The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Sollimin sin nažalost ni kriv ni dužan nastavlja svoju holivudsku postolovinu i pokušaj donošenja garden variety Euro televizijske estetike u potencijalno zanimljive žanrovske projekte. Posle nastavka SICARIOa, ponovo sa radi sa Taylorom Sheridanom, na malo je reći kriminalnoj adaptaciji romana WITHOUT REMORSE Toma Clancyja.

Ako setimo filmova sa Harrison Fordom, koji su činili prvi talas ekranizacija Clancyja, Clark je bio junak kog je igrao Willem Defoe. Brutalni, tihi ubica koji radi za CIA i donosi muscle onda kada Jack Ryan ne može da se snađe sam, postao je kultna faca među Clancyjevim čitaocima i u jednom trenutku je nastao roman WITHOUT REMORSE koji je bio Clarkov origin story.

Još pamtim kako je u ono vreme dok je Clancy još bio živ ta prava kupila neka nezavisna kuća, čini mi se da je Keanu Reeves bio u opticaju. Elem, Clancy kasnije kreira RAINBOW SIX koja je bila produžetak Clarka i nastaju romani a potom i veoma uspešne Ubisoft igre.

Posle Baldwin-Ford inkarnacije, Ryan je imao još dve filmske i jednu televizijsku kada su ga igrali Ben Affleck, Chris Pine i John Krasinski. Televizijska i dalje živi na Amazonu gde je završio i novi WITHOUT REMORSE sa Michael B. Jordanom u glavnoj ulozi.

Paramount je odlučio da proda ovaj film Amazonu, i zbog pandemije ali i zatp što je amazon želeo da objedini Clancyjeve franšize pod jednim krovom, ali i da produbi svoj odnos sa Michael B. Jordanom koji je nedavno u reklamama ovaplotio Alexu.

Ni ne želim da poredim Clancyjev roman sa ovom ekranizacijom. Jack Ryan je bio hladnoratovski junak osamdesetih, a John Clark je bio očvrsli vijetnamski veteran iz sedamdesetih koji se vratio iz Nama i naišao na klasičan 70s rape and revenge scenario u Americi, i tu je onda on od Kellyja postao Clark, kada je pobio počinioce i privukao pažnju tajnih službi koje su mu dale novi identitet.

Postalo je pomalo smešno – ali ovo nije prvi film ili serija sa tim apsurdom – kako diversity čini američke tajne agente komičnim. Mislim, poslati Afroamerikanca na tajnu misiju u Moskvi deluje zaista apsurdno kao tajni plan, ali John David Washington je već igrao bondovsku figuru u TENETu, tako da tu smo gde smo.

Međutim, ovde je Michael B. Jordan prisutan i kao jedan od najdinamičnijih mladih afroameričkih glumaca, sada na pragu pune zrelosti koja je delovala tako daleko kad se pojavio kao daroviti dečak u seriji WIRE ili sjajni tinejdžer u FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Stoga sada Jordan želi da snimi nešto ,,posebno" što će se izdvojiti, i eto nama Sollime koji nisu svesni koliko je glup film koji snimaju, stupidan u scenariju i nevešt u egzekuciji. Ali još je neverovatnije kako je Jordan dospeo u zaplet koji je preuzet iz filma MILE 22, njegovog mentora Petea Berga i dat u jednom neuporedivo slabijem formatu.

Priča o sinu šefa FSB nastradalom na terenu i Rusima koji se za to svete agentima koji su ga ubili je toliko superiorno urađena u Bergovom filmu, da MILE 22 izgleda kao akcioni film koji je dospeo bukvalno iz 22. veka u odnosu na WITHOUT REMORSE koji izuzev jedne VFX scene pada aviona (takođe skromne) ima silizaciju TV akcijaša iz devedesetih.

Pored toga što je akcija kruto i oskudno snimljena i što nije naročito maštovita sem pojedinih detalja, ona je neverovatno repetitivna.

Junaci se u više navrata nalaze u identičnim situacijama i to bez neke poente da nam ponavljanje situacije donese nešto što produbljuje utisak i nudi neki uvid.

Stoga, WITHOUT REMORSE nema mnogo čime da se pohvali, pa ni Jordanovom rolom. On donosi A-game u nešto što je C-film za današnje standarde i time samo stvara dodatni disbalans.

Paramount je u ovome video uvod u franšizu, pane čudi da je sve sada bacio na Amazon jer bih rekao da ovaj TV-nivo može da pokrene išta bioskopsko uprkos sjajnom Michael B. Jordanu. U svakom slučaju, videćemo šta će se dalje dešavati. Obaj major trade magazina su pokušala da spinuju ovo kao dobar žanrovski film ali niko ne deluje ubeđeno da su rekli istinu.

* ½ / * * * *

[crippled_avenger]

THE MITCHELLS VS THE MACHINES Michaela Riande i Jeffa Rowea je novi masterpis Sony Animacije u produkciji Lorda i Millera koji je na kraju završio na Netflixu usled pandemije.

Kada sam pogledao ovaj film bilo mi je istovremeno i žao i drago što je skončao na Netflixu. Naime, ne znam kako bih podneo da je ovaj film izašao u bioskope i propao, a to se kao što znamo često dešava odličnim animiranim filmovima, ako ne dolaze iz Disneya.

THE MITCHELLS VS THE MACHINES je priča o disfunkcionalnoj porodici koja odlučuje da svoju ćerku, mladu polaznicu filmske akademije isprati na studije jednom dugom vožnjom preko Amerike. Tokom putovanja ih zatiče rat ljudi proitv mašina koje su se pobunile kada je mladi tech mogul, brogrammerski bahato odlućčio da ukini Siri-jevsku PA pomoćnicu a ona podigla ustanak novih i starih mašina koje su povezane na mrežu.

Zanimljivo je da je sam Netflix imao negative pickup i ponovo odličan film na temu rata ljudi i mašina NEXT GEN koji mi je bio jedan od naslova koji mi je obeležio tu godinu, a sva je prilika da će MITCHELLS obeležiti ovu.

MITCHELLS je nešto razuđeniji od NEXT GEN ili SPIES IN DISGUISE koji su meni zaista bili sjajni između ostalog i po svojoj preciznosti unutar animacijske raskoši.

MITCHELLS međutim ima dozu snažne intermedijalnosti jer je glavna junakinju fillmakerka amaterka, a današnji kino amaterizam i YouTubeing, i TikTokovanje, tako da Rianda i Rowe sve to integrišu u svoj izraz, a kao što znamo Lord i Miller vole kad se stvari "zamaste" uplivom drugih medija i intervencijama na fakturi slike i samoj suštini vizuelne naracije.

Ovo nije novi SPIDER-VERSE, ali kako je strip uticao svojim grafičkim dostignućima na taj film i na ovaj film utiću razni DIY klipovi koji iz domaće radinosti odlaze pravo u globalnu popularnu kulturu.

Ceo taj DIY duh čini da okolnosti u kojima Rianda i Rowe apropriraju rešenja iz klasika popularne kulture, koji su zaista u baš širokom rasponu od MAD MAXa do TRONa deluju prirodno jer više ništa nije originalno, sve je potencijalni i neprikriveni ready made.

Likovi su odlično dizajnirani i ekspresivni. Neki više neki manje kanališu glumce koji im pozajmljuju glasove, ali ovo defintivno nije star vehicle u kom dobijamo animirane verzije neke arhetipske verzije filmskih zvezda već zasebne animirane likove koji ne crpe previše inspiracine iz glumaca koji ih igraju.

Pa ipak, jako je birno da animirani likovi igraju dobro, naročito je je osnovna transformacija karaktera upravo u ljudskim likovima i njihovoj duši, iskazana na licu, i generalno ima dosta psiholoških nijansi u igri animiranih likova što autori jako dobro uspevaju da isprate.

Njihova serija GRAVITY FALLS najavila je da Rianda i Rowe imaju duga ali ovde su bez sumnje otišli jedan krupan korak dalje i napravili debi kojim su pokazali da su spremni za velike stvari. Kako ovaj film nije imao opterećenje bioskopskog box-officea, velike su šanse da će ovi momci moći da komotno dođu do sledećeg projekta.

* * * * / * * * *

[Meho Krljic]

O, pa ovo se mora gledati, hvala na podsećanju.

[crippled_avenger]

Mehmete, evo konačno neko da se pozabavi tvojom i mojom svakodnevicom...

https://www.wired.com/story/porn-racist-metadata-hurts-adult-performers-of-color/#intcid=recommendations_right-rail-shorter-timeframe-experiment-1hr_96d192c3-4b98-46e6-8b97-65b7c0183950_popular4-1

[Meho Krljic]

Hleb u seks industriji ima sedam kora, a posebno za manjine...

[Krsta Klatić Klaja]

Moram reagovati na ovako ozbiljnu temu. Naime, držim se hipoteze da je pornografija zapravo propala onda kada je razvila ovaj grozni kapitalistički sistem klasifikacije! Eto, upravo kako spominju, prvi interracial zapravo nije bio interracial nego spoj erotike, umjetnosti i porno kontrakulture. Poslije su to upakovali kao čokoladu bezbožni preduzetnici i neoliberali: s lješnicima, bijela, 90% kakaa, s jagoda kremom, s keksom, s grožđicama, u kinder jajetu... Zapravo bez artističke hrabrosti, bez osjećaja za senzualno, bez zuba! Čak su i ribe nekako lošije, nezgodnije. Sve u svemu: moramo se vratiti na Orgazmo.

[crippled_avenger]

THE C0MEBACK TRAIL George Galloa je rimejk filma Harry Hurwitza iz 1982. godine o producentima neuspelih nezavisnih filmova koji odlučuje da se izvuče iz dugova tako što će ubiti glavnog glumca kog je prethodno osigurao na visoku sumu u slučaju pogibije.

Robert De Niro igra prodiucente, Tommy Lee Jones igra ostarelog vestern glumca koji treba da bude žrtvovan, a nama je jasno da će se tokom snimanja desiti magija i da će umesto promašaja na čijem snimanju gine glavni glumac oni do kraja snimiti kandidata za oskara.

Za nas decu odraslu na filmovima s kraja osamdesetih i početka devedesetih, George Gallo je i dalje ime koje znači puno iako realno odavno nije snimio nešto vredno pažnje. Stoga je lepa vest za početak da je THE COMEBACK TRAIL sasvim okej film koji ne donosi ništa naročito novo i ništa od onog što je u njemu dobro ne radi na vrhunskom nivou, ali prosto sa ovakvom idejom se nije moglo puno zalutati.

Sa dodatkom Morgana Freemana u epizodnoj ulozi Blaxploitatioon matorog mafijaša kom De Nirov lik duguje novac i smeštanjem filma u epohu sedamdesetih, imamo jedan fin film o filmadžijama koji nažalost nije superioran kako bi ti filmovi inače trebalo da budu ali je sasvim OK.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

LAGUNA HEAT Simona Langtona je ekranizacija romana T. Jefferson Parketa u chandlerovskom maniru, u kojoj je krimić pre svega postavljen kao uživanje u trenutku, a celinu zapleta je teško dokučiti i ispratiti.

Ova HBO podukcija iz 1987. godine donosi film look i veoma solidnu režiju Britanca Simona Langtona, plus televizijsku zvezdu te epohe Harry Hamlina u glavnoj ulozi, uz podršku takvih vedeta kakve su Rip Torn i Jason Robards. Catherine Hicks koja je overila Šijanov film TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE igra jednu od uloga koja bi se mogla posmatrati kao glavna ženska iako žene baš nemaju mnogo protagonizma u ovoj priči o mreži zločina iz prošlosti koji progone porodicu i sadašnju praksu jednog detektiva koji se vratio iz velikog grada u zavičaj.

Ko je spreman da uživa, kako rekoh, u onoj vrsti krimića u kom je akcenat više na preokretu i snažnoj situaciji u trenutku, nego u sposobnosti da se sagleda celina priče, mislim da mogu uživati u 80s ugođaju koji je ovde zabeležen.

[crippled_avenger]

Joe Penna u filmu STOWAWAY ima premisu koja bi pre imala smisla u nekom starom ostvarenju Jerry Lewisa nego filmu iz 2021. godine, ali svakako je radi smrtno ozbiljno i pokušava da napravi hard SF sa jakim egzistencijalitičkom tonom.

STOWAWAY govori o mehaničaru koji je prilikom priprema svemirskog broda za lansiranje u bliskoj budućnsti izgubio svest i naprosto postao "slepi putnik" na misiji za Mars. Kada brod zbog raznih pretumbacija doživi kvar na sistemu za prečišćavanje vazduha, misija postaje ugrožena i jedino je rešeje je da taj neočekivani putnik bude ubijen kako bi se spasili životi ostalih.

Premisa je egzistencijalistička, ali nažalost Penna sa njom ne uspeva da napravi ništa radikalno novo, iako zaslužuje pohvalu što nije otišao u smeru nekakvog usiljenog psihološkog trilera ili horora.

Ovde junaci tokom svemirskog putovanja uglavnom ne gube razum i moralni kompas, s tim što Penna ne uspeva da generiše dovoljan napon u domenu survival thrillera jer je ovo ipak SF koji govori o tehnici koja danas ipak nije dostupna, i samim tim nosi dozu eskapizma u sebi.

Konačno, film je predug i pomalo aritmičan a nema pokriće u sadržaju za takve zahvate. Glumačka podela koju čine Anna Kendrick, Shamier Anderson, Daniel Dae Kim i Toni Collette je pouzdana ali paradoksalno, iako je sve ovo dosta ozbiljno mišljeno, nema baš puno sočnog sadržaja za igru. Tako da, oni su dobri ali ne i senzacionalni koliko se mislilo kada su skupljeni da snimaju.

Pennin film naravno može varirati u pogledu utiska jer u njemu nema ništa izrazito slabo. Meni samo ono što je u njemu uspelo nije bilo dovoljno zanimljivo, ali možda nekome može biti.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

 FBI Releases Long-Withheld File on Kurt Cobain   

[crippled_avenger]

IT CUTS DEEP Nicholasa Santosa je komični slasher u kom komedija nije zamišljena da ima dominantnu ulogu ali je svakako postavljena kao nešto važno, i nažalost ona je jedino što u ovom filmu dobro funkcioniše. Ostatak žanrovskih apsekata, pre svih taj trilerski domen je veoma mlak i rudimentaran, premda film nije parodija koja ismeva žanr - koliko god da ga ne doživljava previše ozbiljno.

Zanimljivo je stoga kako uspešne komične intervencije na početku filma uspevaju da stvore utisak kako ćemo gledati nešto bolje od onoga što nas sačeka na kraju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

LOBOS SOLITARIOS je niskobudžetni španski zatvorski film koji je nekim čudom zalutao na HBO GO kod nas, i ja zaista ne znam da li je kupac programa bio pijan kada je kupio ovaj zaista nižerazredni film skromnog produkcionog dometa i nikakve umetničke vrednosti.

[crippled_avenger]

DENMARK Adriana Shergolda bavi se temom o kojoj je svako od nas razmislio ponekad a to je da li ima ljudi koji bi se opredelili da radije robijaju u komforu danskog zatvora nego da jedva sastavljaju kraj s krajem na slobodi.

Rafe Spall igra Velšanina kome je sreća okrenula leđa, jednim delom jer nije baš vredan, jednim delom jer se reofrmisao sistem socijalne pomoći i on se opredeljuje upravo za to - da ode u Dansku i dopadne zatvora.

Imamo premisu za izvrsnu komediju, a možda i nešto drugo, premda ako gledamo danske filmove o zatvorima, tamošnji živalj nije baš toliko zadovoljan kaznionicama.

No, vratim se filmu DENMARK. Film na kraju - SPOILER ALERT - zapravo ne isprati tu premisu i glavni junak nikada ne skonča u zatvoru već ode u Dansku, i nađe ljubav i razumevanje.

Sve je to okej, i simpatično, i na kraju krajeva nije pitanje što film uzima jednu atraktivnu i barem za naše podneblje "životnu" dilemu i ne radi sa njom apsolutno ništa, već je naprosto kao celina prijatan ali mlak, sa konfliktima koji su samo nagovešteni ali nisu razrađeni.

DENMARK je jedan od onih "malih" britanskih filmova koji kad su zaista uspeli mogu da budu sjajni ali kad ne uspeju opet nisu skroz nezanimljivi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EL ASESINO DE LOS CAPRICHOS Gerarda Herrera je španski triler o serijskom ubici koji inscenira Goyine grafike na mestima zločina postavljajući svoje žrtve u poze sa tih dela i adekvatno ih kostimirajući.

Slučaj istražuju dve detektivke, jedna udata sa porodicom, druga neudata i buntovna iako bi joj odavno bilo vreme. I hemija između njih dve je kudikamo zanimljivija od samog slučaja koji istražuju i koji nažalost nikada ne postaje dovoljno zanimljiv.

Gerardo Herrero sve vodi dosta ravno, bez neke dinamike, tako da sve ovo na kraju ostaje jedan proizvod koji ni na televiziji neće privući značajniju pažnju.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

CORDES Jose Luisa Montesinosa je zanimljiv, uslovno rečeno kamerni horor koji ide od jedne arhetipske zamisli. Kvadriplegična devojka ostaje sama u kući sa psom koji je obučen da je čuva i otvara joj vrata, ali ga je u međuvremenu ujedo šišmiš i preneo mu besnilo.

Ovu premisu Jose Luis Montesinos tretira "pošteno" kao jedan energični suspenser starog kova kakav bi u nekim ranijim vremenima snimili Tom Holland, Michael Winner ili Richard Franklin.

U određenom smislu, čak je i izgled filma old school. Faktura slike vajbuje na filmove ranih osamdesetih, a tome naravno doprinosi i dekor stare kuće u kojoj se devojka sticajem okolnosti našla sama.

Film je blizak onome što smo videli u Romerovom MONKEY SHINES a mora se priznati da je u nekim sekvencama sna u kojima se protagonistkinji (i publici) malo olakšava igra uvođenjem nekih okolnosti za dijalog ostaje veoma dobro u domenu strave.

Montesinosov film nosi rizik da ga prihvatimo zdravo za gotovo jer smo ovakve stvari već viđali i reference se mogu nabrajati od CUJO do MONKEY SHINES i nazad, međutim ovo je solidan film koji uspešno uspeva da probudi neke arhetipske strahove kojih se dohvata a na to se nikada ne žalim.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ARMY OF THE DEAD Zacka Snydera je što se mene tiče njegov najbolji film posle dva SUPERMANa koja je snimio u svojoj zreloj fazi. Međutim, u sebi ovaj film nosi dekadenciju SNYDER CUTa kao pogleda na svet i slično Scorseseovom pa i Bayovom nastupu za Netflix ima notu autorske ambicije koja nimalo ne mari za gledalačke navike u pogledu ritma i obima dela.

Zanimljivo je da sam prema Scorseseovom Netflix filmu iako mi je on među Top-3 autora razvio takav odnos da ovom prilikom ne mogu da setim kako se uopšte zove. Naravno, mogao bih da odem na IMDB da vidim ali ni posle pola sata naprezanja nisam mogao samostalno da se setim naslova, što je zaista čudno ako imamo u vidu da je reč o autoru čiju studentsku filmografiju znam u pola dana ili pola noći.

Međutim, SIX UNDERGROUND i ARMY OF THE DEAD su upečatljivi naslovi u opusima svojih autora, i čini mi se da ih uprkos generičkim reč koje ih čine neću tako lako zaboraviti.

Nisam ljubitelj A+ produkcije na temu zombija. Ne kažem da film mora imati par ljudi umazanih blatom kao kod Lucio Fulcija da bih u njemu uživao, ali do sada su mi se te A+ produkcije uvek ispostavljale kao podbačaji. Međutim, nemam ništa protiv ozbiljnih produkcija svakako, kakve su bile recimo one u serijalu RESIDENT EVIL sa kojim ARMY OF THE DEAD štošta deli, naročito sa EXTINCTIONom koji je režirao Russell Mulcahy.

S druge strane WORLD WAR Z je uprkos nekim spektakularnim scenama i situacijama, sjajnim glumcima, ekskluzivnim lokacijama i svemu ostalom, na kraju nekako ipak bio mlak i bezveze.

U tom smislu, Snyderov DAWN OF THE DEAD mi osim uvodne sekvence zaista nije ponudio apsolutno ništa što pamtim do danas i nije mi ostao u sećanju kao neki razlog zašto bih danas naročito očekivao njegov zombi film.

I zbilja, ako bilo čemu ARMY OF THE DEAD duguje svoju estetiku to je upravo onaj grungy segment Supermana, i ima stripovsku stilizaciju koja je izražena sa zombijima koji su prosto samo deo toga i takođe imaju stripovske elemente.

Zanimljivo je da u glumačkoj podeli ima sjajnih glumaca ali je najzvučnije ime Dave Bautista, glumac koji popunjava prostor koji je ostao iza Rocka kada je nasledio Arnieja, čak i zvanično u RUNDOWNu. I Bautista se tu odlično snalazi gradeći po meni krajnje kredibilan opus gde ima svega arnijevskog od tentpole filmova, preko B-akcijaša kao FINAL SCORE do indie akcije kao BUSHWICK pa sve do KINDERGARTEN COP i buddy derivata. Dakle, Bautista vodi ekipu i kao što zna šta radi u svojoj karijeri gde je krenuo ni iz čega i napravio nešto, tako i ovde kao glumac pronalazi pravo mesto za sebe, izlazeći u prvi plan onda kad treba.

Dizajn je briljantan. Uprkos tome što sam potpisuje fotografiju, Snyder pravi omaž Larry Fongu sa kojim je radio DC filmove, a koji je - isto vrlo zanimljivo- snimao i SUPER 8 sa kojim barem na nivou uvodne sekvence, ARMY OF THE DEAD ima određenih sličnosti.

U pogledu naracije, ovaj film u trajanju od 148 minuta u principu čak i nije abnormalno predug za standarde modernog blokbastera ali svakako je imao mesta i celih deonica koje je mogao reducirati. No, to je Netflix, tako izgleda kada se ne meša studio i kada reditelj ostavi sve ono što mu se sviđa. Na svu sreću, svu derivativnost elemenata priče na stranu, Snyder je ovde snimio svašta i sve je uglavnom dobro. Akademski gledano stvar se mogla jače "utegnuti", i teći energičnije, ali Netflix nije akademski prostor. Zato sva ta odstupanja treba posmatrati kao autorski pečat koji u ovom slučaju srećom nije postao potpuno jalov kao u JUSTICE LEAGUE.

ARMY OF THE DEAD je odličan film, zaorbljen u telu autorskog. I to je sve super što se mene tiče.

* * * 1/2 / * * * *

[mac]

Da li se primećuje da je Tig Notaro dodata praktično u post-produkciji?

[crippled_avenger]

Da li se primećuje da je Tig Notaro dodata praktično u post-produkciji?

Iskreno, da nisam čitao vest, ne bih NI NASLUTIO. Ali, NI NASLUTIO.

[crippled_avenger]

Debi Davida Victorija bio je veoma limitiran film, idejno prazan, dramski neinventivan ali solidno glumljen i sastavljen. Njegov novi film NO MATARAS je triler sa Mario Casasom što je podžanr za sebe i uprkos tome što Victori donosi jednu neobičnu dozu propulzibnosti sa dosta tracking shotova, pokreta kamre, nervoze u kadriranju i montaži, premisa ovog filma je na nivou srpskog studentskog filma, i to ne u dobrom smislu.

Naime, postoji jedan poseban podžanr srpskog studentskog filma u kom junak, obično mlad momak ili na neki način zatvoren, represiran, upoznaje jednu mladu ali problematičnu, pomalo razuzdanu ženu koja ga povede u uzbudljivu noćnu avanturu i tokom nje on doživi neku vrstu inicijacije ili transformacije a ona se ubije ili nešto tako.

E to je upravo NO MATARAS, samo što u njemu glavnu ulogu igra Mario Casas, jeune premier španskog filma, i sve je ovo čak jako vešto realizovano, no premisa je toliko naivna i stupidna, okolnosti su toliko usiljene da likovi ne zaslužuju čak ni prezir koliko su glupi jer su odbojni, a prihvataju da rade stvari koje su direktno van pameti i samo i isključivo u službi narativnog zamajca.

Nažalost, okolnost koja kreira "problem" u svetu našeg junaka nije dovoljno apstraktna da bi bila McGuffin, i na tom planu film postaje neuverljiv, odbojan i samim tim besmislen, do tačke da mu veština izvedbe ne pomaže.

No, ko to prevaziđe, možda u ovome može i da uživa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

WRATH OF MAN Guya Ritchieja se mogao zvati i WRATH OF MANN jer sasvim sigurno da je u svojim razmišljanjima londonski bard mislio i na Manna dok je snimao LA, koji je nezaboravnim učinjen u HEATu koji potpisuje čikaški mag.

Međutim, jedino što iz HEATa zapravo možemo osetiti u ovom filmu jeste pokušaj da ravnopravno odnosno ravnopravnije pokaže protagoniste i antagoniste, da unese motivaciju i heroja i lopova, i da prikaže neke metodične pljačke, sa dosta tenzije i pucnjave.

I to je manje-više to, svako dalje pominjanje Manna je deplasirano i ide na štetu Ritchieju. Svakako da ovaj film ima određene pretenzije da bude definitvna slika nečega, ali svakako ne definitivna slika cops vs robbers filma ili heist filma. To svakako ne.

Za WRATH OF MAN bi se pre moglo reći da je pokušaj da se snimi definitivan krimić sa Stathamom, da se snimi film u kom će on kapitalizovati kao kul figura, opasan, hladnokrvan, harizmatičan, sa ubojitim udarcima i efektnim replikama, i Ritchie u tom pogledu postiže dosta. Statham je uostalom njegovo otkriće ali ono što je Statham danas, a to je akcioni heroj vezan za neke franšize i srednjebudžetne filmove van njih nije ipak ono za šta ga je profilisao Guy.

U tom smislu, možemo reći da ovo nije sasvim nov teren za Guya i Stathama jer mu je on dao ulogu ovog tipa u REVOLVERu, ali da svakako nije refleksija na LOCK, STOCK i SNATCH.

U WRATH OF MAN ima humora koji proističe iz situacije, ima kurčevitog bantera među junacima, ali ton je smrtno ozbiljan, i Ritchie uglavnom uspeva da mu doraste. U stvari od tog tona najviše odstupa par "ozbiljnih" scena koje su mogle imati jaču i logičniju emociju u egzekuciji - pre svega finalni susret Stathama i čoveka kog traži ceo film koji bi morao biti primalniji i znatno manje "dovitljiv".

No, sve to su neke stvari o kojima se da polemisati ako nam je um naštelovan na WRATH OF MANN. Međutim, ovde tog dodatnog N nema, i ovo je na kraju krajeva Stathamov vehicle dignut na viši nivo, recimo na nivo Ritchiejevog vehiclea ili možda pre iskoraka, i to u jednom dobrom pravcu.

Ritchie uzima osnovnu premisu od LE CONVOYEUR, ali je ne prati dosledno i suštinski ne obrađuje istu temu i dinamiku odnosa, pa ova dva filma ne bih poredio. Drugačiji su. Ali, LE CONVOYEUR je meni bio i bolji.

No, to sad nije ni važno. Kao ključnu referencu za ovaj film uzeo bih najpre Hackfordov PARKER. I mislim da je to neki okvir gde treba smestiti WRATH OF MAN. I u tom poređenju, i PARKER mi je nekako bolji, mada je WRATH OF MAN zanimljiviji. Ali, to što je zanimljiviji ne znači da ponekad jednostavnost ne čini krimić.

Imamo nekoliko digresivnih deonica koje su same za sebe odlične, ali nas izbacuju iz Stathamovog protagonizma. Takve intervencije možemo smatrati ključnim argumentom da ovo nije Stathamov vehicle već "film sa Stathamom", ali bih tu etiketu pre pridodao PARKERu nego WRATH OF MANu.

Ritchie ovde pokušava nekim detaljima da transcendira ideju Stathamovog vehiclea, ali baš sagledavan iz takvog ugla, WRATH OF MAN najbolje izgleda. I stoga ne treba da se stidi tog statusa Stathamovog vehiclea.

Ko je imao simpatiju prema REVOLVERu naći će nešto za sebe i ovde. WRATH OF MAN ima blef, ostavlja utisak boljeg filma nego što jeste. Ali, na svu sreću, to što zbilja dostiže nije malo.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

A, pojavio se, fino. Vreme da se pogleda. Vidim da je tebi dosta dobro.

[Васа С. Тајчић]

Ponovo sam danas pogledao POZORIŠNU VEZA Milorada Lakovića. Ovaj film sam gledao kao dete i slabo sam ga se sećao. Ginger ga je takođe gledao kao dete i on ga se sećao mnogo živopisnije.

U svakom slučaju, reč je o grooviest filmu snimljenom u SFRJ. Naime reč je o filmu sa jednim od grooviest scoreova ikada snimljenih za naš film. Napisao ga je Mića Marković koji je uostalom napisao i temu za OTPISANE. Ovaj score je potpuno na liniji Isaac Hayesovih i Curtis Mayfieldovih scoreova za blaxploitation, kao i scoreova koje je radio Lalo Schifrin u svojim najboljim danima. Odavno nisam zapazio neki tako upečatljiv score u jugoslovenskom filmu.

S druge strane, Lakovićeva režija je više na francuskoj liniji reditelja kao što je recimo Melville, dakle detaljno prikazani radni procesi prilikom pljačke, bez dijaloga, sa vrlo elaborariranim radnjama, bez straha od toga da se poneka radnja ponovi. Likovi su obučeni u pažljivo izabranu odeću, niko nije slučajno ušao obučen u kadar, sve je vrlo precizno dizajnirano. Ambijenti u kojima se radnja dešava su takođe vrlo pažljivo odabrani, junaci borave u kućama koje apsolutno odgovaraju njihovom socijalnom statusu, i u tom smislu, POZORIŠNA VEZA pored stila od Melvillea preuzima i metodičnost.

Isto tako, u filmu ima dosta fetišizma, naročito recimo prema automobilima pa tako junaci vozne novi "jaguar" i BMW, i kola dosta govore o junacima.

U dramaturškom smislu, scenario Momčila Kovačevića (kasnije poznatog kao Leon Kovke) dosta duguje feljtonu čuvenog Šilje Mihajlovića (inače oca Gordane Suše) koji je opisivao pljačku Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, struktura scenarija je više vezana za sam tok priče nego za filmski koncept tako da se u filmu zločinci uvode kao glavni junaci iako autor nema simpatije za njih i stvari na kraju bivaju tretirane pomalo klinički, pošto se istraga i njihovo bekstvo ne prepliću previše. Što se mene lično tiče, ja moram priznati da sam se hookovao za likove zločinaca, forma me je navela na to, ali nism siguran da li je to i stav filma. U svakom slučaju, priča se odvija solidnim tempom, i iako je klinički hladna čak i za melvilovske standarde pošto u suštini nema melvilovskog dualizma i konflikta, uspeva da bude uzbudljiva.

Uzbuđenje pre svega proističe iz sklapanja dokaza, tragova, reakcija kriminalaca, ali sigurno je da je moglo biti i veće da su istraga i bekstvo bilo još integrisaniji u radnji. Ipak, imajući u vidu da je film inspirisan istinitom pričom, iako su imena promenjena, u kontekstu ekranizacija istinitih krimi priča stoji sasvim dostojanstveno. Ovakvo raslojavanje dva zapleta se dešava i u boljim kućama, pogledajmo recimo slučaj Ridley Scottovog filma AMERICAN GANGSTER.

Na nivou scenarija, zanimljivo je pratiti dijaloge, ekonomisanje žargonom i psovkama, zatim novčane proporcije. Recimo, plen koji će uzeti u narodnom pozorištu je 500 miliona "starih dinara", kafa i voda u kafani koštaju 18 dinara, a prenoćište u sobi nekog privatnog stana 100 dinara.

Isto tako, prikaz beogradskog podzemlja je vrlo hrabar. Inspektor koga igra Miki Krstović se poznaje sa lopovom koga igra Voja Brajović, jedan od doušnika policije je notorni homoseksualac koji zavodi tvrde momke sa asfalta, kriminalci imaju kontakte u svim porama društva, a isto tako zanimljive su i niske strasti koje vladaju među ljudima.

U tom smislu film obiluje što dragovoljnim što prisilnim seksom, imamo dva prikaza grudi, od kojih je barem jedan bio sasvim eksploatacijski, bez opravdanja u priči.

Kad je reč o nasilju, prva likvidacija je urađena sa sve upotrebom slow motiona. Krv se proliva od svakog pogotka vatrenim oružjem i film ima vrlo pristojan body count od osam žrtavam između ostalog ima i snajperski hitac i "heklera" sa optičkim nišanom i intergisanim prigušivačem koji pogodi Cecu Bojković u dojku. Respect.

Glumačka podela je takva da su simpatičniji glumci u ulogama kriminalaca. Policajce predvodi Bata Živojinović a tu su još i Miki Krstović i Vladan Živković dok krimose igraju Voja Brajović, Rastislav Jović, Neda Arnerić i Boža Longa (koji izgleda kao da je upravo izašao iz SCARFACEa i to kažem u krajnje pozitivnom smislu). U principu, retko kada smo viđali naše glumce u jednom ovakvom formalističkom projektu, pa se oni u njemu krajnje promenljivo snalaze. Miki Krstović je odličan jer ovo je teren koji njemu najbolje odgovara, kao i Voja Brajović koji dobro razume underplay.

Uopšte članovi bande su u underplayu i bolje su ukapirali stil glume od policajaca među kojima Bata Živjinović nije uspeo da se odmakne od svoje tipične persone.

POZORIŠNA VEZA je film koji je u svoje vreme bio tretiran kao marginalan, i smatran je promašajem, tako da Laković potom nije radio igrani film a Kovke je završio u gutteru srpske populističke komedije. Međutim, gledano iz današnje vizure, POZORIŠPNA VEZA je film apsolutno vredan pažnje.

* * * / * * * *

Штета што нигде не могу да купим или лоцирам диск јер сам имао жељу да познаник уради енглеске поднаписе и направимо један English-friendly DVD.

[crippled_avenger]

QUIEN MATO A BAMBI Santija Amodea je španska komedija sa odličnom podelom u kojoj se javljaju imena poput Clare Lago i Quima Gutirreza koji će sedam godina kasnije predvoditi Netflixovu seriju EL VECINO.

Nažalost zabuna oko koje se sve vrti ne može da spase nekoliko efektnih gegova i nekoliko tehnički zaista vešto izvedenih scena. Naprosto, to što je Santi Amodeo vizuelno i tehnički solidno izveo celu stvar ne leči njenu suštinsku tupavost i usiljenost.

Reč je o rimejku meksičkog filma iz 2004. godine.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

UBICA NA ODSUSTVU Boška Boškovića iz 1965. godine je koprodukcija Bosna Filma i istočnonemačkog studija DEFA. Priča je smeštena na Sveti Stefan i tiče se ubistva među imućnim stranim turistima.

Iskusni islednik Inspektor Korać i njegov mlađi kolega Zoran Radić dolaze da istraže slučaj i shvataju da se iza ubistva krije veoma kompleksan slučaj lažnog identiteta i ucene jer je jedan od imunih stranaca odbegli nacistički zločinac.

Scenario su pisali reditelj Boško Bošković, naš poznati dramatičar Đorđe Lebović koji se naročito bavio temom Holokausta - i po čijem je komadu reditelj Bošković snimio film NEBESKI ODRED baš na tu temu - i istočnonemački sineasta Egon Gunther. Scenario je idejno veoma zanimljiv, sa nekim efektnim dijaloškim razmenama ali je strukturalno veoma simpplifikovan i bez razvijene paralelne radnje, sa dugim deonicama u kojima se bavi samo jednom grupom likova, usled čega ostavlja utisak formalnog nesklada i što je još problematičnije - daje protagonizam mnogim likovima pa na kraju nije jasno iz čije vizure posmatramo ovu priču.

Etički okvir priče je naizgled jasan - imamo inspektore koji istražuju slučaj, imamo odbeglog nacistu koji sada živi kao ugledni civil i ljude koji ga okružuju i imamo drugog niže rangiranog nacistu luzera koji ga ucenjuje saznanjima o njegovom identitetu. Tu postoje maltene tri etička nivoa, predstavnici zakona, zločinac i ucenjivač koji je na moralnoj lestvici još niži od zločinca, pa je u pogledu protagonizma likova moralo da se povede računa da se zločincu ne da preveliki prostor, a on ga kod Boškovića nažalost dobija.

Pojavljivanjem lika nekadašnjeg saradnika, a koji je moralno još korozivniji od zločinca a bez pojavljivanja žrtve u sličnom obimu i značaju lika, lik ucenjenog naciste ne ostavlja adekvatan utisak.

Glumačka podela je interesantna, Koraća igra Vjekoslav Afrić, Radića Slobodan Cica Perović a Nemce igraju istočnonemački i češki glumci i svaki lik govori na svom jeziku, dakle ne postoji neka treća lingua franca koja bi nosila ceo film.

Boškovićeva režija je arhaična ali korektna, sa atmosferičnom crno-belom fotografijom i razvijenim osećajem sa tenziju u pojedinim scenama duševnog rastrojstva iako u filmu klasične napetosti zapravo nema.

Bošković nije imao bogatu karijeru. Kasnije je sa Konradom Petzoldom, doajenom istočnonemačkog filma ko-režirao jedan vestern sa Gojkom Mitićem i time uzvratio na ovu saradnju.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Pošto smo jutro saznali da Netfliks otkazuje dalji rad na Millarovom Jupiter Legacy - što je ne baš sjajan početak za njegove Millarvworld adaptacije - evo jednog adekvatnog teksta koji diskutuje o tome zašto serija nije bila ni dobra ni potrebna*:

https://www.comicbookherald.com/the-jupiters-legacy-roundtable/

*Disklejmer: seriju nisam gledao a strip mi je jedan od dražih Millarovih "novijih" radove, velikim delom na ime crteža Frenka Kvajtlija.

[crippled_avenger]

U najavi SUPERCROOKSa ne pominju Nacha Vigalonda?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ja nisam video da ga se pominje.

[crippled_avenger]

Kike Maillo je počeo karijeru sa dva dobra i zanimljiva filma EVA i TORO. EVA je bila klasičan primer uspešnog debija, TORO je u sebi imao DNK sophomore slumpa ali to nije bio, međutim A PERFECT ENEMY pokazuje da je ovde Kike Maillo zagrizao više nego što može da savlada.

Ekranizacija romana Amelie Nothomb je po svom karakteru nešto što bi recimo radio Polanski kao svoj minor work, i otvarala je mogućnosti koje su realno manje nego što izgledaju. Kike Maillo je pokušao da napravi vibrantan, maštovit euro-triler koristeći razne kako dramaturške tako i čisto vizuelne tehnike ne bi li dočarao priču o čoveku koji na povratku iz Pariza za Varšavu doživljava misteriozni susret sa mladom ženom sa kojom ga nešto snažno povezuje.

Dramaturgija nije samo tekst, sve je u službi stvaranja drame, i Kike Maillo ne prepušta slučaju ni produkcioni dizajn, ni duel boja i materijala u kadru. Ali onda pravi krupne propuste tako što recimo internacionalni kast glumi na engleskom, a to nikome od njih nije maternji jezik, i to je samo jedan od detalja na kojima film počinje da pada.

U filmu ima puno dijaloga i on je za početak u izgovoru nategnut. Zatim, imamo likove koji prepričavaju događaje i to jednim velikim delom ubija tenziju jer se zapravo pravi dramski sukob desi tek u završnom, trećem činu, kada film više nije u stanju da nas veže.

Veliki preokret koji svemu treba da pruži smisao nije naročito sakriven a što je još gore nije ni onoliko znakovit i snažan koliko se Maillo nadao, i na kraju ovo ostaje jedan glossy euro-triler koji će imati svoje mesto na malom ekranu ali Maillovu karijeru nažalost ne vodi u nekom uzbudljivom smeru.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

XTREMO Daniela Benmayora je prvo kambek ovog rditelj i to pod okriljem Netflixa ,što me je veoma obradovalo jer su posle prvog američkog filma TRACERS izgubio svaki trag potpuno nezasluženo, a potom i zato što je reč o stripovskom martial arts filmu snimljenom u Španiji što nije žanr koji je tamo tradicionalno zastupljen.

Nema sumnje, španske ekipe umeju da snime odličnu akciju, i to se ne dovodi u pitanje, ali XTREMO je film koji je baš martial arts rad a time se oni mnogo ređe bave.

Idejni tvorci filma su kaskaderi, slično serijalu JOHN WICK, s tim što je ovog puta to mnogo više stripovska celina bliska recimo Raimijevom DARKMANu.

Zaplet se tiče grupe mafijaških kuća u Barseloni koje su lepo živele i radile u slozi sve dok se sin jedne kuće nije vratio sa studijskog putovanja u Tokiju gde su ga iskvarile jakuze i to jakuze iz mange, te je odlučio da počisti konkurenciju. Jedan od ljudi koje nije uspeo da ubije bio je najverniji enforcer njegovog oca koji se povlači u ilegalu ali planira osvetu čiju egzekuciju ubrzava poznanstvo sa mladim uličnim dilerom kog šikaniraju goonovi ovog bossa.

Ono što sledi ne donosi mnogo toga novog ali donosi solidno i energično urađenu akciju u stripovskom miljeu, dosta uvrnutih likova, brutalnih situacija itd. Benmayor je uradio sjajan posao u PAINTBALLu i TRACERSu i tu se izdvojio kao veoma vešt egzekutor. XTREMO nije izuzetak s tim što ovde meša razne pristupe, očigledno sa idejom da malo snima film a malo radi showcase za kaskadere ko-autore.

Netflix je postao mesto za tvrde akcijaše, i XTREMO je u pojedinim deonicama jedan od njih, a u pojedinim je vitalan comic book film iako nije baziran na stripu. Međutim, tropi i klišei su tu. Pa ko voli, eto...

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Nicolas Winding Refn je pre četvrt veka pokazao Srbima kako se pravi film o srpskim kriminalcima. Treći deo serijala PUSHER, dan-danas stoji kao jedan od najboljih filmova o Srbima iako je snimljen van Srbiji.

Nasuprot beogradskih hoodova koji imaju protagonizam u JUŽNOM VETRU, Ćeranić smešta svoju priču u rodnu Inđiju i pravi film obeležen lokalnim miljeom. Posao prevoženja robe sa Dragaša sve do Horgoša odvija se u jednoj mikro-sredini u koji svi svakoga znaju, ljudi različitih klasa se mešaju, anonimnosti praktično nema i onda se kriminal mora odvijati kroz specifičnu razmenu svih sa svima.

Glavni junak Mundir je uterivač dugova, njegov zločin je što se u zajednici baziranoj na razmeni usluga bavi naplaćivanjem dugova u novcu, i vodi se kodeksom da on nikome ništa ne duguje i njemu niko ne sme da duguhe. Kada se međutim sticajem okolnosti nađe u situaciji da duguje čoveku kom nikako ne bi smeo, Mundi mora da krši sve svoje principe, i njegov život s druge strane zakona eskalira u smeru u kom se nije nadao.

Prikaz života u Inđiji je vibrantan, prikaz kriminala je veoma ubedljiv jer LIHVARA naseljavaju junaci koji su integralni deo legalnih tokova, samo naprosto oni imaju kapital koji mogu investirati brže i sa manje formalnosti od banaka. Mundir je deo zajednice, čovek kome se potencijalno čak i najpošteniji građanin u nekoj situaciji može obratiti.

S druge strane, kada stvari odu sa one strane zakona, Nemanja Ćeranić i njegov scenarista Strahinja Madžarević osmišljavaju maštovit, ponovo veoma lokalan, socijalno veoma specifičan metod kriminalnog delovanja. Njihova rešenja za razne trope gangsterskog filma kao što su ispiti lojalnosti, uklanjanje tela ili mesta tajnih susreta veoma su domišljata i proističu iz miljea u kome se sve dešava.

Novi, nepotrošeni glumci, u saradnji sa već potvrđenim profesionalcima daju utisak svežine, autentičnosti i nepredvidive energetske razmene i Ćeranić zaslužuju pohvale što različiti profili glumaca i nivoi prepoznatljivosti iz drugih ostvarenja ne proizvode disbalans već sklad.

LIHVAR fundamentalno duguje PUSHERu. Mundir jeste inkarnacija Bodnijinog Frankea, tu nema sumnje, ali može se gledati i bez predzanja o danskom izvorniku.

LIHVAR je snažan bioskopski debi za Nemanju Ćeranića koji se već potvrdio uspešnim kratkim filmovima i visokim profesionalnim nivoom u radu na serijama. Nadam se da je ovo početak jedne upečatljive karijere.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Super, film je uzduž i popreko nahvaljen i baš je dobro da se i u ovako teškoj godini ovako nešto napravilo.

[crippled_avenger]

Marta Nieto je imala neke senzacionalne, suptilne role kao što je recimo Sorogoyenov film MADRE. LA CRIPTA, EL ULTIMO SECRETO je podsetnik da nijedan glumac ipak nema jednostavnu putanju i da rola kao što je MADRE ne znači nužno da su i prethodne bile takve.

LA CRIPTA, EL ULTIMO SECRETO je film koji je bio shelfovan jako dugo, pa i Marta Nieto u njemu izgleda drugačije nego danas, a reč je o jako slabom hororu u kom je sve kliše i sve je jako slabo izvedeno.

Nieto igra učiteljicu koja se vraća u mesto u kom je ranije doživela traumu, i u njemu pronalazi kriptu starog templarskog hrama koji joj otvara mogućnosti za komunikaciju sa onostranim ili tako nešto. Sve u svemu, film Pabla Ibaneza je s razlogom bio sakriven, i njegov izlazak nikome nije doneo koristi.

[crippled_avenger]

DOWNHILL RACER Michaela Ritchieja postavio je skijanje kao sport usamljenika i izgradio zanimljivu psihološku i egzitencijalističku studiju kroz razrađivanje teme kompeticije koja će kasnije biti opsesivan predmet mnogih radova tog autora.

Fransucki film SLALOM Charlene Favier koji je doživeo srpsku premijeru na ovogodišnjem FESTu bavi se skijanjem kroz priču o mladoj devojci koja želi da bude šampionka, potiče iz porodice razvedenih reditelja gde su oboje nekako digli ruke od nje i posvetili se svojoj potrebi za srećom, ostavivši je samu da juri svoj san.

Međutim, pored sporta, ona mora i da ispunjava druge životne uloge a u njima je potpuno usamljena i mora da se snalazi sama. Jedina osoba koja se bavi njom je ambiciozni trener sa kojim ubrzo ulazi u nedoličnu seksualnu vezu.

SLALOM se bavi pričom o sazrevanju glavne junakinje i odnosu trenera i takmičarke ne prilazi iskuljučivo kao priči o seksualnom zlostavljanju, iako naravno možemo zapaziti određene tonove toga, barem utioliko što se kultura dovoljno izmenila da se sada drugačije gleda na te stvari.

Ovo je više priča o (ne)mogućnosti ljubavi nego o iskorišćavanju, ali svakako da tenzični svet aspiranata na vrhunske rezultete stvara jasan utisak da se tom pretis-loncu ne mogu donositi racionalne odluke.

Međutim, aspekt seksualnog iskorišćavanja takmičarke iz pozicije trenera i zloupotreba dinamike moći jeste jedna od tema filma, iako nije jedina, pa verujem da je zbog aktuelnosti ona u prvom planu kod većine gledalaca.

Charleve Favier je snimila izuzetno atmosferičan film, veoma estetizovan kroz fotografiju Yanna Maritauda koji je maksimalno iskoristio sve što nude kako eksterijeri skijališta tako i enterijeri prostora za treninge koji odišu specifičnom atmosfrom privremenosti koja se prenosi i na odnose među junacima.

Sport nije integralni deo ovog filma u smislu da je takmičenje njegova okosnica, ali jeste kao osnov na kom se bazira dinamika moći među likovima, te na neki način ova melodrama govori o sportu mnogo više od raznih hagiografskih naslova.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pomalo je tužno videti kako Renny Harlin pod stare dane zapravo snima jeftiniji knock off SIX UNDERGROUNDa Michaela Baya. Ali, THE MISFITS je upravo to. Posle kineske faze, Harlin se ponovo našao tamo gde trenutno ima para, u Emiratima, na sličnom mestu gde je i Bay operisao u SIX UNDERGROUND i za bitno manji novac snimio film o grupi "dobrotvora" koji kradu od bogatih i pomažu siromašnima.

Ono što je Ryan Reynolds u SIX UNDERGROUND ovde je Pierce Brosnan, a sporednjaci su Tim Roth kao negativac i Nick Cannon i Jamie Cheung kao članovi ekipe. Tim je internacionalan i koncipiran tako da prođe na raznim tržištima.

Harlin je svoje najraskošnije holivudske filmove snimao za velike pare i THE MISFITS želi da zarobi tu vrstu estetike sa bitno manje novca. Harlin je iskusan profesionalac ali krajnji rezultat je za početak "maloekranski". I u redu, i SIX UNDERGROUND je snimljen za mali ekran pa bi opet bio senzacionalan u bioskopu. Nažalost, THE MISFITS mnogo više vajbuje na neku network seriju, a ne na Netflix, pa bi se moglo reći da je na neki način to i krajnji domet ovog rada - emitovanje na "običnoj" televiziji.

Scenario potpisuju dva čoveka od kojih je jedan Kurt Wimmer, pisac koji je imao velikog uspeha pre 10-20 godina, među rezultatima bio mu je i rad na izvanrednom McTiernanovom THOMAS CROWNu u kom je igrao Brosnan. Nažalost, ovo više nisu ta vremena, McTiernan i Harlin nisu na vrhu liste želja u studijima, a ni Wimmer nije tako redovan na A-listi, a umeo je nekada za bljesne.

Nažalost, čitav niz situacija u THE MISFITSu čak i pomalo nelagodno podseća na SIX UNDERGROUND, pa bih rekao da je Wimmer ovde potpisao predložak ispod svog nivoa iako je ovo overall servicable tekst, ali ništa više od toga.

Što se akcije tiče, produkcija se nije baš pretrgla, tako da u stvari ogroman deo filma otpada na banter, pripreme za veliku pljačku i slične konvencionalne situacije. I to je isto negde u duhu network televizije.

Paradoksalno, Harlin se ovim filmom vraća publici koja ga je gledala dok je snimao globalne hitove za Holivud jer je njegov kineski period u suštini ostao potpuno lokalan po dometu. Već sada znamo da je njegov sledeći korak povratak u Finsku. Čini se da će neko vreme Harlin biti ponovo van globalne scene. To je gubitak za fanove ali ako već nema uslove da radi stvari kako treba, možda to i nije loše.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

CAMP DE MACI Eugena Jebeleanua je zanimljivo zamišljen film o gej policajcu koji krije svoju seksualnu orijentaciju od kolega i to ga čini anksioznim u komunikaciji sa ljubavnikom i delom porodice koji ga prihvata.

Kada policija ode da interveniše u bioskopu koji prikazuje queer film i gde je antigej grupacija upala i prekinula projekciju, jedan od gledalaca prepoznaje policajca i ovaj impulsivno reaguje prekoračujući sva pravila upotrebe sile.

Incident pojačava stanje pat-pozicije u bioskopu koji je pod opsadom i glavni junak sve više gubi konce.

Jebeleanu je mogao još sigurnije da vodi ovaj film, i da ovu kamernu dramu učini još snažnijom. Likovi su dobro postavljeni, situacija sa opsadom bioskopa je životna i prepoznatljiva, pa ipak film je sa svim tim elementima mogao postići još više.

Jebeleanu nije uspeo da u dovoljnoj meri uživi kamerne dijaloške situacije koje su okosnica filma, pa na kraju CAMP DE MACI ostaje društveno aktuelniji nego što je estetski zaokružen, naročito na mestima gde se ovakvi incidenti i dalje dešavaju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ENFANT TERRIBLE Oskara Reohlera je zanimljiviji kad se opisuje nego kad se gleda. Reč je o biografskom filmu o Reineru Werneru Fassbinderu snimljenom u Fassovom stilu, znači reatralno, bez mnogo bavljenja punom ubedljivišću filmske slike.

Dakle, film o Fassbinderu kakav bi možda sam Fass snimio.

E sad, gledati takav film u trajanju od 134 minuta je nešto manje interesantno zato što ovakav postupak sprečava verodostojnu isotrijsku rekonstrukciju jer je melodramski eksces takođe značajan deo Fassovog rukopisa, pa tako na kraju imamo jedan arty eksperiment maltene scorseseovskih dimenzija u pogledu obima.

Oskar Roehler je primenio sličan postupak u svom neuspelom filmu o Ferdinandru Marianu, glumcu koji se ogrešio igrajući u filmu JUD SUSS Veita Harlana. Tamo je imao namerno arhaiziran postupak koji je maltene evocirao filmove tog vremena a ovde je još dosledniji u tome.

ENFANT TERRIBLE deluje kao ona prepričavanja lektira pa će svoj život možda imati među studentima koje mrzi da gledaju filmove kad pripremaju ispit iz Istorije filma. No, utisak o ovom filmu će zaista varirati u odnosu na to koliko pojedinačnom gledaocu prija Roehlerov postupak.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EL CAZADOR Marca Bergera je queer triler koji spada u red onih filmova koje sinopsis "proda" na pogrešan način.

Naime, EL CAZADOR je najavljen kao film o momku koji potone u svet gej pornografije u pojedinim sinopsisima i to jeste tačan opis ali strukturalno ovo je ipak nešto drugo. EL CAZADOR kreće kao ljubavna priča o momku koji diskretno sa vršnjacima pokušava da stupi u kontakt predočavajući svoju homoseksualnost, i upoznaje momka sa kojim nalazi nešto za šta misli da je ljubav a u stvari je ucena koja će ga uvuči u maloletničku pornografiju.

Oni koji očekuju da se ovaj film posle prvog čina pretvori u HARDCORE ili 8MM nisu na pravom mestu jer se Berger prevashodno bavi emocijama i suptilnim vidovima manipulacije unutar jedne gej subkulture u mačističkom miljeu Argentine.

Otud možda bi bilo pametnije da je EL CAZADOR najavljen baš onako kako je i glavni junak doživeo u početku.

Za moj ukus EL CAZADOR je mogao biti brži i generalno dinamičniji ali mu se ne može osporiti da je veoma ekspresivan u pogledu atmosfere i prikaza unutrašnjeg života junaka.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je televizijski film Joaquina Oristrella o katalonskom šou bendu La Trinca koji je u danima poznog frankizma umnogome osvežio špansku estradu. U ovom filmu prikazana je njihova biografija na jedan stilizovan način, u formi mjuzikla, istorijski neformalno, sa dosta parodije i preterivanja, i u tom pogledu ovaj naslov ne možemo gledati kao verodostojnu hroniku španskih medija, ali možemo posmatrati kao samoviđenje u produkciji samog benda.

Kasnije su članovi benda postali medijski moguli upravo u domenu šou-programa ušavši u partnerstvo sa holandskom kućom Endemol, pa je njihova produkcija zapravo i proizvela ovaj film.

Frankizam i uticaj katoličke crkve prisutni su u priči jer su članovi La Trince voleli da šokiraju skidanjem na sceni, a jedan od njihovih najspektakularnijih i najskandaloznijih nastupa desio se pred Francovom familijom, kojom prilikom su stekli i obožavateljku a kasnije će se možda ispostaviti i povremenu saučesnicu aristokratkinju Carmen Martinez Bordiu, koju ovde igra Vicky Luengo.

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je zanimljiv televizijski film o istoriji estrade pa i televizije koji temi prilazi relaksirano i prevashodno želi da ostane zabavni program.

[crippled_avenger]

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je televizijski film Joaquina Oristrella o katalonskom šou bendu La Trinca koji je u danima poznog frankizma umnogome osvežio špansku estradu. U ovom filmu prikazana je njihova biografija na jedan stilizovan način, u formi mjuzikla, istorijski neformalno, sa dosta parodije i preterivanja, i u tom pogledu ovaj naslov ne možemo gledati kao verodostojnu hroniku španskih medija, ali možemo posmatrati kao samoviđenje u produkciji samog benda.

Kasnije su članovi benda postali medijski moguli upravo u domenu šou-programa ušavši u partnerstvo sa holandskom kućom Endemol, pa je njihova produkcija zapravo i proizvela ovaj film.

Frankizam i uticaj katoličke crkve prisutni su u priči jer su članovi La Trince voleli da šokiraju skidanjem na sceni, a jedan od njihovih najspektakularnijih i najskandaloznijih nastupa desio se pred Francovom familijom, kojom prilikom su stekli i obožavateljku a kasnije će se možda ispostaviti i povremenu saučesnicu aristokratkinju Carmen Martinez Bordiu, koju ovde igra Vicky Luengo.

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je zanimljiv televizijski film o istoriji estrade pa i televizije koji temi prilazi relaksirano i prevashodno želi da ostane zabavni program.

[crippled_avenger]

KIDS RUN Barbare Ott je nemačka bokserska melodrama koja svakako ne zaslužuje najvišu ocenu ako niste ljibitelj i poznavalac te vrste žanra. Ako jeste, onda vam može prijati nešto svežine koju film donosi u tom realističkom pristupu i činjenici da se dešava u Nemačkoj što je samo po sebi zanimljivi.

Barbara Ott stavlja jači akcenat na socijalnu dimenziju, težak život glavnog junaka koji iz dva neuspela braka ima troje dece a sam po sebi je bauštelac, a po prezimenu Jovanović reklo bi se i da nije baš skroz odatle.

Jedan od načina da zaradi novac mu je i da učestvuje u underground bokserskim mečevima, i kroz te infuzije novca reši mučnu i sivu finansijsku svakodnevicu.

Barbara Ott generalno tretira junakovu situaciju kao jednu nepekidnu socijalnu tenziju, sukob sa svakim oko svega, oskudicu i nerazumevanje na svim nivoima, i u određenom smislu, ovaj film na kraju pokazuje znake krize jer likovi nažalost nemaju neku jasnu liniju sukoba niti putanju kako bi se mogli izvući.

Jedan od naslova koji su nesumnjivo uticali na ovaj film jeste Audiardov DE ROUILLE ET D'OS i u to nema nikakve dileme, ali ovde svakako nema tako jakog autorskog pečata ili jasne ideje oko bilo čega.

Međutim, s druge strane, u fazama kada film evocira klasičnu boksersku melodramu i kada junak pokaže spremnost da preuzme protagonizam u svojoj životnoj i filmskoj priči, tada sve prodiše, i zato domet ovog ostvarenja jeste * * / * * * * ali ja mu ipak dajem * * *.

[crippled_avenger]

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO Davida Jovanovića je koncertni film nastao tokom pandemije, snimljen u ambijentu Fakulteta dramskih umetnosti sa numerama uokvirenim pričom koja smešta sve u fikcionalne šezdesete i snimanje nastupa mladog benda koji se otme kontroli i poremeti plan socijalističkih rukovodilaca koji su imali ideju da tu snime reklamu za lokalno proizvedenu disko kuglu.

Sam dramski aspekt priče nije izrazit i nije presudan, mada film ima jedan bitan shift u raspoloženju negde na prelazu u treći čin. U tom smislu, BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO najviše podseća na one koncertne filmove iz samih početaka rokenrola kao što su je IT'S TRAD, DAD Richarda Lestera kao i neki radovi Gordona Flemynga i Michaela Winnera, gde je dramski okvir pre svega opravdanje za dijegetičko uključivanje muzičkog nastupa.

U tom pogledu scenarista Đorđe Kosić i reditelj David Jovanović postavljaju stvari na veoma old school način i to mi se dopada, naročito jer se tokom oandemije na neki način povratio smisao rokenrol filmu.

Kod nas je bilo koncertnih filmova kao što je Čolićev GORI VATRA, bilo je Lesterovskih egzibicija kao što je serijal HAJDE DA SE VOLIMO ili kasnije SLATKO OD SNOVA, ali ovo je baš throwback na početke kada je rokenrol imao teškoće da dođe do publike.

Sada ponovo imamo okolnost koja čini da rokenrol ne dolazi do ljudi. I samim tim, ponovo je pokrenuto tajno oružje.

Fakultet dramskih umetnosti je odlično iskorišćen kao lokacija. Svirka je energično snimljena a bend je pesme prearanžirao za živo izvođenje tako da u ovom vizuelnom živom albumu dobijamo nešto što je drugačije od običnog LPa (sviraju mahom pesme sa EUFORIJE ali i sa prve ploče OPSESIVNO-POSESIVNI HOSPUL).

Film je snimljen sa dosta entuzijazma, i zaslužuje simpatije i podršku, nezavisno od toga da li volite ovaj bend ili ne.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Čemu ove uvrede, čemu ova poniženja?


The Hitman's Wife's Bodyguard, review: an all-action atrocity edited with a knife and fork

[crippled_avenger]

Čemu ove uvrede, čemu ova poniženja?


The Hitman's Wife's Bodyguard, review: an all-action atrocity edited with a knife and fork

Verujem da će sve biti kako treba. Ameri su slični ali na kraju priznaju da ne mogu da mu odole...

[Meho Krljic]

Prvi je bio veoma prijatan, nema razloga da ne verujemo da će isto biti i sa ovim.

[Meho Krljic]

Mora se priznati da je ovo priličan kulturni šok.







Mislim, Rick and Morty na... Tamilskom? Koji je ovo jezik?

[milan]

I karirani stolnjaci. Mislim, stvarno.

[crippled_avenger]

RETFAERDIGHEDENS RYTTERE Andersa Thomasa Jensena, ključnog scenariste danskog filma u proteklih trideset godina je njegov do sada najzaokruženiji rediteljski rad. Pa ipak, i ovaj spada u red njegovih filmova koji bi tek u nekom disciplinovanijem, recimo holivudskom rimejku dostigli svoj puni potencijal.

Anders Thomas Jensen pravi crnohumorni triler o napadu na voz u danskom gradu koji rezultira smrću i ranjavanjem velikog broja ljudi. Oni koji su preživeli su između ostalih jedan nerd koji se bavi pravljenjem programa koji bi mogao da predviđa događaje na osnovu poznatih podataka kao i ćerka jednog profesionalnog vojnika.

Nerd sa svojim prijateljima stupa u kontakt sa policijom iznoseći teoriju da stradanje u vozu nije bila nesreća već napad, ali kada kod njih naiđe na nerazumevanje obraća se vojniku. Oni zajedno kreću u istragu i kada naslute ko su počinioci počinju sa osvetom.

Anders Thomas Jensen ovde kombinuje niz elemenata i polazišta, ubacje detalje iz bajke, kombinuje woodyallenovsku komediju sa akcionim trilerom i sve to na delove fiunkcioniše na nivou zamisli ali mnogo slabije na nivou realizacije.

Ovah film izazvao je kolektivnu egzaltaciju i čini mi se da je to proisteklo iz toga što se za revenge trilere iz evropskih kinematografija ne primenjuju isti kriterijumi kao na američke. Sasvim sam siguran da bi ovakav neki film u Americi bio odbačen kao neki post-tarantinovski quirkfest, ali u Evropi to prolazi. I u tom smislu, ta ideja da se na jednoj strani nađu ljudi kojima protagonizam u nekakvoj osveti nije blisko habitusu i drugi kojima itekako jeste baš nosi jak holivudski potencijal, naročito u pogledu razrade nekih specifičnih dinamika među likovima.

No, ono što je možda najslabiji segment filma jesu krivci, odnosno banda koju ova ekipa prepozna kao odgovornu za tragediju. Film bi bio mnogo efektniji da je Thomas Anders Jensen promenio Limanov recept iz MR AND MRS SMITH gde se negativci nikada ne vide i ne razrađuju. Ovako su ovde negativci jedno veliko remećenje ritma i opšti višak.

Svakako da će ovaj film jednom delu publike biti oktrovenje, ne bežim od toga, ali to je više utisak koji ostavlja na nivou potencijala nego gotovog rezultata.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Mora se priznati da je ovo priličan kulturni šok.








Mislim, Rick and Morty na... Tamilskom? Koji je ovo jezik?

Čovek izađe u susret fanu i posle mora da se misli...



Čovisli.

[crippled_avenger]

WAX Victora Matellanoa je tipičan primer one amplitude koju srećemo u horor žanru gde se istovremeno mogu dosezati vrhunci sedme umetnosti i neka od njenih najgorih izdanja. Matellano suvereno vlada ovim donjim delom te amplitude tako što je snimio film koji uspeva da skupi skoro sva mesta na kojima horor može poći naopako.

Prvo, Matellano je jedan od onih reditelja koji su krenuli iz fandoma pa je onda on malo fan a malo reditelj. Malo je bitno da slušamo glas Paula Naschyja, malo da vidimo plakate za neke klasike, a malo da kao pratimo priču koja je bukvalno napabirčena od nekih raznoraznih elemenata čija se suština svodi na to da je novinar zatvoren u muzeju voštanih figura koji je pomalo i kuća strave i da se na toj lokaciji tokom snimanja tog stunta pojavljuje ozloglašeni serijski ubica koji je pak omaž raznim likovima, a i on sam je inspirisan je istinitim i filmovanim događajima.

Dakle, ovo je papazjanija koja nije skroz nevešto napravljena, ali nažalost nije napravljena ni dovoljno dobro pa da nas animira nekim bravurama.

[crippled_avenger]

VISITORS je televizijska drama po tekstu Dennisa Pottera, adaptiranom iz pozorišta, snimljen za potrebe serije SCREEN TWO u režiji prekaljenog rutinera Piersa Haggarda koji ostavio dubok trag pre svega na televiziji, a onda pomalo i na filmu gde je imao manje sreće.

Drama govori o britanskom rukovodiocu fabrike hrane koji provodi odmor u Italiji sa svojim američkim gazdom, prema kome ne može da sakrije prezir. Sin američke porodice počinje da naslućuje kako će se sve završiti tragično i mučen je tim slikama, a odnosi između dva alfa-mužjaka postaju sve teži i mučniji.

Haggard ovde operiše sa četiri-pet junaka na jednoj lokaciji sa nekoliko različitih ambijenata. Nije to ništa što već nisu doktorirali kontinentalni reditelji, ali Haggard ovde ipak radi prevashodno za televiziju a Potterov izraz je prevashodno dijaloški, tako da je atmosfera prisutna ali ostaje jedan nivo estetizacije koji se možda još mogao dosegnuti.

Pa ipak, realizacija svega je veoma solidna, i Haggard svemu daje skoro pa film look.

Sam tekst nudi sukob koji je fundamentalno dobro postavljen ali u svojoj eskalaciji ima tendenciju da postane usiljen. Ponekad se čini da je energija junaka da se spore prevelika, kao da nisu ranije imali priliku da je istroše a evidentno je da se znaju dugo.

Ukupno uzev, uz sve nedostatke, ovo svakako spada u prvu klasu televizijskih drama sa jakim autorskim pečatom.