The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Ja se nadam da vidim  tvoj prikaz Haovca ovih dana pošto je moj JAKO pozitivan (videće se u Petak) a ostatak sveta kao da se odjednom pravi da ima više standarde nego što je normalno...

Nisam neki preterani fan Garetha Evansa kao filmadžije na nivou celine, iako mu se mora priznati da je u aspektu bioskopske akcije zaista uveo neke bitne osvežavajuće detalje i praktično izbacio Kima Stamboela, Tima Tjahjantoa i Ika Uwaisa u globalne okvire. Otud, HAVOC je stavljen u grid ali iskreno nikako da mi dođe na red jer mi se obično nešto drugo "radije gleda". Ali, biće, naravno.

[crippled_avenger]

I Spielberg je svoj DUEL inicijalno snimio kao televizijski film. U tom smislu, televizijski koren filma A FIRDAY NIGHT DATE koji je snimio Sidney J. Furie nije neko opravdanje. Međutim, u vreme kada ga je snimio, a to je 2000. godina ili 2001., zavisi od evidencije, ovakvi filmovi su baš zahvaljujuči Spielbergu postali staple A-produkcije.

Dakle, A FRIDAY NIGHT DATE je priča o devojci koju iz incidenta sa napadnim bivšim dečkom spase jedan momak i poveze je kući sa kampusa, da bi ubrzo na autoputu bili napadnuti od strane misterioznog kamioneta sa zatamnjenim staklima.

Devojku igra neobično sugestivno Danielle Brett koja nije napravila nikakvu karijeru i ubzro posle ovoga se njena gluma i okončava, a Casper Van Dien u ulozi njenog spasitelja je kao i uvek acquired taste, i ja nisam fan, ali on je u to vreme bio neki glumac i za svoje standarde je korektan.

Automobilske potere su urađene vrlo korektno i u njima ima neke energije. Nijedna nije antologijska ali su izvedene praktično i ima udaraca lima u lim, ako već nema udaraca lima u meso i u tom pogledu, Furie je u sredini sedme decenije uradio vrlo pristojan posao.

A FRIDAY NIGHT DATE nije film koji mi je proizveo u bilo kom trenutku neki istinski suspense, i razotkrivanje ko je taj ko ih juri mi je umnogome smanjilo utisak pretnje, što proistiće iz scenarija inače redovnog Furiejevog saigrača u ovom periodu.

No, uprkos solidnoj realizaciji, ipak ovde ne mogu reći da se osetio Furiejev stylish postupak. Ovde on ipak ne postiže efekat svojih najboljih dela, ali ovom televizijskom projektu daje dostojanstvenu izvedbu.

[Meho Krljic]

Ja se nadam da vidim  tvoj prikaz Haovca ovih dana pošto je moj JAKO pozitivan (videće se u Petak) a ostatak sveta kao da se odjednom pravi da ima više standarde nego što je normalno...

Nisam neki preterani fan Garetha Evansa kao filmadžije na nivou celine, iako mu se mora priznati da je u aspektu bioskopske akcije zaista uveo neke bitne osvežavajuće detalje i praktično izbacio Kima Stamboela, Tima Tjahjantoa i Ika Uwaisa u globalne okvire. Otud, HAVOC je stavljen u grid ali iskreno nikako da mi dođe na red jer mi se obično nešto drugo "radije gleda". Ali, biće, naravno.

Fer, pošteno. Ćekam!!!!!!!

[crippled_avenger]

1980. godine su izašla dva filma koja je Sidney J. Furie napustio kao reditelj. NIGHT OF THE JUGGLER je sva je prilika režirao više i odmenio ga je prevashodno televizijski reditelj Robert Butler, a JAZZ SINGER je režirao manje i zamenio ga je Richard Fleischer.

Na JUGGLERu je Furie napustio snimanje jer je James Brolin zadobio povredu na snimanju i ono je prekinuto i on se prosto otisnuo dalje, stekavši veoma možnog neprijatelja u tom procesu, tada ipak još uvek u usponu - Arnolda Kopelsona, kasnije veoma moćnog producenta. Drugačiji slučaj je bio na JAZZ SINGERu gde je Furie prepravljao scenario do tačke da se nije znalo šta se snima i šta se zbiva. I njega nije napustio nego je otpušten.

U svakom slučaju, NIGHT OF THE JUGGLER je ekranizacija romana Williama P. McGiverna, i Furie je ovde radio sa doajenom Victorom Kemperom za kamerom, tako da je svemu dao neophodnu vibrantnost jer McGivernov roman je predložak za film potere.

Dakle, JUGGLER je visceralna stvar - iako se u filmu vrlo malo bitnih stvari dešava noću, i ne dešava se sve u jednoj noći, pa je naslov malo misleading. U njemu psihopata koji želi da se osveti moćnom građevinskom magnatu greškom otima ćerku penzionisanog detektiva koji je napustio službu zbog korupcije koju nije tolerisao i ubrzo se sve pretvara u poteru jednog odmetnutog ex-pandura i psihopate koji je oteo dete i vodi je po njujorškim slumovima.

James Brolin je folksy ali i začudno urban kao bivši detektiv koji je sada kamiondžija, ali ne samo da nije izgubio osećaj lovca nego ga je i obogatio apsolutnom nebrigom za bilo kakve procedure.

Uvodna potera kada Brolinov lik pokušava da spreči otmicu je izvanredna, produkciono raskošna i vešto izvedena, uz maksimalno korišćenje njujorških lokacija.

U ovom filmu iz 1980. od te potere pa nadalje malu ali bitnu ulogu striptizete igra poznata porno glumica i aktivistkinja Sharon Mitchell koja je među prvima krenula da se pojavljuje u malim ulogama u mejsntrim filmovima, i koja nas je zadužila nekim od antologijskih porn spoofova osamdesetih među kojima bih izdvojio lični favorit EVERY WHICH WAY SHE CAN, u kom ima upečatljivu scenu sa šibedahom, a po samom naslovu ne treba potceniti ni LOAD WARRIOR koji je imao dva dela.

Film je u suštini baziran na dva osnovna lika i na gradu koji se raspada, i na sporednjacima koji mahom doprinose a ne smetaju. Uvodna potera diže letvicu visoko, i možda je film potom ni ne dostigne ali nikada zapravo ne padne ispod adekvatnog tonusa. Ovo je vrsta filma u kom se nižu set pieceovi i tempo se drži, i Furie odnosno Butler se u tome izvanredno snalaze.

JUGGLER nije veliki film, iako je imao siegelovsku priču i pokušaj friedkinovske izvedbe. Međutim, ni Siegela ni Friedkina na kraju priče nije osramotio. Pokazao je da Furie i Butler sigurno stoje na ramenima divova.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Braćallax i Mehmet su s pravom postavili pitanje kada će institucije početi da rade svoj posao, i kada će Tonino Cripula da se izjasni o filmu HAVOC Garetha Evansa.

Ako imamo u vidu koji je moj generalni stav o Evansovom radu, u smislu da cenim njegov izuzetan doprinos bioskopskoj akciji kroz aktiviranje Ika Uwaisa i omogućavanje da malajsko ludilo Kima Stamboela i Tima Tjahjanta stigne na globalno tržište, ali da njegove filmove ne cenim naročito, i da mislim da je najbolji film tog usmerenja i dalje MILE 22 Petera Berga u kom je operacionalizovana Evansova akcija ali i uklopljena u inovativnu celinu, ni ovaj novi utisak neće biti bitno drugačiji.

HAVOC je jako dugo čekao na premijeru i priča se da se dosta petljalo oko filma ne bi li postao bolji, i u tom smislu završeno delo i pokazuje i ne pokazuje tragove nekih krupnih intervencija. Film je prebrz, ali ne mogu da procenim da li je silom tako nasečen pošto mi deluje da je tako i sniman i da mu taj tempo odgovara.

Štaviše, od teške CGI uvodne autombobilske potere sa policijskim kolima i šleperom punim veš mašina u kojima se transportuje droga, deluje da je Evans želeo da snimi film koji će nam neprekidno nametati kontrolu, i gde ćemo u svakom kadru imati jednu dozu artificijelnosti. Međutim, taman kada nam na krajnje neubedljivom početku nagovesti da će ovo biti nekakav FAST AND THE FURIOUS rip-off, u sledećoj deonici nam kaže da neće već da će to biti neki sub-ayerovski film o detektivu koji nema drage nema druga, a potom da će biti generički triler o korumpiranom gradonačelniku tipa BROKEN CITY, a da će onda ipak biti malajskog ludila i evansovskog akcionog gasa.

I na kraju, od svega ponešto, daje jedno veliko ništa koje umnogome zavisi od toga koliko trpite Toma Hardyja (ja vrlo slabo) i koliko volite Evansa (više ga cenim nego što ga volim).

Ko želi evansovsku akciju, ima je. Ali, koliko god to bizarno zvučalo, u zapadnom miljeu, u Americi konkretno, ona deluje neuverljivo. Naprosto, koncept amorfne rulje negativaca koji nam lakše prolazi na egzotičnim lokacijama, dosta teže prihvatam u Americi. Američki reditelji akcijaša se uostalom prepoznaju po tome koliko dobro vode sporednjake, henchmene i razne disposable assassine. Ovde je akcija iz domena "malajskog ludila" samo sa Amerikancima koji ne deluju ubedljivo u tom gasu i tom načinu borbe.

Evansovsko pražnjenje šaržera u glavu iz blizine i olupavanje čoveka od zid su neke univerzalne vrednosti, i ko je to došao da gleda, toga ima. Ali, ako se uopšte može unositi sumnja u takve civilizacijske tekovine, recimo da u američkom miljeu deluju manje "prirodno":

Setimo se, čak i u svom narativno najzrelijem delu, seriji GANGS OF LONDON, Evans ipak govori o bandama relativno egzotičnog etiniciteta.

Svi ovi nedostaci na stranu, HAVOC se ipak sigurno nalazi na teritoriji "what's there not to like". Na kraju krajeva to je generic cop movie sa dozom evansovske akcije i to obećanje ispunjava.

Međutim, teško je oteti se utisku da su svi umešani u ovo, a pre svega Hardy, na umu ipak imali nešto više.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Svakako kao second opinion preporučujem i Mehmetov tekst,

https://cvecezla.wordpress.com/2025/05/02/film-havoc-gareth-evans-2025/

[Meho Krljic]

Napominjem samo da je dobar deo pripadnika bandi koji ovde stradaju kineskog etniciteta (a da ih actually igraju malajski i indonežanski glumci) tako da nije sve tako crno kao što Cripple kaže   

[crippled_avenger]

Tragom vesti da će Olivia Wilde rimejkovati film SENTIMENTALES Cesca Gaya, ubrzao sam njegov dolazak na dnevni red.

Imajući u vidu koliko Olivia Wilde ima snažan rediteljski rukopis u vizuelnom pogledu, lako mi je da pretpostavim kako iz ovog filma ne planira da preuzme Cescovu estetiku koja je krajnje svedena, a opet znajući čudnjikav scenaristički rukopis koji gaji Rashida Jones koja ga je pisala, i koliko voli da unese fantazije, oniričkog i sl. naslućujem da će i osnovna premisa biti izmenjena.

Mada, ko zna.

SENTIMENTALES je u suštini pozorišni komad u kome četiri lika u praktično realnom vremenu, sa vrlo diskretnim malim elipsama i zanemarljivo malo paralelne radnje organizuju jednu nelagodnu posetu i tokom nje otvaraju masu svojih ličnih problema, ispitujući granice diskrecije, intime i prećutkivanja.

Reč je o komediji sa elementima psihološke melodrame o bračnim odnosima i tekst je pozorišni do tačke neprijatnosti, pa ide čak toliko daleko da unutar svoje dijegeze koketira sa teatralizmom.

U suštini, ideja filmovanog pozorišta postoji od samih početaka filma i ubrzo se ispostavila kao stranputica, međutim, od nje se nikada zapravo nije odustalo.

Naravno, jedno je kad se snimaju filmovi bazirani na pozorišnim dramama - ceo talas nemačkih migrantskih komedija u Holivudu koje je radio Lubitsch bio je baziran na pozorišnim komadima, većina velikih mjuzikala potiče sa scene, dakle nije problem toliko u tekstu kao izvorniku.

Stvar je pre svega u odnosu. Naime, problem je kada film od pozorišta nasledi jedinstvo radnje, i kada nije u stanju da se koristi svojom "bogom danom" mogućnošću elipse.

Nota bene, SENTIMENTALES je i kad je najzanimljiviji jedna ipak trashy španska sex komedija bazirana na verbalnosti i glumcima šmirolozima koji to dobro plasiraju, ALI njen problem je u svom onom paddingu i plumbingu koji se radi ne bi li naši likovi došli do poente.

Te konvencije kojima u polemičkom staromodnom teatru junaci dolaze do poente su nešto čega ne treba da bude u filmu, a ovde je toga i previše.

Film je mali, iako sam tekst ima suštinski naravno ambiciju da progovori o ljudskoj prirodi nije problematično pretenciozan i glumci su dobri.

Čak ga mogu videti kao franšizu slično onom italijanskom filmu koji se sada svuda rimejkuje.

Ali, u suštini to je sve jedno antifilmsko razmišljanje pa je i ovo film pre svega za one koji ne vole filmove ili o njima ne razmišljaju previše. Kako je Olivia Wilde kao autorka sve sem toga, očekujem i filmičniji rezultat.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Guillaume Niclaux je snimio svoj treći film u trilogiji o "otmici" Houellebecqa i njenim posledicama.

U novom filmu, pisac ide da promoviše svoju knjigu na svetkovini posvećenoj njemu na Antilima, i tamo sa dvojicom otmičara koji su mu u međuvremenu postali drugari upada u neke nove nevolje.

Michel Houellebecq se opet bespoštedno šali na svoj račun i ovde igra jednu blago dementnu, hipovigilnu verziju sebe koja u nekoj polusvesti luta kroz život koji vremenom postaje sve složeniji za njega.

Zaplet je jednostavan, u maniru braće Coen ali naravno bez onog intenziteta koji nosi američki film, i u tom jednom neobaveznom štimungu zapravo raznih peripetija ima i previše.

Houellebecq je strašno filmičan u toj svojoj depresiji i ruiniranosti i on čini film, ali Nicloux ništa oko njega ne uspeva da nadgradi dovoljno. I u suštini, posle nekakve high concept ideje da imamo film u kom se ono što je bila prozna intervencija u Houellebecqovim romanima ostvari u novoj formi a to je pojavljivanje njega kao ličnosti, imenom i prezimenom, glavom i bradom, sada imamo ulazak toga svega u neku čudnu dekadenciju.

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ je i dalje film koji vredi videti zbog ovog pisca koji se u njemu iznova dokazuje kao performer, možda više nego kao glumac, a to je onda na kraju krajeva pitanje ukusa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

L'IDEAL je film u kom Frederick Beigbeder ponovo uzima Gasparda Prousta da ga igra njegov alter ego ali ovog puta to je Octave Parango kog je besmrtnim učinio Jean Dujardin u 99 FRANCS.

Kounen je majstor, šta da mu radimo, i njegova ekranizacija je nezaboravna, tako da ovaj film mora da se iznese i sa poređenjem u odnosu na prvi Beigbederov film ali i u odnosu na prvog Parangoa.

Naravno, u poređenju sa 99 FRANCS gubi, ali ko ne bi. No, gubi i u poređenju sa prvom Beigbederovom režijom.

Iako L'IDEAL nije film posle kog bi Beigbeder trebalo da prestane sa režijom, jer u njemu ima itekako šta da se vidi, i ima nekog suštinski dobrog prožimanja estetike Parangoovog imaginarija sa izgledom filma, film pada u nekoliko usljeno grotesknih dijaloških scena koje umnogome degradiraju ostatak koji je vizuelno ekspresivan, maštovit i solidno glumljen.

I u samom romanu bilo je groteske više nego inače i nažalost Beigbeder nije uspeo da je iskontroliše u realizaciji, i iako film nije dug, ima nekih dijaloških situacija koje je mogao da skrati, premda time bi otišao daleko ispod 90 minuta koliko sada traje.

No, film bi bio bolji i to ne bi bila prevelika žrtva.

Nije sasvim tačno reći da je L'IDEAL sat i po u kojih se krije odličan film od 80 minuta, ali svakako se krije bolji.

No, u njemu ipak ima šta da se vidi, i što je najzanimljivije, kao i u prvom, iza svega stoji jedna zapravo humanost i emocija. To nisu mala postignuća za nekoga ko primarno nije reditelj.

L'IDEAL je sophomore slump što karijera pisca koji gostuje na filmu teško može da preživi. Ali, nije ovaj sophomore slump bitno teži od nekih koje su imali reditelji.

* * / * * * *