The Crippled Corner

[crippled_avenger]

IT STAINS THE SANDS RED Colina Minihana je indie horor o ženi koju kroz pustinuu progoni zombi u toku zombi apokalipse. U početku, to je igra mačke i miša ali vremenom usled usamljenosti ali i situacija u kojima se ljudi ispostavljaju kao opasniji od zombija, njen zombi pratilac dobija funkciju lika kome se poverava i bića sa kojim razvija nekakav odnos.

Ideja je zanimljiva, unutar žanra koji je done to death (ako je ovo i dalje na bilo kom nivou pun) ali realizacija nažalost ne uspeva da izgradi nekekav crossover potencijal izvan onoga što jesu kapaciteti ovog filma. Naime, Colin Minihan sve ovo realizuje pristujno ali odnos između žene i zombija nikada ne dobija neku dodatnu emotivnu ili intelektualnu dimenziju, i on ne postaje efektan kao lopta Wilson u Zemeckisovom CAST AWAYu, recimo.

A opet, za film sa dva lika u pustinji, IT STAINS THE SANDS RED je ostvarenje kome se nema puno šta zameriti. Stoga ovo ostaje sadržaj pre svega za ljude koji zanimaju zombiji u bilo kojoj formi i indie horori koji barem pokušavaju da probiju ograničenja žanra.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Valerijan i Grad hiljadu planeta je film bolji od Petog elementa, ali i još jedan dokaz da Liku Besonu ne treba ostavljati odrešene ruke. Em napiso, em režiro, žena mu producirala - nije bilo šanse da se film ne pogubi u silnim digresijama i rukavcima akcije, da ispusti celinu jer se zadivio detaljima, da zaboravi kud je krenuo i kad tamo stigne improvizuje neko promptno objašnjenje zašto je sve kako jeste. Ima tu dosta šarma i duše, tako da je meni bilo prijatno, ali ovo nije sjajan film. DeHaan nije za ovakvu ulogu, akcija prečesto ispadne skrpljena od neubedljivih kadrova mahanja unaokolo (mada ima i dobrih akcionih scena) a scenografija je, svakako, previše "veštačka", da ne kažem kompjuterska (još jednom se potvrđuje genije Džordža Lukasa koji je kreirao svetove koji deluju kao da se u njima zaista živi) (posle ih je, doduše, upropastio), ali film ima brz tempo i neke izvrsne set pisove (uvodna misija na planeti-koja-nije-Tatuina je rani vrhunac filma).

[Meho Krljic]

Ben Affleck Confirmed For New Batman Trilogy

[crippled_avenger]

THE WALL Douga Limana je promašaj za ovog veštog reditelja koji je poslednjih godine donosio dosta svežine u formu blokbastera. Njegov prethodni film je verovatno najbolji Cruiseov film u proteklih deset, možda i petnaest godina EDGE OF TOMORROW a THE WALL je film koji spada u "manje projekte" koje Liman povremeno snima između ambicioznijih radova.

Nažalost, THE WALL je film koji prvo ne zna šta želi da bude, a potom ni u tome što načinje nije naročito vešt. Naime, THE WALL želi da bude minimalistički high concept suspenser na liniji BURIEDa, ali da istovremeno bude i kritika rata.

Nažalost, ne uspeva ni u jednom ni u drugom. Za početak, Liman nije našao čak ni vizuelni stil u kome bi na svež način odradio BURIED. THE WALL se iscrpljuje u opštim mestima, deskriptivnim dijalozima, junaku koji se u maniru novog talasa survival trilera nosi sa ranama i nevoljama. Sve to je već puno puta viđeno, a neki elementi su cringe-worthy u pogledu toga kako Liman pokušava da osmisli junakovu fizičku radnju. Detalji poput junakovog pokušaja da sebi nacrta uglove iz kojih dolazi metak a kako bi to bilo jasno i publici, gledaoca od ukusa zaista mogu ispuniti samo podsmehom. U akcionom i suspense pogledu THE WALL nudi manje od filma MINE sa Armie Hammerom a i to je bila promašena prilika. Isto važi i za glumački domet.

Ono što se može smatrati antiratnom dimenzijom jeste dijalog iz kog Liman crpi i nešto svog suspense elementa, a to je dijalog u kome sezatočeni američki snajperista koji je upao u klopku upoznaje sa svojim dušmaninom. Irački snajperista koji se sa njim sadistički poigrava prikazan je istovremeno kao čovek od krvi i mesa kog je inspirisala američka vojna bahatost ali je istovremeno i textbook primer filmskog psihopate sadiste.

Liman nijedan element ne realizuje preterano dobro, ali nota bene, scenario Dwaina Worrella je svakako koren problema. Međutim, ako imamo u vidu Limanovo iskustvo i veštinu onda je svakako on ipak krivlji jer je izabrao da radi takav skript. Da bi stvari bile još bizarnije, ovo je film skromnog budžeta u kom je Liman sasvim sigurno imao vrlo visok stepen slobode.

Ruski DP Roman Vasyanov nažalost nije imao prostora za neki naročit doprinos. Film je korektno realizovan ali nema naročito inspirativnih scena.

THE WALL je flm koji ne dobacuje ni blizu HURT LOCKERa, naravno, ali nažalost daleko je ispod i MINEa. Od Limana sam očekivao neuporedivo više. Nadam se da će njegova druga meč lopta u 2017. AMERICAN MADE biti znatno bolji film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Krigiski reditelj Nurbet Egen snimio je film МОЛОТ, uz ВОИН još jedan ruski MMA film. Dok je ВОИН bio dosledan rip-off WARRIORa Gavina O'Connora, МОЛОТ je rip-pff svega ostalog. Dakle to je film o MMA borcu koji je imao tešku povredu glave i ne sme da se bori jer bi mu jedan rtežak udarac u glavu mogao biti fatalan, ali je istovremeno i priča o ljubavnom trouglu između borca, njegove simpatije i kriminalca koji ju je potajno želeo i na kraju dobio zahvaljujući svom novcu, ali tu je onda i krimi zapletom sa mafijom koja želi na on izgubi povratničku borbu u koju se upustio uprko upozorenjima lekara...


Dakle, ovaj film vrca od klišea, a u njemu nema baš ni mnogo borbe da to kompenzuje. Ono čega ima je glossy realizacija, i dosta akcije u formi automobilskih potera što je dosta neobično jer je ovo film koji se dešava u MMA ringu. Međutim, Egen očigledno ne štedi tako da je napravio jedan žanrovski derivat. Nevolja je u tome što je  ovo film koji u sebi ne donosi dovoljno novog, a ne ni naročito lokalnog da bi nadoknadio sve one elemente amerikanizacije koje Egen neuspešno radi.


Ipak, za МОЛОТ se može reći sve osim da nije ambiciozan, a rekao bih i tehnički ispoliran. Nažalost, jedina tehnika koja je izmakla Egenovim saradnicima jeste tehnika drame, pa na kraju slabosti na nivou zamisli i scenarističke realizacije dosta skupo koštaju ovaj film i rekao bih onemogućavaju mu da kapitalizuje sve ono što je u njemu dobro.


* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam MESSAGE FROM THE KING Fabrice du Welza, holivudski debi ovog talentovanog belgijskog žanrovca koji je na početku karijere krenuo munjevito da bismo kasnije mogli reći da je manje-više posustao. Otud negov holivudski debi dolazi u fazi kada se on ne bi očekivao, štaviše kada je već u evropskim okvirima krenuo da koketira sa nekim generic sadržajima, recimo filmom COLT .45.

MESSAGE FROM THE KING je na kraju izašao kao Netfliox original content iako ne verujem da je to bila inicijalna namera. Podela koju predvodi Chadwick Boseman, velika zvezda Marvelovog univerzuma sa podrškom u vidu Lukea Evansa i Alfreda Moline sugerisala je upmarket žanrovski ugođaj, ako ne potpuno bioskopski a ono zasigurno festivalski. Na kraju je film izašao na Neflixu, na ničijoj zemlji između bioskopske i DTV distribucije.

Najzanimljiviji utisak posle gledanja ovog filma jeste to što izgleda kao da od VINYANa, du Welz nije snimio ovako zanimljiv film. MESSAGE FROM THE KING je uzoran debi za jednog evropskog žanrovskog favorita festivalskog profila. Reč je o dosta rabljenoj matrici GET CARTERa - ovog puta policajac iz Južne Afrike odlazi u Los Anđeles da sazna šta mu se desilo sa sestrom.

du Welz međutim nije snimio straight up kopiju GET CARTERa ali opet nije snimio ni Soderberghov LIMEY već se našao negde između, istovremeno isporučujući dosledan losanđeleski detektivski noir sa elementima filma osvete, ali istovremeno sve to papreći nekim offbeat detaljima koji bi se od du Welza očekivali. Likovi poput trans ljubavnika holivudskog mogula i ceo podzaplet sa pedofilijom su nešto što upravo dolazi iz imaginarijuma koji nam je dao du Welza ili Spasojevća, ali opet sve je to urađeno tako da rezultira holivudskim produktom.

MESSAGE FROM THE KING u pogledu dekonstrukcije žanrovskog izraza nije ambiciozan kao što je to bio DRIVE. Naprotiv, čini mi se da du Welz dosta klasicisitički prilazi projektnom zadatku - a scenario su napisali Oliver Butcher i le Carreov sin Stephen Cornwell koji su najpoznatiji po skriptu za odlični UNKNOWN Jaume Collett- Serre. Dakle, znalci su pisali predložak ali su oni svakako pisci koji ostavljaju prostora za neke intervencije autorskog tipa kakve bi mogao dodati du Welz.

Belgijanac je definitivno fasciniran chandlerovskim imaginarijumom losanđeleskog noira, ali je isto tako raodznao i prema američkom krimiću sedamdesetih, međutim, ne dozvoljava da ga te fascinacije obuzmu te snima film koji vrlo umereno odaje počast prošlim klasicima ali pokazuje da zna odakle je potekao.

Glumačka podela je odlična, Chadwick Boseman pokazuje da ima snage da iznese film. Za razliku od svog evropskog krimića koji se ugušio u rutini i nedorečenosti, u holivudskom debiju du Welz pokazuje da može da se odmerava sa zrelim holivudskim profesionalcima a da usput ne izgubi svoj rediteljski pečat.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

TOOMORROW Vala Guesta je sitna dekadentna fusnota u istoriji britanskog SFa. Naime, producent koji je lansirao Monkeese želeo je da ponovi ta uspeh sa novim bendom nazvanim Toomorrow. To se nije desilo ni muzički, ni medijski, ali iza tog pokušaja ostao je film TOOMORROW koji je trebalo da posluži kao showcase za tu grupu.

Priča filma prati naslovni bend koji čine studenti britanskog art collegea i vanzemaljce kojima se dopala "vibracija" njihove muzike. Kako bi spasili svoj svet blagorodnim vajbovima Toomorrowsa, oni ih odvode u svemir i žele da im ovi sviraju kako bi shvatili šta je to tako okrepljujuće u njihovoj muzici.

Val Guest ima iskustva sa ovakvim sadržajima, i TOOMORROW iako jeste potpuni ekces zapravo nije onoliko loš koliko bi se očekivalo. Ono što mu prevashodno nedostaje jeste autentična drama. Naime, članovi benda nemaju autentičnu hemiju među sobom, niti se sa vanzemaljcima razvija adekvatan sukob. Čini se da je film dramski umekšan do tačke da se sve svodi na jednu ilustraciju umesto na pravo dramsko zbivanje.

Iako se te stvari ne mogu povezati, pa čak ostaje i pitanje da li je ovaj film bio dostupan kod nas, zanimljivo je da deli neke plotpointe pa i probleme sa Raosovim dečjim SF romanom OD RATA DO ZVIJEZDA.

Ako izuzmemo odustvo autentičnog dramskog naboja, i činjenicu da bend u središtu priče nije uspeo da zaživi jer nije imao dovoljno kvaliteta, TOOMORROW je pošteno urađena tezga Vala Guesta kojoj ne fali mnogo više od ovih par fundamentalnih stvari.

Olivia Newton-John u ovom filmu ostvairila je svoju prvu veliku ulogu i vidi se da bi od nje moglo biti nešto, mada ne mogu reći da je totalni scene-stealer.

Ako TOOMORROW postavimo u kontekst SF priča koje su u neku ruku i rokenrol filmovi koji prikazuju imaginarijum protagonista - onda je svakako CHAPPIE Neilla Blomkampa u tome najdalje otišao. Ali TOOMORROW jeste preteča sa kojom treba da se upoznaju oni koje ova vrsta filma zanima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Netflix — in the first company acquisition in its history — has bought Millarworld, the comic-book publishing firm founded by Mark Millar, creator of characters and stories including Kick-Ass, Kingsman, and Old Man Logan.

Terms of the transaction weren't disclosed. Netflix said it will develop films, TV shows and kids' series based on Millarworld's portfolio of character franchises to life through films, series and kids' shows. Millarworld will also continue to create and publish new stories and character franchises under the Netflix label.

For Netflix, the move reflects its desire to own and develop intellectual property, rather than simply license it. Netflix chief content officer Ted Sarandos, in announcing the deal, said: "As creator and re-inventor of some of the most memorable stories and characters in recent history, ranging from Marvel's The Avengers to Millarworld's Kick-Ass, Kingsman, Wanted and Reborn franchises, Mark is as close as you can get to a modern-day Stan Lee."


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

"Mark is as close as you can get to a modern-day Stan Lee". Mislim, ako ovaj kvotabilni deo izjave nije napisao sam Mark ja ću odmah da pojedem svoje brkove. Ali opet se čoveku mora skinuti kapa za marketabilnost o kojoj drugi (i bolji) mogu samo da sanjaju.

[crippled_avenger]

NSPM o VALERIANu

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/valerijan-i-carstvo-hiljadu-planeta-%E2%80%93-borba-evropskog-stripa-za-mesto-pod-holivudskim-suncem.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.

Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.

Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje.

Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Время первых Dmitrija Kiseljeva je ekranizacija sovjetske misije tokom koje je Leonov uradio prvi spacewalk. Tehnički gledano, ovaj film uvodi ruski film u doba GRAVITYja, i tehnika je iskorišćena da se prikaže realistična slika jedne svemirske misije iz šezdesetih. U tehničkom pogledu, ovaj film nije loš, mada svakako nije na nivou GRAVITYja i LIFEa, jednim delom zato što u sebi nosi ograničenja istinite priče.

U određenom smislu, Rusi još uvek nisu snimili sovjetski RIGHT STUFF, ali po samom karakteru misije, ovo je zapravo sovjetski APOLLO 13. I u osnovi, kao takav funkcioniše pristojno ali ipak ne dobacuje do Howardovog klasika.

Problem ostaje krutost u prikazu života na Zemlji, gde se autori trude da prikažu autentične okolnosti, birokrate koje naređuju inženjerima, zatim hrabre pilote koji svesno rizikuju živote u nepripremljenim letelicama, napetost u kući i u kontrolnoj sobi. I sve to deluje u redu, ali definitivno nikada ne postaje dovoljno vibrantno.

Otud je film nešto bolji u prikazu samih okolnosti misije, leta i komplikovane evakuacije i tu Kiseljev uspeva da izgradi malo atmosfere survival trilera i da u svemu tome bez sumnje isplasira neke dobro poznate klišee na ubedljiv način.

Štaviše, u tom segmentu postaje zanimljiv čak i onima koji su do kraja upoznati sa okolnostima Leonovljeve misije.

Film je producirao Timur Bekmambetov, i u domenu ruskih komemorativnih filmova, ovaj spada među solidnija ostvarenja. Svakako da treba da ga pogledaju svi one koje zanima tema putovanja u svemit. Kiseljev je sarađivao sa Bekmambetovim na nekoliko projekata ali nažalost do sada nije pokazao da raspolaže veštinom da snimi film koji bi mogao napraviti crossover izvan okvira manje uspelih parafraza američkih filmova. Otud je kapacitet ovog filma da crossoveruje van okvira zainteresovanih space buffova van Rusije minimalan.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

TRACKTOWN Alexi Pappas i Jeremy Teichera je jedna od onih američkih indie komedija koje toliko pokušavaju da budu quirky da na kraju u tome preteraju i samo se nagomilavaju bizarnosti i groteskni detalji. Ko-rediteljka Alexi Pappas igra trkačicu koja je čitav život posvetila atletici i tokom oporavka od jedne povrede otkriva život izvan sporta, uključujući i ljubav. Međutim, autorima je quirk važniji od bilo čega tako da ta čudnovata melodrama koja na kraju započne ne uspeva da zaživi jer reditelji teško razdvajaju važno od nevažnog.

Slično Leni Dunham i ovde rediteljka i glumica voli da se našali na temu vlastitog tela i ono je u ovoj ili onoj formi promeninentno u filmu i deo je njegovog quirka. Moguće je da će ovaj film na neki način doći do pozitivnijih utisaka kod ljubitelja ortodoksnijih indie formi. U domenu filmova o sportu, a naročito atletici, ostaće kao superbizarna fusnota.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

YELLING TO THE SKY Victorie Mahoney je zanimljivo snimljen ali nažalost konfuzan indie film o afroameričkoj devojčici koja odrasta u siromašnom i opasnom kraju. Zoe Kravitz je izuzetna u glavnoj uloci, i Victoria Mahoney se trudi da izbegne klišee u prikazivanju tog miljea. Međutim, ono što je uneto izvan klišea nažalost slabije je od mnogih stvari koje su bazirane na klišeima. Teskoba života u kući glavne junakinje deluje usiljeno i potpuno artificijelno kao i mnogi konflikti koje izaziva ili trpi.

Pored glume, na strani ovog filma je fotografija Reed Morano koja je postala izuzetno poznata ove godine zahvaljujući seriji HANDMAID'S TALE.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Uh?

Early Cut Of Justice League Deemed "Unwatchable," Substantial Changes Being Made

Poor Justice League. No matter how much good Warner Bros. does, the upcoming pic just can't catch a break. Even after the smashing success of Wonder Woman, and a thrilling Comic-Con trailer for Zack Snyder/Joss Whedon's team-up film that was very promising, negative buzz continues to surround it. That doesn't change today, either, with a follow-up report coming in that expands a bit on what we heard last night.

To recap, yesterday we learned that Warner Bros. was apparently unhappy with a few things in Justice League. Namely, the tone – which they felt was too dark – and the portrayal of Cyborg. Now, Batman-On-Film has added onto that, telling us that the situation is much worse than it appears. Here's what they had to say:

These reshoots – which are still taking place – are not standard pick-ups/additional photography. Why? Apparently, an early cut of the film was deemed "unwatchable." Thus, substantial changes to the film were ordered.

Though unconfirmed, this is still worrying to hear. Yes, it's reassuring to learn that WB is making big changes in order to whip the project into shape, but this is far from the first report to point towards massive problems with Justice League. Not to mention that when you couple it with what we've been hearing about the director changeover and the rumors circling that, it doesn't exactly give us much confidence that the film will be able to emulate the success that the studio saw with Wonder Woman.

Again, though, Batman-On-Film's report hasn't been confirmed yet and until it is, we'll wait for Justice League to swoop into theaters on November 17th to see for ourselves. After all, reshoots aren't always a bad sign and many blockbusters have went through significant ones and emerged as fantastic finished products (see: Rogue One). At this point, only time will tell.

Beyond 2017 though, and aside from locking down a late 2019 release date for Wonder Woman 2, Warner Bros. has been coy about its future plans for the DCEU, but there have been rumblings that David Sandberg's Shazam movie – a film that's seemingly much more light-heartened when compared to the rest of WB's superhero output – is next in line to enter production ahead of its debut in the early stages of 2019.
  Source: Batman-On-Film
 

[crippled_avenger]

Tako je bilo i za  WONDER WOMAN Seti se zabrinjavajućih izveštaja, kao WB čupa kose, ne znaju šta da rade...

[crippled_avenger]

ARMED RESPONSE Johna Stockwella je DTV rad sa Wesley Snipesom u glavnoj ulozi čija uvodna scena pokazuje da je na delu reditelj koji zna šta radi i da u pogledu talenta i iza i ispred kamere, možemo dobiti jedan natprosečan DTV ugođaj. Nažalost, kasnije film implodira iz prostog razloga što za početak žanrovski ne zna šta želi da bude, da li horor ili nešto kao PREDATOR, derivat akcionog filma u kome se tipski junaci bore sa pretnjom iz domena strave i užasa, ili sve treba da bude neki akcioni tehno triler.

Na kraju film zapravo ne biva ništa od toga, a što je najgore, u tom lutanju u potrazi za vlastitim žanrom ne gomila motive, već naprostiv izbegava da se izjasni i na kraju je u pogledu nekih žanrovskih nadražaja, da ne kažem exploitation elemenata, prilično prazan.

Stockwell i ekipa su evidentno nešto želeli da postignu ovim filmom i nešto da kažu. O tome svedoče atipični ljudi u podeli poput Anne Heche na koju nismo navikli u ovakvoj produkciji, kao i ozbiljni pokušaji da se objasni šta je traumatsko jezgro iz krog proističe strava koja sustiže likove. Nažalost, film je potpuno zakazao u onom žanrovskom domenu koji bi trebalo da razradi tu stravu i napetost.

Ipak, kao pokušaj upmarket DTVa, ARMED RESPONSE ima određeni šmek koji treba ceniti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

1959. godine studio United Artists pustio je u bioskope niskobudžetni B-film PIER 5, HAVANA Edwarda L. Cahna, crno-beli krimić smešten na Kubu tog vremena. Ovaj film, jedva duži od jednog sata, ne bi imao značajno mesto u istoriji da nije jednog detalja - govori o pokušaju puča protiv Fidela Castra koji organizuju preostale pro-Batistine snage a glavni junaci pokušavaju da ih spreče.

Dakle, Edward L. Cahn je snimio film u periodu kada odnos SAD prema Kubi još uvek nije bio do kraja artikulisan i u ovoj priči Castro je prikazan kao oslobodilac koji je uklonio nedemokratski, korumpirani režim i baš takvi ljudi pokušavaju da ga svrgnu.

Nije ovo jedini film iz neposrednog perioda Kubanske revolucije u kome su američki autori stali na stranu Castra, ali je svakako od svih imao najozbiljniju distribuciju. Šteta što mimo ovog ideološkog ekscesa nema ništa dugo da ga preporuči.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MY COUSIN RACHEL, adaptacija Daphne Du Maurier iz pera i u režiji Rogera Michella, kvalifikuje se za možda i najsabiji rad u opusu ovog reditelja. Naprosto, čini se da je Michell iako velemajstor jednog konzervativnog, akademskog stila, tradicionalno poznat po tome šti ume da izvuče maksimum iz glumaca i priče, čak i u limitiranim žanrovskim formama, ovog puta ne uspeva da obogati literarni predložak često ekranizovane spisateljice.

Naprosto, rekao bih da Michell nije uspeo da napravi atmosferu u svojoj ekranizaciji i da ju je sveo na ređanje događaje u dosta jakom tempu ali potpuno lišeno dinamike u svakom pogledu, i rediteljski i glumački.

Rezultat je jedan film koji nimalo "ne liči" na Michella, a naročito ne na njegovu jasnu viziju i preciznost u obradi priče i likova. Ovog puta, Michell kao da nema šta da kaže i kao da nema ideju kako usmeriti likove. Film nije dosadan ali je jako ravan, mlak, a osnovni odnosi na kojima se priča bazira deluju apsolutno neuverljivo i potrošeno u mnogo boljim izdanjima.

Šteta.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

BABY DRIVER Edgara Wrighta je filmčina za koju je izuzetno važno što je doživela izuzetan uspeh na blagajnama. U sezoni koja je konačno donela propast velikih franšiza, beskrajnih nastavaka, filmskih univerzuma i sl. Wrightov film se ispostavio kao veliko iznenađenje, hit koji niko nije anticipirao, ali pre svega film koji ima krajnje osobenu poetiku i nikako se ne može ubrojati u mejnstrim.

Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.

U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.

Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.

U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.

Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.

Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.

BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.

BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Gledaće se!

Nego, da čestitamo na osvojenom priznanju na Festivalu Scenarija!!!!!!!!

[crippled_avenger]

Hvala puno!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

BASKAVIGIN je dokumentarni film sa igranim rekonstrukcijama o zanimljivom događaju koji se zbio 1615. godine kada su baskijski kitolovci provesli sezonu lova na islandskoj obali, da bi potom upali u konflikt sa meštanima i završili masakrirani.

Sam slučaj je neobičan, naročito jer ni Islanđane ni Baske ne zamišljamo kao narode koji su bili u intenzivnom kontaktu a nekmoli u sukobu. Sam film međutim, nudi čudi spoj talking heads postupka sa iznanđujuće ambicioznim ali ipak šupljim igranim ilustracijama.

BASKAVIGIN je nažalost prevashodno televizijski materijal koji govori o zanimljivom ali suštinski ne preterano značajnom istorijskom događaju koji u sebi nema čak ni mnogo bizarnog. Stoga nisam siguran koliko ovakav film može da crossoveruje van Španije i Skandinavije.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ATOMIC BLONDE Davida Leitcha iznova pokazuje žestoku rediteljsku limitiranost ovog bivšeg kaskadera. Nažalost, posle ovog filma sve mi više deluje da on nije pravo rešenje za novog Deadpoola jer u njemu su ipak karakteri bili ključni element. Leitch nažalost ima paradoksalan put u karijeri. Naime, u dosadašnjim režijama, dakle i JOHN WICKu i ATOMIC BLONDE imamo glavnog junaka u naslovu, ali paradoksalno najslabiji element njegovih filmova su upravo karakteri.

U ATOMIC BLONDE imamo Charlize Theron a ona je toliko filmična, da je ona sama po sebi film. Uostalom u Millerovom FURY ROADu koji je više bio cirkus nego film, upravo je ona bila sidro koje je to delo ipak učinilo filmom sa nekakvim likom u centru. Nažalost, kod Leitcha, Charlize Theron ne uspeva da "usidri" ništa jer je neozbiljna priča vuče tamo-vamo kao stihija, a ona se pojavljuje u nizu potpuno ravnih, često maltene narativno ispražnjenizh scena ispresecanih scenama tuče u kojima je Leitchu bitno da pokaže kako je to Charlize kicking ass i to je hvale vredno, ali struktura i milje kojih se poduhvatio prosto vape za nešto ozbiljnijim pripovedanjem.

ATOMIC BLONDE je imao zanimljivo polazište. Reč je o ekranizaciji stripa smeštenog u vreme Hladnog rata sa dosta stripovske stilizacije ili persiflaže, ali Leitch nažalost nema istančan rediteljski nerv da to izgura kako treba. Kada svemu tome dodamo da je format od dva sata apsolutno neprilagođen ovakvom sadržaju ili stilizaciji, rezultat je veliko razočaranje.

Leitch je pekao zanat kao Van Dammeov dubler i film ima par upečatljivih akcionih scena, pa svakako da fanovi akcije treba da ga vide. Međutim, materijal koji se obrađuje imao je veće mogućnosti a Leitch ih nije ni načeo.

* * / * * * *

[Agota]

pustili su trejler pre wonder woman.  krš potpuni. zar ti to nije bilo jasno iz trejlera?

[crippled_avenger]

pustili su trejler pre wonder woman.  krs potpuni. zar ti to nije bilo jasno iz trejlera?

Nisam tako pametan kao ti...

[Agota]

[crippled_avenger]

WHAT HAPPENED TO MONDAY Tommy Wirkole je novi Netflixov Original. Reč je o SF akcijašu smeštenom u 2073. godinu, u period kada je došlo do prenaseljenosti na planeti usled nus-efekata GMO hrane. Uvodi se politika jednog deteta a svi prekršioci bivaju kažnjeni oduzimanjem i hiberniranjem dece za "bolja vremena".

Iskreno, nije mi nikada delovalo da će Wirkola dobaciti daleko, ali WHAT HAPPENED TO MONDAY je jedan od onih filmova kakvi nam nedostaju, a to su loopy SFovi srednjeg budžeta koji nastaju negde između Amerike i Evrope. WHAT HAPPENED TO MONDAY je snimljen na engleskom ali glavnu ulogu i to sedam likova igra Noomi Rapace koja će ove godine imate jednu tiho redefinišuću sezonu. Noomi Rapace je u Aptedovom UNCLOCKEDu pokazala da ima kapaciteta za akcionu heroinu a u WHAT HAPPENED TO MONDAY to dodatno razrađuje.

Noomi Rapace se nalazi pred više izazova u ovom filmu. Prvo igra ulogu koja zahteva dosta harizme i borilačke ubedljivosti, ali sa druge igra i sedam različitih likova. Na oba izazova, Noomi Rapace kao prevashodno karakterna glumica uspeva da odgovori i da čak tih sedam likova koje igra dosta suptilno nijansira, ako imamo u vidu čisti obim zahvata.

Wirkola je intimno možda ubeđen da je snimio film koji je superinteligentna dickovska diverzija, i on to nije, ali ono što jeste je mišićavi soft-verhoevenovski rad, koji u sebi nosi pomalo one SF naivnosti iz dana SOYLENT GREENa ali i dosta bespoštedne akcije i suspensea.

Film je snimljen u Rumuniji. Valuta koja se koristi 2073. je euro. I taj euro-šmek je prisutan u detaljima dizajna. Međutim, engleski je glavni jezik a rediteljski pristup je holivudski, dakle Wirkola ga je tempirao za globalnu distribuciju. Sudeći po evropskim producentima koje je okupio, rekao bih da Netflix nije bio izvorni cilj kao doistributer ali sada je sasvim sigurno da će baš zahvaljuući Netflixu ovaj film dobiti adekvatan globalni exposure koji svakako zaslužuje.

Do kraja godine, Noomi Rapace čeka Ayerov BRIGHT. Sa UNLOCKED i WHAT HAPPENED TO MONDAY, nema sumnje da se potvrdila kao prvoklasna žanrovska heroina koja može da ozbilno "zaglumi" ako zatreba.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

The Punisher: The Bloody Legacy of Marvel's First Superhero Movie

[Meho Krljic]

Nekarakteristično za (aktuelni) Cracked, odlično napisan tekst:

I Went To North Korea: What You've Heard Vs. What I Saw

[Krsta Klatić Klaja]

"for a society that supposedly scorns capitalism, North Korea is very good at filtering tourists into places where they can excitedly buy postcards and art prints that depict their own culture's demise, among other souvenirs" 

[crippled_avenger]

EXCLUSIVE: Warner Bros and DC are in the early stages of another Batman Universe spinoff movie, this one telling the origin story of the signature villain The Joker. The studio has set The Hangover's Todd Phillips to co-write a script with 8 Mile scribe Scott Silver. Phillips will direct the movie, and Martin Scorsese will produce it with Phillips. This will be the first film under a new banner that has yet to be named in which WB can expand the canon of DC properties and create unique storylines with different actors playing the iconic ch


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Jebote, da mi je neko rekao pre trideset godina da će u 2017-oj od tri najplaćenija holivudska glumca jedan biti rvač a dvojica brejkdenseri, moj život bi sigurno išao sasvim drugim tokom.

[crippled_avenger]

Kao neko ko je odrastao uz WHO DARES WINS Iana Sharpa, i seća se prvog gledanja tog filma pre četvrt veka kao da je bio juče, sa velikom pažnjom sam dočekao 6 DAYS, realističku rekonstrukciju opsade iranske ambasade koju potpisuje Toa Tucker. Sharpov film je imao Lewisa Collinsa u glavnoj ulozi i prikazivao je SAS u jednom fikcionalizovanom svetlu, smeštajući se u desni spektar tačerističkog pogleda na svet. WHO DARES WINS bio je jedan od onih filmova koje bi verovatno rado plasirale vlasti u stripu V IS FOR VENDETTA.

6 DAYS je skrupuloznija realistička rekonstrukcija koja prati četiri linije dešavanja - policijskog pregovarača Maxa Vernona, SASov tim koji se sprema da upadne u ambasadu i novinarku koja stoji pred zaposednutom zgradom i prati dešavanja. Pomalo ima i četvrtog toka a to su događaji u samoj ambasadi. Toa Tucker ni u jednom trenutku ne uspeva da zaista zaiskri, i da pretvori 6 DAYS u supernapetu priču iz istorije borbe protiv terorizma.

Međutim, s druge strane, rekonstrukcija dešavanja, vremena, načina razmišljanja je vrlo detaljna, vrlo pregledna, u pojedinim aspektima fetišistička i 6 DAYS mi deluje kao odličan materijal za mali ekran, za koji kao da je i sniman u nekoj elitnoj BBC produkciji. Ako se na takav način gleda ova priča, onda svakako i zaslužuje višu ocenu.

Glumačka podela koju prdvode Mark Strong, Jamie Bell i Abbie Cornish je na visokom nivou sa odličnom podrškom starijih sporednjaka. Toa Tucker pokušava da bude taksativan i da vrlo precizno isprati protok vremena u svojim paralelnim radnjama pa možda i u tome možemo tražiti razlog što su neke od njih više stavljene u funkciju dokumentaristike nego suspensea.

Pa ipak, kada dođemo do onoga što dele 6 DAYS i WHO DARES WINS a to je finale u kom SASovci upadaju u zgradu, Toa Tucker ga radi dobro i izuzetno ubedljivo, pokazujući sve gafove, saplitanja i greške koje su se desile tokom ove - zapravo- uzorno izvedene akcije spasavanja. U tom delu prirodno i puls filma skače.

6 DAYS je film koji treba videti, a za one koje zanimaju ove teme gledanje je naravno neophodno.

* * * / * * * *

[Agota]

BABY DRIVER Edgara Wrighta je filmčina za koju je izuzetno važno što je doživela izuzetan uspeh na blagajnama. U sezoni koja je konačno donela propast velikih franšiza, beskrajnih nastavaka, filmskih univerzuma i sl. Wrightov film se ispostavio kao veliko iznenađenje, hit koji niko nije anticipirao, ali pre svega film koji ima krajnje osobenu poetiku i nikako se ne može ubrojati u mejnstrim.

Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.

U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.

Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.

U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.

Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.

Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.

BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.

BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledala večeras. Predobar je! Malo su ga preterali sa Buddyijem, al tako valjda mora...Odličan!


PLUS Thurman & Sidney Sewell!

[crippled_avenger]

Warner Bros. is developing an untitled tentpole movie starring Jared Leto as the Joker and Margot Robbie as Harley Quinn.

Glenn Ficarra and John Requa, who direct and exec produce NBC's "This Is Us," are in final negotiations to direct the villain movie as part of the expanding DC Entertainment universe.

Leto and Robbie will reprise the roles they played in the studio's 2016 super-villain mash-up "Suicide Squad." The studio has not unveiled any logline other than a "criminal love story."

And the Joker-Harley Quinn project is separate from Warner's recently unveiled standalone Joker origin movie being developed as a potential directing vehicle for Todd Phillips of "The Hangover" — which will not star Leto.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

STIĆI PRE SVITANJA je mišićavo režiran film o bekstvu političkih zatvorenika iz kaznionice Sremska Mitrovica, inspirisan istinitim događajima i knjigama Paška Romca i Stanke Veselinov. Film je režirao Aleksandar Đorđević, žanrovsjki specijalista mahom vezan za televiziju koji je kroz OTPISANE izvršio potpunu reinvenciju partizanskog filma, odnosno estetike prikazivanja ilegalnih dejstava i NOBa generalno, a scenario je napisao Vlastimir Radovanović koji je uradio slične stvari sa filmom SAŠA i u saradnji sa Hajrudinom Krvavcem.

Dakle, Paško Romac i Stanka Veselinov su dobili ekipu vrsnih žanrovskih specijalista i njih dvojica su opravdali poverenje. STIĆI PRE SVITANJA je u suštini kamerni, sveden film velikog bekstva, sa dosta napetosti, šarmantnim junacima, dinamičnim i dijaboličnim negativcima. Bata Živojinović, Branko Đurić, Čedomir Petrović, Bekim Fehmiu i Radoš Bajić igraju jezgro ekipe ilegalaca u zatvoru i među njima je Đorđević izgradio odličnu atmosferu među tipskim ali ipak nijansiranim likovima. Isto važi i za negativce - upravnik zatvora kog igra Velimir Životić je mlak kraljev službenik, sklon kompromisu, pa čak i humanim gestovima, ali njegov prvi saradnik kog igra Slobodan Lobi Dimitrijević je dijabolični negativac koji posle pada Kraljevine postaje ustaški upravnik zatvora.

U paralelnoj radnji prikazano je delovanje komunističkih ilegalaca koji pomažu ekipi u zatvoru, logistički i obaveštajno, a među njima je i lik ilegalke Vere koji je inspirisan Stankom Veselinov a igra je Zlata Numanagić, jedna od alumnusa iz OTPISANIH. Zanimljivo je inače da je Stanka Veselinov jedna od komunističkih funkcionerki koja je najčešće porikazovana na filmu. Njeno delovanje inspirisalo je i lik u filmu BEKSTVA Radoša Novakovića koji se bavi sličnom temom, a snimljen je 1968. godine. Zatim, tu je STIĆI PRE SVITANJA iz 1978. godine i konačno televizijski film DOSIJE 128 iz 1998. godine. Dakle, u intervalu od trideset godina, njena sudbina je tri puta ekranizovana, od toga dva puta teme iz ilegalnog rada a jednom posleratna obaveštajno-romantična afera. U sva tri slučaja, Stanka Veselinov je bila fikcionalizovana, ali je isto tako zanimljivo da su svaki put aluzije autora na nju bile potpuno jasne. Sva tri filma se takođe stilski razlikuju. Slučaj ekranizacija Stanke Veselinov, i način na koji je njen lik bio fikcionalizovan, zapravo može biti tema zasebnog eseja. Naročito je zanimljivo to da sve ekranizacije njenih životnih situacija dolaze u vreme pošto je bila osramoćena a zatim rehabilitovana 1966.

Direktora fotografije je Dušan Ninkov. Đorđević je od njega tražio dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, i film je energičan, vrlo nesporedan u prikazivanju likova i akcije. Kao ni u scenariju, tako ni u kadriranju, nema viškova, sve je u funkciji priče i kreiranja napetosti. Otud ne čudi da STIĆI PRE SVITANJA nema tipičnu komemorativnost koja bi se očekivala od ekranizacije čuvenog bekstva iz avgusta 1941. godine, i što bi se moglo reći da je na njemu primenjen stilski postupak akone identičan a ono vrlo blizak OTPISANIMA.

Uprkos tome što se može sumnjati u punu istorijsku verodostojnost filma, čim su i imena izmenjena, ono što je nesporno jeste da uprkos "otpisanizaciji" priče, ona nimalo nije pojednostavljena ili banalizovana te da obiluje zanimljivim detaljima. Recimo, ilegalna komunistička mreža pred okupaciju je prikazana kao vrlo ozbiljno, sa sve "krticama" unutar policije i sposobnošću da naprave buku u štampi zbog kršenja prava političkih zatvorenika. Dakle, prikaz ilegalne komunističke mreže unekoliko odksače od tipične slike nemoćnih pravednika koji nemaju nikakve mogućnosti i prava kao u većini drugih ekranizacija. Jedan od najboljih mikro-preokreta u filmu upravo se bazira na tezi o rasprostranjenosti komunističkih agenata.

STIĆI PRE SVITANJA je film koji nema veliku reputaciju ali verujem da zaslužuje "rehabilitaciju", kao i ličnost koja ga je inspirisala.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BUSHWICK Cary Murniona i Jonathana Millota je ambiciozan B-film koji je imao premijeru na Sundanceu. Sada je aktuelniji nego ikad jer je njegova premisa, iz domena fantastike prešla u zbilju posle incidenata u Charlotesvilleu. Naime, BUSHWICK govori o danu koji počne kao i svaki drugi a onda njujorški kraj Bushwick postaje poprište bitke iz novog američkog Građanskog rata. Naime, nekoliko država Juga, odnosno Bible Belta se ujedinjuje u nameri da izvrši secesiju i napravi društvo koje će se vratiti "idejama očeva". U sklopu toga šalju i privatnu vojsku u Njujork ne bi li tamo napravili bazu za svoja dejstva i odatle vršili pritisak na Predsednika da prizna secesiju.

Ono gde greše je što računaju na razjedinjost multietničkog Bushwicka ali zapravo ispostavlja se da je to snaga u odbrani hooda od secesionista. Pitanja rase i multietničnosti vrlo su prominentna u ovom politički angažovanom akcijašu koji u sebi nosi dosta carpenterovske atmosfere, ali su isto tako plasirana u taman dovoljnoj meri. Ipak, primarna tema ostaje spremnpost odnosno nespremnost savremenih ljudi da reaguju i snađu se u intenzivnom sukobu kakav bi bio eventualni novi Građanski rat.

Akcioni heroj i nekadašnji rvač Dave Bautista koji pravi ime po obodima Marvela igra ratnog veterana-marginalca koji vodi zbunjenu belu devojku kroz zaraćeni Bushwick. Iako je postavka umnogome carpenterovska, Bautistin lik definitivno nije Snake Plissken. Reč je o grubijanu zlatnog srca koji ne govori mnogo ali je istovremeno nezgrapan i efikasan. Bautista je dobio izazovan glumačka zadatak i jako dobro ga je izneo pokazavši da ima dosta širok glumački dijapazon za nekoga ko nije karakterni glumac.

Murnion i Millot u pogledu inscenacije akcije pokušavaju da prevaziđu nizak budžet time što će se osloniti na sada aktuelnu estetiku kadar sekvenci. Ovo nije novi CHILDREN OF MEN i nema nijednog set-piecea tog nivoa spektakularnosti ali je film vrlo inteligentno postavljen i to mu se mora priznati. Iako je dinamičan i estetizovan na zanimljiv način, film nema eskapistički ton kao PURGE serijal, već je nešto trezveniji.

Otud i pobuna Originalista sa Juga stoji dosta solidno na ničijoj zemlji između McGuffina i teme filma, isto kao i tema multietničnosti, taman onoliko koliko treba a film očuva svoj žanrovski integritet ali i neprikriven politički angažman.

BUSHWICK verovatno nikada neće doći kod nas u nekoj formi koja će biti relevantna našim kritičarima, premda mislim da bi vredelo uvrstiti ga na FEST uprkos tome što je leakovao, ali da su ovo osamdesete stranice Džuboksa ili Ritma bi ga sigurno pratile opširnim tekstom.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ode nam Tobe Hooper... Veliki bećar...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jako me je obradovao povratak buddy akcijaša na vrh američkog box officea, pa makar proisticao iz toga što je ovogodišnja poseta bioskopima u Americi generalno u krizi. THE HITMAN'S BODYGUARD Patricka Hughesa je baš old school buddy akcijaš. Reditelj trećih EXPENDABLESa, pokazuje da nije slučajno bio odabran za taj posao. Kvantitet i kvalitet akcije u filmu su na visokom nivou, i ako imamo u vidu prijavljeni budžet od 30 miliona dolara, rekao bih da je svaki dolar na ekranu. Ryan Reynolds i Sam Jackson se u akciji odlično snalaze a to naročito važi za Reynoldsa koji je u punoj fizičkoj formi tako da je ubedljiv u scenama tuča, potera itd.

Drugi bitan element filma je humor koji je u tradiciji buddy filma ponekad i obnoksiozan, ali kada su Ryan i Sam tu uglavnom je solidan. To je uostalom stvar na koju su nas navikli veliki ali i nešto malo manji prethodnici THE HITMAN?S BODYGUARDa. No, ako imamo u vidu generalnu derivativnost ideje kojom se vodi ekipa ovog filma, možemo slobodo reći da je THE HITMAN'S BODYGUARD na nivou scenarija mnogo smisleniji, pa čak i svežiji nego što bi se očekivalo. Inače, ovaj scenario je bio zapažen na Black Listu pre nekoliko godina. Ne znam koliko je trasformacija prošao od te faze do ekrana, a rekao bih da se radilo na "pojačavanju humora", ali da smo u osamdedesetim ili devedesetim taj scenario bi bio plaćen zlatom i ne bi se ni našao na Black Listu.

THE HITMAN'S BODYGUARD spada u britansku fazu produkcije Avija Lernera uz naslove kao što su CRIMINAL i LONDON HAS FALLEN. Ovde se ponovo kombinuju britanski tax incentivei i ekipe, sa bugarskim, a zbog zapleta i sa holandskim. Ryan Reynolds i Gary Oldman su uostalom veterani upravo iz CRIMINALa koji je za mene bio jedan od prijatnijih radova prošle sezone.

Zanimljivo je da Hughes po drugi put snima film u kome bitnu ulogu u zapletu ima Haški Tribunal koji se sprema da sudi ubici u službi nekog post-sovjetskog despota. Za razliku od EXPENDABLESa 3 gde je to bila postsovjetska despotija u kojoj se govori srpski, ovde se dosta drsko govori o Belorusiji, pa ne znam da li će biti neke uobičajene reakcije koje imaju tamošnji režimi kada ih potkače američki filmovi. U ovom konkretnom sluačju međutim prilično je glupo potkačinjati Belorusiju jer se ni približno slični sukobi tamo nisu dešavali.

Film donosi nekoliko izuzetnih akcionih set-pieceova u kojima Avijevi specijalisti pokazuju svoju vrhunsku pripremljenost, među njima je i deo ekipe sa kojom smo radili JESEN što mi je takođe izuzetno drago. Svakako da potere u Amsterdamu i paralelni obračun u Hagu ostaju među najefektnijim akcionim sekvencama ove sezone.

U periodu kada je buddy akcijaš zapravo zamro i kada je bio oživljavan u jednom nostalgičnom ključu, Hughes snima jedan suštinski B-film i uspeva da mu podari novu dozu života. svemu tome su svakako doprineli Reynolds i Jackson koji su izuzetno raspoloženi za nadigravanje. Uprkos nekim sitnim viškovima, THE HITMAN'S BODYGUARD je dvočasovni eskapizam koji će biti rado gledan.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Atomic Blonde uošte nije tako loš kako me je Cripple naplašio.

Naravno, nije ovo neki sad neki novodobni klasik špijunskog/ akcionog filma ali je pristojnjikav akcijaš sa željom da bude ozbiljniji špijunski film nego što je uspeo da ispadne. Leitch, fakat, mnogo sigurnije radi akciju i stantove nego što mu idu karakterni momenti, ali akcija je brizantna i briljantna i za mene je bilo pravo zadovoljstvo gledati hard R film u bioskopu u kome pritom ima i para da se realizuju stvari koje direct to DVD produkcija - kojoj film po duhu najpre pripada - naprosto ne bi imala budžeta da odradi.

Prvo da se složim da film ima slabosti, pre svega u pogađanju duha koji mu je strip postavio kao predložak. Johnstonov i Hartov crno-beli strip je mnogo više oslonjen na klasične špijunske trope iz zlatnog doba The Spy Who Came in From the Cold nego na džemsbodnovske stilizacije. Atomic Blonde dosta časno koristi najveći deo zapleta i karakterizacija iz stripa ali zatim pokušava da to nadgradi neo-retro-špijunskim coolom na razmeđi Kingsmana (čiji trejler smo ponovo gledali pre filma i deluje spektakularno) i MF UNCLE, ali i da se pozove na Make-James-Bond-Great-Again estetiku psihopatske nemilosrdnosti koju je Casino Royale onako uspelo provlačio. Treba časno reći da je Leitchov film nešto uspeliji u domenu stila nego supstance i ovo zapravo ne mislim na neki odveć loš način, mislim da su scenografija, kostimi i koreografija veoma uspeli - film uspeva da ne bude prestilizovan što je zamka u koju znaju da upadaju period piece radovi na sve strane - ali da svakako postoji prazan hod u domenu finije postavke likova i njihovih odnosa.

Ovde pre svega zaista mislim na to da kad imate dve prilično moćne glumačke mašine u centru priče, jeste problem ako sa njima ne uspevate da posredujete sentiment koji je centralna poenta filma a koji je em već sažvakan i pripremljen za serviranje od strane predloška i koji je pritom vezan za ikoničke istorijske trenutke koje u ovom trenutku svi svesno ili nesvesno revalorizujemo u svojim glavama pitajući se da li je istorija u kojoj živimo actually najpametnija od svih mogućih.

Ne može da se kaže da se glumci ne trude. Makavoj pogotovo pritiska po gasu i pokušava da pokaže to gone native/ off the reservation ludilo koje se intenzivira sa približavanjem kraja hladnog rata, a Teronova svakako dosledno radi svoju ledenu možda-sam-zapravo-psihopata bezosećajnost i strast u trenucima akcije koja je više pokušaj da se nešto oseti nego stvarna potraga za pravdom. Ali da to nije dovoljno dobro povezano u jasno posredovan narativ o besmislenom minijaturnom ratu na kraju besmislenog hladnog rata i besmislenim sudbinama ljudi koji sve vreme, kao, vuku neke poluge moći - pa nije idealno. Poruka se dobije, ali više kroz tekst nego kroz neki stvarni filmski postupak u kome bi nam glumci stvarno prodali tragediju koju su suviše umorni i da komentarišu na kraju.

Ali dobro, na planu scenografije, kostima i posredovanja perioda, mislim da je film solidno uspeo. Iako je ovo relativno "romantičan" špijunski film, autori su se oduprli iskušenju da ga zakite hi-tech ukrasima koji bi bili anahroni i pravdali se potrebom da publika gleda nešto što joj je poznatije. Odeća i frizure nisu BAŠ 1989-style, pogotovo kod glavnih junaka ali, goloruki narod i klinci koji se unaokolo muvaju sasvim mogu da prođu, kao što mogu i automobili, hotelske sobe, stanovi, zgrade i kolorit koji je očigledno artificijelan, ali možda i uspeliji u pogađanju centralne "poruke" filma nego što je sama režija. Muzika je takođe, agresivno '80s, od New Orderovog Blue Monday pa do Ministryjeve Stigmate (sa usputnim stanicama na Siouxie and the Banshees, Depeche Mode, pa i The Cure, doduše u nemoj verziji), ali ovo je danas ionako trend u savremenom filmu.

Kako rekoh, akcija je bez sumnje najuspeliji element paketa i ovde ne samo da imamo solidno opravdan R rejting nego i demonstraciju toga kuda će možda Deadpool 2 da ide. Hoću da kažem, ja, koliko god to potkazivalo moju boles' utemeljenu gledanjem krvoločnih akcijaša osamdesetih godina, volim da vidim film koji estetizuje ekstremno nasilje i Atomic Blonde mi je u tom smislu lep bridž između Hardcore Henryja i dolazećeg nastavka Kingsmana. Leitch vrlo lepo shvata da i ekspolatacija ima svoje estetske vrhunce i trudi se da drži najveći deo akcije u njihovoj blizini, pazeći na likovnost prikaza udaraca ili krvavih fleka koje proizvodi visokokalibarsko oružje više nego na njihovu pornografsku transparentnost. Pritom, rad kamere je izuzetno ambiciozan, pogotovo na sceni na stepeništu (koja mi je, putem trejlera, i prodala ovaj film da ga vidim u bioskopu umesto da ga čekam na HBO) koja je urađena iz kadra (ili barem digitalno montirana da tako izgleda) i sadrži izuzetno poštenu, visceralnu akciju i odličan kaskaderski rad. Kaskaderi su, razume se, i inače zvezde ovog filma i sve akcione scene se oslanjaju na ljude koji zaista izvode brutalne i zahtevne fizičke poteze radije nego na gimiki kadriranje ili brzu montažu. Meni ovo MNOGO znači, pogotovo što mi je John Wick pravio problem zahvaljujući Keanuovoj i dalje slaboj fizičkoj uverljivosti i krutosti. Atomic Blonde ima glumce i stantprsone koji su veoma ubedljivi u tučama i pucnjavi a Leitch je i napredovao sa strane samog snimanja i montaže pa je ovo film koji može da se ponosi svojim stilizacijama i akcionim jelovnikom.

Posebno valja pohvaliti koreografe koji 99% vremena pronalaze način da nam prodaju ideju o ženi koja redovno u tuči pobeđuje muškarce koji su primetno teži i viši od nje. U jednoj jedinoj sceni film posrne i prikaže nam tuču u kojoj je jasno da je "besmislena" i da bi Teronova morala da bude poražena posle desetak sekundi jer je u pitanju "čist" fajt, bez propova ili mogućnosti da se koristi okruženje da se nadoknadi razlika u masi i visini (kako to inače u ostalim scenama biva), ali se donekle ova scena iskupljuje time što Teronova ovu borbu faktički gubi (pričam o sceni u bioskopu gde se prikazuje ni manje ni više nego  - Stalker).

Sve u svemu, daleko od remek dela, ali film koji mi je bio sasvim prijatan, nije me smorio iako nije uspeo da sasvim pogodi svoj špijunski sentiment, ali je makar ambiciozno krenuo u pripovest o tužnim obaveštajnim sudbinama u vremenu promene istorije (koju skoro ni jedna obaveštajna služba nije, kažu, tačno predvidela) i uspeo da provuče dobre stilizacije i akciju. Više pluseva nego minusa sa moje strane.

E, sad, da vidimo i taj Bejbi Drajver a i Cripple me je ohrabrio ovim prikazom Hitman's Bodyguarda koji inače dobija vrlo loše kritike a meni se trejler dopao...

[crippled_avenger]

Mehmete, mislim da ćeš umeti da ceniš THE HITMAN'S BODYGUARD. To je ta naša krvna grupa.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE TANK Kellie Madison je još jedna od aproprijacija Ballardove priče THIRTEEN TO CENTAURUS, nažalost ovog puta, u verziji koja traje 85 minuta i nije previše opterećena smislom.

Junaci su zatvoreni u nekom tubusu na zaleđenom Severu i simulirau let na Mars a onda polude jer su usamljeni, teško podnose stres, kreću da se konfrontiraju itd.

Nema mnogo naročite motivacije ni zašto svemirska agencija podržava ovakav eksperiment niti ima nešto mnoho motivacije zašto se junaci izbezume osim što je eto teško biti izolovan.

Tako da THE TANK luta od opšteg mesta do opšteg mesta bez neke naročito vešte realizacije. Jack Davenport sa američkim akcentom igra glavni lik, komandanta misije, ali njegova bleda rola kao da postavlja ton glume u čitavom filmu.

THE TANK je želeo da bude kamerni triler, ali su mu nekako svi neophodni elementi za ikakav efekat izmakli. Šteta.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ŽARKI Đorđa Kadijevića jedan je od prvih i poslednjih pokušaja kinematografije u Pančevu pre nego što ju je obnovio Milan Todorović sa svojim filmom ZONA MRTVIH. Reč je o filmu koji je po osnovama svog nastanka komemorativan ali je po svom izrazu umetnički vrlo ambiciozan i sa potencijalom za višeslojno čitanje.

Ovaj film iz 1970. donosi niz vrlo interesantnih postupaka, ne samo u pogledu priovedačkih tehnika,već i na nivou sadržaja.

U određenom smislu, ŽARKI možemo posmatrati kao svojevrsni rimejk PRAZNIKA Đorđa Kadijevića koji je snimljen tri godine ranije. U PRAZNIKU grupa raspojasanih četnika spasava a onda ubija američke pilote tokom seoskog slavlja, dočim ovde grupa folksdojčera i mađarskih nacista meštana zarobljava i muči lokalnog partizana sa namerom da od njega izvuku informacije ili ga naprosto slome. Uprkos svojoj nadmoći oni u tome ne uspevaju.

Ovo kada se prepriča zvuči kao plakatski film, ali ŽARKI je sve samo to nije. Naime, ovo je egzistencijalistička priča o otporu i kolebljivosti onih koji su nadmoćni. Glavni junak je pasivan kroz maltene ceo film, ali vodi se svojim životnim principom, ne želi da se prepusti i umre na način na koji žele njegovi krvnici i Kadijević iz svega toga uspeva da izgradi jednu dublju priču o snazi čoveka, otpora, volje i zla.

ŽARKI je na špici označen kao komemorativni film ali je po svom duhu sve sem toga. Proizveo ga je pančevački Kino klub a estetika filma je kinoklubaška i crnotalasovska. Ovo je film stanja, izuzetno atmosferičan, sa razbarušenim mizanscenom, spontanošću u kompoziciji kadrova, karakterima koji odstupaju od bilo kakve ideološke matrice, i pričom koja samo kada se prepriča deluje ideološki "podobno" ali kada se gleda, što je i primarno za film, deluje vrlo autentično. Štaviše, u ponašanju glavnog junaka samo u tragovima možemo naslutiti da je on partizan. Samo u par dijaloških detalja možemo da identifikujemo kom pokretu otpora on pripada.

Otud je ŽARKI vrlo subverzivan film jer praktično subvertira formu komemorativnog filma u jednu univerzalnu priču o otporu koja nije isključivo vezana za antifašizam, čak naprotiv, primenjiva je na okolnosti svake represije među ljudima koji se dobro znaju u svojoj zajednici.

Dušan Janićijević igra nacistu koji je usto i Nemac i njegov lik je dat kao agens koji utiče na događaje sa strane, daje im ton, ali prepušta lokalcima da jedni drugima nanose zlo, i to je vrlo zanimljivo rešenje. Janićijević je igrao sličnu "mračnu" rolu i u PRAZNIKU, ipak sa drugim predznakom.

Paradoksalno, možemo reći da je Kadijević podmetnuo rimejk PRAZNIKA kao svojevrsni komemorativni film, i da je iznova snimio jedno od svojih najkontrovverznijih dela u formi nečega što je režim želeo.

Direktor fotorgrafije na ovom filmu je Milorad Marković i uradio je odličan posao zamenjujući Kadijevićevog nezamenjivog saradnika Aleksandra Petkovića.

Zahtevnu glavnu ulogu igra Jovan Janićijević Burduš a partner mu je u najevećem delu Pavle Vujisić. Interesantno je međutim kako Kadijević u ovom filmu tretira najveće zvezde filma. Bata Živojinović i Ljuba Tadić ginu u uvodnoj sekvenci, u maniru filma PSYCHO, i tada film kao da biva "prepušten" Kadijevićevom stock companyju ali u filmu i dalje ostaje jedan superstar partizanskog filma - Ljubiša Samardžić - i to u ulozi kolebljivog mađarskog naciste, sve vreme u crnoj uniformi i sa kukastim krstom na ruci.

ŽARKI u pogledu poigravanja simbolima deluje maltene kao neka Laibachova subverzija sa tim transformacijama konteksta u kojima se pojavljuju glumci, premda je Bata Živojinović odigrao svoju dozu Nemaca i kvislinga u karijeri.

Ovaj Kadijevićev film spada u njegova zaboravljena ostvarena ali zaslužuje da se iznova pogleda i promisli. U ovom filmu ima puno zanimljivih detalja, ali to je u krajnjoj liniji manje važno. Svi ti autocitati, reference i promene konteksta ne bi imali previše smisla da ovo nije jedan autonoman i istinski dobar film.

* * * / * * * *

[Васа С. Тајчић]

Ђ. Кадијевић: "Ја тај филм не сматрам својим. Као да га нисам ни снимао. Желим да се он уопште не помиње у случају сећања на моју маленкост, ако га уопште заслужујем. Зашто? Зато што је тај филм продуцентски онемогућен.
....
Ту није било Петка. Да јесте, нас двојица бисмо почели да радимо по нашем обичају и направили бисмо неки наш филм и одјебали бисмо све што су ови очекивали и тражили. И од тога би можда нешто и испало. А овако, ја сам радио са неким Марковићем, односно, он јесте познат сниматељ, али наравно није класа једног Петка који и нема класу, јер он је био сниматељ европског и светског формата. Тако да су све то разлози што сам ја решио да се, у покајничком посипању пепелом, одрекнем тог филма као да га нисам радио."
Извор: "Више од истине - Кадијевић о Кадијевићу" Ђ. Кадијевић, Д. Огњановић

[crippled_avenger]

Vidiš kako autori ne umeju da procene vlastito delo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Krsta Klatić Klaja]

pa u tom Žarkom glumi Bata!!!

[milan]

Kriple, da si mi ziv i zdrav i da se nagledas jos mnogo filmova, pa ovde da nam pises o njima!!!!

[Meho Krljic]

A i da i sam napišeš još po koji 

[Васа С. Тајчић]

Vidiš kako autori ne umeju da procene vlastito delo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Не видим док не погледам филм. Има ли нешто боље од VHS рипа са Карагарге?