The Crippled Corner

[Petronije]

Kripl recimo piše uglavnom kraće recenzije, ali on je toliko prekvalifikovan da često ne razumem šta je napisao. Više puta dok čitam njegove kritike, pomislim kako to nisu tekstovi za prosečnog konzumenta već za druge kritičare i ljude koji se na neki način bave filmskom umetnošću. Svakako je nebitno, on se od tih tekstova sigurno neće obogatiti, niti može da živi od njih, tako da ne treba da spušta kriterijume ili da menja stil da bi se prilagodio, bar što se mene tiče.

Što se Mehe, on je tu sve lepo napisao. Tekstovi su mu poduži, i ja recimo često preskačem pasuse kada piše o filmovima koji mi nisu zanimljivi, ali sa druge strane, uživam u njegovim tekstovima kada su o temama koje me zanimaju, i generalno više volim da ga čitam od Kripla. Slično važi i za Lendlorda, stim što sam njega najmanje čitao.

Naravno, dominantan format su video recenzije, koje nisam pogledao 3 u životu, tako da svi mi ovde kolektivno smo zreli za smetlište istorije u tom smislu.

[crippled_avenger]

Hvala puno na lepim rečima.

Elem, baš danas se desila jedna zanimljiva stvar u vezi sa ovim topikom.

Naime, ja nikada nisam imao nameru da postujem igde drugde ali recimo 201x godine se desio neki gubitak podataka, neki apdejt nije bio pravovremen i ja tada odlučim da nastavim da postujem ovde kao na glavnom mestu ali da napravim i Blogspot gde ću to prosto kopirati i računati da je to ono Google, državna firma, sve će nas nadživeti itd.

I tako i krenem, međutim, shvatim da je to jako obiman posao i platim jednog druga da on to uradi, dakle da prenese moje postove odavde na Blogspot, vodeći računa da datumi budu oni koji su i ovde jer je meni to iz nekih mojih razloga jako važno.

Elem, ja zaista Crippled Corner vidim kao svoje najvažnije životno delo, ne samo jer mislim da je on zapravo moj jedini istinski doprinos bilo čemu, već i kao jedan lični podsetnik koji je meni jako važan.

Pre nekog vremena potražim na Blogspotu neki film, kao nema ga. Okej, pomislim, znam da sam ga gledao, znam da sam ga živopisao, možda je to nestalo onomad sa Sagite. Potom drugi, opet je to neki taj period kad je to moglo biti i nema ga, ali odlučim da ipak vidim ima li ga ovde.

I ovde ga IMA.

Danas krenem da proveravam Blogspot i shvatim 2139 postova nestalo.

Svi koji su nestali su pre jula 2014. kada ja sa svog naloga u potpunosti preuzimam kontrolu, ali naizgled bez reda. Negde nema celih godina, negde fale delovi godina.

Krenem da ispitujem i ispostavi se da je drug koristio dva Blogger naloga, i da je jedan u međuvremenu ukinut, i da je preko njega postavio 2139 postova.

Bekap imam, naravno, bekap k'o bekap, ne radi as advertised na toliki broj postova.

Elem, sad smo u fazi pokušaja da uz pomoć AI nekako skupimo tekstove i napravimo bekap koji će raditi, na putu smo da nam uspe.Ako ne uspe, opet ćemo isto, post po post, kopipejst.

Tako da eto, nije slučajno ovaj topik moje glavno mesto.

[crippled_avenger]

Apropo ovoga što govorimo o kritici, ja sam se 2006. povukao iz klasične repertoarske kritike jer sam postao autor i od tada objavljujem više nešto iz domena popularizacije filma. Svejedno, to što sam za osam godina aktivnog rada objavio ostaje najvažnije što sam napravio u javnosti.

Međutim, ovde pišem o filmovima koje gledam iz dva razloga, prvi je zbog sebe, dakle da bih o onome što sam gledao još jednom razmislio i to uobličio u reči i to formulisao u neku pouku za sebe, drugo da bih imao evidenciju i podsetnik. U tom smislu, mislim da je vidljivo kada imam koncentraciju da napišem nešto za čitanje i nešto samo za sebe. I to što je samo za mene je to što je nerazumljivo ili nedorečeno, jer je prosto meni to u datom trenutku bilo sasvim jasno (a kasnije se često ispostavi da nije). E sad, što se ciljne grupe tiče, moj blog realno ne čita niko, slabo je čitan i to su mahom ili ljudi iz struke ili neki baš hardkor filmofili. Međutim, ja ga zapravo dosta čitam jer tu su godine i godine nekog pogledanog materijala i meni to treba za razne stvari, poslovne, lične itd.

I u tom pogledu Crippled Corner kao topik ovde primarno, i kao blog, jesu moje životno delo. I voleo bih da me nadžive bar jedan dan, da znam da će ostati iza mene...

[crippled_avenger]

PRESCHOOL je solidan rediteljski rad Josha Duhamela.

On je i dalje prevashodno glumac, ali u režiji je daleko od gosta i ova porodična komedija smeštena u Britaniji koja govori o dva oca koji se bore za jedno mesto u elitnoj predškolskoj ustanovi i žele pošto-poto da tu smeste svoju decu i usmere ih ka najvišim sferama društva je simpatična i sporadično duhovita.

Međutim, uprkos predanoj igri celog glumačkog ansambla, pre svih britanskog komičara Michael Soche kome je Duhamel diskretno prepustio protagonizam, film nema nešto čime bi se izdigao iznad onoga što mi po definiciji očekujemo od solidne porodične komedije.

E sad, nimalo nije lako dobaciti do ovog nivoa, i tu Duhamel zaslužuje poštovanje, ali filmu nešto fali za gornji dom. Šta je to tačno teško je reći?

Možda zapravo fali veći protagonizam dece, ne nužno jer su deca neophodna u ovoj priči, ali ako ih u njoj nema, kao što ih ovde nema, mogla je biti radikalnija, crnohumornija, možda i bizarnija. Duhamelov film nije ružičast i na granici je filma ove vrste gde ima i dece, ali nedovoljno iskoračuje u onu vrstu gde ih nema a odrasli prave haos.

Ne želim da budem nepravedan prema filmu jer ovo nije neki bland family entertainment ali nije onaj najviši nivo subvertiranja porodičnog filma kakav rade Danny De Vito ili Requa & Ficarra.

Otud ja se tu zaista lomim između * * * i * * 1/2.

Zbog soft spota za Duhamela, onda ipak * * *

[Truman]

I u tom pogledu Crippled Corner kao topik ovde primarno, i kao blog, jesu moje životno delo. I voleo bih da me nadžive bar jedan dan, da znam da će ostati iza mene...

Lepo, ali imaj u vidu da je veća šansa da ćeš ti nadživeti forum nego obrnuto. Tako da ne znam koliko ti je mudro da ti ovaj topik bude životno delo ako u jednom danu može sve da nestane. Primera radi, nedavno sam se baš razočarao kad sam saznao da je jedan od mojih omiljenih foruma (unexplained-mysteries) ugašen. Sve one silne teme i diskusije odoše u nepovrat.

[mac]

U kom tom scenariju bi nestao ovaj forum? Bobana ne zanima zarada od reklama i nema razloga da ga zatvara. Sam forum ne zahteva neke velike pare. U najgorem slučaju ako Bobana uhvati neko ludilo zakk ima bekap foruma i može da ga klonira, u manje gorem slučaju možemo da otkupimo forum od Bobana. Morali bismo svi da pocrkamo da bi i sam forum umro. Što nam naravno ne gine jednom, ali ne uskoro.

[crippled_avenger]

I u tom pogledu Crippled Corner kao topik ovde primarno, i kao blog, jesu moje životno delo. I voleo bih da me nadžive bar jedan dan, da znam da će ostati iza mene...

Lepo, ali imaj u vidu da je veća šansa da ćeš ti nadživeti forum nego obrnuto. Tako da ne znam koliko ti je mudro da ti ovaj topik bude životno delo ako u jednom danu može sve da nestane. Primera radi, nedavno sam se baš razočarao kad sam saznao da je jedan od mojih omiljenih foruma (unexplained-mysteries) ugašen. Sve one silne teme i diskusije odoše u nepovrat.

Pa zato sam kopirao na Blogpost, računam Google, državna firma... Ali nikad ne znaš...

[Domino Fluks]

Eto, baš htedoh da skrenem pažnju na ovo što je mac napisao.

Nije ovaj forum dovoljno pouzdano mesto da sadrži bilo čije životno delo. Nikad se ne zna šta donosi dan, a šta noć.

U suštini, svi ovde odavno pišemo na kredit, pošto svi vidimo da Bobanu ovo mesto baš mnogo i ne treba. Verovatno je i sama činjenica da sve ovo funkcioniše toliko dugo praktično bez njega posledica njegove velike ljubaznosti i čovekoljublja.

[Meho Krljic]

Statistički gledano Sagita jeste stabilnija i dugovečnija od velikog broja drugih, jelte, "platformi" na internetu. Plus, nema enšitifijacije. Zato su svi moji tekstovi i ovde. Ali stoji i to da će možda u nekom momentu biti potrebno da se dogovorimo da od Bobana otkupimo forum, kad njemu bude dosta svega, kako bi se legat sačuvao za naredne generacije.

[tomat]

Truman da otkupi, najmlađi je od preživelih, najduže će nositi baklju

[Domino Fluks]

Prvo, svaka čast Kriplu, ali ovo Boban uopšte i ne čita. Džaba ovde priča o budućnosti sajta. Možda najbolje na PM, direktno.

Drugo, sajt verovatno i dalje služi kao reklama za knjižaru. Tako da mu u ovom trenutku sigurno radi posao, na neki način i kakogod. Verovatno će situacija dramatično promeniti tek ako batali knjižaru. Verovatno su knjižara i sajt "tied in deal".

Treće, ne bih se iznenadio da čovek ima svoje planove za budućnost sajta (i foruma). Jeste nama neizvesno, ali s druge strane malo je previše neučtivo da mu mi kao fraj gosti nešto namećemo. Zato treba biti vrlo obazriv i diplomatičan oko ponuda. Čisto kao izražavanje zabrinutosti i skupljanje informacija o eventualnim planovima ili nepostojanju istih.

[Truman]

U kom tom scenariju bi nestao ovaj forum? Bobana ne zanima zarada od reklama i nema razloga da ga zatvara. Sam forum ne zahteva neke velike pare. U najgorem slučaju ako Bobana uhvati neko ludilo zakk ima bekap foruma i može da ga klonira, u manje gorem slučaju možemo da otkupimo forum od Bobana. Morali bismo svi da pocrkamo da bi i sam forum umro. Što nam naravno ne gine jednom, ali ne uskoro.

Nisam želeo ništa da insinuiram ali crippled je dosta mlađi čovek od Bobana...

[Domino Fluks]

U kom tom scenariju bi nestao ovaj forum? Bobana ne zanima zarada od reklama i nema razloga da ga zatvara. Sam forum ne zahteva neke velike pare. U najgorem slučaju ako Bobana uhvati neko ludilo zakk ima bekap foruma i može da ga klonira, u manje gorem slučaju možemo da otkupimo forum od Bobana. Morali bismo svi da pocrkamo da bi i sam forum umro. Što nam naravno ne gine jednom, ali ne uskoro.

Nisam želeo ništa da insinuiram ali crippled je dosta mlađi čovek od Bobana...

Možeš biti mlađi koliko god hoćeš, ali bukvalno ti Boban nikad neće prodati forum s ovakvim stavom i nedostatkom empatije... just sayin'...

[crippled_avenger]

& SONS je ekranizacija romana Davida Gilberta u kojoj je Pablo Trapero pokazao kako bi izgledao vrhunski film Miše Radivojevića snimljen po prozi Borislava Pekića.

Ivan Velisavljević je izvanredno pisao o Mišinim filmovima koji se bave pozicijom intelektualca u jugoslovenskom društvu, i ovo je film o intelektualcima iz jedne problematične porodice velikog literarnog genija, izvedena u formi komične melodrame sa suptilnom crtom naučne fantastike u sebi, kojom je Gilbert od Franzenovog naslednika na polju američke realističke proze uveo jedan pynchonovski detalj i time na neki način priznao poraz proznog realizma kojim se dotle sa uspehom bavio.

U samoj strukturi, reč je o drami koja se odvija u relativno suženom broju lokacija, ali i u nešto širem dramskom vremenu, koja kroz Traperov izuzetno vibrantan i visceralan vizuelni koncept postaje veoma kinestetična, iako se suštinski kreće kroz mahom verbalizovane konflikte na temu porodične traume.

Ali, u tom pogledu, Trapero baš kao i Miša Radivojević specifičnim osećajem za vizuelno uspeva da prevaziđe verbalni okvir, a da onda i ono što je neizbežno verbalno i gde reditelj nema kud, izvede izuzetno ekspresivno.

Ovaj film je energičan, atmosferičan i zaista je dignut na viši nivo kroz rediteljsku izvedbu. Sam scenario koji potpisuju reditelj i Sarah Polley je veoma solidan, ali mogao je rezultirati mirnijim, akademskijim filmom i dati dobar ishod. Međutim, energija koju je doneo Trapero je izvanredna, i kada se spoji sa ikoničnim ambijentima i situacijama gde se sve odvija, a to je Britanija (za razliku od Njujorka u romanu) ovo postaje nešto izuzetno snažno.

Bill Nighy u glavnoj ulozi je bolji nego inače, na neki način bolji nego ikad, jer iskoračuje iz tog stiffuppelipperyja kojim je sebe pretvorio u britanskog Billa Murraya. Noah Jupe je sjajno pojačanje i stabilno gradi karijeru dok su Johnny Flynn i George Mackay podjednako dobri s tim što Flynn proširuje područje borbe a Mackay se sigurno snalazi tamo gde obično i jeste.

& SONS nažalost nije galvanizovao kritiku na način na koji bi trebalo, velikim delom zato što filmove o intelektualcima mahom vole da gledaju glupaci pa je ovo što pravi Trapero njima ipak bilo prezahtevno.

No, ako uzmemo sve u obzir, & SONS je voleli temu ili ne, pre svega rediteljski masterclass na temu kako se vizuelnost, energija i dobar ukus primenjuju na nešto što se obično realizuje na drugačiji i nedovoljno kreativan način, u iluziji da akcenat filma treba da bude na nefilmskim aspektima izraza.

Trapero je ovde poštovao i literarnost i verbalnost i glumačke bravure ali iz toga i oko toga je napravio film koji diže punim plućima i živi punom snagom.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Adam Wingard i dalje ne uspeva da snimi dobar film (premda nisam gledao baš sve što je snimio) međutim s godinama postaje sve samouvereniji što samim tim daje tragikomičniji rezultat.

ONSLAUGHT je film koji on snima za A24 posle velike prilike koju mu je dao Warner da snima njihov Monsterverse film, potpuno neočekivano i niotkuda. Tako da Wingard ovde dolazi naročito raspoložen da iskoristi svu slobodu koju mu nude indie uslovi.

I, u određenom smislu, ja mogu da shvatim šta je on hteo da napravi, ali teško da to ima smisla ovako kako je on to izveo.

ONSLAUGHT izgleda kao neki rip-off UNIVERSAL SOLDIERa koji je 1995. snimio recimo Fred Olen Ray, ali izveden u maniru Nicolasa Windinga Refna, odnosno pokušaj da se potpuni B a zapravo C ugođaj pretvori u art.

I sad ovo što ja opisujem nije nikakva persiflaža, nije ovo nikakvo preterivanje, pokušaj da se izgradi apsurd ili nekakav spoj nespojivog za potrebe komentara.

Ovo je zapravo to, i mislim da bi Wingard to potvrdio. Pokušaji da se ovaj film objasni kao referenca na akcioni film osamdesetih nije tačna, jer izmeštanje jednog potencijalnog žanrovskog spektakla van grada, u pustoš jeste jedan od načina kako se od kad je sveta i veka snimao B film u Americi. BLADE RUNNER u gradu budućnosti je skup, isto to u pustinji je iznenađujuće jeftino.

Tako i sam UNIVERSAL SOLDIER kreće scenom iz Vijetnama, onda ima jednu high tech akcionu scenu u nekom skupom high tech ambijentu, da bi se kasnije i on preselio malo u pustinje i neke country western ambijente gde pravi "uštede".

U ONSLAUGHTu, imamo jako puno 80s send upova, sa facama kao što su Biehn i Veljohnson u podeli, i u ulogama koje su iznenađujuće velike, naročito za legendarnog policajca iz DIE HARDa. Ipak, Adria Arjona je glavna junakinja, pulpy ratna veteranka koja živi u trailer parku sa drugim veteranima gde će put navesti nekoliko universal soldiera koje je reanimirao dekadentni poluživi nacistički naučnik upošljen u SAD, kog igra Dan Stevens pod teškom maskom.

Scena u kojoj se pulpy naučnik uvodi je čalićevska i Wingard verovatno namerno okreće sve na treš i šalu ali ukupno uzev, ONSLAUGHT ne funkcioniše kao satira žanra.

On fiunkcioniše kao film koji na malo tehnički ambiciozniji način simulira mid-90s rip-offove uspelih akcijaša, i pokazuje nam kako bi Wynorski i Olen Ray izgledali da su mogli da snimaju sa savremenom tehnikom i sa više para.

I to bi bilo u redu kada ne bi bilo besmisleno jer Wynorski i Olen Ray su reditelji koji imaju i dignitet pa i veštinu upravo u tim okvirima teškog exploitationa i šparanja, i kada se to radi sa većim parama postaje kič i postaje besmisleno.

Wingard nema ideju šta sa tim želi da postigne, i to je osnovni problem. U redu, lepo je da je gledao filmove te vrste i da ih se rado seća. Ali, da li je ta emocija dovoljna da pridobije nekoga kao što sam ja koji sam koliko pre neki dan reprizirao DEMOLITION HIGH i njegov nastavak?

Apsolutno ne. Jer to su filmovi koji imaju svoj integritet i nose se sa svojom mukom kako znaju i umeju, i dobri su onoliko koliko mogu. ONSLAUGHT je s druge strane jedno iživljavanje u kome se pulp kao pribežište onih koji nemaju para i moraju da se oslone na senzacionalizam i da se kače na tuđi marketing, podiže na nivo nekakvog arta i mejnstrima u isto vreme.

U tom smislu, Wingardov film pored toga što je bezveze kad se gleda, poguban je i kad se o njemu malo razmisli.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nebojše Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

TT SINDROM na retrospektivi balkanskog horora na solunskom festivalu.

https://filmfestival.gr/en/newsroom/news/67o-fk8-balkan-horror-ena-megalo-afierwma-stis-stoixeiwmenes-geitonies-twn-balkaniwn/

[crippled_avenger]

DREAMQUIL je pretenciozan i nažalost ne naročito dobro izveden film Alex Prager, o ženi koja odlučuje da u bliskoj budućnosti, kada depresivnu svakodnevicu u ekološki devastiranom svetu ljudi prekraćuju u AI simulacijama, ode malo da odmori od braka koji je ušao u krizu.

Kada se vrati nazad, shvata da ju je zamenila njena robotska kopija, koja je kao poboljšana verzija nje i koja deluje da je malevolentna i da nije baš samo "oživljena" lutka sa AI softverom.

Elizabeth Banks igra i ženu i robota, John C. Reilly je tu kao muž ali materijal je daleko ispod njihovog nivoa.

Ovaj film u kom je idila stvorena kao život u zatvorenom negde po mustri pedesetih, naravno nije ni blizu estetizacije jednog DON'T WORRY DARLING, niti nekih "svesnih" referenci u filmu kao što je STEPFORD WIVES. U vizuelnom pogledu, Prager kao vizuelni tip, ponajviše podbacuje i sve ovo liči na one neke poluunderground filmove osamdesetih sa Debbie Harry, samo sada već jako bajato.

Ukupno uzev, DREAMQUIL nije ni planirao da nas impresionira na nivou priče, pa mu u tom pogledu ne bih prebacivao previše njenu nedorečenost, osrednjost i preokrete koji se vide izdaleka. Ali, ono što jeste bio cilj su estetizacija i atmosfera, pa i glumački showcase. Uprkos okupljenim imenima, da ne kažem zvezdama, DREAMQUIL u tome najdramatičnije promašuje.

[crippled_avenger]

Od dvojice mojih švedskih štićenika bliskoistočnog porekla, Tarik Saleh je uspeo da napravi ozbiljnu karijeru, a Babak Najafi je krenuo u Holivud pa se to nije razvijalo očekivanim putem i njegov novi film je klasičan DTV, doduše sa prestižnim glumcima.

Dennis Quaid igra glavnu ulogu u filmu koji je svojevrsni rip-off LEONa, a Leon lično se pojavljuje u liku Jeana Renoa kao njegovog sidekicka. I tu se manje-više i završava upotrebljivost Jeana Renoa koji je ovde nažalost jedan tromi starac koji ničim sem svojom minulom filmografijom nije doprinosio.

S druge strane, Dennis Quaid je u punoj snazi i prilazi ovoj ulozi sa punim angažmanom, želeći da od ovoga svega napravi svoj TAKEN. I Babak Najafi je zajedno sa njim prilično nadahnut, iako film sam po sebi nije baš savršeno sklopljen, pre svega u postprodukciji.

Međutim, Quaid i Najafi se trude i napravili su film koji pokušava da prevaziđe svoja ograničenja. I oni su uradili dosta. Međutim, malo produkcija, a još više postprodukcija izmakli su ovom filmu bioskopski look.

Njemu svakako ne doprinosi i pomenuti Jean Reno.

Međutim, scenario među čijim autorima je i reditelj Eran Creevy koji je danas možda i jače ime od Najafija (po mom mišljenju, nezasluženo) nudi jedan sveden i dobro postavljen konflikt na tragu LEONa, koji sa Bessonovim filmom deli osnovni zaplet - imamo negativca koji je korumpirani policajac i mora da ukloni devojčicu koja je svedok njegovog kriminalnog delovanja. Razlika je samo što je ona svedočila ubistvu koje počini njen zaštitnik, i u okviru toga nečemu što ugrožava policajca.

U tom pogledu, Renoov angažman praktično legitimiše toliko oslanjanje na LEONa jer bi bez njega to bilo precipirano kao rip-off a ne omaž.

Quaid je učinio sve što treba da bi dobio svoj TAKEN. Najafi mu je izašao u susret ali ukupno uzev, produkcija to nije skroz ispratila. Međutim, dobili smo ozbiljan DTV koji može na dosta mesta da overi bioskop.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Malo drobljenja o tome ko je stavio SF u SFRJ.

https://vreme.com/mozaik/sta-bi-bilo-kad-bi-bilo-sa-sfrj/

[crippled_avenger]

COME WITH ME je nenametljiv ali solidan indie psihološki triler s elementima problemskog filma, o frustriranom radniku koji nalazi objašnjenje za svoje probleme u radijskim emisijama desnog gurua koji nudi populistička razmatranja svega, najpre laži kojima sistem drži običnog čoveka u problemu.

Film prikazuje ljude ophrvane svakodnevnim problemima koji sa njima ne mogu da se nose i postaju plodno tle za sejanje raznih manipulacija čiju cenu na kraju oni plaćaju.

Aaron Harvey snima jedan nenametljiv film, bez senzacionalizma. Onaj ko za ovaj film kaže da "nije ništa posebno" neće mnogo pogrešiti. Ali upravo u tom jednom svakodnevnom, naizgledom prozaičnom dešavanju gde ni radio guru nije superzli rasistički genije, gde ni glavni junak ne uzme veštačko đubrivo da digne u vazduh zgradu, ali gde svi oni zajedno greju atmosferu na plotni dok se ne završi tragedijom, imamo jedan vrlo dobar problemski rad.

COME WITH ME nije ideološki ambivalentan kao MANIFEST WEST, i objektivno nije ni približno emotivno snažan. Međutim, spada u sličan red rekao bih iskreno zabrinuth socijalnih filmova o tome kako se ljude otuđe od okoline, jer se ne snalaze u sistemu i upadaju u vrtlog koji ih vodi ka tragediji, uz puno razumevanje šta ih je odbilo od postuliranih institucija itd.

Theo Rossi je izvanredan u glavnoj ulozi i ovaj film služi kao još jedan showcase da zacementira ono što smo odavno znali o njemu, a to je da može da iznese jedan ozbiljan film. Možda ovaj naslov nije imao taj uspeh koji je potreban da Rossi dobije željenu studiju izvodljivosti, ali svakako ima nešto reprezentativno da pokaže. Mnogi će sve ovo možda manje ceniti nego ja, ali teško da bi ga iko vrednovao sa manje od * * 1/2.

* * * / * * * *

[Васа С. Тајчић]

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nebojše Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM.

* * / * * * *

Ненад

[crippled_avenger]

Tako je. Nenad Jovičić.

[crippled_avenger]

U dokumentarnom filmu CUCHILLO DE PALO dotaknuta je tema homoseksualnosti u Paragvaju, kao jedna od traumatičnih tema tamošnje diktature. U 45 godina Stroessnerove vladavine, pojavila su se dva zločina koja su poslužila za kažnjavanje LGBT manjine.

Prvi među njima je zločin tzv. 108rice, odnosno misteriozno ubistvo radio DJa, pevača i impresarija Bernarda Arande koji je pronađen spaljen u svom stanu i posle kog je krenulo masovno hapšenje homoseksualaca jer se sumnjalo da je reč o zločinu iz strasti. Tom prilikom okupljeno je ravno 108 homoseksualaca, privedeno i promptno autovano.

U filmu NARCISO reditelj Marcelo Martinessi fikcionalizuje Bernardov slučaj kroz priču o Narcisu Arevalosu, njegovoj fikcionalnoj verziji i njegovom vajbovanju u biseksualnom miljeu prikrivenih asunsionskih homoseksualaca.

Ni Martinessi, kao ni homofobna vlast tadašnjeg Paragvaja, ne dotiče osnovnu gej priču tog vremena, Stroessnerovog sina Gustava, čuveke "Pukovnikovice", koji je iako pukovnik vazduhoplovstva važio za razvratnog homoseksualca, pa u urbanim legendama i povezivan sa smrću četrnaestogodišnjeg dečaka 1982. godine, što je bio povod za drugi pogrom nad homoseksualcima.

Bez Gustava, NARCISO ostaje jedna solidna, vizuelno veoma lepo izvedena, energična fusnota iz istorije gej pokreta ali i rokenrola u Južnoj Americi, kako je u konzervativnoj, seksualno represivnoj sredini, jedan harizmatičan mlad čovek pun seksualne energije koja je privlačila i žene i muškarce uspeo da je kanališe u nešto presleyevsko, u jednu formu oslobađanja, iako on na kraju nije uspeo da se oslobodi, kao što je njegova smrt dovela do još veće represije i potiskivanja.

Martinessi fikcionalizuje priču da bi mogao da se opusti u prikazu glavnog junaka i ljudi koji ga okružuju i stvara jednu zanimljivu celinu, koja nažalost u pogledu same teorije o tome ko je zapravo ubio Arandu i stoji li nešto mračnije iza toga, ostaje unekoliko nedorečeno.

Međutim, priča o jednom neobičnom seks simbolu, a rani rokenrol jeste vreme seks simbola je uspešno izvedena, i ovo jeste u tom pogledu ne samo bitan paragvajski queer film već i rokenrol film.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Kao producent filma MATCHBOX THE MOVIE uz Davida Ellisona ispred Skydancea potpisan je i Ynon Kreiz, CEO Mattela koji će sada sa Ellisonom voditi Skydance kao medijski gigant u kom su skupljeni Warner i Paramount i sve što uz njih ide.

Ynon Kreiz je čovek koji ima ogromno iskustvo u medijima pre nego što je počeo da radi za Mattel kao čuvenu imperiju proizvođača igračaka i ta sinergija igračaka i medija koji naratizuju način igranja sa njime i prave priče u koje se uklapaju njihovi proizvodi jedna je od bitnih stvari u modernom Holivudu.

Koliko god da je meni film BARBIE sa svojim silnim Wokeizmom bio problematičan, ipak je taj film bio "nešto". Daleko od masterpisa kakav su Lord i Miller osmislili za Lego kockice, ali i daleko od onoga kako je GI JOE oživljen kao franšiza prvo kod Sommersa posle kod Schwendtkea. Međutim, MATCHBOX THE MOVIE je jedno veliko ništa.

Kao dete sam od svih autića najviše voleo upravo Matchbox i još uvek imam neke od njih. I uprkos tome što su oni dolazili naravno u nekim kolekcijama, setovima i sl. obično sam ih kupovao odnosno kupovali su mi ih pojedinačno, naprosto zanimali su me određeni modeli autobombila. I nikada nisam razmišljao o tome da oko njih treba da se gradi neki narativ.

Međutim, ako hoćeš da snimiš film o tome onda mora da bude neki narativ, istina, i David Coggeshall koji je u prvom FAMILY PLANu sa Markom Wahlbergom jako dobro osvežio relativno generic TRUE LIES format priče o tati za kog se ispostavlja da je nešto mnogo opasnije i uzbudljivije, angažovan je da to napravi. I on je onda napravio jednu generic parafrazu TRUE LIESa, opet, sa elementima FAST AND THE FURIOUS.

Sve je režirao Sam Hargrave, znači ima zanimljive akcije, i ima je dosta jer ima dosta akcije kao takve, ali procentualno, zapravo one koja je dobra nema baš toliko koliko bismo očekivali od njega. Kada akcija postane nasilna, a ikao nema krvi ima ovde dosta veoma brutalnog vehicular mayhema, nažalost postaje nam jasno da mu akciona komedija ne ide od ruke, i da se bolje snalazi u nekim intenzivnijim prizorima što iskreno ovaj film čini dosta neprikladnim za ciljnu grupu, a to su pretpostavljam ipak deca i mladi.

Film je s jedne strane generic i infantilan, ali s druge je previše ozbiljan u načinu na koji prilazi temi, a temu je pritom u celosti promašio i ne vidim ni jedan razlog zašto je ovakav generic akcioni triler okvir u kom se ispoljavaju Matchbox autići. Prvo, ima jako mnogo akcije u kojoj nema vozila. U redu, završni set piece svakako ima u sebi i tu automobilsku dimenziju ali neki je zapravo nemaju. Ima pucnjave, ima tuče, ima raznih stvari i ništa što asociram sa Matchboxom nema mnogo protagonizma.

Naravno, stvar koja ujedinjuje glavne junake jeste da su oni kao deca bili Matchbox Gang i igrali se autićima, ali to ih ipak nije fundamentalno usmerilo ka tome da se jednog dana bave generic situacijom krađe nuklearnog oružja od strane odmetnutih operativaca CIAe koji žele da izazovu globalni konflikt.

John Cena je krenuo kod Rennyja u 12 ROUNDS i negde u to vreme u filmu MARINE. U međuvremenu izgradio je zanimljiv portfolio i otvorio je aktivnosti u više žanrova ali ovaj film uprkos brendu koji nosi u naslovu je na jedan loš način podsetio na to kako izgleda franchise fatigue. Iako, ovaj film (još) nije franšiza, Cena na neki način jeste i u ovom filmu na veoma loš način osećamo da stalno radi "ono svoje". A to je delikatan balans, ta tačka kada glumac od žanrovskog specijaliste i ikone, postane neko ko se ponavlja. Svakako da i sam kvalitet i ton filma utiču na to, a MATCHBOX MOVIE je po svakom od tih kriterijuma krajnje neuralgičan.

Stoga, ovo je film gde je ogroman trud i prilično veliki novac uložen u nešto što je besmisleno.

Ellison je uvek bio zastupnik holivufskog spektakla, još dok je bio samo finansijer, i MATCHBOX MOVIE jeste to spolja gledano, ali iznutra, on stoji na suprotnom polu u odnosu na recimo MAYDAY iste producentske ekipe koja je jako dobro smislila na koji način da se poigra sa hladnoratovskom akcionom komedijom. Ovde je nažalost promašena tema na jedan nemaštovit način, a talenat i sredstva su straćeni.

[crippled_avenger]

Od Shin Sang-okovog PULGASARIja preko Bongovog HOSTa do Na Hong-jinovog HOPEa, možemo pratiti razvoj creature featurea u korejskom filmu.

Kim Jong Il je u PULGASARIju hteo da napravi svoj kaiju film u kom će prikazati borbu korejskog seljaka protiv tlačitelja uz pomoć stvaranja mitskog bića koje se kao kaiju obračunava da despotima ali se na kraju okreće protiv tvoraca i mora biti uništeno. Zadatak je poverio kidnapovanom južnokorejskom doajenu i japanskim tehničarima koji su takođe strahovali da će biti oteti ali očekivani globalni uspeh je izaostao iako se Kim nadao fenomenu lucasovskih razmera.

Bong je snimio masterpis HOST u kom je osudio američko prisustvo na korejskom poluostrvu u kom je kaiju nastao trovanjem reke Han, i njegovim povratkom kao traume iz vremena terora i diktatur među rezignirane revolucionare u sadašnjosti gde ih sve to iznova aktivira. Bio je to spektakl koji je nanovo potvrdio Bongovu veštinu kao reditelja svetskog nivoa, i film koji je vrlo uspešno integrisao ideologiju i prvoklasnu žanrovsku i bioskopsku izvedbu.

HOPE Na Hong-jina je film reditelja koji, što se mene tiče, do sada nije uspeo da iskorači iz zanimljivog u dobar film. Iako ne mogu osporiti da je u svoja dva prethodna celovečernja rada imao sve predispozicije da napravi nešto odlično jer je imao zanimljiv osnov, gubio se u razradi priče, digresijama, vrćenjima u krug i ono što je najvažnije, u svom prethodnom filmu precenio je sposobnost publike da bude dva i po sata u jednom specifičnom pomerenom stanju koje iziskuje snoliki triler. Imam dosta primedaba na autore koji se komotno ponašaju prema svojim gledaocima i njihovom strpljenju, a Na Hong-jin je jedan od njih. Potcenjujući faktor trajanja filma kao deo umetničkog izraza, Na Hong-jin je umnogome kompromitovao ono što je zapravo bilo dobro u njegovim filmovima ranije i udaljavao je celinu od formalnog sklada koji čini "dobar film".

U pogledu sklada, čak je i novi dosta raspadnuti Bongov MICKEY 17 sa svim svojim nedostacima, bolji od HOPEa. Međutim, HOPE je ukupno uzev bolji film jer ima impresivnijih scena i ima uspeliju atmosferu.

HOPE u svoja dva i po sata u suštini jeste creature feature sa relativnim jedinstvom mesta i vremena, pa i radnje na neki način, ali opet to ne znači da se i u tome ne može otići u digresiju. Naravno, Na Hong-jinu je digresija omiljeni vid izražavanja i to jeste deo njegovog postupka, ali u ovom filmu je dovedena do paroksizma jer više nema naročitog narativnog osnova za nju sem usiljenog usporavanja i produžavanja situacija.

U tom pogledu, on inače u jednom visokooktanskom filmu dosta slow burnuje, da bi onda nagazio gas i ušao u jak intenzitet i to je dinamika filma, to je smenjivanje intervala i akcenata i to je u redu. Ali, onda film ode u jednu irelevantnost baveći se stvarima za koje ne treba biti ortodoksni akademski gledalac (što ja nesporno jesam) pa konstatovati da je to koješta.

Međutim, čisti tehnički i kinestetički landgrab creature feature akcije, kad se ona dešava, a ima je dosta je izvanredan. Ovo je skup film iz kinematografije koja je iznedrila HOSTa i to se vidi. Kada krene da se dešava taj deo, Na Hong-jin svemu prilazi i sa dosta veštine i sa smislom za humor. Film nije tehnološki bitno ubedljiviji od 20 godina starijeg HOSTa, što je verovatno umnogome stvar i režije, ali je u pogledu energije negde na nivou scena tog tipa iz tog filma.

Međutim, i sama geneza monstruma sa kojima se meštani bore (u epohi čija znakovitost mi izmiče, to su recimo neke osamdesete, ne pre toga, najkasnije rane devedesete) je jedno veliko ništa, i nažalost, film nema u tom pogledu meni čitljivu idejnost. Ne kažem da je ona nužna ali ako gledamo PULGASARI i HOST onda je ovo film koji se savršeno uklapa u stav ovogodišnjeg FESTa na kom je prikazan da u njemu nema politike. Ako su to osamdesete onda je to vreme jačeg antikomunizma, i onda blizina DMZ na koju se aludira jer su okruženi minskim poljem, dobija drugi predznak, premda tenzije daleko od toga da su prošle na tim prostorima do danas.

U svakom slučaju, monstrumi su mi bili razočaranje, naročito jer prvi trenutak "ljudske" konekcije sa monstrumom mi je obećavao nešto potentnije od onoga što smo na kraju dobili.

Nemam ništa protiv, ne naročito originalnog dolaska monstruma u naš svet. OAK STREET je pokazao kako to može da se fenomenalno uradi ne sa minimumom već i bez objašnjavanja, ali OAK STREET je film koji ima barem amblinovski porodični smisao.

HOPE je film koji u svom formatu, pa i mestom na kanskom festivalu ipak pretenduje da je elitni filmmaking ali realno nije. On je nedostojni naslednik Bongovog masterpisa koji doduše barem spolja podseća na njega i zato je to i dalje u domenu dobrog filma.

Ali, u kontekstu autorovog opusa, možda jeste problem zapravo to što je ovo njegov nesumnjivo najbolji film kao celina ali i njegov najmanje zanimljiv film u postavci, i to je zanimljiv paradoks.

U svakom slučaju, spadam u manjinu koja nije našla talasnu dužinu opusa ovog reditelja, ali eto HOPE pokazuje možda neke znake ohrabrenja da ćemo se naći, u nekom drugom filmu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Da, kritike koje sam video posle festivalskih projekcija su bile slične: nije da je film DOBAR ali je impresivan u  mnogim stvarima. Meni je, posle svih ovih godina, The Chaser i dalje vrlo drag film i ovo sam očekivao sa baš puno radoznalosti i rado ću ga pogledati jer ako ti kažeš da je to Naov najbolji film onda ja mogu samo da se radujem