The Crippled Corner

[PTY]

LiBeat, problem je u tome što meni više nije jasno da li je stvar u revizionizmu ili uverenju da je nacizam i vojno i propagandnmo toliko poražen da se podrazumeva kako ga ne treba iznova tematizovati. Meni je to vrlo zanimljivo. Ne bih odbacio ni tu mogućnost - možda autori stvarno misle kako ne treba da se troši vreme na nacizam jer to tobože "već znamo" a ovo kako nacisti imaju iste probleme kao običan svet valjda nismo do sada sretali?

Heh. Ali dobro, postoji nekakva mogućnost da su obe te krajnosti jednako validne, pogotovo kad je reč o ideološkim pitnjima.

S druge strane, staljinističke čistke verovatno nisu mnogo zaostajale za nacistima, niti po svojoj efikasnosti, niti po broju žrtava, a bogami niti po stepenu zverstva kojeg su ispoljavali ljudi u trenutačnom posedu moći, da Crvene Kmere i njihove lokalizovane varijacije sad i ne pominjemo, pa svejedno, nacizam tu suvereno odnosi šnjur po pitanju fascinacije i fetišizacije jednako. Čini mi se da niko ne oseća bog zna kakvu potrebu da ukazuje kako su i ti uslovno rečeno ljudi bili nečiji očevi i braća i muževi i poslodavci i dobri učitelji i još bolje komšije i sve tako.  Možda je to zato što su oni svoje aktivnosti obavljali bez formalne zaštite uniforme, pa se na njih uvek moglo i može gledati kao na razularenu i državno nesankcionisanu bandu. Uniforma kao da svakom zločinu pribavlja odmak koji se uvek može iskoristiki u svrhe apologije - čovek u uniformi samo sledi naređenja, dok ovi bez uniforme kolju iz čiste strasti. Otud i paradoks da današnje apologete imaju neoboriv argument koji niko pri zdravoj svesti i savesti ne namerava ni da obara: naravno da se u multimilijunskom mnoštvu ideološki kondicionirane populacije uvek nalazio i znatan broj onih ljudi koji bi pod drugačijim okolnostima imali drugačiji i stav i mišljenje, i naravno da to niko ne  može niti  želi da ospori. Ali ima nešto i u činjenici da fascinacija nacizmom ne samo da opstaje, nego i jača kako vreme prolazi, i to neretko upravo u rasama/nacijama/narodima koji su onomad bili najdirektnija meta nacisti'ke genocidnosti, pa stvarno ne znam o čemu je tu zapravo reč, možda o nekakavom hibridu Lime i Štokholm sindroma.

Enivejz, ako do sad nisi, pliz čekiraj Good, vrlo je ilustrativan i poučan film.   

[Джон Рейнольдс]

pa stvarno ne znam o čemu je tu zapravo reč, možda o nekakavom hibridu Lime i Štokholm sindroma.

Веома комплексно питање, али покушаћу. Дуго пратим RAC сцену, па до мене неизбежно долазе и информације о идеолошким токовима, мада се одмах ограђујем да ме тај део много мање интересује од тога како се свира, где и како функционише потпуно независна андерграунд сцена (мада немам никаквих контаката са истом, дакле опет ограда).

Битни фактори су следећи:

1. Фетишизација и бед/таф гај имиџ. Ово је прилично прволопташки и то на много нивоа. Прво, немачка војска је вазда изгледала кул. Погледај рецимо "Мирка и Славка", те чисте униформе, опрема, оружје, па упореди с партизанима скрпљеним с конца и конопца (не бих улазио у антипатичне главне ликове и аутора који је био четник). Друго, ако си данас нациста, онда си бад гај/грл "на кеца". Треће, ако си од оне интелектуалне сорте (било да је крипто-нацистичка у виду, рецимо, православних антисемита или нео-паганска), не само што си "бед" него си опет "на кеца" и нека врста дисидента, независног мислиоца и шта све не. И да продајеш потпуну маглу попут Кристијана "Варга" Викернеса, опет си фаца.

2. Млађи људи не памте Други светски рат, али су осетили комунизам у фази опадања. Кључно је то "фаза опадања" јер комунизам није пропадао на исти на начин у Југославији, Мађарској и Русији (рецимо), баш као што су биле разнородне стране на којима су се ови народи налазили током рата. Ипак, заједнички им је именитељ (без обзира ко је дао више војника за ову или ону страну) магловито сећање, заправо лажно сећање из идеолошких уџбеника, где је некад постојала нека војска која је покушала да затре комунизам у зачетку, што неумитно води ка уздисању у стилу "ех, да је било другачије". То уздисање се у Србији појављује свако мало, па то би ми најбоље требало да разумемо. Ех да није било 27. марта, ех да смо оборили Милошевића 9. марта, ех да је потписан Рамбује, ех да није убијен Ђинђић... СВАКА од ових новијих тачака је веома спорна, како се онда поставити према нечему што је било... па, цитираћу наслов једне песме пољског панк бенда "Дезертер" који је настао 1981. године... "Рођен сам 20 година после рата". "Дезертер" конректно није био про-наци, али су - онолико колико су могли - показивали смореност комунистичком пропагандом. Веома је мали корак у правцу те фетишизоване војске која је, наводно, једна од првих учинила нешто конкретно против.

3. Русија која је претрпела највеће људске и материјалне губитке у Другом светском рату доживљава веома отворен наци-ривајвал и они су у томе веома екстремни, све је дигнуто на куб, поготово по питању насиља. Фактора је много. Руска Служба се у много теорија спомиње као аутор "Протокола", јака је православно-антисемитска струја, поготово у посткомунистичко доба који се (комунизам) перцепира као јеврејска подметачина, а поред огромних економских проблема до доласка Путина на власт, гора је била пропаст у муслиманским екс-СССР државама, те су у ионако пропадајућу Русију нахрупили обојени муслимани из још пропалијих држава около. Плус рат у Чеченији и чеченски тероризам. Сабравши све то, није ни чудо равнодушно слегање раменима пред нацистичком идеологијом јер "они су завршавали посао". Не постоји у Русији јак ревизионизам у смислу да се негирају немачки злочини на територији СССР (докле су стигли, а нису стигли далеко, то кењају ове усраше, модерни КУК-овци и њима слични), већ преовлађује мишљење да до рата није требало ни да дође, да је рат распиривала Енглеска (и о томе се историјски и те како може расправљати) и да је Споразум Молотов-Рибентроп с поделом Пољске био идеалан за трајни мир. То је мени мало у колизији с општим анти-комунистичким ставом, али ху керз, рајт. Или се просто раздваја период кад Русија није ни постојала, него Совјетски Савез на чијем је челу био "мали јеврејин" Џугашвили, а Јевреји су ионако ликвидирали Романове, итд итд итд. Јер кад кажеш да Рајх није ратовао против Русије, него против СССР-а, лако је дистанцирати се од жртава јер те жртве више нису баш ни Руси него Совјети, баш као што Немце може да заболи ћоше за немачке злочине јер то и није била Немачка него - Рајх.

[Albedo 0]

dobro, ali previše se tu insistira na uticaju ideologije, koji je u stvari često prilično slab

Npr, ljudi misle da je nacizam kao ideologija odgovoran za ponašanje Njemaca, ali kad to pokuša da se konkretizuje, da se objasni kako od vrha naredba bude izvršena na dnu ljestvice, onda dolazimo do pitanja socijalnog kapitala, do načina zajedničkog života, do organizovanih društvenih veza u jednoj zajednici itd...

Zato npr kažu da budući da na jugu Italije postoji snažna mafija, niko nikome ne vjeruje i zajedništvo se nije razvilo. Zbog toga fašizam nikad nije bio jak na jugu, ali jeste na sjeveru gdje je socijalni kapital veoma jak. Isto važi i za demokratiju kao i za fašizam, budući da zavisi od povjerenja građana ona je razvijenija na sjeveru nego na jugu Italije. To jest, sjever Italije se pokazao kao sposoban za sve, i za demokratiju i za fašizam, dok je na jugu obrnuto, a to je veoma zabrinjavajuće jer maltene znači da demokratija kao takva nema neku superiornu vrijednost već je socijalni kapital suština.

Poenta je da npr neka britanska hegemonska ideologija može biti idejno brutalnija od nacizma, ali pošto je socijalni kapital slabiji, malo se insistira na zajedništvu i organizaciji, ta ideologija nije sprovedena u djelo. S druge strane, nacizam može biti manje opasna ideologija gledano apstraktno, ali pošto je implementirana u drutšvu sa jakim socijalnim kapitalom, proizvela je to što je proizvela.

Budući da je Rusija sličnija jugu Italije nego Njemačkoj, nacizam na njenom prostoru može biti sasvim bezopasan. Isto važi i za SAD. ALi šta ako britansku ili američku individualističku ideologiju pokušaš da implementiraš u pogrešnom podneblju? Itd itd...

Poenta je da koncentrisanje na ideologiju a ne i na ljudske odnose i na zajednicu kao takvu dosta osiromašuje zaključke, a još više filmove.

[Джон Рейнольдс]

dobro, ali previše se tu insistira na uticaju ideologije, koji je u stvari često prilično slab

Па да, али изузев кратке прве тачке претходног поста углавном и пишем о разлозима помирљивог става према нацизму, не као о доминантној идеологији која је узрок оваквог или онаквог понашања. Колико пута чујеш по улици или где год, како неко од тзв. "обичног света", изиритиран нечим, вапи за Хитлером који би све то решио?

Иста ствар је свугде.

[Albedo 0]

pa da, ali poenta je što nije Hitler taj koji je to riješio. Hitler je ideologija.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE AMAZING SPIDER-MAN Marka Webba. Uprkos tome što je krajnji rezultat dosta mlak, Webb je snimio film čiji bih nastavak voleo da vidim, znajući da se Raimi popravljao iz filma u film. Webbov film je sporadično dosta slab, i jako retko je odličan, međutimmraspored slabih i pametnih rešenja je vrlo neobičan.

Naime, od Webba bih očekivao bolje rešavanje karakternih scena ali osim ljubavnih scena između Andrew Garfielda i Emme Stone, i ponekog duhovitog konflikta koji igraju Garfield i Leary, ostatak je iznenađujuće slab. Martin Sheen i Sally Field kao stric i strina su krajnje slabo iskorišćeni i u interakciji sa njima i Garfield izgleda slabije nego u ostalim delovima. Konačno, i scene u školi su prilično tanke, te bullying situacije su rađene mnogo bolje u drugim prilikama, a čak se na nivou dramaturgije, mada ne i režije, odnos Petera Parkera i Gwen Stacy razvija sa nekim ozbiljnim rupama.

Rhys Ifans je, kao i Garfield i Stone, ODLIČNO rešenje na nivou podele i jako je dobar u scenama dok je Curt Connors čovek, međutim mutant je nezanimljivo i neuverljivo realizovan.

S druge strane, meni se deo akcije sa Spider-Manom u kostimu čak i više dopao od Raimijegvog standarda, ali to su opet više pojedinačne situacije nego na nivou celine.

Ono što me ohrabruje pred nastavak jeste kvalitetna okosnica Andrew Garfield - Emma Stone koja je znatno svežija i potentnija od osovine Maguire - Dunst. Sa ovim glumcima je moguće postići mnogo više.

Nažalost, Webb ima ozbiljne probleme na nivou scenarija - tekst je dosta krut i šupalj a Garfield pokušava da mu udahne život kroz neku usiljenu spontanost i to ne ide. Zato su upravo najbolje one scene u kojima se odnosi među likovima intenziviraju mimo dijaloga.

Zanimljivo je da su saradnici sa ranijih filmova ostali u timu koji je pisao novi scenario. Čini mi se da je i tom pogledu reboot trebalo da bude potpun.

Slično kadrovskom stanju u srpskim preduzećima, THE SPIDER-MAN istovremeno ima i višak materijala i manjak situacija koje rade. Međutim, u odnosu na AVENGERS ovo ipak liči na film.

* * 1/2 / * * * * 

[PTY]

Дуго пратим RAC сцену, па до мене неизбежно долазе и информације о идеолошким токовима, мада се одмах ограђујем да ме тај део много мање интересује од тога како се свира, где и како функционише потпуно независна андерграунд сцена (мада немам никаквих контаката са истом, дакле опет ограда).

Битни фактори су следећи:

1. Фетишизација и бед/таф гај имиџ. Ово је прилично прволопташки и то на много нивоа. Прво, немачка војска је вазда изгледала кул. Погледај рецимо "Мирка и Славка", те чисте униформе, опрема, оружје, па упореди с партизанима скрпљеним с конца и конопца (не бих улазио у антипатичне главне ликове и аутора који је био четник). Друго, ако си данас нациста, онда си бад гај/грл "на кеца". Треће, ако си од оне интелектуалне сорте (било да је крипто-нацистичка у виду, рецимо, православних антисемита или нео-паганска), не само што си "бед" него си опет "на кеца" и нека врста дисидента, независног мислиоца и шта све не. И да продајеш потпуну маглу попут Кристијана "Варга" Викернеса, опет си фаца.

Zanimljivo, a i dokazuje mi koliko je sve svud isto.
U vokabularu ovdasnjih dizajnera (lendskejping i odeca/obuca ponajvise) cesto se nalaze fraze u kojima ono "germanski" vise definise estetiku negoli rec ili reci koje slede. Osim mozda fraze "germanski kraftmansip", sve ostale prepoznajem kao relevantnije za ww2 period, negoli za potonje periode, tu ukljucujuci i pad berlinskog zida. Te fraze se uglavnom referisu na strogost, jednostavnost, pravilnost, preciznost i vizulelnu upecatljivost a sve ultimativno podrazumevaju eleganciju. E sad, fazon je sto govorim o generaciji rodjenoj kasnih 70tih naovamo, tako da tu nema ni govora o bilo kakvom direktnom referisanju na ww2, posto je on bio i ostao nepoznanica cak i za generaciju njihovih roditelja, koje je rat tako fenomenalno zaobisao, a kamoli njih samih. Znaci, ipak je verovatnije da se tu radi o referisanju na nekakve pop-kulturne prezentacije, a filmovi tu prednjace. I zasto, recimo, neko poput takvih ljudi ima u vokabularu fraze poput "nemacka preciznost" ili "nemacka temeljitost" ili "nemacka perfekcija stroge linije"? mene te fraze uvek asociraju na imidze naci vojnih uniformi i vojnih dekoracija i strogog dizajna cizmi i kragni i precizan vojni mars i sve tako u tom pravcu. e sad, ako sam u krivu, ako sam 'kulturno uslovljena' na bas i samo to i takvo prepoznavanje, i ako je ono ili pogresno ili samo jedno od nekolicine, onda... na sta bi se te fraze mogle drugo odnositi? mene nikada ne asociraju ni na sta drugo.

[Father Jape]

Erm... koliko znam takvo stereotipisanje Nemaca mnogo je starije od WW2. Ti ljudi imaju te fraze u vokabularu jer su deo kulturnojezičke baštine koja se prenosi s kolena na koleno već duže vreme, a Drugi svetski rat ih je svakako samo podstakao dalje. Naravno, ranije se često koristio i pridev teutonic. 

[PTY]

Pa, mozda to i jeste tacno za balkansku kulturnojezicku tradiciju ali veruj mi da to bas i nije slucaj sa ovom, posto afrikaner folksienhejt neguje svoju specificnost jos od sredine 17 veka, pa ako je t ad i imao nekakav stereotip o nemcima ili tevtoncima, onda se taj bas i nije bog zna kako iskazivao u kulturnojezickom smislu, pogotovo ne u sekularnoj varijanti. pre bi se reklo da su afrikaneri negovali neku vrst prikrivenog prezira za nemce kao narod sve dok ovi nisu poceli da pokazuju otvorene kolonizatorske tendencije a to nas opet vraca uglavnom na period koji sam pominjala.

[Father Jape]

A, pardon, ja sam mislio da pričamo o anglosaksonskoj tradiciji. O afrikanerima ne znam ništa, pa je sasvim moguće da si tu u pravu. 

[Джон Рейнольдс]

Али та "швапска прецизност" је данас опште место и нисам сигуран да је сасвим без ђавла. Мада се инсистирање на томе може тумачити на разне начине.

Пре извесног времена гледао сам документарац о тенковима и упоређивали су израду немачких "пантера" (или беху "тигрови", али њих је било мање и то је већи тенк) и совјетских Т-34. И онда у једном тренутку водитељ истиче како је и у јеку ратне производње завршна обрада немачког тенка била боља, насупрот совјетској - онда иде крупан кадар на варове, па се види да су немачки исполирани, а совјетски нису пипнути уопште, варилац оставио једно центиметар да штрчи целом дужином вара. Дакле, шта се поручује? Да се на прецизности инсистирало и кад је производња достигла врхунац и све што би се произвело брже-боље слато на фронт. А заправо то је још један детаљ у наметнутом (и у крајњем случају за ову причу веома проблематичном) ставу да су одрпани Руси победили фине и углађене Немце.

[Albedo 0]

I zasto, recimo, neko poput takvih ljudi ima u vokabularu fraze poput "nemacka preciznost" ili "nemacka temeljitost" ili "nemacka perfekcija stroge linije"? mene te fraze uvek asociraju na imidze naci vojnih uniformi i vojnih dekoracija i strogog dizajna cizmi i kragni i precizan vojni mars i sve tako u tom pravcu. e sad, ako sam u krivu, ako sam 'kulturno uslovljena' na bas i samo to i takvo prepoznavanje, i ako je ono ili pogresno ili samo jedno od nekolicine, onda... na sta bi se te fraze mogle drugo odnositi? mene nikada ne asociraju ni na sta drugo.

zaboravljaš da je nemanjićka Srbija razvijala rudarstvo tako što je dovela Sase kao rudare. Da je srpska vojska za vrijeme cara Dušana kao zapovjednike imala Germane a ne Srbe. Da je Gutenberg Njemac, da je Hegel Njemac (najveći filozofski sistem ikada) i tako dalje. Ne može to da ima veze sa nacizmom, ali je veliki problem što je njemačka organizovanost prilično vrijednosno neutralna, i da može biti iskorištena u različite svrhe.

[PTY]

Pa sad... sve je to tacno sto navodis, ali ipak, nisam bas sigurna da fraza 'nemacka organizovanost' danas nudi iste asocijacije kao sto je nudila pre 20 veka. ako je onda i bila vrednosno neutralna, ne znam bas da li bi danas trebalo da bude.
a u tom smislu, vidim da smatras kako je previse insistiranja na uticaju ideologije, sto mozda i jeste tacno, ali opet, kako vidis alternativu? ako se manje krivi ideologija, onda se makar posredno vise krivi sam narod, zar ne, pa makar to bilo kroz mentalitet, kulturu, drustvene odnose ili genetsku predispoziciju? mislim, koja je to pa motivacija lakse shvatljiva kad se govori o sistematskom istrebljenju 6 miliona sugradjana? ne znam, stvarno.

[Albedo 0]

Nisu Njemci izmislili antisemitizam, nego čitava zapadna Evropa. I ne samo to, Hana Arent, Jevrejka, otvoreno tvrdi da su i Jevreji učestvovali u konstruisanju antisemitizma. I da je filozofija prosvjetiteljstva inherentno fašistička, kao što kažu Horkhajmer i ostali.

Dakle, nekako mi ne odgovara izjednačavati nacizam sa Njemcima

[Father Jape]

Nisu Njemci izmislili antisemitizam, nego čitava zapadna Evropa.

Ne računajući Holokaust naravno, većina istorijskog antisemitizma koju anglofoni Jevreji spominju po filmovima itsl. odnosi se na pogrome u Rusiji. Istočna Evropa nije nimalo zaostajala u 19. veku za zapadnom u tome pogledu.

[PTY]

uh, petak mi nikad ne bude dan za ozbiljne rasprave a i hajdzakujem topik bezveze, ali brate, Bato, opet je sve tacno sto navodis, no ipak, smatrala sam da je nacizam nesto malo kompleksniji od pukog antisemitizma. i jesu se jevreji oduvek suocavali sa pogromima i jesu ih svi tamanili gde god su stigli, pa i rusi, ali meni je holokaust ipak zbivanje viseg reda. a ako ne izjednacavas nacizam sa nemcima, onda, sa cim ga izjednacavas? mislim, priznajem ja da nisam bog zna kako terminoloski potkovana, ali ipak, do sad se sa slicnim tvrdnjama zaista nisam susretala pa prinajem da stvarno nemam potreban bekgraund... 

[Джон Рейнольдс]

Dakle, nekako mi ne odgovara izjednačavati nacizam sa Njemcima

Да, али је битно одвојити некад и сад. Националсоцијализам у Немачкој тридесетих и четрдесетих био је чисто немачка ствар и то данашњи неонацисти тешко прихватају. А Гебелс је то лепо сажео речима да је националсоцијализам настао за Германе и да никаква националсоцијалистичка Интернационала не долази у обзир.

Данас је ситуација другачија и мислим да о томе углавном овде говоримо, о фетишизацији и прихватању. Те две ствари нису далеко једна од друге и о томе сам превасходно писао у оном делу у Русији. Данас нацизам је више од пуке идеологије, неки ће речи да је претераном употребом тај израз чак постао излизан до бесмисла.

[Mme Chauchat]

Nisu Njemci izmislili antisemitizam, nego čitava zapadna Evropa.

Ne računajući Holokaust naravno, većina istorijskog antisemitizma koju anglofoni Jevreji spominju po filmovima itsl. odnosi se na pogrome u Rusiji. Istočna Evropa nije nimalo zaostajala u 19. veku za zapadnom u tome pogledu.

Naravno, ne bi anglofoni Jevreji po filmovima spominjali britanski antisemitizam, kad su ih ono proterali, u trinaestom veku, pre Španaca? A kad su im dali npr. pravo da budu članovi parlamenta, cirka Dizraeli?    Antisemitizam je bio poprilično panevropski fenomen...

[Father Jape]

Ih, pa ne bi oni ni Dizraeliju to dali da nije pokršten kao klinja.

EDIT: Znam da su kod nas, kad smo se malo oslobodili od Turaka, takođe pokušali da zavedu institucionalizovani antisemitizam, konkretno kad je Mihailo Obrenović došao na vlast. Ali su se par decenija kasnije dozvali pameti, i parlament je ukinuo sve antisemitske zakone. Srbi, traljavi i u antisemitizmu. 

[Albedo 0]

Poenta koju o prosvjetiteljstvu žele da iznesu neki kritičari jeste samo ime, koje zahtijeva proSVJETLJAVANJE. To jest osvjetljavanje svega. Potpuna javnost koja ukida privatni prostor. Sve je pod svjetlom i sve se vidi. To je totalitarizam, kada više nisi siguran šta možeš da radiš u svoja četiri zida, to je početak Orvelovog romana. Ne možeš da se ponašaš kako hoćeš već kako drugi očekuju od tebe. Ali to korijene ima u prosvjetiteljstvu, ono je to koje je insistiralo na osvjetljavanju svega.

kada sve osvijetliš onda iz jednog centra možeš da vršiš socijalni inženjering. Sve dok ne kontrolišeš privatna ponašanja ljudi ti to ne možeš da uradiš

a nacizam nije jedini koji je upadao u domove svojih stanovnika, on je to samo učinio najefikasnije. Prosvjetiteljstvo nije njemačka stvar već francuska i engleska. Moderna država i danas insistira na transparentnosti na svakom ćošku. Kad malo bolje pogledate, upravo zbog principa osvjetljavanja, objelodanjivanja, izlaska u javnost, danas imamo pokrenuta besmislena pitanja o priznavanju homoseksualaca itd... Niko prije prosvjetiteljstva nije imao potrebu da se javno ispovjeda već je to činio pred sveštenikom. Danas se ispovjedaju pred milionskim auditorijumom, valjda čekajući neko aminovanje, pošto je iz potpuno iracionalnih razloga važno objelodaniti seksualnu ili neku drugu privatnu orijentaciju.

Dakle, socijalni inženjering koji iz toga proističe nije njemački, nema ničeg njemačkog u tome, to je čisti filozofski proizvod, zato su britanski pisci to bolje ''osvijetlili''. zato što to i jeste više njihovo nego što je njemačko.

Dakle, u takvim okolnostima, u takvom sistemu antisemitizam postaje drastično opasniji. I tome samo trebate dodati nepravdu u Versaju i ekonomsku krizu i eto Hitlera. Ali Hitler je samo vrh ledenog brijega, poenta je upravo da mi i dalje imamo ono što Fuko kaže ''fascism in us all'', što se i dalje insistira na objelodanjivanju jebanja sa kozama i sličnim stvarima koje trebaju ostati privatne, što sve treba da dobije ime, jer kad dobiješ ime onda je to riječ u jednom kolektivnom jeziku i samim tim u kolektivnoj svijesti.

Do tada ne može biti poslušnika niti su srednjevijekovni kraljevi imali potrebu za tim.

Nemam pojma jesam li objasnio išta sa ovim, ali poenta napada kritičke teorije i postmodernizma na modernu jeste upravo u prosvjetljivanju, osvjetljivanju svega, totalnoj javnosti bez privatnog prostora.

[lilit]

Nisu Njemci izmislili antisemitizam, nego čitava zapadna Evropa.

Ne računajući Holokaust naravno, većina istorijskog antisemitizma koju anglofoni Jevreji spominju po filmovima itsl. odnosi se na pogrome u Rusiji. Istočna Evropa nije nimalo zaostajala u 19. veku za zapadnom u tome pogledu.

Naravno, ne bi anglofoni Jevreji po filmovima spominjali britanski antisemitizam, kad su ih ono proterali, u trinaestom veku, pre Španaca? A kad su im dali npr. pravo da budu članovi parlamenta, cirka Dizraeli?    Antisemitizam je bio poprilično panevropski fenomen...

Ali nije da nije bilo i suprotnih slučajeva. Ferdinand II se i danas sa sjetom pominje.
http://www.jewishencyclopedia.com/articles/6080-ferdinand-ii

[lilit]

Pogledao sam THE AMAZING SPIDER-MAN Marka Webba. Uprkos tome što je krajnji rezultat dosta mlak, Webb je snimio film čiji bih nastavak voleo da vidim, znajući da se Raimi popravljao iz filma u film. Webbov film je sporadično dosta slab, i jako retko je odličan, međutimmraspored slabih i pametnih rešenja je vrlo neobičan.

Naime, od Webba bih očekivao bolje rešavanje karakternih scena ali osim ljubavnih scena između Andrew Garfielda i Emme Stone, i ponekog duhovitog konflikta koji igraju Garfield i Leary, ostatak je iznenađujuće slab. Martin Sheen i Sally Field kao stric i strina su krajnje slabo iskorišćeni i u interakciji sa njima i Garfield izgleda slabije nego u ostalim delovima. Konačno, i scene u školi su prilično tanke, te bullying situacije su rađene mnogo bolje u drugim prilikama, a čak se na nivou dramaturgije, mada ne i režije, odnos Petera Parkera i Gwen Stacy razvija sa nekim ozbiljnim rupama.

Rhys Ifans je, kao i Garfield i Stone, ODLIČNO rešenje na nivou podele i jako je dobar u scenama dok je Curt Connors čovek, međutim mutant je nezanimljivo i neuverljivo realizovan.

S druge strane, meni se deo akcije sa Spider-Manom u kostimu čak i više dopao od Raimijegvog standarda, ali to su opet više pojedinačne situacije nego na nivou celine.

Ono što me ohrabruje pred nastavak jeste kvalitetna okosnica Andrew Garfield - Emma Stone koja je znatno svežija i potentnija od osovine Maguire - Dunst. Sa ovim glumcima je moguće postići mnogo više.

Nažalost, Webb ima ozbiljne probleme na nivou scenarija - tekst je dosta krut i šupalj a Garfield pokušava da mu udahne život kroz neku usiljenu spontanost i to ne ide. Zato su upravo najbolje one scene u kojima se odnosi među likovima intenziviraju mimo dijaloga.

Zanimljivo je da su saradnici sa ranijih filmova ostali u timu koji je pisao novi scenario. Čini mi se da je i tom pogledu reboot trebalo da bude potpun.

Slično kadrovskom stanju u srpskim preduzećima, THE SPIDER-MAN istovremeno ima i višak materijala i manjak situacija koje rade. Međutim, u odnosu na AVENGERS ovo ipak liči na film.

* * 1/2 / * * * * 

kriple bre,
da čitam ovo kao da ti se film dopao? ne samo zbog gwen?

[crippled_avenger]

lilit, ti me bar znaš - kad je Emma Stone umešana ne treba mi verovati, kao ni dok gitara svira, naravno...

Film je u suštini slab ali prijatan. S tim što je manje prijatan onima koji ne vole Emmu.

[lilit]

lilit, ti me bar znaš - kad je Emma Stone umešana ne treba mi verovati, kao ni dok gitara svira, naravno...

Film je u suštini slab ali prijatan. S tim što je manje prijatan onima koji ne vole Emmu.

ma meni je film bio skroz cool, al na to je sigurno imalo uticaja i što sam ga gledala posle posete kofišopu, na dan i u vreme kad se igralo eu finale u fudbalu, te smo 3 gej para, ja i moji naćosi sa sirom, izuzetno uživali. a tokom scene sa ljudskim faktorom umešanim u dizalice-story, čak i suzu pustili!

[crippled_avenger]

Tebi se film dopao jer u suštini vrlo realistično prikazuje dostignuća savremene nauke.

Mislim da je ovo ona vrsta filma kome sve vreme nalaziš mane i sve vreme ti je ipak prijatan, vrlo čudan spoj utisaka a sve proističe iz toga što mi se čini da je Webb odabrao prave elemente ali ih je slabo iskombinovao.

Mislim isto da je na neke stvari izgubio previše vremena a na neke druge nije obratio pažnju. Recimo, odnos sa Flešom ima ozbiljne viškove a posle nam nije jasno šta je prelomilo Gven u pravcu Pitera, niti kada je Kurt prelomio da postane mesija, jer objektivno onaj njegov unutrašnji monolog nije dovoljan. Tako neke strukturalne stvari su baš ispuštene.

A naravno kome srce ne bi zaigrali kada je na Parkerovu stranu stao narod.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam klasik Billy Wildera A FOREIGN AFFAIR, film koji je u vreme izlaska 1948. godine smatran izuzetno problematičnim zbog načina na koji je prikazivao američku okupaciju Nemačke. Uprkos tome što je nastao u vreme kada je tema rekonstrukcije Nemačke i denacifikacije bila aktuelna, A FOREIGN AFFAIR je do današnjeg dana ostao film koji živopisno prikazuje naličje američke umešanosti u internacionalne probleme i korupcije koja vlada u njihovim trupama i organizacijama. Otud, ovaj film ima odjek i danas i deluje kao vanvremenska priča o američkoj umešanosti, premda, u odnosu na berlinsku priču pokušava da bude krajnje konkretan.

Film je sniman u Berlinu i uz nekoliko američkih filmova iz tog perioda beleži nesvakidašnju razorenost tog grada koji je kroz bombaredovanje transformisan u svojevrsnu scenografiju. Kuće koje su porušene sa po jednim preostalim zidom ili fasadom čak i deluju kao kulise i daju priči specifičnu dozu artificijelnosti.

Wilderov film je osporavan kao neukusan zbog načina na koji je razobličio "opuštanje" američkih oficira i služenika i njihov odnos prema lokalnom stanovništvu a zatim i zbog surovog odnosa prema posledicama rata, samim Nemcima, čijem stradanju ne prilazi sa pijetetom već sa dosta ciničnim smislom za humor. I zbilja, u filma ima dosta ciničnih zapažanja ali u odnosu na rat Wilder nikada ne pravi gegove, pre bi se reklo da sama situacija u sebi sadrži nešto tragikomično. Rečju, Wilder je surov, i uprkos tome što se bavi tragičnom situacijom, ljudima koji bedno žive u ruševinama i raduju se dolasku gasa ne da bi kuvali već da bi izvršili samoubistvo - u tome nema patetike.

Konačno, sam žanr filma je zbunio kritiku - umesto da bude triler ili uzbudljiva istinita priča, A FOREIGN AFFAIR je romantična komedija, koja u sebi doduše sadrži vrlo potresan milje, neke vrlo ozbiljne teme, nacizam, ali žanrovska definicija se ne menja. Ovaj film je još uvek na početku Wilderove rediteljske karijere, dakle u fazi kada je donedavno bio scenarista i kada je u romantičnim komedijama donosio izuzetno snažan i autentičan "romantičan" segment tako da se neka od ključnih rediteljskih rešenja mogu vezati upravo za ljubavnu priču, premda je najznačajniji set-piece - scena u biblioteci - najpre komedija.

Scenario koji su napisali Charles Brackett i Richard E. Breen u saradnji sa Wilderom je izvanredan, višeslojan, ubedljiv i na nivou komedije i na nivou melodrame sa snažnom pričom čija mehanika funkcioniše i dan-danas i dijalozima koji svemu daju dodatnu oštricu. Rešenja koja donosi scenario su zbilja klasika, školski primeri, validni i u savremenim okolnostima. Kroz naslage cinizma, Wilder uspeva da izgradi ubedljive likove, da svakome pruži ambivalentnu dimenziju, svetlu i mračnu stranu i da to sve bude dovoljno efikasno i ne optereti pomenutu žanrovsku koncepciju.

Marlene Dietrich i Jean Arthur su sjajne leading ladies i John Lund se po imenu ne može porediti sa njima. Ipak, on je po meni slaba tačka samo po imenu, a rezultat koji pruža je vrlo dobar. Lund nije zvezda i to se oseća ali se njegovoj interpretaciji ništa ne može zameriti, osim same činjenice da nema kapacitet superstara.

A FOREIGN AFFAIR nikada nije bio potcenjen već pre neshvaćen film. Ipak, mislim da sada ništa ne stoji na putu punoj rehabilitaciji ovog naslova.

* * * * / * * * *

[Tex Murphy]

Придружено листи филмова за гледање!

[crippled_avenger]

Harvi, volim tu preduzmiljivost koja je je negde oko 11. jula vrlo prisutna kod građana Republike Srpske.

[lilit]

volela bih da vidim kako bi glasila šalica iz prethodnog posta da se radilo o nemačkim građanima. 

[crippled_avenger]

lilit, ne možeš da porediš ono što su radili građani Nemačke sa onim što su radili građani Republike Srpske u pokušaju da prilagode svoj životni ambijent okolnostima proistekklim iz raspada SFRJ.

[lilit]

ko poredi ono što su radili jedni i drugi građani? ja sigurno ne. ti si onaj koji uvodi poređenje u jednačinu.

i dodaješ objašnenje koje ne želim ni da komentarišem.   

no, o  tome, nekad uz kakav alkohol. trebaće mi.

[Meho Krljic]

Ja da nakon odgledanog ASM kažem da mogu da potpišem Kriplovu dijagnozu. A mislio sam da se nećemo pronaći jer sam o Avengers imao dijametralno suprotno mišljenje. No, ASM je film krutog i neambicioznog scenarija, glumaca koji treba da nose emotivni naboj filma u intimmnim, ličnim scenama, a to im ovde nije pošlo za rukom i akcije koja je hajlajt i koja jeste maštovitija od onoga što nam je Raimi dao.

[lilit]

a dizalice? srce ti nije zaigralo?

[Meho Krljic]

Dobro, jeste na tom mestu.

[Джон Рейнольдс]

Ri Yong Ho Relieved of All His Posts in DPRK

Pyongyang, July 16 (KCNA) -- A meeting of the Political Bureau of the Central Committee of the Workers' Party of Korea was held on July 15.

Present there were members of the Presidium of the Political Bureau and members and alternate members of the Political Bureau of the WPK Central Committee.

The meeting dealt with the organizational issue.

It decided to relieve Ri Yong Ho of all his posts including member of the Presidium of the Political Bureau, member of the Political Bureau of the C.C., WPK and vice-chairman of the Central Military Commission of the WPK for his illness.

[crippled_avenger]

lilit, naš odnos je svojevrsni rimejk Hičkove VRTOGLAVICE u kome kroz tebe pokušavam da preživim svoju traumu vezanu za Biljanu Plavšić.

[lilit]

ne bih ja to krstila kao traumu, al sve je dobro dok i ja uživam! 

[crippled_avenger]

Danas je na Yahoou krenula animirana web-serija ELECTRIC CITY, SF u produkciji Tom Hanksa. Kaže mi sajt da ne može da se strimuje. Jel ima odnekle da se skine?

[Usul]

Je'l to ovo?


http://electriccity.yahoo.com/ep1-en-truth-or-consequences.html


Meni radi.

[crippled_avenger]

Jeste. Meni kaže da neće jer nije dostupan na mojoj lokaciji...

[crippled_avenger]

Kim Regime Sending out Messages

By Jeong Jae Sung
[2012-07-18 18:16 ]      
Facebook  Twitter    
Promoting Kim Jong Eun to 'marshal' and issuing an announcement containing the news this lunchtime with considerable fanfare is Pyongyang's indirect way of informing the outside world that Kim Jong Eun is in complete control of the North Korean military, analysts believe.

The decision was jointly issued in the name of the Party Central Committee, Party Central Military Commission, National Defense Commission and Standing Committee of the Supreme People's Assembly at 12PM. Through it, the four formally expressed their respect for Kim Jong Eun, as they did when awarding Kim Il Sung and Kim Jong Il the title 'Marshal' and then 'Grand Marshal' in the past.

The announcement untangles some tricky military knots; namely, that Kim Jong Eun only received the title 'general' on the day before the Chosun Workers' Party Delegates' Conference (September 27th, 2010), and stayed that way thereafter despite being elevated to supreme commander after his father's death in December. Therefore, for six months his position as supreme commander did not match his rank, 'general', in the system as a whole.

It could also be said that Kim Jong Eun receiving the title 'marshal' is long overdue, given that Kim Jong Il made the same rank in early 1992, albeit far later in terms of absolute age.

It can also be considered a necessary adjustment following the elevation of Kim Jeong Gak, Hyun Cheol Hae, Choi Ryong Hae and Hyon Yong Chol to 'vice-marshal' in recent months. Given the weight of military men above him in the ranking, it would not have made sense for Supreme Commander Kim Jong Eun to remain 'Gen. Kim Jong Eun'.

Cheong Seong Chang of the Sejong Institute explained, "Elevating his rank has solved the irony whereby North Korea's supreme commander, Kim Jong Eun, was ranked lower than most of the senior cadres he commanded," before adding, "Kim Jong Eun's grip on military power just got much bigger."

North Korea Strategy Center director Kim Kwang In agreed, saying, "The title 'general' does not go well with that of supreme commander of the military. From the Party, politburo and military perspective, Kim Jong Eun is now at the pinnacle of power."

Analysts also point out that this week's purging of ex-Chief of Staff Lee Young Ho and Hyun Yong Chol's promotion to 'vice-marshal' were both acts designed to show that Kim Jong Eun has leadership and power, whether true or not.

A government source noted, "North Korea is giving off the message that Kim Jong Eun was solely in charge of Lee's purging, rather than Jang Sung Taek or Choi Ryong Hae having anything to do with it."

Meanwhile, there are conflicting interpretations as to who North Korea was aiming at when it reported the news by pre-announcing an upcoming "important announcement at 12PM."

But what is not in doubt is that it was an attempt to maximize the propaganda effect of the announcement to the target audience. A former senior ranked officer in North Korea commented, "There have been many cases in the past where North Korea gave advance notice of important announcements or important reports to draw more domestic and foreign attention."

[crippled_avenger]

Pogledao sam MIDNIGHT Mitchella Leisena, jednog od najpotcenjenijih reditelja klasičnog Holivuda. MIDNIGHT je seminalna romantična komedija iz 1939. godine koju su napisali Charles Brackett i Billy Wilder, ali sam humor i način vođenja priče u njoj nije još uvek usavršen kao u nekim njihovim delima koja će nastati ubrzo potom. Rekao bih da ovaj film zapravo ima snažan evropski senzibilitet, uostalom Wilder ne samo da je došao iz Evrope već je i svoj rediteljski debi imao u Nemačkoj odnosno Francuskoj sa filmovima koji su imali izraziti evropski senzibilitet. Koliko god danas Wilder bio oslonac holivudskog pogleda na film i temelj tog izraza, čini mi se da bi njegova karijera išla potpuno drugim putem da je ostao u Evropi.

Wilderova opsesivna tema sudara Starog i Novog sveta je tu, ali upliv francuskog poetskog realizma koga ima u ponekim segmentima Leisenovog postupka ali i scenarija, stvari samo usporava i odmiče od glavne priče.

Claudette Colbert, John Barrymore i tada mladi Don Ameche su odlična glumačka podela, i Leisen ih u skladu sa svojim senzibilitetom lepo spaja sa zanimljivim kostimima i ambijentima.

Isto tako glavni konfliktni nisu onoliko izoštreni i precizni kao u kasnijim radovima u ovom žanru a odnosi među likovima nisu dovoljno pripremljeni.

Međutim, u kontekstu onoga što je romantična komedija ovog tipa bila 1939. godine, MIDNIGHT je značajan film svog vremena iz koga su se izrodili neki naprosto bolji filmovi. Upravo zbog tog istorijskog značaja MIDNIGHT ima status klasika ali ga kao gledalačko iskustvo ipak ne opravdava.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao samn BROTHERS OF THE HEAD Keith Fultona i Louis Pepea, dvojice reditelja koji su se proslavili snimajući dokumentarce o radu Terry Gilliama. Ovaj film je ekranizacija romana Briana Aldissa po scenariju Gilliamovog stalnog saradnika Tony Grisonija, i čini mi se da u sebi ima potencijal da se nametne kao značajan naslov za ljubitelje weird filmova. Uostalom, pošto je reč o mockumentarcu, navodno istinitoj priči, junake je tobože želeo da živopiše Ken Russell koji se pojavljuje u filmu, kao i inserti iz njegovog biopica.

BROTHERS OF THE HEAD je priča o sijamskim blizancima koje otkriva jedan menadžer i želi da od njih napravi rok zvezde. U tome delimično uspeva ali ih svetg muzike, grupi devojaka, medijske pažnje, raznih poroka vodi ka tragičnom kraju.

Grisoni u saradnji sa postavlja sve vrlo dobro, ubedljivo i duhovito osim samih glavnih junaka. Nesnimljeni Russellov Fultonom i Pepeom biopic liči na nešto što bi Russell snimio, mada možda i na nešto Cronenbergovo, sve je jako dobro inscenirano, prikazi nastanka muzike i nastupa su ubedljivi, Anthony Dod Mantle se izvanredno poigrava objektivima i formatima, ali sve to nije dovoljno kada dvojica glavnih junaka koju odlično igraju braća Treadaway nažalost nisu dovoljno zanimljivi niti su izbačeni u prvi plan.

Istorija filma je obeležena moc-doc filmovima u kojima se kroz priče drugih opisuju junaci koji su tema filma, ali BROTHERS OF THE HEAD nema dovoljno aktivne sporedne junake da bi ispričao priču o glavnima. Otud mene ne čudi dramaturška greška da su glavni junaci pasivni, to se često dešava u biografskim pričama, problem je u tome što se niko ni iz njihove okoline ne nameće kao zanimljiv i aktivan lik.

BROTHERS OF THE HEAD je nesumnjivo zanimljiv, ekscentričan film, ali stepen njegove pretenzije, pa ako ćemo iskreno i produkcione ambicije nije ispraćen smislom. Da je reč o underground filmu, svakako da bismo neke nedostatke mogli drugačije da tumačimo. Koliko god Gilliamovi fanovi imali pravo na ekscentričnost, i na sledbeništvo, u ovakvim slučajevima njihov učitelj nije pravio greške i snimao je ozbiljne, zaokružene filmove.

Ipak, ko voli film u kome je ekscentričnost sama sebi svrha, treba da pogleda BROTHERS OF THE HEAD jer ovako ozbiljno realizovan projekat sa tom idejom nije mogao da vidi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SIMON: AN ENGLISH LEGIONNAIRE Martina Hubertyja koji je pred izlazak Hardyja u ulozi Banea u bioskope, reizdat na DVDu pod nazivom DESERTER kako bi se uzelo još novca kompletistima kao što je lilit_depp. Ovaj film je adaptacija autobiografske knjige Simon Murraya koji je otišao u Legiju stranaca tokom rata za alžirsku nezavisnost 1960. godine. Paul Fox igra naslovnu ulogu ali Tom Hardy je definitivno i u ovoj ranoj ulozi scene stealer i u glumačkom smislu, ovaj film će se pamtiti samo po njemu.

Relativno zanimljiva životna priča Simona Murraya više je sumirana nego ispričana, a pravi dramski sukobi su više nagovešteni nego što su ostvareni. Film gubi previše vremena na repetitivno sadističko obučavanje u Legiji a potom nema prostora da prikaže značajnije događaje.

Ipak, za ljude koje zanima tema alžirskog rata za nezavisnost, SIMON nudi sporadično zanimljivu vizuelizaciju nekih događaja, pomalo se dotiče OASa i atmosfere razdora među Francuzima.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam DER UNHOLD Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Michaela Tourniera koju je napisao zajedno sa čuvenim scenaristom Jean-Claude Carriereom. U ovom filmu Schlondorff očigledno želi da se vrati formi sa kojom se proslavio u filmu DIE BLECHTROMMEL po romanu Gunthera Grassa a to je mešavina realizma, simbolike svojstvene bajkama i Drugog svetskog rata. Ponovo se Schlondorff bavi temom ouse nacizma, ponovo deca igraju značajnu ulogu u njegovoj paraboli i ponovo iz subjektivne vizure glavnog junaka sve liči na bajku.

Glavni junak je Francuz Abel koji posle traumatičnog odrastanja u katoličkom internatu postaje infantilni mehaničar, neobično blizak deci. Kada ga nepravedno optuže za pedofiliju, potom regrutuju na front umesto robije, Abel završava kao zarobljenik i počinje da radi kao Goeringov lovočuvar a onda i sluga u dvorcu u kome se priprema SS omladina.

Srednji deo filma, drugi čin, kada Abel služi Goeringu u suštini predstavlja višak. Iako u toj deonici, Abel "poveruje" kako je stupio u bajku, kada se upozna sa Goeringovim groteksnim navikama, hedonizmom, dvorcem, opsesijom lovom, isto to se moglo desiti i u ključnoj deonici a to je odlazak u dvorac gde se pripremaju deca za SS. Doduše, sredina sa Goeringom se verovatno morala očuvati i zbog romana i zato što nudi nekoliko prilika da se snime upečatljive set-piece bizarnosti, ali to na nivou strukture deluje kao višak.

Bajkovitost fascinantnog imaginarija Trećeg Rajha potpuno je očuvana u segmentu sa decom gde Abel oduševljeno i najiskrenije počinje da učestvuje u njihovom odgoju a zatim se uključuje i u "lov na decu" kako bi se popunili redovi SS-podmlatka.

Abel doživljava lom kada se pokaže naličje nacističke bajke, odnosno kada decu poteraju u rat, kada se susretne sa drugom decom koja su bila zarobljena u logorima i kada se svi oni koji su plaćali cenu nastanka ovog bajkovitog ambijenta pojave u njemu.

Schlondorff i Carriere u toku čitavog filma imaju manje ili veće probleme sa strukturom, u neočekivanim trenucima se opredeljuju za naratora ili montažne sekvence i na nivou celini ima dosta nesigurnosti. Isto tako, noge okolnosti vezane za Abela su prilično neuverljive, naročito na samom početku. Uprkos tome što DER UNHOLD pre svega deluje kao subjektivna slika sveta, kao ispovest jednog iracionalnog čoveka, i Schlondorff i Carriere sporadično pokazuju stvari malo i sa strane i tada se pojedine neuverljivosti javljaju kao opterećenje. Takvih grešaka gotovo da nije bilo kada su 17 godina pre toga radili BLECHTROMMEL.

S druge strane, 1996. godine, Schlondorffov rediteljski rukopis je izuzetno snažan i uspeva da funkcioniše na nivou detalja i pojedinih scena u dovoljnoj meri da se problemi celine prevaziđa i da DER UNHOLD u konktekstu tadašnje produkcije zauzme zapaženo mesto nekoliko koraka iza Kusturičinog PODZEMLJA koje se tada naročito izdvajalo.

* * * / * * * *

[Will-O'-The-Wisp]

Međutim, u odnosu na AVENGERS ovo ipak liči na film.

Kako ću neđe sačekat ovog Vojnova ispred kuće, pa sve macom po njemu. 

[lilit]

ako se radi o maču, možeš mene gratis da unajmiš, al ako su mačketine u pitanju, ništa od te rabote.

[Albedo 0]

lilit, je li to neki hitlerlandski humor?

[lilit]

ne, to je lep osećaj videti willa na sagiti. pa još na kripovom topiku. jasnije?

[Albedo 0]

ne, tek mi sad ništa nije jasno 

ja ću to da zovem hitlerlandskim humorom, pa makar i iskazivao oduševljenje Willovim bivstvovanjem na Sagiti tako što se pravi da ne zna šta je maca