakterizacije tiče, tu baš ne bih da se sada zaletim sa procenom pre no što overim i samo finale, a i sa narativne strane još uvek čekam da se opravdaju neki moji "points of interest": recimo, impresivna scena sa pacovom, sa insektima, silovatelj i njegov špric, a donekle i sami Cigani - to su tačke za koje očekujem da će samo finale da ih dodatno afirmiše. I mada ne verujem da će to značajno uticati na moj celokupni dojam, svejedno se nadam da će te tačke unutar celine imati veću narativnu vrednost nego što je za sada prepoznajem.


Inače, pomalo je paradoksalna situacija da je meni prilično teško da ovaj roman sagledavam kao debi delo, valjda zato što je Pavle autorski dugo prisutan u kraćim formama, pa otud i taj nesklad u mojim očekivanjima. Ne bih rekla da ista nisu ispunjena, jer jesu, samo ne na način na koji sam pretpostavljala da će biti. Što je zapravo dodatni kvalitet romana, ako ćemo pravo, jer nema baš silne draži u faktu da se dobije tačno ono što se očekuje.
   

[M.M]

eto, izmedu Blejda i Gula posten fidbek odradio svoje, pa Pescana hronika dobacila i interkontinentalno, stigla zdrava i citava bas jutros...     taman na vreme za ovaj zimski vikend.

iiiii....????

Zar Peščanu hroniku nije napisao Pavle Zelić?

[PTY]

dakle, dovrsih roman sinoc a jutros overih i Ghoulov rivju i... i eto, zavidim ljudima koji su analiticni i metodicni, to po sklonosti i obrazovanju jednako, jer njima duboka zapazanja dolaze nekako prirodno, naizgled bez napora. Ja sam po tim pitanjima na drugom kraju spektra, pa mi promice dosta toga sto je Ghoulu ocigledno, a i do ono malo saznanja sto steknem dolazim uglavnom uz napor procene, a ne intuitivno. No dobro, sta je tu je, tesko je ne sloziti se sa Ghoulovom analizom, iako moram priznati da je meni velik deo tih zapazanja promakao pri citanju, verovatno zato sto mi nije (za) smetao, a donekle i zato sto su ponekad coveku draze mane negoli vrline.

Meni licno se najvise dopalo sto Pavle strukturu romana bazira na motivu samohranog oca: ako postoji element koji nije lokalno zanrovski izraubovan (nije cak ni posteno koristen, ako cemo pravo) onda je to svakako taj. Pretpostavljam da nije lako konstruistati ozbiljnu pricu na/oko tog temelja, pa otud i tolerisem melodramu, mada i dalje smatram da je urednik tu trebalo da bude budniji i ne otaljava.

Inace, ja sam sa motivacijom imala dosta problema i pre zavrsnice, a posle nje jos i vise, valjda zato sto ja najslabije kapiram bas kad mi se crta. Vecinu motiva koje ne mogu prakticno da uklopim vec je naveo Ghoul, tako da, ako nista drugo, bar znam da tu krivica nije samo do mene. Recimo, ako izdvojim desetak meni najimpresivnijih scena u romanu - borba sa pacovom, insekti, podivljali psi, Velika Mama, Tarzan sa meckom, cica Zika iz Sluzbe, Zeljko sa spricem u liftu, epizoda sa Dzonijem kao detetom - i kada krenem da procenjujem koliko svaka od tih scena ima narativne vrednosti u procentima, dodjem do zakljucka da roman zapravo ne bi odvise patio (ne bi znacajnije izgubio na sledu radnje) da je bilo koja od njih sasvim ispustena. A ako krenem da proveravam koliko njih bi se moglo bezbedno ispustiti, dodjem do zakljucka da mi se skoro cela lista najpamtljivijih scena sastoji od materijala uglavnom niske narativne vrednosti.  Sto jeste problem vredan dumanja.

Druga stvar koja me po pitanju motivacije dosta zbunila na samom kraju je sam Osmancic: da li bi Sluzba onomad svarno uzela u svoje redove nekog iz mentalne institucije? I u koju tacno svrhu? Imam osecaj da mi je tu nesto promaklo.

[Pavle]

Dakle ubit ću se...  krenuo sam da pišem kilometarski odgovor i puče mi net i ode sve u peršun... 

Pokušaću da sumiram sve odgovore na pomenute teme, a na početku pre svega hvala Lidiji na divnoj analizi, a naravno i Dejanu, pa pošto je prošlo dovoljno vremena mislim da možemo da uđemo u detalje jer pretpostvljam da ima dovoljno ljudi koji su čitali i da neće biti previše ispojlovani...

Jako mi je bilo važno da su veliki motivi kao radne akcije (za koje još nisam našao primer u srpskoj književnosti da su obrađene na ovako detaljan način ali me ispravite ako grešim) pa i samohrani otac obrađeni na način koji zadovoljava čitaoce. Što se tiče pojedinačnih manjih motiva i elemenata, rukovodio sam se onim Čehovljevim principom da puška koja se pojavi u prvom činu mora da opali do kraja. Većina tih "pušaka" je trabala da opali u poslednjem poglavlju, pa da vidimo da li je bilo tako:

- pacov je tu zato da bismo pokazali da je moguće da duhovi posredstvom nečega uđu u stan jer inače ne mogu (to napominju i Lila i Osmančić, a i u skladu je sa našim folklorom i mitologijom gde vampiri i slična bića ne mogu da uđu u kuću sem na poziv). Istu svrhu ima i Beli Meda, pa na kraju sve to ima rasplet u otmici Lakija, a pacovi se dodatno pominju u sceni kad istrčavaju iz jame pa se Ilija seti onog iz kupatila i bude mu jasno odakle prst u njegovom stomaku.

- insekti i besni psi su tu da pojačaju iščašenje stvarnosti kada mi je potrebno da gradacijiski kroz roman sve više imamo elemente fantastike do samog kraja.

- Velika Mami i Romi su važni jer je i njihov narod nastradao u koncentracionom logoru Staro Sajmište za vreme II svetskog rata (čak je u okviru logora postojao poseban "Ciganski logor" u jednom od paviljona u kojem su bili još gori ulsovi nego u onima gde su bili smešteni Jevreji) i oni takođe moraju da učestvuju u raščišćavanju i otkivanju te priče.

- manijakovo oružje, špric za krvlju zaraženom sidom (baziran na istinitim slučajevima), je pravi primer pomenute "puške", jer se u samom finišu manijak njime koristi da ubije svog čuvara i oslobodi se.

- sam silovatelj Željko je neophodan takođe na kraju da bi konačno eksplodirao dinamit i oslobodio tajnu pretnju ispod betonske ploče, i za sve to je na neki način potrebna i žrtva, a u ovom slučaju postoji čak i nagoveštaj šta će se desiti kroz citat iz Gospodara Prstenova pa se može povući paralela sa ulogom Goluma u toj knjizi, koji se takođe nesvesno i slučajno žrtvuje da bi rešio stvar.

- epizoda sa Džonijem kao detetom mi je možda najdraža u celom romanu, i bez nje ne bismo znali ko je uopšte Džoni i zašto je postao takav kakav je, a daje nam i rani uvid u moći i opasnost koja preti od duhova, i konačno, ako ne računam prvih par strana prologa je prva prava, žestoka horor scena u romanu.

Druga stvar koja me po pitanju motivacije dosta zbunila na samom kraju je sam Osmancic: da li bi Sluzba onomad svarno uzela u svoje redove nekog iz mentalne institucije? I u koju tacno svrhu? Imam osecaj da mi je tu nesto promaklo.

Ovo je priznajem stvar na koju nisam pomislio (mislio sam da je dovoljna njegova motivacije da pokuša da na taj način reši krivicu zbog napuštanja drugova), ali kako ću na predlog Gorana Skrobonje za zbirku o teorijama zavere pisati priču iz ovog sveta, eto prilike da odgovorim na to pitanje na najbolji način! Hvala Lidija! 

[Pavle]

Da ne zaboravim...

Melodramatika u odnosu oca i sina je nešto što sam pokušao da izbegnem (očigledno nisam u potpunosti uspeo, ali se nadam da su u najvećem delu ove scene kvalitativno vrednije od tih manjih padova), a inače mi je taj odnos bio najvažniji za motivaciju Ilije, i na neki način se on iskupljuje i menja kao osoba kroz tu brigu u Lakiju zbog čega mi je i zanimljiv kao lik.

[PTY]

a ne, ne, ne zalim se ja na melodramu u njihovim odnosima, ako je i ima meni definitivno nije smetala pri citanju (moguce da zene po tom pitanju imaju podesniji prag tolerancije nego muskarci ), meni je Ilijna psiholoska motivacija u celini bila sasvim bliska i prihvatljiva, nego je meni to zasmetalo striktno na nivou stila i jezika, znaci smetale su mi konkretne fraze, sto sam vec na samom pocetku citanja locirala kao definitivnu krivicu urednika. (recimo, fraze tipa "gladio ga je po kosici" - bilo je momenata kad sam pozelela da ti urednika kaznjavam u jakuza-maniru, po prst za svaku omasku, i naravno, do kraja romana imao bi sirotan peraje i nista vise.  )

za Osmancica: razumem ja njegovu motivaciju da udje u Sluzbu, nego dovodim u pitanje da li bi njega Sluzba primila, onakvog kakvog je bio. I ako jeste, za sta joj je tacno sluzio? sigurno nije za "normalne" aktivnosti, nisam stekla takav dojam iz onoga sto je o sebi pricao, pa se tu mozda moglo malo vise pojasniti sta i kako.

za zanrovsku motivaciju: da, mislim da sam naslutila koje razloge si imao za uvodjenje svakog od motiva koje sam nabrojala, ali unutar same strukture, niti jedan od tih motiva nije imao znacajan narativni uticaj, ili bar ne dovoljno velik da mu opravda samo postojanje. naravno, meni je drago sto su svi oni zavrsili u romanu, kao sto vidis, dospeli su redom na moju naj-listu, tako da ne dovodim u pitanje njihovo postojanje, samo sam se nadala da ce upravo zbog toga imati vecu narativnu vrednost unutar same konstrukcije. ovako, sam rasplet se odigrao tako kako jeste i ocigledno mi je da bi bio bi takav kakav jeste sve da i nije bilo tih konkretnih motiva.

Inace, za kraj da napomenem, meni ta salva pusaka na kraju nije trebala, zaista, ja volim price o duhovima i meni kod njih ne treba nikakva racionalizacija, naprotiv, neretko mi ta salva razresenja bude vise antiklimaks negoli bilo sta drugo. Ali sve u svemu, fini je to prvenac, Pavle, i drago mi je sto sam ga procitala. 

[Pavle]

Ah, pa onda smo se sjajno razumeli, vidiš, meni je stvarno promakla ta "kosica", u pravu si, to nije bilo neophodno...

Što se tiče Osmančića, on je više zamišljen kao neko ko ima jak poriv da ispravi tu grešku iz mladosti, pa se onda ustvari uspinje na vrlo konvencionalan način kroz hijerarhiju Službe (što ću opisati u pomenutoj planiranoj priči, mada me to samo delimično može iskupiti što sam ostao nedorečen u romanu), sa tajnim motivom da sve to iskoristi da bi se bavio jedinim slučajem koji ga stvarno zanima. Dakle, da bi uopšte ispitao Andorfera i Engea, on je mogao biti i neki tamo gasterbajter, ali je mala verovatnoća da bi ih tako našao. Ne, njemu je bila potrebna Služba da bi, makar u svojoj glavi isterao stvari na čistac.

On bi se inače bavio običnim stvarima, a sve vreme ganjao tu svoju opsesiju paralelno, tako da inicijalno nije baš zamišljen kao neki Foks Molder u samoupravnom socijalizmu mada što više razmišljam o tome možda i nije tako loša ideja... 

Još jednom hvala na lepom mišljenju i vremenu da sve ovo obrazložiš, kao što rekosmo, ja nikako nisam početnik u pisanju, mada je roman nešto sasvim drugačije u odnosu na priče i sve što čujem je dobra škola za sledeći... 

[PTY]

... tako da inicijalno nije baš zamišljen kao neki Foks Molder u samoupravnom socijalizmu mada što više razmišljam o tome možda i nije tako loša ideja... 

ma nema na celom svetu losih ideja, ima samo losih izvedbi...  elem, ja sam tu malko previse ucitala u poglavlje 'pod temeljima', to poglavlje me skroz navuklo da pretpostavim kako ce roman krenuti nekim sasvim drugim tokom, cinilo mi se tada da nudi silne naznake da ce Sluzba biti daleko vise kljucni faktor. a kako i ne bi, pa sva ta predigra oko coveka u koznom mantilu, te tajnost te mrklo doba noci te kripticni telefonski pozivi i tako sve to... navuklo me da ucitam kako ce tu sluzba imati jaku ulogu, nesto u vezi saniranja tog nacistickog zla, ali totalno duz fantastickih smernica, paranormalno odeljenje, ili recimo nesto kao brin u 'thor vs. captain america', i vec sam u glavi vrtela kojekakve pretpostavke o tajnom sluzbinom odeljenju, sa nekim ideoloski podesnim nazivom odseka i mocnim akronimom tipa 'ozbpozn' - odsek za borbu protiv opijuma za narod ili tu negde a kad tamo, ti ostavi umantilisanog cicu da drmne nesto zestoko i ladno utepa jos jedan fin motiv... no dobro, bice jos romana, a ako ti se pri tom posreci da te pri tom zapadne i malko manje zanrofobican urednik... ihaj, bice tu svasta! ajde poz. 

[crippled_avenger]

Pročitao sam PEŠČANU HRONIKU sa velikim uživanjem, praktično iz dva puta, a da nisam počeo kasno uveče, pročitao bih je u dahu. Prijatno čitalačko iskustvo ipak nije sve što tražim od knjige.
Ovaj roman je vrlo lako isplivao u sam vrh naše žanrovske ponude koja želi da dopre do šire publike, naročito u ovom Laguninom domenu, dakle u odnosu na Dexu i Oltvanjija odnosno sadašnjeg Skrobonju.
Ima romana koji su daleko snažniji, kao recimo NAŽIVO, ali opet to je roman drugačijih pretenzija i intenzivnijeg horor izraza. Isto tako daleko je fokusiraniji od Sarajlije i sličnih stvari.
U odnosu na sve ostalo, dakle Dexu, Oltvanjija i Skrobonju, ovo je zaokruženiji roman. Možda je Skrobonja bolje dočarao tu teskobu života kod nas u NAKOTU ali Pavle nije zaostao za njim u tom pogledu.
Kad je reč o istorijskoj rekonstrukciji, mislim da je tu napravio nekoliko koraka napred u odnosu na Dexu. Nema naivne fascinacije epohom, nema dobrih i časnih nacista, pristup je hladan ali nije lišen fascinacije imaginarijumom SFRJ.
Ono što mi se dopalo to je zapravo mogućnost da se HRONIKA čita kao srbokomunistički odgovor na četničku subjektivnost i romantizam KONSTANTNIOVOG RASKRŠĆA i mislim da je i politički i žanrovski zreliji od tog romana. Oni što će HRONIKU deliti od njegovog tiraža je odsustvo selenićevske slatkorečivosti odnosno taj kič kojim je on uspeo da stvori utisak kako se radi o visokoj književnosti. Ovde nema sumnje da je reč o efikasnoj, žanrovskoj prozi.
Međutim, isto tako, mislim da je mudro što Laguna ne promoviše HRONIKU kao horor. Ne smatram da je ovaj roman u suštini horor, ako bih se izjašnjavao o onome što je njegov efekat pre je reč o trileru i jednoj političkoj alegoriji koja je uprožena i žanrizovana. Naime, sve ono što je horor zapravo je priča o spletu istorijskih događaja sa kojima se nisu suočili sistemi u kojima žive junaci, tako da su i uzbuđenja više mehanička nego istinski vezana za stravu.
Naravno, element fantastike svemu daje tvrdu horor potku ali se događaji svode na triler npr. Iliju jure psi, postavka je onostrana ali je egzekucija pre svega triler. Osim kada ga guta pesak, Ilija se ne suoči sa istinskom stravom.
Poređenje sa Kingom u sebi sadrži laskavu dimenziju ali i jednu nepovoljnu. Kao i King, Pavle nesumnjivo ume da postavi likove i da napravi zanimljiv ambijent i atmosferu. Međutim, sam horor je, kao kod Kinga, prilično klimav a bez ikakve sumnje manje zanimljiv u odnosu na ono što su priče karaktera. To će sigurno biti vrlina Pavlovog pisanja na duže staze. Mislim da bi svakako trebalo da se okuša u trileru, recimo.
Kad je o hororu reč, mislim da je svakako jasniji i precizniji od Dexe. Evidentno je poznavanje žanra i sve je vrlo tačno. Nema lutanja i nejasnoća. Ono što mu nedostaje je taj iracionalni momenat koji čini da uđemo u domen istinske strave. Nije nikakva sramota što toga nema u ovom romanu, to se ili desi ili se ne desi, nije to stvar koja se uči, reč je o inspiraciji.
Sad ću pomenuti i neke stvari koje mogu pokvariti ugođaj onima koji nisu čitali, mada ovo nije roman u kome postoje neka krupna iznenađenja. Ali, ko hoće da bude potpuno neupućen pre čitanja, neka ne čita dalje.
Moj prvi problem je Prolog sa pionirima u kome saznamo sve što je misterija na sledećih dve stotine strana i onda gledamo savremenog junaka kako se bogznakako iznenađuje saznajući ono što je nama već ispričano. Mislim da bi u tom pogledu pronalaženje dnevnika svakako bilo bolje kao okidač za te reminiscencije jer roman u pogledu dedukcije i rasvetljavanja misterije ima jako puno praznog hoda. Sam deo sa izgradnjom Novog Beograda je lepo napisan i vibrantan tako da kada krene "sadašnjost" tj. 1998. jasno nam je da se glavna priča dešava tada a ne sada.
Jedna od strukturalnih mana je svakako da imamo horor roman u kome nijedan bitan junak ne strada. Mislim da bi sve bilo zanimljivije da je Tamara pošla s njima u bekstvo i stradala u zgradi. Možda želeći da se pukne još jednom, ali da se kasnije da su je zakopani duhovi naterali da se pukne. Da je onda Džoni diler u kolicima, da oni imaju dublju vezu.
Ono što mi je problem na idejnom planu jeste sama misterija iz koje se generiše horor. Naime, ni nacistički zločini ni komunistički nisu ostali nekažnjeni i nisu prošli bez suočavanja. Komunisti per se nisu kažnjeni ali su baš zato toliko bili tema tračeva, tabloida i paraistorija da se može reći kako su lošije prošli nego da su bili sudski gonjeni. U redu, Staro Sajmište nije obeleženo ali objektivno zna se za taj logor i to mesto deluje vrlo ukleto dan-danas, dakle nije baš da je poprište lude zabave. S druge strane, komunistički zločini su takođe do 1998. kada se dešava roman prilično izelaborirani.
Dakle, niko se tu ne suočava sa nekim neupokojenim demonom. U jednom trenutku sam se čak uplašio da će Zlo iz Dušegupke biti probuđeno zakopavanjem kamiona sa Kosova, daleko bilo, srećom toga nema. 
No, ovako kako je sada ispada da je duh neupokojenih žrtava zapravo decenijama aktivan neprekidno, nevezano za događaje, da je sve ovo moglo da se dešava bilo kada. Kada sam odagnao sumnju da će novi kamion probuditi stari, palo mi je na pamet da će možda epski obračun sa rušenjem pod krinkom bombardovanja biti prikriven time što će eksplozije biti proglašene za neki događaj koji se stvarno desio, da ćemo imati neku formu tajne istorije. Ni to se nije desilo.
Otud, kada krene bombardovanje, stvari postanu malo apsurdne jer NATO ruši celu zemlju a junaci imaju problem sa bazenčićem od peska koji bi gutao decu da ih tu ima.
Zatim, zašto bi žrtve postale zle? Deca žele da se igraju, i to je negde izvor nesreće jer ne razumeju da izazivaju zlo, ali čini mi se da nema dovoljno te nesvesnosti, te igračke plačke koja traje decenijama. Konačno zašto su duhovi zli prema ljudima koji im nisu dželati već su benevolentni. To što hoće da se igraju je dobro opravdanje ali da bi zaigralo, moralo bi da se još maštovitije i razmahanije prikaže. Uostalom, jedan od prisutnih junaka je otišao, susreo i "kaznio" dželate, dakle taj vapaj nenamirene krvi je dosta sumnjiv po svojim željama osim ako žrtve zapravo nemaju urbanistički problem a to je što se gradi tamo gde je bilo stratište? I to je poznat kingovski motiv, na koji referišu sami junaci, ali koliko sam ja shvatio tu nije bilo stratište već je zakopan kamion i posle se desio incident sa pionirima?
Otud, mislim da je horor u romanu više formalni nego suštinski pa da samim tim Laguna ne greši što ga i reklamira mimo žanra. Prvo, nudi mu mogućnost da dopre do šire publike. Drugo, ne ubacuje ga u ruke horor fanovima koji u njemu neće naći ono što su tražili, ili barem ne u dovoljnoj meri i svežem obliku. HRONIKA je horor roman ža one koji ne čitaju horor i kao takva ima pravu promociju.

[Pavle]

Hvala ti Dimitrije na ovako temeljnoj analizi, ta pitanja koja ste i ti i Dejan (na blogu) postavili su ono za šta sam se nadao da može da bude izvor prave diskusije, i želja mi je da na osnovu ove priče zapodenemo i neke druge koje su ovde u jednoj svedenoj formi (to je najveća muka u istorijskoj prozi, ograničiti se u pisanju samo na ono što je relevantno za priču).

Meni je izuzetno bila zanimljiva činjenica da to Staro Sajmište u samo par godina od mesta posvećenom lepoti i tehnološkom napretku postaje logor smrti, vrlo neobičajeno smešten na videlu jedne metropole, a odmah potom glavni štab omladinskih radnih brigada, još jedne nove optimistične ideje i pokreta.

Takva šizofrenija je čini mi se, moguća samo na ovim prostorima. 

Postojao je jedan alternativni pripovedački tok pri kraju romana kojim bi se smeštanje radnje u vreme NATO bombardovanja opravdalo i gde bi upravo ti avioni odigrali ključnu i nezamenljivu ulogu u guranju radnje napred ali sam od toga ipak odustao, bojeći se da sam već prekomplikovao... 

PS: Ne slažem se da niko ne gine od ključnih likova, imam mnogo (čak i oštrih) komentara da sam ubio upravo najboljeg i najsimpatičnijeg junaka... 

[Ghoul]

abn javlja: у данашњем ,,Блицу" у колумни Ивкова имате о хорор роману Павла Зелића Пешчана хроника.

neko bi to mogo skenirati/uslikati...

[angel011]

Davor Šišović javlja: Bg frendovi, javite, ako možete, Pavlu Zeliću da je danas u Glasu Istre izašao prikaz "Peščane hronike"

[angel011]

Knjigu sam pročitala još u julu, al' eto, malko sam spora. 


Elem, dopalo mi se. Pitko je, teče, dovoljno zanimljivi likovi da bi me bilo briga šta se dešava s njima, plus su užasi Starog Sajmišta dobra podloga.


Biće spojlera, pa ko još nije čitao knjigu i ne želi da mu se spojluje, nek' preskroluje post.


Mislim da bi roman bio efektniji sa drugačijom strukturom. Ovako kako je, prvo pročitam o pionirima na radnoj akciji kojima se desi nešto opako, okej, onda se na igralištu pojave čudno obučena deca u kojoj prepoznam pionire, aha, to je to (uz blago razočaranje što već znam šta je, pa mi samo preostaje da gledam kako), a onda na sredini iskoče i nacisti kao čupavac iz kutije. Možda bi bilo efektnije početi kratkim delom o nacistima (samo kao nagoveštaj), pa kratko o pionirima (dok se ne zapute za Beograd), pa nastaviti naizmenično sa pionirima i sa Ilijom dok se ne "potroše" delovi o pionirima. Jeste da bi tako bilo sličnije strukturi romana "To", ali njegova struktura je takva s razlogom, i to fercera.


Neki sporedni likovi (Džoni, na primer) su sami po sebi interesantni, ali kao da se pojavljuju samo onda i onako kad to piscu odgovara. Do kraja romana mi se činilo da su 'ladno mogli da se izbace iz knjige, a onda na kraju vidim da ipak imaju svoju funkciju i ulogu. Možda bi pomoglo da su imali više prostora i da su čvršće uklopljeni.


NATO bombardovanje je i meni smetalo, odnosno, nema funkciju - ovi događaji su mogli da se odviju pre ili posle njega i da to ništa ne promeni.


Smetala su mi i zla poginula deca. Zašto? Da je u pitanju nevino dečije "hajde da se igramo" i da pritom ta deca ne shvataju da su mrtva i da povređuju nove prijatelje, išlo bi, osim što ne bi imalo naročite veze ni sa Sajmištem ni sa radnim akcijama ni sa bilo čime što je pokrenulo roman. Ili, da je to zlo koje samo preuzima oblik svojih najnovijih žrtava (s tim što ta obličja onda ne bi bili samo pioniri, već i kasnije žrtve), i to bi išlo.


I, što si morao da pobiješ sve one kučiće? Obuzelo ih je zlo pa su kidisali, okej, ali zar nije bilo izvodljivo da ih samo rasteraš, pa da se kasnije vrate u normalno stanje?


Eto, toliko od mene. 

[Anomander Rejk]

Pročitao sam knjigu pre nekog vremena, ali evo tek sad da je iskomentarišem.
Ritam pripovedanja je dobar, pitka je, dinamična, sviđa mi se suština te ideje koja plete priču oko vremena koje bi sad svi da zatrpaju u pesak, a neće biti da tada baš ništa nije valjalo. Mislim da je dobro ako se knjiga reklamira kao fantastika ili van žanra, jer u smislu horora, nije mi dočarala neku jezu, stravu ili teskobu. Možda i jeste najbolje da se posmatra u širem smislu kao fantastika.
Moram priznati, međutim, da ima dosta stvari u strukturi priče, karakterizaciji i motivaciji junaka koje mi nisu sele, pa bih voleo razjašnjenje od autora.
Prva već pomenuta greška u koracima, i vezivanje za NATO bombardovanje. Ta spoljna slika guši samu unutrašnju priču-jer dok padaju bombe, ginu vam ljudi, razara se infrastruktura i cepa vam se teritorija, teško da će vas se dojmiti nekoliko dečijih duhova.
Druga je sam glavni junak. Policajac, debeovac, koji vidi slike/spiskove poginulih i odlučuje da ne ide na Kosovu. Ne znam, teoretski je moguće, ali jednostavno mi ne deluje uverljivo. Makar iz onog što lično znam i što sam sam video u ratu.
Odlazak, tj.bekstvo u zgradu u velegradu, teoretski opet moguće, ali koliko se sećam ratnih vremena, a sumnjam da je u Srbiji bilo drugačije nego u Bosni, izvlačilo se i  pretresalo sve i bolesno i kljakato i svakakvo slato na front, a kamoli profesionalni pripadnik oružanih snaga ili policije.
Problem mi je bio i lik Džonija-narkosa i sitnog dilera, koji je ovde dobio simpatičnu notu.  Ali moguće da je autor sa ovim likom i ubo u centar, jer odudara od klasičnog prikazivanja zlih narkosa i dilera. Verujem da će se većini lik Džonija svideti. Ali kad sam pročitao ponovo i vratio se na epizodu Džonija kao deteta, mnogo više mi je seo njegov lik i uloga u knjizi.
Jasna mi je uloga Roma u romanu , i zbog Sajmišta, ali jednostavno lik Velike Mami mi se nikako nije primio u čitanju, i prosto kao da mi je na silu ubačen da se lakše prebrode neki delovi u romanu gde je potrebno objasniti misterije i štošta. Voleo bi da je to rešenje drugačije izvedeno, i mislim da je to bila jedna od najvažnijih stvari u romanu.
Mislim da je uloga nacista možda mogla više biti potencirana, na samom početku i u nekim flešbekovima kroz priču.
Moram ovo da napomenem, nadam se da se autor neće ljutiti, pred sam kraj sam pročitao i rečenicu ,,ektoplazma je curila kroz njih'' ili nešto tako, ne mogu se doslovce setiti. Zaista treba paziti, u romanu od koga se dosta očekuje, ovakve rečenice nikako ne bi smele imati mesta. Mislim da je jasno, da ne treba obrazlagati.
Ja mnogo volim priče o duhovima, i volim onu iskonsku jezu i stravu koju bude. Ovaj roman je dobrim delom upravo priča o duhovima, a ja nigde nisam osetio jezu, stravu ni atmosferu koja bi me u tom smislu dotakla.
Ono što mi deluje kao najveći problem ovog romana je što mi on nekako, čini mi se, stalno nudi horor-duhovi, pacovi, insekti, manijak u liftu, pesak koji usisava...ali nikako ne uspeva da mi dočara i probudi već pominjane elemente horora. Tu negde leži problem, barem u mom čitanju, i možda bi meni više legao da je otišao na drugu stranu...

[Pavle]

OK, kako ima više pitanja, idemo hronolškim redom:

@angel:

Kučići su morali da predstavljaju pravu pretnju, a bio sam lično u situacijama kada nisu bili "posednuti" pa su ipak kidisali bez šanse da ih rasteraš vikom, štapom ili bilo čime čem jačom silom... sad zvuči kao da se kroz roman svetim za neke traume, vidi bogati, to mi nije ni palo na pamet do sada, čak sam potpuno zaboravio na te situacije... 

Što se tiče ostalih komentara, deo sa pionirima je narastao vremenom, inače je bio kraći, maltene je to bio samo prolog (kasnije je dopisan ovaj koji se našao u knjizi jer nisam odustajao od toga da odmah bude jasno kakav je ovo roman)... a možda bi bilo zanimljivo to preplitanje, ali onda je uleteo i ovaj deo u logoru i mislio sam da bi bilo prekomplikovano za čitanje (ne znam kako Martinu uspeva  )

Džoni je zaista iskočio kao većini najsimpatičniji lik i očigledno sam se o njega ogrešio kada je u pitanju prostor, ali ovo je ipak Ilijina i Lakijeva priča. čak je inicijalno trebalo da ide iz prvog lica, i svi ostali likovi u glavnoj vremenskoj liniji su sem par poglavlja tu kada su interakciji sa njima dvojicom i zaista u svrsi pričanja njihove priče (i naravno priče Starog Sajmišta!)

NATO bombardovanje, ta simbolika rušenja zemlje koju si ti akcijaši dizali je ostalo dopola rešeno i naravno, zbog činjenice da u ovoj verziji nema NATO bombe koja razbija ploču i izbacuje kamion na videlo to pomalo visi, ali je ideja nadam se makar delom jasna.

Pričao sam već o deci kao najnevinijima, kao nečemu najčistijem, najboljem, i tu koruptivna moć kamiona dostiže najveću perverziju (ne seksualnu!!!  ) a takođe sam se igrao sa idejom tih večitih dečaka koji nisu svesni sopstvene snage i moći... O ovome možemo još naširoko...

@Anomander

Ilijina odluka je nadam se jasnija ako se ima u vidu da on jeste bio na ulicama, ali je duže vremena proveo za stolom, a pre svega, misli na sina kojeg ne želi da ostavi siročetom. Takođe, ja sam video ta vrata sa smrtovnicama, i ženama ispred, i zaista su jeziva, potrebna je bez sumnje ogromna snaga volje da se to gleda svaki dan...

Sakrivanje u zgradi je kao što se objasni na kraju samo igra Ilijinog šefa, njega uopšte niko nije ni jurio.

Velika Mami je bio konačan odmak ka čistoj fantastici, i mislio sam da ima smisla ubaciti malo nadrelizma da bi se to lakše progutalo... Inače je tu u pitanju i mali omaž Čestertonovom romanu "Čovek koji je bio četvrtak"...

Ne znam za ovo za ektoplazmu, samo se pominju "ektoplazmične prikaze", ništa više...

Što se tiče same hororičnosti, imam veći broj prilično prestravljenih čitalaca, ne vadim se na to, izazivanje strave je zaista teško i moguće da ovaj roman ni mene ne bi uplašio, dosta sam oguglao na te efekte, ali zaista redovno čujem prosteste, naročito ljudi koji baš žive na mestu dešavanja kako se sada plaše svog kraja     

PS: i hvala na pohvalama, naravno! 

[Boban]

Kučići na Novom Beogradu su posebna priča, posebno u starije vreme.
Ja sam jednom gledao kako na 30 metara od mene čopor pasa rastrže nekog psa i žderu ga živog, a o napadima na ljude da ne pričamo - ljudi su završavali sa po 40 ujeda. Mene je jednom jurio čopor predvođen ogromnom dogom, i to bio sam u kolima, a oni su me pratili 2 kilometra do kuće i onda sam shvatio da nije pametno da vide gde živim, pa sam se odvezao dalje i sačekao neko vreme da se vratim. Ta grupa sa dogom je bila strah i trepet i onda su ih u nekom trenutku potamanili.
Toliki broj pasa je posledica hiljada seoskih domaćinstava koja su napuštana zbog rušenja i nasipanja peska i oni su jednostavno ostavljali pse. To nisu lutalice, to su bili pravi podivljali psi sa probuđenim instinktom zveri i beskompromisni u nastajima.
Voleo bih da vidim ljubitelje pasa i zagovornike miroljubivosti kako izlaze na kraj sa ovakvim situacijama... to nisu bili jadni napušteni psi, već oni koji su preživeli napuštanje i istrajali u borbi za opstanak koja im je nametnuta.

[angel011]

Ma, jasno je meni da su psi nekad stvarno opasni (dvaput mi se desilo da me napadne pas, i dalje vučem traume zbog toga), al' mi opet žao.

[Kunac]

Kučići su zaslužili da umru. Ne vidim zašto je problematičnija smrt tamo nekog psa, nego život ljudskog bića - trebalo bi da se ovo drugo mnogo, mnogo više vrednuje.

[scallop]

Boban pl. Minhauzen se samo šalio. Ona ogromna doga ga još čeka ispred stare kuće pod Bežanijskom kosom.

[Milosh]

Ona ogromna doga ga još čeka ispred stare kuće pod Bežanijskom kosom.

Mogao bi Boban na osnovu te premise da napiše dobru horor priču: ma koliko da glavni junak vozi brzo (brže, najbrže!), doga ga uvek čeka na pragu...

[scallop]

To sam i mislio. Postavio je koncept i sad samo treba da piči. Mada, mislim da je to ista doga koja je dopratila moju kevu iz porodilišta zbog mene, pa je zamalo poginula kad je Đavo iz Nešić/Lazović dela protutnjao do podruma Beograđanke. Posle je okupila kereću bandu i prešaltovala se na Novi Beograd i - Bobana.

[Pavle]

Na Sajmu knjiga u Hali 1, na Laguninom štandu, potpisujem Peščanu hroniku! U ponedeljak 21.10., u 17h pa narednih sat i kusur ću biti tu, a verovatno ako neko promaši ovaj termin me se može nahvatati i drugih dana popodne...

Personalizovane i duge posvete zagarantovane svima! 

[Pavle]

Prva promocija "Peščane hronike" van Beograda! 

Ko je iz Novog Sada (i okoline), može skoknuti do Kulturnog centra Novog Sada, u utorak 12-og u 19h, bit ćemo tamo Vladušić i ja, u drugom izdanju "Dva lica fantastike" (TM, uz zahvalnost Goranu, Otou i Darku koji nas uporno NE prozivaju  za polumažnjavanje naslova tribine...)

http://www.kcns.org.rs/najave/dva-lica-fantastike/