The Crippled Corner

[crippled_avenger]

UPGRADE Leigh Whannella je obećavao neku vrstu blomkampovskog ugođaja u trejlerima, međutim, na kraju se sveo na relativno oprijatan exploittaion film u scenama akcije i nažalost krajnje mediokritetski futuristički tech noir u "mirnijim" scenama kojih nažalost ima isuviše. Na kraju, verujem da je Whannell itekako pored exploitationa i akcije želeo da ispriča priču, i da nam izloži tu neku misteriju, međutim, ona je toliko generička, toliko je iz aviona jasno šta je misterija, i ceo imagianrij je viđen toliko puta, da te "mirne scene" deluju kao kupovanje vremena dok se ne zapuca ili ne započne tuča.

Whannell nije prva liga filmmakera i u njegovom opusu ovo je svakako jedno od boljih ostvarenja, i jedna od boljih prilika koje je dobio od kada se razdvojio od Jamesa Wana. Dok Wan naizmenično radi high concpet horore i studio-spektakle, bez jačeg autorskog pečata, Whannell grajnduje pod VOD teritoriji sa povremenim izletima u bioskope.

Tako je i UPGRADE bio u bioskopima ali sa VODom kao primarnim ciljem.

Pored solidne i sporadično maštovite akcije, veliki adut ovog filma je Logan Marshall Green, koji je neka vrsta funkconalnijeg, nepretencioznog Toma Hardyja. Mislim da je veliko bogatstvo američkog srednjebudžetnog filma i televizije to što im je Logan dostupan jer je izvanredan i njegova harizma umnogome nosi ovaj film.

U periodu kada su ovakvi sadržaji prisutniji nego ikad kroz novi BLADE RUNNER ili ALTERED CARBON, Whannell možda snima i najbolju varijantu te priče, baš zato što je nepretenciozna i sa glumcem koji može da plasira sve što je potrebno. Međutim, umesto da ode u kontru i pretenziju svede na minimum, ni Whannell joj na kraju ne odoleva.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BULHANDANG Sung-hyun Byuna je prikazan na kanskom festivalu. Na Zapadu je poznat pod engleskim nazivom THE MERCILESS. Reč je o još jednom južnokorejskom gangsterskom filmu koji nažalost ni na koji način ne doprinosti tradiciji ovog izuizetno bogatog žanra. Struturalno je postavljen slično DEPARTEDu i pokušava da prati jednu priču o osveti i infiltraciji u dva vremena, ali time ništa ne dobijamo osim što imamo dve linije priče kakve smo viđali i previše puta.

Rediteljske virtuoznosti nema i zamor pripovedačkog materijala ne biva nadoknađen na bilo koji način kroz veštinu realizacije. Štaviše, realizacija svojim rutinerstvom upravo podseća na to koliko je sve ovo odavno potrošeno.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

  The Russian maker of the AK-47 just unveiled a new AK-308 rifle with a large 7.62mm NATO round

[crippled_avenger]

ohoho


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Juuso Laatio i Jukka Vidgren režirali su HEVI REISSU, finsku rokenrol komediju koja je izašla u prvom kvartalu ove godine i smatram da zaslužuje određeni nivo internacionalne pažnje. Metalci su oduvek bili zanimljiv osnov za komediju sa svojom ikonografijom i odanošću muzici koju vole a nordijski predstavnici žanra, i u muzici i u filmu otišli su daleko u tom pravcu. Otud ne čudi da su Finci snimili film u kome kada junaci koji su slični onima iz WAYNE'S WORLDa konačno zapevaju svoju pesmu to svakako neće biti Queen već postapocalyptic-symphonic-goatgrinding-doom-štaveć.

Film govori o malom seoskom metal bendu koji dobija priliku da nastupi na velikom norveškom festivalu. Kako se vesti o tom nastupu šire tako članovi benda koji su dotle bili nipodaštavani počinju da stiču poštovanje meštana i male beneficije. Međutim, kako se nastup približava, ispostavlja se da je taj nastup bio samo pevačevo trčanje pred rudu i da nikakav poziv nije stigao.

Laatio i Vidgren u vizuelnom smislu imaju rudimentaran izraz a stil glume i komedije je konvencionalan, bez nekih ukrasa moderne komedije, naročito ne one "koja nije smešna". Međutim, unutar svega toga oni uspevaju da nađu dosta elemenata koji uspevaju da komuniciraju sa publikom izvan Finske. Ljubiteljima metala će mnoge reference biti i zanimljivije nego onima koji su usputno upoznati sa temom ali na svu sreću komedija je univerzalna i neće stariti kako se bude gubilo sećanje na ono što se pominje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

GASHI Tae-gyun Kima, na Zapadu poznat kao INNOCENT CRUSH, prilično je generički triler o mladoj gimnazijalki koja se zaljubi u svog profesora fizičkog i njihov odnos polazi putem nekakve "fatalne privlačnosti", ali u okolnostima krajne artificijelnog i nategnutog koncepta odnosa među likovima. Otud ni suspense koji se generiše kroz priču nije autentičan već tropey i više nervira gledaoca nego što ga uzbuđuje.

Tae-gyun Kim u pojedinim deonicama nudi neka relativno elegantna rešenja ali GASHI mahom ostaje duboko u donjem domu južnokorejske trilerske ponude. Šteta, ovo ovog reditelja sam očekivao mnogo više posle uspelog akcijaša VOLCANO HIGH.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

HEVI REISSU

Ovo mora da se gleda 

[crippled_avenger]

THE SPY WHO DUMPED ME Susanne Fogel je jedna od onih akcionih komedija koje češće znaju da ne funkcionišu. Međutim, ovog puta, dobili smo film koji je vrlo efektan, podjednako u domenu komedije i akcije, i da nema poneke neizbrušenosti, ponekog stilskog disbalansa u odnosu komedije i akcije, govorili bismo o klasiku žanra.

Mila Kunis i Kate McKinnon igraju dve obične američke ženske, ne nužno priglupe, ali svakako limitirane koje upadaju u međunarodnu špijunsku intrigu kada se ispostavi da je momak jedne od njih dve bio internacionalni špijun. One polaze u srednju Evropu ne bi li isporučile nešto što je bila njegova želja na samrti i upadaju u kovitlac dešavanja u kome se preprliću humor EUROTRIPa i akcija na tragu TAKENa.

Ako je prošle godine HITMAN'S BODYGUARD bio to prijatno inenađenje u žanru akcione komedije, onda je to THE SPY WHO DUMPED ME ove godine, s tim što su u Hughesovom filmu igrale već išlifovane akcione zvezde. Mila Kunis i Kate McKinnon to nisu, one su komičarke ali Susanna Fogel prilično trelo uspeva da ih uklopi u dobru, čak prilično tvrdu akciju u kojoj istočnoevropski second unit iznova pokazuje da može da pruži jako puno lepih stvari. Komedija je unutar akcije fino uklopljena, smeh i krv idu vrlo dobro zajedno i iskreno se nadam da će ovaj film, uprkos tome što nije zapalio blagajne biti dobra referenca za dalje angažmane Susanne Fogel jer se ona u svemu ovome izuzetno dobro snašla.

Kada se na špici prepoznaju znalci poput Rona Howarda i Briana Grazera, naravno, ni ne treba da čudi da je film postigao dosta visok nivo. Jedan dosta bitan deo mlake recepcije ovog filma jeste i to što se od njega nije mnogo ni očekivalo, ali i činjenica da se po pravilu, barem kod kritike od ovakvih filmova ne očekuje mnogo. Tokom leta zagušenog blokbasterima, ostao je na ničijoj zemlji gde bi morala publika sama da ga otkrije. A danas, prosto nije vreme za ovakve filmove.

U svakom slučaju, u odnosu na SPY i slično smeće koje je i dobro prolazilo i bilo hvaljeno THE SPY WHO DUMPED ME je ozbiljna kinematografija i treba da ga pogledaju svi one koje ovi žanrovi zanimaju a naročito filmadžije koje takvi hibridi i kreativno privlače.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Sex, Steroids, And Arnold: The Story Of The Gym That Shaped America

[crippled_avenger]

ARMOMURHAAJA Teemu Nikkija je zanimljiv finski crnohumorni triler o seoskom automehaničaru koji jeftinije od lokalne veterinarske stanice eutanazira životinje, mahom kućne ljubimce. Problemi sa njim nastaju zbog toga što se u njeovom pozivu prepoznaju određene psihičke tegobe koje ga navele da postane eutanazator u čitavom procesu pristupa sa određenom filozofijom i pokušajem da proceni i razume patnju životinje.

Kada jednog dana proceni kako jedan pas koji pripada lokalnom ekstremnom desničaru ne treba da bude eutanaziran, upada u nevolje jer se ovaj svojim prijateljima pohvalio da je sam presudio ljupkoj životinji. Taman kada je na putu da sredi život i pronađe podjednako uvrnutu životnu saputnicu koji zanimaju erotska asfiksijacija ali i eutanaziranje ljudi, on mora da se bori za život protiv pobesnelih lokalnih đilkoša.

Nikkijev film je atmosferičan i uprkos tome što na nivou sinopsisa nosi dosta exploitation atmosfere zapravo je više arty no ne izbegava sirovost karakterističnu 70s exploitationu ali i savremenom art houseu. U svakom slučaju koketira sa oba ova usmerenja s tim što mi se čini da je sigurniji upravo na art house terenu, kao mali nevaljali arty triler.

Fotografija Sari Aaltonena doprinosi atmosferičnosti i ubedljivosti a celokupan produkcioni dizajn je besprekoran, uverljiv a opet "povišen" taman na onaj način kako treba ovoj vrsti priče.

Teemu Nikki nije loše prošao sa ovim filmom na festivalima. Osvojio je nekoliko bitnih nagrada u Tokiju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

GRANT MORRISON: TALKING WITH GODS Patricka Meaneya je dokumentarni film o Grantu Morrisonu u kome on govori o sebi zajedno sa svojim savremenicima i saradnicima. Ovo je više talking heads nego talking with gods dokumentarac ali Morrison je zanimljiv čovek, pa i ovakvi hagiografski sadržaji o njemu nisu nezanimljivi. TALKING WITH GODS nema neku vrednost kao film ali manje-više sada je jasno šta je osnovni izvor mnogim biografskim člancima o Morrisonu.

* * / * * * *

[lilit]

ја сам у међувремену погледао џуманџи(+гунс'н'росес) и допао ми се значајно више од реадз плазер оне - и као филм о/са/везано за видео игре и као филм уопште...куда иде овај свет

napokon se odgledao džumandži. smejali smo se u nekim momentima do suza  .
laganica, s decom. vrlo lepo (nije (samo) zbog axla, majke mi ).

[crippled_avenger]

ADRIFT Baltasara Kormakura snimljen je po istinitoj priči koja je zanimljiva kao kuriozitet ali kada se gleda kao film, izgleda kao medikritetska varijacija na čitav niz survival trilera koji su se pojavili u proteklih desetak godina. Čak i ono što je inovacija u ovom slučaju, odnosno što ga čini jedinstvenim viđeno je kao efekatn detalj u jednom od najpoznatijih survival trilera naše epohe.

Otud, ADRIFT čak i tamo gde misli da nudi veliku inovaciju apravo ne nudi ništa novo, i deluje maltene banalno, vukući nenamerno i u pravcu treša.

Kormakur je na ovom filmu skupio više nego kredibilnu ekipu saradnika, pre svih velikog direktora fotografije Roberta Richardsona koji je sve ovo snimio efektno ali bez nekog velemajstorskog pečata koji krasi njegove najimpresivnije saradnje sa Scorseseom, Stoneom ili Tarantinom. ADRIFT pomalo svedoči o tome da se Richardsonov notorno izbirljiv pristup karijeri pomalo već ofucao.

S druge strane, Shailene Woodley je verovatno želela da dobije survival triler koji će njoj biti showcase, u tradiciji koju je počeo Tom Hanks pa sve do danas, ali ADRIFT prosto nije dovoljno zanimljiv i upečatljiv film da bi ona mogla glumački da ga kapitalizuje. Stoga, ona je ovde napravila film posvećen sebi, sa sobom u centru pažnje ali deluje da nekog dalekosežnog efekta sve ovo neće imati. Ako Woodleyevu uporedimo sa Jennifer Lawrence, onda je ovo svakako manje hrabar koncept za star vehicle od njenih, ali u tom pogledu je i manje rizičan kada ne pogodi u potpunosti.

ADRIFT je zakasnio film. Stoga, ako bi naišao na gledaoca koji nikada nije gledao moderne survival trilere mogao bi steći određene simpatije.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kinematografski kolektiv RKSS je posle uspešnog debija TURBO KID koji je bio 80s throwback na podžanr postapokaliptičnog akcijaša, u filmu SUMMER OF 84 snima svoj odgovor na Amblin filmove osamdesetih i kombinaciji sa drugim stephenkingovskim propertyjima i slasherima tog vremena. Za razliku of TURBO KIDa koji je bio crowdfundovana zabava, delom rekreacija žanra ali najpre njegova dekonstrukcija i parodija, pa samim tim nije ni mogao biti ugrožen mejnstrim konkurencijom, SUMMER OF 84 je u bitno drugačijoj poziciji. Serije poput STRANGER THINGS ili filmovi poput THE BABYSITTERa su nešto što mu na neki način konkuriše.

SUMMER OF 84 je po senzibilitetu drugačiji od STRANGER THINGS jer ne sadži elemente supernatural misterije, samim tim ni SFa, ali epoha je ista. Reč je o 1984. i grupi klinaca, u ovom slučaju petnaestogodišnjaka koji koriste raspust da bi ulovili serijskog ubicu i sanjarili o seksu.

SUMMER OF 84 najviše nedostataka upravo ima u tom domenu trilerske mehanike. Nikada ne uspeva da proizvede autentičan suspense i u određenom smislu može se reći da je u tom aspektu ovo više imitacija trilera nego istinski triler.

Ali atmosfera vremena o kom film govori, odnos prema junacima i njihova stanja su vrlo autentični i ubedljivi. Otud, ako je ipak izgradnja likova ono što je teži deo nastanka filma u tome Francois Simard, Anouk Whissell i Yoann-Karl Whissell rade izvanredan posao. U tom pogledu, trilerski aspekt deluje kao nema vrsta mehanika, nekakvog kostura na kome autori grade stvari koje njih zanimaju, a to su sećanja na detinjstvo, na filmove, prilika da se čuje muzika koja im se sviđa. I kad imamo u vidu tu nameru, urađen je uspešan posao.

Segment sa kojim imam najviše problema jeste sam kraj filma u kome iz nekog razloga samo dva od četiri glavna junaka dobijaju protagonizam, dok preostala dva stalna i jedan pridruženi član ekipe bivaju ostavljeni po strani.

SUMMER OF 84 donosi još jednu odličnu rolu Judaha Lewisa kog smo upoznali u McGjevom THE BABYSITTERu. On ovde više nije mališan već je nešto stariji ali je i dalje vrlo harizmatičan kao teen junak. Graham Verchere kanaliže mladog Tom Hollanda u glavnoj ulozi i vrlo je solidan.

U nekoliko navrata SUMMER OF 84 uspeva da prezupči na teritoriju nesputanog uživanja u mladosti kao THE BABYSITTER (koji to doduše radi češće i posle gledanja ovog filma bih ga rado reprizirao), i sve vreme vibrantno evocira uspomenu na epohu čija su "deca" sada u poziciji da kreiraju. Uprkos tome što se SUMMER OF 84 može ubrojati u one filmove koji evociraju uspomenu na filmove iz omiljenih epoha kroz to što u njih smeštaju, i dalje na kraju zaslužuje da bude smešten u afirmativan deo tog spektra.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

  'Guardians of the Galaxy Vol. 3' Put on Hold After James Gunn Firing, as Dave Bautista Trolls Disney on Twitter 

Following director James Gunn's firing due to the resurfacing of old tweets, production on "Guardians of the Galaxy Vol. 3" has been put on hold. Marvel and Disney informed nearly 20 crew members who were in Los Angeles for pre-production that they were free to seek other work, according to Variety, and neither company has yet to comment on the matter.

[crippled_avenger]

ARIZONA Jonathana Watsona je produkcija Danny McBridea, Jody Hilla i ekipe. Reč je o filmu koji je okupio vrsnu indie glumačku ekipu koju predvode Rosemarie DeWitt i Danny McBride, sa Luke Wilsonom i Seth Rogenom koji se ubacuju iz drugog plana. Ova glumačka podela sama po sebi sugeriše da bi film mogao biti ozbiljan domet a to ARIZONA nije. Ona međutim jeste deo jednog kompetentnog, elementarno duhovitog derivata BLOOD SIMPLEa Braće Coen smeštenog u uvodne mesece kraha tržišta nekretnina 2009. godine. I kao takva, ARIZONA ne samo kroz podelu nego i kroz lociranje priče u tako pregnantan istorijski trenutak koketira sa pretencioznošću.

Međutim, ARIZONA je crnohumorni slasher u kome Danny McBride igra očajnika koji otkriva svog unutrašnjeg psihopatu i ubicu kada slučajno ubije svog agenta za nekretnine a onda upadne u nesporazum sa potencijalnim svedocima.

U određenom smislu, ARIZONA zapravo ima zametke višeslojnog rada jer Danny McBride igra svog tipičnog man childa čija je sujeta je povređena krahom tržišta nekretnina koje ga je razotkrilo kao gubitnika i budalu. Međutim, film je nekako mehaničan u tome kako se okolnosti razvijaju, uprkos tome što čak na žanrovskom planu nudi nekoliko zanimljivih rešenja i dobro postavljenih situacija.

Lokacija opustelog gated communityja u kome se veći deo filma i potere dešava izgleda odlično i uklapa se u kontekst priče, praveći efektnu spregu između epohe i zapleta.

Watson se solidno snalazi u balansu komedije, trilera i horora ali u većem delu trajanja nedostaje neki "pečat" koji bi dao svemu ovome osobenost. Watson je dugogodišnji pomoćnik režije baš na Rogenovim i McBrideovim projektima i ARIZONA je tehnički na solidnom nivou ali joj fali taj detalj koji će učiniti da svi elementi profunkcionišu punom snagom.

Iznad svega, ARIZONA je dinamičan i zabavan film, i u tom pogledu ona ispunjava i više nego uspešno svoju repertoarsku funkciju. Stoga, publici koja ne zapaža nedostatak tog "kohezivnog" faktora i "pečata", utisak ovog filma može biti i za * * *.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE Randalla Lobba i Roberta McCalluma, zanimljiv je na mnogo dubljem nivou od pukog istraživanja jednog fenomena koji je bio vrlo bitan za moju generaciju. Štaviše, mogu reći da mi je kao nekome ko je jako voleo Masterse, ponajmanje bila zanimljiva ta vrlo zanimljiva istorijska dimenzija ovog filma koja je inače besprekorno pripremljena i izložena. Naime, iza priče o istorijatu Mattelove linije igračaka iz koje je proizašla ozbiljna multimedijalna franšiza, dobijamo jednu od onih paradigmatičnih postavki gde "mali događaj" prikazuje velike tokove.

Mastersi su bili industrija od milijardu dolara, ali zapravo oni su pored pop kulturnog fenomena po mnogo čemu bili vododelnica u domenu medijske reprezentacije igračaka, upliva medija u njihovu promociju, načina na koji su psiholozi i pedagozi uticali na razvoj određenih narativa, i naravno u tom neverovatnom preplitanju softvera i hardvera, petparačkih sadržaja, infantilnosti, kapitala i ozbiljnih intelektualnih kapaciteta koji su bili dostupni velikim korporacijama.

Danas su filmovi po igračkama uobičajena stvar, ali u vreme kada su nastali Mastersi, stvari su išle obrnutim tokom. Isto tako, ovde su vrhunski kreativci poput J. Michaela Straczynskog dolazili u opticaj tek onda kada su osnovne ideje postavili neki inženjeri i dizajneri sa limitiranom maštom, slično kao danas kad oskarovci lome glavu kako da ekranizuju stripove koji nisu mišljeni kao visoka umetnost.

U jedan bitan narativ mog detinjstva bili su uključeni ljudi od polu-morona do genija, i svi oni zajedno su istovremeno smišljali kako da uzmu pare od dece, odnosno roditelja pritisnutih dečjim željama, ali i da ne budu previše pogođeni pritiscima raznih watchdogova koji su u to vreme postajali vrlo moćni.

Stoga su Mastersi zbilja spoj slučajnosti, spontane inspiracije, brojnih anketa i istraživanja, igre slučaja da je CONAN THE BARBARIAN ispao R-rated film itd. Međutim, isto tako, ovaj film je na neki način i prikaz potrošnosti tog mitosa, odnosno objašnjenje zašto oni uprkos arhetipskim i mitskim obrascima, nikada nisu postali esencijalne lutke kao što su recimo Barbike, da u ovom kontekstu ne pominjemo klasike druge vrste igranja, kao što su Lego kockice.

POWER OF GRAYSKULL je u produkcionom smislu eksluzivno realizovan. Sadrži sve ključne video materijale, poput inserata iz Goddardovog filma ili animirane serije, ima zaista sve ključne sagovornike, i nudi ubedljivu usmenu istoriju, istovremeno pitko, zanimljivo, hronološki i precizno. Ja volim tu vrstu dokumentarnih filmova iz kojih zainteresovani ljudi mogu nešto da nauče.

Otud ona velika priča o kojoj sam govorio proističe više iz mog čitanja ovog filma, ali ne i iz učitavanja, što mislim da je jako bitno. Na neki način, možemo reći da je sam nastanak Mastersa po mnogo čemu bio sličan igranju jer je prosto baziran na čitavom nizu spojeva koji su po svom bezobrazluku, snalažljivosti i nesputanosti često krajnje detinjasti. Otud taj detinjasti anything goes pristup možda i jeste zaslužan za tako snažnu ali kratkotrajnu vezu između dece i ove priče. 

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Finalni trejler za Blekovog Predatora:


https://youtu.be/50_Ala5BKBo

[crippled_avenger]

Strepnja mi je veća od nade.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[milan]

Da, i meni.....

[Meho Krljic]

Ja sam ga gledao bez tona pa je i moja reakcija bila da ovo izgleda drugorazredno.

[crippled_avenger]

Ovo izgleda kao neki family friendly mashup svega i svačega koji više vuče na neki Amblin tipa STRANGER THINGS nego na ono što su nam McTiernan i Hopkins ostavili u amanet.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Ugly MF]

Ja sam silom prilika morao pogledati neki davniji trejler, i odma se vidlo da neko pokušava da publiku brejnwashovanu Marvelovim filmovima načini fanovima ove franshize.
U neku ruku ok, to je američki akcioni i treba ih pustiti da ga oni exploatišu kako im volja, oće femili frendli, phih, neka im ga.
Kao 'horor B produkcije' ( AvP:R ) nije nešto uspeo, možda ovako 'oće.
Mislim da je greška ove filmove gledati kao nastavke ili čak porediti sa drugima, što rediteljima, što uradkom.

Ako ćemo iskreno, prvi je uradio sve što se imalo i trebalo uraditi, ostalo je ... dajpare....
Iskreno, mene kao fana svega ovoga, zanima AvP ali TV serija ,u maniru '24', de su ljudi odgajili predatora od bebeta i radi sas njima protiv 'zlih' predatora i kompanija koje gaje 'ejlijene'....al' moja mašta je skupa....
i koj zna dal' će to gledamo ikad....

[crippled_avenger]

BREAKING IN Jamesa McTeiguea je iznenadni niskobudžetni hit za ovog nekadašnjeg pomoćnika režije kom su Braća Wachowski omogućile eksplozivan debi sa filmom V IS FOR VENDETTA koji on kasnije nažalost nije uspeo da kapitalizuje. Posle nekoliko high profile naslova koji su imali teškoće da se nađu u bioskopu, BREAKING IN nošen rolom Gabrielle Union ispostavio se kao iznenadna blaxploitation senzacija.

Gabrielle Union je pre petnaestak godina bila u onom impresivnom prajmu iz BAD BOYS 2 ali je u međuvremenu uspela da zapravo postane još slavnija radeći na televiziji. Kad je o izgledu reč, Unionka je sada daleko od prajma, ali joj je popularnost na nivou o čemu svedoči i zaista impresivan skor BREAKING INa na blagajnama u odnosu na uloženi novac.

Film ima diversity call u podeli. Union je majka dvoje dece koja odlazi na imanje svog kontroveznog oca na kom je sagradio superbezbednu "pametnu" kuću. Ipak, kuća nije ni dovoljno pametna ni dovoljno bezbedna da spreči home invasion mahom belačke bande koja je došla da ukrade nešto iz očevog sefa.

Billy Burke predvodi kradljivce, i ono što usledi je neki idi mi-dođi wannabe suspense triler sa home invasion premisom od koga na kraju ne biva ništa.

BREAKING IN je toliko ništa da je neverovatno koliko je postigao na blagajnama. Stoga, verovatno razloge treba tražiti u podeli, u žanrovskoj ortodoksnosti i činjenici da ovakvi čisti žanrovski radovi retko stižu u bioskop u ovakvoj B, a pomalo i C-oblandi.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

UNCLE DREW Charlesa Stonea Trećeg je celovečernja razrada reklama za Pepsi koje je osmislio Kyrie Irving u kojoj ide po terenima za basket maskiran u starca i pobeđuje mlade igrače u pick up utakmicama. Te reklame su u sebi nosi BAD GRANDPA vibe, i taj JACKASS dokumentarni pristup. UNCLE DREW je s druge strane jedna krajnje klasična sportska komedija iz afroameričkog miljea koja je postavljena u krajnje konvencionalni tročinski predložak i realizovana u pojednostavljenoj komičnoj stilizaciji.

Glavni adut ovog filma su zapravo košarkaši, Kyrie Irving kao naslovni junak, plus Chris Webber, Nate Robinson, Shaquille O'Neal i Reggie Miller su zaista fenomenalni pod maskama kao omatoreli basketaši iz Rucker Parka, a u tome im se pridružuje i Lisa Leslie, WNBA legenda.

Potpuno je neverovatno da su NBA veterani pod maskama, predvođeni aktuelnim superstarom Bostona zapravo glumački dominantna sila ovog filma i dokazuje da su pored velemajstorstva u samoj igri neverovatni šoumeni. Shaq je u više navrata glumio pa on i nije veliko iznenađenje ali svi ostali, a naročito Chris Webber i Lisa Leslie definitivno jesu.

Stoga, UNCLE DREW je film vrlo limitiranih aduta, ali ga preporučujem ljubiteljima košarke jer obrni-okreni, ovo je jedno kratko, simpatično ljubavno pismo ovoj igri. Film sa ovakvim konceptom mogao je biti mnogo bolji, ali s druge strane Jay Longino i Charles Stone III isporučuju nepretencioznu laganu etničku komediju koja tačno zna šta su joj ciljevi. I to je OK.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

REPRISAL Brian A. Millera je DTV krimić sa Frankom Grillom u glavnoj ulozi dok Bruce Willis tu nastupa kao podrška. Grillo je trenutno aktivan i u DTV naslovima i u bioskopskim žanrovskim filmovima, i jedan je od retkih koji uspeva da se snađe i u jednom i u drugom formatu lao leading man. Međutim, nisam siguran da li je to znak njegovog širokog prihvatanja i veštine ili činjenica da je on na neki način do te mere bled akcioni heroj da prosto nema nekog kontinuiranog odnosa publike prema njegovom radu.

U svakom slučaju, Bruce Willis je u ovom filmu na autopilotu ali je i dalje gospodar harizme u odnosu na Grilloa. Pa čak i negativac kog igra Jonathon Schaech uspeva da se istakne. Međutim, ni sam film ne čini uslugu Grillou. Naime, ovde postoje jedva dve akcione scene, sve ostalo je ispod prosečna priča o istrazi subtelevizijskog nivoa, sa obiljem "kupovine vremena" gde glumci dugo razgovaraju u relativno malom broju vrlo dugih i ispraznih scena.

Dakle, Grillo ne samo da radi DTV već bi se reklo da ne mari mnogo ni kakav je DTV u pitanju. Šteta, što i Bruce Willis, uprkos solidnom ovogodišnjem DEATH WISHu, igra sporednjaka u ovakvoj produkciji.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Mateo Gil mi je jedan od omiljenih španskih reditelja a LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA je njegov prvi iskorak na prostor romantične komedije. Nota bene, Gilove filmove karakterišu jake ljubavne priče ali ne i odnos prema njima svojstven romcomu. LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA je specifičan romcom pre svega po tome što je formalno vrlo poseban. Naime, Gil ga strukturira u formi obrazovne emisije u stilu National Geographica gde se kroz neki svakodnevni životni slučaj objašnjavaju neki fundamentalni naučni problemi.

Otud, Gilov film ima u sebi dosta bravura, scenarističkih i vizuelnih, kao i raznih trikova, usled čega se pomalo gubi prostor da se gledalac veže za likove. No, meni je vezivanje na kraju uspelo upravo kroz formu koju je Gil nametnuo i kroz njihovu vrlo jasnu i prisnu glumačku igru. Uostalom, način na koji Gil vodi priču i gradi odnos publike prema likovima sugeriše da je i on želeo da snimi nešto atipično za žanr.

Sergi Vilanova koji se do sada dokazivao u sličnim žanrovima kao Mateo Gil donosi vibrantnost u fotografiju, i nudi vizuelni rukopis koji pored svih ovih efekata sa strane koji proističu iz mockumentary forme, dalje produbljuje estetiku ovog filma.

Gilova pustolovina u svetu romantične komedije je zanimljiv doprinos celom ovom žanru, i nadovezuje se na neke od najavljivanih aduta tog tipa kao što je ekranizacija ROSIE PROJECTa. Ipak, ovaj film je više zanimljiv nego što je unutar ovog žanra efektan, i smatram da bi ekscentričnost postupka mogla odbiti deo ciljne grupe. Uprkos tome što je sam sadržaj prepoznatljiv i pitak, forma jeste bitno zahtevnija od one koja se inače koristi u romantičnoj komediji. A s druge strane, LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA nije ABOUT TIME u kome se savršeno slože high concept i ljubavna priča. Ovde definitivno ima digresija i intervencija koja dekoncentrišu publiku, i koje zapravo čine autentičnost ovog projekta.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SALINJAUI GIEOKBEOB, poznat na Zapadu kao MEMOIR OF A MURDERER Shin-yeon Wona je južnokorejski triler koji je privukao veliku pažnju protekle sezone. Moram priznati da kao gledalac u ovo filmu nisam previše uživao ali da nemam šta mogu da mu zamerim. Naime, reč je o solidno postavljenoj igri mačke i miša u kojoj se ganjaju ostareli serijski ubica oboleo o alchajmerizma i mladi serijski ubica kog sasvim slučajno sreće. Tema istrage koju vodi dementni detektiv već je obrađena na filmu, recimo u francuskom CORTEXu, a Shin-yeon Won je toj temi dao južnokorejski violent dodatak.

Uprkos tome što mi je kao gledaocu film nekako delovao bajato, kako rekoh, nema mu se šta zameriti, stvar se odvija onako kako bi trebalo i Shin-yeon Won ne propušta da iskoristi sve one prilike koje mu je otvarala premisa. Ono što mi je možda ponajviše zasmetalo je glavni junak prema kom nisam uspeo da izgradim adekvatan odnos jer je na svaki zanimljivo postavljen detalj dolazio po jedan koji je krajnje politički korektan i otužan.

No, kako rekoh, ni to nije zamerka za koju mogu da kažem da išta više od izraza mog ličnog ukusa, i činjenica da je lik tako postavljen ima svakako svoje objašnjenje.

Smeštanje priče u malom gradu je zanimljivo i čini film vrlo atmosferičnim. Tehnička realizacija je na visokom nivou kako nas je južnokorejska kinematografija već navikla.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE NUN Corina Hardyja je film koji zaključuje frabnšizu početu filmom THE CONJURING. Da budem iskren ne bih ga ni gledao da se Maxime Alexandre nije zatekao u Beogradu da primi nagradu Bela Lugoši u okviru Dead Lake festivala. Da nisam pogledao film, instinkt me ne bi izneverio. Ovo je potpuno đubre i budalaština, sub-Hammer na nivou predloška, sa realizacijom koja ne može da previše kapitalizuje dostupnost savremene tehnologije jer naprosto sve to je toliko glupo, naivno, bajato i na svakom nivou moronski, da filmu nema spasa. No, THE NUN ne bi bio ni prvi ni poslednji film tog tipa, i o njemu se ne bi toliko polemisalo da nije Warnerov dodatak jednoj esktremno uspešnoj franšizi.

Ako THE NUN bude gledan, a sva je prilika da hoće, to je dokaz da kada se franšiza uhoda bukvaklno sve može da se podvali publici. THE NUN u normalnim okolnostima ne da ne bi video bioskop nego bi ostao u dubokoj VOD opskurnosti. Štaviše, zanimljivo je da Warner nije zamenio THE NUN nekim drugim filmom kada već ima takvu franšizu u kojoj pare ne prave sequeli već praktično standalone filmovi koji sa izvornim naslovom dele neki motiv. Kad je već mogao da pusti bilo šta i zaradi pare, zaista je tužno da studio koji je napravio THE EXORCIST pušta ovo.

[crippled_avenger]

Kevin R. Adams i Joe Ksander su pod kineskim pokroviteljstvom napravili animirani film NEXT GEN koji spada u red onih uslovno rečeno low-key projekata koji se pojave niotkuda i potpuno me oduševe. Moram priznati da ne stižem da pratim animaciju onoliko koliko bih želeo sem nekoliko autora i produkcija a i to je premalo za ono što bih želeo. Međutim, NEXT GENu me je privukao zaplet blizak BIG HERO SIXu koji mi se jako dopao a dobio sam nešto još moćnije od toga.

NEXT GEN deluje kao susret Neilla Blomkampa i Pixara. Pixarov dar za dizajn i vizuelnost prepleten je blomkampovom pričom o robotu-ratniku koji razvija odnos sa devojčicom koja ga pronalazi i počinje da shvata životne prioritete i vrednosti bolje nego ona, pa ih na kraju njima i poučava.

Tema iskustva koje oblikuje mašinu mi je izuzetno bliska, ne samo zbog toga što sam se njome bavio u jednom celovečernjem i jednom kratkometražnom scenariju (u ovom kratkom na neobično sličan način NEXT GENu zapravo), pa može biti da sam subjektivan u ovom slučaju. Međutim, NEXT GEN iskoračuje od BIG HERO SIXa u smeru WALL-Eja u pojedinim aspektima.

Dizajn kineskog grada budućnosti je vibrantan, i bio mi je jako uzbudljiv, isto važi i za pixarovsko-karikaturalni dizajn  likova. Tehnika napreduje i NEXT GEN iako nekoliko puta jeftiniji, sa budžetom od 22 miliona dolara izgleda tehnički bolje od Birdovih INCREDIBLESa. Naravno, nivoi na kojima je danas Pixar nisu tema ali ako imamo u vidu kontekst, NEXT GEN je tehnički apsolutno relevantan domet danas.

Autori na vrlo lep način sučeljavaju anarhičan duh filmova kao što je CHAPPIE sa nečim što može da se prikazuje deci a mnogi detalji u filmu su dobrodošlo grungy i dobrodošlo scifi kao u MARS NEEDS MOMS, sa kojim deli i sklonost ka suspenseu i neočekivano efektnim pretnjama po glavne junake.

Film je završio na Netflixu i odlazi samo u kineske bioskope. To mi je pomalo žao jer iako verujem da je to smislen potez za producente, mislim da bi bilo lepo videti ovaj film na velikom ekranu. U svakom slučaju, u pogledu dizajna i dinamike pruža i više nego dovoljno senzacija za kućno gledanje.

Voice cast je odličan i igra u mnogim slučajevima against type. Siguran sam da će i voice cast privući deo publike i učiniti ovaj film dovoljno gledanim da izbori zasluženi status.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

RENDEL Jessea Haaje je finski superherojski fim snimljen za nekim milion i po eura koji nažalost nije ni približno zanimljiv doprinos podžanru kao što je to dnaski ANTBOY. Ovaj film deluje konfuzno i izgleda da je reč o izvoznom cutu koji je očigledno pokušao da sabije nešto dužu finsku verziju u čemu nije baš naročito uspeo. Međutim, nisam uspeo da nađem neka alternativna trajanja što mi sugeriše da je ipak reč o univerzalnom trajanju za sva tržišta i da je film naprosto konfuzan.

RENDEL pokušava da u 105 minuta sabije i origin i prvu misiju heroja i u tome se koristi DEADPOOLovim receptom - naprosto origin su skrivili negativci prvog filma. Slično DEADPOOLu pokušava sa skače sa događaja u događaj, iz vremena u vreme ali Jesse Haaja nije strukturalno dovoljno vešt niti raspolaže dovoljno velikim budžetom da izgura talvu stvar do kraja.

Jesse Haaja nije ni Renny Harlin i Jalmari Helander, mada pokušava da na neki način napravi nešto blisko njihovim debijima, naročito recimo Helanderovom kratkom filmu UKKONEN. Nažalost, to naprosto nije to.

U kratkim segmentima, RENDEL deluje kao film koji najgoveštava solidnog profesionalca ali većim delom iskazuje ipak jedno vrlo skromno znanje i dar krajnje lokalnog dometa. Na kraju je hajp oko RENDELa na neki način uspeo da daleko nadiđe film, pa je izašao u nekoliko zemalja i čak dobio poneku dobru kritiku. Ipak, to sve nije blizu istini.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

FINAL SCORE Scotta Manna je film sa kojim će ovaj britanski B-majstor na kraju uspeti da izbori svoj prodor u neku ozbiljniju rediteljsku ligu što je nesporno zaslužio svojim debitantskim filmom THE TOURNAMENT. Nažalost, THE TOURNAMENT je ostao na nivou B-atrakcije za DTV publiku i nije uspeo da napravi neophodni crossover što je šteta jer je taj film zapravo bio inovativan, za početak po neverovatnom broju i intenzitetu akcionih scena, a zatim i po DTV All-Star podeli koja ima protagonizam u tom akcionom haosu.

Posle THE TOURNAMENTa, Mann je stagnirao snimivši film HEIST u kom je imao respektabilne glumce i jedan generički post-tarantinovski predložak u kome ni par zanimljivih akcionih sekvenci nisu bile dovoljne za taj dugo traženi crossover. Otud HEIST iz ove vizure stoji kao prva propuštena meč lopta za kapitalizovanje sjajnog debija.

FINAL SCORE je u tom pogledu uspeo. Scott Mann je dobio pažnju, ispratila ga je kritika, čak ga je u određenom smislu i prehvalila, no svejedno, to je ona vrsta zasluženog uspeha koji ne stiže baš u trenutku kad treba.

FINAL SCORE je DIA HARD knock-off u kome glavnu ulogu igra Dave Bautista. Bautista se pojavio i u HEISTu ali sada je prisutan sa minulim radom u GUARDIANSima i sa statusom leading mana, barem u B-okolnostima. U konkretnom slučaju, FINAL SCORE ne samo da je DIE HARD derivat već je direktan rip-off SUDDEN DEATHa, jednog od dva mid-90s akcijaša sa Van Dammeom koje je tada snimio Peter Hyams.

U slučaju Van Dammea bila je hokejaška utakmica, u FINAL SCOREu je u pitanju fudbal.

Ono što svemu daje anarhistički B-šmek je činjenica da je film sniman pred rušenje Upton Parka, dakle maltene kao žurka pred rušenje kuće na kojoj je gostima rečeno da rade šta im padne na pamet. Mann pristojno, mada ne i previše autentično koristi infrastrukturnu složenost stadiona, jednim delom i zbog toga što su ljudi na stadionu ipak mnogo više predmet nesavršenog CGIa nego dolaska statista. Sad je zanimljivo uporediti scenu iz SAFE HOUSEa na stadionu i dešavanja iz FINAL SCOREa kako bi se dobio utisak o kojoj produkcionoj razlici u klasi je reč.

Elem, West Ham izrasta u klub koji se najčešće javlja kao "izvor problema" u američkim i amerikanizovanim filmova koji se dohvataju teme engleskog fudbala. FINAL SCORE je britanski film ali je potpuno amerikanizovan i rekao bih najpre namenjen američkoj publici tako da tehničko državljanstvo filma ne utiče na njegovu poetiku. Scott Mann snima kao Amerikanac, što je zanatski kompliment ali se javlja kao problem utoliko što nema baš i resurse kao američki reditelji, te bi bilo zgodno da je bilo nečeg "britanskijeg" u postpuku kako bi se zabašurilo ono što ne može da uradi dobro (pre svega popunjavanje tribina).

Dave Bautista kao lead u ovom filmu daje sve od sebe i vrlo je simpatičan kao što smo do sada već i navikli. Međutim, on definitivno nije novi Bruce Willis, tako da FINAL SCORE ne uspeva da izgradi tu organsku DIE HARD hemiju sa karakterima i sve vreme ostaje negde blago distanciran u odnosu na materijal. Sam film odaje utisak da je svestan da je reč o DIE HARD knock-offu, i to mu daje mnoge alibije ali ga automatski i udaljava od panteona zaista značajnog akcionog filma.

Pa opet, ljubiteljima žanra će negde imponovati ta Mannova B-snalažljivost gde radi od dostupnog materijala, kombinujući lokaciju koja je iskrsla, sa glumcima koji su mu dostupni i sredstvima koja može da skupi.

Ray Stevenson igra negativca, ovog puta manje atipičnog nego u BIG GAMEu, i da nema jednog finog omaža DIE HARD 2, rekao bih da je on najmanje iskorišćenih elemenata skupljenih u ovom filmu.

Ono gde Mann briljira jeste akcija. Tuče, potere, pucnjave, to je ono što njemu ide od ruke i to je brutalno. U FINAL SCOREu on mora da to "postavi" nešto dužim scenama koje služe zapletu, ali film je daleko od sporog, a svoj puni smisao upravo dobija onda kada krene akcija.

Akcija je ono po čemu će se pamtiti FINAL SCORE, a svi ovi spojevi elemenata koji raduju fanove i kritiku ipak će ostati na drugom mestu.

Pierce Brosnan je proteklih godina napravio renesansu svoje post-Bond karijere epizodnim rolama u odličnim akcijašima, prvo u NO ESCAPE a onda i kao antagonista Jackie Chanu u FOREIGNERu. Filmovi braće Dowdle i Martina Campbella daleko su iznad FINAL SCOREa ali su i role Piercea Brosnana u njima daleko ozbiljnije od maltene kamea koji ima kod Manna.

Na kraju, FINAL SCORE pobeđuje pre svega zahvaljujući tome što je simpatičan. Nažalost, nedostaje mu ona doza šarma koju je recimo imao BIG GAME da bi se taj žanrovski spoj već poznatih filmova pretvorio u nešto veće od toga, i on to nema. Pa opet, ovaj film me je vratio u onu eru kada su akcijaši sa holivudskim imenima slobodno nastajali van studio sistema i zato zaslužuje podršku.

Akcija je najjača tačka Scotta Manna. On nije nikada ni pledirao da je naročito kreativan. FINAL SCORE je njegova maketa za DIE HARD derivat koja je dosta uspela i koja će živeti na raznim formatima, pa i u bioskopu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HUROK kao reditelj i scenarista potpisuje Isti Madarasz. Reč je o jednom od onih post-GROUNDHOG DAY filmova koji opisuju vremensku petlju u kojoj biva zarobljen glavni junak. Novum kod Madarasza je to što ovde junak ne mora da pogine kako bi se iznova našao u loopu, niti mu se st<lno ponavlja isti dan. Ovde on naprosto stalno dolazi u jednu te istu situaciju iz koje iznova kreće u akciju i pokušaj da spase i svoju trudnu devojku.

Mnogi elementi filma HUROK su dosta bajati, kao što je recimo fridgeing trudne devojke. Mnogi elementi filma HUROK su mogli biti efektniji, komunikativniji, kao što je recimo glavni junak. Međutim, ako imamo u vidu da je reč o mađarskom žanrovskom filmu koji ima izvesne iako ne prevelike budžetske limite, i nudi pokušaj da se film izgradi na bazi žestoko trošene matrice, onda HUROK itekako zaslužuje poštovanje.

Madarasz ima snažan rediteljski rukopis, pa i mnoge generic situacije obogaćuje snažnim osećajem telesnosti svojih junaka, udarcima koji bole i oštricama koje ubadaju, što je zapravo zaostavština telesnosti iz filmova u kojima ta vrsta intervencije nije rutiska stvar već vrlo često klimaks filma. Dakle, ovo nije film u kome ljudi olako ginu, iako su vremenskoj petlji, i svaka situacija te vrste boli.

Lokacije po kojima se kreće kroz čitav film, naročito ambijent bolnice uspevaju da se iznova potvrde kao uzbudljive, i ne postaju monotone i potrošene kroz neprekidnu razradu i sagledavanje iz raznih uglova.

Ono što HUROKu nedostaje najpre jeste utisak da je reč o originalnom filmu koji će na neki način obogatiti kanon. Ovaj film vrlo svesno želi da bude varijacija na već trošenu temu. Samim tim što je reč o varijaciji vrednoj pažnje, nastaloj u zemlji gde ovo nije dominantan žanr, govori da je reč o filmu vrednom pažnje. Međutim, isto tako, nikada se do kraja ne može otresti utiska da sve vreme vrlo pragmatično priča tuđu priču.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Bogami, dobro je da je Henri uleteo u dil sa Netfliksom za Geralta u Witcheru, jer je kao Supermen, dodao bih ne svojom krivicom, izgleda izvisio:


   Henry Cavill reportedly out as Superman in stunning DC movie universe shakeup

[crippled_avenger]

Bogami, dobro je da je Henri uleteo u dil sa Netfliksom za Geralta u Witcheru, jer je kao Supermen, dodao bih ne svojom krivicom, izgleda izvisio:


   Henry Cavill reportedly out as Superman in stunning DC movie universe shakeup

Polako, jake sile stoje iza Cavilla.

[crippled_avenger]

Panos Cosmatos je čini se shvatio dosta dramatično poziciju svog oca koji je sedamdsetih, osamdesetih i devdesetih režirao neke važne filmove koji su definisali žanrove i zvezde ali je ostao relativno nepoznat, sasvim nepriznat profesionalac koji je lako zamenjen novijim modelom kad mu je došlo vreme. Panos Cosmatos je pošao obrnutim putem, sebe je stavio u prvi plan i istakao kao važnog reditelja. Nasuprot ocu koji je na vrhunski način realizovao formule u repertoarskom filmu, i kroz naslove kao što je COBRA ili RAMBO praktično definisao ikonografiju Sylvestera Stallonea kakvim ga pamtimo iz osamdesetih, stvorio Ramba kao pojam koji je deo opšte kulture a usput napravio i CASSANDRA'S CROSSING i TOMBSTONE, Panos je izrazito cenjen ali snima nevažne filmove koji odstupaju od bilo kakve formule, no u toj slobodi hteo ne hteo ne samo da se klanja formulama već se bavi istovremenom rekonstrukcijom, fetišizacijom pa i esejizacijom nekih koje je pokojni Yorgos doveo da savršenstva.

Šta je MANDY ako ne COBRA drugim sredstvima. I šta je COBRA ako ne mala škola uznemirujućih negativaca, izuzetno intenzivnog filmskog nasilja i izbacivanja zvezde u prvi plan, u odnosu na MANDY. COBRA je na sve to bila nasilan, napet, izrazito uznemirujući film upakovan u formu proizvoda široke potrošnje, dočim je MANDY elitistički produkt, arty prerada žanra koja je imala mogućnosti da produbljuje mnoge stvari ali to prosto nije postigla.

Ako ste smatrali da je melodrama u SRPSKOM FILMU prenaglašena u svojoj svedenosti, treba pogledati CAPS LOCK postupak u filmu MANDY. Odnos između Nica Cagea i Andree Riseborough je sav u važnim pogledima i malom broju jako znakovitih reči. On je tu da brani, da čuva, za zaradi, ona je tu da bude žena, da bude stvaralac, da bude nežna i bavi se filigranski preciznim stvarima. I to nam govori svaki piksel svakog kadra.

Onda se pojavljuje mansonovska grupa sektaša koji su naravno u svakom pikselu svog postojanja sve najstrašnije, istovremeno overwrought i underplayed, strašni jer se to krije, i strašni jer se to prikazuje, istovremeno o demoni i ljudi, istovremeno dostojni gađenja i dostojni sažaljenja.

Cosmatosov film je gust u pogledu motiva, gust u pogledu postupaka, gust u slici i gust u zvuku.

Pokojni Johann Johannsson zakiva, ubija, otpada malter. A to rade istovremeno i svi ostali članovi ekipe u audiovizuelnom sektoru. Film ima neke animirane deonice, ali manipulacija slikom je toliko intenzivna i u fotografisanim delovima da se mora reći da ovaj film sporadično odlazi toliko duboko u estetizaciju da se filmski prizor transformiše u neku slikarsku formu.

Sve to deluje zanimljivije kada se opisuje kao postupak ili kada se gleda na parče nego kada se posmatra kao celina. No, MANDY za razliku od Cosmatosovog prethodnog filma zaista ima priču, i ta priča zapravo mora da se prati, ima početak- sredinu-kraj pa na neki način ovde ipak postoji određene pripovedačka obaveza a ne samo audiovizuelni experience.

Nic Cage u svemu tome postaje potpuno ekremizovan. On je ipak nekada bio glumac, oskarovac i zvezda pa sad već postaje pomalo tužno kada svesno ulazi u projekte sa zadatkom da pravi budalu od sebe, a MANDY dolazi prekasno unutar tog trenda da bi bila nekakav lynchovski rodonačelnik tog talasa.

Verujem da će nekoj ekipi koju više ne zadovoljavaju "standardni" žanrovski sadržaji a koja je dosta slični ekipi iz Kana i sličnih festivala koje više ne zanimaju konvencionalni filmovi već traže pošto-poto nešto novo, MANDY probuditi određene simpatije. Ali, kao što art house scenu oprterežuju izvikane veličine, i besmislena preterivanja, to se odavno dešava sa žanrovskom scenom. U tom smislu, kao što u kanskoj estetici imamo Kusturicu kao bitnu figuru koju je vreme u zivesnom pogledu pregazilo, tako i u ovome imamo Spasoejvića kao jednog velikana koji deluje konzerativno u odnosu na ono što se sada dešava na sceni.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ATERRADOS Demiana Rugne je argentinski horor koji privlači pažnju po festivalima ali nažalost rekao bih da je ne zaslužuje. Reč je o dosta slabom, pa zato neći rutinskom hororu o nekakvoj natrpirodnoj sili koja privlači pažnju nekoliko istražitelja i onda se oni hvataju u koštac sa njom. Moram priznati da mi je film uprkos povremenim jump scare momentima, pa čak i dok su oni trajali, jedva držao pažnju.

[Meho Krljic]

Hmmm, ja sam poželeo da pogledam Mandy, naravno, ali sad nisam siguran da me ne bi očajno nanerviralo umetničarenje Kosmatosa juniora.... Naravno, i Cobra je već lošiji film od First Blood (ili Bekstva u Atinu, da ne pominjem Cassandra Crossing koji je praktično remek-delo), sa režijskim pristupom koji je zaista fetišistički, ali me loži pomisao na to kako Jorgosov sin čita oca u modernom ključu...

[Petronije]

Nije baš toliko loš ako ti to išta znači. Meni nije bilo žao što sam ga pogledao, iako u nekim trenucima stvarno ume da bude naporan za gledanje. Valjda zbog LSD. [emoji16]

Sent from my LEX820 using Tapatalk

[Krsta Klatić Klaja]

De nađoste Kobru... Ono jest da svačega ima ovdje, od Hellraisera do Hi-mena, ali mene najviše intrigira to što negativac liči na Berija Meniloua, koji je naravno otpjevo Mandy.

Reganov govor se inače čuje s radija na početku.

To jest, ovo je neka dekonstrukcija osamdesetih, pa možda i Kobre, trebo bi to reprizirati.

Gledljiviji od Black Rainbow, još razmišljam jel samo papazjanija i izdrkavanje ili ima nekog smisla.

[Meho Krljic]

Ma gledaću ga sigurno, samo se postavlja pitanje koliko brzo...

[crippled_avenger]

Ma gledaću ga sigurno, samo se postavlja pitanje koliko brzo...

Mehmete, gledaj NEXT GEN na Netflixu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Pribeleženo!

[crippled_avenger]

SLICE Austina Veselyja je film u kome glume Chance the Rapper i Zazue Beetz pa će samim tim privući raznu publiku koju inače ne bi mogao da ima. Reč je o niskobudžetnoj, podnošljivoj ali nedovoljno stranšnoj, nedovoljno smešnoj i nedovoljno društveno angažovanoj satiričnoj horor komediji smeštenoj u alternativne osamdesete, u neki grad gde uporedo žive ljudi, vukodlaci, duhovi, veštice i ostala natprirodna bića. Međutim, ovo nije BRIGHT već jedna simplifikovana komedija o različitosti, džentrifikaciji i sličnim temama koja ne nudi zbilja ništa efektno.

Film je slab ali barem nepretenciozan, pa samim tim i podnošljiv. No, izuzev fanova Zazie Beetz i Chance the Rappera ovde druga publika nema šta da traži...

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE ANGEL Ariela Vromena je priča o Ašrafu Marvanu izraelsko-egipatskom dvostrukom agentu koji je od statusa omraženog Naserovog zeta postao Sadatov čovek od poverenja i započeo đavolju igru dojavljivanja osetljivih informacija Mosadu. Vromenov film je respektabilan jer smirano rekonstruiše Marvanov slučaj, a naročit respekt zaslužuje jer Egipćani i Izraelci kad su sami govore na svojim jezicima a ne na engleskom, kog ima dosta, ali ipak nije neuverljiva lingua franca. Očigledno je sloboda rada za Netflix obezbedila takve male privilegije Vromenu usled kojih se THE ANGEL dosta razlikuje od tipičnih biopica.

Film je američki ali više izgleda kao izraelski ili egipatski film. Uostalom, u obe zemlje Marvan ima status heroja. Međutim, Vromen je svoju rekonstrukciju jezika i podelu koju čine egipatski i izraelski glumci platio budžetom. THE ANGEL je vešto sklopljen ali budžetski oskudan film zapravo. Stoga njegova rekonstrukcija epohe iako želi da bude vibrantna ostaje vrlo svedena, na par ćoškova, par stanova, par kola.

Vromen nema uslove kakve je imao Spielberg u MUNICHu. Otud je teško procenjivati i na koji način se odlučio da tretira određene siuacije i da li je njihovo "zbrzavanje" ili odlazak u opšze mesto zapravo bilo danak budžetu. U svakom slučaju, uprkos tome što je THE ANGEL sve vreme respektabilan film, na kraju mu ipak nedostaje sinematički zamah u pogledu vizuelnosti ili priče da bi se istinski izdvojio u inače dosta zasićenom podžanru hladnoratoivskog i bliskoistočnog špijunca.

THE ANGEL je zanimljivo skretanje u inače intrigantnoj karijeri Ariela Vromena koji je krenuo sa indie filmom a onda jedan za drugim radio krimić po istinitoj priči i visokooktanski akcioni triler. Kao što je poznato, spadam među one koji vole CRIMINAL. THE ANGEL je svakako nešto bliži ICEMANu, i mislim da ga čeka dih život na strimingu jer film je dovoljno dobar da zadovolji ljubitelje hladnoratovske bliskoistočne intrige.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

aga-Fukunaga se pojavio iznenada i rešio stvar. Uopšte nije delovao da je u opticaju da režira Bonda, al eto...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Suge Knight pleads to manslaughter over fatal confrontation

[Meho Krljic]

Da će Cripple jednom doći u situaciju da mu kažu da je napisao antisrpski film, to verovatno ni on nije ikada mogao da zamisli. And yet, here we are...


Širi kontekst:


    Kome u Srbiji smeta finansiranje filma o zločinima na Kosovu?


Edit: a evo i scenarija na pejstbinu:


https://pastebin.com/m8WYmMDh

[lilit]

Kripl i ja konačno i politički na istoj strani! Nisam verovala da će taj dan osvanuti! 


Drž se, mene najviše plaši izostanak reakcije, al da ne ulazim u genezu, roman mi ne bi bio dovoljan. 

[Meho Krljic]

To mi sad malo uliva poverenja. Možda ipak uspem da ubedim ženu da idemo da ga gledamo.