The Crippled Corner

[shrike]

U međuvremenu sam razvio jednu teoriju o NINJA ASSASSINu a to je da film nije koštao 40 miliona, već da je to sve hoax. Jer naprosto, nemoguće je da film od 40 miliona bude takav. Pre bih rekao da je tu palo neko pranje para, prikrivanje i sl. Naime, Silver ima još od V FOR VENDETTA neku šemu da snima u Nemačkoj i da mu oni tamo sufinansiraju filmove. Mislim da je on ceo NINJA ASSASSIN snimio od njihovih para dakle za 10ak miliona o čemu svedoči sledeći podatak:
"Filming began in Berlin, Germany at the end of April 2008. Medienboard Berlin-Brandenburg provided filmmakers US$1 million in funding, and Germany's Federal Film Fund provided an additional US$9 million to the film's funding. Filming took place in Babelsberg Studios and on location throughout Berlin."

Samo da se nadovežem da ovo sa finansiranjem filmova u Nemačkoj.
Uve Bol koristi neke olakšice koje nemački zakoni daju, da nije toga verovatno nikada ne bi snimio nijedan film nakon Alone in The Dark.
Evo to malo bolje sročeno:
The law allowed investors in German-owned films to write off 100% of their investment as a tax deduction; it also allowed them to invest borrowed money and write off any fees associated with the loan. The investor was then only required to pay taxes on the profits made by the movie; if the movie loses money, the investor got a tax writeoff.

In the DVD commentary of Alone in the Dark, Boll explains how he funds his films: "Maybe you know it but it's not so easy to finance movies in total. And the reason I am able to do these kind of movies is I have a tax shelter fund in Germany, and if you invest in a movie in Germany you get basically fifty percent back from the Government."

[crippled_avenger]

Dupli post.

[crippled_avenger]

U pravu si Mehmete, tako je to kad se oslanjam na krhko pamcenje...

[crippled_avenger]

Pogledao sam OUT OF BOUNDS Richard Tugglea u kome se skupila ekipa Clintovih saradnika. Tuggle je režirao manje bitan Clintov triler TIGHTROPE  a DP je Bruce Surtees, ključni čovek u Clintovoj ranoj, kanonskoj fazi kad je reč o fotografiji. Međutim, OUT OF BOUNDS je nažalost potpuno besmislen i naivan chase thriller koji je jedino referentan kao zanimljiv pejzaž subkulturnog Los Anđelesa 1986. godine. Muziku je radio Stewart Copeland a na soundtracku se mogu čuti od The Smithsa do Sammy Haggara. Međutim, najveći kuriozitet filma je to što u jednom klubu sviraju Siouxsie & the Banshees kao klupski bend i to je možda i najveća atrakcija koju nudi ovaj promašaj.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam NINE Roba Marshalla. Moram priznati da sam očekivao trainwreck pošto odavno jedan major film nije na ovaj način kritikovan, i moram priznati da mi je upravo možda zbog sniženih očekivanja, ovaj naslov bio izuzetno zanimljiv. NINE je dakako film sa ozbiljnim problemom i to je problem koji je vazan za jedan od ključnih segmenata filma, reč je o samom žanrovskom određenju. Naime, NINE je mjuzikl u kome je muzički aspekt narativno neuklopljen i što je još gore filmski potpuno zakržljao. Ne samo da pesme nemaju apsolutno nikakav značaj za radnju već je reč o numerama koje junaci izvode u nekakvim artificijelnim ambijentima koji nemaju veze sa scenom u kojoj se dešava situacija koja je dramski okidač za numeru. U tom smislu, film bi ziasta bio bolji bez tih numera, a rekao bih da ga je maltene bilo moguće i izmontirati bez njih. Kada god imamo film u kome se neka scena bez problema može izbaciti a da film ostane netaknut, u problemu smo, ali kada film u kome se mogu izbaciti scene koje su suština njegovog žanrovskog izraza, onde je to zaista veliki problem.

Međutim, dramski deo filma, u konvencionalnom delu je izvanredan i sasvim mi je jasno zašti je izbirljivi Day Lewis izabrao igra u ovom mjuziklu. Moguće je da ja imam profesionalnu deformaciju i da zbog toga pažljivije i drugačije posmatram filmove o filmašima, ali NINE je jedan od izuzetno pregnantnih naslova, što i ne čudi pošto je prvopotpisani na scenariju Michael Tolkin, scenarista o čijim se filmovima može reći ovo ili ono ali je on pisac koji savršeno razume samu esenciju filmskog izraza i što je još važnije procesa nastanka filma, o čemu svedoči možda i najbitniji film na temu, Altmanovo povratničko remek-delo PLAYER.

Scenarista PLAYERa u adaptaciji Arthura Kopita, uspeva da uhvati esenciju perioda kada su filmski reditelji bili šamani, i kada je kako bi rekao lou benny njihov koeficijent plejerizma bio enroman. Guido Contini koje samo na prvi pogled parafraza Mastroianija iz OTTO E MEZZO, koji je pak samo na prvi pogled parafraza samog Fellinija, upravo je otelotvorenje tog reditelja čiji je zadatak da snima filmove koji treba da hipnotišu mase iluzijom 24 sličice u sekundi, autor koji mora istovremeno umetnik i zabavljač, autor iz perioda kada je film bio naivniji i bitniji, kada je bio i storytelling i informacija. Takve reditelje danas nemamo, a Tolkin savršeno uspeva da zabeleži sve aspekte u kojima su takvi reditelji delovali. Od dizajna imidža neke zemlje, u NINE se govori o Italiji, ali imamo još radikalnije primere reditelja-šamana koji su svoje lokalne kulture formulisali na način da su na kraju stvarnost preoblikovali u skladu sa slikama iz tih filmova (najbolji primer El Indio) do njihove ličnosti koja je morala da bude uzbudljiva kao film (primeri su brojni). Danas, talvih reditelja ili nema ili ih ima malo.

Daniel Day Lewis savršeno uspeva da zarobi tu preopterećenu izmučenu ličnost koja treba da napravi film u okolnostima u kojima sam život liči na film. Žene koje se pojavljuju oko njega, podređene su Day Lewisu, i nažalost zbog nefunkcionalnosti muzičkih numera koje bi trebalo da formulišu njihove karaktere ti likovi ne uspevaju da peđu rampu. Međutim, iz Day Lewisovog odnosa prema njima, pošto kao i uvek junaka igra partner isto onoliko koliko i sam glumac, ti likovi uspevaju da profunkcionišu.

Muzičke numere su vrlo skromne i u muzičkom i u vizuelnom smislu, dočim je sama rekontrukcija epohe skromnija nego što bi se očekivala ali sasvim u redu. Rob Marshall se vrlo dobro snalazi u dramskom delu iako bi on trebalo ne samo da je specijalista za mjuzikl nego i rodonačeklnik novog talasa mjuzikla sa filmom CHICAGO. NINE nema tu revizionističku potentnost u žanru mjuzila ali je kako rekoh izvanredna studija filma i autora iz jedne epohe koje više nema. U tom smislu, meni nije izostala ni emocija, no kako rekoh ja sam ipak profesionalno (i na još neke načine) deformisan te mislim da moj pogled na ovaj naslov možda nije toliko referentan za obično gledalište.

U svakom slučaju, mislim da je reč o naslovu vrednom pažnje i pravom comebacku Michaela Tolkina.

* * * / * * * *

[Tex Murphy]

Problem sa montažom bi trebalo je da je vrlo lako rješiv na DVD-u. Ako su chapteri urađeni kako treba, tj. ako je svaka numera poseban chapter, onda može da se preskoči jednim klikom na dugme

[crippled_avenger]

Pa pazi, znali su oni to pa su ubacili malo paralelne montaže te ga ne možeš izlečiti chapterima. Međutim, uzeti screener i program za montažu, film za jedno popodne može da se napravi da bude bombonica.

[crippled_avenger]

Jebeni Slovenci, uvek su bili takvi:

Po tragični smrti uglednega zdravnika Saša Baričeviča, ki so ga do smrti oklali njegovi trije bulmastifi, na dan prihajajo šokantni podatki, ki po mnenju preiskovalcev govorijo o dvojnem življenju Ljubljančana, ki je poznal pol slovenske elite.



Znano je, da je bil Sašo Baričevič rojen kot ženska Saša, po koncu gimnazije pa se je odločil spremeniti spol. Nekateri policisti, ki tega niso vedeli, so bili toliko bolj presenečeni ob pogledu na golo in delno razmesarjeno telo, ki so ga v torek ob prihodu na kraj napada našli na tleh garaže na Oražnovi ulici 11 v Ljubljani. Na prizorišču tragedije so našli tudi nekaj deset centimetrov dolg umentni penis (dildo) s pasom za pripenjanje okrog bokov. Šokirani policisti so tudi videli, da je bil čez umetni penis nataknjen kondom.


V strašnih bolečinah umirajoči Baričevič je bil med prihodom prvih policistov še živ in je tiho govoril "Ne ne ...". Bil je povsem gol. Takšnega so ga skozi nekaj časa odprto garažo videli tudi redki sosedje, vendar so očitno napačno sklepali, da so mu obleko požrli psi, v resnici pa je bil Sašo Baričevič ob tragičnem dogodku povsem brez obleke.


Zanimivo je, da so pri prvem veterinarskem pregledu ustreljenih oziroma evtanaziranih živali ugotovili tudi nekatere fizične spremembe na njihovih telesih, ki namigujejo na nenavadna dogajanja, celo na sodomijo.


"Tega ne bo mogoče prikriti, to bo prišlo ven, to je videlo preveč ljudi," je že v sredo popoldne dejal vir Požareporta, saj naj bi bile te ugotovitve znane več kot dvajset ljudem. Prav domnevno sprevržen odnos, ki naj bi ga imel Baričevič do psov, naj bi pojasnjeval vedenje bulmastifov, ki so po mnenju številnih kinologov in ljubitejev psov "morali biti na nek način sprovocirani". Vse to bo znano po opravljeni pasji patologiji, če seveda psov ne bodo prehitro krematizirali in tako hitro uničili vse dokaze.



Mnogi kinologi, ki se bojijo, da bi zaradi Baričevičevih bulmastifov nastala vsesplošna gonja proti psom, želijo, da se zgodba, kaj se je v torek popoldne zares dogajalo med stenami Baričevičeve garaže, do konca in povsem razišče. Vendar mnogi dvomijo v to, da bo resnica kdaj prišla na dan, saj je Baričevič, solastnik Medicinskega centra Barsos, poznal celo vrsto slovenskih politikov in drugih vplivnežev, med njimi tudi odvetnika Mira Senico, ki je veliko naredil za to, da so Baričeviču nevarne pse vrnili. V Baričevičevi kliniki so na menedžerske preglede hodili znani poslovneži. Zato obstaja bojazen, da bi mnogi skušali preprečiti izbruh dokazov, ki utegnejo pričati o 'dvojnem živjenju' uglednega zdravnika.

[crippled_avenger]

U slici i reči:

http://slowwwenia.enaa.com/prikaziCL.asp?ClID=43800

[crippled_avenger]

Reprizirao sam film HOFFA Danny De Vita. Reč je o jednom izvanrednom primerku filma po istinitoj priči sa početka devedesetih u kome je De Vito potvrdio da je ne samo zanimljiv reditelj već i da je sposoban da izgura jednu jako zahtevnu priču ne samo u produkcionom već i rediteljskom smislu. Iako je reč o scorseseovskom miljeu, De Vito je ovaj film radio sa De Palminom ekipom, scenario je pisao David Mamet a DP je bio Stephen H. Burum.

Mamet je napisao izuzetan scenario koji je optuživan da je navijački za Hoffu ili da je previše hladan, međutim, ni jedna ni druga etiketa mu se ne mogu olako prilepiti. Naime, strukturalno, Mametov scenario je u klasičnom holivudskom maniru priča na tragu filmova Elie Kazana, valjano strukturirana istorijska hronika koja prati karakter kroz istorijske događaje, ne lutajući izvan karaktera i njegovih doživljaja. Međutim, ključno Mametovo oruže - dijalog - ovde ima posebnu dimenziju pošto je uspeo da ostvari vrlo suptilnu dijalošku konstrukciju koja sjajno opisuje donošenje odluka koje su mračne, teške, nelegalne, beu da ih verbalizuje i time savršeno objašnjava taj svet u kome mnoge stvari ostaju nedorečene iako su savršeno iskomunicirane. Samo u takvom svetu je Hoffa mogao imati sudbinu kakvu je imao.

Burum i De Vito u vizuelnom smislu stvaraju delo izuzetne pismenosti, sa vladanjem svim aspektima koje u mnogim sferama prevazilazi filmove bazirane na karakteru i relativno kamernim situacijama a da pritom vizuelne bravure (po kojima je De Vito poznat) ne ometaju pričanje priče. U tom smislu, HOFFA ima nečeg depalmijanskog u sebi.

Osnovni element razlikovanja u odnosu na Scorseseove epove o mafiji, GOODFELLAS i CASINO jeste to što HOFFA ima striktno dramsku strukturu u aristotelovskom smislu dočim Scorsese ima epsku. Međutim, uprkos tome De Vitov film ne deluje hendikeprirano ili suženo u bilo kom smislu i cela priča se vrlo lepo razume.

Zahvaljujući Mametovom dijalogu, HOFFA je film koji zaista ne zauzima strane. Nicholsonova harizma je uvek dvosekli mač i to pomaže da ovaj film bude vrlo kompleksan portret jedne kompleksne ličnosti snažnog i ubedljivog mačo stava i borbenosti.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Taxi for von Trier?
16 February, 2010 | By Geoffrey Macnab

It was a meeting of heavyweights. Over the weekend, Martin Scorsese and Lars von Trier came face to face here in Berlin.


Their encounter provoked a flurry of speculation in the Danish media about a potential collaboration between the two directors. It has been speculated that von Trier was going to have Scorsese re-do Taxi Driver, putting hurdles in his way as he had done with Jorgen Leth in The Five Obstructions.

Zentropa sources have been busy denying the rumours. "I have seen it [the story] in the Danish film magazine and what is written there is not true," von Trier's business partner Peter Aalbaek Jensen told Screen.

Jensen confirmed the directors had met at the Berlinale but said rumours von Trier wanted to re-make Taxi Driver were "rubbish".

In a UK interview last year, von Trier revealed that at one stage he had tried to make a series called 'Films that made me make films', in which he would ask film-makers he admired about the movies that influenced them.

[crippled_avenger]

Pogledao sam EDGE OF DARKNESS Martina Campbella, što se mene tiče, jedan od najočekivanijih filmova 2010. godine. Na ključnim nivoima, uprkos jednom velikom nedostatku, ovaj film je isporučio i mogu reći da sam zadivoljan a onim što je slabo sam prevashodno iznenađen i zbunjen.

Mel Gibson se vratio with a vengeance. Mel je i dalje force to be reckoned with i u ovom filmu on pokazuje da je mnogo više od akcionog heroja. Zaista dominira ekranom i bez problema nosi jako tešku ulogu kroz ceo film, bez maltene ijedne scene u kojoj se odmara. A uloga je vrlo lako mogla skliznuti u neuverljivost i neukus, ipak je ubistvo kćerke u pitanju, i ipak je to ona situacija u kojoj se čovek već nalazio još na početku karijere. Međutim, ovde nema ponavljanja, Mel Gibson isporučuje i to je sve na nivou.

Isto se može reći i za sve ključne supporting igrače, pre svih Ray Winstonea i Danny Hustona koji su sjajni "špreheri" i dobro sparinguju sa Melom.

Drugi bitan element je scenario Williama Monahana i Andrew Bovella koji je odličan i iako je lišio film tog iracionalnog, definišućeg aspekta totalne iracionalnosti koji bio osnov serije Troy Kennedy Martina, uspeva da pruži novi spin conspiracy filmu time što na novi način prikazuje workings negativaca.

Ono što iznenađuje to je prilično tanka egzekucija Martina Campbella. Dakako, ima tu lepih detalja, ali film je potpuno neubedljiv na nivou production designa, na ulicama nema prolaznika, sva kola su jednolična i ganc nova, ljudi borave u ambijentima koji ne odaju utisak da u njima iko živi, a u pojedinim scenama mizanscen je na nivou srpskog filma tipa lik ustane, dođe, stane, govori, nema onih varijanti tipa ljudi hodaju i glume i sl. Martin Campbell je stari profi koji zna šta radi i rekao bih da je ovo neka vrsta cronebergovskog iskliznuća u nešto što on pogrešno doživljava kao ozbiljnost, ili je pak znak neumitnog starenja. Imajmo na umu, Campbell je jedan od najstarijih među high profile rediteljima kojima studiji prepuštaju blokbastere. zahvaljujući slabom production designu, EDGE OF DARKNESS u pojedinim momentima izgleda kao ČETVRTI ČOVEK a ponekad i kao DTV. Na svu sreću, Mel i scenario su dovoljno jaki da celu priču održe na površini. Ipak, koliko me istinski čudi unisono hvaljenje Campbellovog profesionalizma u vizuelnom smislu, toliko me ne čudi slab odziv publike na film. Mislim da su izuzev Mela aduti ovog filma presofisticirani i zamaskirani apatičnošću Campbellove egzekucije.

Bojana Novaković ima bitnu ulogu u filmu. Čovek koji režira APOCALYPTO i žena koja glumi u ŠIŠANJU imaju dovoljno neuračunljivosti u sebi da prođu kao otac i kćerka.

U svakom slučaju, EDGE OF DARKNESS je povratak Mela glumi sa jednom od potentnijih uoga u njegovom opusu. Šteta je što sam film nije na nivou njegovih najboljih po nivou egzekucije. Međutim, na svu sreću EDGE je primer kako zvezda može da podigne slabiji production i techical values na viši nivo.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Načeo sam seriju MASTERS OF SCIENCE FICTION i to epizodom JERRY WAS A MAN po Heinleinovoj priči koju je režirao i adaptirao Michael Tolkin. Siroti Heinelin samo je u početku tretiran kao ozbiljan pisac na ekranu a od Verhoevenovog STARSHIP TROOPERSa, uglavnom je povod za prilično oštru satiru. Tolkin ide Verhoevenovim putem i JERRY WAS A MAN kao da je smešten u isti svet kao STARSHIP TROOPERS. Ne znam koliko je Heinleinova priča nudila motiva ali Tolkin ovde showcasuje svoje tipične opsesije, priče o ljudima čiji je um skrhan nekontrolisanim konzumerizmom, infantilizovanim doživljajem svega, sa opsesijom instant duhovnošću, tako da priča o ženi koja počinje da tretira kućnog kiborga kao čoveka naravno otvara mogućnost za uelbekovski nihilizam i podrivanje svih vrednosti uz uredno potkačinjanje svih strana.

Ono što olakšava posao Tolkinu jeste sam žanr to jest otvorenost SFa prema raznim vrstama zapleta. Tolkin se mudro drži kamernih okolnosti sa začuđujuće lucidnim dizajnom i veštom tehničkom realizacijom. On je realno čovek početka devedesetih i u tom smislu ovu epizodu najpre bih poredio sa HBO radovima Josepha Doughertyja.

[crippled_avenger]

"The Hurt Locker" and "Strange Days" helmer Kathryn Bigelow is set to direct the pilot episode of HBO's drama "The Miraculous Year" says The Hollywood Reporter.

The light family drama is described as "an examination of a New York family as seen through the lens of a charismatic, self-destructive Broadway composer".

Feature writer John Logan ("The Aviator," "Gladiator," "The Last Samurai") created the series and penned the pilot which will begin filming in the early Summer. Logan, Bigelow and Lydia Pilcher will executive produce.

HBO has numerous projects in the works with high profile actors and directors involved including Martin Scorsese's "Boardwalk Empire", Michael Mann's "Luck", the Russell Crowe-produced "Emergency Sex ", a David Fincher-produced crime drama, the Todd Haynes mini-series "Mildred Pierce", and of course the completed Spielberg/Hanks-produced mini-series "The Pacific".

Bigelow's next film project is "Triple Frontier" with her "Hurt Locker" scribe Mark Boal penning the script. The story is set around the various cities that populate the Triple Frontier, the junction of Paraguay, Argentina, and Brazil which is a haven for illegal activity.

[crippled_avenger]

Malo Popboksa u senci:

NESALOMIVI - Isti onaj dečak (Dallas Records, 2010)

Bend Nesalomivi, power pop produžetak TV Morona, egzistirao je na nizu
raznoraznih snimaka, što radijskih hit singlova "Ja imam ideju" i
"95-52-95" što nekih zapisa poput živog unplugged nastupa na Radiju
B92. "Isti onaj dečak" je njihov prvi album, u stvari zbirka
prearanžiranih starih i nekih novih pesama koja uključuje i dva
pomenuta hit singla. Singlovi su ostavljeni za kraj albuma iako bi
možda bilo bolje da su stavljeni bliže početku kako bi malo podigli
tempo ove prilično lagane kolekcije pesama.

Sličnost Nesalomivih sa drugim vedetama beogradske power pop scene,
kao što su pre svega najautentičniji među njima Qrve (Kurve, Komadosi,
Isto jako), i delimično Akcija, jeste u tome da su ostavili malo
studijskih ostvarenja i da njihova muzika živi mahom po butlezima. U
konkretnom slučaju Nesalomivih ono što su naši izdavaći i slušaoci
propustili da čuju (u ono vreme) jeste serija midtempo numera u kojima
autor iz punk rock miljea pokušava da uđe u power pop kolosek. U
slučaju Prljavog kazališta i Pilota, to je bio recept za
svejugoslovensku slavu, dočim Nesalomivi ipak nemaju tu vrstu pop
konciznosti.

Većina pesama su jednoličan midtempo sa vokalom koji zvuči prilično
početnički, mada ne bez potencijala i songwritingom koji u najboljim
fazama podseća na laganije Bajagine pesme iz najbolje faze, tipa "Znam
čoveka". Ono što Nesalomive razlikuje od Bajage jeste odsustvo
izvođaćke harizme i urbanog humora i to se tek delimično nadoknađuje
swaggerjackovanjem tradicije belačkog soula, sa protagonistom koji kao
novinu u diskurs domaćeg pop pesnika unosi izvesno samopouzdanje, do
tada rezervisano samo za odabrane Bosance.

Ipak, Nesalomivi su daleko od prevratničkog odmaka od pasivnosti kakav
su recimo doneli Afghan Whigs u vreme Smashing Pumpkinsa, i
samouverenost protagoniste pesama nije ispraćena dominacijom na
muzičkom terenu. Ipak, kada bi se u muzičko-vremenskom kontinuumu
tražio neki apsolutni uzor Nesalomivima to bi svakako bio bend Greg
Dullija (koji je u vreme kad su Nesalomivi bili osnovani takođe bio u
povoju, ali danas se može posmatrati kao legitiman uzor).

Izuzev u singlovima, "Isti onaj dečak" nema ni kreativnu ni izvođaćku
lakoću, čini se kao da pesme ne odgovaraju profilu benda, pate od
prevelikog broja stihova koji se jedva nadovezuju na melodiju, i ploča
bi sigurno prošla kroz izvesne redukcije u saradnji sa iskusnijim
producentom. Nažalost, takvih nema dovoljno na našoj sceni niti ih je
bilo u ono vreme.

U svakom slučaju, Nesalomivi su bitni za dokumentaciju svih srpskih
power pop fanova. Iako teško mogu da dosegnu kultni status Kurvi,
Akcije ili Lutaka, oni imaju svoje mesto u istoriji scene. Međutim,
izvan tog miljea, teko da "isti onaj dečak" ikome može biti
interesantan.

5/10

[crippled_avenger]

Pogledao sam KAERLIGHED PA FILM Ole Bornedala. Reč je o filmu koji objašnjava paradigmu koju je pokušao da dostigne Srdan u svom abandonovanom (?) projektu OBOREN POGLED i kasnije u KLOPCI. Ovo je ta vrsta arty euro-trilera sa transgresivnom pričom i holivudskom realizacijom ali superiorno realizovana.

Bornedal je jedan od palih evropskih anđela sa početka devedesetih koji su otišli u Miramax i uiglavnom proćerdali ugovore koje su im Weisnteini dali. Doduše, Bornedal je snimio čak solidan film po svom evropskom originalu, ali kasnije nije razvio dalju karijeru.

U nekim naslovima koje je radio po povratku, Bornedal je pokazivao tehničku kompetentnost holivudskog nivoa a u VIKARENu čak i sklonost narativu koji je po svojoj postavci bliži holivudskom filmu. U novom filmu, uz pomoć DPa Dana Laustsena koji ima holivudsko iskustvo pravi tehnički besprekorno realizovan arty triler sa izvanrednom vizuelnom kulturom, pričom koja je uvek na granici melodrame i trilera i majstorskom montažom koja daje posebnu dubini strukturi.

Iako scenario u pojedinim tačkama nudi izvesna neubedljiva rešenja, Bornedal to uspeva da prevaziđe maksimalnim korišćenjem svake dramske situacije, uključujući tu i one malo verovatne koje kroz mudro korišćenje čini krajnje ubedljivim i intrigantnim.  Bornedal u ovom filmu prepoznaje većinu dugmadi koja mu priča nudi i pritiska ih kako treba.

Ono što je bio najveći rizik jeste filmska samosvet glavnog junaka data u parafrazi klasičnog noir voiceovera. Na svu sreću, film nikada ne postaje žanrovski pastiš već je pre reč o filmu sa junakom koji je svestan postojanja kinematografije i žanrovskih konvencija iz filmova.

Naš čovek Dejan Lučić, koji je posle Refnovih i Spang Olsenovih filmova imao cameo u KLOPCI kao čovek koga ubija Glogovac ima dosta bitnu ulogu. Međutim, najveći gem ovog filma je Šveđanka Rebecka Hemse koju znamo iz STRANDVASKARENa. Ona je odlična u ulozi komatozne femma fatale i uspeva da iskomunicira energiju i ubedi publiku kako je zavela glavnog junaka. Danski leading man Nikolaj Lie Kaas ima odličan turn u manjoj ulozi glavnog negativca. Gluma je kompetentna i na očekivano visokom nivou.

Ne znam koji su Bornedalovi planovi, ali ovo je tip filma koji bi nekom drugom reditelju obezbedio priliku u Holivudu. Nisam siguiran da li bi se on vraćao ili ne ali sudeći po profilu ovog filma, rekao bih da ga zanima tehnički usavršen filmmaking kakvim bi mogao da se bavi u Holivudu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Znači, definitivno vrijedno skidanja & gledanja?

[crippled_avenger]

Definitivno. Mada, sigurno će biti možda previše apolonijski za tvoj ukus. I može te iznervirati što film sporadično misli da je pametniji nego što jeste. Ali, u svakom slučaju treba da ga čekiraš.

[crippled_avenger]

Druga epizoda serijala MASTERS OF SCIENCE FICTION koju sam pogledao je THE DISCARDED po priči Harlana Ellisona koju je uz samog književnika adaptirao Josh Olson, scenarista Cronenbergovog HISTORY OF VIOLENCE koji je takođe adaptacija, doduše stripa. Epizodu je režirao Jonathan Frakes, reditelj koji je počeo kao glumac, dobio par velikih prilika i isto tako ubrzo potonuo u opskurnost televizijskih serija. Iako se THUNDERBIRDS smatra Frakesovim career killerom, olako se zaboravlja CLOCKSTOPPERS koji uopšte nije bio rđav omladinski film.

U svakom slučaju DISCARDED je impresivan televizijski rad, sa velikanima John Hurtom i Brian Dennehyjem i grotesknim makeupom na tragu TOTAL RECALLa. U smislu edginessa MOSF je na osnovu ove dve epizode koje sam do sada pogledao daleko ispred MOH a to važi i za inspirisanost.

Frakes možda nije veliko ime kao reditelj ali u DISCARDEDu snima ballsy televiziju sa galerijom gross disfigured likova u svemirskom brodu, specijalnim efektima koji su odlični i nimalo nisu crowdpleasing i očekivano znalačkom glumom koja svemu daje visok nivo.

Kao i u Tolkinovoj epizodi, akcenat je na karakterima i Ellisonova priča koja je zaokružena. ali ne i opterećena masom događaja, pruža idealan prostor da se kroz karaktere ispriča sve što treba. Dok su kod Tolkina odnosi među ljudima deformisani, kod Frakesa su to tela i u toj grotesknoj telesnosti uspeva da prikaže savršeno očuvane tradicionalne mane čovečanstva.

Samo je savremena američka televizija dovoljno hrabra da snimi priču sa ovoliko grotesknim likovimna i ovaj projekat pokazuje se kao pravi primer kako u poslednje vreme televizija pobeđuje kinematografiju u SAD. DISCARDED bi da je pokušan da se snimi kao film sigurno završio kao jedan od onih kultnih Gilliamovih projekata o čijem se nesnimanju priča decenijama.


Da je reč o celovečernjem filmu, DISCARDED bi automatski imao kultni status.

[Ghoul]

ja već pristavio.
dobar je OLE, mada mi se onaj sa učiteljicom (skoro) ništa nije dopao.

[crippled_avenger]

VIKAREN je bezveze ALI moramo imati na umu da je to evropski film a oni ionako služe da ima šta da se gleda u pauzi između dva američka ili južnokorejska. U tom smislu, VIKAREN je podnošljiv, ali da je recimo američki ili južnokorejski, a takav, ne bi bio...

[crippled_avenger]

Jel neko možda nailazio na film L'ATTENTA Yvesa Boisseta za download, poznat još i kao FRENCH CONSPIRACY?

[shrike]

Verovatno si mislio na ovo:

Ima po privatnim trekerima, na cinemageddon (odavde je lakše skinuti) i karagarga.

[crippled_avenger]

Jesam na taj sam mislio. A, jel ima titlova?

[crippled_avenger]

Pogledao sam UN HOMME EST MORT poznat još i kao OUTSIDE MAN Jacques Deraya. Deray je jedan od velikana francuskog policijskog filma, naročito je poznat po svojim saradnjama sa Belmondom, a ovo mu je možda i najznačajniji film.

Naime, UN HOMME EST MORT je jedan od najizrazitijih i najuspelijih primera euroamerikane, pre nego što je ta ideja u potpunost arthouseovana kroz rad evropskih autora. Deray odlazi korak dalje od Melvillea koji je u oba svoja "američka" filma bio nedorečen i konfuzan i nudi istinsku, žanrovski profilisanu priču sa odličnim spojem evropskog i američkog senzibiliteta i što je još važnije majstorski uhvaćenom dimenzijom susreta/sudara civilizacija.

Jean-Louis Trintignant igra francuskog hitmana, ultracool elegantnog dasu koji odlazi da obavi zadatak u LA (što je inače bila česta praksa u sedamdesetim a i danas) i nađe se u nevolji kada shvati da naručioci hoće da ga eliminišu kao nezgodnog svedoka. Odjednom se nalazi u bekstvu u gradu koji ne poznaje, i zemlji čiji su mu običaji strani i čijim jezikom tek osrednje vlada.

LA kojim luta Trintignant je isti onaj LA na čijim ulicama su Hickey i Boggs a Deray čini da sam grad sa svojim brojnim idiosinkrazijama postane ravnopravan junak priče. Na neki način, ovaj film stoji kao jedan od upečatljivijih LA naslova svoje epohe upravo zbog svežeg pogleda koji nudi stranac.

Za razliku od Melvilleove pretencioznosti o postavljanju odnosa između Amerike i Francuske, i unutar kriminalnog podzemlja, Deray nudi efikasnot američkih reditelja što je očigledno u majstorski urađenim akcionim scenama a od melvilovskog prostora stvarima preuzima samo fetišizaciju radnog procesa ali je ne dovodi da apsurda kao pokojni Jean-Pierre.

Ono što je jedan od glavnih atributa ovog filma jeste gotovo siegelovska iščišćenost sukoba. Trintignant se sukobljava sa Scheiderom i Deray se fokusira na igru mačke i miša između ova dva izrazita individulaca, obojica imaju harizmu filmske zvezde i sedamdesete su period naročite elegancije krimića, tako da je to sukob dva supersmooth hitmana.

Ann-Margret i Angie Dickinson su uprkos svom potencijalu, mahom u drugom planu, iza ove dvojice pimpova.

UN HOMME EST MORT je po svemu izuzetan film i odličan recept kako mogu da funkcionišu spojevi različitih žanrovskih škola. Iako su potekli iz sličnih korena, američki i francuski krimić se suštinski razlikuju a Deray u ovom filmu uspeva da ih pomiri.

* * * / * * * *

P.S. Inače, bizarna trivia je da dečaka kog Trintignant išamara igra Jackie Earle Haley kad je bio mali.

[crippled_avenger]

Iako se to ne bi očekivalo od mene, prilično sam veliki fan Želimira Žilnika. U tom smislu STARA ŠKOLA KAPITALIZMA i dalje uspeva da obnovi ono što je najveći adut njegovog rada a to je prepoznavanje političkih tendencija odnosno ta čudna mešavina dokumentarizma i diletantizma u igranom segmentu koja ipak čini neki potpuno apartan filmski rukopis koji je sasvim funkcionalan na ničijoj zemlji između art-housea i video arta.

Žilnikova režija i dalje ima gotovo tinejdžersku energiju kako na nivou samih događaja koje beleži tako i vizuelnog koncepta koji ne posustaje od svoje JACKASS autentičnosti. Neobično je koliko neki stari reditelji kod nas deluju virilnije i mlađe od mnogih mlađih. U tom smislu, nije čudno što je Žilnik velikan.

U izvesnom smislu, dobio je naslednika u Mladenu Đorđeviću koji je Žilnikovu poetiku apgrejdovao u smislu ubedljivosti filmskog prizora ali Đorđević nije uspeo da ga nasledi na planu političke relevantnosti gde je ostao u domenu ubedljivog ali konvencionalnog peplitanja žanrovskih strategija i ideoloških opservacija koje su generalne i odnose se na neke trajnije procese. Žilnik je međutim mladalački aktuelan a u slučaju STARE ŠKOLE KAPITALIZMA reklo bi se da je čak topical i da je bio vizionar ako imamo u vidu kako se razvijala priča sa hapšenjem anarhista što je u stvari manje važna priča od generalne priče o radničkim štrajkovima.

Žilnik je prepoznao talas u trenutku kada je to još bio samo niz izdvojenih ali prilično masovnih incidenata i povezao ga sa anarhističkom pričom a nju samo je onda povezao sa komunističkom scenom u širem smislu, kako sa teoretičarima koji su nespremni da se uključe u borbu i žele da žive u kuli od bjelokosti tako i sa drugim neanarhističkim grupacijama.

Konkretno znam da je bilo još scna koje nisu ušle u film a u kojima su se pojavljivale još neke ličnosti sa scene.

Posle spaljivanja američke zastave i nekoliko blokada fakulteta, srpska komunistička ekipa se vratila u igru a podmladak Trivunčeve generacije je došao u žižu ne samo medija već i bezbednosnih struktura. S druge strane, česti i masovni štrajkovi postali su gorući društveni problem, a sve to je na neki način anticipirano u ovom filmu.

Međutim, ono što u političkom smislu jeste autogol je to što Žilnik u svom pristupu problemu spoj autentičnih likova u izmišljenim situacijama prikazan na filmski naivan način pretvara u svojevrsnu freakshow komediju koja devalvira ne samo političke aktiviste čije je učešće u ovom filmu bilo njihov lični izbor i očigledno pogrešna procena jer ni sami nisu mogli naslutiti da će se njihova priča do te mere aktuelizovati da će im ovakav komičan pristup biti kontraproduktivan. Međutim, tu su i radnici koji ipak nemaju toliki nivo političke svesti i koji podcrtavaju taj freakshow element a pritom nemaju ideološku agendu u svemu tome. Reklo bi se da su oni ako ne izmanipulisani a onda nezreli i da nije trebalo da pretvaraju svoj problem u komediju.

Iako je film u suštini na njihovoj strani i to nije sporno, smatram da nije dobro da se takav politički problem pretvara u komediju zbog toga što se time pretvara u nešto podnošljivo. U tom smislu, još pre nekoliko godina pisao sam o anestetičkoj ulozi Indexovaca za vreme Miloševića, iako su oni verovatno želeli da mu iskreno pružaju otpor ali su na kraju režimu dali ljudsko lice, pokazali da su i oni komični na neki način. Čini mi se da je to Žilnik uradio u ovom filmu. Uostalim, i Žilnik je imao svoje koketiranje sa Indexovcima u svom filmu koji je snimio sa Mićkom.

Na kraju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA postaje neka vrsta zabave, sa političkim tonom, i gledalac posle cele priče može ali i ne mora biti išta obavešteniji o problemu.

Kad je reč o ličnoj harizmi, iz ovog filma je jasno zašto je Trivunac lider, a generalno se kao zanimljiviji protagonisti pokazuju veterani Lazar Stojanović i Branislav Stojanović-Trša, stari beogradski lakanovac. U suštini i njihov fikcionalni odnos u filmu je najzanimljiviji i Žilniku je najbliži generacijski.

U svakom slučaju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA je jedan od najbitnijih događaja sezone i to je jasno. Šteta je samo što politički aspekt nema veći impact, to jest nije pravilno usmeren.

Nove političke okolnosti nose sa sobom i potrebu za novom vrstom političkog filma. Bilo bi dobro da se pojave neki novi reditelji koji će preuzeti štafetu od Žilnika.

[crippled_avenger]

Pogledao sam TONY Gerarda Johnsona. Iako u određenom smislu stoje poređenja sa McNaughtonovim HENRYjem, ovo ipak nije film tog kalibra. Interesantan je kao prikaz svakodnevnog života jednog potpuno asocijalnog, neupotrebljivog čoveka i njegovoj potrebi da povremeno ponekog ubije. Pošto je evidentno reč o bolesnom čoveku, i vrlo realističnom prikazu Johnson nam je priuštio jednu prču bez tradicionalne dramaturgije u smislu postojanje nekakve logike koju bi gledalac mogao prepoznati i iskomunicirati. To je potpuno očekivano i u redu, ali samim tim svodi TONYja na poslasticu za ljubitelje fenomena serial killera, i za ljubitelje kontemplativnog filma u kome sam film ne angažuje gledaoce već služi kao ambijentalni video rad za usputno razmišljanje. U oba ova segmenta, TONY je prilično uspešan i fokusiran film.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

http://englishrussia.com/?p=1782

[crippled_avenger]

Alejandro Amenabar je uspeo da sa svojim petim filmom postane zastrašujuće irelevantan reditelj. Uprkos tome što sam obožavao prva tri, četvrti mi je bio toliko odvratan na nivou teme da ga nisam ni gledao a nije trebalo puno da se nasluti da će mu taj film biti i formalno najuspešniji kad je reč o usponu unutar internacionalnog filmskog establišmenta, "oskara" i sl. Međutim, dok je MAR ADENTRO bio cripplesploitation film koji je tipičnoj socijalno angažovanoj temi dodao neke manje rabljene moralne dileme, poput priče o eutanaziji, AGORA je pokušaj pravljenja istorijskog spektakla koji pokušava da spoji prostosrdačnost arhaičnih istorijskih rekonstukcija koje su zastarele (without being pleasantly oldfashioned) sa nekakvim kao racionalističkim pogledom na stvari koji samo može da pobudi cinizam. AGORA spaja naivnost biblijskih filmova pedesetih i šezdesetih sa prlično infantilnim pokušajem da se kroz manipulativnu gung ho priču objasni problem naučnog rada i ideje progresa u okolnostima verskog rata. Revizionistički aspekt proizilazi iz oštre kritike hrišćanskih velikodostojnika i njihovih sledbenika, ali ta kritika je nedorečena jer je potpuno izmeštena van istorijskog i šireg političkog konteksta što je nedopustivo za bilo koji ozbiljan pokušaj kritike i praktično se spušta na nivo jednostavnosti poruka koje su prenošene masama upravo u vreme masovnih histerija koje su i dovele do spaljivanja aleksandrijske biblioteke.

Da ironija bude veća, Amenabarov pokušaj da nam kao revolucionarno prikaže nešto što je do te mere opšte poznato pada upravo u poređenju sa dva estetski ultraradikalna filma velikog katolika Mela Gibsona, možda najvećeg deklarisanog reakcionara u mejnstrim filmu danas. Gibsonove rekonstrukcije su neuporedivo radikalnije i modernije od Amenabarovih koje su gotovo apsurdne u svojoj holivudizovanosti, junacima čiji su odnosi na nivou telenovele i broken Englishom koji kao da je izašao iz neke stare italo biblesploitation produkcije. Amenabarovom univerzumu se ne veruje ni un jednom monentu a motivacije likova su do te mere uprošćene da bi se reklo da su i ispod nivoa starih biblijskih filmova koji su u ključnim dramskim čvorištima barem donosili dileme glavnih junaka.

Međutim, poseban stepen apsurda vezan je za spoj naivne kinematografije i jednog infantilizovanja teme kroz primenu savremenih pogleda na svet u odnosu na neke potpuno drugačije odnose. Upravo je Gibson naročito efektno kroz istorijsku rekonstrukciju i korišćenje jezika koji se tada govorio uspeo da dočara koliko se svet u kome su se te priče dešavale razlikovao, dočim Amenabar pokušava da kroz naivnu polusavremenu psihologizaciju objasni šta su u stvari bili motivi.

I na kraju cela priča deluje ambivalentno. Na nivou glume ta prevaziđena holivudska škola čini da svi izgledaju ili kao da zaista veruju u ovo ili ono, ili da su naprosto zli i pokvareni, nema nikakve prave analize i objašnjavanja društvenih mehanizama. Na analizi insistiram upravo zbog Amenabarove prosvetiteljske teze koju pokušava da provede.

Na kraju, gledalac se zaista upita zašto nije snimio bolji film kad je tako napredan i pametan.

Nažalost, ni u arhaičnoj holivudskoj poetici nije istrajao jer likovi jesu banalni ali se zato jako teško razlikuju i o njihovim karakterima, pa čak ni tipovima ne saznajemo previše. Film u drugoj polovini postaje vrlo konfuzan a priča o Hipatijinim istraživanjima i verskom ratu počinje da se poprilično razdvaja. Neki junaci koje u prvoj polovini postavi kao bitne posle prekida i protoka vremena na sredini filma nestaju, njihova sudbina i motivacije postaju potpuno nejasni a AGORA zaslužuje naziv AGONIJA, iako je taj naslov Elem Klimov u svakom smislu ispoštovao u svom filmu o Raspućinu.

Baš mi je žao što je peti film ispao ovakav jer upravo je AGORA trebalo da bude projekat u kome će Amenabar kapitalizovati svoju izvanrednu internacionalnu poziciju. U izvednom smislu, AGORA po određenim elementima neuspeha podseća na GEORGIJA, koji je takođe peti film svog reditelja, s tim što GEORGIJE nije doživeo solidnu prođu koju AGORA uprkos svojim nedostacima ipak jeste imala, sa nastupima na festivalima, solidnim rezultatom na blagajnama i španskim nagradama. Nažalost, čini se da Amenabar neće posle ovakvog posrnuća biti ošamaren i vraćen na pravi put.

[crippled_avenger]

Columbia Pictures is set to return to the Bronze Age.

Studio is bringing Doc Savage -- known as the Man of Bronze and hero of pulp novels, films and comicbooks -- back to the bigscreen.

Shane Black is attached to direct the film from a screenplay he is penning with Anthony Bagarozzi and Chuck Mondry. Neal Moritz ("Fast and Furious") will produce through his Sony-based Original Film banner.

One of the most popular characters in the pulps of the 1930s and '40s, Doc Savage was also popularized on radio, film and TV. Trained since birth to be nearly superhuman in every way, Doc Savage uses his skills and powers to fight evil all over the world.

"Doc Savage is an icon, a character with limitless possibilities," said Columbia co-president Matt Tolmach of the character, who is by turns a scientist, physician, adventurer, inventor, explorer and researcher. "We have had a great experience working with Neal to bring another classic character of the era, the Green Hornet, to a new generation of fans, and we think he and Shane make the ideal team to bring Doc Savage back to the bigscreen."

Black, who was one of the highest-paid scribes of late '80s and early '90s when he penned such screenplays as "Lethal Weapon" and "The Long Kiss Goodnight," segued to directing in recent years. He made his helming debut with the Robert Downey Jr. starrer "Kiss Kiss Bang Bang" (2005).

He's also known for his vast collection of antique detective books and pulp fiction.

Bagarozzi and Mondry's credits include "Cold Warrior" and "Tick-Tock," which is in development at Columbia.

[crippled_avenger]

Proteklih dana pogledao sam dva interesantna filma sa Danny Dyerom, B-zvezdom kinematografije koja nema B-produkciju u pravom smislu. Međutim, on jeste zvezda barem po tome što je headliner repertoarskih filmova pravljenih pretežno za britansku publiku koji retko kada dolaze u bioskope drugih zemalja i tamo su mahom DTV.

Prvi je MALICE IN WONDERLAND, dosta slobodna ekranizacija knjige Bojana Baće koju je režirao Simon Fellows, jedan od najtalentovanijih DTV reditelja iz asortimana onih koji su pokušavali da dovedu Snipesa i Van Dammea u red. U svakom slučaju Fellows će ostati upamćen kao reditelj njihovih boljih DTV naslova a MALICE IN WONDERLAND je njegov pokušaj da se izvuče iz DTV sveta pravljenjem jednog indie filma u kome želi da pokaže apsolutno sve što zna.

MALICE IN WONDERLAND je indie u tom smislu što ima tu AFTER HOURS atmosferu urbanog košmara, spojenu sa chase thriller strukturom i naravno poigravanjem sa celom ALICE IN WONDERLAND pričom i detaljima. U tom smislu film ne funkcioniše ni kao bajka ni kao žanrovski film ali u svojoj suštini pokušava da bude nekakav ugođaj na tragu STREETS OF FIRE i sličnih naslova, no naprosto nema u njemu te atmosfere i tog kvaliteta.

Ipak, uprkos tome što MALICE IN WONDERLAND ne dobacuje do tog jako visokog dometa kome stremi, film je prilično solidno realizovan, nije dosadan, ima u njemu lepih detalja i što se Fellowsovog showcasea tiče, nadam se da mu ovaj film može doneti neki respektabilniji posao.

Maggie Grace i Danny Dyer su dobri u glavnim ulogama. Dyer je personality actor i u ovom filmu igra ulogu koja mu odgovara tako da tu nema greške. Solidnu podelu podržava DP Christopher Ross koji ima dobar CV zahvaljujući naslovima kao što su EDEN LAKE, LONDON TO BRIGHTON ili serija MISFITS i tu Fellows ima sreće što radi sa boljom ekipom nego inače u DTV situacijama.

U svakom slučaju, MALICE IN WONDERLAND je simpatičan film koji time nadoknađuje to što nije istinski dobar. Ako imamo u vidu da uskoro izlazi Burtonov ALICE, čini se da će Fellows ponovo biti doživljen kao neko ko radi niskobudženi rip-off...

* * 1/2 / * * * *

Drugi film koji sam pogledao je DEAD MAN RUNNING u kome se uigranom dvojcu Tamer Hassan-Danny Dyer pridružuje i 50 Cent kao negativac. Ponovo je reč o chase thrilleru u kome je otkucavanje časovnika jedan od bitnih elemenata zapleta a ovde je umesto ALICE IN WONDERLAND glavni uzor dosta prevaziđen komični gangsterski milje iz filmova Guy Ritchieja. Reditelj Alex De Rakoff ima interesantnu biografiju koja uključuje i rad na igri GTA 2, a uostalom i Dyer je svojim glasom overio GTA.

Uprkos tome što ni u jednom aspektu ne iznenađuje, DEAD MAN RUNNING je zapravo sasvim gledljivo oživljavanje jedne formule koju je sve pregazilo i zaista spada među prijatnije naslove tog tipa pošto se De Rakoff ni ne pravi da zaista priča neku ozbiljnu priču nego nam više pokazuje kako ume da radi tipične žanrovske figure. Izvesna nepretencioznost koju De Rakoff donosi čini da mi je DEAD MAN RUNNING bio čak i prijatniji od izvornih Ritchiejevih filmova na ovu temu koju su uvek imali izvesnu dozu samozaljubljenosti i neosnovanog samopouzdanja.

Ekipa ovog filma kao da zna da je cela priča lagana žanrovska egzibicija i nema laganja publike.

Fiddy ima malu ali važnu ulogu i uopšte nije loš.

De Rakoff vlada zanatom tako da je film efikasan i vrlo glossy uprkos zaista minimalnom budžetu na čijem su skupljanju radili i Rio Ferdinand i Ashley Cole kojima je ovo producentski debi.

U svakom slučaju DEAD MAN RUNNING je pristojan film za ljubitelje ovog rukavca britanske ponude.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SLEEPING DOGS Rogera Donaldsona iz 1977. godine, prvi novozelandski film koji je imao širu distribuciju u Americi. Danas je Novi Zeland poznat po brojnim success stories svojih reditelja i po velikoj tehničkoj bazi ali u ono vreme, to je bila zemlja sa marginalnom filmskom produkcijom ne samo na planu kvaliteta već i kvantiteta. U međuvremenu, Novi Zeland je lansirao nekoliko svetskih superstarova među kojima Donaldson zauzima posebno mesto. Donaldson je uprkos svom nenametljivom nastupu ostvario sjajan opus a naslovi poput pre svega WHITE SANDS a zatim i NO WAY OUT i GETAWAY čine da se velikom pažnjom čekam svaki njegov projekat.

SLEEPING DOGS je Donaldsonov debi koji je pored njega lansirao i Sam Neilla. Nastao je slobodno inspirsan romanom John Steada i govori o represivnom režimu koji zavlada Novim Zeladnom usled ekonomske krize što je bilo krajnje neobično za to podneblje u tom trenutku jer Novi Zeland je zemlja velike površine ali sa malim brojem stanovnika i ekonomskom/društvenom formacijom koja jako teško može skliznuti u takvo rasulo. U vccentru priče je čovek koji je neutralan ne želi da se prikloni ni fašističkim vlastima ni revolucionarima ali sticaj okolnosti ga uvlači u taj sukob i on postaje član pokreta otpora.

Interesantno je da su nekoliko godina kasnije u Australiji snimljeni Brian Trenchard-Smithovi TURKEY SHOOT i DEAD END DRIVE IN koji su se takođe bavili antiutopijskim represivnim društvom u žanrovskom ključu. Ove godine trebalo bi da izađe i rediteljski debi australijskog scenariste Stuart Beattieja TOMORROW, WHEN THE WAR BEGAN koji se najavljuje kao australijski RED DAWN. Dakle, Australija i Novi Zeland imaju ozbiljnu tradiciju antiutopije na filmu.

Film je vrlo solidno realizovan, Sam Neill ima leading man potencijal, to je jasno, a Donaldson pokazuje da vlada osnovnim zahvatima akcionog filma, plus ima veliku pomoć sjajnog DPa Michaela Seresina koji je u to vreme već počeo da radi sa Alan Parkerom. O pionirskim danima lokalne produkcije svedoči i to da je Alun Bollinger, kasnije DP slavnog Peter Jacksona bio rasvetljivač na ovom filmu. Kao američki gost u celoj priči pojavljuje se Warren Oates u upčetaljivoj epizodi američkog specijaliste dovedenog da očisti jedan kraj od pobunjenika.

Problem je u tome što Donaldson na početku svoje karijere nije uspeo da uravnoteži odnos ozbiljne karakterne studije i akcionog filma i čini se da scene između akcionih situacija ne donose dovoljno zanimljivih detalja da bi opravdale toliko trajanje. Otud SLEEPING DOGS ima ozbiljan problem sa ritmom.

U krajnjoj liniji, SLEEPING DOGS više stoji kao objava jednog velikog reditekljskog potencijala nego kao kvalitetan film sam po sebi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam REVOLVER Sergio Sollime i reč je o prvorazrednom Euro Crime naslovu koji maksimalno koristi činjenicu da u svojoj podeli ima dva takva alfa-mužjaka kao što su Oliver Reed i Fabio Testi. Po energiji koju Reed emituje, REVOLVER me je podsetio na maestralni SITTING TARGET Douglasa Hickoxa u kome on igra begunca iz zatvora dok u REVOLVERu igra upravnika, a obojicu junaka povezuje osvetnički zaplet sa ženom.

Sollima je za klasu bolji od tipičnih italijanskih poliziotescchija pre svega po tome što jako dobro vlada filmmakingom na nivou celine i trudi se u svim scenama, ne samo u onim koje su vezane za nasilje ili seks. Isto važi i za priču koja je višeslojnija nego tipičan italijanski policijski film, i ima razrešenje koje se ne svodi na puki obračun kroz nasilje i ubistvo, već je tipičan nasilni ishod obogaćen još nekim zahvatima i studioznijom društvenom kritikom. Svakako, policijski filmovi su uvek reflektovali stanje u italijanskom društvu, REVOLVER nije izuzetak ali čini se da ju je Sollima bolje promislio nego što to čine reditelji poput Di Lea i njegovih pulena.

Oliver Reed je već u ovom periodu pokazivao da mu alkohol igra važnu ulogu u životu ali još je bio daleko od potpunog haosa i igranja u svemu i svačemu u koje će zapasti tokom osamdesetih. Fabio Testi je naravno na nivou i odlično dopunjuje kombinaciju sa Reedom upravo onom vrstom elegancije koju ovaj nema.

O ambiciji REVOLVERa svedoči i to što je reč o italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji a tipične italijanske lokacije obogaćuju i odlične scene na pariskim ulicama. Čini mi se da je tradicija francuskog političkog filma sigurno doprinela da se malo uozbilji taj ideološki kontekst cele priče. Ipak, ne treba imati iluzije, ovaj naslov je duboko ukorenjen u italijanskoj tradiciji policijskog filma ali su Sollima i producenti uspeli da prevaziđu tipična ograničenja tog miljea i izgurali su film sa internacionalnim appealom.

* * * / * * * *

[Ghoul]

gde i kako stoji taj revolver u odnosu na deodatov live like a cop, die like a man (violent cops)?

[crippled_avenger]

Meni je Deodatov film jako prijatan, u pojedinim deonicama odličan, ali ovo je ipak ozbiljna kinematografija. Deodato se pre svega bavio ripovanjem naslova poput FREEBIE AND BEAN, a REVOLVER je više u nekom ozbiljnijem FRENCH CONNECTION fazonu.

[crippled_avenger]

Михаило Марковић: Трагика деведесетих није могла да се избегне... Трагика деведесетих није могла да се избегне већом еластичношћу Србије

С-300 ВАЖНИЈИ ОД МЕТРОА

Михаило Марковић, највећи српски (и јужнословенски) филозоф XX века, преминуо је фебруара 2010., у 87. години живота. Ово је његов последњи објављени текст. Текст је објављен као један од двадесетак прилога у књизи ,,Деведесете данас", Радета Брајовића, која се у издању ,,Чигоја Штампе", Београд, појавила у јануару ове године.

Академик Михаило Марковић: Деведесете године су један од најдраматичнијих и најтрагичнијих периода у историји српског народа. Изгубили смо готово све што смо огромним напорима и жртвама стекли у току претходна два века.
ДЕВЕДЕСЕТЕ године су један од најдраматичнијих и најтрагичнијих периода у историји српског народа. Изгубили смо готово све што смо огромним напорима и жртвама стекли у току претходна два века.

1. Разбијена је заједничка држава јужно - словенских народа.

2. Пропао је пројекат стварања хуманијег, социјалистичког друштва.

3. Готово сви наши савезници постали су непријатељи. Управо смо сведоци даљег разбијања и садистичког кажњавања српског народа.

1 - Од распада до распада

ИДЕЈА Југославије је била нереална од почетка. Може се, међутим, разумети невоља из које је она настала.

Поред Јевреја, Срби су једини народ на свету који је поробљавању претпоставио одлазак са сопствене територије. У годинама 1690. и 1737., после повлачења аустријских трупа на челу са принцем Еугеном Савојским и неуспеха у борби за ослобађање од Турака, патријарх Арсеније III Чарнојевић, затим патријарх Арсеније IV Шакабента, извели су Србе с Косова и Метохије и одвели их у напуштене земље Хрватске (данас Српска Крајина) и јужне Угарске (данас Војводина). Због тога су дошли у вековни сукоб с Мађарима, а нарочито с Хрватима. (Били су слободни сељаци окружени хрватском властелом и кметством, били су православци у католичком мору.) Што је још горе, од земаља тако разбијених није се могла направити држава. Срби се нису могли помирити с тим да оставе свој народ у положају немоћних, потлачених мањина.

Због грандоманије својих вођа (пре свега, краља Александра I) Срби нису искористили јединствену прилику, која им се указала после Лондонског споразума 1915. године, да направе државу српских земаља. Уместо тога, направили су Југославију, на основу погрешне претпоставке да је реч о јединственом народу који је носио три имена и био састављен од три братска племена. Та држава је привремено задовољавала потребу Хрвата и Словенаца да искористе углед Србије, као победничке, савезничке државе, да избегну плаћање ратне одштете (као делови поражене Аустро-Угарске) и да се (захваљујући спској војсци) спасу од долазеће социјалне револуције (која је већ буктала у Мађарској и Баварској). Та држава није ваљано функционисала већ двадесетих година, распала се 1941. и била поново осуђена на пропаст усвајањем Устава од 1974. године.

Поред Јевреја, Срби су једини народ на свету који је поробљавању претпоставио одлазак са сопствене територије.
У свим републикама развијали су се сепаратистички покрети. У условима инфлације и стагнације, свака нација је желела сопствену самосталну националну државу. Развијене републике (Словенија, Хрватска) нису више желеле да алиментирају Савезни фонд за помоћ неразвијеним републикама и покрајини Косово и Метохија. Уставом из 1974. године уведен је (углавном) конфедерални државни модел, у коме је свакој републици признат статус суверене државе, која води самосталну привредну, финансијску и сваку другу политику, и која више сарађује са суседним државама него са осталим републикама сопствене државе.

Отворени сецесионизам (пре свега, у Словенији, Хрватској и на Косову и Метохији) снажно су подржавале водеће силе глобализма. Једно од кључних начела идеиологије и политике глобализма била је критика институције националне државе и идеје националне суверености. Разбијање националних (и, пре свега, много-националних) држава - као што су били Совјетски Савез, Југославија, Чехословачка и друге, водио је стварању региона, који су били лак плен мултинационалних корпорација. Југославија је, можда, још имала шансу да је морала да се носи само са унутрашњим сепаратизмом. Шпанија, на пример, преживљава јак сецесионистички покрет не само у Баскији, већ и у натпросечно развијеној Каталонији.

Отворени сецесионизам снажно су подржавале водеће силе глобализма.
Једно од кључних начела идеиологије и политике глобализма била је критика институције националне државе и идеје националне суверености.
Разбијање националних (и, пре свега, много-националних) држава - као што су били Совјетски Савез, Југославија, Чехословачка и друге, водио је стварању региона, који су били лак плен мултинационалних корпорација.

САД су 1995. године, поред оружја и неопходне логистике, послале своје пензионисане генерале (из организације MPRI - Military Professionals Resources Inc.) да обучавају албанске терористе из ОВК-а и да припреме хрватску војску за операције ,,Бљесак" и ,,Олуја".

Већ 1989. године је, међутим, на Западу проглашено да за Југославијом нема више потребе ( јер је распадом Совјетског Савеза нестала потреба за Југославијом као браном његовој наводној инвазији). Аустрија, Ватикан и Немачка су већ 1990 - 1991., а Европска заједница и САД 1991 - 1992. године, политички и војнички пружиле сваку подршку сецесионизму. Аустрија, Немачка и Мађарска су 1991. године продавале велике количине оружја и муниције Словенцима, Хрватима, босанским муслиманима и косовским Албанцима. САД су 1995. године, поред оружја и неопходне логистике, послале своје пензионисане генерале (из организације MPRI - Military Professionals Resources Inc.) да обучавају албанске терористе из ОВК-а и да припреме хрватску војску за операције ,,Бљесак" и ,,Олуја". И тако, 1991. своје отцепљење су прогласиле Словенија и Хрватска, 1992. Босна и Херцеговина и Македонија, 2006. Црна Гора, 2008. године Косово и СССР

Очевици смо даљег разарања Србије покушајима да се наметне статут о аутономности Војводине, политизацијом сукоба међу муслиманима Рашке (Санџака), пројектом регионализације Србије ( који се из ЕЗ намеће Србији, али не и Хрватској ).

Илузорно је мислити да се распарчавање Југославије могло спречити већом еластичношћу и опортунизмом Србије. Југославија се, наводно, могла сачувати у конфедералном облику да Србија није одбила да о пројекту конфедерализације уопште разговара. У ствари, одлука о потпуном разбијању Југославије већ је била донета у центрима глобализма (,,Савет за спољне послове", ,,Трилатерална комисија", ,,Билдерберг група"). Разлика је једино у томе што би она била спроведена у два уместо у једном кораку. Признајући границе суверених држава Хрватске, Босне и Херцеговине и других, Србија би се најпре одрекла својих мањина, па би се онда конфедерација распала. Овако је, захваљујући одбрамбеном рату, трајно спасена бар једна од српских земаља: Република Српска.

2 - Спречен трећи пут

Илузорно је мислити да се распарчавање Југославије могло спречити већом еластичношћу и опортунизмом Србије.

У ствари, одлука о потпуном разбијању Југославије већ је била донета у центрима глобализма (,,Савет за спољне послове", ,,Трилатерална комисија", ,,Билдерберг група").
СОЦИЈАЛИЗАМ је, баш у време свог пропадања у Совјетском Савезу и источној Европи, 1989-90. године, у Србији забележио један од највећих успеха у својој историји. На првим послератним, демократским, вишепартијским изборима, Социјалистичка партија Србије освојила је чак четири петине укупних мандата за републичку Народну скупштину. Не схватајући како је то било могуће после брзог пада левичарских режима на истоку Европе, опозиција, издашно помогнута од конзервативног Запада, покушала је да сруши власт масовном побуном 9. марта 1991, сличном оној која је крајем 1989. године успела у Румунији. Тенкови су изашли на улице и ред је заведен истре вечери.

У чему је била специфичност Србије, у односу на све друге источно - европске земље, укључујући и Совјетски Савез? Једино у Србији и у Русији догодиле су се истинске социјалистичке револуције. Али, у Русији и осталим земљама Варшавског пакта на снази је био ригидни, бирократски систем (тзв. реални социјализам), док је у Србији, још од Титових времена, имало елемената тржишне привреде и смоуправе, да би 1988 -89. године, под Милошевићем, биле спроведене значајне демократске реформе (укидање вербалног деликта, ослобађање медија, увођење мултипартијског система, даља афирмација тржишне привреде, итд).

Специфична разлика је и то што је социјалистичка традиција у Србији, већ од времена Светозара Марковића, имала дубоке корене и уживала велику популарност код народа (рани радикали Николе Пашића, Димитрије Ценић, Васа Пелагић, социјал - демократија Димитрија Туцовића, итд).

Социјалистичка традиција у Србији, већ од времена Светозара Марковића, имала je дубоке корене и уживала велику популарност код народа
У критичном моменту, када је социјализам доживео пад у читавој Европи, на челу Србије нашао се изузетно способан лидер који је успео да у партију укључи неке од најугледнијих српских интелектуалаца (поред осталих, и шест академика). Прокламован је и широко прихваћен један трећи историјски пут - алтернатива ,,нео-либерализму" Запада и ,,реалном социјализму" Истока.

Нажалост, историјска ситуација била је крајње неповољна. Западни глобализам, тада на врхунцу моћи, на челу са Сједињеним Државама Америке, једином преосталом светском супер - силом, није био спреман да толерише било какве остатке ,,комунизма" у Европи.

Сем тога, врх Социјалистичке партије и сам председник Слободан Милошевић, учинили су низ катастрофалних грешака у периоду 1992-2000. године. Толерисано је стварање слоја ратних богаташа, дата им је политичка моћ преко тобожње леве партије супруге председника Милошевића, развила се неподношљива корупција у друштвеним предузећима, против ње се социјалистичка власт борила на парадоксалан начин доношењем Закона о приватизацији! Затим, отуђене су знатне родољубиве снаге завођењем блокаде против Републике Српске, најзад, прихваћен је ултиматум Ахтисарија и повучена војска са Косова и Метохије.

Ниједна власт не би преживела овакве грешке уз три страховита ударца споља: разбијања Југославије, потпуне блокаде (економске, политичке, културне и сваке друге) и агресије НАТО-а 1999. године. Земља се одбранила и преживела, али је Социјалистичка партија Србије изгубила председничке изборе, 5. октобра 2000. године. Губитак власти довео је до брзог укидања свих тековина социјализма у Србији.

3 - Пријатељи постали непријатељи

КАКО се десило да су готово сви наши савезници 90-их година постали наши непријатељи?

Врх Социјалистичке партије и сам председник Слободан Милошевић, учинили су низ катастрофалних грешака у периоду 1992-2000. године.

Толерисано је стварање слоја ратних богаташа, дата им је политичка моћ преко тобожње леве партије супруге председника Милошевића, развила се неподношљива корупција у друштвеним предузећима, против ње се социјалистичка власт борила на парадоксалан начин, доношењем Закона о приватизацији!

Отуђене су знатне родољубиве снаге завођењем блокаде против Републике Српске, најзад, прихваћен је ултиматум Ахтисарија и повучена војска са Косова и Метохије.
Да би се схватио историјски контекст у коме се ова промена одиграла, мора се узети у обзир енергетска криза у којој се нашло човечанство крајем Другог миленијума. Дошло се до застрашујуће јасне свести да ће, већ у току двадесет и првог века, све залихе нафте у свету бити исцрпљене. С обзиром на то да се преостале веће количине налазе на Блиском истоку, на подручју Каспијског мора и у Сибиру, водеће силе глобализма (САД и њихови савезници) су закључиле да их се морају дочепати милом или силом. У питању је било преживљавање њиховог ,,начина живота", дакле једне дубоко неправичне потрошачке цивилизације.

Да би завладале територијама на којима се налазе извори неопходних сировина и енергената, САД већ деценијама улажу огромна материјална средства у производњу оружја, у развој нових ратних технологија, у одржавање бројних војних база, расутих по целој кугли земљиној, у куповину интелектуалаца, политичара и новинара који ће на жељени начин обликовати светско јавно мњење. Тако је створена идеологија глобализма која се залаже за формирање једне (разуме се, про-америчке) ,,светске владе", која одбацује ,,национализам", националну државу и идеју националне суверености као нешто заостало и превазиђено, која у државама-жртвама изазива унутрашње раздоре и сукобе, која их сатанизује у случају њиховог отпора, пре него што их нападне или изнутра разбије.

С обзиром на то да се преостале веће количине налазе на Блиском истоку, на подручју Каспијског мора и у Сибиру, водеће силе глобализма су закључиле да их се морају дочепати милом или силом.
У питању је било преживљавање њиховог ,,начина живота", дакле једне дубоко неправичне потрошачке цивилизације.

На нашу огромну несрећу, водеће силе глобализма означиле су Балкан као простор на коме морају успоставити пуну контролу.
Јер, у свим војним плановима усмереним према Блиском истоку, Балкан је простор на коме ће се налазити кључне војне базе, преко кога ће се кретати војска ка Истоку, а нафта ка Западу.
На нашу огромну несрећу, водеће силе глобализма означиле су Балкан као простор на коме морају успоставити пуну контролу. Јер, у свим војним плановима усмереним према Блиском истоку, Балкан је простор на коме ће се налазити кључне војне базе (као Бонд Стил на Космету), преко кога ће се кретати војска ка Истоку, а нафта ка Западу. Од балканских држава се, према томе, захтевала апсолутна послушност. Требало је да преко њиховог ваздушног простора прелећу авиони, да се њиховим путевима и железницама пребацују Нато-трупе (бесплатно), да им на располагање ставе своје аеродроме и своје територије за војне базе, да одустану од примене унутрашњих закона на војнике Нато-а, да шаљу своје војнике у Нато-ратове, речју, да без поговора чине све што се од њих тражи. То је свуда прихватано, чак и у старим, поносним земљама као што су Шпанија или Мађарска. Само у Србији то није могло тако проћи.

Већ октобра 1991. године нашли смо се у сукобу са лордом Карингтоном, када је поставио ултиматум: ,,Или ћемо признати границе отцепљених република" и свести тамошње делове српског народа на беспомоћне, угрожене мањине - ,,или нам следе санкције, а можда и бомбардовање". Ултиматум је глатко одбијен, као и захтев за отцепљењем Косова и Метохије и гомила захтева из Рамбујеа.

Није, разуме се, тачно да су се сви ратови могли избећи, па и сукоб са Нато-алијансом, да смо били довољно еластични и да смо чинили извесне уступке. Милошевић је био више него еластичан и учинио је огроман број уступака. Спасао је, примера ради, Дејтонску конференцију, јер се одрекао Сарајева, Брчког и коридора према Фочи. То му је признао и Холбрук, у својој књизи о Дејтонској конференцији. Али, преко одређене границе није могао да иде. (А када је отишао и направио компромис са Ахтисаријем и Черномирдином - изгубио је власт).

Срби су народ чврстог карактера - за разлику од већине других народа. Такав постојан карактер дошао је као последица успешне одбране од Византије, Турске, Аустрије, Немачке, Информбироа, а 1999. године и од Америке. Можда ће га једном променити порази слични овима из деведесетих година. Али, дотле нећемо пристајати на неограничену покорност и неправду.

А шта је било са светском хегемонијом САД-а и њених савезника?
Ишчезну санак пусти заувек!
Тако су нам се савезници претворили у непријатеље. Скупо смо платили своју непокорност. Али су велику цену платили и они који су целе деведесете провели идући из сукоба у сукоб са Србијом - од Хрватске 1991. до Косова и Метохије 1999. године. За то време Руси су се дигли из мртвих, а Кина развила у једну од најјачих и најбогатијих замаља света. А шта је било са светском хегемонијом САД-а и њених савезника? Ишчезну санак пусти заувек!
Михаило Марковић, 23.02.2010.

[cutter]

Михаило Марковић, 23.02.2010.

[mac]

Piše čovek iz groba, eto šta ti je akademik! Originalni tekst (bolje organizovan) na sledećem linku:

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/02/23/mihailo-markovic-tragika-devedesetih-nije-mogla-da-se-izbegne/

[crippled_avenger]

Pogledao sam PLANET 51 koji je režirao Jorge Blanco u saradnji sa Javier Abadom i Marcosom Martinezom, po scenariju Joe Stillmana koji je imao iskustva iz rada na SHREKu. PLANET 51 je nepravedno ocrnjen film. Iako ga je TriStar distribuirao, nisam nesklon teoriji zavere da je je pritisak kritičara na ovaj film iz pokušaja da se zaštiti monopol američkih studija. PLANET 51 svakako jeste sub-pixarovski proizvod, ali, budimo realni, šta nije?

U redu, da, PLANET 51 nije cutting edge kao Pixar no rekao bih dve stvari, niti išta drugo dostiže Pixar niti je PLANET 51 slabiji od SVIH Pixar naslova. U tom smislu obrušavanje kritike na ovaj odlično osmišljen i lepo realizvan film deluje zaista apsurdno. Uostalom, i publika je sasvim pristojno odreagovakla na ovaj film. Šteta je što nije dostigao SHREKove cifre, jer je meni ovo neuporedivo bolje od SHREKa u svakom smislu, ali rezultat je onako sočan underdog uspeh uprkos svemu.

Ono što je možda zasmetalo kritičarima jeste činjenica da je PLANET 51 film u kome vanzemaljci imaju Gigerove Osme putnike kao kućne ljubimce. Ovi likovi su toliko potentni da čak i smešteni u kontekst dečjeg animiranog filma nose spooky dimenziju i mislim da PLANET 51 bolje od svih eseja zajedno uspeva da dokaže da su Gigerovi Alieni strašni čak i kad su potpuno redizajnirani za potrebe dečjeg filma. Doduše, Alieni su evidentno crni humor namenjen roditeljima koji su u bioskopu sa decom i samo rdoitelji mogu u potpunosti da shvate celu foru sa kiselinom i facehuggingom.

Ceo high concet sa vanzemaljskom planetom na kojoj svi žive kao u pedesetim u SAD i čovekom koji sleće na njihovu planetu ovaploćujući sve njihove strahove izgrađene iz 50s style lolalnih stripova i filmova je odličan. I otvara brojne mogućnosti koje Stillman odlično koristi.

PLANET 51 je pre svega baziran na scenariju, ali nepravedno je reći da animatori nisu uradili solidan posao, o čemu najbolje svedoči to da je ovo jedna od malobrojnih non-Disney produkcija sa appealing karakterima koji piju vodu i u dramskim/dijaloškim scenama.

Čitav film je baziran na jednoj polemici sa tradicijom pop kulture i filmova svih žanrova, a u tom smislu je zanimljiv WALL-Ejevski mali robot koga je sasvim moguće tumačiti kao posvetu WALL-Eju s tim što ako imamo na umu vreme potrebno da se realizujje animirani film teško da su autori filma PLANET 51 mogli razmišljati baš na takvom nivou posvete. U svakom slučaju, PLANET 51 ima svog WALL-Eja koji uopšte nije za staro gvožđe i na njemu je bazirano nekoliko izvanrednih scena bez dijaloga.

Mali zeleni su simpatično realizovani, razlikuju se među sobom i simpatični su, i kad je reč o dizajnu likova, iako je astronaut Chuck fino oblikovan, možda je trebalo malo više da liči na Rocka (ne Mehmete, ne Siffredija već Dwayne Johnsona) koji mu je pozajmio glas. međutim, i ovako to je jedan vrlo solidno dizajniran film koji prevazilazi tipične probleme u oblikovanju likova koji nastaju u non-Disney produkcijama.

Isto važi i za detalje, obratite pažnju na natpise na šlemovima malih zelenih vojnika poput CORN TO KILL kao aluziju na FULL METAL JACKET i parafraze automobilskih dizajna na vanzemaljskim hovermobilima kao i niz detalja koji su citati iz filmova savršeno integrisani u radnju. Postoji i nekoliko punova usmerenih prema Bob Dylanu, takođe dobro integrisanih, i očigledno je da su autori hteli malo da dotaknu i šezdesete.

U svakom slučaju, ovaj studio Ilion Animation je tvrtka koju treba pratiti jer se konačno izvan Amerike dešava nešto jako ozbiljno na polju tehnički napredne mejnstrim animacije, i to ne samo u smislu autsorsinga posla već i u kreativnom smislu. Izbor američke teme je mudar potez za plasman na svetskom tržištu i zanimljivo je to da je adut filma upravo američki scenario, dok je tehnološki segment vanamerički, iako bi se očekivalo potpuno obrnuto.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ja sam isto kad sam ga odgledao pomislio kako je u pitanju nekakva zavera američkih kritičara da odbrane svoju produkciju. Planet 51 je vrlo sigurno realizovan, duhovit, zaokruženog koncepta i, mada je istina da nema ekstra dozu piksarovske emotivnosti i CGI raskoša (iako jeste emotivan i grafički izvrstan), to mi se čini kao nedovoljan argument za toliko zatiranje od strane kritičara. Posebno mi je bilo bizarno što se filmu spočitava da ima mnogo referenci na pop-kulturu jer to, kao, deca neće razumeti... Mislim, film su pravili Španci, for gads sejk, dakle, ako je njima to pilo vodu ja ne vidim neki problem... Kad se Planet 51 uporedi sa nekim drugm radovima, na primer sa Battle for Terra, njegova kvalitetna produkcija i sigurna režija još više upadaju u oči... Tako da - zavera, nema druge.

[crippled_avenger]

Realno gledano, Pixar je off the hook. Oni su toliko van svih kriterijuma da je pogrešno porediti bilo šta sa njima, zar ne?

Ali što se non-Pixar radova tiče, naročito kad je reč o DreamWorks animacijama, ICE AGEOVIMA i sl. ovo je sasvim kvalitetan rad. BATTLE FOR TERRA doduše još nisam gledao, ali koliko shvatam on nije toliko mejnstrim, više je kao neki TITAN AE? Ili grešim?

[crippled_avenger]

http://www.mymodernmet.com/profiles/blogs/baftas-best-film-nominees-by

[crippled_avenger]

Pogledao sam FROM PARIS WITH LOVE Pierre Morela, reditelja koji je počeo kao snimatelj a svetsku slavu stekao sa B13 i potom se potvrdio sa TAKEN. Mudro je što je pre iozlaska FROM PARIS WITH LOVE potpisao ugovore za rad na nekoliko novih filmova pošto ga PARIS ne pokazuje u najboljem svetlu. Iako se za PARIS ne može reći da je slab film, daleko od toga, ipak to nije naslov čiji reditelj posle toga dobija veliki holivudski projekat. Po svom anarhičnom duhu, najviše podseća na LONG KISS GOODNIGHT iako je mnogo, neuporedivo slabiji od tog filma. S druge strane po priči bi se mogao nadovezati na još jedan film koji je kopija Blackovog stila without actually being Shane Black a to je SWORDFISH u kome Travolta igra sličnog rogue agenta. Ipk, SWORDFISH je zahvaljujući stilu Dominica Sene daleko elegantniji film.

FROM PARIS WITH LOVE prvo ima dva junaka koja su izrazito antipatična. Travolta igra bahatog special ops agenta čiji često apsurdni postuipci, naravno, imaju dublji smisao i zapravo su savršeno sračunati, i mladog japija diplomatu koji bi hteo da bude tajni agent koji je tu da bude neka vrsta kopče sa svetom gledalaca. Nažalost, situacije nisu dovoljno maštovite a neke od boljih kao što je recimo shootout u soliteru, a u izvesnoj meri i chase na autoputu su maznute iz Peter Bergovog KINGDOMa i rekao bih jako slabo rekontruisane u odnosu na ono što je Berg napravio. Iako se i za TAKEN može reći da nije bio apsolutno originalan u svojim akcionim postavkama taj film je imao jednostavnost i Neesonovu glumačku igru koja je činila da ta generic akciona postavka funkcioniše na jednom arhetipskom nivou. U PARISu međutim, svi pokušaji da se snimi nešto sveže iz situacije u situaciju deluju sve bajatije.

Ako tome dodamo da nijedan od leadova, a naročito Travolta nema potencijal da bude u bilo kom smislu uverljiv kao akcioni junak, za razliku od Neesona, onda dobijamo film koji više deluje sklopljeno nego snimljeno. Morel očajnički pokušava da ubaci što više actual Travolte u akcione scene i to radi tako što mu snima dosta krupnih planova unutar set-pieceova, međutim činjenica da mu se lice vidi samo u krupnim planovima unutar akcione scene ima samo suprotni efekat.

No, daleko od toga da je film dosadan i u potpunosti nezanimljiv. Isto tako međutim, upadljivo je da ovo nije film koji čak evocira neku vrstu žaljenja za propuštenim prilikama. Naprosto suviše je daleko od dobrog filma da bi pobuđivao tu vrstu impulsa kod gledalaca,.


FROM PARIS WITH LOVE je dakle u odnosu na B13 i TAKEN, i Morelovu generalnu reputaciju, slab film i nema potencijal da ponovi TAKENov senzacionalni uspeh. Izuzev toga, reč je o podnošljivom akcijašu, ali i filmu koji neće vratiti ovaj žanr u prvi plan niti biti referenca za buduće naslove. Štaviše, PARIS me je uglavnom postakao da repriziram barem akcione scene iz KINGDOMa.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam austrijski film DIE WANNSEEKONFERENZ o kome sam čitao dosta još davnih dana a sada sam konačno uspeo i da ga obtainujem. Reč je o televizijskom filmu koji je imao i izvesnu bioskopsku eksploataciju u kome je u maniru verbatim dramaturgije prikazan čuveni sastanak u Wannseeju na kome je dogovoren Endlosung. Na sličnu temu kasnije snimljen je CONSPIRACY ali sa nemačkim glumcima to deluje mnogo ubedljivije.

Tekst koji ličnosti izgovaraju baziran je na nemačkim arhivama i istraživanjima istoričara Holokausta a film se dešava u realtimeu. Heinz Schirk je realizovao sve vrlo precizno bez ikakvih preteranih intervencija i ceo teret je na glumcima pošto je tekst koji oni izgovaraju u svakom zamislivom smislu neverovatan. Glumci su uspeli da uhvate tu atmosferu istrebljivanja Jevreja kao nečeg čemu se prilazi ležerno, kao još jednom posle koji će se lakše raditi ukoliko tu bude i malo šale, flertovanja sa sekretaricom i sl.

Najprofilisaniji likovi su Heydrich i Eichmann. Eichmann je upadljivo nesiguran, verovatno i zbog svoje komunikacije sa Jevrejima koja mu je ipak onemogućavala da ih tretira kao statistiku. I Heydrich koji je u stvari jedan dosta tanak birokrata koji ne pokazuje taj zastrašujući potencijal o kome se govorilo, koji je čak sezao do toga da je smatran potencijalnim Hitlerovim naslednikom.

Ukoliko je želeo da snimi film o zločinu, Vladimir Perišić je trebalo da pogleda ovaj film, i prvo što bi shvatio da ima imalo mozga jeste u kakvim situacijama istina o nečemu može biti luđa od bilo kakve konstrukcije, teatra apsurda i sl. Zatim, shvatio bi koliko je deplasirano ikada u bilo kom kontekstu uporediti srpske  zločine u Bosni sa nacističkim, koliko to nema nikakve veze jedno sa drugim. No, čak i na nivou puke estetike, nezavisno politike, istorije i tipa zločina, svako sa imalo razuma shvatio bi da inteligentan čovek možek da snimi nešto što ima smisla čak i kad ne zna previše.

To su autori WANNSEEKONFERENZa uradili. Snimili su solidnu, not too flashy rekonstrukciju sastanka u Wannseeju i realno, pustili su da istorija uradi posao za njih. Na neki način, politika je uradila posao za Perišića, pošto je isključivo zahvaljujući njoj u spoju sa apsolutnim odsustvom bilo kakvih filmskih zahvata podložnih vrednovanju, uspeo da ostvari nekakav uspeh. Međutim, za razliku od WANNSEEKONFERENZ, ORDINARY PEOPLE će verovatno biti zaboravljeni osim u srcima čitalaca e-novina.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE WOLFMAN Joe Johnstona. Film je prilično slab, i uprkos tome što mu se može naći nekoliko olakšavajućih okolnosti, reč je o krajnje nezadovoljavajućem gledalačkom iskustvu.

Prva olakšavajuća okolnost jeste to što je reč o jednoj vrlo problematičnoj produkciji. Kao šđto znamo prvi scenario napisao je Andrew Kevin Walker za marka Romaneka da režira, to je jedan film, a onda su dovedeni David Self da preprave i Joe Johnston da režira što je realno potpuno drugi film. I to ne po svaku cenu lošiji film, ali prosto drugi film. To je sigurno doprinelo tome da film na kraju ostavlja prilično polovičan utisak, kao da u izvesnim segmentima nije razvijen kako treba. Ako se tome dodaju recutovi i reshootovi, činjenica da je film i ovakav ispao deluje kao uspeh.

Zatim, olakšavajuća okolnost je to da je reč o pokušaju da se rebootuje izvorni WOLFMAN koji je Universalov klasik koji je bio template i potom bio done to death do te mere da objektivno danas jako retko imamo funkcionalne werewolf filmove bazirane na misteriji o tome šta je izvor problema. Čak i klasik poput HOWLINGa ima taj problem. S druge strane, imali smo nekoliko odličnih revizionističkih naslova kao što su DOG SOLDIERS i GINGER SNAPS ali zadatak postavljen pred ovu dvojicu scenarista i par reditelja bio je da snime muzejski film, da snime osavremenjenu varijantu onoga što već znamo, da ovaj film bude nova verzija onog starog a to ne pije vodu.

Jedan razlog zašto ne pije vodu jeste i Benicio Del Toro u glavnoj ulozi koji je možda faca ovako, ali realno nije glumac koji može da iznese blockbuster, nije Johnny Depp ili Russell Crowe i najviše podseća na Olivera Reeda, mladog i poročnog u Hammer filmovima poput PARANOIACa Freddie Francisa u kojima pokušava da malo žavće gothic scenografiju svojom glumom. O Tony Hopkinsu i toboženjem twistu ne treba trošiti reči. Ovo je prvi film na kome je Andy Walker potpisan na kome se twist vidi iz aviona.

Drugi razlog zašto ova vrsta konvencionalne strukture ne funkcioniše jeste odsustvo melodrame. Frojdistička postavka nije lišena potentnosti ali odnosi između sina i oca su isuviše nerazvijeni da bi se razvilo traumatsko jezgro koje se potom eksternalizuje kroz borbu između sina i oca koji je jouisseur i poseduje sve žene u njegovoj okolini.

S druge strane, kada imamo glavnog junaka, načelno, pozitivca koji je monstrum tipa FLY ili WOLFMAN mora postojati ljubavna priča koja na neki način biva onemogućena njegovom transformaicjom. Tu ljubavnu priču ovde u suštini nemamo iako se ona tu pojavi u formi natuknute konvencije. Emily Blunt je potpuno ispuštena i kao lik i kao glumački potencijal.

Konačno, Benicio ni kao pojava ni kao karakter nije naročito zanimljiv, nije ni heroj, nije ni antiheroj, on je jedna prazna pojava koja luta kroz film i ispada glupa u društvu pošto sve shvata poslednji.

U tehničkom smislu, WOLFMAN nije ništa naročito. Okej, skup je to film, sve je to manje-više na nivou, ali recimo Guy Ritchie, iako radi u drugačijem žanrovskom ključu donosi mnogo ubedljiviji i življi London od Johnstona. Johnstonov London je šotrijanski sa obligatory ishendlovanim statistima koji mehanički prolaze kroz drugi plan i starim gađevinama čija arhitektura zapravo nikada ne zaigra na pravi način izuzev u sceni piotapanja u lednu vodu.

Transformacije i monstrumi su mi najveći letdown. Očekivao sam više a wolf on wolf finale je nedopustivo jer se vukodlaci ne samo ne razlikuju te se jedva razaznaje koji je koji, nego imaju manju ekspresivnost nego što bi se očekivalo od makeupa tog kalibra.

Moram priznati da me je u pojedinim momentima, lenjost ovog projekta podsetila na SVU TU RAVNICU s tim što RAVNICA ima svežiji setting i zabavniji zaplet.

THE WOLFMAN je dakle film nerazvijene priče, slabih i antipatičnih likova sa tek ponekom zanimljivom deonicom, koji je doduše ako imamo u vidu težinu zadatka postavljenu pred autore mogao da bude promašaj i u kompetentnijim rukama.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam FLORES NEGRAS Davida Carrerasa, španski špijunski film koji spada u red savremnih evropskih trilera koji nažalost imaju TV-look. Sličan je naslovima kao što su KONGEKABALE ili recimo ekranizacijama Stiega Larssona. Za razliku od ovih severnjačkih uspeha, međutim, FLORES NEGRAS pokušava da ponovi strukturu old school francuskog političkog filma sa dramaturgijom u kojoj nema puno pripovedanja ili objašnjavanja što čini da se prvih pola sata jedva i razume o čemu se tu baš tačno radi. Kasnije kada priča kickinuje, osnovni problemi su televizijska egzekucija u smislu krajnje predvidlvog, konvencionalnog kadriranja koje za male pare pokušava da bude flashy i jednog od tipičnih Filmaxovih problema u pojedinim produkcijama a to je što svi junaci govore španski i teško ih je geografski odrediti odakle su. Isto tako, gostovanja Maximiliana Schella i Marie Grazie Cuccinote su možda suvišna i opterećuju narativ znakovitošću ovih zvezda.

Isto tako, ishod u odnosu na specifičan, bezmalo melvilovski početak ostaje dosta konvencionalan i ne prati sve ono u šta smo investirali toliko koncentracije i energije.

U svakom slučaju FLORES NEGRAS je marginalan film, samo za ljubitelje i poznavaoce.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam LA DECIMA VITTIMA Elio Petrija, film koji sjajno ide kao žanrovska dopuna uz Rob Marshallov NINE. Reč je o nesumnjivo evropskoj reinterpretaciji jedne žanrovske satire o antiutopijskom društvu kome je ubijanje dozvoljeno pripadnicima određenog kluba kako bi se narod izduvao i izbegli ratovi sa samo sa tim dodatkom što je Sheckleyev high concept režiran u dekadentnoj produkciji Carla Pontija sa vrlo inspirisanim Elio Petrijem na čelu, i redovnim Fellinijevim saradnikom Tonino Guerom među piscima.

Sigurno je Sheckley pisao svoj roman sa idejom da to bude upozorenje i satira koja predviđa novu i ubedljivu realnost ali Petri i Ponti su celim smeštanjem priče u swingin' Rome, dodali filmu jednu dolce vita glazuru koja samo doprinosi utisku futurističkog sveta u kome ljudi zaista gube razum.

Marcello Mastroiani, za ovu priliku ofarban u plavo je dovoljno cool i harizmatičan da pored njega čak i drvo javorovo Ursula Andress pije vodu kao glumica a setovi su ekstremno razigrani i prijatni.

Uprkos političkoj napaljenosti priče, Elio Petri nije zaboravio da film treba da bude vizuelno ekspresivan i energičan tako da Italija bliske budućnosti izgleda fantastično čak i na skromnom budžetu a svi arty zahvati deluju kao lepa dopuna i osveženje a ne kao nepodnošljiva digresija što bi sigurno bilo svojstveno Francuzima. Na određeni način, sa sve ofarbanim Marcellom, na planu hemije među likovima i designa, Petri anticipira Jewisonovog CROWNa. U tom smislu još očekivanije deluje priča od pre nekoliko godina da je ovaj projekat trebalo da rimejkuje McTiernan koji se već zapljunuo solidnim rimejkom CROWNa. Ovo jeste očigledno stil koji je McTiernana formirao u izvesnoj meri kao filmofila na samim počecima. Uostalom Petrijev film je sigurno dosta uticao i na anarhičan stil pojedinih novoholivudskih naslova oslonjenih na spoj žanra i avangarde.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

FLEŠBEK Aleksandra Jankovića se ispostavio kao jedan vrlo interesantan debitantski film koji je imao krajnje curious produkcionu sudbinu iz čijih je kandži manje-više uspeo da se izvuče. Reč je o filmu koji je na konkursu beogradskog Sekretarijata za kulturu pobedio na osnovu scenarija Duška Premovića, inače glumca sa čijim smo se scenarističkim prvencem već upoznali u TV filmu Marka Novakovića NEKO ME IPAK ČEKA, da bi potom krenula potraga za rediteljem u kojoj je angažovan Janković.

Janković se ispostavio kao najveći adut ovog filma, a Premović svakako kao njegov najveći problem. Premovićev uticaj je negativan i na nivou scenarija i na nivou glume. Dok se kao fizička pojava Premović može nametnuti kao solidan, čak i filmičan glumac, na tragu James Gandolfinija/Takeshi Kitana, što sugeriše i sam scenario, on postaje katastrofalan čim progovori. Iako njegov lik u ovom filmu ne govori mnogo, govori sasvim dovoljno da u priličnoj meri onemogući Jankovićev rad i da ugrozi mnoge scene. Iako se zbog male količine replika, Premović-glumac ne može okriviti da je previše oštetio film, čini se da je film mogao biti znatno snažniji sa drugim glumcem u ovoj ulozi.

Kao scenarista, reklo bi se da Premović već poprima obrise autora i da ima jednu kronenbergovsku opsesiju ginekologijom i pitanjima neželjene trudnoće tako da bi se stil koji je on ustoličio mogao nazvati "ginekološkim neorealizmom". Janković uspeva manje ili više dobro da se izbori sa Premovićevim scenama u kojima se situacije osrednje potentnosti razvlače do iznemoglosti i nazad, i sasvim je sigurno da bi mladom reditelju posao bio olakšan da je scenario bio sadržajniji, sa bogatijim likovima, raznovrsnijim radnjama i bolje vođenim zapletom.

S druge strane, sve ono što su nedostaci Premovića kao pisca, Janković dobro pokriva poznavanjem filma, i za piščeve greške nalazi stilska rešenja u kojima takv greške mogu da se prihvate.

Iako su svi ovi problemi sa Premovićem u centru dosta krupni, Janković i njegov DP Igor Šunter s druge strane uglavnom uspevaju da mu budu dobra protivteža. Koristeći se kadar-sekvencama, odličnom crno-belom fotografijom, inventivnim kadriranjem i vrlo lepo odabranim lokacijama, Janković u većem delu uspeva da zamaskira sve nedostatke retorikom art-house filma i Crnog talasa i u smislu vizuelne prerade tog crnotalasovskog materijala najviše podseća na Kokana Rakonjca. Sasvim je sigurno da bi sa boljim repro-materijalom, Janković uspeo da izgura još bolji film i na neki način ova partija sa hendikepom samo pokazuje jedan vrlo potentan talenat koji je nažalost zarobljen u kinematografiji koja ne ume da pravilno profliše materijal i ambijent za rad.

Naprosto, reditelj Jankovićevog talenta zarobljen je u produkcionim okolnostima u kojima finansijeri misle da je Premovićev scenario dobar, i dok god bude takva situacija, i rezultati će više biti na nivou velikih obećanja nego velikih dometa. Pa ipak, FLEŠBEK nudi razloge za optimizam uprkos opštoj truleži u kojoj je nastao.

Nadam se da će FLEŠBEK biti dobro prihvaćen uprkos svojim nedostacima i da će omogućiti Jankoviću da snimi i neki novi film u kome će svoj talenat spojiti sa adekvatnijim materijalom.

Janković pripada novoj generaciji reditelja koja sada ulazi u kinematografiju i uz Nikolu Ležaića on će ih reprezentovati ove sezone. Na osnovu njihovih studentskih filmova među kojima su verovatno najpoznatiji radovi Jelene Tvrdišić i Vladimira Mančića bilo je jasno da će doneti nešto novo u našu kinematografiju, jedan svež izraz i poznavanje tehnike koje do sada nije bilo toliko zastupljeno. I Janković je to uprkos svemu pokazao u FLEŠBEKU. U tom smislu, premijera ovog filma je bitan korak za ulazak jedne potpuno nove generacije u naš film.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam REC 2 Paca Plaze i Jaume Balaguera i moram priznati da se odavno nisam suočio sa filmom čije je postojanje toliko besmisleno. Pre svega, cela priča o novom/starom talasu horor filmova čiji je rediteljski koncept baziran na ovoj ili onoj vrsti dokumentarnosti za mene nikada nije nosio neku vrstu ontološke ekskluzivnosti. Film koji je znalački realizovan čak i u najkonvencionalnijoj postavci po definiciji može da bude izuzetno ubedljiv i pokušaj da se kroz tehniku snimanja uvećava ubedljivo9st oduvek mi je delovala poprilično debilno. Uostalom, meni su takvi filmovi obično zanimljiviji zbog tretmana dokumentarne ili televizijske konvencije na nivou medijuma a ne kao vid ubedljivosti. U tom smislu mi je i prvi REC bio zanimljiv pre svega kao film koji uvodi jednu čisto tehničkju konvenciju u pričanje priče, kao sve je snimljeno sa jednom kamerom pa je samim tim više komplikovanih kadar-sekvenci ili gore prizora odrađenih u jednom kadru i sl.

REC 2 kad je reč o broju kamera pokušava da bude kao ALIENS u odnosu na ALIEN. A i sama priča sa ulaskom vojske u lokaciju iz prvog filma asocira na Cameronov sequel. Međutim, sa tolikim brojem kamera kojima Plaza i Balagueto žongliraju naprosto se gubi potreba za zlopaćenjem gledalaca koji su u prvom RECu imali neki razlog što gledaju dekomponovane kadrove snimljene u tami. Sada gledamo to isto samo iz više pozicija, što istovremeno obesmišljava i pojeftinjuje koncept i traći gledaočevo strpljenje.

Ukoliko se o nečemu kao što je priča uopšte može govoriti u slučaju RECa, mislim da je to u REC 2 dovedeno do paroksizma jer su čini se Plaza i balaguero preozbiljno shvatili gimmick iz prvog filma. Naime u REC 2 je sada gimmick detaljno objašnjen a centar dešavanja je kuća iz prvog filma što nam sugeriše jako sujetan pogled na stvari a to je da se u prvom RECu dogodilo nešto vredno revisitovanja. Žao mi je što moram da objavim da se u prvom RECu koji je inače meni drag film nije desilo ništa vredno revisitovanja i da je ova vrsta analize događaja iz prvog filma vrlo bliska jednom od zvanično najgorih filmova svih vremena po svom konceptu a to je čuveni BEYOND THE POSEIDON ADVENTURE.

Nastavci su tu da bi ponovili formulu uspešnog izvornika u ovom ili onom smislu, ili kroz prenošenje likova ili nekih drugih svojstvenih okolnosti. U slučaju REC 2 preneto je ono što je najnevažnije u prvom filmu, a to je gimmick koji je izazvao nasilno ponašanje poludelih stanara, i ono što je u prvom filmu apsolvirano, a to je akcija na toj lokaciji. Mislim da je svakako i vizuelni koncept bio bitan deo prvog filma koji je trebalo preneti, a da je on u suštini jako pogrešno transformisan u ovom nastavku.

Uvođenje više kamera ekvivalentno je igranju multiplayer FPSa solo. Dakle, da, moguće je, ali istinske koordinacije nema nego se u drugog shootera prelazi bez jasne taktike, onda kada je onaj iz čije vizure u tom trenutku igraš taktički neupotrebljiv ili suviše ranjen i bez metaka. Ali, zar nije smisao igre upravo u tome da se snađeš kada si ranjen i bez metaka? Isto pitanje se postavlja i u RECu 2. Zar nije smisao jedne kamere u prvom filmu bio u tome da se ostvari integritet njenog prisustva u jednom prostoru i situaciji i da upravo kroz tu ograničenost jedne vizure narativ dobija svoj novi smisao odstupajući od Hitchcockove paradigme filma kao parčeta kolača. sa prelaskom iz vizure u vizuru, film ne dobija apsolutno ništa na dinamici, a samo otvara razne loose ends.

Izvorni REC je uvek balansirao na granici negledjivosti, da li je potrebno naglasiti da je REC 2 prelazi te da je uglavnom negledljiv i mukotrpan. Ovaj naslov je bio šlajfovanje u mestu za Plazu a u izvesnom smislu i za Balaguera koga manje cenim od Plaze. Nadam se da će shvatiti da je REC dead end i da će se krenuti u nekim drugim pravcima. Ni ovom filmu se ne može osporiti tehnička kompetencija i sasvim je sigurno da ih je obojicu ovaj naslov ustoličio kao cutting edge tehničare, i tim pre je važno da to stečeno znanje prikažu u nečem zanimljivijem.

* 1/2 / * * * * 

[crippled_avenger]

Pogledao sam ARMORED Nimroda Antala. Ako je postiojao neki razlog da ne bude snimljen američki rimejk CONVOYEURa sa Ericom Banom i po scenariju Andrew Kevin Walkera, onda to svakako nije ovaj film.

ARMORED je s jedne strane dobar primer Nimrodovg mudrog vođenja karijere u kojoj je posle par nepretencioznih malih repertoarskih filmova uspeo da dođe do potencijalnog blokbastera sa PREDATORSom. Ono što je loše je to da su i VACANCY i ARMORED prilično bezveze filmovi koji u izvesnoj meri pokazuju potencijal ali onda ga ispuste na krajnje početnički način.

ARMORED je film koji je prvih pola sata relativno simpatičan naivni blue collar B-film čija se tupost može oprostiti jer podseća na filmove za publiku sa jeftinijim kartama, nižim kriterijumima i sl. kakvi su nastajali sve negde do sredine devedesetih. Mislim da su sva poređenja sa 70s filmovima deplasirana i da ARMORED možda najviše liči na neki film koji bi 1995. snimio F. Gary Gray. Motivacija glavnog junaka i ceo ambijent u kome on živi su beskrajno naivni i funkcionišu na nekom najrudimentarnijem nivou motivacije kakav bi ove godine koristio eventualno Prachya Pinkaew.

Međutim, kada dođemo do glavne situacije u filmu a to je pljačka koja pođe po zlu, film postane prilično negledljiv pošto se osnovnoj premisi da čovek koji je spreman da ukrade 42 miliona dolara neće da ubije ili bar toleriše ubistvo hoboa nimalo ne veruje. Od tog momenta, sva psihologija pada u vodu, ne samo u odnosu na postupak glavnog junaka već i u odnosu na poznavanje mentaliteta publike od strane autora.

Takav preokret u liku može da iznese samo veliki glumac, a Columbus Short nije taj. Štaviše, Short je najmanje poznat u ovoj glumačkoj podeli, ima najmanje ubedljiv i njemu se najmanje veruje. S druge strane, Matt Dillon kao kolovođa bande igra bliže nekoj ulozi fikcionalnog glumca Johnny Drame kog u seriji ENTOURAGE igra njegov manje uspešni brat Kevin a Fishburne i Jean Reno su tu bez ikakvog razloga i njihova pepoznatljivost čak i smeta filmu. Neki od njih u glavnoj ulozi možda bi uspeo da podari neku vrstu uverljivosti junaku koji pokušava da ospori i životnu i filmsku istinu da jedna vrsta zločina vodi u drugu.

Zatim, oni kojima pljačka ne ide za rukom i ništa drugo ne ide za rukom su negativci a ne glavni junak. On je polupasivan, i imamo situaciju u kojoj gledalac nema za koga da navija, naročito jer su negativci proaktivniji i ubedljiviji od pozitivca a opet su i dovoljno odvratni i bledi da se sa njima ne može ostvariti bilo kakva identifikacija. Ukoliko su autori gađali neki DIE HARD vibe potpuno su ga omašili jer je u DIE HARD McClane bio aktivan i negativcima je sve išlo kako treba dok se on nije uključio, pa i onda je bilo faza kada je sve bilo okej.

Kod Nimroda međutim vlada besmisao. Nikome ništa ne funkcioniše a film nije komedija i onda je naprosto sve mučno.

Što se tehničke egzekucije tiče, gledali smo puno boljih filmova, a bez da se poteže TRESPASS. ARMORED je podnošljiv, kompetentan film ali nije mnogo daleko od DTV nivoa i onog beskrajnog niza heist komedija sa ocvalim zvezdama koje pretenduju na bioskop pa završe na videu. Nimrod je imao sreće da je ovaj naslov uspeo da istraje u svojoj theatrical nameni.

ARMORED počinje kao film kome se nema puno zameriti ali na kraju se zamerke gomilaju sve do jednog sveopšteg nepovoljnog utiska. kakav god bio rimejk CONVOYEURa je imao više potencijala i zaista je šteta ako ga je ARMORED sada onemogućio.

* 1/2 / * * * *