The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Ali koliko bi RISE bio bolji film da nije u njemu bio Franco?

[crippled_avenger]

Moj prethodnik na čelu RTSa objavljuje knjigu za Lagunu.

http://laguna.rs/v2326_vest_ekskluzivno_laguna_objavljuje_knjigu_aleksandra_tijanica_laguna.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam INFORMANT Jamie Meltzera, zanimljiv dokumentarac o Brandonu Darbyju, anarhisti i aktivisti koji je vremenom postao doušnik FBI i svojim tastiranjem uzrokovao samoubistvo jednog palestinskog aktiviste i japšenje hrupe mladih aktivista iz Teksasa. Njegova priča kreće iz Nju Orleansa gde je sa drugim aktivistima organizovao pomoć žrtvama uragana Katrina a završio je kao predavač na skupovima Tea Partyja. To je zaista bizarna transformacija i prelazak sa jednog na potpuno drugi deo političkog spektra. Ne samo u ideološkom već i u organizacionom pogledu. Sam Darby sebe vrlo preozbiljno shvata i do kraja filma ono što se nameće kao zaključak je da se on upleo sa FBI pre svega zato što je želeo istinsku diverzantsko-obaveštajnu aktivnost a to među aktivistima i anarhistima, uključujući i bivše Black Pantherse nije mogao da nađe. INFORMANT nije previše zanimljiv ljudima koje ne zanima politika i tema aktivizma kojim se bave zastupnici underground političkih opcija. Ali, svakako treba da ga vide oni kojima jeste, naročito jer sve više imamo dodira sa takvim stvarima i kod nas.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PRISONERS Denisa Villeneuveal, prvi veliki ovogodišnji favorit za "oskara". Nije reč o filmu za koji se može reći da je remek-delo, a kritika ga baš tako doživljava, ali reč je o prilično uspelom primenjivanju "smrtno ozbiljnog" pristupa na temu koja je do sada mahom bila zastupljena u žanrovskom šundu i ponekom studioznijem filmu. PRISONERS je u osnovi priča o serijskom ubici i najslabiji aspekt filma jeste upravo sam motiv serijskog ubice koji je više oslonjen na žanrovske osnove nego realizam. Sve ostalo je međutim pokušaj da se iz realističke vizure sagleda kako bi neki takav događaj zaista delovao na ljude i to čini ovaj film vrlo zanimljivim.

Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo prtencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.

Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.

Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.

U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.

Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.

Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Zahladnelo je i vreme je da Stari malo podigne radnu temperaturu pričom o patriotama i izdajnicima u srpskoj kinematografiji.

http://www.standard.rs/dimitrije-vojnov-ajdacicev-paradoks.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam FUTURE MURDER Normana Lesperancea i Andre Oevredala. Naravno, ovaj niskobudžetni skoro studentski film je značajan pre svega kao debitantski rad Andrea Oevredala koji je režirao TROLL HUNTERS.

Najzanimljiviji aspekt ove vrlo svedene priče o hirurgu koji izgubi razum i počne da proganja ljude koje je sanjao da ga ubijaju, pre svega je vezan za vizuelnost koja podseća na filmove iz sedamdesetih. Da nije slabe glume, FUTURE MURDER bi mogao da podseti na neke jednostavne filmove iz tih vremena kao što je recimo MANIAC. Ovako ipak ostaje samo studentski film bez perspektive za neku ozbiljniju distribuciju ili značaj izvan fusnote u opusu svojih autora.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam BACHELORETTE Leslye Headland. Očekivanja od ovog filma bila su bazirana kako na glumačkoj podeli u kojoj su Isla Fisher i Lizzy Kaplan tako i i po tome što je reditelj i scenarista Leslye Headland bila jedan od pisaca na izvanrednoj seriji TERRIERS. BACHELORETTE je imao tu nesreću da izađe posle BRIDESMAIDSa, blokbastera na sličnu temu, odnosno pokušaja da se na temu deveruša snimi ženski HANGOVER. Nažalost, u oba slučaja, rezultat je ne samo slabiji od muškog HANGOVERa u bilo kojoj inkarnaciji, već su rezultat krajnje problematični filmovi. BRIDESMAIDS je lošiji od ova dva jer je baziran na seriji skečeva koji nisu naročito smešni, i nema apsolutno nikakav estetski integritet kao film. BACHELORETTE je u određenom smislu superiorniji jer je vrlo pristojno režiran i pokušava da bude koliko-toliko estetizovan. Međutim, uprkos tome što više liči na film, nema dovoljno jaku priču koja bi ga održala kada nema humora, a film je vrlo škrt u tom pogledu, međutim, ne može mu se osporiti da pored viceva barem pokušava da ima nekakvu priču. Naravno, BACHELORETTE može biti za nijansu smešniji koji imaju manje iskustva kao gledaoci u ovom žanru.

Headland je inače adaptirala svoju pozorišnu dramu u ovaj film, i baš me zanima da li je taj tekst imao više smisla kao pozorišni vodvilj. Film su producirali Will Ferrell i Adam McKay i uprkos tome što BACHELORETE u pojedinim aspektima deluje kao njihov proizvod vrhunske klase, naročito u pogledu egzekucije, po mnogo čemu ovo im je najmanje srećan poduhvat.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam CLOSED CIRCUIT Johna Crowleyam još jedan triler po scenariju Stevena Knighta, pisca koji je iz pisanja britanskih socijalnih melodrama prešao preko Cronenberga u žanrovske vode da bi na kraju završio režirajući Jasona Stathama. U svim tim filmovima, Knight nastoji da završi svoj upmarket vibe, i CLOSED CIRCUIT nije izuzetak. Nažalost, čini mi se da Britanci više nisu na čelu produkcije conspiracy trilera (iako me serija UTOPIA demantuje ali to je u poslednje vreme "izuzetak koji potvrđuje pravilo") a CLOSED CIRCUIT to potvrđuje. Sa Ericom Banom i Rebeccom Hall koji su došli iz Holivuda da filmu daju specifičnu težinu i Riz Ahmedom koji izvlači maksimum iz 11. septembra što se karijere tiče već godinama, skuplje je pristojan ansambl. Međutim, sve ono što Crowleyevi likovi doživljavaju, oktrivaju, obelodanjuju i prećutkuju su teška opšta mesta, već potrošene teorije zavere, začinjene neukusnom dozom vere u pravničku spremnost da se žrtvuju radi Pravde, pa čak i svojevrsne vere u sistem.

Knightov scenario je nažalost prevaziđen i štur, u određenom smislu zakržljao, daleko od nivoa kakav bi se očekivao od ovako zvučnog imena. Crowleyeva realitacija je korektna, ali nedovoljno sveža da bi na bilo kom nivou prevazilazila ograničenja predloška. I Bana i Hall, i Broadbent, Hinds i Ahmed igraju u materijalu koji je ispod njihovih mogućnosti i rekao bih da bi CLOSED CIRCUIT mnogo bolje delovao kao deo televitijske ponude. Naprosto, ne nudi dovoljno sadržaja za ozbiljan bioskopski film. Međutim, serije na ovu temu su scenaristički daleko kreativniji i zato je krajnji domet CLOSED CIRCUITa da bude televizijska zabava za one koji ne poznaju žanr. To je ipak premalo od ovakve produkcije (Working Title) i ovakve ekipe.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Brad Furman je želeo da u filmu RUNNER RUNNER ponovi formulu kouja mu je pre dve godine uspela u filmu LINCOLN LAWYER. u tom vrlo šarmantnom filmu koji je imao dosta svojstava starinske detektivske serije, Furman je imao odličan scenario i izvanrednu glumačjku podelu tako da je njegova lakoća izlaganja likova i priče sve učinila nepretencioznim, za moj ukus povremeno čak i previše. U novom filmu, Furman pokušava da ponovi istu stvar. Ima nešto manje zvezda, i Justim Timberlake definitivno nije ono što je Matt McConaughey bio kad se vraćao svom snagom na veliki ekran, ali nije problem u imenima i licima, već u tome što hnema priče i nema likova. Stoga, Furmanov lagani stil gura na prazno i jedino što omogućuje je da RUNNER RUNNER ne bude dosadan.

Međutim, uprkos tome što nije dosadan, RUNNER RUNNER nema više čime da se pohvali. Uprkos uglednim imenima, Levien i Koppelman su isporučili slab scenario koji ne dobacuje čak ni do nivoa šematizovanih B-krimića. Čak i neki bitni klišei fale, možda je bilo velikih intervencija u montaži.

RUNNER RUNNER nije bio skup film pa neće biti ni veliki promašaj. Međutim, šteta je što u ovom formatu nije snimljen bolji film jer krimići tog profila postaju vrlo ugrožena vrsta.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PLUS ONE Dennisa Iliadisa, grčkog reditelja koji je imao svojih nekoliko minuta slave kada je radio rimejk Cravenovog LAST HOUSE ON THE LEFT, u pokušaju da mejnstrimizuje neispolirani rani rad velikog majstora. Uprkos tome što je LEFT dobio natprosečno dobre kritike za tu seriju Cravenovih rimejkova, i njegovih recentnih radova uopšte, Iliadis nije dobio stalno mesto u Holivudu. PLUS ONE je nezavisna produkcija, sa glumačkom podelom koja čini sve što može ali ne može prikriti da je svako od njih zapravo kopija neke od "pravih" zvezda. Recimo, glavni junak kanališe B-verziju Chrisa Hemswortha.

Iliadis se u ovom filmu bavi zanimljivom SF premisom, koju nažalost pokušava da "racionalno" objasni padom meteora koji sve izmešta dublje na teritoriju treša, kako na planu idejnosti, tako i na planu tehničke realizacije. A ideja je itekako mogla da ostane "bez objašnjenja", kao neke od misterija iz TWILIGHT ZONEa. Naime, suština je u tome da junaci primete kako se pojavljuju njihovi dvojnici i shvataju da su to zapravo oni samo neko vreme ranije. Kada krenu da se dešavaju dva vremenska toka uporedo i da ratzmak između tokova postaje sve manji,  dolazi se do tačke kada će se ljudi susresti sa svojim dvojnicima i neumitno se sukobiti.

Iliadis smešta ceo film na jednoj raspusnoj žurci, po realizaciji i ekscentričnosti nažalost daleko iza onoga što je ponudio PROJECT X a premisu vodi prema horor završnici, iako se za film teško može reći da je u celini horor. Pre bi se reklo da je reč o SF postavci koji Iliadis koristi za neke interesantne rediteljske postavke, poigravanje detaljima i svim potencijalima koje nudi priča o dva vremena sa istim likovima koja teku na istom mestu. Otud film spada po svojoj postavci liova u žanrovski korpus ali sem SF postavke ne nudi jasno žanrovsko opredeljenje.

PLUS ONE svakako neće biti novi DONNIE DARKO, ali jeste pristojan pokušaj mejnstrim SFa ubačen izvan sistema iz nezavisne produkcije, na način na koji su to činile kanadske produkcije pre desetak godina.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Roel Reine je pre nekog vremena apostrofiran kao jedan od "autora" DTV filma zajedno sa Isaacom Florentineom i John Hyamsom. Nisam se složio niti se sada slažem sa tim izborom. Njegova ortodoksna okrenutost DTVu jeste bitan arhument ali do tada on u svojim radovima nije pokazao ništa po čemu bi se izdvojio. Florentineovo obeležje je povratak pravih atleta u svet akcionog filma, Hyamsovo je pokušaj da filmovima koje snima da raty dimenziju i nekakvo "umetničko dostojanstvo". Reine je naprosto snimao mahom nastavke bioskopskih filmova i njegovo autorstvo je više bilo izraženo u tome što je eto radio knock-offove poznatih brendova.

Međutim, u novom film DEAD IN TOMBSTONE, Reine uspeva da napravi istinski kvalitetan DTV. Reč je o okultnom vsternu, u kome desperados prodaje dušu Đavolu posle smrti kako bi se vratio u život i osvetio svojim banditima koji su ga izneverili. Đavola igra Mickey Rourke, revolveraša igra Danny Trejo, snimano je u Rumuniji, postoje sve predispozicie za dobru zabavu.

Ovog puta Holanđanin Reine pokazuje da ima stila i inventivnosti. Iako je i ranije on bio to-tier DTV hack, sada je uspeo da se još više angažuje i ponudi film kakav ne postioji u savremenom mejnstrimu, čak ni kod Roberta Rodrigueza, izuzev u slulčaju potcenjenog JONAH HEXa.

Danny Trejo igra glavnu ulogu i to naravno prevazilazi njegove moći. Rodriguez to nadoknađuje dodavanjem velikih i posrnulih zvezda oko njega a Reine rešava drugačije, okupljajući živopisne epizodiste i osmišljavajući dobre situacije, tako da na kraju Trejova ograničenja ne smetaju previše.

Deo sa Đavolom i Rourkeom je najproblematičniji. Reine pokušava da izvuče maksimum minutaže iz Rourkeovog očigledno kratkotrajnog boravka u Rumuniji, ne bi li opravdao njegov headlinerski status, ali ta okultna dimenzija ne igra prelomnu ulogu u filmu. Ipak, rekao bih da je odlazak u Pakao i povratak iz njega lep detalj.

Konačno, ako imamo u vidu deficit vesterna, ovaj film zaista i ne deluje kao DTV kopija mejnstrima, maltene se čini kao da bi negde mogao igrati i u bioskopima. U tom smislu, smatram da je ovo ona bolja linija DTVa koja se bavi obnavljanjem linija koje je mejnstrim zapostavio.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PURSUIT Michaela Crichtona, televizijski film koji je snimio po romanu vlastitom BINARY, napisanom pod pseudonimom John Lange. O Crichtonovoj književnosti se može reći i ovo i ono, svakako dosta toga negativnog, ali kada se sumira opus ostaje gotovo nestvarno ozbiljan rediteljski rad, naročito ako imamo u vidu da mu film uopšte nije bio opredeljenje. Mnogi reditelji provedu decenije u kinematografiji i ne snime film kao što je COMA koji će zauvek stajati kao referenca za određenu vrstu bolničkog trilera, ili WESTWORLD koji stoji kao referenca za određenu formu SFa ili u krajnjoj liniji naprosto odličan film kao GREAT TRAIN ROBBERY.

Uporedo sa građenjem literarnog opusa, Crichton je režirao i kada se taj deo njegovog stvaralaštva sagleda, ima samo nekoliko slabih mesta, ali i ta slaba mesta su često bolja od stvari koje su režirali neki reditelji isključivo okrenuti filmu i televiziji.

Televizijski film PURSUIT je mali, efektan, televizijski triler o političkom ekstemisti koji planira napad nervnim gasom na San Diego tokom velike političke konvencije. Na tragu mu je agent FBI, ali svi su zbunjeni što se čini da je počinilac svestan da mu je FBI na tragu i da ima nameru da to nekako iskoristi.

Ben Gazara je odličan u ulozi FBI agenta, ne igra ga kao akcionog heroja čak i u scenama kada mora da uzme stvari u svoje ruke, a ambijenti i zaplet su na prijatan način old school, tako da film funkcioniše i danas.

PURSUIT ne mogu ubrojati i red seminalnih TV filmova sedamdesetih, ali svakako spada među solidnije i one koje zub vremena nije obesmislio.

[milan]

Odlicno zapazanje za Krajtona, zaista. Meni je njegov omiljeni film bio Looker, ali ga nisam gledao vise od dve decenije, pa ne znam kako se taj film danas drzi. A Westworld je ostao klasik koji je nadziveo 95% SF filmova iz sedamdesetih.

[crippled_avenger]

LOOKER sam reprizirao nedavno. Vrlo korektan film, dan-danas stoji! Jedini film sa kojim nije pokazao visok nivou je RUNAWAY ali i to je sasvim u rangu nekih filmova koje su snimali reditelji isključivo posvećeni filmu.

[crippled_avenger]

Konačno sam ispravio istorijsku nepravdu i pogledao VIR Bojana Vuka Kosovčevića. Ne mogu da kažem da delim Žikin entuzijazam u pogledu kvaliteta filma, ali bez ikakve sumnje mislim da je u njemu prepoznao nešto što definitivno postoji, dakle nije izmislio njegove vrline.

Ono u čemu se ja razlikujem od Žike jeste procena same estetike. Čini mi se da Kosovčević sigurno ima veliku energiju i dobre namere ali da se njegov rad po zrelosti ne može porediti sa Dragojevićevim, iako su ambicije definitivno tu negde. Naprosto, Kosovčević na nivou ideja, kako na pukom nivou fabule i načina pripovedanja, pa zatim i intelektualnog uvida ne zadire mnogo dublje od studentskog filma.

Otud i ovaj triptih o "neveselim devedesetim" na kraju nema baš jasnu ideju, nema baš jasan ni ideološki, ni tematski angažman, već ostaje na jednom uopštenom nivou gde se spajaju prikaz košamrnog perioda, pokušaji da se unutar njega nađe neka vrsta sentimentalnosti, a rezultat su junaci naivnog kalibra, i po onome što čine i po onome što im je estetski domet. Naprosto, u pokušaju da pronađe emociju u svojim neartikulisanim junacima, istovremeno ih braneći i osuđujući, Kosovčević jedino uspeva da postigne tu neposrednost studentskog filma.

Dragojeviću se takvi gafovi u kanonskim filmovima nisu dešavali, ali isto tako on te filmove ipak nije radio sam, pre svega kao scenarista.

Jedan od problema filma svakako je i odluka da se bazira na tri priče od kojih je svaka prilično drugačija od prethodne, ne samo po miljeu u kom se dešava jer milje je faktični isti ali sagledan iz drugog (vrlo različitog) ugla, već i po estetikama kojima se služi. Priča o skinhedima po definiciji spada u domen društveno-kritičkog, da ne kažem "problemskog" filma; priča o krimosima spada u domen krimića sa potencijalom da se izvrgne u exploitation; priča o ludom ratnom veretanu ima nešto od ekspresionističke psihološke drame. Kosovčević uspeva da ovo sve učinim delovima jednog istog filma, i to je veliki uspeh. Ali to je po svemu, na krajeva jedan film koji više funkcioniše kao Kosovčevićev showcase šta sve ume nego kao konzistentno delo.

Konačno, poslednji krupan problem je glumačka podela u kojoj glavne uloge u prve dve priče igraju glumci koji su morali biti kudikamo "mekši" i prijemčiviji publici. Ne smatram da su to po definiciji morale biti zvezde ali mislim da su i igrali morali imati više leading man kvaliteta.

Star cameo pojave Emira Kusturice i drugih slavnih faca su prilično efektne i ne remete tok filma. Nadam se da će Kusturičin kameo pomoći plasman filma u inostranstvu.

Kosovčević bez ikakve sumnje pokazuje lakoću u izlaganju priče i uspeva da napravi konzistentnu sirovu estetiku u pogledu kadriranja i fotografije, sa nekoliko efektnih akcionih scena u drugoj priči. U tom smislu, Kosovčević zaslužuje pažnju i u pojedinim aspektima, VIR je bolje realizovan nego što je zamišljen na nivou priče.

Međutim, ta tematska raspojasanost odvojila ga je od većeg uspeha i kod kritike i kod publike koju bi nekim dometima svakako zasluživao. Filmovi sa kojima se poslednjih godina može porediti, ŠIŠANJE ili MILOŠ BRANKOVIĆ su dobacili dalje jer su bili tematski fokusiraniji (naročito ŠIŠANJE) a VIR zapravo postiže manje, sabirajući više motiva.

U svakom slučaju, VIR je debi koji obećava, ali nije debi koji sam po sebi može da se nametne i nema format KLIPA, ili u krajnjoj liniji SRPSKOG FILMA. Međutim, Kosovčević svakako ima budućnost, naročito ako u drugom filmu uspe da prevaziđe greške koje je napravio u prvom, i koje - ako imamo u vidu S/KIDANJE - nisu nešto što je potpuno neobično.

Pitanje glasi - koju vrstu karijere sada Kosovčević može da izgradi kod nas. Snimio je prvi film mimo sistema, zaslužuje drugu priliku - u to nema sumnje - ali da li može da ponovi ovaj isti produkcioni poduhvat ili će ipak morati da računa na kakvu-takvu državnu pomoć?

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari se bavi temom srpskih serija koje se snimaju po licenci...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/09/strani-faktor.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam APRES MAI, novi film u kome Olivier Assayas istražuje svoje autobiografske teme, ali ih spaja u jedan zanimljiv melanž dve faze. S jedne strane, on je na početku karijere u filmovima kao što je EAU FROIDE imao autobiografske tendencije, ali u zreloj fazi, sa triptihom CARLOS tu epohu počinje da sagledava iz "globalne" vizure, iskoračujući iz intimnog sveta u svet politike, kulture itd. Tako sada, on prikazuje svoje mesto, i svoj instimni svet u kontekstu širih političkih događaja. APRES MAI je smešten u milje mladih šezdesetosmaških aktivista a nekoliko detalja (kao recimo odnos sa ocem scenaristom) nepogrešivo pokazuju da je to Assayasovo iskustvo.

Assayas sentimentalno prikazuje mlade i atmosferu koja je vlada u njihovoj političkoj borbi, ali isto tako nemilosrdno preikazuje koliko je politički angažman proisticao iz ličnih frustracija i avanturizma, pre neko iz jasne aktivističke vizije. Isto tako ni intimni apsekt nije mistifikovan kao u Bertoluccijevom THE DREAMERS, ali isto tako nije lišen ni sentimentalnosti, dakle Assayas nije hladan prema svojim likovima i epohi koju je proživeo. Mislim da kao i THE DREAMERS, i APRES MAI najodaniju publiku može naći među mladim ljubiteljima art housea i levice.

U rediteljskom pogledu, Assayas je kao i uvek siguran, sjajno gradi atmosferu a ambijenti u kojima se odvija priča su besprekorno odabrani i živopisno dočaravaju duh vremena kojim se bavi.

Zanimljiv je prikaz kinematografije u koju Assayasov alter-ego ulazi, pre svega zato što je ovo jedan od retkih prikaza "očevog filma" protiv kojeg su se bavili novotalasovci u kome su sadržani i generacijski jaz ali i poštovanje, i razumevanje. Zanimljivo je da su "sinovi" velikih predstavnika staroh "scenarističkog" filma, Assayas i Audiard obojica u početku pokazivali interesovanje za druge forme da bi na kraju poklekli i ušli u film, s tim što je Assayas prethodno overio Cahiers du cinema i saradnju sa Techineom, a Audiard je počeo sarađujući sa ocem, pa nije ni okusio novotalasovski odjek, i tek je kasnije ponudio svoj ugao gledanja na "polar".

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Stari je zaboravan i želi da to reši osnivanjem jednog kablovskog kanala...

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4767/dimitrije-vojnov-super-channel/

[mac]

Kako bi se finansirao taj super kanal bez ikakvog sadržaja koji zapravo donosi novac?

[crippled_avenger]

Bio bi u nekom paketu koji se plaća.

[crippled_avenger]

Pogledao sam GRAVITY Alfonsa Cuarona, film koji je sa pravom stekao reputaciju jednog od najznačajnijih event naslova ove godine. GRAVITY je nesvakidašnji akcioni SF film u kome Cuaron ostavlja svoj autorski pečat, a rekao bih i da se bavi "autorskom" reinterpretacijom žanra koju sebi mogu da dozvole samo veliki reditelji, i po talentu i po reputaciji. Prethodni film koji je na ovaj način "pretresao" formu je recimo CAST AWAY Roberta Zemeckisa. U oba slučaja imamo filmove sa velikim zvezdama u kojima su one izmeštene iz ambijenta u kome se dobro snalaze u svoj samostalni show, bez sidekickova sa kojima će komunicirati, bez tipičnih komičnih odmorišta, herojskih gestova, uobičajenih atraktivnih ambijenata. U psihološkom smislu, u tom nizu filmova CAST AWAY je sigurno zreliji od GRAVITYja, i ono što se dešava Zemeckisovom junaku je radikalnije. Doduiše, Zemeckisov film pored impresivnih fizičkih aspekata junakove sudbine ipak i jeste prevashodno priča o transformaciji karaktera, dok je GRAVITY pre svega bare bones akcioni film u kome je karakterizacija uvedena samo kako bi se za potrebe publike podvukao "ljudski faktor".

GRAVITY u svojoj osnovi nije SF u tom smislu što većim delom govori o već postojećim pronalascima, ne prikazuje svet koji je transformisan nekim novim izumom ili društvenim promenama. Međutim, sasvim sigurno da u sebi nosi nešto optimizma u vezi sa istraživanjem svemira koji više spadaju u domen SFa nego realizma. Na stranu, koliko su doživljaji glavnih junaka uverljivi i mogući (a nisu previše) ono što je suština GRAVITYja u pogledu fantastike jeste optimizam koji zapravo nije svojstven svemirskim misijama. Jedna od osnovnih osobina mnogih letova u svemir koji su pošli po zlu jeste mirenje sa sudbinom u kritičnim situacijama, bilo da je reč o kosmonautima koji su promašili orbitu i došli na putanju sa koje ne mogu da se vrate na zemlji, ili ako se radi o šatlu kome je oštećen zaštitni sloj na trupu.

Zato, GRAVITY iako nije SF u užem smislu, definitivno jeste film koji zrači atipičnim optimizmom u pogledu istraživanja svemira.

Cuaron i sin su osmislili brilajntnu minimalističku suspense postavku. Dvoje astronauta posle katastrofalnog sudara njihovog šatla sa svemirskim olupinama pokušavaju da se spasu tako što će se nekako dovući do stanice Mir i sa nje uhvatiti Soyuz do Zemlje.

Ne želim da otkrivam dalje, ali stvari se dešavaju u krugu koji su iscrtali Cameron u THE ABYSS i Howard u APOLLO 13 sa Cuarionovim vizuelnim pečatom. Ne treba da čudi što Cameron slavi GRAVITY kao najveći film smešten u svemiru jer ovo jeste na njegovoj liniji.

Na nivou bioskospke napetosti i visoke estetizacije, Cuaron je snimio besprekoran film, u kome svoje duge kadar sekvence dovodi do savršenstva, do tačke u kojoj se ni ne primećuje da jako dugo nema rezova. Za razliku od CHILDREN OF MEN gde su impresivne kadar-sekvence bile "vidljive" ovde su prisutne, ali nisu toliko nametljive, i GRAVITY poziva na više gledanja jer kada prođe napetost ostaje zaista impresivno tehničko dostignuće.

Kad je reč o prikazu putovanja u svemir, GRAVITY je sve ono što su ljubitelji astronautike ikada poželeli, prikazani su razni protokoli, razni najveći tehnički sistemi, i film iskoračuje iz već pomalo potrošenog NASA ambijenta u Soyuze i kineske stanice. Neprekidno je bestežinsko stanje i film je pun vrlo zanimljivih detalja. Iako nije mogao puno da se izmakne od mejnstrim pripovedačkih tehnika, Cuaron u pojedinim scenama nudi vrlo sofisticirana rešenja naročito u pogledu toga kakvu ulogu igraju detalji. Srpsku publiku i Snowdenove fanove, naročito će obradovati recimo scena u kojoj se Sandra Bullock nadiše ruskog vazduha i dođe sebi.

Glumci su odlično uradili posao. Sandra Bullock se posle dvadeset godina vratila u okolnosti iz SPEEDa ali sada ipak dve decenije starija i sa "oskarom" iza sebe. Clooney je s druge strane došao na popravni u svemir posle SOLARISa i obrisao je mutan utisak Soderberghovog rimejka.

GRAVITY obavezno treba gledati u 3D, u tom pogledu svakako pomera granice izraza i daje mu novi smisao, karakterističan za najbolje filmove ozbiljnih autora u toj tehnici.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Da, mene užasno privlači film iako nije dobio sjajne kritike i iako očekujem da bude sve baš ovako kako si opisao. Moram da nateram ženu da ga gledamo, samo me brine taj imperativ 3D-a prema kome ja imam užasnu negativnu predrasudu.

[crippled_avenger]

Vidi, ja sam ga gledao u 2D jer meni 3D smeta. I impresivan je. E sad, verujem da je u 3D u potpunosti postignuto ono štoje Cuaron želeo. Inače, odakle ti to da nije dobio dobre kritike?

[crippled_avenger]

Korean director Kim Jee-woon ("I Saw the Devil," "The Last Stand") is set to direct "Coward" at Electric City Entertainment and Sierra/Affinity.

The film is an adaptation of the first novel in Ed Brubaker's graphic novel series which recently won an Eisner Award for best new series.

Set in a world of hustlers, crooked cops and lowlifes, the story centers on a second-generation heist planner who always has a bulletproof exit plan.

Brubaker adapted the screenplay, while Jamie Patricof and Lynette Howell will produce. David Slade was previously attached to direct.

[Meho Krljic]

Vidi, ja sam ga gledao u 2D jer meni 3D smeta. I impresivan je. E sad, verujem da je u 3D u potpunosti postignuto ono štoje Cuaron želeo. Inače, odakle ti to da nije dobio dobre kritike?

Možda sam ja samo naleteo na par relativno neentuzijastičnih kritičara kad sam nešto vršljao po Intenetu pre par tjedana. U svakom slučaju želim da gledma film otkad znam za njegovo postojanje.

[Truman]

Kako bi se finansirao taj super kanal bez ikakvog sadržaja koji zapravo donosi novac?

Nije pitanje ko bi finansirao superkanal, već šta bi bilo sa ''običnim'' kanalima. Njihovi vlasnici sigurno ne bi pristali da im otkinu deo publike...

[crippled_avenger]

Pristali bi ako bi im se plaćao program. Televizije generišu rejtinge još uvek na terestrijalnoj televiziji kod nas. Ako bi taj rejting preveden u cenu reklamnog prostora bio još dopunjen nekim novcem i to od materijala koji se u odredenim slučajevima reprizira? Drugo, obični kanali su već besplatni. Dakle, to da ih emituje još neko, možda sa očuvanim blokovima reklama, može samo da im donese dopunsku dobit...

[mac]

Politika Pinka je da nikom ništa ne daju. Ako imaju nekakav višak sadržaja napraviće novi kanal samo za to. Imaju trenutno bar dvadesetak kanala.

Sećam se da Pinkove pesme i Pinkovi izvođači nisu mogli da se pojave ni na jednom drugom kanalu, čak ni na RTS-u, i onda muzička emisija deluje krnje jer pola popularnih pesama nije u sadržaju.

Nije bilo para kojim ih se moglo umoliti.

[crippled_avenger]

A šta bi se to sa Pinka pa emitovalo kao dobro...

[crippled_avenger]

Doduše, da se razumemo ovaj tekst govori o Super Kanalu pre svega kao metafori stanja u našim medijima.. Ali svakako je zanimljivo i misliti na koji način bi se to realizovalo...

[crippled_avenger]

Pogledao sam TV film MARTIN AND LEWIS Johna Graya koji se bavi komičarskim partnerstvom Deana Martina i Jerry Lewisa. Gray pokušava da prikaže i "mračnu" stranu njihovog odnosa, i naličje Holivuda ali uspeva da na kraju cele priče ostane dostojanstven i da ih ne demistifikuje. U tom pogledu, Gray nije snimio materijal baš za HBO, ali isto tako ovo je dosta dobar primer kako se može napraviti hagiografska priča o značajnim ličnostima kojaukazuje na njihove mane ali ih ne ponižava.

U ovom TV filmu Gray donosi tezu po kojoj Martin više nije mogao da podnese Lewisovu nezajažljivu borbu za pažnju i svojatanje njihovog zajedničkog rada. Koliko god da je Martin lakonski prihvatao taj posao, okolina ga je dodatno pritiskala da se sukobi sa Lewisom. Sa druge strane, Lewis je pored ogromnog egoizma itekako želeo da Martin ostane u duetu sa njim i izuzetno je teško podneo rastanak sa njim.

Priča je naravno dodatno začinjena karakterističnim preprekama na putu do vrha, situacijama u kojima im ide teško i kada se njihova talenat ne prepoznaje, ali i suočavanjem sa novinama u životu proisteklim iz popularnosti.

Sean Hayes je napravio izvanrednu ulogu kao Jerry Lewis i za nju je osvojio i neke nagrade. Međutim, upravo ova uloga pokazuje koliko je Hayesova želja da se ne izjašnjava o seksualnoj orijentaciji (uprkos seriji WILL AND GRACE) bila mudra (premda se na kraju ipak autovao) jer u ovoj sjajnoj interpretaciji gledalac neumitno počinje da učitava i latentne homoseksualne porive Jerry Lewisa prema Deanu Martinu. Jeremy Northam je takođe odličan kao Dean. Obojica glumaca vrlo odmereno i bez previše imiticija uspevaju da odigraju ove ikone američke popularne kulture, da razjane njihove motive i pruže sve ključne pečate.

U pojedinim aspektima, MARTIN AND LEWIS neznatno odstupa od istorije, ali to je više prisutno u vezi sa nekim datumima nego sa samom prirodom događaja.

Verujem da uprkos krupnim ličnim lomovima koje proživljavaju junaci ove priče, MARTIN AND LEWIS može delovati dosta "lagano" publici, ali verujem da su sami junaci svoje lomove proživljavali u fazi životne bezbrižnosti koja je sve i činila laganim.

[crippled_avenger]

Pogledao sam POLYTECHNIQUE Denisa Villeneuvea. Villeneuve spada među reditelje kojima je prelazak u Holivud prijao iako su po mnogo čemu snimili drugačije filmove od svojih početaka. POLYTECHNIQUE je visokoestetizoavan ali nažalost šuplja priča o masakru na montrealsnkoj višoj školi koji se zbilja desio 1989. godine. Ipak, Villeneuve je ovde više vansantovski zainteresovan za atmosferu i lepe kadrove nego za motive zločinaca i sudbine ljudi koji su se tamo zatekli, tako da se čini kao da su psihologija likova i njihovi problemi tu više dati kao povod za zanimljive kadrove nego za bilo šta drugo. Nemam ništa protiv takvog postupka kada ta "psihološka dimenzija" ne bi kudikamo ipak morala da zaigra značajnu ulogu u filmu i kada joj i sam autor ne bi namenjivao značajniju ulogu koja ona u ideji ima ali egzekuciji nikako nema... Čak ni sa svojim ogromnim kulturnim kapitalom Van Sant nije uspeo da učini ovakvu postavku istinski ubedljivom uprkos velikom uspehu ELEPHANTa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PARADISE Diablo Cody, rediteljski debi scenaristkinje koja je za JUNO osvojila "oskara". Scenarsti za svoj debi obično čuvaju ili scenario koji nisu uspeli da prodaju ili onaj koji im je najdraži i ja bih rekao da se ovde radi o ovom prvom. PARADICE je slabiji scenario od svih radova Diablo Cody koji su do sada realizovani, premda moramo imati na umu da je ovo sigurno i najgore režiran među njenim scenarijima. PARADISE ima jaku glumačku podelu koja je zarobljena u jednom vrlo svedenom zapletu i autorskoj viziji koja ne može da se odluči između toga da li je raspoloženija za kritikovanje konzervativaca ili raspusnika, ali u oba slučaja zapravo promašuje temu jer konzervativci koje prikazuje su apsurdni a raspusnost nije autentična već korporativna i ima mnogo više veze sa konzervativizmom nego sa autentičnim "gradom greha". Dakle, pored egzekucije, Diablo se nije snašla ni na idejom planu. Zato i ne čudi da je PARADISE više odbačen nego distribuiran.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam DEVOURED Grega Olivera, zanimljiv ali na kraju ipak prilično slab indie film koji koketira sa hororm ali je ipak vuiše reč o psihološkoj studiji po uzoru na Romana Polanskog i njegove "ženske filmove". Marta Milans je izuzetna u glavnoj ulozi kao čistačica iz El Salvadora koji radi da bi skupšila novac za sinovljevu operaciju. Osim atmosfere i nekih jako zanimljivih rediteljskih rešenja, ništa oko nje nije naročito dobro a naročito ne preokret u kome se desi sve ono što gledaoci slutili i rekapitulira taksativno, na nesvakidašnji način. Greg Oliver je bio nadomak nečeg zanimljivog, pružio je mnogo u radu sa glavnom glumicom i u realizaciji, ali ideja na kojoj se bazirao film to nije mogao da isprati. Nažalost, žanrovska konfuzija u filmu ne može da mu pomogne da uspe ni kao indie film ni kao horor, premda verujem da bi možda mogao izboriti neke simpatije na žanrovskim festivalima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

He announced the project over a year ago, but "The Artist" director Michel Hazanavicius has surprised everyone by already being well into production on his remake of Fred Zinnemann's post-WW2 drama "The Search".

CinEuropa reports that Hazanavicius has been shooting the movie since August in the country of Georgia, with the shoot about to head to Paris. At last report, Bérénice Bejo co-stars in the film, while Annette Bening is rumored to have a role as well.

The original followed a Czech mother and son looking for each other after surviving a concentration camp. The remake shifts the action to contemporary Chechnya and follows two women working for a non-profit organisation.

Further details are expected at the American Film Market next month.

Source: The Playlist

[crippled_avenger]

Though it scored incredible rave reviews across the board, Alfonso Cuaron's sci-fi epic "Gravity" has one particular scene that some of its most ardent supporters have had issue with in their reviews.

MAJOR SPOILERS AHEAD

The scene in question? The sequence two-thirds into the film where Sandra Bullock shuts down the oxygen and seemingly gives up - only for George Clooney's veteran astronaut to come in through the airlock and give her a homespun monologue. He vanishes, leaving the viewer to speculate - was it an oxygen-deprived hallucination, a dream, or a 'vision'.

Speaking about the scene with Vulture, Cuaron says he kept hitting a dead end with that scene and couldn't make it work. The person who ended up re-writing it and saving the day? Clooney himself.

    "We were struggling with rewrites, we'd stripped everything, a lot of the dialogue; we knew that anything that was going to be said, it was going to have a lot of weight, There was one scene we were doing over and over and over, and George overheard that we were dealing with that.

    And then one night I receive an e-mail from him, saying, 'I heard you were struggling with this. I took a shot with the scene, Read it. Throw it out.' And we ended up using it. This was exactly what we needed."

The scene itself was always there, and Clooney likely made it work better. Even so, many are still debating whether the scene was even needed and/or ultimately took away something from the overall film. What did you think?

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE DIRTIES Matta Johnsona, zanimljivu indie found footage crnu dramediju, o dvojici filmskih entuzijasta koji nailaze na probleme sa bullyjima u srednjoj školi i polako počinju da razmišljaju o tome kako bi vrhunac njihovog umetničkog rada bio pravi masakr po uzoru na Kolumbajn koji bi zabeležili kamerama. Bullies su već decenijama vrlo bitna tema američkog filma, i očigledno da je to problem koji autori smatraju izuzetno relevantnim i inspirativnim ali ekstremnost tretmana te teme čini ovu vrstu priča autohotono američkom i kad god su prenete u evropski film (recimo, LAT DEN RATTE KOMMA IN) ne deluju toliko ubedljivo.

THE DIRTIES to podiže na vrlo dramatičan nivo i scene zlostavljanja učenika su izuzetno energične i ekspresivne. Isto tako, sam milje kinoamatera u srednjoj školi je izuzetno živopisno prikazan, sa mešavinom njihovog zaraznog entuzijazma i gotovo odbojne filmofilije.

Najzanimljivija scena u filmu je zapravo prva, u kojoj se sreću junaci srednjoškolci sa kinoamaterima iz osnovne škole i razmenjuju iskustva o tome kakve filmove snimaju.

Sam found footage koncept u ovom filmu je ubedljivo koncipiran, mada nikada do kraja nije razjašnjeno zašto je "treći drug" koji drži kameru tako tih i pasivan. Isto tako, postoje neke scene u kojima se pokušava određena estetizacija mladalačkih rituala uz upotrebu indie muzike, što je inače karakteristična početnička greška reditelja debitanata pa se i uklapa u priču o kinoamaterima.

THE DIRTIES je film koji svakako pravi mnoge greške, ali imajući u vidu njegove kapacitete i okolnosti nastanka, reč je o solidnom ostvarenju koje zaslužuje punu pažnju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Sad tek shvatam što su me zvali da arbitriram u BRAČNOM SUDIJI...

http://variety.com/2013/biz/news/porn-star-rocco-siffredi-brings-his-experience-to-relationship-reality-series-1200706340/?utm_source=sailthru&utm_medium=email&utm_campaign=dailyheadlines

[Karl Rosman]

Sad tek shvatam što su me zvali da arbitriram u BRAČNOM SUDIJI...

Preksiinoc polemizirali zasto te nema, a bio je npr. Tozovac!!!! Neprocenjivo. 

[crippled_avenger]

Zamisli moj izraz lica kada su me pozvali.

[crippled_avenger]

Many of those involved in Alfonso Cuaron's "Gravity" have commented on how hands off the film's studio, Warner Bros. Pictures, was during production.

At one time though, the studio did have concerns. It is a risky project after all, a film in which there's really only two onscreen characters and one (albeit vast) location. Talking with io9, Cuaron revealed some of the early feedback he received from executives about the film.

One was an "Apollo 13"-style suggestion of frequent cutting back to Mission Control in Houston - "You need to cut to Houston, and see how the rescue mission goes. And there is a ticking clock with the rescue mission."

Another was the inclusion of flashbacks to showcase the backstory of Sandra Bullock's character, and even going so far as to suggest "a romantic relationship with the Mission Control commander, who is in love with her."

There was also one exec who asked for more action including "having an enemy, like a missile strike" and "finishing with a rescue helicopter".

Cuaron dealt with it the right way though - a respectful decline: "In the end, they were all very respectful because they had a clear view of what we were doing... You have to understand that in this is the process...in many ways I don't know how they did it."

[crippled_avenger]

Renny obdelava antičke mitove

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/10/renny-radi-klasiku.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam ABOUT TIME Richarda Curtisa. Reč je o vrlo zanimljivom filmu o putovanju kroz vreme koji ga sagledava iz vizure romantične komedije, i porodične drame, no to ne znači da Curtis kao scenarista nije ponudio i ponešto zanimljivo i intrigarntno u okvirima filmova o putovanju kroz vreme.

Rachel McAdams je igrala u već dva filma koji iz romantične vizure sagledavaju temu putovanja kroz vreme i stavljaju fokus na međuljudsjke odnose. Iako se ne bi očekivalo, upravo ta dva filma su se izdvojili kao najsvežiji ili među najsvežijim naslovima na tu temu u proteklih desetak godina. Naravno, nemoguće je izbeći šalu da u ovom filmu Rachel McAdams postaje TIME TRAVELER'S WIFE. U tom smislu, Richard Curtis ulazi u prikaz bračnog života posle inicijalnog romcom momenta. Working Title je prošle godine imao film I GIVE IT A YEAR koji je pokušao, ali nije baš uspeo, prikaže krizu braka kao konvencije romantične komedije. U ovom filmu i sam Curtis zakoračuje u temu braka (LOVE ACTUALLY se ne računa jer su u njemu junaci već u braku) i uspeva u jednoj od najdelikatnijih stvari na filmu a to je da se prikažu harmonični odnosi među junacima.

ABOUT TIME nema monumentalni zamah THE BOAT THAT ROCKED i tu veliku energiju, ali je tu razbarušenost i raskoš zamenio prilično fokusiranim pripovedanjem. Ako imamo u vidu određene promene tona priče u drugoj polovini filma, koje su smetale delu kritike, smatram da je to Curtis jako vešto savladao. Stoga, čini mi se da je ta preimedba više bazirana na tome što su neka od emotivnih očekivanja gledalaca izneverena. Ipak, film nikada ne izlazi izvan okvira Curtisove poetike, naprosto samo je reč o odstupanju iz žanra.

Jedna od mana koje su kritičari našli jeste i Curtisov karakteristični klasni pristup, koji je po njima prevaziđen u savremenoj ekonomskoj klimi. Čini mi se da to nije toliki problem samog filma ili Curtisa koliko utiska da Working Title možda više nije onakav međunarodni reprezent britanske savremenosti kao što su Merchant i Ivory bili za prošlost. No, taj zadatak sada preuzimaju neki drugi ali i dalje ne mogu da pariraju onim kvalitetima koje donose WT autori kao Curtis ili Edgar Wright.

Curtisov "alter ego" ovog puta nije Hugh Grant, naprosto je prestar, ali Domnhall Gleeson odlično obavio svoj posao s tim što se čini da njega zanima izgradja raznovrsnije karijere od Grantove. Podela je u svakom pogledu izuzetna s tim što neće biti toliko komercijalno potentna kao u slučaju NOTTING HILLa iako je na neki način ponovljena ta formula romanse britanskog smotanka i čulne Amerikanke. Rachel McAdams nije Julia Roverts ali svakako jeste na onom nivou na kom je bila Andie McDowell u FOUR WEDDINGS. Ipak, čini se da takava komecijalni fenomen u savremenoj kinematografiji ne može da se ponovi. To je šteta jer Curtis nudi zreo film i jedan neobičan pogled na romantičnu komediju.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari prepoznaje da se neki argumenti u novim ekonomskim merama ponavljaju...

http://starikadar.blogspot.com/2013/10/zavadi-pa-vladaj.html

[Meho Krljic]

Moj je utisak da se ovim oporezivanjem "visokih" plata u javnom sektoru pre svega pokušava isposlovati PR, da je na drugom mestu blaga deinsentivizacija rada u javnoj službi (što je postao skoro pa porodični posao) a tek na dalekom trećem neki pokušaj javne uštede koji uostalom, kako svi ponavljaju i nije sam za sebe dovoljan da učini išta na oživljavanju privrede.

[crippled_avenger]

Sa svim ovim merama štednje oni po svemu sudeći mogu da pokriju gubitke "Srbijagaswa" i "Sartida" a pričaju priču o tome da na ovaj način sprečavaju rast duga u milijardama dolara...

Visokih plata je premalo da bi dovele do nekih značajnijih ušteda, i one su mahom rezervisane za političke figure postavljene na takva mesta. Međutim, oni najavljuju i smanjenje broja zaposlenih koji kako god da su dobili posao ipak vereovatno sve te poslove rade jer nemaju od čega da žive. To uključuje i dosta sporne stranačke kadrove. Ja zbilja ne verujem da je neko uzeo posao šofera u opštini a inače je Bil Gejts u slobodno vreme. Stranke su naravno gadne, to je druga stvar, ali u suštini veliki deo čak i tako zaposlenih kadrova, radi te poslove da bi od njih kako-tako preživeo. S druge strane, mislim da se kod nas već jako dugo gaji iluzija kako ti ljudi mogu nešto sami kada izgube posao, da će maltene da se preporode kada napuste neproduktivne poslove, ali čini mi se da od toga nema ništa. Naročito jer su i razvijene zemlje sa svojim industrijama ušle u ekonomsku krizu pa samim tim i krizu tražnje.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE CONJURING Jamesa Wana i moram da priznam da mi je izmakao razlog zašto je ovaj film toliko hajpovan. Elementi "istinite priče" iz demistifikovane zbirke bračnog para Warren samo je delimično igrao ulogu u Wanovoj odluci da ovaj film delimično postavi kao rekonstrukciju epohe. Sve ostalo što je 2istinito" u ovoj priči je samo uticalo na pripitomljavanje ili uklanjanje horor scena, tako da je THE CONJURING zapravo jedna hendikpirana melodrama sa sporadičnim izlivima horora koji je inače stabilno utemeljen u opštim mestima.  THE CONJURING formalno nije ekstreman kao PARANORMAL ACTIVITY iako sam siguran da ga Wan doživljava kao slow burner, no materijal naprosto ne pruža osnov za to.

Pored ogromnog napora koji Wan ulaže da izdradi ozbiljne karaktere i ogromnog vremena koje u to ulaže, oni ostaju tipski a horor dešavanja deluju eskremno neuverljivo i bajato. Na sve to, THE CONJURING ne pretenduje da razobliči Warrenove kao šarlatane, to je recimo evidentno u scenama kada se priviđenja vidovite supruge Warren tretiraju kao objektivna činjenica u ovoj priči. Proglađšavanje neke budalaste priče za istinitu je legitimna exploitation strategija, ali ovde ona više deluje muzejski nego itsinski uspešno.

Čini i se da ponovo imamo posla sa slučajem horor filma koji se hajpuje zbog toga što je autor stavio veliki akcenat na ne-horor aspekte priče. Možda ovaj film svojom pretenzijom uspeva da imponuje mlađoj publici i nadam se da će poslužiti kao gateway drug omladini koja nije imala dodira sa ozbiljnijim ostvarenjima ovog žanra. Međutim, publici koja je iole gledala horor ovaj film zaista nema šta da pruži...

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

mislim da se kod nas već jako dugo gaji iluzija kako ti ljudi mogu nešto sami kada izgube posao, da će maltene da se preporode kada napuste neproduktivne poslove, ali čini mi se da od toga nema ništa.

Pa, da, to je ta neoliberalna avet nevidljive ruke tržišta. Koja, na nekom teorijskom nivou, ima smisla, ali gradili smo socijalnu državu isuviše dugo da bismo sad ozbiljna izraza lica mogli da podstičemo nekakav socijalni darvinizam ovog tipa. Dakle, kapiram da propisno smanjenje broja zaposlenih u javnim službama treba da podrazumeva državno sponzorisane programe prekvalifikacije, pa onda poštene otpremnine pa onda još i neke dobre kredite za startup uz razna osiguranja itd. i da onda sve to traje jedno pet godina da bi se valjano izvelo. Pošto svi znamo da od toga nema ništa, mislim da će i to smanjenje broja zaposlenih biti seča za PR poene.

[Albedo 0]

ma nisu to ''neproduktivni poslovi'' već su ljudi neproduktivni

realno, činovnici nisu dovoljno obrazovani za ono što rade, samim tim i ne znaju šta rade, a niko nije postavio kriterijum još u osnovnoj školi (o radnoj etici da ne pričamo) da se tako nešto neće tolerisati

nije naš problem broj službenika već njihova nesposobnost. Od vrha svakog ministarstva, da budemo pošteni.

Naravno, radnici su posebna priča, čak i oni su zakinuti upravo zapošljavanjem šalteruša, udarača pečata i sličnih bolida (čast nepartijskim izuzecima). Nisam pratio koliko se ovo Krstićevo reformisanje na njih odnosilo, ako je samo udarilo po administrativcima onda još i nije toliko crno (mada lično znam neke koji actually i dalje zapošljavaju po partijskoj osnovi u javnim preduzećima potpuno nepotrebne kadrove, tipa:  viša ekonomska + SNS glas = EPS).

Doduše, bolje da je odmah sve koji ne ispunjavaju najformalnije preduslove (o učinku da ne govorim) odmah otpustio i bar radnike zaposlio, kao da nema šta da se gradi po Srbiji...

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE WAY WAY BACK Jima Rasha i Nata Faxona, rediteljski debi scenarista Payneovog uspešnog filma THE DESCENDANTS. Nažalost, njihov rediteljski debi je usiljen, konfuzan, žanrovski neopredeljen i po svemu mediokrizezski zaglavljen između indie estetike i nostalgičnog mejnstrima koji se na nju povremeno oslanja. Na sve to, THE WAY WAY BACK je izašao kratko vreme posle ADVENTURELANDa Grega Mottole. Stoga ovaj film uspeva da bude promašaj na raznim nivoima i jedini koji je u njemu uspeo da izvuče nešto za sebe jeste Sam Rockwell koji je egzibicionistički napravio relativno simpatičnu kreaciju ali to je više bazirano na njegovoj ličnoj harizmi. Rash i Faxon su tehnički korektno realizovali film i očigledne su veće ambicije od onoga što je na kraju rezultat.

* * / * * * *