The Crippled Corner

[Alexdelarge]

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Psovke-jos-nisu-potrosene.lt.html

[crippled_avenger]

Meni je od ovih filmova, moram priznati, WILD WILD WEST sasvim solidan i ovako.

[crippled_avenger]

Oren Moverman ("The Messenger") is set to pen a script based on the New York Magazine article "The Terrorist Search Engine" for Sony Pictures says Deadline.

The article was about a young counter-terrorism expert witness named Evan Kohlmann who had a skill for culling through jihadist videos, communiques and websites to unearth terror threats.

His testimony led to the conviction of nearly two dozen defendants on terrorist charges, but has also lead to claims of him making his living being a "convenient witness" for government lawyers after convictions.

Scott Rudin will produce the film which is being setup as a vehicle for "The Social Network" star Jesse Eisenberg. Moverman is writing the script with an eye toward directing, but his deal only covers the script for now.

[crippled_avenger]

Robert Schwentke ("Red," "Flightplan") is attached to direct the likely English-language "The Poison Kitchen" at Constantin Film reports Variety.

The story traces the true story of the Muenchener Post, the Munich newspaper which waged a propaganda war for more than a decade against the burgeoning Nazi Party. After Hitler gained power in 1933, Nazi stormtroopers raided the paper, destroyed the offices and presses, and imprisoned the editorial staff.

Matthew Sand ("Ninja Assassin") is penning the script and the plan is to opt for the tone of a thriller rather than a historical-political drama. Schwentke will work on the film once he wraps his commitments to the supernatural comedy "R.I.P.D.".

[crippled_avenger]

Pogledao sam COWBOYS & ALIENS Jon Favreaua. Ako imamo u vidu koliko dugo je ovaj projekat hajpovan kao jedan od najboljih nesnimljenih propertyja, prosto je neverovatno kakav bedan rezultat je na kraju dobijen. Teško je oklevetati neki film da je najslabiji u sezoni ali od skupih ovogodišnjih blokbastera COWBOYS & ALIENS je daleko najbesmisleniji.

Pre svega, film bi bolje i poštenije bio preveden sa naslovom NEMA ZEMLJE ZA VANZEMALJCE pošto zbilja više deluje kao NO COUNTRY FOR ALIENS nego COWBOYS & ALIENS. Niti kauboji i vanzemaljci imaju neku naročitu interakciju, niti je sudbina vanzemaljaca išta različita zbog toga što su eto imali tu nepriliku da se sretnu sa vanzemaljcima.

Ako bi trebalo da definišem šta sam gledao, to je u slučaju COWBOYS & ALIENS jako teško. A za letnji blokbaster je nedopustivo da bude tako nejasan u svojim namerama. RISE OF THE APES je bio neočekivan u svojim namerama ali ovo je nešto drugo, i ovde sve što je neočekivano mahom nije dobro.

Štaviše, film se mahom bavi nekim ličnim kontemplacijama i traumama kauboja koje su od reda sve zanimljivije od onoga o čemu film zapravo govori. Naročito je ironično što je ovaj film u definisanju samog miljea na pola puta između pseudo-realističke rekonstrukcije Divljeg Zapada i vesterna kao žanra repertoarskog filma tako da taj svet naseljavaju neki kao polu-revolveraši i neki polu-desperadosi i veći deo filma samo melju.

Sa vanzemaljcima postoje tri-četiri set-piecea, po nivou zanimljivosti bukvalno u ravni nekog niskobudžetnog filma sa kojim bi neki reklamdžija pokušavao da se dokaže.

Favreau je bio tanak glumac i slab je reditelj. Potpuna je suprotnost svom kolegi i na neki način saborcu Pete Bergu i njegova kontrola nad pričom, spektaklom i svim ostalim je jako slaba. Ovaj film je upadljivo slabo vođen, a spajanje svetova vanzemaljaca i kauboja je sprovedeno loše na svim nivoima.

Činjenica da je ovaj film koštao 160 miliona zbilja zbunjuje imajuću u vidu da specijalnih efekata niti ima puno, niti su naročito kvalitetni. Što se glumaca tiče, ko se ne raduje da vidi Harrisona Forda? Ali, ne može on sve sam, ni uz najbolju volju Daniel Craiga tako da od podele na kraju mogu reći da me je ponajviše obradovao Clancy Brown koga odavno nisam gledao.

Šta su autori hteli sa ovim filmom, to je enigma za sve nas. Ako su hteli karakternu dramu zapaprenu vanzemaljcima, onda su stigli na petinu puta, a ako je ovo trebalo da bude neka zrela, sadržajna, višeslojna zabava, od toga nažalost nema ništa.

COWBOYS & ALIENS nije "glup" kao što mislilo. Problem je u tome što nije pametno na takav način prevazilaziti strah od "gluposti".

* 1/2 / * * * *

[cutter]

http://sharerimg.com/p/23686.html

[crippled_avenger]

Divni plakati!

[crippled_avenger]

Pogledao sam AKO ZRNO NE UMRE Siniše Dragina. Dragin mi je bio zanimljiv reditelj koš kad sam na Festivalu autorskog filma davnih dana gledao njegov In fiecare zi Dumnezeu ne saruta pe gura koji me je dosta podsetio na osavremenjenui, radikalizovanu, varijantu Žike Pavlovića. U filmu AKO ZRNO NE UMRE Dragin ide tragom Saše Petrovića i u određenom smislu, reklo bi se da je ovo dosta solidan primer throwbacka klasične jugoslovenske kinematografije.

Dragin se opredelio da snimi veliki, epohalan, film ali je na tom putu propustio da snimi naprosto dobar. Otud AKO ZRNO NE UMRE traje 113 minuta i istovremeno uspeva da bude i predug i prekratak. Predug, zato što gledaocu nudi i previše senzacija i sve to u jednom dosta stabilnom tempu a prekratak zbog toga što je evidnetno da su pojedini delovi zapleta ispali u montaži tako da mnoge bitne stvari naprosto nedostaju - nema ih u filmu. Otud pre bi se moglo konstatovati da je film previše skraćen nego da ima rupe u scenariju.

Dragin suštinski više pripada rumunskoj kinematografiji nego srpskoj. Pa ipak, on je u toj meri oslonjen na jugoslovnske tradicije - čak i u svom "rumunskom" opusu, da ga moramo posmatrati kao srpskog reditelja. Uostalom, i po temi i po pristupu, AKO ZRNO NE UMRE je jugoslovenski film prvog reda.

Ako sagledavamo Dragina u našim okvirima, on po stepenu uverljivosti filmskog prizora i upotrebe vizuelnih simbola nadilazi stanje na aktuelnoj omaćoj sceni, čak i u poređenju sa recentnim radovima veterana. Dragin drži visok nivo i pokazuje vrlo izgrađen rediteljski rukopis.

Naravno, simboli kojima se on služi su više blef nego istinski intelektualno intrigantan zahvat, no toga generalno više nema kod nas.

Uklješten između srpske kinematografije koju nadilazi i rumunske sa čijim novim talsom nema previše dodirnih tačaka, Dragin deluje kao reditelj prilično neizvesne budućnosti. No, što se mene tiče, on ostaje vrlo interesantna pojava.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE BOX Andrijane Stojković i reč je o jednom od neobičnijih gledalačkih iskustava. NAime, ovaj film je neobična mešavina visokoestetizovanog igranog filma i lažnog dokumentarca o grupi mladih Beograđana koji su se 1992. godine bavili pakovanjem i preseljenjem stranih diplomata i službenika. Iako svaki od junaka ima neke svoje ambicije i htenja i svako od njih ima neko ishodište - igrani deo je fokusiran na jedan slučaj selidbe odnosno rad jednog od junaka sa svojim bendom.

Iako na početku filma imamo dokumentarne snimke u kojima se "kvalitet Beograda" esencijalizuje kroz to koji su sve bendovi svirali, ostatak to igranog dela deluje krajnje neautentično na svim nivoima, od kostima i govora do samog rokenrola. U tom trenutku, paradoksalno, rok scena nikada nije bila jača - recimo, RTS je ceo svoj novogodišnji pšrogram na Drugom kanalu posvetio Brzim bendovima Srbije šro je zbilja nezamislivo na bilo kojoj svetskoj televiziji u to vree. Verovatno ni MTV ne bi stavio Alternative Nation u takav termin.

iako bi sama priča o pakerima možda i mogla da bude osnov za nešto, ona ostaje samo puka ilustracija, gotovo pa dopunska igrana rekonstrukcija nekih, ne samo fiktivnih, već i potpuno proizvoljnih "lažnih uspomena" stranih diplomata.

U tom smislu, za THE BOX je prvo nejasno jel ovo lažni dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama ili je igrani film kome je trajanje napabirčeno tim lažnim dokumentarcem.

Međutim, ako je bilo koja od ove dve strukture, kako to da i u "dokumentarcu" i u igranom delu isti ljudi igraju pojedine ličnosti? Možda bi bilo zabavnije da se "rekonstrukcija" i "dokument"oštrije razdvoje upravo time što bi "likove" i "ličnosti" igrali različiti glumci.

Otud, THE BOX ne može da brani ni na jednom nivou i jako me zanima da li je ovaj film od starta ovako zamišljen. Rekao bih da verovatno nije.

Naročit blam je potpisivanje Srđana Koljevića i Borisa Miljkovića kao konsultanata na scenariju. Čak i u kontekstu njihovih opusa, THE BOX ne stoji kao delo kojim bi se iko podičio.

THE BOX donosi jednu pervertiranu, advertajzersku varijaciju na poetiku Srđana Karanovića koja svojom malograđanskom ispeglanošću ubija najvredniji Karanovićev deo a to je sirovost.

[crippled_avenger]

Pogledao sam HORRIBLE BOSSES Seth Gordona, i to mi je za sada mozda i najbolja komedija ove sezone. Posle pristojnog ali na mnogim nivoima tankog HANGOVERa 2 i skoro pa potpuno razočaravajućeg BRIDESMAIDS, BOSSES vraća R-rated komediju na zasluženo mesto a konačno uspeva i da objasni zašto se u tolikoj meri i računalo na Seth Gordona kao reditelja skupih komedija.

Prvi adut filma je odlična glumačka ekipa koju je okupio vrlo solidan scenario. Negativci koje igraju Kevin Spacey, Jennifer Aniston i Colin Farrel su maltene veća imena od glavnih junaka koje igraju Jason Bateman, Jason Sudeikis i Charlie Day. Bateman je odavno pokazao da ima potencijal za leading mana a sa ovim filmom to definitivno potvrđuje. Sudeikis i Day su već bili tandem u filmu GOING THE DISTANCE u ulozi ortaka Justina Longa (New Line je inače radio i GOING THE DISTANCE i HORRIBLE BOSSES) a Sudeikis je bio odličan i kod Farrellyjevih u HALL PASSu, takođe odličnoj ovogodišnjoj komediji koja je prevazišla svoje znatno isplativije konkurente.

HORRIBLE BOSSES je srećom zaradio još više nego HALL PASS i u tom smislu dobio je dobru satisfakciju na blagajnama. Potencijala za eventualnu franšizu takođe ima i nadam se da u eventualnom nastavku neće upasti u grešku HANGOVERa i imati likove koji se ponašaju kao da su svesni da su u nastavku.

Oba ova filma donose odličnu mešavinu vulgarnosti i humora. Iako nijedan od njih nije tako drastičan kao HANGOVER, oba su dovoljno dirty da se kvalifikuju za takvu vrstu etikete. Međutim, sasvim je očigledno da Gordonov cilj nije ni bio da pomera standarde i menja žanr.

Ipak, ono što se sada sasvim jasno uspostavlja kao standard jeste Jason Bateman kao straight guy komičar koji vrlo sigurno transformiše svoju personu iz ARRESTED DEVELOPMENTa u atraktivan filmski lik. Sudeikis s druge strane, iako je vrlo pouzdan i talentovan komičar drži opcije otvorenim ali mislim da je već sada zauzeo mesto koje je delovalo kao da je u stalnom vlasništvu Ed Helmsa posle HANGOVERa. Sad već nisam siguran koliko šansi ima Helms pored Sudeikisa.

Gordon se trudi da pored akcenta na komediji, HORRIBLE BOSSES bude i dobar film tako da se pridružuje tom talasu koji čine Todd Phillips i David Dobkin. Iako, BOSSES nije toliko zahtevan, znatno ja pažljivije realizovan od mnogih recentnih komedija.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ZAJEDNO Mladena Matičevića, film koji vrlo lako možemo definisati kao srpski HISTORY OF VIOLENCE. Oba filma dele zapanjujuću nemuštost i neprilične tough guy prijave neverovatne naivnosti.

Matičevićev film je simpatičan na nivou namere ali već na nivou sinopsisa pokazuje ozbiljan disbalans. Naime, ZAJEDNO je priča o piscu koji odlučuje da primeni fizičku silu ne bi li sprečio ženu da ga napusti.

Stepen patologije koju emituje glavni junak a da pritom autor sve manifestacije tog poremećaja predstavlja kao pozitivne osobine, moram priznati uspeva da me zapanji. Kada bi gledali ZAJEDNO kao film u kome podela na pozitivce i negativce nije jasno izrečena, onda bi Matičevićev heroj definitivno bio krajnji negativac.

Reč je o čoveku koji očekuje da mu žena oprosti prevaru ali kada sazna da je ona njega prevarila smatra da ju je častio time što joj nije slomio kičmu i olupao glavu. Ovaj visoki stepen samilosti prema bližnjem ispraćen je neverovatnom količinom bednih i oporih prigovora koji su samo uvod u pokušaj da se razvod predupredi zaključavanjem supruge u kuću, uz primenu fizičke sile.

Matičevićev junak pred publikom crpi legitimitet iz toga što prati engleski fudbal, vozi stara kola i bavi se književnošću, premda se očigledno nijedna od tobožnjih vrednosti koje baštini ovaj junak ne oseća u njegovim SLEEPING WITH THE ENEMY postupcima.

Srećom, junak je našao ženu koja razume njegove idiosinkrazije te ona shvata da je naš junak više voli od ljubavnika po tome što je spremniji da prospe mozak zbog nje u partiji ruskog ruleta koju je BTW sam započeo.

Ako se ova porodična "drama" sa elementima home invasion trilera, izdvaja po tome što je sociopata glavni lik za koga se očekuje da nam bude simpatičan, ono što je svakako hendikepira jesre kruta, arhaična i sporadično krajnje nevešta realizacija. Matičević dosta sigurno vodi ovu jednostavnu priču ali na planu fotografije i dizajna uspeva da je u potpunosti ispusti tako da ZAJEDNO svoj eventualni smisao može naći na televiziji.

ZAJEDNO nije prvi primer urbane melodrame koji je završio kao promašaj na svim nivoima zbog svoje pretencioznosti, pokušaja da pobegne od tipskih srpskih situacija i sl. Uostalom, pre nekih osam godina imali smo SKORO SASVIM OBIČNU PRIČU Miloša Petričića koja je doduše bile znatno skuplja i zanatski veštije realizovana ali podjednako pogrešna u svom polazištu. Reklo bi se da u svom pokušaju prevazilaženja pretenciozne srpske kinematografije u kojoj se svaki reditelj oseti kao vožd koji treba da objasni narodu ili svetu "regionalnu tajnu", bolnu i neizrecivu, tako i ovi koji od toga izmiću upadaju u istu klopku i pokušavaju da nas iznova uče kako se pravi film.

Takve greške međutim samo rezultiraju time da se koncept urbane nepretenciozne melodrame kod nas iznova diskredituje,

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam OKTOBAR, omnibus sedam studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Moram priznati da sam vrlo zadovoljan ovim omnibusom i smatram da su oštre kritike u priličnoj meri promašile metu.

Naime, o ovim filmovima možemo da mislimo i ovo i ono ali osnovni utisak je da su reditelji pokazali kako umeju da naprave solidne predstavnike nečaga što već postoji u savremenim srpskim tokovima a koji su sami po sebi refleks pojedinih evropskih strujanja. Otud, slobodno mogu da kažem kako je svaki od ovih filmova svojevrsni prototip jedne vrste koja se radi ili će se uskoro raditi kod nas.

U tom smislu, izuzetak je Dane Komljen čiji film nisam razumeo ali činjenica da je takav pristup nagrađen u Kanu, pokazuje da neko uticajniji od nas misli kako to ima nekog smisla. Naša kritika je već jednom tokom osamdesetih prošla kroz proces pasivizacije tvrdeći da su svi budela a samo oni pametni tako da, ako to prolazi u Kanu, ja drage volje priznajem da je to nešto što ne razumem.

E sad, u pojedinim slučajevima, imamo posla sa tendencijama koje ne volimo, ali isto tako činjenica je da je DIPLOMIRANJE Milice Tomović bolji HADERSFILD od Živkovićevog. Možemo mi da kažemo kako u našoj kinematografiji uopšte ne treba da se snima HADERSFILD ali, ako se već snima, Milica Tomović to može jako dobro da radi jer zaista uspeva da podigne neke naizgled tipične srpske glumačko-dramaturške standarde na viši nivo.

REVOLUCIJA JEDE SVOJU DECU Ivana Pecikoze je s druge strane refleksija apsurdnog pseudo-horor pristupa socijalnim temama koji smo videli u PORNO BANDI i SRPSKOM FILMU. BANDA i SRPSKI su u tom smislu daleko ozbiljniji, i formalno i zanatski, ali REVOLUCIJA je studentski pokušaj da se produži ta estetika. Da li su Đorđević i Spasojević toliko superiorni da ih Pecikoza ne doseže u ovom pokušaju, ili je problem do njega, to je već pitanje za diskusiju koje proističe iz odnosa prema BANDI i SRPSKOM. Ali, kao što fanovi EKVa treba da se suoče sa Van Goghom kao posledicom rada njihovih heroja, tako nešto sigurno čeka i fanove i ovih perjanica Novog srpskog filma. U svakom slučaju, REVOLUCIJA bi mogla naći svoje mesto na Srpskom festivalu filma fantastike kao izdvojeni kratki film.

Studentski vajb ima i priča Damira Romanova koji se doduše u novim okolnostima kreće stazama koje dosta podsećaju na putanju Dejana Zečevića takođe započetu studentskim filmovima od koje je doduše potom i odustao. Sam Romanov kao i u PULSu dobro barata aproprijacijom žanra i pop kulture na nivou pojmova i sve je to scenaristički dobro postavljeno ali dosta pada u realizaciji. Kao i u PULSu, podela je odlična - devojčica koja igra glavnu ulogu je sjajna i bolje izabrana nego u mnogim profesionalnim celovečernjim filmovima. U vizuelnom smislu, međutim, nema nekog pečata, egzekucija je dosta suva i pokazuje veliki problem na nivou ritma jer je klimaks režiran kao prva akcija u filmu i onda čak i u ovom narativno najzaokruženijem, i najkonvencionalnijem filmu u omnibusu, kraj nastupa iznenada, i to ne scenaristički već baš rediteljski. Iako među ovih sedam radova, stoji kao narativno najkonzistentniji pokazuje se da je i stilski najmanje ambiciozan. Kao jedini punokrvni poštovalac filmske priče u suštinskom smislu, Romanov u ovoj podeli deluje kao najspremniji da se lati repertoarskog filma, i rekao bih da je već u studentskim filmovima pokazao da je, kad je reč o konceptima, na pravom putu. Ostalo je još samo da radi na razvijanju snažnijeg rediteljskog rukopisa. Međutim, kao scenarista već bi mogao da pruži znatan doprinos našem filmu. Ovaj film bi takođe imao zagarantovano mesto u selekciji Festivala fantastike.

ROĐENDAN Ognjena Isailovića je efektna, kratka, priča sa zanimljivim preokretom koji doduše nema neko naročito pokriće ali to u ovoj formi može da prođe. Kao i većina drugih arty priča u omnibusu i ova ima nagli završetak, da ne kažem završava se kad postane najzanimljivije, kad imamo utisak da počinje. U svakom slučaju, i Isailović je reditelj čiji bih celovečernji film rado gledao. Njegov rediteljski postupak ima svoj identitet, koncept, jasan je ugao iz kog prilazi priči i to sve zaslužuje pohvale.

Senka Domanović je u OKTOBRU verovatno pružila svoj najbolji rad do sada, sa minimumom dijaloga, zanimljivom podelom, dobrom atmosferom, bez izrazitih pripovedačkih ambicija. Sasvim sigurno je da bi dugometražni film podrazumevao nekakvu priču i iz ovog filma nije jasno kako bi se ona snašla na nivou takve celine, ali na mikro-planu ona se dobro nadovezuje na to što sada rade Maja Miloš i Nikola Ležaić. Dakle, rado bih gledao celovečernji film sa ovakvom atmosferom ali jasno je da bi takav film morao imati još jednu dodatnu dimenziju.

Ognjen Glavonjić je morao biti sadržajniji. Za razliku od Senkinog filma kome nenearativnost ne smeta, ovde se ispod vrlo energične egzekucije ipak oseća odsustvo snažnije fabulacije usled čega filmu izmiče i emocija iako i glumci i sama dramska postavka nude prostor za to.

Kad je reč o Petom oktobru kao integrativnom faktoru, neki filmovi poput Tomovićkinog, Isailovićevog, Pecikozinog i Romanovljevog imaju izraženu političku i socijalnu dimenziju koja proističe iz društvenih promena od Petog oktobra. Komljen, Domanovićka i Glavonjić imaju nekakvu socijalnu dimenziju ali ona se ne mora direktno vezati za Peti oktobar. No, u širem smislu, ove priče na bazi same socijalne utemeljenosti ipak moraju imati koren u Petom oktobru kao poslednjem velikom datumu u političkom smislu.

Rećju, OKTOBAR pokazuje sedam reditelja koji, svako na svoj način, pokazuju da znaju gde žive i da su spremni da zauzmu svoje mesto u srpskoj kinematografiji. Možda oni ne najavljuju neku veliku revoluciju u našem filmu ali gotovo je izvesno da svako od njih može mnogo bolje da radi ovo što se kod nas već snima, naročito u poređenju sa onima koji to rade sada. Ako KAKO JE PROPAO ROKENROL stoji kao najznačajniji studenstski omnibus u istoriji naše kinematografije, OKTOBAR ga neće zaseniti ali se nadam da neče biti Pirova pobeda kao taj film čiji reditelji maltene ništa nisu uradili kasnije već da će imati rezultat kao manje kvalitetni PAKET ARANŽMAN čiji su reditelji kasnije postigli ozbiljne karijere.

Sve to je sasvim dovoljno da se OKTOBAR nametne kao vrlo značajan naslov ove godine.

* * * / * * * *

[Tex Murphy]

Hej, pa ovaj ZAJEDNO zvuči kao must-see!

[crippled_avenger]

Pazi, ZAJEDNO je film u kome ćeš neizmerno uživati.

[crippled_avenger]

Među poslednjima sam saznao za ovu bizarnost ali bolje ikad...

http://www.t-mobile.me/pleme.aspx

[sodomizer]

tribe to a nation.

[Tex Murphy]

Pazi, ZAJEDNO je film u kome ćeš neizmerno uživati.

I thought so!

[crippled_avenger]

Harvi, to je film u kome muž ubeđuje ženu da ga ne ostavi jer su se "venčali u crkvi..." Volećeš sigurno.

[Tex Murphy]

Wow!
Nisam čuo za tog lika što je režirao, da nije neki Srbin izbosne?

[crippled_avenger]

Nije, Srbin sa Zvezdare. Radio je 1 NA 1 i onaj dokumentarac KAKO POSTATI HEROJ.

[crippled_avenger]

Pogledao sam DER FUSSGANGER Maximilian Schella, izuzetno uspešan rediteljski projekat ovog sjajnog nemačkog glumca iz 1973. godine sa kojim je uspeo da osvoji Zlatni Globus i nominaciju za oskara.

Reč je o vrlo arty kontemplaciji na temu prošlosti, rata, zločina i medija i osnovni kvalitet filma je u tome što do kraja prema zločincu uspeva da ostane ambivalentan zato što odlučuje da ukalkuliše sve faktore koji su uticali na samo delo i njegovu interpretaciju kasnije. Svi ostali detalji vezani za ovaj film, kao što su recimo za to vreme vrlo moderni a danas potpuno prevaziđeni rediteljski zahvati, mahom ne stoje previše dobro.

Schell se dotiče jedne od gorućih tema tadašnjeg nemačkog društva, pa i filma a to su mediji. Kao što znamo akcije RAFa su u velikoj meri bile usmerene protiv medija i postoje mnogi filmovi koje se upravo bave razobličavanjem nemačke medijske scene. Schellov film prikazuje novinare kao ljude koji istovremeno razobličavaju zločince ali u samoj intepretaciji dosta preteruju, odlaze u senzacionalizam, u određenom smislu pokrivaju vlastitu nacističku prošlost i na kraju dovode do toga da se zločin ni ne kazni dalje od puke detekcije.

Schellov film je ambivalentniji prema novinarima od Schloendorffovog DIE VERLORENE EHRE DER KATHARINA BLUM snimljenog dve godine kasnije u kome su novinari osuđeni bez milosti, ali je isto tako KATHARINA BLUM na svim zanatskim nivoima snažniji i ubedljiviji film.

Schellov rediteljski postupak je dosta avangardan i to čak ne previše u pravcu Novog nemačkog filma, možda više podseća na francuski Novi talas ili čak neke avangardnije radove Novog Holivuda poput Arthura Hillera, recimo. Ipak, ništa manje ne iznenađuje ovaj prilično samosvojan rediteljski pristup ako imamo u vidu da Schell kao glumac emituje jednu potpuno drugačiju energiju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Texas Killing Fields - Official Trailer 2011

[crippled_avenger]

Redak slučaj kada zvučim kao glas razuma i umerenosti

http://www.facebook.com/l/rAQDIPhs9AQAFH_L_e_pzRZQgyWaHKNqzNdkwkUlEB54vVQ/www.easy-share.com/1917629413/Filmorama

[crippled_avenger]

Jedan vrlo informativan članak, ima i slika voza i lepo urađeno porodično-vladarsko stablo...

http://www.msnbc.msn.com/id/44217756/ns/world_news-asia_pacific/t/all-aboard-armored-train-north-koreas-kim-jong-il-visits-russia/#.TlIouGFulSk

[crippled_avenger]

Pogledao sam SECUESTRADOS Miguel Angel Vivasa, španski home invasion triler koji je protekle sezone imao zapaženo mesto na žanrovskim festivalima. Vivasov film je zanimljiv i energičan ali suštinski ne dodaje ništa novo sada već dobro poznatom kanonu home invasion trilera. Uostalom, još od granddaddyja home invasion filma, starog DESPERATE HOURS formula je ostala manje-više ista i u međuvremenu je kod pojedinih reditelja poput Hanekea čak i parafrazirana u jednom art house ključu.

Vivasa zanima da je ponovo sprovede u delo u izvornoj, trilerskoj funkciji a njegova inovacija je više pokreta kamere, stvaranje efekta kao da je ceo film maltene iz jednog kadra sa rezovima mahom samo kad se menja ambijent, a nama je zanimljivo i to što su home invaderi etnički Albanci.

Ono gde Vivas upada u prvi problem nije suštinska neinventivnost njegove postavke jer home invasion je kako rekosmo proverena formula koja oduvek radi već odnos prema likovima. Njegovi likovi su na pola puta između tipova i karaktera. Oni su u stvari tipovi koji simuliraju da iskoračuju u karakter ali zapravo ostaju tipski. To ne bi samo po sebi bilo problem da povremeni iskoraci put karaktera ne usporavaju film.

Ipak, sa trajanjem od 81 minuta, SECUESTEROS je zaista daleko od dosadnog i mislim da u suštini radi posao onima koji ne očekuju više od rutinskog home invasion ugođaja, sa pristojnom egzekucijom i minimumom tenzije. Ipak, prava napetost se u ovom filmu teško može naći.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SEVDAH ZA KARIMA Jasmina Durakovića i moram priznati da, uprkos tome što su u ovom filmu evidnetne određene razlike u odnosu na tipične posleratne bošnjačke filmove, ovo spada u red tipično nepodnošljivih gledalačkih iskustava koje ljudi inače duhovito nazivaju bosanskim filmom.

U konkretnom slučaju SEVDAHA ZA KARIMA imamo produžetak jedne već prisutne teme bosanskog filma a to je upliv islamske tradicije u savremeno bosansko društvo. Time se bavila Jasmila Žbanić u svom drugom filmu a i Duraković se dotiče te teme, ali više iz vizure licemernog odnosa Amerike prema islamskom svetu na pitanju rata u Iraku. Nažalost, Duraković nije dovoljno hrabar da suštinski pokrene pitanje "dobrih" i "loših" Muslimana iz američke vizure već se zadržava na "humanističkoj" vizuri američkog licemerja koje je opšte mesto, ali je, ako imamo u vidu da su im Amerikanci i Saudijci veliki dobrotvori, to možda i provokativno za tamošnju sredinu.

Po obodu, Duraković se dotiče i ekstremista i u jednoj sceni se pojavljuju vesti o Bosancu koji je postao terorista odnosno imamo situaciju sa parom tipova koji bi kupili oružje i koje naslovni junak prepoznaje kao teroriste.

Iračko i muslimansko pitanje pokrenuti su unutar priče o Karimovom odlasku u pečalbu, odnosno pokušaju da se sa svojim kolegama igra HURT LOCKERa u Iraku. Zanimljivo je da iste godine imamo dva filma, jedan srpski i drugi muslimanski o deminerima.

Ostatak filma je nekakav ljubavni trougao pomešan sa ispraznom melodramom opšte prakse u kome je jedino vredno pažnje objektifikovanje Marije Karan koja je sve do KARIMA uspevala da izbegne scene seksa iz domaćih filmova u kojima to izgleda kao parenje nekih životinjskih vrsta. E, KARIM je međutim to sve naplatio tako da i bez golotinje, Marija prolazi kroz nekoliko besmislenih scena seksa. I koga to zanima, otprilike eto razloga da overi ovaj film.

Glavni glumac Amar Selimović je zanimljiv, ima potencijala i rado bih ga gledao u nekom boljem filmu. Pitanje je samo da li će se u Amarovoj okolini ikada nešto bolje snimati.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MOTEL NANA Predraga Velinovića je jedna od onih retkih instanci u kojima autorovo nepoznavanje forme uspeva da dovede do mutacije sadržaja, slično filmu ZAJEDNO sa kojim bi MOTEL NANA bio savršen double-bill. S druge strane, MOTEL NANA bi zbog Dragana Mićanovića u ulozi suspendovanog prosvetnog radnika mogao da se tumači i kao spin-off ŠIŠANJA i ako se bude pravila TV serija ŠIŠANJE, trebalo bi iskoristiti footage iz MOTEL NANE da se proširi profesorov lik.

Ako bismo pokušali da razumemo film na osnovu onoga što smo u njemu videli a ne po prepoznavanju autorove namere, onda je ovo film o blago mentalno zaostalom čoveku koji je sticajem okolnosti uspeo da postane profesor istorije u srednjoj školi. Ipak, njegovo infantilno poimanje Sparte i apsolutna neobaveštenost o tome da je protivzakonito tući decu rezultira time da on biva suspendovan. Srećom, on u školi, po uzoru na MAGNUM FORCE pripada grupi tvrdokornih profesora koji znaju da je politička korektnost toliko uzela maha da se deca više ne mogu tući tek tako, kao u stara dobra vremena. Oni preko svojih jataka u Republici Srpskoj obezbeđuju posao svom suspendovanom kolegi, svojevrsnom Hariju Kalahanu srpske prosvete, dok se sve sa suspenzijom ne stiša. U maniru tipičnog policijskog filma, u tome mu pomaže dobroćudni ballbuster šef koji ga ipak uprkos svemu razume.

Kada pređe Drinu koja kao Rio Grande, desperadosima donosi spas, Profesor doživljava sunovrat u lirsku Bosnu gde uprkos ožiljcima nedavnih etničkih sukoba ipak može da procveta ljubav.

Ako ostavimo po strani subliminalnu tezu filma da retardirani Beograđanin može naći sebi ravne u Republici Srpskoj, MOTEL NANA je upadljivo besmislena melodrama bazirana na beskrajnim i banalnim dijalozima koji pokušavaju da tragaju za nekim manifestacijama "duše" za koju je pisac ovog filma Ranko Božić inače specijalizovan još od filma OVO MALO DUŠE.

To da ovaj film pobedi na soptoskom festivalu prošle godine spada u red totalne sprdnje kojoj je naš esnaf izložen već godinama.

Ako se izuzme glossier than usual fotografija Milorada Glušice, MOTEL NANA je uz rame sa ZAJEDNO, sa tom razlikom što je ovo snimano u prirodi, na malo zanimljivijim, mada ne naročito spektakularnim lokacijama u Bosni.

* 1/2 / * * * *

[Tex Murphy]

Odlično! Dakle, double bill - ZAJEDNO i MOTEL NANA!

Jesi li gledao možda BELVEDERE, novo remek-djelo Ahmeda Imamovića?

[crippled_avenger]

Novog Ahmeda nisam overio ali on mi je uvek na listi za odstrel.

[crippled_avenger]

Pogledao sam NEVER BACK DOWN 2: THE BEATDOWN rediteljski debi Michael Jai Whitea koji bi brlo lako mogao steći status koji danas ima UNDISPUTED 2 u odnosu na Hillov bioskopski prethodnik. Meni je lično film Jeffa Wadlowa bio vrlo simpatičan, sa odličnom podelom koju je predvodio Djimon Hounssou. Međutim, taj film nije imao veliki street cred. Dvojka pak vrca od street creda, street cred se preliva iz filma.

Michael Jai White režira sve dosta ozbiljno i stavlja veliki akcenat na likove i priču, čak u toj meri da tuča zauzima manji procenat trajanja od prosečnog filma ove vrste. Međutim, razvoj karaktera, koliko god rudimentaran i u suštini klišetiziran, zapravo nije loš i sporadično je scenaristički i glumački svež. Otud recimo, ovaj film donosi nekoliko mladih glumaca koji bi imali svoje mesto i u theatrical filmovima, recimo Evan Peters koji je igrao i u prvom delu svakako da ima takav potencijal a to važi i za druge.

Jai White ovde ne insistira na sebi kao glumcu. Ima jednu odličnu scenu kada vezanih ruku prebije grupu policajaca-rasista ali ovde je pre svega fokus na njegovoj mentorskoj ulozi u odnosu na momke. Ipak, White nema problema da uspostavi street cred kroz par suptilnih manifestacija svoje fizičke superiornosti. U tom smislu, ovaj film je pre svega Whiteov rediteljski debi pa tek onda vehicle i mora da dobije pohvalu što nije snimio lični vehicle kao što bi većina akcionih starova, od Bruce Leeja pa do danas uradila. Ovde White ne insistira na sebi kao glumcu i akcenat je stvarno stavljen na druge likove.

Inače, zanimljivo je da je nastavak pisao Chris Hauty koji je radio i prvi deo. Retko se dešava da DTV nastavak piše autor theatrical filma. Prvi deo je bio scenaristički razrađeniji i očigledno je da Hauty nije naročito razvijao ovaj nastavak. Veze sa prvim delom su dosta tanke a i sam predznak internog takmičenja je promenjen. Ovde je Beatdown prikazan kao ilegalna ali u suštini okej stvar, naročito ako se koristi za ispravan cilj, kao što je recimo OSVETA.

Larnell Stovall je radio tuče i on je pravi naslednik JJ Perryja. Kao i u UNIDSPUTED 3 tako i ovde Larnell donosi vrlo kvalitetnu i energičnu tuču. S tim što za razliku od JJa i Isaac Florentinea, kod Larnella nema previše wireworka, ključ je u brutalnosti, sa akcentom na snažne udarce i rvačke zahvate. MMA zaista nudi dosta mogućnosti upravo zbog mešavine tehnika i Stovall ih maksimalno koristi.

White je snimio iznenađujuće dobar rediteljski debi u kome se vidi ne samo da je dobar borac već i dobar glumac pošto je na oba polja izvukao zaista mnogo od ekipe. NEVER BACK DOWN 2 ne može da crossoveruje van DTV miljea ali je u onome što treba da bude odličan.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ČOVJEKA SA FOTOGRAFIJE Vladimira Pogačića, vrlo zanimljiv mali urbani film o gerilskom pokretu za vreme NOBa. Film govori o običnom "malom" čoveku koji je identičnog izgleda kao i čuveni ilegalac. Specijalna policija ga hapsi i isleđuje da bi potom pokušala da ga iskoristi u pokušaju da se infiltrira u komunističke redove.

Scenario Dragoslava Ilića nudi dosta dobru postavku, film je po žanru sa snažnim elementima melodrame a svoj intenzitet mnogo više crpi iz odnosa među junacima nego iz same pretnje. Ovo je jedan od filmova koji donosi neobično razvijene likove kvislinških policajaca i spada među retke u kojima nema preteranog fatalizma u slučaju hapšenja komunista u tom smislu da ovde Specijalna Policija mnogo više manipuliše nego što se oslanja na isključivu silu.

Glavni junak je apolitičan i takav ostaje do kraja. On doduše otkriva u sebi sposobnost da postane heroj ali ona sama po sebi niti ima veze sa komunizmom niti autori pretenduju na tako nešto. Mnogo više je vezana za ljubavnu priču glavnog junaka koja je kao motiv dosta neobična imajući u vidu da su herojstva u partizanskom filmu obično proistekla iz drugačijih emocija.

Takav gotovo pa romcomovski koncept međutim nije ispraćen do kraja, i film se završava kao tragedija.

Ilićev scenario nudi jedan od razvijenijih zapleta, i iako u istoriji našeg filma ima bolje režiranih filmova o urbanoj gerili, Pogačićev rad se izdvaja kao jedan vrlo efektan "mali" film koji zauzima posebno mesto i u širem smislu i u kontekstu partizanskog filma.

* * * /  * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam R U THERE David Verbeeka, jedan dosta solidan primer sada već jako popularnog hipnotičkog art house filma o mladim ljudima i njihovom lutanju po egzotičnim lokacijama. U konkretnom slučaju Verbeekovog filma, glavni junak je holandski gejmer koji odlazi na Tajland da učestvuje na gejmerskom turniru i tu doživljava traumu usled koje prestaje da igra i zaljubljuje se u lokalnu devojku.

Kako je ova vrsta filma bazirana na suptilnosti, i sama ljubavna priča je vrlo diskretna i nekonzumirana za razliku od tajlandske tradicionalne gostoprimljivosti prema turistima na koju smo navikli.

Iako Verbeek u nekoliko navrata pravi pogrešne odluke i opterećuje priču nekim suvišnim postupcima junaka koji je povremeno povlače ispod te diskretne linije koju je sam uspostavio, R U THERE uspeva ipak da bude prilično konzistentan, naročito uzmemo li u obzir slične naslove.

Azijski setting čini da Verbeekov film znatno podseti na Assayasov rad u najboljem smislu mada mora se reći da je Assayas ipak oslonjeniji na klasičnu dramaturgiju.

Iako je ovo tendencija koju ne cenim naročito, R U THERE je low profile varijacija na LOST IN TRANSLATION u savremenom evropskom vajbu i kao takva je dosta efektna.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Meni je Lost in Translation bio nepodnošljiv, ali to je valjda zato što nemam srca. Ovome možda dam šansu zbog gejminga i zato što je možda dovoljno low key.

[Albedo 0]

Meni je Lost in Translation bio nepodnošljiv

Takođe... nije valjda da se Kripu svidio?

[crippled_avenger]

Meni je sve to manje-više nepodnošljivo ali zbog posla moram da razumem da neko i to voli...

[Albedo 0]

Negativni rivjui gledalaca na IMDB (naslovi):

Lost in my hotel room
Lost in Transasian
The worst film I have ever seen
The cinematic equivalent of The Emperor's New Clothes
Lost in Boredom
extremely boring
Horrible
It really was lost in translation
What?
Sterile and pretentious
Has the world gone nuts!??

and finally

"Coppola" tag helped this pretentious dross gain worldwide acclaim


a ima ocjenu 7,9

[Tex Murphy]

Meni je Lost in Translation bio nepodnošljiv

Takođe... nije valjda da se Kripu svidio?

Nije valjda da ste stvarno TO gledali?

[Albedo 0]

Oprosti nam našu ružnu prošlost

[Usul]

Lost in translation je dobar ali nije za svaciji ukus. Kao svezem imigrantu meni je bas legao.

[Tex Murphy]

Lost in translation je dobar ali nije za svaciji ukus.

Da, naročito za one koji IMAJU ukus.

[Agota]

Meni se  jako dopao taj film,i muzika,  ma sve,da ne pominjem da obozavam bil mareja kao komicara pa mi je ova njegova uloga  jako prijatno iznenadjenje.

EDIT:  Nego, ovaj,Texas Killing Fields obecava,zanimljiv trejler.

[pokojni Steva]

Lep film.

[pokojni Steva]

Mislim, L.I.T.

[Agota]

jasno 

[crippled_avenger]

Agota, Ami Canaan Mann je imala na koga da se ugleda...

[crippled_avenger]

Najbolji srpski film 2012. godine

http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/09/klip-vs-novosti.html

[Agota]

Agota, Ami Canaan Mann je imala na koga da se ugleda...

ma koje,prejebace ga ,ali neka, mada...... u tatka su novci ...

[Agota]

Najbolji srpski film 2012. godine

http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/09/klip-vs-novosti.html

Aha, vazi, daj prvo da vidimo tizer pa da diskutujemo ....

[Usul]

Lost in translation je dobar ali nije za svaciji ukus.

Da, naročito za one koji IMAJU ukus.

Sta se odmah ljutis. Tebi se ne svidja, meni se svidja i eto.

[Tex Murphy]

Ko je reko da mi se ne sviđa? Nisam ga gledo i ne namjeravam, radije ću da gledam neki film sa Lorencom Lamasom, tu bar ima akcije.