The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Stari o još jednoj evergrin temi

http://beforeafter.rs/art/film-pornografija/



Sent from my iPhone using Tapatalk

[mac]

Ima dosta pozitivnih primera, ali Stoja se razlikuje od Sibel Kekili i Stejsi Lords, jer nema nameru da prestane sa svojim originalnim poslom. Kad bi ubedio Stoju da objavi da neće više da radi "one stvari" sa slavu i novac, onda bi se domaći čuvari morala možda malo odobrovoljili. Ali tada bi ostatak sveta bio na gubitku...

[Albedo 0]

pa sad, ono čime se Stoja bavi zove se pornografija, a ono čime se bave npr. Srdan Golubovic, Miroslav Terzic, Zečević ili Dragojević, se zove prostitucija

inače, dopalo mi se ono za ''Selo gori''

[crippled_avenger]

Pogledao sam DOBROVOLJCE Predraga Golubovića, komediju baziranu na romanu izvesnog Gabriela Pegola. Kažem izvesno jer Google pokazuje da se Gabriel Pegol javlja samo kao pisac romana koji je inspirisao DOBROVOLJCE odnosno roman PRIX FIBUS po kome su Golubović, Đurović i Gilić napisali scenario.

DOBROVOLJCI pretenduju da budu parodija ratnog filma, nekih od klasika žanra na koje referišu ali nažalost film ne samo da je ispod uzora na koje aludira već bi se moglo reći da je ispod standarda i najpovršnije bioskopske komedije tog vremena.

Autori filma citiraju svoje vlastite reći na početku filma kada kažu da je samo jedna stvar gpra od rata a to je ratni film, međutim ta teza te dalje ne razrađuje. Ako imamo u vidu da je tema rata bila opsesivna tema Predraga Golubovića u rediteljskom i scenarističkom radu, zanimljivo je da tako eksplicitno pokušava da polemiše sa ratnim filmom ali nažalost rezultat je ispod svake kritike.

Naravno, DOBROVOLJCI otvaraju mogućnost za učitavanje. Naime, Golubović je bio specijalista za filmove o Drugom svetskom ratu u kojima je protivnik bio konkretan, jasan i bez ikakvih dilema da li se sa njim može identifikovati ili ne. Nacisti su u vreme i na mestu gde je Golubović radio bili negativci lišeni ljudskih osobina i nisu bili u "sivoj zoni" morala.

U DOBROVOLJCIMA Golubović govori o svetu bez ideala u kome junaci odlaze u rat protiv neprijatelja o kome ne znaju ništa niti zašto se bore. On definiše i ulogu medija u svemu i vojno-industrijskog kompleksa.  Teško je reći da Golubović u svemu tome nudi neki uvid koji do tada nije bio prisutan u literaturi ili na filmu, ali jeste zanimljiva takva dekonstrukcija posleratnog militarizma u jednom društvu u kome je vojska zastupljena kao temelj države.

Sličnu priču, samo bez elemenata komedije i u drugom estetskom ključu, i sa više uspeha, doneo je Veljko Bulajić u RATU. Stoga se RAT i DOBROVOLJCI mogu gledati kao svojevrsni double-bill u kome Jugosloveni posle teško narodnooslobodilačke borbe donose svoj antiratni know-how u internacionalne okvire.

Jedna bizarnost koja zalsužuje pažnju jeste gej epizoda sa junakom kog igra Radko Polič. Jako bi me iznenadilo da Radko Polič kao Slovenac slučajno igra vojnika koji stalno tvrdi da je stranac, turista i da je slučajno mobilisan. U jednoj situaciji, kada zarobe neprijatelje, otkriva da je jedan od protivnika gej i nabacuje mu se što zarobljenik sa radošću prihvata. Međutim, "turista" odustane kada shvati da zarobljenik nije homoseksualac od rođenja već da je tog dana "dežuran".

Interesantno je ubacivanje tog razlaza sa Slovencima u film iz 1986. godine na tako otvoren način uz otvorene aluzije na njihovo "izdvajanje" iz jugoslovenskog zajedništva a zatim i na etničke stereotipe o njihovoj devirilisanosti.

Nažalost. DOBROVOLJCI su bili Golubovićev poslednji rediteljski rad, mada ne i poslednji pokušaj da snimi film.

[crippled_avenger]

Wired o hack attacku na Sony

http://www.wired.com/2014/12/north-korea-did-not-hack-sony-probs/



Sent from my iPhone using Tapatalk

[Petronije]

Stari o još jednoj evergrin temi

http://beforeafter.rs/art/film-pornografija/



Sent from my iPhone using Tapatalk

Odlican tekst. Ne citam vise ono smece Blic ali zvuci mi neverovatno da Rados Bajic, najveca kurva u proteklih 10 godina ima obraza nekoga da napada. Mozda je mogla biti spomenuta i Sibel Kekilli, Shae iz Game of Thrones, takodje je snimala hardcore.

[crippled_avenger]

Sibel je pomenuta.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Petronije]

Aha vidim sad, moja greska
Citao sam na telefonu pa sam nekako preskocio.

[crippled_avenger]

Fifty-one-year-old cameraman Chan Kwok-hung has drowned in an accident whilst working on the latest Jackie Chan-led action thriller "Skiptrace" according to local reports.

Chan Kwok-hung died after a vessel carrying him and his film crew capsized off Lantau Island this morning says China Morning Post.

Hong Kong police said the vessel capsized 30 meters (100ft) from the shore, with seven crew members able to swim back to the shore after the accident. Chan Kwok-hung did not make it and was found unconscious and later declared dead.

Jackie Chan was not believed to be on board the vessel. Police are said to be investigating and interviewing the seven survivors.

Renny Harlin is helming the U.S.-China co-production which stars Chan as a Hong Kong detective who teams up with a mouthy American gambler (Johnny Knoxville) to save his niece and take down the city's most notorious criminal. Fan Binbing also stars.

[Meho Krljic]

Čovek bi pomislio da je najugroženiji na snimanjima filmova Džekija Čena - Džeki Čen. Ovo je baš tužno. Čovek je verovatno na sebi imao trideset kila opreme, stedikem i tako to. Baš grozno 


U drugim, veselijim novostima, evo Whedonovog intervjua za IGN, koji se gikovski bavi Avendžers: Ejdž of Altronom


http://www.ign.com/articles/2014/12/17/joss-whedon-on-avengers-age-of-ultron-something-terrible-is-coming-that-youll-love

[crippled_avenger]

Prekaljeni veteran televizijske scenaristike Andrew Davies napisao je zanimljiv televizijski film o poslednjim danima Dylana Thomasa u Njujorku. Međutim, ono što ovaj zanimljiv ali po mnogo čemu nategnut tekst izdiže jeste fascinantna rola Toma Hollandera koja čini da A POET OF NEW YORK bude zaista ozbiljno gledalačko iskustvo i obavezno štivo za one koji zanima književnost ili one koje zanima umetnost BBCjevog minimalističkog televizijskog filma o značajnim ljudima i istinitim događajima.

U produkcionom pogledu A POET IN NEW YORK nije bitno složeniji od WE'LL TAKE MANHATTAN ali Hollander u glavnoj ulozi je bogatstvo koje nema cenu. U prikazu korodiralosti glavnog junaka Hollander odlazi još jedan korak dalje u odnosu na svoju rolu Guya Burgessa u mini-seriji CAMBRIDGE SPIES. Spoj ranjivosti, šarma, simpatične sujete i potpune erozije ličnosti koji Hollander donosi je moćan, pa je otud zaista Daviesov pokušaj da nam pored sloma prikaže i njegovu prošlost gotovo suvišan. Hollander je dobar i u tim scenama ali je njegova igra u scenama "životne završnice" dovoljno moćna da bi odglumila i te prošle dane.

Aisling Walsh uspeva da vrlo sugestivno prikaže sve situacije i da dobro postavi Hollandera u odnosu na druge likove. A POET IN NEW YORK je vizuelno ekspresivan i atmosferičan rad, sa fokusom na likove ali bez zanimarivanja ambijenata i atmosfere koji su bili značajni za njihove ključne odluke.

Ukupno uzev, Davies je najslabija karika ovog televizijskog filma ali Tom Hollander i Aisling Walsh sve to nadoknađuju svojim zalaganjem.

[crippled_avenger]

Pogledao sam REC4:APOCALYPSE Jaumea Balaguera. Nažalost, posle MIENTRAS DUERMES koji je bio zbilja odičan i zanimljiv u svakom pogledu, vraća se ovom stagnantnom serijalu u nastavku sa kojim ta stagnacija dostiže svoj vrhunac.

Naime, ako je osnovni smisao serijala REC bio sadržan u naslovu, dakle u found footage estetici, onda se od toga odustalo u filmu Paca Plaze. Ali, Plaza je barem napravio odmak u odnosu na prva dva filma tako što je uveo nove likove i uneo duh zombi komedije, jednog od istrajnijih podžanrova horora. Iako se za Plazin GENESIS teško može reći da je dobar film, ili da se po kvalitetima može porediti sa prvim delom, funkcionisao je kao podnosšljiv dodatak tom domenu zombi komedije.

Četvrti deo međutim samo na nivou detalja koketira sa found footage elementom utoliko što CCTV kamere i neki arhivski snimci igraju značajnu ulogu ali sve ostalo je postavljeno kao krajnje konvencionalna priča o podivljalim ljudima na brodu.

Balaguerova režija je solidna u pogledu inscenacije ali ipak ispod nivoa u tehničkom pogledu kad je reč o prikazivanju akcionih prizora, ne samo zato što su situacije u osnovi nemaštovite već i zato što brod nije u dovoljnoj meri iskorišćen a neki detalji su čak i poprilično ispušteni.  Ako imamo u vidu neinventivnost priče i konvencionalnost scena koje su ponuđene Balagueru, jedini rezon iza snimanja ovog filma jeste bio pokušaj da snimi showcase za eventualni američki angažman, i tu može dobiti tek prelaznu ocenu, ali se ni po čemu ne izdvaja od većine "boljih" španskih reditelja repertoarskog filma.

Teza da je REC4 poslednji filmu franšizi nije potvrđena onim što se vidi na ekranu, i verujem da će Filmax uskoro napraviti reboot. Ako je pak ovo zaključenje serijala sa Plazom i Balaguerom onda obojica imaju razloga da se raduju jer je očigledno da u ovom serijalu više nemaju šta da kažu.

Plaza je u svom samostalnom RECu mnogo više odstupio od kanona i to mi je smetalo iako mi je već drugi REC koji je sav bio u kanonu bio izrazito bezveze. Međutim, čak i ta potpuna promena žanrovskog predznaka je bolja od ove Balaguerove hibernacije. Nadam se da je četvrti REC cena snimanja nekog novog MIENTRAS DUERMAS.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari ponovo sa evergrin temom - rasizam u SAD

http://starikadar.blogspot.com/2014/12/a-vi-mucite-crnce.html

[Meho Krljic]

Spider-Man Cameo In 'Captain America: Civil War' A Done Deal—Report

The recent hack into Sony Pictures' servers revealed the studio's plans to collaborate with Marvel for a third sequel to "The Amazing Spider-Man." Likewise, it also detailed the possibility of the superhero making an appearance in "Captain America: Civil War." These plans may seem uncertain, but according to a latest report, studio execs are already planning a meeting to discuss the sequel.
A source told Screengonzo that Sony Pictures co-chairman Amy Pascal and Marvel Studios head Kevin Feige will meet in January to discuss the future of "The Amazing Spider-Man" in the Marvel Cinematic Universe, or MCU. The said meeting will reportedly take place at Pinewood Studios, where "Avengers: Age of Ultron" and "Captain America: Civil War" are believed to have been filming. No further details were provided, but sources said some "good news" will be revealed sometime in February. Likewise, Feige is said to be pleased with where his deal with Sony Pictures is headed. How the superhero will be featured into the MCU remains uncertain. However, according to the source, one plan is for Spider-Man to make an appearance at the end-credits scene. According to Screengonzo, it would make sense if the character will be featured in "Captain America: Civil War," since the film is scheduled for filming sometime in February or March. It coincidentally links to the mentioned release of the good news in February.
HNGN also thought it's likely for the superhero to be introduced in "Civil War." The movie's directors, brothers Joe and Anthony Russo, will also reportedly helm the sequel.  According to Screengonzo writer Josh Johnson, the directors will also "tackle a new Spider-Man trilogy, taking on directing and writing tasks." "They don't have anyone cast yet, but they certainly have a list of potentials they are going over once the deal is done," he said, adding that Marvel is already looking at a list of possible candidates to be the next Spider-Man.
However, it's still uncertain if "The Amazing Spider-Man" will really make an appearance in "Captain America: Civil War." Sony and Marvel have yet to confirm the reports. According to Johnson, the source is the same person who provided the confirmed details of Vision's look in "Avengers: Age of Ultron."

[crippled_avenger]

Sinoć na B92 - Lepotica i Zver o situaciji sa bioskopima.

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2014&mm=12&nav_id=938413



Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam I.C.U. Aasha Aarona, australijski niskobudžetni triler u kome je jednu od svojih ranih uloga ostvarila Margot Robbie. Ovaj film je iz domena "Koliko je ovo grozno, ali i ja sam budala što ovo gledam".

Ipak, Margot Robbie zaslužuje određene žrtve, i u tom pogledu I.C.U. je najbliže žrtvi a da isključuje intervencije na telu.

Aash Aaron zaslužuje poštovanje utoliko što je osmislio koncept kako da ispuni očajničku želju da snimi film, i da napravi neko jednoipočasovno delo, ali tu se otprilike završava sve pohvalno što se može reći o ovoj parafrazi REAR WINDOWa.

Doduše, Margot je dosta prominentna u filmu, pa je to upravo ono što će verovatno i ubuduće privlačiti ljude da se podvrgnu ovom iskustvu.

S druge strane, kako smo od Australijanaca ipak navikli na zanimljivije žanrovske radove, bilo bi licemerno da ne napomenem da bi recepcija ovog filma u mom slučaju bila nešto bolja da dolazi recimo iz Istočne Evrope gde su dometi u ovakvim žanrovima malo niži.

[crippled_avenger]

Pogledao sam BETHLEHEM Yuvala Adlera, prošlogodišnji izraelski kandidat za oskara. Reč je o krejnje rutinskom trileru o agentu Mossada i mlađem bratu palestinskog pobunjenika koji radi kao doušnik. Adlerov film je u najboljem slučaju na vizuelnom nivou televizijskog filma iz nekih prošlih vremena a scenario koji su napisali Adler i Palestinac Ali Waked je u trilerskom pogledu rutinski, a izuzev jedne scene (bdenje nad telom ubijenog pobunjenika kada pripadnici Al-Akse i Hamasa počnu da se otimaju za telo) tu zaista nema ničega naročito zanimljivog.

Jedan od razloga je sigurno to što su razni filmovi o teroristima i agentima Mossada koje je snimao Holivud uspeo da glamurizuje taj milje do tačke kada neko kao Adler snimi vizuelno sveden i zapravo vrlo oskudan film, sa realističkim pristupom, sve to odjednom izgleda veoma skromno. Adler je u vizuelnom pogledu zaista reditelj minimalnih mogunosti i to se oseča u ovom filmu koji se doduše uklapa u okvire izraelske kinematografije koju ne krasi naročita estetizacija, ali je primetan i strašan manjak osečaja za lepo.

Naprosto o tom osušenom realizmu, sa digitalnom fotografijom bez intervencija kroz upotrebu objektiva, Adler ne postiže ništa, do tačke kada čak ni taj život koji beleži ne deluje ubedljivo već previše prazno, naročito jer reditelji savremenog filmskog realizma insistiraju na bogatstvu kadra u pogledu nepredviđene dinamike dešavanja i ambijenta.

Otud, meni ta cela nova linija izraleskih filmova koji postižu veliko internacionalno priznanje kao što su bili HA-HOV ili BIG BAD WOLVES, deluje kao eventualno prepoznavanje potencijala za rimejk pre nego konstruktivna pohvala za nešto što se može gledati kao završen proizvod.

Gluma u filmu je kompetentna ali ne više od toga. Jedino zanimljivo rešenje za koje ne mogu reći da je ba i dobro jeste izmeštanje nekih bitnih razvoja u priči u elipsu, i pomeranje junaka unapred u odnosu kroz preskakanje pojedinih scena i nadoknađivanje kroz detalje i kratka prepričavanja. Ne mogu reći da je to dobro ali eto barem je bilo poučno videti to rešenje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE INTERVIEW Setha Rogena i Evana Goldberga. Ovaj film je produžetak poetike televizijskog skeča koji su Rogen i Goldberg već plasirali u filmu THIS IS THE END. Ovog puta međutim, nisu pozvali svoje drugare da im glume sami sebe već su doveli Randalla Parka da igra Kim Jong Una, a Kim im nije drugar pa nije lepo prihvatio šalu, a nije lepo prihvatio ni angažman koji Rogen i Goldberg plasiraju "uz šalu".

Ne znam tačno da li Rogen i Goldberg sebe vide kao Lubitcha ili Chaplina nove generacije, ali definitivno ovaj film ima itekakve društvene ambicije. S jedne strane želi da osudi medijsku scenu u Americi, s druge strane želi da smeni Kim Jong Una, doduše ne isključivo kroz atentat (mada junaci na kraju filma ubijaju Kima) već kroz određenu formu unutrašnjeg puča (Petog oktobra) i u tom pogledu Kim je sistematičnije obrađen nego svetski lideri u NAKED GUNu ili HOT SHOTSu.

Koliko god da se Rogen i Franco kriju iza viceva o guranju metalnih predmeta u telesne šupljine i glupih igara rečima, njihovo srce je definitivno na angažovanoj strani, i kroz prikaz Kima kao vrhunskog manipulatora, kako vlastitim narodom tako i zapadnim javnim ličnostima (Dennis Rodman im je verovatno bio inspiracija) oni sasvim sigurno žele da na neki svoj način dekonstruišu psihologiju diktatora.

Nažalost, INTERVIEW nije ni blizu dometa Cohenovog DICTATORa koji je to uradio na briljantan način, i pritom zbilja bio komedija koja funkcioniše na svim nivoima, od onih najvulgarnijih do nekih prilično sofisticiranih. Rogen i Goldberg se izražavaju u političkim pojmovima ali su znatno naivniji od Cohena a uvođenje Kim Jong Una kao postojeće ličnosti je sporno po mnogo čemu.

Ono što pre svega Rogen i Goldberg zanemaruju a Cohen ozbiljno uzima u obzir jesu kulturalne specifičnosti, otud je njegov film prevashodno i baziran na sukobu dva pogleda na svet a njihov je vodvilj u kome se podrazumeva da svi zapravo veruju u iste vrednosti, samo što ih jedni poštuju a drugi gaze zarad lične koristi. Začuđujuće je da film koji pokušava da dekonstruiše Kimovu diktatorsku harizmu, i prikaže kako ona postoji ne samo u korejskom narodu već i među Zapadnjacima (mada je teško naći kredibilne ljude na Zapadu koji ga cene) a da potpuno zanemaruje pitanje različitih kultura, načina života i sistema vrednosti. Naravno, niko ne zahteva od Rogena i Goldberga da u komediji pruže sociološko istraživanje, ali upravo različiti načini života i sistemi vrednosti mogu generisati komediju što se u ovom filmu ne dešava. THE INTERVIEW je rečju vrlo površan za jedan film koji itekako pretenduje da bude "dublji nego što se čini".

Iako niko nema autorsko pravo na događaje i ličnosti iz stvarnosti, svako ko se nađe kao lik na filmu a karikiran je i neistinito prikazan (što je u slučaju Kima nesporno jer je reč o fikciji) ima pravo da na to reaguje. Možda bi neki drugi političar to lakše podneo ali Kima to očigledno uznemirava kao što muslimane više uznemirava prikazivanje njihovog Proroka na karikaturi nego što hrišćane iritira slično poigravanje njihovim simbolima. Dakle u pogledu individualne osetljivosti Kim je na visokom nivou, i rekao bih da su se Holivud i SAD opredelili da to potpuno ignorišu. Priča o "slobodi govora" u slučaju filma THE INTERVIEW je spin jer u zemljama koje gaje slobodu govora postoje i zakoni o kleveti i zaštiti ličnosti, dakle ne postoje samo prava postoje i obaveze. U slučaju Kim Jong Una zanemarene su obaveze i insistira se isključivo na zaštiti prava umetnika.

Međutim, "sloboda govora" je ovde ponajmanje ugrožena, prvo jer ovaj film zapravo ne govori ništa, reč je o fikciji koja vređa nekog čoveka, nema nikakvih činjenica, pa čak ni umetničkog tumačenja bilo čega što bi potpadalo pod "slobodu govora", drugo ovaj film samo reafirmiše bezobzirne stereotiope prema Severnoj Koreji koji su snažniji u Americi nego u bilo kojoj od zemalja koje imaju ikakovg dodira sa ovom državom.

Iskreno, ne bih mogao da zamislim ovakav film snimljen u Južnoj Koreji koja bi valjda trebalo da ima intenzivniji doživljaj Kim Jong Una od bilo koga na svetu. Ali isto tako, kroz ovakvu infantilizaciju njegovog režima ne verujem da se mogu postići ni rezultati koji bi mu obradovali protivnike. Paradoksalno, Gore Verbinski je spremao film PYONGYANG koji je pretendovao da seriozno priđe problemima života u Severnoj Koreji (želeli su da snimaju u Beogradu) i sada je taj film otkazan zbog INTERVIEWa koji šta god da čini nije ozbiljno.

Rečju, cela priča o "slobodi govora" zloupotrebljena je kako bi se branila zajebancija dvojice komičara koja naprosto nekoga vređa. Međutim, u krajnjoj liniji isti efekat je mogao biti postignut i da Kim Jong Un nije lično bio prisutan u filmu, kao što recimo čini upravo Cohen u DICTATORu. Međutim, u tom slučaju "vic" Rogena i Goldberga bi funkcnionisao još slabije jer je smisao ovog "televizijskog skeča" upravo u tome da publiku zabavlja činjenica da se ponižava "stvarna ličnost".

Dakle, Kim Jong Un lično je ne samo tema ovog filma već i esencijalni deo njegovog izraza. Kao što ni THIS IS THE END ne bi funkcionisao bez pravih zvezda koje igraju same sebe (a na kraju ni sa njima baš ne funkcioniše) tako ni THE INTERVIEWa nema bez Kima lično. Kada bi ime junaka i naziv zemlje bili izmenjeni efekat filma bi bio bitno umanjen.

Međutim, ono što je porazno mnogo više od te licemerne pozicije u kojoj se dozvoljava da se izabere jedna ličnost i besomučno ponižava bez mogućnosti da na to reaguje legalnim putem (protest u UN nije dao nikakve rezultate) jeste činjenica da Columbia ulaže 42 miliona dolara u film koji je ne samo "one joke movie" nego je i taj "joke" baziran na tome što se ismeva stvarna ličnost. To je možda najporaznije od svega, da jedna globalna filmska kuća ulaže nemala sredstva u nešto što je u najmanju ruku interni vic dostojan televizijskog skeča ili underground filma i pretenduje da sa tim delom globalno nastupa.

Osim ukoliko ta kuća takođe ne misli da su Rogen i Goldberg novi Lubitch ili Chaplin. Međutim, u vreme Lubitcha i Chaplina, Holivud se prilično tresao od reakcija Goebbelsa i nemačkih diplomata na američke filmove, sve do početka rata, a prećutao je i uklanjanje svojih jevrejskih službenika iz predstavništava u Nemačkoj. Razlog za to bilo je veliko nemačko tržište. U slučaju Severne Koreje nema tržišta, pa samim tim nema obzira ni prema diplomatskoj akciji.

Ipak, ne čudi da se japanski koncern Sony ipak sklonio iz ove gužve i THE INTERVIEW brendirao kao isljučivi proizvod Columbia Picturesa. Očigledno da je japanska korporativna kultura, možda zbog blizine Severne Koreje, ipak osetljivija prema diplomatskim problemima od američke.

Sony se na kraju našao između čekića i nakovnja, hakera koji su ih javno komprommitovali po raznim osnovama i Baracka Obame koji je u drugom mandatu, ne ide na nove izbore, pa se ponaša manje pragmatično. Rezultat je distribucija ruganja u ime slobode govora, ali i ulazak cyber terorizma na velika vrata, kao tehnike pritiska kojoj pribegavaju oni kojima su mehanizmi diplomatije i prava oduzeti.

[Meho Krljic]

Čitam ovo što pišeš i na pamet mi zapravo pada South Park: Bigger, Longer and Uncut kao prethodni primer u kome smo imali to da dva američka komičara bezobzirno vređaju stranog državnika koji je od strane oficijelne Amerike satanizovan do besvjesti. The Interview nisam gledao ali meni je nelagodna ta ideja da komičari misle da su društveno angažovani kada ismevaju javne ličnosti kojima su sasvim van domašaja. Ideja satire je uvek u tome da radiš "punch up" i kada komičar nije svestan (ili je svestan ali ne mari) da je ono što radi "punching down" - a Severna Koreja je, da ne zaboravimo, država koja bi imala priličan problem u obezbeđivanju namirnica za stanovništvo da nema (između ostalog američke) pomoći međunarodne zajednice kroz WFP - onda imamo na delu transfer neprijatnosti. South Park je, rekao bih, funkcionisao jer su u njemu Parker i Stone kroz humor koji je naizgled bezočno vređao Sadama, zapravo satirisali odnos američkih medija (i njemu odnosanu percepciju kod građana) prema Sadamu Huseinu, i bavili se, na kraju dana, američkim mentalitetom, stereotipiziranjem i dehumanizacijom "neprijatelja"itd. Sve ono što danas vidimo u vezi Asada i Putina a pre tri godine smo gledali u odnosu na Gadafija, pre toga u odnosu na Karadžića, Miloševića... Dopuštam, razume se, da slično South Parku radi i The Interview ali iz ovog tvog napisa nemam utisak da je to po sredi i bojim se da Rogen i Goldberg ne shvataju da ova vrsta "satire" ne funkcioniše i da je uvredljivo poopštavati zapadnjačke kulturne obrasce i pretpostavljati da se satira pomalja iz situacija u kojima smešni (i pokvareni) stranci  krše ove obrasce.

No, dopuštam da možda griješim.

[Meho Krljic]

Uzgred:

Ipak, ne čudi da se japanski koncern Sony ipak sklonio iz ove gužve i THE INTERVIEW brendirao kao isljučivi proizvod Columbia Picturesa. Očigledno da je japanska korporativna kultura, možda zbog blizine Severne Koreje, ipak osetljivija prema diplomatskim problemima od američke.

Sonyjev filmski biznis je i inače potpuno vođen od strane Amerikanaca. Ono malo posla koji radi japanski filmski ogranak (Sony Pictures Entertainment Japan) svodi se na distribuciju holivudske produkcije koju radi američki organak (Sony Pictures Entertainment) a koji je američka korporacija, tj. samo rebrendirana Kolumbija gde je japanski kapital u teoriji većinski ali su svi egzekjutivi Amerikanci, sva filmska i televizijska produkcija je američka itd. Japanska produkcija koju radi SPEJ se svodi na televizijske Anime radove koji na zapadu uglavnom i nemaju distribuciju.

Ne zaboravimo i da je trenutno predsednik cele korporacije Kaz Hirai čovek iz videoigračkog dela firme, koji je mnogo radio na originalnom Playstationu i bio jedan od kumova Playstation 3 projektu itd. itd. i da je SCE jedini deo firme koji trenutno donosi profit. Ne bi me čudilo, poznajući Japance, da je ovo sve sa hakovanjem i curenjem informacija  u javnost Hiraijevo maslo, da je japanski deo firme sa njim na čelu pripomogao hakerima u kritičnim momentima, kako bi se pripremio teren da se SPE, koji im gubi pare, proda, ne bi li se te pare iskoristile da se deo firme koji se bavi consumer electronicsom podigne na noge... Mada to su već teorije zavere...

[crippled_avenger]

Meho, ne grešiš.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Možda ne u ovom trenutku ali to je samo zato što nisam sam u kancelariji pa bih bio tužen i otpušten kada bih se skinuo go.

[crippled_avenger]

To ćeš učiniti kad budeš pogledao BIG HERO SIX, jednu od tri najbolje ekranizacije Marvela, ikada.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Da, čekam da se pojavi BluRej pa da mu se odam.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE DROP Michaela R. Roskama. Iako je preko Mattiasa Schoenaertsa, a potom i scenariste Thomasa Bidegaina na neki način simbolički povezan sa Jacquesom Audiardom, čini se da nje shvatio jedan od njegovih najznačajnijih nauka. Upitan, da li će snimiti film u Americi, Audiard je rekao da nije siguran jer misli da je bokserksa dvorana u Francuskoj mnogo filmski svežija od sale u Bruklinu.

To je ono što se desilo Roskamu. Snimio je film po priči Dennisa Lehanea, koju je književnik sam i adaptirao u scenario ali nažalost nije uspeo da se odmakne od niza već viđenih lokacija, situacija pa i likova. Naprosto, THE DROP je Roskamov debi koji je bajat od svoje prve sekunde. Ono što na neki način možemo smatrati Roskamovim uspehom jeste utisak da mu je ovo već ko zna koji film u Americi ali to je samo zato što THE DROP liči na masu ranijih naslova.

Nažalost, jedan jedini pečat koji donosi Roskam a to je insistiranje na evropskim tj. kontinentalnim glumcima tamo gde im mesto nije, deluje kao jedan prilično odbojan pleonazam. Mattias Schoenaerts i Noomi Rapace pojavljuju se u filmu bez pravog razloga u šablonskim likovima za koje bi bilo bolje da ih igraju Amerikanci.

James Gandolfini je okoštao u ulozi vlasnika bara koji pokušava da prevari čečenske gangstere a Tom Hardy nažalost zasstrašujuće preglumljuje u pokušaju da izigrava Roberta De Nira, ali iz neke srednje faze, dakle ne one kada je pravio najbolje uloge već one kada se trudio da se oseti kako glume, korak pre ovoga sada, kada se pretvorio u vlastitu parodiju,

Iskreno se nadam da je Hardyjeva gluma u ovom filmu eksces koji je inicirao Roskam i da nema nameru da tako glumi ubuduće u svojim holivudskim ulogama.

Lehane je imao puno sreće sa ekranizacijama, doduše i radili su ih Scorsese i Affleck. THE DROP je slabiji od prva dva iako je po angaćovanoj ekipi imao sve predispozicije da bude jako dobar a opet drugačiji od ostalih.

Nadam se da će Roskam u sledećim projektima pronaći svoj groove iz RUNDSKOPa ali mora shvatiti da je osnovni adut tog filma upravo bio sukob flamanske i valonske mafije. THE DROP je film koji pokazuje da Roskam ume da radi na određenom nivou koji za sada nije dovoljno visok da bi mogao nadmašiti ograničenja teme i miljea u kojima se izražava.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari objašnjava zašto je onima koji imaju pravo glasa važnije da veruju u Deda Mraza nego deci.

http://starikadar.blogspot.com/2014/12/nevaljali-deda-mraz.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam BIG HERO 6 i . Reč je o jednoj o tri najbolje ekranizacije Marvela u istoriji filma, uz BLADE i X-MEN: FIRST CLASS a svakako najboljoj u output dealu koji imaju Disney i ova kuća. Ne bih sada ulazio u pitanje da li se BIG HERO 6 "računa" kao Marvelov film pod Disneyem ili ne jer reč je o ostvarenju namenjenom deci koje pravi priličan odmak od stripovskog originala. S jedne strane, obraća se mlađoj publici nego strip a sa druge bitno menja origine junaka. U tom pogledu, BIG HERO 6 nudi verovatno novi kontinuitet ovih junaka koji ima šanse da zaživi više nego originalni. No, niz Easter Eggova unutar filma, koji referišu i na Disney i na Marvel sugerišu da ova cela operacija ima blagoslov.

Ipak, to sve nije važno, pred vrhunskom maštovitošću, kako alternativne prošlost/ sadašnjosti/ budućnosti u kojoj su Tarabići bili u pravu i "žuta rasa je trijumfovala", još 1906. godine kada je posle zemljotresa u San Francisku niponizovala ovaj grad i obnovila ga sa jakim japanskim uticajem, tako i pred aproprijacijom atmosferom mange i anime u novom ključu.

Japanski uticaj je dobrodošao i znatno doprinosi atmosferi film. Junaci su rasno mešanog sastava ali bez insistiranja na nečijem etničkom poreklu. Ovo svakako nije MULAN iako je glavni junak polu-Japanac.

BIG HERO 6 me je u najboljem smislu podsetio na klasik REAL STEEL Shawna Levyja, s tim što je ovo superherojski a ne bot fighterski film. BIG HERO 6 je origin story o nastanku mladog heroja, o tome kako je Hiro Hamada odlučio da pomaže ljudima i kako je na tom putu kao pomoćnika ali i vodića uzeo projekat svog pokojnog brata, robota na naduvavanje za lekarske intervencije.

BIG HERO 6 je mnogo uspešnija rekonstrukcija superherojskog mita od INCREDIBLESa, mada je Disney u tom pogledu već imao odlične domete, recimo sa igranim filmom SKY HIGH. Za početak BIG HERO 6 ne polazi od agresivne postavke da superheroje treba dekonstruisati i parodirati pa ih onda ponovo sklopiti kroz preveliko oslanjanje upravo na njihove najokoštalije klišee. BIG HERO 6 ne dekonstruiše superheroje u polazištu, ali na kraju, mnogo maštovitije i svežije formuliše svoju putanju koja vrhuni nastankom superheroja koji pritom ima i klasični superherojski etos (ne ubija, ne sveti se, radi za dobrobit zajednice).

Bez ulaženja u spojlere, film me je dodatno vezao time što je neka od pripoedačkih rešenja koja su mi padala na pamet tokom gledanja kao too good to be true baš na takav način realizovao čime je pokazao da ne ide na simplifikacije u službi dečje publike.

Kao što se za mnoge animirane filmove koji se obraćaju u drugom sloju starjoj publici kaže da su zapravo namenjeni odraslima, za BIG HERO 6 se može reći sve sem toga. Pre svega zato što ovaj film funkcioniše kako za decu tako i za ljubitelje superherojskog akcionog filma, ali je potpuno lišen ciničnih opaski, iskoraka kojima se pridobija pažnja roditelja koji su došli kao pratnja i sl. Međutim, mislim da je mnogo veće priznanje to što je BIG HERO 6 animirani film koji je zamišljen kao pokušaj da se dečja publike regrutuje za ovaj žanr i da se ne oseća izostavljeno a na kraju se nametnuo kao jedan od boljih predstavnika unutar celog žanra.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam JUD SUSS: FILM OHNE GEWISSEN Oskara Roehlera, priču o Ferdinandu Marianu, glumcu koji je igrao Jevrejina Zisa u filmu Veita Harlana. Ovaj film je nastao po knjici Friedricha Kekilija i po scenariju nekoliko pisaca, ali jedan od osnovnih problema mu je to što je istorijski prilično netačan. Pored toga, rekao bih da je problem filma i u tome što je staromodan, gotovo kao nešto što bi sam Harlan režirao. Možda je Roehler namerno želeo da napravi taj arhaičan stil, ali rezultati su vrlo često groteskni, recimo Goebbels kog igra Moritz Bleibtrau deluje kao cinična karikatura ali opet nedovoljno mračno.

Ono što je vredno pažnje u filmu svakako je sama priča, koja je uprkos svim istorijskim netačnostima čak i u ovoj prezentaciji vrlo interesantna, a Tobias Moretti je napravio odličnu ulogu kao Marian, nasuprot Bleibtrauu, iako Roehler nije napravio bitno kvalitetniji ambijent za njegovo izražavanje.

Roehlerov film je bio izviždan kada je prikazan na Berlinalu i takvu reakciju zbog osetljivosti teme mogu da razumem. Ako imamo na umu da je Veit Harlan kao ličnost inspirisao Kubricka i mnoge druge autore, šteta je što je Roehler sve to ovako traljavo uradio. Međutim, film je podnošljiv i odsusutvu boljih na ovu temu se definitivno može pogledati.

* * / * * * *

[Albedo 0]

Vidjeh da si čitao Crnu misu i prosto moram da reagujem, nadam se da bi i ti nekog zainteresovanog za filmsku umjetnost savjetovao da je grehota da počne sa Šotrom.

naravno, nije Grej baš Šotra, al da postoje mnogo bolji autori sa mnogo jačim argumentima, to je svakako istina. Koja god da te od različitih pokrenutih tema interesuje, siguran sam da postoji bolja knjiga, pritom i prevedena. Npr, sve to oko neoliberala odavno je provalio Douglas Kellner, i to još primijenio u svom tumačenju filmova. Em je to uradio prije Greja, em je to uradio bolje od Greja, em je to pokazao u analizi holivudskih narativa. I Badju i Žižek su prije njega sve mnogo kvalitetnije rekli o hrišćanstvu.

Čoek je vrlo tendenciozan, sve temelji na vrlo slabim analogijama, iznosi neke uvijene  i gotovo irelevantne teze o sličnosti Šmita i Hobsa, kao nešto problematizuje stavove Hane Arent, al to čini u tri rečenice, i onda krene neđe dalje. Prosto, Arentova, kao i ostali klasici, to ne zaslužuje.

Ishajpovan autor.

[crippled_avenger]

ESIO TROT je blago elegični dečji film koji su Richard Curtis i Paul Mayhew-Archer adaptirali po knjizi Roalda Dahla. Reč je o vrlo svedenom komadu u kome - ako izuzmemo Jamesa Cordena kao "nepouzdanog naratora" - postoje tri bitna lika, dvoje koji se vole i treći koji im smeta. Novitet je to što je zaljubljeni par zašao duboko u osmu deceniju života, i igraju ga Dustin Hoffman i Judi Dench.

Ritam ovog televizijskog filma je lagan i blag, namenjen deci, sa dosta duhovitosti za sve generacije, a prekaljena TV rediteljka Dearbhla Walsh sjajno vodi celu stvar, sa akcentom na dvoje glavnih glumac i vrlo estetizovane ambijente i okolnosti priče.

Ipak, moram priznati da je u samoj suštini ovog filma, mada je teško dijagnosticirati u kom tačno segmentu, zafalilo malo živosti u kojoj bi se cela stvar malo otrgla od svog upmarket koncepta, od služenja Dahlovoj priči, Hoffmanu i Judi i nekako zaživela mimo svega toga. Ne kažem da sam očekivao ogromne digresije, transformacije izvornog materijala, izneveravanje žanra, ali ceo TV film pored nesporne virtuoznosti svih ključnih saradnika evidentno zahetva još jedan sloj spontanosti kojom bi se izdigao iznad ekranizacije-komemoracije.

ESIO TROT je bez sumnje prvoklasni proizvod kome se malo šta može zameriti. Ipak, rekao bih da mu nedostaje neka autentičnija kopča sa gledaocem kojom bi objasnio zašto bi pored činjenica da je reč o Dahlu, i da glume ovakve zvezde, sve ovo uopšte trebalo da nas zanima...

[crippled_avenger]

Eto lepe prilike da me za Novu godinu obraduješ nekom lepom knjigom...

[Albedo 0]

[crippled_avenger]

Pogledao sam FOXCATCHER Bennetta Millera i nažalost u svom novom filmu nije uspeo da dobaci do efektnosti MONEYBALLa. FOXCATCHER je opterećen nizom pogrešnih rediteljskih odluka a dokrajčen je velikom Millerovom pretenzijom koju sama priča ne može da održi.

U osnovi, FOXCATCHER je vrlo zanimljiva priča, svojevrsni sportski SUNSET BLVD o dementnom bogatašu, nasledniku bogate kuće Johnu du Pontu i njegovoj fascinaciji američkim amaterskim sportom odnosno pokušaju da on lično svojim sredstvima parira sovjetskom sistemu finansiranja nekomercijalnih olimpijskih sportova.

du Pont je na svom ranču otvorio sportski centar Foxcatcher, po imenu ergele njegovih predaka, i na njemu je organizovao pripreme plivača i rvača, doduše ovaj film se samo bavi rvačima.

Na ranču se prvo pojavljuje Mark Schultz a potom i njegov stariji, pametniji zreliji brat Dave. Oni počinju da rade pripreme za velika takmičenja sa du Pontom, i polako se ispostavlja da je on duševni bolesnik čije opsesije bogata porodica uspeva da finanskijski isprati, zatim se ispostavlja da je sve to jedna velika predstava u kojoj on iako je nestručan želi da se eksponira kao trener rušeći svako sportsko dostojanstvo Braće Schultz, i da mu to sve polazi za rukom naprosto zato što je bogat.

Kao i SUNSET BLVD, FOXCATCHER se završava ubistvom, du Pont ubija Davea, naizgled iz čista mira, mada bilo je određenih signala da je izgubio razum još pre toga.

Ukratko rečeno, Miller pravi veliku grešku što film opterećuje svojim neosnovanim uverenjem da je ovo zapravo priča o američkom društvu, bogatima koji rade šta hoće i kriju sve svoje felere iz novca, i sirotinji koja koliko god da je darovita mora da se ponižava ako nije kadra da napravi pare.

Tome dodaje malo mita o "američkoj izuzetnosti" i kulturi "uspeha", samim tim i sportske pobede, i to sve je potpuno osnovano kao predmet istraživanja.

Problem je u tome što je FOXCACTHER naprosto previše opterećen partikularnostima svojih junaka da bi zaista moga funkcionisati kao priča o trulom društvenom poretku. Naime, du Pont je lud na svoj, vrlo jedinstven način, Braća Schultz su pak u jednoj autentičnoj socijalnoj nevolji i niko od njih nije istinski reprezentativan kako bi se na osnovu njihovog bizarnog sudara dala razraditi neka šira slika.

Da, Braća Schultz i du Pont jesu završili "u istom krevetu" zahvaljujuči američkim društvenim okolnostima, uobraziljama i kulturalnim specifičnostima, ali suština njihove priče ipak nije u tome.

Konačno, ni u pogledu istorijske rekonstrukcije ni kad je reč o dramaturškoj razradi, Miller ne nudi "rešenje" misterije Schultzove smrti, osim činjenice da ga je du Pont u jednom trenutku ubio. Zanimljivo je da niz vrlo filmičnih a i prilično grotesknih elemenata priče, Miller i scenaristi Frye i Futterman nekako preskaču, iako bi to dodalo filmu na efektnosti.

U rediteljskom pogledu, film je vrlo sveden, nažalost bez jasnog ključa stilizacije. Naizmenično imamo kadrove u kojima Miller i DP Greig Fraser pokušavaju da estetizuju jedan vrlo pojednostavljen pristup kadriranju i inscenaciji, u nekim drugim stvari postaju dinamičnije, ali ukupno uzev, sa Millerovim insistiranjem na sterilnim prostorima i krupnim figurama protagonista u kadru, sve ovo više liči na TV film nego na bioskopsko ostvarenje.

Posle napretka u MONEYBALLu, Miller regredira na nivo CAPOTEa u domenu rada sa glumcima. Jedini Mark Ruffalo zaista funkcioniše kao lik. Carell i Channing Tatum su previše opterećeni imitacijiom a Carell je dodatno opterećen time što glumi pod vrlo teškom maskom koja dodatno gura njegovu rolu u pravcu imitacije. Mislim da tolika intervencija na glumčevom licu nije bila potrebna naročito jer su dodati detalji zapravo nevažni i rekao bih da bi Carell sa znatno manje šminke izgledao slično tome.

Ukupno uzev, nagrada za režiju data FOXCATCHERu spada među bizarnije nagrade u Kanu 2014. godine pošto većina problema koji postoje u ovom filmu kad je reč o glumcima i vizuelnom domenu upravo proističe iz pogrešnog rediteljskog koncepta.

U vreme kada je pop-film postao oslonjen na priče iz drugih medija poput stripova, "ozbiljan" američki film počinje da se oslanja na istinite priče. Može se reći da su istinite priče u filmovima za elitnu publiku postale ono što su stripovi za omladinu. Šteta je što FOXCATCHER nije bolje tretiran "iznutra", jer se na kraju svega ispostavlja da je Miller shvatio sve drutvene implikacije onoga o čemu govori, samo je zaboravio da nam to lepo ispriča.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari tone u još dublju gorčinizaciju. Priča kreće od Zvezdinog nastupa u Evroligi a onda se pretvara u jednu opštu Teoriju svega.

http://novipolis.rs/sr/blog/27731/nelagoda.html

[Meho Krljic]

Pa, ja sam očekivao još širi zahvat, pominjanje Putina, Ukrajine, ISIS-a... Ovo se ipak pre svega bavi sportom. Lepo 

[crippled_avenger]

Pod teorijom svega mislio sam na temeljno preispitivanje uloge Amerikanaca u evropskoj klupskoj košarci...

[Meho Krljic]

Jasno, jasno. I, delim, kao i svaki patriota, tvoje mišljenje da smo mi ipak od boga izabran narod jer, iako u klubovima toga imamo, u reprezentaciji i dalje nemamo američkih igrača.

[crippled_avenger]

Pogledao sam CARRE BLANC Jean-Baptiste Leonettija, francuski art film o distopijskom svetu u kome... Hm, u kome šta? To je dobro pitanje. U kome je sve hiperdizajnano a opet nekako pusto, u kome se akcenat stavlja na prazne ambijente arhitektonske moderne, beton i staklo i protagoniste koji imaju probleme da se adaptiraju na taj svet iako dolaze iz "socijalne inkubacije" koju su rukovodioci tog sveta osmislili.

Leonettiju priča nije baš prioritet pa je samim tim praćenje ovog ostvarenja dosta otežano, a opet rukopis kojim se služi nije naročito avangardan i zahteva da bude usmeren pričom koje nažalost nema.

Otud osim nekoliko prijatnih prizora i pohvalno kratnog trajanja koje je u skladu sa opštim odsustvom naracije, CARRE BLANC nema šta da ponudi gledaocu kao adut.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle petnaest godina reprizirao sam UN HEROS TRES DISCRET, prvi film Jacquesa Audiarda koji sam gledao. I posle petnaest godina ovaj film ostavlja snažan utisak. Reč je o adaptaciji romana Jean-Francois Deniaua za koju je Audiard zasluženo osvojio kansku nagradu za scenario, zajedno sa Alain De Henryjem. U ovom filmu, Audiard sa jedne strane produžava ženeovsku poetiku svog prvog filma REGARDE LS HOMMES TOMBER ali je prožima crnohumornom, gotovo satiričnom dimenzijom društvene kritike, usput ne gubeći integritet junaka i ubedljivost svoje priče.

Mathieu Kassovitz je izvanredan u glavnoj ulozi, kao potomak provincijske buržoazije pored kog je rat prošao a po oslobođenju pokušava da se reši majčine kolaboracionističke stigme i postepeno postane heroj Otpora.

S jedne strane naravno UN HEROS TRES DISCRET je priča o francuskom pokretu otpora koji je posle rata postao značajniji činilac nego što je bio u toku borbi, ali sa druge strane istražuje čovekovu želju da bude heroj, da izbori ugledno mesto u nekom istorijskom narativu, ali i da u jednom trenutku zaista donese teške i herojske odluke.

U tom ličnom pogledu Audiardov film je i najsnažniji i kulminira događajima u kojima glavni junak ne samo da postaje vrhunski obaveštajac i vojni policajac već žrtvuje sve što je izgradio upravo onda kada se oseti da je došao trenutak za njegov herojski čin.

Paradoks glavnog junaka da herojstvo iskazuje žrtvujući svoj status zanimljiv je na samo psihološki već upravo ideološki jer je jedan od suštinskih elemenata francuske kolaboracije i bio baziran na tome da deo ljudi na vlasti nisu želeli da se liše svojih počasti, na čelu sa Petainom koji je bio kvisling sa statusom "pobednika iz prošlog rata".

Audiardov junak žrtvuje svoju posleratnu pobedu i status, i time se izdvaja od onih koji su svoj ratni angažman znatno uveličali.

Jedna od moćnih scena o temi "priče iz rata" svakako je ona kada u nemačkoj zarobe rastureni vod SSovaca francuskog porekla koji ne smeju da se vrate kući i glavni junak mora da pronađe rešenje kako bi im "spasao obraz".

U pojedinim deonicama, eksplicitno se pravi razlika između onih koji vode ratove i onih koji o njima pričaju gde na kraju "priča" postaje integralni deo ratničkog iskustva. U ovom filmu onaj koji je pričao na kraju postaje korisnik učesnik dejstava i time zaokružuje svoje ratno iskustvo.

Audiard vrlo vešto, svedeno, blago stilizovano prikazuje epohu. Ako se izuzmu sitni teatralistički delovi koji deluju kao nepotreban ukras, pripovedanje je besprekorno, vrlo efikasno, atosferično gde treba, sa tempom koji drži gledaoca u pravoj temperaturi za ovaj osoben crnohumorni pristup.

UN HEROS TRES DISCRET se znatno razlikuje od ostalih Audiardovih filmova koji su mnogo tvrđi, ali su autorske opsesije evidentne, od ženeovskog homoerotizma, preko pitanja identiteta, do muško-ženskih odnosa koji su bazirani na nekoj formi eksploatacije.



* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Filmska novogodišnja poslanica


http://dobanevinosti.blogspot.com/2014/12/2014-krug-i-u-njemu-zvezda.html?m=1



Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam STUKAS Karla Rittera, tek drugi film ovog značajnog reditelja iz Goebbelsove propagandne mašinerije do kog sam uspeo da dođem. Njegov film GPU gledao sam u Kinoteci i sa STUKASom ima dosta sličnosti. Naime, oba filma spadaju u podžanr za koji se Ritter specijalizovao u nacističkoj Nemačkoj a to je tzv. Zeitfilm. Reč je o propagandnim filmovima koji su se bavili savremenim temama i po tome su se izdvajali od najambicioznijih nacističkih produkcija kakve je recimo radio Veit Harlan koje su se mahom bavile temama iz "slavne" prošlosti i pokušavale da osnovu "istorije" utiču na percepciju sadašnjosti i usmeravaju budućnost.

Ritter se bavio savremenim filmovima na vrlo dinamičan i komunikativan način, a na njegovu poetiku uticali su iskrena pripadnost NSDAPu, ratni staž u Velikom ratu, i bavljenje grafikom, filmskom promocijom i saradnja sa nemačkom ispostavom Disneya. Goebbels recimo nije previše cenio Rittera, govorio je da bi od njegove propagande pristojan čovek porumeneo, i da bolje rukuje avionima u kadru nego ljudima, ali na duže staze, propagandni efekat danas mahom prave reditelji poput Rittera. Zli jezici su bili skloni da u knjigama navedu Rittera kao preteču Rolanda Emmeicha, i to nije sasvim netačno, uostalom zar se baš Nemci Wolfgang Petersen i Roland Emmerich nisu sredinom devedesetih nametnuli kao najveći "američki državni reditelji".

Ritterov film STUKAS je zanimljiva priča o učešću aviona Ju-87 u ratu u Francuskoj i njihovim veselim, hrabrim i šarmantnim posadama. U tehničkom pogledu, Ritterov film je apsolutno uporediv sa vazduhoplovnim akcionim filmovima koje je Holivud proizvodio tokom četrdesetih i pedesetih. Ritter vrlo vešto integriše dokumentarne snimke sa kadrovima glumaca, aviona u pravoj borbi i avioni koji lete za potrebe filma.

Međutim, da, Goebbels je u pravu kada kaže da pristojan čovek rumeni od Ritterove propagande, i da, svakako da ne ume da vodi ljude. No, to zapravo ima veze jedno sa drugim. Naime, Ritter se oslanja na epizodičnu dramsku strukturu u kojoj se pojavljuju prevashodno situacije a mnogo manje se razvijaju likovi. Samim tim, nema karaktera koji se razvija kroz ceo film, i publika nema za koga da se veže. Tome doprinosi i sama forma - reč je o ratnom filmu, vojnici po definiciji svi izgledaju slično, a kada tome dodamo da su ovo mahom zaboravljeni nemački glumci, rezultat je niz ljudi u kadru koje teško razlikujemo.

To naravno ne znači da film nije dinamičan, međutim, nema autentičnog vezivanja za likove.

Ipak, svakako najbizarniji detalj jeste jedan od junaka koji u trećem činu zapravo prođe kroz karakternu transformaciju. Naime, junak biva pogođen, oboren, ranjen, i tokom oporavka pada u depresiju. Deluje kao da se ne može vratiti u jedinicu. Sve dok ga preduzimljiva medicinska sestra ne odvede na Wagnerovu operu (inače Siegfrid Wagner je bio Ritterov rođak sa ženine strane tako da mu je to znatno pomoglo u afirmaciji u Rajhu. Dakle, kada ode da pogleda Wagnera, on se toliko nadahne da se vrati u rat.

Problem Ritterove propagande jeste u tome što nije stvorio ubedljive likove preko kojih uspeva da komunicira sa publikom, ali i u njenoj vrlo neobičnoj "sofistikaciji". Ideja da se čovek nadahne operom da posle traumatičnog iskustva ode i nastavi sa delatnošću koja mu je izazvala traumu zaista deluje vrlo iskonstruisano, ali opet jako dobro ilustruje taj značaj kulture u Trećem Rajhu.

Kad je reč o prikazu neprijatelja, Francuzi su prikazani kao nesposobn ratnici i žrtve britanske maniuplacije. U jednoj sceni dva oborena nacistička pilota recimo pomisle da će ih meštani bolje prihvatiti ako se predstave kao Englezi, međutim francuski seljaci ih isteraju kao "engleske lopuže" a u jednoj drugoj sceni ta ista dvojica-trojica ubede francusku četu da se preda jer nema svrhe da ratuje za račun Britanije.

U filmu su korišćeni autentični dokumentarni snimci i odlično su uklopljeni u materijal. Među njima su i snimci napada na Dankerk tokom brtanskog povlačenja.

Ovaj film iz 194. završava operski. Štuke poleću napad na Englesku a hor pilota peva "Stuka Leid", himnu ove jedinice. Ritterov opus će međutim zabranom jednog filma iz 1944. u kome plilot Luftwaffe planira da se seli na Istok sa svojom drago, zato što je tada Istok bio izgubljen i priča o selidbi tamo je izgledala kao neprijatno podsećanje.

Sovjeti su tražili da se Ritteru sudi zbog propagandnog uticaja na omladinu, a organi za denacifikaciju su mu dodelili status "saputnika" zločinačkog režima.

Na kraju, ako gledamo iz vizure TOP GUNa i paradigmatičnih propagandnih filmova današnjice, oni mnogo više duguju Ritteru nego Harlanu koji je ipak bio rafiniraniji i suptilniji reditelj čije je omiljeno oruđe bilo melodrama.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam TURIST Rubena Oestlunda, švedskog kandidata za "oskara". Moram priznati da sam sinopsis upozorava gledaoca sa čim ima posla. Naime, film govori o "Šveđanima na zimovanju" što jasno implicira da nije reč o naročito dinamičnom i uzbudljivom ostvarenju. Stoga, taj čudan spoj mehaničke polemičke melodrame i nekakve pseudo-estetizacije pristupa u dugim kadrovima koji treba da nas bace u kontemplaciju rezultira prilično napornim gledalačkim iskustvom koje nažalost ne dovodi ni do svežih uvida ni do zanimljivih ishoda.

Ideja da se jedna potentna situacija detaljno razrađuje kao svojevrsna psiholoka Rubikova kocka nije nezanimljiva, ali karakteri koji to čine naprosto ne uspevaju da zainteresuju gledaoca u dovoljnoj meri. Univerzalnost situacije se vrlo brzo iscrpi i gledalac već u prvoj trećini filma ispita sebe, a ostatak filma se junaci nedovoljno preispitaju da bi održali pažnju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SIX DEGREES OF SEPARATION Freda Schepisija, ekranizaciju pozorišnog komada Johna Guarea. Ovo je jedna od prvih velikih filmskih uloga Willa Smitha i malo je reći da se bitno razlikuje od većine onoga što je igrao kasnije, a da je potpuno suprotna od onoga što ga je učinilo superstarom. Imajući u vidu da je Will Smith bio prilična zvezda kada se opredelio da izađe na veliki ekran baš sa ovim filmom, reč je o vrlo zanimljivom izboru. Naime, Guareov lik harizmatičnog prevaranta, homoseksualca koji ulazi u živote njujorške više srednje klase predstavlja pokretača jedne mračne buržoaske farse koja nema puno dodirnih tačaka sa Big Willyjevom ciljnom grupom. Štaviše, SIX DEGREES OF SEPARATION više duguje francuskim buršoaskim farsama nego američkoj širokogrudoj komediji, pa čak i njenim indie formama kao što je rad Woodyja Allena.

Guare i Schepisi pokušavaju da razigraju pozorišni komad i u tome zapravo uspevaju, iako su ti pokušaji grčeviti pa bi se pre moglo reći da se škripa pozorišnih dasaka oseća u toj grčevitosti nego u statičnosti dešavanja. Naravno, Guareov dijalog koji se šali sa neurozama i ispraznim intelektualizmom viših klasa takođe asocira na pozorišne korene, odnosno već pomenuti francuski film.

Međutim, SIX DEGREES OF SEPARATION je vrlo dinamičan film, sa puno lokacija, zanimljivim narativnim rešenjima, naročito u pogledu razigravanja tipičnih mehanizama retrospekcija, a bitan deo dinamike proističe i iz centralne role Stockard Channing koja predstavlja emotivni centar filma kao i Willa Smitha koji je izuzetan i vrlo predan ulozi mladog prevaranta. Channingova i Smith imaju obrnute transformacije, nju pratimo od tačke kada je Smithov lik poremetio status quo a Smithov lik se prati unazad, ulazi se u korene koji su ga formirali.

Idejni sloj ovog filma je vrlo jasan, mladi prevarant je zapravo ideal viših klasa, njihov potomak kakvog nisu imali koji istovremeno izmiče svim njihovim predrasudama, osoba koja izaziva poremećaj baš zbog toga što se savršeno uklapa i nekritički prihvata njihove vrednosti, a po svom poreklu im nikada ne može pripadati. Teško je reći da je SIX DEGREES OF SEPARATION u tom pogledu subverzivan film ali svakako stoji kao jedan od inteligentnijih studio filmova prve polovine devedesetih, i što je još važnije, niti se stidi svog intelektualizma, niti je u tom pogledu pretenciozan.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam CARBON COPY, staru komediju iz 1981. godine značajnu po tome što je u njoj debitovao Denzel Washington. Ova komedija Michaela Schultza, jednog od najuspešnijih afroameričkih reditelja komercijalnog filma te epohe može da se nadoveže i na seriju komedija o "rasnim pitanjima" ali i da se smesti u opus Georgea Segala koji igra glavnu ulogu. Naime, CARBON COPY bi se mogao smestiti uz rame sa izvornim FUN WITH DICK AND JANE jer govori o imućnom belcu koji ostaje na ulici i mora da se snalazi. Tamo Segal i Fonda postaju lopovi, dočim kod Schultza, mora da radi ponižavajuće poslove ali u jednom trenutku postaje provalnik.

Oskarovac Stanley Shapiro napisao je zanimljiv, pomalo mehanički ali ipak vrlo šarmantan scenario o imućnom belcu koji je učinio sve da bi uspeo, napustio ljubav svog života, oženio se raspuštenicom ćerkom nekog gazde, promenio veru iz judaizma i prezbiterijanstvo, i onda kada je konačno postao WASP stiže šokantna vest - žena koju je voleo je preminula i on ima sina, a sin je kao i ona crnac.

Sin se pojavljuje sa željom da bude usvojen i kada lažni WASPovac to pokuša da sprovede u delo gubi sve belačke privilegije i odlazi da okusi život crnačke sirotinje.

George Segal je prekaljeni igrač a Denzel Washington već u svojoj prvoj ulozi pokazuje da je glumac ogromnih mogućnosti, i oni sa Shapirovim sporadično vrlo duhovitim scenarijem i efikasnom Schultzovom režijom, nose ovaj vrlo simpatičan, neujednačen ali efektan film.

CARBON COPY ni na jednom nivou nije sofisticiran, ali George Segal ga svojom zajedljivošću, uz nesporan glumački dar Denzela Washingtona drži u tonusu. Na kraju efekat je da ovaj film koji je u vreme premijere nailazio na dosta grubo otpisivanje, danas deluje kao evergrin.

Takav mu je doduše i idejni sloj, sve ovo smo već znali, naročito danas ali Shapiro je skrupulozno ispratio sve ključne tačke i odgovorno obradio teme koja je mogla potonuti u površnim stereotipima. Iako se CARBON COPY bavi stereotipima u tome je barem temeljan. CARBON COPY nije klasik u ravni SKIN GAME ali je vrlo korektan film koji ne zaslužuje da ostane zakopan u opskurnosti, maltene bez dobrog home video izdanja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? Franka Tashlina, film koji se smatra najznačajnijim ostvarenjem u karijeri ovog vrlo interesantnog reditelja. Tashlin je naime stekao status auteura u Cahiers du cinema, ali u Holivudu nije uspeo da se nametne kao išta više od pouzdanog profesionalca, osobenog stila. Doduše, ono što ga razlikuje od većine drugih auteura koji su dobili taj status u Cahiersu jeste da se kroz celu karijeru izražavao u samo jednom žanru. Ostali su svoje autorstvo gradili kroz prenošenje određenih stilskih, tematskih ili idejnih osobina u razne forme i žanrove.

Međutim, Tashlinov opus ima niz vrlo unikatnih obeležja. On je počeo kao autor animiranih filmova za Warner Bros, i bio je jedan od autora Porky Piga. Neki kritičari kažu da je već u animiranim filmovima koristio kadriranje slično igranom filmu, što je krajnje relativno jer nije isključivo Tashlinov pečat. Međutim, s druge strane, Tashlinove gegove i visok tempo baziran u nabacivanju gega na geg zaista možemo prepoznati kao nasleđe animiranog filma. Isto važi i za glumu. Njegovi glumci su birani podjednako i po glumačkim kvalitetima i po fizičkoj ekspresiji, radio je sa Jerry Lewisom čija je fizička eksplozivnost zahtevala reditelja koji može da je sustigne, a i kasnije je imao sklonost da bira glumce sa izrazitim fizičkim karakteristikama kao što je bila Jayne Mansfield recimo. U pojedinim slučajevima se može reći da su izgled i naglašena ekspresija mnogo bitniji Tashlinu pri izboru glumaca od tipičnih američkih glumačkih kvaliteta kao što je underplay. U tom smislu, Cary Grant i slični glumci kao da nisu dolazili u obzir za Tashlinove podele.

Glavnu ulogu u filmu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? igra Tony Randall, ni najbolji ni najgori komičar svog doba, srednjak koga Tashlin koristi upravo zbog sklonosti ka fizičkoj komediji. Sasvim je sigurno da su glumci koje je birao, s jedne strane bili značajan deo njegove poetike, ali sa druge su umnogome određivali recepciju njegovih filmova pa otud Tony Randall svakako nije bio faca na osnovu koje bi se neko vratio i iznova tumačio WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER?

S druge strane, u određenom smislu, konvencionalnije glumljeni Tashlinovi filmovi, odnosno filmovi koji se u glumačkom pogledu više približavaju holivudskom standardu, iako odstupaju od njegovog kanona, danas u mnogočemu deluju bolje nego ovi "kanonski" jer lakše uspevaju da stvore simpatiju kod gledalaca.

Ovo je malo duža preambula za ulazak u priču o filmu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? Naime, ovo je satirična komedija visokog tempa, u kojoj Tashlin na razne načine "probija četvrti zid", koja vrca od raznoraznih očiglednih revolucionarnih detalja. Od elemenata slapsticka kakav će kasnije mnogo pre gajiti Tati nego bilo koji drugi holivudski reditelj, do vrlo otvorenog demistifikovanja javnosti, štampanih medija, Holivuda, televizije, kulta javnih ličnosti itd. Neo-mitska matrica koja postoji u korenu ove priče jeste potraga glavnog junaka za uspehom i rizici na koje nailazi, i razni uticaji koji ga čine lošijim čovekom, a Randallova gluma uspeva da dobro isprati tu transformaciju, i u tom pogledu ako imamo vidu obim raznih stilskih rešenja, intrevencija, gegova, referenci itd. WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? iznenađujuće dobro funkcioniše kao celina i priča o jednom čoveku.

U ovom konkretnom filmu kroz slapstick, parodiju, zadirkivanje i ismevanje, Tashlin zbilja uspeva da ispriča priču i da poentira, pa bih rekao da je ovaj naslov baš zato i doživljen kao najznačajniji u njegovom opusu. U ostalim filmovima nije uspevao da ostvari takvu celovitost priče i idejnog sloja, a ako imamo u vidu formu kojom se služio, to je priličan uspeh.

Ono što stvara određenu distancu između savremene publike i ovog filma jeste upravo gluma. Naime, nijedan od junaka ne uspeva da iskomunicira sa gledaocem u punoj meri i Randall naprosto nije taj glumac koji može da iznese karakter sa kojim će se publika identifikovati. Ipak, Tashlinu je kompliment činjenica da je ovo film koji je vrlo dinamično gledalačko iskustvo iako zapravo ne uspeva da se u potpunosti "poveže" sa gledaocem.

Dinamičnost rediteljskog rukopisa i razaznatljiva prevratnička poetika jasno definišu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? kao klasik. Ipak, u odnosu na ukupan Tashlinov opus, ovaj rad koji objedinjuje sve kvalitete na jednom mestu i verovatno stoji kao najslojevitija celina ipak ne stoji kao vrhunac njegovog rada u mnogim drugim segmentima. Na nivou pojedinačnih scena ili uloga, Tashlin u drugim ostvarenjima ima još jače domete.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE GLASS BOTTOM BOAT Franka Tashlina. Zanimljivo je da je moj prvi susret sa Tashlinovim filmovima bez Jerry Lewisa bio upravo film CAPRICE emitovan svojevremeno na RTSu, spy spoof sa Richardom Harrisom i Doris Day. Ovaj film je u svoje vreme smatran potpunim sunovratom, i činjenica je da je tada već dobrano omatorela Doris Day pokušavala da se nekako pozicionira u savremenim okolnostima, a da ne izgubi svoju "čednost", a tome svemu je doprineo Harris, u tom filmu pomalo "mod" a pomalo i "angry young man". CAPRICE je po utisku koji je ostavio na mene pre petnaestak godina kada sam ga gledao bio negde između potpunog otpisivanja iz vremena premijere i kultnog statusa koji je stekao kasnije. U suštini to je pristojan film koji u mnogim aspektima zapravo i nije potpuni spoof, a sa druge strane nije ni sasvim ozbiljan, sa Doris Day koja je campy a da toga nije ni svesna i Harrisom koji je tezgaroš a misli da je jako cool.

Film pred CAPRICE je bio THE GLASS BOTTOM BOAT iz 1966. godine. Opet je reč o Doris Day, tada već u svojoj 42. godini a za partnera joj je izabran Rod Taylor, tada mladi hunk from Down Under. THE GLASS BOTTOM BOAT spada u filmove sa kraja Tashlinove karijere u kojima je on angažovan da režira filmove velikih zvezda koje su u stagnaciji kao što je tada bila Doris Day.

Međutim, THE GLASS BOTTOM BOAT je odličan film u come Tashlin jako dobro uklapa Doris Day i sve ono što karakteriše njene čedne sex komedije, Roda Taylora kao novog mužjaka u tom miljeu, i zaplet o tajnom NASA projektu i zamešateljstvima koja uslede kada neko pokuša da ih se dokopa.

Stil glume je na liniji onoga što karakteriše filmove Doris Day, dosta insinuacija, razgovora između redova, aluzija, dinamične dijaloške razmene, i uprkos tome što Tashlin ubacuje dosta prilično efektnog i ambicioznog slapsticka, glumački koncept nije sličan njegovim ranijim radovima. Naprosto ovde likovi nemaju cartoonish ekspresiju, već dolaze iz jasno kodifikovanog miljea pitome sex komedije i to danas glumački funkcioniše kudikamo bolje od kanonskog Tashlina.

Jedna od vrlo efektnih scena jeste pevački interludij sa Doris Day koji je izrazito netashlinovski.

U ovom filmu Tashlin se ne libi da igra na veliko. Film ima velike gegove, velike setove, velike potere, veliki broj vrata za vodviljske situacije ali i za slapstick bravure, i iako se ne može reći da je išta suptilno u ovom filmu, ono što je zacrtani cilj biva ispunjeno - dinamično je, smešno je, zabavno je, gledalac razvija simpatiju za likove.

Međutim, ono što je meni bilo naročito zanimljivo jeste da zapravo film nije lišen subverzivnosti. Naime, kulturrasistički obrazac u spoju sa paranojom koji glavnu junakinju čini glavnom osumnjičenom u slučaju špijunaže jeste vrlo duhovit ali teško da u njemu nema odjeka i tada još uvek svežih sećanja na makartizam, lov na veštice itd.

Tashlinov THE GLASS BOTTOM BOAT je solidna komedija svoje epohe kojoj suptilnost nije jača strana, niti tu ima pameti kakva se mogla naći kod Wildera ali kad se uzme u obzir opus Doris Day i ukrsti sa tradicijom spy spoofa, reč je o klasiku.

Mislim da je THE GLASS BOTTOM BOAT kao takav jednim delom ipak prepoznat ako je sudeći po prilično dobrom DVD izdanju koje se trudi da ispoštuje i Doris i Tashlina.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE ALPHABET MURDERS Franka Tashlina, ekranizaciju romana Agathe Christie koja se smatra zanimljivim ali minornim filmom u njegovom opusu. Tony Randall igra Hercule Poirota i nudi rolu koja u određenom smislu kanališe kreaciju Petera Sellersa u serijalu o Pink Pantheru. Sellersova rola je nastala 1963. a Randallova 1965. u okviru istog studija, dakle logično je pretpostaviti da je ALPHABET MURDERS možda i koncipiran kao ponavljanje forme Pink Panthera.

Međutim, Tashlinov film ima znatno ambiciozniji i sofisticiraniji rediteljski postupak od filmova Blakea Edwardsa iz tog serijala, iako Randallov Poirot ne može da se meri sa time kako su se proželi Sellers i Clouseau. To opet ne znači da je Randall loš, štaviše u ovoj ulozi je vrlo konzistentan i simpatičan ali naprosto nije ista liga kao Sellers.

Međutim, u ALPHABET MURDERSu, Tashlin je u punoj formi. Vraća se crno-beloj fotografiji i nudi jedan vrlo estetizovan pogled na London šezdesetih. Tashlin se koristi zanimljivim pokretima kamere, ekstremnim uglovima snimanja, montaža je vrlo nadahnuta, a u nekoliko situacija Tashlin briljira, kao recimo u čuvenoj dijaloškoj sceni između Randalla i Roberta Morleya gde tipičnu konvenciju plana i kontraplana prevazilazi korišćenjem ogledala. Inače su u nekoliko situacija ogledala lajtmotiv mizanscenskih rešenja u ovom filmu.

Ono što je u ključu stilizacije vrlo važno jeste da Tashlin, iako je jasno da mu je komedija primarna, ipak ne pokušava da parodira suštinu misterije Agathe Christie, i možda najveća transformacija u odnosu na tipični prikaz kanonskog Poirota jeste to što ga Tashlin tretira kao svojevrsnog Sherlocka Holmesa, detektiva koji ne beži od toga da bude i čovek od akcije. Tako i Poirot ovde u nekoliko navrata ima i jači fizički angažman u kome Tashlin nalazi odličan balans između napetosti i suspensea, jednu od onih delikatnih stvari koje često izmiču rediteljima.

THE ALPHABET MURDERS nije skup film ali Tashlin iz dostupnih rekvizita i lokacija izvlači maksimum, očigledno nadahnut imaginarijumom Londona šezdesetih koji doduše ne naseljavaju ni gnevni mladi ljudi, ni modovi ni rokeri, ali se dah modernosti oseća u tretmanu aristokratije i nesposobnih birokrata.

Randall je već imao dobro iskustvo u radu sa Tashlinom i praktično je svoj angažman u ovom filmu uslovio time da on režira a Roger Morley se i glumački i po izgledu fino uklopio u ono što Tashlinu treba. Od bitnih faca onog vremena, u filmu se pojavljuje i Anita Ekberg.

Zanimljivo je da je Billy Wilder napravio jedan od najboljih filmova o Holmesu prišavši mu nekonvencionalno, s tim što je THE PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES ipak kudikamo sposobniji da pruži konvencionalno zadovoljstvo fanovima ovog lika. THE ALPHABET MURDERS s druge strane verovatno samo može zgranuti puriste Agathe Christie.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

U sklopu priprema za izlazak ambiciozne ekranizacije idućeg avgusta, pogledao sam TO TRAP A SPY Dona Medforda, prvi film kompiliran iz epizoda serije THE MAN FROM U.N.C.L.E. Medfordov film iz 1964. godine ima puno svojstava bioskopskog rada, snimao ga je Joseph Biroc, međutim, televizijski koreni se osećaju pre svega u pogledu kamernosti i činjenice da se film zapravo svodi na nekoliko situacija, i zanemaruje potencijalne paralelne tokove. U vremenu kada su takve akcije bile česte, TO TRAP A SPY ipak ostaje u senci kompilacija kao što je I DEAL IN DANGER Waltera Graumana, nastale po seriji BLUE LIGHT.

Specifičnost Medfordovog filma je u tome što je on premontiravao materijal pilot epizode koja je potom odbačena i dosta menjana tako da prvi film zapravo nije uhvatio "duh" serije koja se potom bitno transformisala, uvodeći sovjetsklog partnera sa Napoleona Soloa, zamenjujući lik šefa itd.

TO TRAP A SPY je bio jedan od nusproizvoda fame oko Jamesa Bonda, solidan second feature na tadašnjem repertoaru, ali i u toj konkurenciji, bilo je boljih radova.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Afera Charlie Hebdo i Stari...

http://starikadar.blogspot.com/2015/01/sezona-mira-u-parizu.html

[crippled_avenger]

Paul Thomas Anderson nije prvi snimio film direktno ili posredno inspirisan pisanjem Thomasa Pynchona, ali je svakako prvi koji je otvoreno ekranizovao roman ovog enigmatičnog pisca sa njegovim blagoslovom. INHERENT VICE je ekranizacija poznog Pynchonovog romana koji u sebi nosi jasnu i prepoznatljivu nit šta bi se od svega toga moglo na neki način transformisati u film. Onošto je Anderson pružio na kraju jeste jedno moguće čitanje ovog romana, ali ne bih rekao da je izabrao najfilmičnije.

Pynchonov roman je entropični stoner noir koji zbilja mahom jeste sačinjen iz serije susreta i dugih dijaloga koji čine istragu. Ali usput taj vrtlog informacija, teorija zavere, stvarnosti i halucinacija, erozije ličnosti i svega ostalog itd. ispraćen je raznim iontelektualnim digresijama, dekonstrukcijama urbanih i pop kulturnih mitova i vrlo vibrantnom atmosferom.

Anderson za početak gotovo u potpunosti eliminiše atmosferu. Ovo je film sa minimumom eksterijera i establishing shotova, i mahom imamo posla sa dugim dijaloškim scenama koje u pojedinim slučajevima čak nisu ni scene nego sesije. Kada tome dodamo da neki od najfilmičnijih detalja iz samih dijaloga u knjizi nisu ušli u film, a naročito oni koji imaju veze sa dekonstrukcijom samog filmskog narativa tog doba, pored atmosfere uklonjen je i intelekrualizam Pynchonovog dela.

Jedna od karakteristika Pynchonovih stoner noir postupaka jeste to da u jednom trenutku logika istrage prestaje da ima značaj, knjiga upija čitaoca u sebe, i pruža drugu vrstu uživanja. To čak i nije tako daleko od pojedinih detektivskih romana ili filmova - poznat je primer Raymonda Chandlera koji priznaje da ni sam ne ume da objasni šta se zaista desi u filmu THE BIG SLEEP koji danas smatramo klasikom žanra, a sigurno bi i De Palma imao štošta da kaže o tome.

Andersonov narativ baziran na sukcesiji dijaloških scena je zapravo kudikamo tvrđe izgrađen od romana. Međutim, naravno da ne uspeva da bude i savršeno konsekventan. No, za razliku od Pynchona, opredeljujući se za dijalog, za film ako ne krupnih a ono mahom užih planova, amerikena i dvoplana, Anderson stvara film koji ne upija gledaoca kao što romani ovog pisca upijaju čitaoca.

Uprkos tome što mnogih Pynchonovih minjona u ovoj adaptaciji nema, Anderson mu je bio prilično veran i očuvao je znatan deo materijala. Ipak, čini mi se da sam duh romana, pre svega taj pitki mehanizam razvoja priče kroz oslanjanje na konvenciju krimića, zatim taj snažni osećaj da se jedna epoha završava, i da počinje jedna nova znatno konzervativnija, u filmu ne postoji izuzev kroz izgovorenu reč.

Pynchon je želeo da u jednoj nepretencioznoj, gotov šund-formi kroz postmoderni postupak ponudi jedno zahtevno viđenje sveta. Anderson je umnogome lišio Pynchonov rukopis pretenzija ali ga je sam upakovao u pretencioznu formu.

To sve međutim ne znači da je INHERENT VICE beznačajan film. Ovo ipak jeste prvi zvanični izlazak Pynchona na bioskopski ekran, i kao takav je vrlo dostojanstven. Anderson je mudro izabrao pozno, dakle manje značajno Pynchonovo delo, i uprkos brojnim zamerkama, pružio mu veliku pažnju.

Možda INHERENT VICE nije sve ono što je ekranizacija tog romana mogla da bude, ali svakako jeste ozbiljan pokušaj čiji efekat zavisi od gledaočeve sklonosti za stanje u kome se Anderson danas nalazi. Anderson je snimio film sa svojim autorskim pečatom a očuvao je i pisca, to čini ovu ekranizaciju vrlo skrupuloznom.

* * 1/2 / * * * *