The Crippled Corner

[crippled_avenger]

could go either way

https://www.youtube.com/watch?v=YnVRSZV69Lw

[Meho Krljic]

Pa... da. Rodrigez je ipak snimio onolike Spy Kids filmove... Koji nisu ni bili loši za svoj žanr... Ovo meni najpre liči na to.


U drugim vestima:
'Plastic Man' In Early Development At Warner Bros.

Kako sam već drugde hvalio Gail Simone i Toma Taylora za recentne radove sa Plastic Manom u stripu, mogu samo da ponovim šta je sinoć po Tviteru pisao neko čijeg se imena sad ne sećam a koji je tazložno ukazao da bi najpametnije bilo da Warner njima dvoma ponudi rad na scenariju. One can dream!!!!!!!!

[Meho Krljic]

Netflix superhero show 'The Umbrella Academy' debuts February 15th


https://youtu.be/LMeqY7ogdF8

[crippled_avenger]

MORTAL ENGINES Christiana Riversa, dugogodišnjeg saradnika i štićenika Petera Jacksona, po mom dubokom uverenju doživeo je nepravedno satiranje od strane kritike pa i vrlo mlak, da ne kažem slab odziv publike u najavi. Ova ekranizacija romana Philipa Reevea doduše spada u vrstu filma koju ja manje pratim, i manje volim, pa samim tim nisam zasićen raznoraznim STAR WARSima i sličnim sadržajima na koje se snažno referiše u ovom ostvarenju.

Elem, MORTAL ENGINES je baziran na romanima sa krajnje suludom steampunk premisom koja je sama po sebi nešto što nije baš lako prihvatiti uprkos ambicioznom produkcionom dizajnu Jacksonove ekipe. Prosto, to ili možeš da prihvatiš ili ne i u dramaturškom pogledu Jacksonovi redovni saradnici Fran Walsh i Philippa Boyens imaju know how kako da takve stvari sprovedu u delo. Nisam siguran da bih čitajući roman (a nisam ga čitao) uopšte mogao da zamislim tako kompleksnu konstrukciju kao što je pokretni grad, ali u periodu kada su infantilni sadržaji preplavili ekran i dobili A+ produkcioni tretman, Jacksonu se ne može spočitati da se nije latio najluđeg među njima.

Naravno, što je ludilo u settingu veće, to je sama osnovna priča jednostavnija i MORTAL ENGINES je jednostavna priča o osveti, negativcima željnim moći i vođenim pogrešnim namerama, i u tom pogledu ovaj film ne samo da se nadovezuje na jednostavne gotovo klasicističke narative već unutar njihovog kontinuiteta ima čak i nešto B-filmskog. Naime, MORTAL ENGINES potpuno zaobilazi filmske zvezde, na ekranu ima nekoliko britanskih TV zvezda, plus Hugo Weaving i ekipa, i reklo bi se da je ovo film koji kreće iz postavke da ima high concept i da mu zvezde ne trebaju ali završava sa jednim nepogrešivo B-filmskim vajbom.

I kada se taj B-vajb učita u format koji poslednjih godina, pa i u ovom projektu dobija A+ tretman u budžetu, MORTAL ENGINES najednom dobija format koji mu savršeno pristaje. Ovo je suludi pulp, steampunk extravaganza bez mnogo supstance koja rezultira adekvatnim filmom kakav joj savršeno odgovara.

Iako dvoje mladih leadova nikada ne dobacuju do Bessonovog dvojca iz VALERIANa po upečatljivosti, oni su dovoljno harizmatični da iznesu ovu jednostavnu priču okruženu vrlo složenom steampunk mehanikom.

Tehnička realizacija je solidna kako bi se i očekivalo od Jacksonove produkcije, old school i u skladu sa tim B-vajbom, s tim što se on ne očitava srećom u tehničkoj nedorađenosti.

Uprkos tome što ispada da mi se MORTAL ENGINES dopada zato što je autsajderski i neprihvaćen film, čini mi se da taj prijatan utisak koji sam stekao nije plod inaćenja već upravo usaglašenosti sadržaja i postupka ekranizacije. MORTAL ENGINES izgleda baš onako kako film o gradovima na točkovima zaslužuje da izgleda.

* * * / * * * *

[dark horse]

Broj strana ovog topika popunio prvi bajt. 

https://256stuff.com/256.html

[crippled_avenger]

Broj strana ovog topika popunio prvi bajt. 

https://256stuff.com/256.html

Hahahahahahahahahaa, pa sjajno!

[crippled_avenger]

PROBLEMOS Erica Judora je francuska komedija o hipi komuni koju zadesi neobična sudbina da njeni posetioci budu jedini preživeli posle apokaliptične zaraze. Odjednom grupa ljudi nezadovoljna represivnim svetom dobija priliku da izgradi novi svet i shvata kako polako preuzima dosta onih konvencija koje su im smetale. Francuzi su ozloglašeni kod nas zbog svojih komedija i ovo je nažalost jedna od tih. Film nikada ne uspeva da dramski nadgradi inicijalnu ideju a to je parodiranje raznoraznih yogi-hippy-newagey percepcija sveta i njihov sudar sa karikiranom konvencionalnošću liberalnog kapitalizma.

[crippled_avenger]

AFTER EVERYTHING je ljubavni film koji potpisuju Hannah Marks i Joey Power. Njima je ovo prvi igrani film a Hannah Marks ima izvesnu karijeru kao glumica, mahom u indie produkcijama i kao redovna saradnica Maxa Landisa. Dakle, nemaju oni iza sebe nikakav rediteljski domet koji me je mogao pripremiti za ovako moćan celovečernji debi.

AFTER EVERYTHING je indie ljubavni film, prepun humora koji proističe iz situacija i priče, sa zdravim melodramskim ekscesom, ubedljivim i zanimljivim likovima i vrlo svežim tretmanom nekih od najdelikatnijih kako životnih tako i filmskih situacija, kao što je recimo ljubav dvoje ljudi od kojih jedan pati od teške bolesti.

Jeremy Allen White se možda nije mnogo odmakao od Lipa iz Wellsovog SHAMELESSa ali na kraju krajeva to ni ne mora da radi, takav lik je dovoljno slojevit za različite sadržaje i uspeva da kanališe neuroze mačo milenijalca iz niže srednje klase. Maika Monroe mu odlično parira a epizodne likove igraju Marisa Tomei i Gina Gershon koje svemu dodaju nužni star power.

Prikaz odnosa je vibrantan uz vešto korišćenje svih dostupnih vizuelnih sredstava, uključujući i poigravanje socijalnim mrežama koje nije novo ali je ovde jako dobro iskorišćeno. Isto tako, fino su iskorišćene i njujorške lokacije koje imaju svoje mesto kao dodatna dimenzija u ovoj priči.

Uprkos indie korenima, AFTER EVERYTHING ima potencijal za crossover sa publikom glavnog toka kojoj može pružiti nešto za čim mnogi ljubavni streme i ne dobacuju. 

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SPIDERVERSE je praktično masterpis.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Svi to kažu. Baš se radujem i sa puno pozitivne anticipacije čekam da se pogleda.

[crippled_avenger]

Konačno trejler, kako valja i trebuje...

https://www.youtube.com/watch?v=puKWa8hrvA8

[crippled_avenger]

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

LUKAS Juliena Leclercqa je Sveti Gral kome se nekoliko puta stremilo a bez većeg uspeha - ozbiljan krimić, da ne kažem "ozbiljan" film u kome Jean-Claude Van Damme igra glavnu ulogu. Rekao bih da je Leclercq, francuski reditelj koji je već nekoliko decenija na pragu velikog uspeha, ali nekako više uspešan u pakovanju projekta nego u realizaciji, sa ovim filmom konačno uspeo da postigne taj cilj.

Naime, LUKAS je B-film u kome Van Damme igra izudaranu ruinu, nekadašnjeg bodigarda i operativca koji se sada vucara kao izbacivač po briselskim noćnim klubovima. Kada dobije posao u striptiz klubu, postaje interesantan policiji koja želi da ga uzme za doušnika ucenjujući ga traumatičnim iskustvom iz pošlosti.

Van Dammeovo lice je izbrazdano borama i ožiljcima a Leclercqova rediteljska egzekucija je tvrda i efektna. LUKAS nikada ne postiže neke "visoke" i pretenciozne domete ali od početka do kraja funkciniše kao seriozan B-film, kao dobar i jednostavan evropski krimić, smešten u zanimljivi belgijski setting koji nas je u ovom žanru nekoliko puta obradovao poslednjih godina.

Leclercq nije Roskam, ali u ovom slučaju snimio je bolji film od onoga što je Roskam radio posle RUNDSKOPa.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

INTO THE DARK je Huluova serija jednoipočasovnih televizijskih filmova u produkciju Blumhousea. Prvi film režirao je Paul Davis, i pod naslovom THE BODY ponudio je razradu svog kratkometražnog istoimenog filma.

Film govori o plaćenom ubici koji pod krinkom Halloweena obavlja ubistvo poznatog bogataša. Sreće grupu trick or treatera koji su krenuli na žurku, i odlučuje da se preveze sa njima jer mu je neko tokom slavlja oštetio kola.

Film kreće sa potencijalom za suspense, za komediju, za dobro korišćenje apsurdnih i zanimljivih situacija ali nažalost u razvoju put celovečernjeg formate ne uspeva da se izbori sa ograničenjima Davisovog filmmejkerskog znanja, uprkos određenom potencijalu premise.

U pogledu formata, jednoipočasovni film deluje kao old school 90s televizijska produkcija i to me raduje jer u ovoj seriji dobijamo dvanaest komada horor filmova godišnje, od kojih će neke potpisivati i dosta ozbiljni autori.

THE BODY je nažalost tanak komični triler koji ipak ne obeshrabruje da će ceo poduhvat dati neke zanimljive rezultate.

[crippled_avenger]

THE FESTIVAL Iaina Morrisa je produžetak serije THE INBETWEENERSa pomalo i FRESH MEATa drugim sredstvima. Sa obe ove serije THE FESTIVAL deli glavnog glumca kog igra Joe Thomas, a Joe je takav glumac da praktično deli i glavnog junaka.

Scenario potpisuju alumnus FRESH MEATa i izvanrednog i nažalost ukinutog sitkoma SIBLINGS Keith Akushie i njegove kolega sa ove serije Joe Parham. Scenario je formulaški, sa dosta simpatičnog gross outa, i sa ponekim komičnim zamislima koje čak i kad ne ispadnu smešne barem deluju dovoljno ambiciozno da izmame osmeh za trud.  U tom ppgledu, THE FESTIVAL ima predožak u kome ima na šta da se osloni, iako svakako Keith Akushie posle ovog skripta neće steći reputaciju kao svoje gazde sa FRESH MEATa, Jesse Armstrong i Sam Bain.

THE FESTIVAL je generic stuff ali urađen solidno i sa punim ubeđenjem, i publici koja voli komediju, i ume da nagradi trud priužiće prijatno iskustvo. Pa ipak, THE FESTIVAL suštinski ne prevazilazi televizijske korene svojih autora niti stavlja Britaniju na mapu bioskopske teen komedije kojom suvereno i dalje vladaju Ameri.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE je druga pobeda ovog junaka u protekle dve godine na velikom ekranu, posle decenije i po manje ili više, subjektivno ili objektivno, neuspešnih pokušaja da se napravi adekvatna ekranizacija koja će uspeti da obuhvati značaj Marvelovog signature superheroja.

Raimijev Spider-Man svakako ima svoje fanove, ima čak i onu tradicionalnu mitsku poziciju "drugog" filma kao najboljeg u serijalu, ali iz današnjeg stupnja razvoja superherojskog filma, cela ta produkcija deluje čak i pomalo naivno. To je još uvek vreme u kome je Avi Arad radio Marvel i kada je junak dolazio na ekran onda kada uspe za sebe da veže i reditelja i glumca. Tada je još uvek film bio pogon ekranizacije a ne sam strip odnosno IP, i nije bilo te samouverenosti, do granice sa bahatošću koja karakteriše taj format danas.

Druga iteracija Spider-Mana u Sonyju došla je u fazi kada je Disneyev Marvel već poprimio oblik ovoga što je danas, i ovog puta lik je privlačio glumce po izboru, IP je bio u centru pažnje i Webbovi filmovi su po mnogim elementima, pre svega glumcima, meni bili i potentniji od Raimijevih ali završili su potpunim kolapsom. Bioskopski rezultat je bio klasičan land grab, filmovi su bili preskupi da bi propali, ali Marc Webb danas skoro da ni nema šansu da radi ambiciozan film za bioskope a Andrew Garfield deluje da je gotovo potpuno isteran iz blokbastera. Paradoksalno AMAZING SPIDER-MAN je delovao dobro isplanirano na papiru pa je šteta što je praktično i zvanično propao posle dva naslova.

A onda sledi Spider-Man Jona Wattsa, reditelja čiji raniji rad nije obećavao, međutim, u ovoj mašini gde se Sony povezao sa Marvelom, to nije bio problem. U svetu depersonalizovanog MCU, HOMECOMING se pojavio u momentu kada je zapravo autorski pečat iznova počeo da se javlja. Ovog puta sve je bilo dobro postavljeno, Spider-Man je postavljen kao uverljivo mlad junak, suočen je sa negativcima koji nisu veliki doomsday proroci i monstrumi već prilično street level likovi, dat mu je prostor da maturira, uz minimalnu lubrikaciju ostalih Avengersa.

Međutim, onda dolazi SPIDER-VERSE koji je zbilja nešto potpuno drugačije. Naime, HOMECOMING je bio odličan film, ali ipak deo MCU i deo konvencije superherojskog filma. SPIDER-VERSE je animirani film u kome je sve dozvoljeno, i slično LEGO BATMANu, u toj formi nastaje možda i najautentičnija verzija lika iz stripa.

Strip junaci su od samih početaka imali svoje animirane inkarnacije, i kao što znamo one su mahom bile vrlo nemaštovite, doslovne, grafički i vizuelno čak i siromašnije od stripa, a opet verne izvornim zamislima crtača. Takve straight ekranizacije junaka opstale su do danas, uostalom DCAU ih radi sa dosta uspeha ali u tim produkcijama ključni adut je scenario.

LEGO BATMAN je pod krinkom parodije, dekonstrukcije i Lego kockica kao medijuma za pričanje priče izgradio zapravo jedan od najboljih superherojskih filmova koje smo gledali, između ostalog zbog toga što se po maštovitosti približio onome što se sada dešava u superherojskom stripu. Lord i Miller su stajali iza tog filma kao inicijatori cele Lego estetike. U SPIDER-VERSEu oni su takođe prisutni kao idejne vođe, scenaristi, producenti, a rezultat je impesivan na sličan način.

Animirani Spider-Man suštinski uspeva da interpretira strip i kao narativ, i kao formu, da istovremeno prikaže Spider-Mana i kao junaka koji ima svoju mitologiju i integritet ali i da ga svede na nivo kulturnog artefakta, odnosno plod mašte autora koji je realizovan kroz neku priču i crteže.

Samim tim Spider-Man i kao junak, i kao više puta reinterpretirani narativ, pa na kraju krajeva i kao crtež ima svoju ulogu u ovom filmu. Polazište je da se film dešava u svetu u kome postoji strip o Spider-Manu pored naravno živog i aktivnog Petera Parkera. Kada radioaktivni pauk ujede Milesa Moralesa, a Parker pogine, kreće borba sa supervillainom, ovog puta Kingpinom, i njegovim pokušajem da napravi akcelerator kojim će vratiti nastradale ženu i sina. Ali akcelerator pravi ulaz u druge univerzume iz kojih stižu drugi Peter Parker, Gwen Stacy koja je postala superheroj i još neke varijante Spider-heroja.

Kako se mešaju dimenzije, tako junaci donose i svoje stilove animacije. Ovaj meta pristup naravno omogućuje da film pronikne u samu fakturu stripa, i ko može da gleda 3D verovatno može u potpunosti da percipira sve zahvate na fakturi slike koje je uradila ova ekipa.

U pripovedačkom pogledu, konačno, imamo prevazuilaženje INCREDIBLESa a to je potonuće filma koji dekonstruiše superheroje u formule superherojskog filma. Naime, ovde imamo s jedne strane taj meta momenat da se film izlaže kao strip, iako nije suštinski epizodičan, zastaje da uvede nove likove kao što bi to strip uradio, ali onda kada dramaturgija gurne stvari prema klimaksu koji ne može biti drugačiji nego onakav kakav mora, dakle samim tim nadovezan na superherojski film, autori prave najsubverzivniji detalj. Tu kreće borba, haos, ali i mešanje dimenzija i grafičkih pristupa. I iskreno, u tom segmentu sam u pokretnim slikama video nešto najbliže ekranizaciji Morrisonovog stripa odnosno onih deonica kada ode u sveden gotovo apstraktan crtež, kada krene izražavanje kroz pollockovske kapi boje itd.

Stoga ako govorimo o dramaturgiji ovog filma, onda se ne treba fokusirati samo na scenario i dramski tekst jer je ovde dramaturgija kao tehnika pravljenja drame data i kroz samu fakturu slike i kroz poigravanje kontekstom, i kroz suštinsko povezivanje strip iskustva sa filmskim.

U određenom smislu ovaj film je po izrazu bitno kompleksniji od onoga što bi deca mogla da percipiraju i svoje obraćanje "odraslima" vrši tako što ih uvodi u dubinu slike, u njenu suštinu. Složenost izraza čini ovaj film nečim štoje na kraju krajeva daleko više od pukog repertoarskog proizvoda, mada on jeste i to, ali verujem da sa svakim novim gledanjem otkrivamo dodatne elemente.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

 MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH Houmana Seyyedija, preveden je kao SHEEPLE na engleskom i reč je o iranskom filmu kakav do sada nisam video. Naime, gledao sam filmove koji su imali dosta savremen rediteljski postupak, pa čak i hipsterski, ali SHEEPLE je film koji umnogome odskače od iranskih standarda u svakom pogledu.

Reč je o crnohumornoj priči smeštenoj u teheransku favelu a glavni junaci su članovi porodice lokalnog narko bosa. Najstariji sin u porodici je narko bos a glavni junak je njegov brat koji poput Iznoguda ne želi nužnoda bude kalif umesto kalifa ali svakako da smatra da zaslužuje značajniju poziciju u porodičnom poslu i hijerarhiji. Planiraju udaju sestre koja želi da se emancipuje i ima svoj dinar, ali stvari kreću nizbrdo kada se pojavi video snimak sestre kako skida hidžab ped muškarcem. Porodica upada u krizu među sobom ali i sa zakonom.

SHEEPLE se kreće neočekivanim stazama ne samo u okvirima iranskog filma već i u okvirima onoga kako smo navikli da izgledaju filmovi o narko dilerima u favelama. Na sve to, SHEEPLE uprkos "internacionalno" prepoznatljivom settingu uspeva da ponudi potpuno autentičan iranski mentalitetski i kulturalni sklop.

Seyyedijev rediteljski postupak je izuzetno savremen i SHEEPLE se ni po čemu ne razlikuje od nekog evropskog ili latinoameričkog filma smeštenog u ovakav milje, ni po kadriranju, ni po tehničkoj usavršenosti, ni po tempu. U tom pogledu, možda će puristi reći da su Iranci izgubili ono što ih je činilo autentičnim, ali SHEEPLE je film koji bez ikakve ograde može da se tretira kao pitak i u teoriji komercijalan film na bilo kom mestu.

Po izlasku u Iranu ostvario je odličnu gledanost i zauzeo prvo mesto na box officeu, zaradivši oko 36 milijardi riala za deset dana što je oko 750 000 evra. Nadam se da će ovaj film u nekoj formi postati dostupan i našim gledaocima, naročito ako uzmemo u obzir da je Filmski centar Srbije zabranio MEZIMICU a čak i Iran otvara svoje ekrane za "kontroverzne" sadržaje u formi komercijalnog filma.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE GILLIGAN MANIFESTO Cevina Solinga je dokumentarni film sa tezom da je serija GILLIGAN'S ISLAND bila promocija komunizma. Cevin Soling polazi od ove zanimljive teze a onda je dosta neuspešno ilustruje tako što pravi dokumentarni kolaž kojim objašnjava šta je Hladni rat, šta je komunizam i šta je GILLIGAN'S ISLAND. Nakupljajući scene koji bi trebalo da potkrepljuju njegovu tezu on pokušava da je dokaže, ali su dati sagovornici dosta šturi, nijedan od autora serije ne razrađuje Solingovu misao, dočim akademski stručnjaci mahom objašnjavaju šta je komunizam i na koji način se nije dobro razumeo u Americi.

Solingov film polazi od zanimljive teze ali je svojim rediteljskim postupkom razvodnjava, a potom je na kraju ipak nedovoljno dokazuje. Otud THE GILLIGAN?S MANIFESTO nije značajan čak ni za fanove ove serije.

[mac]

Kreator čuvene crne liste priča o nastanku iste

https://www.youtube.com/watch?v=Uroa2-MpiuE

[crippled_avenger]

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ Henryja Singera i Roba Millera je dokumentarni film koji prikazuje deo suđenja Ratku Mladiću, sve do donošenja presude. Koliko čujem film je naišao na određene optužbe da je prosrpski pa čak i promladićevski ali plašim se da su te opaske krajnje neprimerene. Prvo, ovaj film zapravo jedino što radi drugačije jeste da prikazuje obe strane u procesu, dakle i tužioce i branioce, ali mimo toga, vrlo malo, da ne kažem minimalno, pokazuje da su u ratu u Bosni postojale dve strane u sukobu. Uostalom, sud se bavi zločinima, proces obrađuje zločine, pa ih samim tim i film stavlja u fokus. Dakle, u ovom filmu nema rata, ima samo zločina i kada se stvari tako postave, onda tu ne može da se istakne bilo kakva simpatija za Mladića sem da se pokaže da i on ima porodicu. Pa opet, dok se prikazuju porodice žrtava zločina za koje se tereti Mladić i jasno se ističu njihovi gubici, u Mladićevom slučaju se ne pominje činjenica da je itgubio ćerku pod mutnim okolnostima gotovo sigurno indukovanim ratom i pritiscima koji su iz njega proistekli.

Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.

Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.

Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.

Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.

Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.

Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.

Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.

Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.

[crippled_avenger]

LA PENA MAXIMA Rodrigo Triane je meksičko-kolumbijska komedija o fanatičnom navijaču meksičke reprezentacije koji stavlja svoju čitavu sudbinu na kocku kada se njegova reprezentacija nađe u baražu za Mundijal sa SAD. Glavni junak je sebičan ali na kraju krajeva autori uspevaju da stvore utisak kao da su barem neki od njegovih nagona koji su jači od racionalnosti ipak dobro poznati ljubiteljima fudbala i sa njima na neki način mogu da se identifikuju.

Ono što je inovativan element ovog filma jeste sama završnica u kojoj glavni junak zapravo ne doživi očekivanu transformaciju.

Ključni set-piece u filmu na sahrani, situacija na koju su i sami autori stavili sve na kocku, srećom funkcioniše i ta scena na bdenju će se svakako ponajviše pamtiti iz ovog filma i ona ga diže za barem pola ocene iznad onoga što mu je realan domet.

LA PENA MAXIMA je komedija namenjena lokalnom tržištu, ali ipak ovaj film ima potencijal za određeni crossover na internacionalnom, pa i našem televizijskom tržištu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Ilinca Calugareanu je napravila dokumentarni film CHUCK NORRIS VS COMMUNISM koji spada u red vešto zanišljenih, lepo realizovanih filmskih šećerlema iza Gvozdene zavese kojima je ipak jako teško odoleti jer iako nismo živeli pod Čaušeskuom jeste nas dotakla ekspanzija VHSa.

Ilinca Calugareanu bavi se temom koja je u suštini već obrađivana u dokumentarnom filmu pre ovoga. Njen film je izašao 2015. a pre toga smo imali DISKO JA TUUMASODA 2009. godine, i za taj film možemo reći da je kudikamo informativniji i intrigantniji od ovoga. U DISKO JA TUUMASODA obrađen je fenomen single-voice nahsinhrnoitzacije filma koja je rađena iza Gvozdene zavese na VHS piratima, i koja je vremenom postala standard za gledanje filma kod njih, pa tako čak i danas, kultni ruski/sovjetski nah-majstori rade pirate za sladokusce koji ne mogu da gledaju filmove bez njih. Štaviše, holivudski studiji za Rusiju rade ozbiljne nahove za bioskop i DVD sa celim kastom, pa ipak i dalje na piratskim DVDovima se dodaju lokalne legende sa "adinogolosnjim" kanalima.

U tom pogledu, slučaj Rumuna i Irine Nistor je dosta jednostavniji jer za razliku od onoga u SSSR koji je bio koordinirana akcija službi bezbednosti, kako samog SSSRa tako i Zapada, ove imamo preduzimljivog gospodina Zamfira i filmofilku sa državne televizije koji su uleteli u prazan prostor VHS piraterije, i sa ili bez dopusta tajnih službi ubacili 3000 VHS naslova u opticaju od 1985. do 1992. godine.

Okosnicu priče čini slučaj Irine Nistor, bitne rumunske filmske radnice koja je posle pada Čaušeskua stekla uticajno mesto na dravnoj televiziji, filmskim festivalima, posle i na HBOu. Na neki način, ona bi se mogla posmatrati kao Dragan Jeličić ili mnogi od naših značajnih filmskih radnika koji su imali prevodilačku karijeru na početku rada i iz vremena VHSa vremenom došli do uticajnih pozicija u branši.

Unutar Irininog slučaja razrađuje se i uvoznik kaseta, gospodin Zamfir. Njihovi doživljaju su dati u solidnim rekonstrukcijama dočim ključni deo materijala po minutaži čine sećanja konzumenata, onih koji su samo gledali, ali i onih koji su organizovali ilegalne VHS bioskope po kućama. I taj segment odiše nostalgijom, ima duhovitosti, i daje pitkost celini iako ne možemo reći da je u celom trajanju supstancijalan. Međutim, vešto realizovan prikaz diskursa o transformativnoj moći filma obično pali, a ovo je takav slučaj.

VHS je čak i u SFRJ toga vremena, nešto malo pre 1985. na koju se fokusira ovaj film kao početak fenomena u Rumuniji, nosio jednu specifičnu atmosferu. Bio sam tada naravno vrlo mali ali sam preko oca kao early adoptera VHSa imao priliku da se upoznam sa tom prvom generacijom VHS mistifikatora, i uprkos tome što kod nas to nije bilo pod represijom bilo koje vrste, imalo je neki urbani underground vibe.

Činjenica da su se naši distributeri formirali u danima VHSa umnogome je oblikovala našu distribuciju i prikazivačku delatnost jer im je trebalo puno vremena da shvate kako nije sve u filmovima koje imaš već da ima nešto i u tome gde ćeš da ih puštaš. Međutim, dok je bilo i jednog i drugog, dakle i bioskopa i tog stava kod distributera, bilo je i Periklovo doba za naše gledalište jer je zaista bio raznovrsniji repertoar nego danas.

U tom smislu, u zemljama Istočne Evrope, VHS je imao zaista transformativni uticaj jer je zapravo u njemu načinjena primarna akumulacija kapitala u filmskom biznisu. Nažalost, stvari poput kratkog dokumentarnog filma ONI ŽIVE Gorana Nikolića nisu ni zagrebali suštinu tog fenomena,.

Stoga, i srpska VHS scena zaslužuje svoju ozbiljnu dokumentarnu razradu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

EL SILENCIO DE OTROS Roberta Bahara i Almudene Carracedo je dokumentarni film u produkciji Pedra Almodovara. Govori o zanimljivoj temi. Naime, 1977. godine u Španiji je donet zakon o amnestiji kojom su amnestirani svi, i simpatizeri Repubolike i Frankisti i subverzivni elementi iz vremena frankističke vlasti. To je bila amnestija svih prema svima i svojevrsni "pakt zaborava". Nekih tridesetak godina kasnije Frankovi protivnici, rođaci žrtava Građanskog rata i represije odlulčju da pokrenu proces za szločin koji ne zastareva i koji može da se procesuira van Španije, a to je su zločini protiv čovečnosti. Praktično, oni su za španski slučaj uradili isto ono što su napravili Španci za Čile, dakle pokrenuli su proces u Argentini protiv ljudi koje štiti španski zakon o amnestiji.

Film je najzanimljiviji kada se bavi tom kompleksnom pravnom borbom koju su pokrenuli aktivisti, pravnici i žrtve. Međutim, onda neumitno ulazi u duge pasaže gde kontekstualizuje priču i objašnjava Frankovu vladavinu, rat i zločine i tu se pretvara u dosta sentimentalnu storiju u kojoj se mešaju babe i žabe, žrtve po raznim osnovama, i zainteresovani sa potpuno različitim motivacijama.

EL SILENCIO DE OTROS je vredan jer ukazuje na zanimljiv slučaj i nudi nešto zanimljivog arhivskog materijala ali na kraju krajeva ipak ne uspeva da se izmakne od opštih mesta u prikazivanju frankizma.

* * 1/2 / * * * *

[Truba]

Zanimljivo...
Ako ne seru mnogo protiv frankove spanjolske
Moglo bi se gledati

[crippled_avenger]

Nije novo ali i dalje najbolje objašnjava...

https://www.wired.com/story/inside-the-mueller-indictment-a-russian-novel-of-intrigue/

[crippled_avenger]

FLESH & BLOOD je druga epizpda u Huluovom serijalu jednoipočasovnih TV filmova koji smeštaju horor priče u vreme praznika. Režirao ga je nekadašnji Cravenov montažer a potom i štićenik Patrick Lussier i reč je o priči koja je pre svega rediteljski tour-de-force. U tom pogledu, Lussier pravi solidan suspenser televizijskog dometa u kome dosta evocira devedesete.

High concept na kom je baziran film je jednostavan - devojka traumatizovana nasilnom smrću majke usled čega je dobila agorafobiju i druge teške probleme shvata da je njen otac zapravo serijski ubica koji je odgovoran za brojne zločine. Između njih kreće igra mačke i miša.

Oca igra Dylan McDermott i odlično se snalazi u ulozi blue collar psihopate koji postepeno shvata da nema potrebe da bilo šta krije od svoje kćeri.

Lussier nije Brian Taylor, tako ni FLESH & BLOOD nikada ne postaje opšti haos kao MOM AND DAD, niti rafinisani suspenser kao neki deugovi ovog tipa, ali ipak posao je urađen pošteno sa nekoliko finih i duhovotih set-pieceova.

Na televiziji koja je domninantno scenaristički medijum, lepo je videti jedno ostvarenje koje je striktno "rediteljski" profilisano.

[crippled_avenger]

THE SISTERS BROTHERS Jacquesa Audiarda je adaptacija romana Patricka DeWitta u kojoj on po prvi put snima film na engleskom. Davnih dana je na pitanje što ne snima filmove na engleskom, što se ne seli u Holivud, Audiard odgovorio da su mnogo zanimljiviji njegovi evropski filmovi jer se dešavaju na lokacijama koje čak i ako su viđene bezbroj puta u američkom filmu po svojoj funkcionalnosti, nikada nisu često prikazivane u evropskom ruhu.

Ne znam da li se zato Audiard opredelio za vestern, kvintesencijalno američki žanr, koji je toliko puta viđen, i čije su priče toliko puta ispričane da više nije novost ni varijacija u kojoj francuski reditelj režira vestern. Štaviše, ako pogledamo koliko je klasika vesterna nastalo u Evropi, sa evropskim rediteljima, postavlja se pitanje čiji je to žanr. Međutim, uvek govori o Americi, ili američkoj viziji Meksika i bez Amerike ga nema, pa samim tim ta formulacija i dalje stoji.

THE SISTERS BROTHERS je u tom smislu odmak od onoga što Audiard inače radi jer tog evropskog imaginarija više nema. Ako bih poredio THE BROTHERS SISTERS najpre se može povezati sa vesternima Braće Coen, pre svega po tome što se odmiče od one jednostavnosti koju ima ikonografija vesterna, pa i njegove formalne pročišćenosti, a opet ne odlazi u domen naturalističke rekonstrukcije, već ostaje negde na pola puta.

Stoga, Audiardov vestern ima junake koji rade manje-više vestern stvari, i u manje-više vestern okolnostima, s tim što je sve dosta raspričanije, a opet nije Tarantino. Ipak, čini se da je raspričanost junaka ostala kao zalog literarnog osnova na koji su se oslonili Jacques Audiard i njegov redovni saradnik Thomas Bidegain.

Ono što je u dramskom pogledu ključna inovacija ovog filma jeste postavka u kojoj se junaci pod uticajem obećanja novca lako prebacuju iz odnosa dominacije, sukoba, spora, talačke situacije u partnerstvo. Dakle, Audiardovi junaci u ovom filmu su puni etičkih priča i oportune prakse, sa novcem koji ruši svbaki oblik hijerarhije ili kodeksa. Od naslovnih junaka koji su ubice, preko detektiva koji je old money i beži od sebe lutajući divljinom, do mladog tragača za zlatom koji ima formulu za njegovo lakše nalaženje, svi junaci su skloni tome da prekrše svoje kodekse bilo da oni potiču iz podzemlja, unutrašnjeg nezadovoljstva ili velikih socijalističkih ideja.

Glumačka podela je top-notch ekipa indie scene koja je crossoverovala u mainstream. Tu su Joaquin Phoenix, John C. Reilly, Jack Gylenhaal i Riz Ahmed. Moram priznati niko tu nije moj favorit, niti mi bilo ko od njih zvuči kao vestern figura na prvi pomen, tako da mi sama podela nije naročito prijala. No, ne može se osporiti da je Audiard uspeo da ih okupi oko ideje i da iz njih izvuče ono što treba.

THE SISTERS BROTHERS je promena stila za Audiarda i ovo nije film koji sam od njega očekivao. Ovog puta se izrazio u varijaciji na žanr koju ne volim, sa podelom koju ne volim i ostao sam pod utiskom da je snimio film moji meni kao gledaocu i poštovaocu od njega nije bio potreban. Međutim, onima koji ovo više vole, sve to ne bi trebalo da smeta jer ovo je film kome se stvarno nema šta mnogo zameriti.

Pa ipak, dok je u odnosu na ono što je art house pristup žanru  Evropi, Audiard manje više preneo te i u Ameriku, vestern j u tom domenu ipak mnogo više "trošen", pa samim tim je bio i bitno više "arthausiziran" ta u odnosu na okolinu deluje manje sveže. Uostalom, ove godine u Veneciji su i Braća Coen imala svoj vestern. U poređenju sa najboljima, Audiard je pokazao da nema čega da se sitidi i da im je uz rame, ali da u ovoj formi nije onako dominantan kao inače.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ANGRY ANGEL Jamieja Travisa je vrlo zanimljiv Freeformov božićni film koji se bitno razlikuje od materijala tog tipa koji oko praznika plasiraju Hallmark ili sada Netflix. Naime, Freeform ostaje na liniji svog milenijalskog koncepta i ANGRY ANGEL je ironičan, duhovit, crnohumorni božićni film po priči Willa Glucka i scenariju izuzetno duhovog pisca Davida Isersona koji mi je privukao pažnju filmom THE SPY WHO DUMPED ME i romanom FIRECRACKER.

Ponešto od romana FIRECRACKER preneo je i u scenario za ANGRY ANGEL a to je tema simpatičnog ali sebičnog glavnog junaka koji mora da shvati šta znači učiniti dobro delo iz potpuno nesebičnih pobuda. U romanu FIRECRACKER čitav roman praktično govori o tome a u ANGRY ANGELu to je jedan od motiva ali zapravo ključni.

Scenario je izuzetno duhovit i maštovit. Ne znam da li je ovaj televizijski film planiran kao backdoor pilot, ako jeste ponudio je zaista čitav niz mogućnosti za dalji razvoj serije. No to sve na stranu, Iserson je dobio inspirisanog saigrača u reditelju Jamie Travisu koji primarno radi na televiziji ali ima indie staž i učinio je zaista sve da ANGRY ANGEL deluje kao televizijski proizvod realizovan u punoj koncentraciji i sa velikom pažnjom.

Otud ANGRY ANGEL spada među retke predstavnike ove potrošne robe koji ima duži rok trajanja i neće vredeti samo za vreme praznika kada je emitovan već i kasnije, u bilo koje vreme.

[crippled_avenger]

Rediteljski debi Jonaha Hilla MID90s atipičan je film za glumačku zvezdu koja se na vrhunci moći lati režije. Naime, reč je o indie filmu, sa indie poetikom skejterskog filma na granici naturalizma i dokumentarnosti koji nema apsolutne nikakve kopče sa onim čime se Jonah Hill bavi ili onim u čemu oskudeva. Dakle, ovo je iskorak Jonaha Hilla u jedan potpuno drugi milje, film dugih kadrova sa decom naturščicima, nostalgičnom rekonstrukcijom jedne epohe i jedne emocije u njoj gde je Jonah suvereno snalazi.

SKATE KITCHEN sa Sundancea je sličan film i meni je bio zanimljiviji jer opisuje žensku skejtersku grupu, a to smo mnogo ređe videli i ima nešto istaknutiji melodramski tok, dočim Hill ostaje tvrd u svom "igračka plačka", epizodičnom, sirovo realizovanom pristupu. Otud čini mi se da će MID90s možda čak biti i cenjeniji kao hardcore ostvarenje od SKATE KITCHENa koji ipak nudi izvesnu fetišizaciju Njujorka, skejterskog miljea, ženskog drugarstva itd.

MID90s je jednostavniji, direktniji, konkretniji ali svakako nije prvi ovakav film kog smo videli. No sve što pokušava da uradi, radi dobro. Jonah Hill je na neočekivan način otvorio novo područje borbe.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Vratio sam se sa projekcije animiranog filma Spider-man: Into the Spider-Verse, kod nas pomalo nezgrapno prevedenog kao Spajdermen: Novi svet, i mislim da neće biti PREVELIKO iznenađenje za čitaoce ako kažem da sam pola firma proveo u suzama. Mislim, naravno, uz andropauzu idu i te nestabilnosti raspoloženja i preterane emotivne reakcije, ali mislim da mogu da se složim sa internetom koji poslednjih nedelju dana razložno (i ekstatično) ponavlja da je Into the Spider-Verse do sada najbolji film koga je Spajdermen imao u bioskopima. I to kažem kao neko ko je voleo čak i Webbove Amazinge!

S obzirom da je ionako momenat silnih godipnjih svođenja računa i perspektiva, dozvolićete mi momenat da zastanem i kažem: KAKVU  je GODINU Spajdermen imao! Tom Holland se potvrdio kao timski igrač i duša Avengersa u filmu sa GOMILOM ikoničkih likova i cementirao ideju Spajdermena kao superheroja koji ne gubi vezu sa bazom ni u momentima najvećih kosmičkih iskušenja. U stripovima, Dan Slott je završio decenijski rad na Amazing Spider-manu na veoma dostojanstven način ali relansirani Amazing koga piše Nick Spencer a crta Ryan Ottley je bolji nego što sam se ikada nadao da će biti. Lažem, naravno, nadao sam se da ćemo dobiti idealan spoj Nicka Spencera koji je onako blistao pre Secret Empire i Ottleyja za koga od prošle decenije znamo da je rođen za ovakve stripove i Amazing je za sada istinski amazing. Chip Zdarsky je takođe nastavio sa odličnim Spectacularom opravdavajući dobijanje sopstvenog serijala. Neki satelitski serijali su se završili - Latourov Spider-Gwen sve odličniji do samog kraja a Jodi Houser je svoj (mislim, ona je napisala više epizoda i od veterana kakvi su Slott i Conway) Renew Your Vows ODVALILA - a neki su započeli - Saladin Ahmed sada piše Milesa Moralesa, Gage i Taylor uskoro započinju svoje serijale. Spajdermen u stripu odavno nije bio u boljem stanju.

Dobili smo i fenomenalnu Insomniacovu igru koja nastavlja da daje kroz vrlo dobre DLC epizode (od kojih sam treću sinoć daunloudovao a onda jutros odneo konzolu na servis jer su mačke OPET polomile HDMI konektor - klasičan Parker Luck) i za koju mnogi vele da je bolja priča od svih dosadašnjih filmova o ovom junaku. Na kraju godine dobili smo Into the Spider-Verse, dugometražnu animaciju koja je istovremeno i ubedljiv umetnički iskaz vezan za Spajdermena na filmu, kao i nemilosrdni korporacijski marketing i proširivanje polja delovanja na sve strane. Ako nije jasno zašto sam bio u suzama: od sreće. Od sreće što vidim ideje koje su stripovi isprobavali, sa kojima su eksperimentisali i na kraju ih, uz dosta proba i grešaka, razvili u punokrvne priče, te ideje iskorišćene da se napravi film koji manifestno, čak prkosno poništava ideju unikatnosti Spajdermena i umesto nje nudi ideju zajednice, povezanosti (umrežavanja), deljenja istih vrednosti bez obzira na distance i prebivanje u - bukvalno - odvojenim stvarnostima.

Sa jedne strane ovo deluje kao zaista izdajnička tangenta u odnosu na Spajdermenove temeljne definišuće karakteristike - usamljenost, izopštenost iz društva, strašna tajna koja se čuva voljnim prebivanjem na margini zajednice, građenjem namerno otuđene persone da bi se zaštitili drugi-koji-ne-znaju itd. - ali Into the Spider-Verse je onaj drugi deo rečenice koji čekamo da čujemo više od pola veka, potvrda da niste sami čak i kada ste usamljeni, da vaše vrednosti nisu vrednosti solipsističkog monoidejiste koji se izgubio u filozofiranju već vrednosti koje dele mnogi samo ih treba inspirisati da u sebi pronađu snagu da ih odbrane.

U stripovima ovo je već temeljito obrađena tema i Dan Slott, ma koliko bio kritikovan (a bio je i kritikovan i hvaljen) za svoj rad na Amazing Spider-manu, je presedane već uspostavio kroz Spider-Verse koji je, naravno, bio mnogo komplikovanija priča od ovoga što imamo u filmu i zasnovana na nekim relativno problematičnim idejama iz vremena J. Michaela Straczynskog, ali je utemeljio ideju o Spajdermenu (Spajdervumen, Spajderpanku, Spajder-hemu itd.) kao toj nekoj moralnoj osi svakog Marvelovog univerzuma i iz ovoga su iznikli i odlični varijeteti poput Spider-Gwen (tangenta. film sam gledao u majici Spider-Gwen i duksu Amazing Spider-man). Naravno, ovde je i Bendisov Ultimate Spider-man sa Milesom Moralesom bio jednako značajno otrzanje utemeljenoj klasici i proširivanje esencijalnih vrednosti koje Spajdermenov mitos nosi tako da obuhvate širi krug zajednica i osoba.

Da ne bude zabune, naravno da je ovo istovremeno i klasično korporacijsko proširivanje brenda, pretvaranje Spajdermena iz lika u klasu likova i ako bismo da budemo cinični, sve možemo da posmatramo samo sa te strane i gunđamo kako sve to nije "pravi" Spajdermen, jelte. Ali opet...

...opet ostaje da je Into the Spider-Verse jedna proslava upravo najsuštinskije spajdermenovštine, lišena cinizma upravo time što prepoznaje da gubici i žrtve koje se vezuju za Spajdermena na kraju dana NISU unikatni, da je kapacitet za prevladavanje traume i pronalaženja u sebi snage da se posle nje ustane, bude bolji i više brine za ljude oko sebe nešto što je ljudima zajedničko i da je neophodna inspiracija i podrška da bi ti ljudi bili ono što zaista mogu da budu. Ja se nadam da je poznato koliko volim originalnog Spajdermena i da ne prestajem da ga čitam poslednjih 40 godina ali kreativna odluka da se njegova tragedija i sazrevanje koju je ono trigerovalo prikaže kao nešto što se ljudima DOGAĐA i da ljudi jedni drugima mogu da pomognu da shvate da njihova trauma nije unikatna a njihova žrtva donosi razliku u svet (univerzum, multiverzum), ovo je važna i korisna kreativna odluka koju ne može da zamagli činjenica da se to ugred koristi da se Spajder-stvari sada ciljano marketiraju i etničkim manjinama i devojčicama i, hm, inteligentnim svinjama...

Neću da prepričavam film jer priča zapravo i nije toliko bitna. Ona u najboljem slučaju služi kao vozilo da se u film doveze nekoliko verzija Spajder-ličnosti koje mogu da jedne u drugima prepoznaju ono za šta se plaše da im samima nedostaje. Imposter syndrome je uvek bila važna odlika Spajdermenove psihologije i Into the Spider-Verse je jedna velika terapija kojom se ovaj sindrom leči i tu su Kingpinov by the numbers plan i how convenient suportivna verzija strine May samo pribor da se terapija odradi. Likovi su mnogo bitniji, pre svega odličnni Miles Morales ali i promašeni Spajdermen iz druge dimenzije. Njihov odnos je za film ključan i svi ostali, uključujući Gwen su uglavnom tu kao prilog, mada, naravno, videti Spider-man Noira, Gwen i Spider-hama na ekranu zajedno, neću lagati, od toga može da se rikne. U svakom slučaju, film je o likovima i ako ste čitali Ultimate Spider-man i Spider-verse, uglavnom ćete znati sve šta se dešava (uključujući Ultimate verziju Prowlera koja je vrlo verna strip-predlošku) ali to neće umanjiti uživanje u njihovom odnosu i hemiji.

Naravno, ako niste baš TOLIKI fan Spajdermena, svakako ćete priču pratiti onako kako pratite sve te savremene animirane filmove, sa predvidivim smenama ritma i tona i komplikovanim astrofizičkim i filozofskim temama komprimovanim u po dve-tri rečenice kako bi se napravilo mesta za poučne poruke, ali Into the Spider-Verse ima nešto što ga vidno izdvaja od ostatka zahuktale animirane produkcije za bioskop:

Grafički dizajn.

Mislim, animacija je odlična ali u 2018. godini animacija je već standardno odlična gde god da pogledate, no grafički dizajn Into the Spider-Verse je ono što je za ovaj film unikatno. Sa jedne strane inspirisan funk i hip-hop kulturom kao što i dolikuje filmu koji ima crnog protagonistu iz Bruklina, film se nimalo slučajno služi grafitima kao jednom od polaznih tačaka za svoj izgled. Naravno, kako su se mnogi autori grafita od sedamdesetih nadalje inspirisali stripovima, ovo je jedan zgodan perpetuum mobile, ali Into the Spider-Verse se ne zaustavlja na ovome. Ovde ima mnogo pop-arta (koji je, ponovo, inspirisan stripovima), klasične stripovske montaže i količinu zdrave psihodelije kakvu samo priželjkujemo da možemo da vidimo u više biopskopskih produkcija. To što je ovo animirani film, naravno, daje više slobode za akcione scene da budu i humorističke i "nerealne", ali način na koji se animatori igraju sa eksplozijama boja i specijalnim efektima je možda najbolji način da se podseti ko je i u kojoj eri kreirao Spajdermena.

Na kraju godine u kojoj su umrla oba orignalna kreatora Spajdermena, Spajdermen je življi i relevantniji nego, čini se, ikada. Ovo pritom nije Spajdermen naših otaca, sačuvan u ćilibaru kao prepotopska muha i zamrznut da se nikada ne promeni, već Spajdermen koji živi, trpi, podiže se i nastavlja. Pa i Spajdermen koji se, hm, razmnožava. Into the Spider-Verse je zalog za budućnost koja je, sudeći po post-credits sceni, obezbeđena barem do 2099. godine. Film koji legitimizuje ideju o "običnim" herojima iz komšiluka i na koji vredi odvesti decu (koja su, uostalom, činila 90% publiek u sali i, neobjašnjivo ali sasvim tačno, ponavljala "Uroš je Spajdermen"), ali i otići kao odrasla osoba koja u sebi ima makar mrvi unteresovanja za superheroje.

Završne napomene: film je gledan u najneoptimalnijim uslovima - 3D sa nasinhronizacijom a opet, to nije mnogo škodilo.

[crippled_avenger]

Mehmete, plakao sam dok sam čitao tvoj prikaz. Naravno, od
sreće...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ubiće nas te emocije...


...ako nas prethodno ne ubije vinjak, naravno

[crippled_avenger]

Da pišem u novinama, tekst o filmu BUMBLEBEE bih naslovio citatom srpskog eurobeat refrena "Kome treba bumbar?"

A odgovor je vrlo jednostavan. Kada je Michael Bay doveo TRANSFORMERS franšizu do zamora i tačke u kojoj kritičari kažu da je dostigao razmere eksperimentalnog filma po tome na koji način je počeo da secka taj multicam haos kojim se bavi, studio je morao da se povuče na rezervni položaj i zapravo snimi anti-Bay film.

U određenom smislu, BUMBLEBEE od samog izbora lika i njegove inkarnacije deluje kao pokušaj da se TRANSFORMERSima vrati "duša", da se probudi ono dete osamdesetih koje ih je sa radošću gledalo (recimo, ja) i da se udari kontra svemu onome zbog čega se Bay smatra nekim ko je komodifikovao tu franšizu do iznemoglosti i iscedio joj svu supstancu.

Bez namere da branim Baya, uostalom, prvi film mi se dopao ali sam posle drugog prestao da gledam ovaj serijal, do kraja BUMBLEBEEja mi uveliko shvatamo da tog filma ne bi bilo da nema temelja postavljenog u prvih pet.

Travis Knight je CEO animacijskog studija Laika i dolazi u ovaj film sa reputacijom sofisticiranog stop-motion maestra, i njegov cilj je da svemu ovome da "mnogo duše", ali na tom putu mi prepoznajemo inherentne elemente franšize kojima duša zapravo na treba i koji neumitno prebacuju gledaočev um na drugi kanal, onaj bez emocija i ozbiljnih misli jer naprosto to je tako.

Od uvodnih scena kada gledamo borbu transformersa na Cybertronu, mi shvatamo da je Knight pogrešio i da je svoj film morao stukturirati drugačije, odnosno da je morao krenuti iz devojčice i njenog oktriča robota pa onda prema svetu robota i njihovim kontaktima. Naprosto, sa ovakvim uvodom, u kakvom se po definiciji Bay bolje snalazi, nama treba vremena da se adaptiramo na devojčicu, i tada usledi najbolji deo filma a to je njen odnos sa robotom, i onda naravno neumitni obračun sa robotima koji tada ipak može da se nasloni na neku vrstu emotivne investicije.

U ovom filmu Bumblebee je opet VW Buba a ne Ford Camaro i to deluje kao neka vrsta podlog podmetanja Bayu, u smislu povratka omiljenog lika automobilskim korenima koji ga povezuju sa Disneyevim Herbiejem itd. Međutim, omiljeni lik je ovde dobio i drugu vrstu protagonizma pokazujući sav onaj šarm koji deli sa samim automobilom u koji se pretvara, pristupačnost, manju brzinu i gabarit od drugih modela koji su bitno ekskluzivniji i mnogo manje next door od ostalih, a što je i ključ Bumblebeejeve istrajne popularnosti.

Naravno, Knight u oživljavanju, u animaciji neživog najbolje funkcioniše i odnos između devojčica i robota je najbolji deo filma, i kroz njega se bolje prelamaju generic transformerski sukobi koji su datost u ovoj vrsti filma.

Hailee Steinfeld je očekivano odlična u glavnoj ulozi i ona predstavlja emotivni stub filma. Tim pre bi ideja da se krenulo iz njene priče ka robotima imala više rezona nego kretanje "iz robota" kakvo je bilo kod Baya. Da su se za tu strukturu opredelili autori, film bi bio efektniji, pa čak i da su se za to opredelili kasnije, u montaži.

Elem, Knight pravi ljubavno pismo osamdesetim i to u današnjem filmu nije ništa novo, kao što znamo, uostalom, imali smo ove godine READY PLAYER ONE. Knightova nostalgija je vrlo jaka u ovom filmu i na granici je da bude napadna ali srećom nije.

Spielberg je producent TRANSFORMERSa i u ovom filmu se ide na najjači pokušaj rekonstrukcije njegovog Amblina a to je priča sa porodicom u krizi u centru i SF zapletom koji tu porodicu dovodi u iskušenje i iznova ujedinjuje. To je stari recept ali Knight ne uspeva da ge sprovede ubedljivo. Porodični konflikt ostaje dosta generic i ovo na kraju krajeva ostaje ipak šou Hailee Steinfeld bez mnogo pomoći ostalih likova iz porodice, kako formalno tako i suštinski. Dakle, porodična postavka idejno jeste Amblin ali ne dobacuje do njega u svojoj realizaciji.

Teen simpatije između glavne junakinje i njenog komšije su bitno efektniji melodramski odnos i naravno uspeo odnos sa robotom.

Uvodne akcione situacije su urađene dosta depersonalizovano, i u principu akcija se ispostavlja kao nešto gde Knight nije velemajstor sa ličnim pečatom, ali kako se razvijaju likovi, tako te scene imaju neki ulog i postaju bolje.

Kad je reč o mirnim scenama, Knight je isto skroman u uvodu, nudi niz scena koje su mogle biti brže, življe, što je više likova u sceni sve je slabiji, najbolji je jedan na jedan. To su neke očekivane stvari za reditelja koji dolazi iz sveta animacije, i čiji je prvi film upravo minimalistički rad sa po dva-tri lika u direktnoj drami.

Isto tako neke fizičke lokacije, na scenografskom nivou prosto ne deluju ubedljivo kao i neki character beatovi u ekspoziciji koji prosto previše deluju "ugrađeno" i "namešteno".

Međutim, sve to su sitnice spram činjenica da BUMBLEBEE generalno funkcioniše kao jedan mali Transformers film u kom se ne biju vojske već pojedinci, gde su ljudi podjednako važni ili čak važniji od robota. Međutim, kako rekoh ne početku, u osnovi sve je to i dalje Bay, i u tehničkom pogledu, BUMBLEBEE se nadovezuje na njega, dakle, možda bi i on snimio ovakav film sa nije pred sobom imao potpuno drugačiji zadatak.

Otud, BUMBLEBEE me je podsetio na THOR RAGNAROK Taike Waititija gde je velikim menjanjem predznaka zapravo napravljen najbolji film u serijalu a nekako je zanemareno da su time autori ranijih naslova prilično diskriminisani jer su se nosili sa bitno težim i nerešivim zadatkom.

Knightov BUMBLEBEE nije onoliko dobar koliko autori misle da jeste, i definitvno nije lekcija Bayu ni na jednom nivou, ali ovo je solidan film koji ima svoje mesto i unutar serijala ali i izvan njega jer ipak jeste standalone što izuzetno cenim.

Kada se svim ovim primedbama, doda činjenica da omladinski franchise film deluje bitno drugačije posle gledanja SPIDER-VERSEa, onda treba još dodatno pogledati BUMBLEBEEju kroz prste.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Huluova serija INTO THE DARK nam je dala mogućnost da vidimo novi jednoipočaovni rad Nacha Vigalonda i POOKA je na sve to još punokrvni horor. Dakle, sve je to razlog da već sada ovaj projekat smatramo nečim vrednim pažnje i uspešnim.

U svom novom dugometražnom radu, Vigalondo nažalost odstupa od ekscentričnosti u samom postupku, u kadriranju i polazi putem onog kriptičnog, mističnog, nedorečenog horora koji iz svoje iracionalnosti crpi stravu i koji je baš na televiziji recimo zastupljen u seriji CHANNEL ZERO.

Ovog puta, praznik koji se razrađuje je Božić, često obrađivani praznik u ovom žanru a zaplet govori o neuspešnom glumcu koji dobija posao da radi kao maskota fabrike igračaka koje deluju dosta čudno i reklo bi se ukleto.

Ovaj posao pretvara se naravno u izlet u stravu i onostrano.

Da je ovo Vigalondov film, i da je namenjen bioskopu, ne bih bio zadovoljan jer na kraju krajeva nije dovoljno supstancijalan rad niti ima neki vizuelni pečat po kom je on ipak poznat. Na sve to glumačka podela je dosta bleda i ne pobuđuje gledaoca na identifikaciju sa likovima.

Međutim, u televizijskim okvirima, rekao bih da Vigalondo isporučuje više nego uspešan rad na liniji najzanimljivije horor serije trenutno, i da ga dobro smešta u jednoipočasovnu formu.

Uprkos tome što u okolnostima konvencionalnog kadriranja i bez izrazito harizmatične podele nema šta mnogo da doprinese, pokazuje zrelost i da ekscentričnost njegovih ranijih filmova nije služila za pokrivanje fundamentalne neveštine.

[crippled_avenger]

U sklopu pripreme za BUMBLEBEE pogledao sam KUBO AND THE TWO STRINGS Travisa Knighta, njegov prvi rediteljski rad koji je uradio u okviru svog studija Laika. Reč je o još jednoj Laika produkciji koja je impresivna samim tim što je reč o stop motion animaciji i uopšte po tom elementu da gledamo mahom stop motion tehniku naravno ojačanu svim drugim tehničkim pomagalima.

Međutim, njihove produkcije pored tehničke impresivnosti dolaze i sa dozom pretenzije, i rekao bih da ni KUBO to nije izbegao. Ovo je hero's journey smešten u imaginarij feudalnog Japana o dečaku koji mora da se suoči sa velikom porodičnom traumom.

Srećom, film je dinamičan, likovi su zanimljivi i dizajn je zanimljiv zbog samog miljea tako da onda tu "ozbiljnost" Laikinog rukopisa uspeva da prevaziđe, i da izvesnu mehaničnost scenarija koja prati mustre i na opštem strukturalnom nivou kao i unutar scena, i KUBO na kraju postaje respektabilna animirana avantura.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U sklopu pripreme za BUMBLEBEE pogledao sam KUBO AND THE TWO STRINGS Travisa Knighta, njegov prvi rediteljski rad koji je uradio u okviru svog studija Laika. Reč je o još jednoj Laika produkciji koja je impresivna samim tim što je reč o stop motion animaciji i uopšte po tom elementu da gledamo mahom stop motion tehniku naravno ojačanu svim drugim tehničkim pomagalima.

Međutim, njihove produkcije pored tehničke impresivnosti dolaze i sa dozom pretenzije, i rekao bih da ni KUBO to nije izbegao. Ovo je hero's journey smešten u imaginarij feudalnog Japana o dečaku koji mora da se suoči sa velikom porodičnom traumom.

Srećom, film je dinamičan, likovi su zanimljivi i dizajn je zanimljiv zbog samog miljea tako da onda tu "ozbiljnost" Laikinog rukopisa uspeva da prevaziđe, i da izvesnu mehaničnost scenarija koja prati mustre i na opštem strukturalnom nivou kao i unutar scena, i KUBO na kraju postaje respektabilna animirana avantura.

* * * / * * * *

[lilit]

akvamenu ni imax nije pomogao. majko, sačuvaj i sakloni. ajd da DC utopimo u marvel, manje bi bolelo.

[crippled_avenger]

akvamenu ni imax nije pomogao. majko, sačuvaj i sakloni. ajd da DC utopimo u marvel, manje bi bolelo.

Nisam još stigao da gledam a nešto mi ni ne privlači...

[crippled_avenger]

SAD HILL UNEARTHED Guillerma de Oliveira je dokumentarni film o lokaciji snimanja čuvene scene obračuna na groblju iz Leoneovog filma THE GOOD THE BAD AND THE UGLY. Kroz prikazivanje slučaja grupe lokalnih entuzijasta koji su uzeli da restauriraju lokaciju i povrate je u stanje iz vremena snimanja filma, uporedo sa dokumentovanjem samog toka snimanja u Španiji, de Oliveira pravi film o jednoj fusnoti iz Leoneove karijere koja nudi znatno širu sliku i o njemu kao reditelju i o nesagledivom značaju klasika koje je snimio.

Značaj Leoneovog opusa je dočaran najpre kroz neverovatan entuzijazam koji su ljudi širom sveta pokazali za rekonstrukciju ove lokacije pa sve do istoričara i teoretičara koji se bave njegovim opusom. Guillermo de Oliveira je crowdfundovao ovaj dokumentarac ali je došao do svih relevantnih sagovornika kao što su Clint Eastwood, Ennio Morricone, preživeli saradnici sa filma, lokalci iz tog vremena, kao i uticajni fanovi poput Joe Dantea i Jamesa Hetfielda. Glavni protagnonisti su naravno španski entuzijasti sa svojim projektom kao malom pričom koja priča veću priču.

Sigurno se u pogledu dramaturgije mogunapraviti određene zamerke ovom filmu, neke stvari su se mogle preciznije poslagati, ali ova tema je neodoljiva, sagovornici su kompetentni, i obezbeđen je neophodan materijal, stoga otpor ovom filmu je uzaludan.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

EL PACTO Davida Victorija je relativno neinventivan španski suspenser, negde na ničijoj zemlji između trilera i horora. Priča orati očajnu majku koja pravi pakt sa dijaboličnim guruom kako bi spasila život kćeri koja je pala u dijabetsku komu. Da bi održavala kćer u životu, majka mora da ubija ljude, i to je isprva ne ide od ruke ali sudbina kreće da joj "namešta" okolnosti za takve stvari.

Victorijev film ne uspeva da narativno pa čak i na nivou maštovitosti pruži išta novo u ovakvom zapletu. Tako je dijabolični guru baš onakav kakav očekujemo da će biti, na lokaciji na kakvoj bi se takav lik mogao naći itd. Međutim, glumci u glavnim ulogama su solidni, i Victori nas dosta jednostavno i efikasno vodi kroz svoju rutinsku i neinventivnu priču.

Sa glumcima kakve je okupio, postoji potencijal da se razvije jača drama među junacima i da se situacije psihološki dublje razrade, i to je Victori u izvesnoj meri pokušao ali bez značajnijih rezultata. Otud u pojeidnim deonicama, EL PACTO zaliči na nešto "ozbiljnije", na nešto što bi povuklo na Polanskog ili tako neku meditaciju o iznuđenom zločinu i moralnim izborima, ali nikada zapravo ne polazi tim putem.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

AQUAMAN Jamesa Wana je dvoipočasovni film koji nije uspeo da me istinski zainteresuje, mada što o njemu više razmišljam shvatam da nemam šta puno da mu zamerim. Ovo je origin film koji vrlo vešto spaja osnovni konflikt sa originom, odnosno origin čini konfliktom prvog filma o junaku i to je vrlo dobro sprovedeno. Sigurno da ljubitelji stripa mogu imazi problema sa ovom samoanskom inkarnacijom Aquamana, i teškoće da prihvate ovu prenabildovanu verziju, ali u pogledu načina na koji je su ispunjeni osnovni ciljevi filma, nemamo šta da zamerimo ovom filmu.

Štaviše, AQUAMAN je deo DCEU koji je potpuno standalone film i u tom pogledu se vraća onome što je do sada i bilo najbolje u Warnerovom pristuupu stvarima a to je da nema te MCU metaserijalnosti gde film uđe u pola avanture i ogromnim delom referiše na ono što je viđeno. AQUAMAN može da se gleda bez velikog predznanja i da ostane jedini film iz DCEU koji ćete pogledati. To su sve velike vrline.

Ono što je po meni jedan od problema jeste u osnovi ispravna odluka da se u AQUAMAN krene iz kratkog origin introa o majci i ocu, i da se onda pođe u sadašnjost kad je Aquaman već superheroj, pa da se onda njegovo lično susretanje sa Atlantiđanima baci u flešbekove. Time film uspeva da izbegne klopku origin filma gde ide masa scena čiji ishod znamo, ali definitivno nema onu fascinaciju novootkrivenim moćima koju bi Arthur kao dečak trebalo da ima. Prisećanja su plasirana funkcionalno i efektno, okidaju se situacijama u kojima junak mora da se seti nekog događaja ili lekcije iz prošlosti, ali definitivno ne proizvode onu emociju koju bi prikazdetinjstva iz full blown origina mogao da ima.

S druge strane, od prvih minuta Aquamana mi dobijamo Aquamana i to mi je u osnovi prijalo.

Podvodne scene sa Atlantiđanima i tim raznim narodima su zanimljive, vizuelno je to sve šareno i dizajnerski bogato, ali isto tako fizika dešavanja pod vodom je suštinski zanemarena. Naravno, Aquamanova kosa se vijori u vodi kao da on roni, ali manje-više kretanje je dato kao da junaci imaju sposobnost letenja kroz vazduh. Očekivao bih nešto više inventivnosti u samoj fizici kretanja kroz vodu, naročito u fazi kada prelazak iz "elementa" u "element" igra tako važnu ulogu.

Borilačke scene s druge strane imaju zanimljivu fiziku, posle svakog jačeg udarca ili pada, kamera se zatrese, i miks zvuka doprinosti tome da se svaki udarac oseti. Akcione scene su u principu dosta dobre, i što su "organskije", kao recimo potera na Siciliji, to su zanimljivije. Humora takođe ima dosta, ovo je svakako "laganiji" film u DCEU kanonu iako mu po izgledu i ozbiljnosti relizacije sigurno pripada.

Šta je onda razlog moje nemogućnosti da se zainteresujem za film? Delom proizilazi iz kraha JUSTICE LEAGUE koji je upravo pokazao sve slabosti tih shared universe filmova jer se i uspeh i neuspeh prenose na sledeće pa delimično i prethodne filmove, i iskreno nisam imao visok entuzuijazam za ovaj film. Drugi razlog je Jason Momoa koji nema tu harizmu leading mana iako tehnički ima sve karakteristike i radi sve što treba. Međutim, ne mogu reći ni da me je u ranijim DCEU filmovima pa i ovde do kraja ubedio da može da iznese ovakav spektakl. To sve ne znači da on nije uradio dobar posao, ali u ovkaovj vrsti filma potrebnija je ipak još sjajnija zvezda.

U neku ruku, AQUAMAN je imao slične izazove kao THOR i BLACK PANTHER i oba izazova je uspešno savladao, doduše uz iskustvo koje im je pružio know how samog MCU.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

WHITE RABBIT Daryla Weina je priča o losanđeleskoj performerki korejskog porekla i njenom snalaženju po gradu. Ovo je mumblecoe u svojoj dosta radikalnoj formi i uz najbolju volju nisam uspeo da se snađem u ovom ostvarenju..

[Meho Krljic]

Možda Kriplu bude zanimljivo a možda i još nekome, skript za Into the Spider-Verse je okačen na internet uz blagoslov studija:


http://origin-flash.sonypictures.com/ist/awards_screenplays/SV_screenplay.pdf

[crippled_avenger]

Savršeno. Sad ću da uživam!

[crippled_avenger]

THE MAGIC SNOWFLAKE Luca Vinciguerre je kanadsko-francuski animirani film, nastavak njegovog uspešnog filma o dečaka koji pomaže Deda Mrazu. U nastavku, dečak dobija priliku da postane Deda Mraz pošto ovaj odlazi u penziju. Međutim, u jednom trenutku dečak oboli od potrebe da prebrzo odraste i time ugrožava prazničnu sezonu.

Gledao sam englesku nahsinhronizaciju ovog filma pa otud nisam siguran da li se na bilo koji način razlikuje od originalne verzije koja se zove L'APPRENTI PERE NOEL ET LE FLOCON MAGIQUE. Elem, ovaj film je koštao milion kanadskih dolara a samo u Francuskoj je doneo preko pet miliona dolara. Dakle, to je deo franšize koja funkcioniše.

Vinciguerrin film ima starinski, diznijevski film animacije sa likovima stripovski-karikaturalnog izgleda i pokretom/fizikom koji evociraju uspomenu na stare Disnez produkcije.

Ono što je međutim meni bilo teškoća jeste sama naracija. Film je vrlo konfuzan, naročito za standarde animacije. Nisam siguran koliko maloj deci je namenjen ali izuzev ako im je dovoljno da gledaju u šarene slike, od praćenja priče se neće nauživati.

Na sve to, film je zapravo vrlo složen u pogledu priče i uvodi čitav niz vrlo složenih ikonokoklastičnih razmišljanja o Deda Mrazu.

Vinciguerrin film ima taj retro šmek koji mu daje specifičnu vizuelnost i izdvaja ga od 3D animacije koja je prelavila low key produkciju za decu, ali taj problem vođenja priče pokazuje da holivudski studiji nimalo ne znače kada nagažuju brojne gurue za naraciju kako bi ispolirali svoje predloške.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

SEGUNDO ORIGEN je ekranizacija romana Manuela de Pedrola na čijem scenariju je radio i pokojni Bigas Luna. Mimo toga, film ne dolazi sa nekom naročitom reputacijom. Međutim, na malom ekranu, film koji potpisuju Sergi Lara i Carles Porta vrlo solidno funkcioniše, na liniji naslova kao što su bili I AM LEGEND i slični postapokaliptični radovi.

Lara i Porta uspevaju da sa vrlo skromnim budžetom izgrade slika sveta na kome su jedna devojka i dečak ostali sami na svetu. Oni donose nekoliko CG prizora srušene Barselone, među lokacijama je i Camp Nou, ali prilično uverljivo smeštaju priču van grada gde takve intervencije nisu neophodne.

Vremenom dečak sazreva i on i devojka dobijaju dete. Kada su dostigli harmoniju i mir, pojavljuje se treći čovek i stvar vrlo brzo postaje malevolentna.

SEGUNDO ORIGEN je po svojim kapacitetima i idejama B-film, koji ima par kinky zahvata u kojima se da prepoznati Bigas Luna. Međutim, svoh B-karakter nosi sa ponosom, i u svoje konvencije sprovodi sa punim ubeđenjem i vrlo efikasno.

Rachel Hurd-Wood i Andres Batista solidno funkcionišu u glavnim ulogama i uspevaju da iznesu film, i bez konflikta koji donosi "treći čovek" u njihov odnos.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Tradicionalna godišnja lista.

http://starikadar.blogspot.com/2018/12/stari-top-10-2018.html

[crippled_avenger]

LIMUNOVO DRVO Branka Radakovića je talking heads dokumentarac o grupi Limunovo drvo. Urađen je u lo-fi maniru, i praktično više u sebi nosi elemente underground filma, mada nema nikakvu stilsku eksperimentalnost. Međutim, ono što nudi jeste dosta relevantan prikaz slućaja grupe Limunovo drvo iz koje će izrasti kasnija novotalasovska scena i bendovi poput Šarla akrobate, EKVa, Električnog orgazma i Idola. Na neki način, ovaj bend se može smatrati rasadnikom talenata koji će kasnije oblikovati značajna dostignuća naše scene. Međutim, pesme koje su sačuvane i koje se mogu čuti u ovom filmu deluju dosta neobično jer se iz njih ne može naslutiti mnogo toga što će ti ljudi kasnije raditi.

Otud, osim činjenice da se u Limnunovo drvetu prepleo životni i kreativni put čuvenih muzičara, u njemu nema nekih očiglednih anticipacija njihovog daljeg rada. Osim pesme OKO MOJE GLAVE koju je Milan napisao u Limunovom drvetu a kasnije je potpuno prearanžirao za Šarla i dao joj kultni status, nema mnogo kopči.

Samim tim, iz ovoga se može zaključiti da je uticaj opštih okolnosti na lokalnoj i svetskoj sceni uticao na te ljude, i da su sami bili svesni da je Limunovo drvo pregazilo vreme čak i pre snimanja prvog vinila.

No, eto, kad su ubrzo posle toga uhvatili priključak sa pankom, novim valom itd. postali su trendseteri koji dan-danas na neki način diktiraju tokove na našoj sceni.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

PAHA POLIISI je dokumetarni film o neobičnom slučaju nekadašnjeg šefa helsinškog policijskog odeljenja za borbu protiv narkotika koji je decenijama zaloupotrebljavao svoj položaj i zapravo sam rukovodio narko biznisom i drugim vidovima kriminala u Helsinkiju, razvijajući veze u Holandiji i Estoniji.

Između ostalog, Jari Aarnio je imao specijalnost da falsifikuje naloge a povremeno i hapsi nedužne ljude ukoliko nisu bili raspoloženi da sa njim sarađuju.

Film je sačinjen od razgovora sa njegovim žrtvama i doušnicima, sa ponešto rekonstukcija događaja i dramayizacija sudskih spisa.

Nažalost, reditelj Pekka Lehto pokušava da ubaci ovu priču u manir ovih savremenih dokumentaraca gde se sagovornici snimaju kako nešto rade i to pošto-poto. I to u ovom filmu najviše i smeta jer ti detalji ne pomažu.

Priča Jarija Aarnioa u principu nije takva da crossoveruje mimo interesovanja za true crime priče, ali svakako da je zanimljiv uvod za upoznavanje finskog podzemlja.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Još jedan godišnji recap

https://www.danas.rs/kultura/dogadjaji-koji-su-obelezili-2018-kultura/