The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Gabriela Cowperthwaite snimila je zanimljiv SF triler I.S.S. za koji zapravo kažemo da je SF utoliko jer se dešava u svemiru, mada u njemu nema nekih naročitih novuma niti je tehnika kojom se junaci služe nepostojeća, leti se Soyuzima i boravi na međunarodnoj svemirskoj stanici.

Pa ipak priča je smeštena u blisku budućnost, da ne kažem bukvalno sutra, i govori o američko-ruskoj posadi svemirske stanice koja ulazi u neke probleme u orbiti baš kada na Zemlji izbije nuklearni rat između dve sile.

Obe posade dobijaju naređenje sa Zemlje da preuzmu kontrolu nad stanicom i kreću da razvijaju razne dobitne kombinacije.

Prvi čin je besprekoran i prva polovina filma je vrlo tenzična i dobro postavljena. Kada se krene u razrešenje, druga polovina naprosto ne uspeva da parira uvodu i samoj premisi. Ne kažem da je bilo lako to postići jer ima tih priča koje sjajno kreću pa je teško održati tonus, ali svejedno niko se ovde nije obrukao.

Glumačka ekipa je izvanredna, Ruse igraju Costa Ronin, Maša Maškova i Pilou Asbaek a Amerikance Ariana DeBose, Chris Messina i John Gallagher Jr. Znači to su sve dobre face koje imaju jak personality ali umeju i karakterno da odigraju ako zatreba.

Ovo nije skup filma ali Gabriela Cowperthwaite bira da simulira bestežinsko stanje i život na svemirskoj stanici i to prilično uspelo izgleda. Ovo nije GRAVITY niti pokušava da bude, niti je ona Cuaron, ali film nema čega da se stidi.

U ranija vremena su ovakvi filmovi umeli da iznenade u bioskopima, ipak slutim da će ga većina gledati u kućnim uslovima.

* * * / * *.* *

[crippled_avenger]

Bill Pohlad je posle filma LOVE & MERCY snimio još jedan rokenrol biopic, ovog puta o ljudima koji su isto braća iz benda, sa različitim doprinosima istoriji muzike, ali sa tom razlikom da je ove protagoniste uspeh razorio na jedan drugi način.

Dok je LOVE & MERCY MERCY bio priča o čoveku koji razvija psihičke poremećaje ne samo dok je na vrhuncu svetske rokenrol slave, već dok je u fazi do ostavlja neizbrisih trag u istoriji popularne kulture, novi Pohladov film DREAMIN' WILD govori o ljudima koji su uprkos barbarogenijalnom delu ostali ne samo bez uspeha već potpuno obeležni neuspehom.

Međutim, Donnie i Joe Emerson ne bi bili ni prvi ni poslednji koji nisu uspeli u svetu rokenrola, da im se nije  desio sugarmanovski momenat - njihov samizdat LP je otkriven tridesetak godina po izlasku, prepoznat kao remek-delo, reizdat, neke pesme su obrađene i oni su dobili novu priliku da rekapituliraju svoj životni put pun melanholije.

Donnie je bio the talented one, kao multiinstrumentalista je snimio ceo album DREAMIN' WILD u kućnom studiju koji je otac sagradio za njih na imanju. Joe je svirao bubnjeve i doprinosio je pre svega svojim prisustvom i nesavršenim muziciranjem. Donnie je potom krenuo da se bavi muzikom, i na tom putu je otac morao da raskrčmi ogroman deo imanja ali uspeh je izostao, i zakasnelo otkrivanje albuma ga zatiče kao radnog muzičara koji vodi mali studio pred bankrotstvom, a Joea kao drvoseču u očevom poslu.

Pohladov film ima u sebi jednu vrlo specifičnu emociju. Naime, ovo je rokenrol biopic u kom naizgled nema drame. Svi junaci sve vreme rade prave stvari, a i kad pogreše to nisu neki melodramski obrti velike snage, međutim u emotivnom pogledu sve je vrlo dinamično u ovom filmu.

Casey Affleck u glavnoj ulozi i Pohlad uspevaju da izgrade jednu veoma specifičnu mešavinu umetničke sujete i duboke krivice kod Dona Emersona koji je imao punu podršku iz kuće i nije uspeo, i sada meditira ne samo o tome da mu je život prošao u neuspehu nego da je sa sobom povukao i sve ostale.

Uprkos tome što braća Emerson mogu biti percipirana kao slučaj ljudi kojima je zakasnelo priznanje pružilo možda i više od pune satisfkakcije prepoznavanja na vreme jer su dobili potvrdu da im je delo odolelo zubu vremena, iza tog hepienda krije se moćna slika dijaboličnosti pop muzike i ambicija koje se vrtlože oko nje.

Iako formalno konvencionalniji i po zahvatu skromniji od LOVE & MERCY, Pohladov film nosi čudnu kontemplativnost i osećajnost.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Catherine Breillat se i dalje bavi filmom, ako to još nekoga zanima i sada je inspirisana skandinavskim filmom DRONNINGEN snimila erotsku melodramu u "zabranjenoj vezi" maćehe i pastorka, sa svom psihološkom produbljenošću nečega što bismo mogli sresti na PornHubu i lošom navikom francuskog filma da se pre scene seksa mora pretrpeti dosta dijaloga.

Catherine Breillat je "sazrela" kao rediteljka tako da više nema eksplicitnog seksa, tako da u principu nagrada koja sledi posle dijaloga nije adekvatna uloženom naporu, i nije ni blizu onoga kad je radila sa Roccom Siffredijem. Ko se tome nadao, ovde je zalutao na jednu mlaku francusku melodramu za koju je neobično da se uopšte našla u selekciji Kana jer su joj dometi više popodnevni na FESTu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Posle izuzetno uspelog drugog filma Маиор kojim je privukao pažnju na sebe, stekao internacionalnu slavu, pa čak i dobio holivudski rimejk u izuzetno uspeloj seriji Seven Seconds koju je ni manje ni više producirao njegov holivudski blizanac Gavin O'CConnor, Jurij Bikov se našao u autorskoj krizi i snimio je nekoliko manje ili više uspešnih pokušaja da ponovi ono što mu je tada uspelo - kritiku erozije društva u formi pojednostavljene žanrovske priče.

Novi Bikovljev film Хозяин imao je premijeru na festivalu u Ženevi i ne znam da li je prikazan u Rusiji i pod kojim uslovima. Ovde on pravi kambek tako što opet radi "jedno te isto" samo ipak malo drugačije.

Ovog puta on kroz "malu priču" direktno gradi "veliku priču" o jezgru savremene ruske traume, odnosno o Putinu. U tom smislu, ovde nema onih nijansi korupcionog rasula kakve imamo u njegovom najboljem filmu, film je realističan ali sa pričom koja se kreće isključivo onako kako odgovara reditelju, i sa simbolikom kao primarnim ciljem.

Na nivou inicijalnog zapleta priča je vrlo slična Маиору. Automehaničar, porodični čovek iz srednje klase spasava iz zapaljenog prevrnutog terenca jedinog putnika. Niko drugi ne želi da mu priđe sem njega koji se ne boji ni vatre ni eksplozije, i ubrzo potom ispostavlja se da je to lokalni moćnik iz FSBa, čovek koji u njihovom kraju može sve da reši i da radi šta hoće, što isprva donosi ovom čoveku napredak u poslu i kvalitetu života, ali pre svega osećaj moći jer mu iza leđa stoji najjači siledžija u kraju, Država. Međutm, prijateljski odnos postaje hladan jer naš junak shvata kako njegov moćni prijatelj u stvari nije baš dobar tip, i ne pruža mu dovoljno odanosti i pažnje i za to sledi kazna da izgubi sve.

Ovo je otprilike putanja Putinove vladavine, od ranih dana kada je Rusima znatno unaprednio život, digao ih klasu iznad onoga gde su bili, povratio im osećaj značaja u međunarodnim odnosima a pre svega pred samima sobom i onda postepenog trošenja tog inicijalnog elana naroda prema njemu ali i njegovih sve strožih aktivnosti prema narodu.

Bikov ne pravi naturalistički film ali vrlo ubedljivo pokazuje kako je živeti u zajednici koju je jedan čovek privatizovao i u kojoj je on bog i batina i kontrološe bukvalno sve aspekte života, a zauzvrat traži da mu čovek preda svoje dostojanstvo.

Simbolika je jasna i aktuelna ali nije nametljiva i Bikov vrlo postepeno bez prevelike agresije prikazuje uspon i pad ruskog građanina koje je aspolutna moć jednog čoveka pomogla da se donekle popne i da onda odatle padne.

Veoma je zanimljiv motiv narodnih protesta protiv građevinskih i zagađivačkih projekata koje na radnom mestu suzbija upravo FSB, pokazujući kako se rešava "manjak ljubavi" i na grupnom nivou.

Bikov se trudi da rešava stvari kroz svoje prepoznatljive kadar sekvence, mada bez one sirovosti koju je imao Маиор. Kako je naše gledalčko upoznavanje sa Bikovim krenulo sa FESTa, ovo je zaista izvanredna prilika da se tamo i nastavi ovde godine.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

LAND OF BAD Williama Eubanka je uspeo da uđe u prvih deset na američkoj listi najgledanijih filmova u bioskopima iako je reč o poprilično kanonskom VOD radu. Verovatno je to bila neka ugovorna obaveza da film izađe u bioskope, ali na kraju se neka publika ipak pojavila.

Ako imamo u vidu da su mnogi filmovi u tom aranžmanu kuće Highland sa njihovom distributerskom službom Avenue izašli, recimo i neki odlični kao MUZZLE, a da nisu ostavili neki trag, LAND OF BAD je svakako prošao bolje nego što zaslužuje.

William Eubank od početka radi neki zanimljiv niskobudžetni SF. Njegov studio film UNDERWATER po scenariju Briana Duffielda bio je zanimljiv ali ipak nedovoljno dobar, i to je bio studio picture kog je dočekao Covid. Uprkos Netflix bumpu tog filma kom je striming doneo novu dozu uspeha, Eubankov sledeći film LAND OF BAD je klasičan DTV.

I ovo je rehash naslova kao što je BAT21 gde vojnik na zemlji i kolega u vazduhu (odnosno operater drona u ovom slučaju) koordiniraju akciju od koje vojniku zavisi glava na vremenima.

U stodesetak minuta trajanja nažalost LAND OF BAD nema dovoljno materijala i ovu paralelnu radnju ne uspeva da pretvori u neki svoj adut, već više u izvor naivnosti. Operatera igra Russell Crow i uvek je zanimljivo videti ovu palu zvezdu i mitchumovskoj fazi, vojnika igra jedan od manje uspešne braće Hemswortj. Sastojci za kvalitetan B-ugođaj su tu, međutim Eubank nam pruža svoj najkonvencionalniji i daleko najmanje zanimljiv film do sada. LAND OF BAD ne liči na delo nekoga ko je tako žarko hteo da razbija konvencije u UNDERWATERu, a klišea ima toliko da bi bilo bolje da se ne hvali time kako je ceo scenario prepravio u saradnji sa pravim dron operaterima.

LAND OF BAD ima u sebi nešto linearnog, konvencionalnog ugođaja vojnog akcijaša sporadično, ali za dobar film potrebno je mnogo više.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Christian Sesma stasava u jednog od najplodnijih DTV reditelja. U svojim filmovima uspeva da skupi solidne glumačke ekipe i da ih pored DTV vedeta papri i solidnim karakternim glumcima.

Posle vrlo pristojnog SECTION 8 u kontekstu žanra i produkcije, LIGHTS OUT je delovao kao da će biti zakucavanje.

Frank Grillo igra traumatizovanog ratnog veterana uvučenog u svet underground borbi gde ga uvodi hustler kog igra Mykelti Williamson. Kada na kraju uđu u lanac koji drži lik Dermota Mulroneya, i velike pare se nađu u igru, krene opšti kolaps jer u viši gas ulazi zaplet sa nekim dugom hustlerovog zeta.

U svakom slučaju, Sesma je mogao da napravi jedan dosta jasan i čist akcijaš ali je onda počeo da luta i pabirči elemente zapleta, i kada se na to doda akcija koja nije superiorn iako jeste korektna, šteta je što je kadrovski i hardverski imao sve što mu treba ali je zalutao na nivou vođenja priče.

Tako su i neke elementi ostali neiskorišćeni. Recimo, MMA borac "Cowboy" Cerrone je mogao imati zanimljiviju rolu, dočim Grillo odavno nema neophodnu svežinu jer se troši u masi projekata.

No, Sesma nastavlja da radi. Mi i dalje gledamo.

* 1/2 / * * * *

[Truman]

Fenomenološki su mi zanimljivi reditelji koji konstantno snimaju filmove čije prosečne ocene i od publike i od kritike budu jako niske, ali iz nekog razloga oni opstaju, valjda zato što imaju publiku koja takve filmove guta kao hamburgere pa ih posle oceni trojkom na IMDB-u. Svojevremeno sam stotine sati utrošio gledajući nižerazredne američke i italijanske (erotske) trilere iz devedesetih. Neki od tih reditelja postanu kultni, recimo Joe d'Amato, a neki se lepo i opare. Ono što me zanima je ekonomija te industrije, kao i krajnji dometi takvih reditelja. Da li su svesno izabrali da rade takve stvari, a mogu i bolje, ili naprosto i nisu za bolje.

[crippled_avenger]

Jonathan Glazer je reditelj kog izuzetno poštujem i uprkos tome što ne volim svaki njegov film, znam da če svaki put snimiti nešto zanimljivo.

Činjenica da je njegov novi film THE ZONE OF INTEREST istovremeno jedan od najcenjenijih naslova prošle godine koji se ne dovodi u pitanje i njegovo prvo ostvarenje koje niko ne dovodi u pitanje, i nešto najslabije što je u životu snimio verovatno svedoči o mom snobizmu.

Ali, zbilja, THE ZONE OF INTEREST je ona vrsta filma koja je najproblematičnija - dubiozno izabrana prepoznatljiva poetika u rukama autora koji je suštinski ne razume. Šta to znači?

Pa u rukama nekog drugog autora koji se bavi ovom vrstom filma, koji je zaista "oseća", THE ZONE OF INTEREST je mogao biti "organska" vrsta art house foliranja. Kod Glazera, naprosto deluje veoma lažno i folirantski.

Dakle, ovo bi verovatno i ovako i onako bilo sranje, ali je kod njega to još nekako dodatno artificijelno i opterećeno njegovom potrebom da se iskaže kao umetnik koju je preneo u sliku.

Pošto se oko ovog filma potežu neki dosta jaki epiteti, otprilike da je dao neku sliku Holokausta i nešto - to mora da se razveje u korenu. Ovo je u suštini već viđena tema - cinična istina o tome da su porodice rukovodilaca logora smrti vodile normalne živote u blizini logora. I o tome su već snimani i filmovi, a napisani su tomovi.

Glazer ovde uzima Amisov roman i konkretizuje ga u priču o Rudolfu Hoesu, komandantu Aušvica koji je bio uspešan menadžer smrti, karijerista, živeo sa porodicom pored logora i porodica je jelte bila zauzeta svojim porodičnim potrebama i događajima. I sad mi kao treba da shvatimo "banalnost zla", industriju smrti, ubijanje u radnom vremenu, život koji se nastavlja, a to sve znamo.

Glazer pritom ne pravi film o porodičnim problemima te porodice, jer ovo je film bez emocije, u njemu nema problema. On želi da bude hladan, da nam spolja ilustruje banalnost njihovog postojanja. Ali, ipak ne beleži banalnost. On ipak beleži situacije koje prečesto imaju veze sa Holokaustom. Lakonski vođene razgovore o načinima ubijanja ljudi, kritikovanje SSovaca što čupaju ljiljane kad idu u grad, porodične aranžmane ko će gde da spava, to sve malo presečeno pričama o otetoj jevrejskoj imovini. Dakle, nije baš da život ovih van logora nema veze sa zločinom. Nije baš ni da ga oni vide kao nešto svakidašnje, ali da, čvrsto su na toj strani. A možda i nisu jer se tim likovima zapravo ne bavimo. Kao, gledamo ih iz daljine. I shvatamo da su eto prozaični a toliko su zlo naneli.

Više od pola veka od misli koje je o tome zapisala Arendt.

Sad, ovo je lako moglo da ode uz AUSCHWITZ Uwe Bolla, ali ne - postalo je remek-delo prošlogodišnjeg filma. I to je sad ta neka entropija gde je Glazeru sudbina dala bolje karte nego inače. I to je takođe u redu ako on bude u stanju da shvati kako ovo ipak nije za njega.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SIDONIE AU JAPON režirala je Elise Girard i to je jedan onako mali vehicle za Isabelle Huppert u kom ona igra književnicu koja u Japanu, "Zemlji duhova", tokom promocije novog romana, uspe da "izoštri" komunikaciju sa duhom svog pokojnog muža, razreši traumu njegove prerane smrti i smuva se sa svojim izdavačem.

Film je vrlo sveden. Zanimljivo je što se dešava u Japanu. Isabelle Huppert ima 70 godina i otprilike od one žene je ostala uglavnom samo glava, ali vitalna je, pa čak ne izbegava da ima i scenu seksa u kojoj je gola, iako moram reći vrlo estetizovanu.

E sad, ta priča koju sam opisao izvedena je na jedan dosta nezanimljiv način, i scenaristički, pre svega dijaloški, i mizanscenski i generalno rediteljski, tako da ovo ostaje jedan paradigmatičan popodnevni termin na FESTu za ljubitelje ljubitelje

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ONCE WITHIN A TIME režirali su Godfrey Reggio i Jon Kane.

Ako neko želi da na FESTu vidi nešto što će retko sresti na velikom ekranu, onda svakako treba da se okrene ovom naslovu.

Steven Soderbergh je podržao nastanak ove, u suštini, animirane celine, čiju zvučnu sliču čine šumovi i muzika, a sliku jedan nadrealistički, u estetskom pogledu muzejski jezik u priči o smaku sveta, koju sam ja doduše pročitao u priloženom kraatkom sadržaju pre nego u onome što sam video na ekranu. Otud, iako za ovu nešto manje nego jednočasovnu celinu ne mogu da kažem da mi je išta konkretno pružila, jeste mi evocirala uspomenu na estetiku muzičkog video klipa formulisanog pod uticajem muzejske avangarde, nadrealizma i nemačkog filmskog ekspresionizma.

Uprkos tome što estetski postulati ovde muzejski, i što je odnos forme i sadržaja u jakom smeru kiča, jednim delom jer je sadržaj nekako promakao, samo iskustvo je nesporno zanimljivo i nadahnuto izvedeno.

[crippled_avenger]

THE SHADOWLESS TOWER Lu Zhanga je zanimljiva savremena kineska melodrama o životu pekinških mladih profesionalaca, uključenih u neke komotne zapadne profesije. Glavni junak je samohrani otac koji upoznaje novu ljubav ali i produbljuje odnos sa svojim ocem.

Film je zanimljiv po tome što kad se završe logotipi i animacije kineskih komunističkih filmskih preduzeća apsolutno ne kreće ništa što smo navikli da gledamo posle takvih natpisa već jedan skroz "običan" urbani film smešten u Pekingu, priča o likovima i njihovim doživljajima bez ičega mimo toga.

Film će biti prikazan na FESTu mada je u nekom neprijatnom sticaju okolnosti postao dostupan i.na HBO Maxu što govori o tome da nije svež kao produkt ali jeste svež kao iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Na početku filma USTA PUNA ZEMLJE, poslednjeg rediteljskog ostvarenja Puriše Đorđevića, autor se obraća publici i najavljuje da iako je star želi da pokuša snimanje jednog "mladićkog filma".

Puriša Đorđević je umro tokom realizacije ovog filma, i sada me njegova rečenica tera da i ja napišem jedan "mladićki" komentar svojstven mladom filmskom kritičaru koji još uvek nije počeo da shvata režiju kao krovnu delatnost u kojoj ne samo da se autorstvo ostvaruje kroz rediteljevu kontrolu rada svih sektora, umetnika i radnika, već i kroz režiranje okolnosti. Odnosno, da reditelj ne mora zaista "režirati" svoj film da bismo ga smatrali rediteljem u punom smislu.

Teško je poverovati da je Puriša Đorđević zbilja režirao ovaj film barem u smislu pune kontrole nad izrazom a sasvim sigurno ga nije montirao jer je u toj fazi umro. To je vidljivo iz same realizacije filma koja je, paradoksalno, zrelija i bitno drugačija od onih filmova koje je snimao kad je bio živ i u punoj meri angažovan.

Gotovo perverzno zvuči utisak da sam posle ovog filma postao zainteresovaniji za to šta bi Puriša nadalje mogao snimiti, pa čak i da revalorizujem njegov opus, nego tokom gledanja njegovih najpoznatijih remek-dela.

Film je konceptualno dosta jasan, ne može se reći da je radikalan, u savremenim uslovima, viđali smo i radikalnije sprovedene filmove od ovog, baš kod nekih starijih reditelja kao što je recimo Skolimowski, i to nije jedina stvar oko koje se nameću neke paralele izmđeu USTA PUNIH ZEMLJE i njegovog ESSENTIAL KILLING.

Oba filma govore o poteri za pojedincem, i postavljeni su praktično bez dijaloga. Kod Skolimowskog potera je pitanje opstanka, ispitivanje civilizacijske nulte tačke na kojoj se neko mogao noći dok je kod Puriše reč o ekranizaciji romana Branimira Šćepanovića i jedna egzistencijalistička priča.

Šćepanovićev roman nije baš podesan za ekranizaciju, a ovaj film je opet ipak jedan poluproizvod koji traje jedva malo više od sat vremena efektivno, pitanje je da li je i snimljeno sve što je planirano, a pošto je reč o Apollonu, svakako je to jedna neozbiljna niskobudžetna produkcija.

U tom smislu najmanje bih sad ovde pravio neka poređenja i tumačenja Šćepanovića i Puriše, daleko je ovo od njegove definitivne ekranizacije, ne samo zbog Goluže nego i zbog mogućnosti ovog autora da se postavi prema njegovom romanu.

Međutim, ovde imamo to egzistencijalističko, pomalo oniričko bekstvo glavnog junaka od jedne sile koju čine eksponenti politički represivnog režima ali i palanke i njenog primitivizma i zatvorenosti. Za razliku od drugih Đorđevićevih filmova koji su želeli da se istovremeno bave istorijom, ideologijom, ljudskom dušom i da usput budu parodija, a bez ikakvog pokrića za ovako kompleksan zahvat, ovo je jedan sveden film, za Đorđevićeve standarde izuzetno jednodimenzionalan, i zato možda ponajbolji.

Tehnička realizacija pokazuje da je ovde ipak prisutan neki vizuelni koncept kog kod Puriše inače nikad nije nešto previše bilo. Nije ovo vizuelno senzacionalan film. Lokacije su mahom vezane za šumu i deluje kao neki prvi šiprag na koji su naišli, nije sad neka monumentalna lokacija. Ipak, scene u vozu i oko njega recimo spadaju među ozbiljnije izvedene u Apollonovoj produkciji.

Tomić je pre nekoliko godina nešto slično samo superiornije radio u filmu JOSEF, sa sve Tompsonovom muzikom. Puriša ovde nema Tompsona ali producirao je Željko Mitrović, takođe kontroverzni muzičar, a u sve je prste umešao i Ljubiša Ristić kome je ovo povratak filmu posle četrdesetak godina.

USTA PUNA ZEMLJE su možda u najavi delovala kao neki film pušten iz samilosti ali zapravo ovo je trijumfalna završnica što se mene tiče, i čini da Puriša Đorđević koji je delovao kao da je skroz pao umetnik ne s padom komunizma već sa školovanjem prvih generacija reditelja, na kraju završio karijeru kao potpisnik jednog umnogome nekompletnog ali kompetentnog dela.

[crippled_avenger]

Один маленький ночной секрет snimila je Natalija Menjšaninova kao jednu priču o seksualnom zlostavljanju u porodici datu u jednoj novogodišnjoj noći kada najstarija pastorka nasilnika odlazi na žurku sa drugaricama i njihovim muškim gostima i predloži jednome od njih da joj za ljubav ubije očuha, a zauzvrat dobije samo podsmeh i odbacivanje.

Izuzev jedne scene u kojoj je jako efektno kinematografski iskazan proces disocijacije kod osobe koja preživljava seksualno zlostavljanje, sve ostalo je izvedeno solidno ali rutinski i nažalost bajato.

Natalija Menjšaninova je izabrala već dobrano potrošenu temu i nije joj ponudila ništa novo sem jednog sjajnog vizuelnog rešenja, ali to je nažalost nedovoljno.

Naravno, kome ova tema nije potrošena, mada je jako teško naći nekoga ko nije gledao filmove o ovome, može u tome nači nešto više za sebe.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Prvi punokrvni triler Johna Stalberga počinje jednom tenzičnom situacijom kidnapovanja i onda se vraća u vreme nedelju dana ranije. Time postavlja ton za nešto što zapravo ovaj film nije, ili tek delimično jeste.

Naime, otmica i pucnjava se u njemu dese ali tek kao klimaks jedne zapravo kriminalističke melodrame o mladom revizoru sa Wall Streeta kog po kazni šalju u rodnu varoš gde on postepeno otkriva da je lokalna podružnica njegove banke umešana u pranje novca ruske mafije.

Stalberg nas postupno i atmosferično sa dosta low key tenzije uvodi u tu priču i nasilna katarza je trebalo da tu, poput zapravo nekog evropskog filma, okonča tu priču, međutim posle onakvog uvoda realno stvara se očekivanje da ćemo svakih 15 minuta imati neki obračun.

Beau Knapp je izvanredan u glavnoj ulozi dok Kurt Russell kao njegov otac ima ulogu koja je po kapacitetima u nekoj geezer teaser ravni. Međutim, ovaj film nije geezer teaser iako ga jesu pustili Grindstone i Lionsgate, pa stoga izgleda da je onaj početak sa otmicom koji svemu postavlja lažni tonalitet zapravo ustupak DTV potrebama distributera mnogo pre nego optimalno otvaranje za ovu konkretnu priču.

Nije samo problem u tome što ovaj film ne donosi scene obračuna u nekom rasporedu već i u samoj dinamici njegovog sveta, ovo je film u kom svaka smrt začudi zajednicu, nije akcijaš gde ljudi padaju kao snoplje. Samim tim je bez tog otvaranja trenutak kad ljudi krenu da "umiru" mogao biti još efektniji.

Štaviše, film je čak možda mogao da bude još svedeniji u smislu žanrovskog looka kog se Stalberg sve vreme drži, nudeći nešto što se meni u principu dopalo, a to je izgled jedne moderne američke varošice koja živi u 21. veku i nije više neka poluvestern vukojebina iz nekog filma Billy Bob Thorntona.

Film je vrlo pedantno urađen ali je u trilerskom triptihu Johna Stalberga najslabiji, po ugođaju * * 1/2 ali ako uzmemo sve u obzir, zaslužuje * * * kao zaokružen rezultat uslova i rezultata.

[crippled_avenger]

Edoardo De Angelis snimio je film COMANDANTE o slučaju čiji je deo bio i italijanski heroj Danilo Stiepovich, naše gore list, rodom iz Trsta, po kome se zove jedna ulica u Rimu.

COMANDANTE je nažalost jedan od retkih primera lošeg filma o podmorničarima. Smešten je u rane dane Drugog svetskog rata i 1940. godinu kada je komandant Salvatore Todaro spasao posadu jednog belgijskog broda uz veliki rizik po svoje ratnike.

Naravno, ovo nije italijanski DAS BOOT iako je mogao da bude. Priča o ovoj akciji, koliko god bila negde sentimentalna i namenjena aktuelnom trenutku gde Italija kuburi sa migrantima brodolomnicima i sve je u stvari metafora o tome, mogla je biti i uzbudljiva jer ipak prikazuje posadu koja prima ogroman broj belgijskih brodolomnika na podmornicu, dakle u skučene prostore gde je moguća pobuna i svaka vrsta haosa.

Međutim, De Angelis je istinski nesposoban da isprati zahteve ove priče. Ogroman deo nje, u uvodu troši na neki bizarni prikaz Todarovog političko-erotskog kreda dok se uopšte ne zaplovi. A onda kada krene plovidba, ovo sa početka naravno nikakve veze nema s onim što će biti.

De Angelis zatim želi da pokaže kako su Italijani u svakoj situaciji ipak Italijani u najboljem smislu te reči pa onda imamo kuvara koji jelte sprema razne delicije a onda ume i da zapeva.

U tehničkom smislu, film je toliko očigledno lažiran upotrebom specijalnih efekata da čak dobija neku patinu arhaičnosti, maltene kao da je korišćen neki stari in-camera efekat. U tom pogledu je film istovremeno i jedino zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Prvi CODE 8, nastao iz crowdfundovanog kratkog filma, doneo je jednu zanimljivu, ne previše originalnu ali lepo izvedenu varijaciju na superherojski žanr.

U populaciji četiri posto ima nadljudske moći različitih vrsta. Ti ljudi su mahom marginalizovani i pod velikom policijskom kontrolom i represijom. U prvom delu jedan od njih se upliće sa bandom pljačkaša.

U drugom delu, brat kog igra Stephen Amell drži ozbiljan narko kartel koji prodaje "običnim" ljudima narkotik napravljen od likvora onih koji imaju supermoći. Radi u saradnji sa policijom i svi su vrlo zadovoljni.

Njegov brat kog igra Robbie Amell, izlazi iz zatvora gde je odležao zbog brata i primio krivicu na sebe. Rezigniran je i želi da bude sam. Ali onda, posle neuspele krađe mita od policije, on počinje da štiti sestru člana bande koji je pokušao taj riskantni rip-off.

Jeff Chan je snimio film koji može da se gleda kao standalone i za to zaslužuje pohvale. Isto tako, kao i u prvom filmu, ovo je zaokružena celina ali može iz svega da se izrodi još pokoji film.

Dakle, ovo je jedan zdrav odnos prema superhero filmmakingu. U ono vreme pisao sam da je CODE 8 najbolji X-MEN film te sezone. Za ovaj mogu reći isto iako sada nemamo neki novi X-MEN u neposrednoj blizini, ali jeste negde na vidiku.

Film je sigurno režiran, priča je precizno vođena, a ponovo Braća Amell, iako primarno televizijski ljudi nude vrlo solidne filmske uloge u onom nekom rangu harizme koji je recimo krasio Paula Walkera.

CODE 8 je u nastavku veoma sličan prvom. I to je - kao i u pogledu svih onih elemenata koje je inače preuzeo iz popularne kulture - zapravo veliki kompliment.

Oba su dostupna na Netflixu i CODE 8 iako nije previše glamurozan i svakako nije skup, jeste jedan dosta dobar primer "organski" izgrađene filmske franšize potekle sa striming servisa.

U nastavku sam uživao, rekao bih koliko i u originalu, s tim što je ono bila premijera a ovo je repriza.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Rodrigo Moreno snimio je film LOS DELINCUENTES kao zanimljiv džarmušovski pokušaj parafraziranja i refokusiranja kriminalističke komedije, sa idejom da prosto preispita konvencije forme tako što će da ih izneveri.

Priča je jednostavna i dala bi jedan solidan neo noir da je konvencionalno rađena. Međutim, razvučena na tri sata, sa dugim praćenjem junaka u scenama koje bi inače bile u elipsi, sa minimizovanjem onoga što bi tipično bilo suspense a građenjem tenzije oko nečega što bi inače bila "mirna" scena, ona rezultira filmom koji je zanimljiviji za razgovor nego za gledanje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Sadrac Gonzalez-Perellon je posle filma BLACK HOLLOW CAGE bio reditelj za kog sam mislio na kog treba obratiti pažnju jer je taj film izgledao dobro, bio intrigantan i u krajnjoj liniji najveći problem mu je bio to što nema dovoljno priče za svoje trajanje.

ASOMBROSA ELISA je prilika da vidimo šta je bilo sa Sadracom i moram reći da je reč o užasnom filmu koji  nema ništa od onoga što je učinilo BLACK HOLLOW CAGE nekim showcaseom koji obećava, a nema ni ništa drugo, osim par bizarnih scena koje samo podsećaju na to koliko je sve ostalo ovde nepodnošljivo.

[crippled_avenger]

Sad već po tradiciji Srbi suočeni sa istorijskim brodolomom rade najgluplju zamislivu stvar - ekranizuju roman Vuka Draškovića.

Dok je u vreme ekranizacije romana NOŽ Vuk Drašković bio značajan političar, omiljeni Miloševićev opozicionar skrojen da ga nikad ne pobedi, te čelnik ozbiljne privrednokriminalne družine na čelu Grada Beograda, i dok su u to vreme sećanja na činjenicu da je on i književnik bila živa, danas je on jedna estradizovana figura penzionisanog političara koji još uvek egzistira na samoj margini vladajuće koalicije, a sa propašću problematike na kojoj je parazitirao pao je i kao umetnik.

Nota bene, Vuk Drašković izdaje romane za Lagunu, oni se promovišu kao potencijalni bestseleri i kada svoju rent-a-kritičarku Ljiljanu Šop ubaci u NINov žiri čak pretenduje i na tu nagradu, i uz sve to imao je i jednu televizijsku ekranizaciju relativno nedavno, reč je o Šotrinom fijasku snimljenom za SBB.

Dakle, Vuk Drašković nekako uspeva da egzistira na marginama kulturne politike možda i više nego one parlamentarne, ali to ne čini izbor da ga se ekranizuje manje ekstravagantnim.

NOŽ je bio jedan od poslednjih blokbastera Miloševićevog vremena i zaista grozan film što se videlo već tada. U međuvremenu je delimično zaživeo kao kemp mada nedovoljno.

Miroslav Lekić, reditelj NOŽA se vraća sa ekranizacijom Draškovićevog "nastavka" NOŽA, premda nisam dovoljno verziran u vukoverzum da bih shvatio kako je ovo nastavak, no bilo kako bilo ako je NOŽ bio u uvertira u bombardovanje, RUSKI KONZUL je predviđen za dane nemačko-francuskog plana.

Nije mi cilj da politizujem sagledavanje filma ali pošto Draškovićeva proza ima smisao pre svega kao merch koji prati njegovu političku franšizu, onda se prosto taj element mora uključiti u sagledavanje.

Ako imamo sve to u vidu, RUSKI KONZUL je bitno uspeliji film od NOŽA. Oba naslova spadaju u estetiku tog postkomunističkog filma koji su nastajali posle raspada SFRJ u državama gde su nacionalisti dolazili na vlast.

Iako Drašković nije bio vladar Srbije na nacionalnom nivou jeste u Beogradu tako da se može reći da je i NOŽ prototip tog HDZ-VMRO filma koji se istovremeno bavi akutnim nacionalnim problemom a to garnira prošlošću u kojoj su komunisti mučili narod i sve te aktuelne probleme pogoršali.

Vuk Drašković koji je pisao ova dela u periodima jakog nacionalističkog nadahnuća u njima naravno nastupa srpsko hegemonistički - u NOŽU je poenta filma da je sukob uzaludan jer su i stvari svi ionako Srbi a u RUSKOM KONZULU Srbi paternalistički znaju šta je najbolje za druge, često bolje nego za sebe.

RUSKI KONZUL obrađuje period od 1973. do 1983. Na čudan način izbegava da se dotakne bitnih punktova kao što su Ustav iz 1974. koji je "srpsko pitanje učinio palestinskim" kao i velike demonstracije 1981. ali ukupno uzev uspeva da stvori neki utisak istorijske dinamike, iako dosta površan.

Film čine dva filma.

Prvih recimo sat i nešto, to je maltene metafizički krimić o susretu beogradskog psihijatra poslatog po kazni u Prizren sa psihijatrijskim bolesnikom koji umišlja da je ruski carski konzul ali na jedan način koji je toliko ubedljiv da zaliči kako tu možda postoji neki vid reinkarnacije ili posednuća.

Simbolika psihijatra je veoma prisutna u delu Vuka Draškovića, recimo ceo roman DOKTOR ARON je bazirao na svom prijateljstvu sa legendarnim Veskom Savićem, ali ovde u glavnom liku nema Veska ni u tragovima. Psihijatar ovde ima taj simbolički okvir iz staljinizma gde se lekar za duševne bolesti kreće unutar sistema gde se politički stav proglašava za psihički poremećaj. U ovom slučaju je obrnuto, čovek sa psihičkim problemima se tretira kao ideolog i politički ekstremista od strane društva, a lekar pokušava da ga vrati u okvir medicine. Metafora je jasna, u SSSR su komunisti proglašavali ideološke protivnike za ludake a u SFRJ su ludake smatrali za ideološke protivnike.

Sad to je malo sofisticiranije kad ja pričam nego kako je u filmu kojim dominiraju narodna pamet i Draškovićeve sentence, ali to sve ima šmek nekog staromodnog antikomunističkog filma iz dana raspada SFRJ.

E onda sledi politički proces gde psihijatar završava u zatvoru i onda kreće drugi film o  njegovoj robijaškoj epopeji gde konačno ima priliku da u stanju represivnog ekspres-lonca raspravi sve sa Albancima, u smislu toga ko nas zavadi, ko šta misli itd. Taj deo je svedeniji i na nekom nivou i zanimljiviji iako nije naročito maštovit i sadržajan.

Međutim, sa trajanjem od dva i po sata film zahteva gledaoca koji ima strpljenja da isprati u suštini dva filma koja uprkos "teškoj temi" i "važnim porukama" ipak nemaju šta toliko da kažu u takvom obimu.

Estetika tog HDZ-VMRO-SPO filma apdejtovana je za današnje vreme. Film recimo izgleda kao TOMA i bitno je moderniji od NEDELJE.

Draškovićeve gluposti su mahom date duševno bolesnom junaku da ih izgovara i generalno je Drašković kao nedostatak celog teksta dosta vešto minimizovan. Lekić se trudi da se drži žanra i uprkos tome što RUSKI KONZUL nikada ne ubaci u brzinu kao krimić u potpunosti, on to u suštini jeste, jedan zapravo blag narodni krimić o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj, koji se od tipičnog žanrovskog rada razlikuje tako što se bavi i zločinom i suđenjem i izdržavanjem kazne.

Film donosi retku glavnu ulogu Nebojše Dugalića na filmu i ovo mu je do sada daleko najbolja uloga ovog obima na velikom ekranu. Dugalić uspeva da iznese film uprkos prevarenom očekivanju da će ovo biti Lauševićev šou.

Imajući sve u vidu, RUSKI KONZUL deluje skrojeno za blokbaster ali ostaje pitanje koliko narod i dalje zanima da čuje već ispričan vic i koga više zanima još jedno sumiranje komunističkog mismenadžmenta kosovskog problema kao i drugih društvenih pitanja. Odgovor ne znam, daće ga publika ali ako se po NOŽU dan poznaje, publika koja je to volela sada može proći mnogo bolje.

Reći za RUSKOG KONZULA da je demode je pleonazam a zapravo i nije tačno jer je arhaični stil izvedbe sada kod nas glavna moda kad je reč o gledanosti. U tom post-MONTEVIDEO talasu, možda je RUSKI KONZUL i najmodernije postavljen u nekim aspektima, ali to je u širim okvirima i dalje bajato. Isto tako, uprkos tome što priču čine tri krupna segmenta sa različitim zahtevima, ostaje prilično žanrovski "jasan".

Film koji je tematski, a i po epohi blizak i uporediv je TRAG DIVLJAČI i u komparaciji ova dva filma se najbolje može prepoznati taj trenutni jaz između "autorskog" i "komercijalnog" kod nas. Naročito u pogledu trajanja gde se usled "marvelizacije" od "blokbastera" očekuje da traje dugo i opravda cenu karte.

Siguran sam da poznavaoci romana mogu reći više o samom biću ove adaptacije. Ipak, verujem da su gledaoci filma sigurno bolje prošli od čitalaca romana.

* * / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ja u životu nemam dovoljno vremena da bih i pomislio da ovo gledam ali sam se nadao da će isprovocirati jedan Crippleov osvrt vredan čitanja, prepričavanja i pamćenja. I nisam se razočarao 

[crippled_avenger]

Julien Leclercq snimio je film SENTINELLE koji je onako stripped down vengeance film kakav bih potpisao da želim da gledam, ali kada sam ga dobio nešto mi fali. Naime, film kreće scenama rata u kojima upoznajemo glavnu junakinju u toku jedne francuske vojne operacije. Iz raskošnog dekora borbe u Siriji, dolazimo u Francusku gde junakinja postaje vojnik u sastavu stalne straže za borbu protiv terorizma. A onda njenu sestru siluje ruski tajkun i ona kreće u osvetu.

Sve je kako treba, ali nekako svi ovi elementi nisu dobro povezani. Činjenica da je junakinja vojno pripremljena za borbu nam je naravno neophodna za ovu premisu, ali njeno stražarenje u unformi pod punom ratnom opremom na ulicama ne doprinosi mnogo priči. Isto tako relativno spektakularno otvaranje u ratu stoji u opoziciju kasnijem mininalizmu u pogledu broja karaktera i dešavanja.

I to je šteta jer je SENTINELLE film koji je pokazao snagu da može da bude dosledan u toj ideji svedenog filma osvete, da ne pravi digresije i ne dodaje suvišne ukrase. Međutim, onda tako nekim stvarima odvrati pažnju od osnove i stvara lažno očekivanje koje je nepotrebno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Matthew Vaughn je KINGSMANom umnogome pružio ono što je nedostajalo Bondu u Craigovoj eri i podsetio na to kako bi agent 007 mogao da izgleda. U određenom smislu, neku drugu dimenziju toga dao je i u svom superherojskom masterpisu FIRST CLASS i generalno je zaista posvetio špijunskom filmu, crossoverujući iz stripa proteklih deset godina svoje karijere.

Sve do Vaughnove produkcije ROCKETMAN Dextera Fletchera sa kojim je prethodno već uspešno uoblićio i EDDIE THE EAGLE, kuća Marv je zaista bila praktično nepogrešiva. Otkrivala je nove talente poput Tarona Egertona i gajila ih, nalazila kvalitet u Millarovim stripovima i izvlačila vrhunske istinite priče, ali onda od trećeg KINGSMANa pa potom sa TETRISom kreće pad.

ARGYLLE je bio Appleova produkcija od 200ak miliona dolara koju je Universal pustio u bioskope u sporoj sezoni i film je imao tu satisfakciju da bude prvi na box officeu kada niko nije išao da gleda filmove, ali je to bio promašaj kolosalnih razmera ako gledamo koliko je novca "vraćeno sa blagajni".

Naravno, Apple pravi filmove za sebe, ne za bioskop, ali ARGYLLE je ona vrsta promašaja koja bi dovodila do smena u studiju i pitanje je da li je svojom zaradom pokrio trošak distribucije.

Nažalost, razlozi za to leže u samom filmu koji nije uspeo. Ono što mu se ne može osporiti jeste da Vaughn ovde zaista čini sve da napravi nešto "posebno". Ovo je sve sem nekog rutinskog strimerskog naslova koji ponavlja već poznate obrasce iz bioskopske produkcije. Naprotiv. ovde je Vaughn želeo da napravi jedan meta-špijunski akcijaš ali Jason Fuchs kao scenarista nije uspeo da smisli dovoljno inteligentan predložak.

Postoji roman Elly Conway ARGYLLE koji je u suštini merch koji prati film, jedan straight špijunac napisan pod pseudonimom koji je "kao" običan roman o tom junaku. A film je metafikcija u kojoj je glavna junakinja književnica koja piše o Argylleu i onda biva uvučena u špijunski zaplet i suočava se sa time da možda njene fikcije nisu izmišljene već su sećanja na nešto itd.

Dakle, ovde imamo spisateljicu bondovskog romana koja se nađe u bourneovskoj situaciji, sve to izvodi reditelj u kingsmaničnom maniru, ali ono što nedostaje jeste ubeđenje i inteligentna rešenja.

Ceo metafikcijski deo je prosto mehanički. Nema suštinskog nekog prepoznavanja nijansi. Ovo je film o špijunskim romanima i špijunaži koji tom svetu prilazi na jedan generic način, bez onog dubinskog poznavanja žanra koje je Vaughn pokazivao u ranijim pokušajima, naročito FIRST CLASSu i prvom KINGSMANu. Ovo je mogao biti film i o spisateljici romantičnih romana, i kuvara, potpuno je svejedno.

Kad se na to doda da je ono što gledamo kao fikciju u njenom romanu namerno prenaglašeno i naivno, i prazno, kao recimo u uvodu, i da je nedovoljno duhovito, a traje skoro deset minuta, onda otprilike naslućujemo problem filma.

Naime, i sam film je nekako čudno "šupalj", trom, nedovoljno se razlikuje u onome što je treš fikcija i realnost, kako priča odmiče ti "polovi" se približavaju sa tom razlikom što Vaughn u završnici ulazi u stilski ubedljiviju realizaciju slične vrste persiflaže.

Međutim, kad Vaughn počne da pravi nešto što liči na njega, i to ne samo da je too little too late već bi se moglo reći da je bajato i naprosto već viđeno u KINGSMANu samo je tad bilo sveže i neuporedivo bolje.

Film traje neumerenih 140 minuta bez ikakvog razloga izuzev što eto blokbasteri danas toliko traju. Taj obim filma u spoju sa utiskom da Vaughn prosto nema više šta da nam kaže na ovu temu, čini da ARGYLLE deluje još promašenije.

Bryce Dallas Howard je promašaj u glavnoj ulozi spisateljice jer naprosto ne uspeva da se izbori sa materijalom. Njena junakinja nikada istinski ne doživi transformaciju uprkos transformacijama koje doživljava kroz razne melodramske preokrete. Ne kažem da problem možda nije i u scenariju ali Bryce naprosto nije uspela da iz ovoga izvuče lik koji bih rado gledao toliko dugo.

Sam Rockwell iako karakterni glumac može da izvuče personality acting kad treba i on iako je jednodimenzionalan lik, barem je simpatičan za praćenje. Ostali u suštini nisu vredni pomena, naročito Sam Jackson i Bryan Cranston koji su dobili najmanje maštovite likove i ambijente za igru.

Vaughn je u filmu ARGYLLE hteo da se ponovi a opet malo i da uči druge kako se pravi film. To čini ovaj promašaj još gorčim. Ali, opet s druge strane, ovo je 140 minuta Vaughnovog filma od 200ak miliona. Dakle, tu uvek ima šta da se vidi.

Osećaj promašenosti svakako proističe iz toga što izgleda kao da je Vaughn ovde želeo da apsolvira bondovski film, da ga toliko prevaziđe da mora biti meta, da bi na kraju ostao iznova prepakujući best of momente iz KINGSMANa.

ARGYLLE je skupa škola i za Apple i za Vaughna. Nadajmo se da će dati dobre đake.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

VIDEOTEKA Luke Bursaća je među najočekivanijim srpskim filmovima u 2024. godini što se mene tiče.

Kada sam ga pogledao mogu reći da sam dobio dosta onoga što sam hteo ali ne i ono što sam želeo.

Luka Bursać je reditelj svetskog formata zarobljen u delima lokalnog dometa, za čiji je izgled i rezultat on sam kriv. Dakle, osnovna borba u Bursaćevom daljem opusu, ticaće se upravo toga kako da usaglasi svoje znanje i potencijal sa onim što će biti iskod na ekranu.

Kada bih pisao kritiku filma VIDEOTEKA, naslovio bih je sa DOBAR. LOŠ. INTERESANTAN.

Ovaj film je DOBAR u svojoj fizionomiji. Bursać je u saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem snimio film koji odlično izgleda, i uprkos izvesnim dugovima sad već bajatim uzorima kao što su Refn i Noe, deluje moderno, aktuelno, estetizovano ali i propulzivno. Ništa nije snimljeno slučajno, nijedan kadar nije tretiran kao nevažan. Ovo je film koji prosto u pogledu vizuelnog izraza dobro izgleda i funkcioniše kako treba što ipak nije tako česta stvar kod nas. Nesumnjivo je da se za direktore fotografije može reći da su autorski izraz koji je najviše napredovao u našem filmu, pa ipak i u tim okvirima Lazar Bogdanović pokazuje da je među prvima u tom domenu.

Bursać je siguran u pogledu pripovedanja kad je reč o tome kako će vizuelno postaviti stvari i izvesti ih, ne samo u kadriranju i osvetljenju, već i u mizanscenu i u izboru lokacija. VIDEOTEKA je film koji nije imao veliki budžet ali je retko raskošan ako imamo u vidu broj, odabir i kvalitet lokacija.

Gluma u filmu je solidna. Od mladih reditelja kod kojih sve dobro izgleda dok glumci ne progovore, rekao bih da se Bursać praktično odmakao od te problematike. Ovde nema upečatljivih, harizmatičnih rola, ali je vrlo malo onih koje snižavaju opšti nivo filma.

Konačno, ovaj film je omnibus, sastavljen od okvirne priče i uklopljenih kratkih filmova i ti kratki filmovi sami po sebi imaju kvalitet. Mislim da bih za barem dva od tri rekao da su odlični, kada bih imao priliku da ih pogledam kao kratkometražna samostalna ostvarenja a i za ovaj treći bih rekao da je solidan.

LOŠ je zbog toga što je priča koja uokviruje ova tri kratka filma ne samo besmislena, već i prekopirana iz serijala V/H/S. U tom serijalu takođe gledamo omnibus u kom u raznim okolnostima junaci gledaju VHS kasete a na njima se nalaze found footage zgode nekih ljudi, dakle kontekst po kom se ti snimci nalaze na kasetama je jasan.

Ovde imamo junaka koji pobegne u staru videoteku koja je decenijama zakatančena i gleda tri kasete dok čeka da pobegne.

Međutim, na kasetama su ovi kratki filmovi koji nemaju ni found footage estetiku, pa da budu snimak koji neko rentira eto tako, nisi imaju konvenciju filma u filmu. Junak gleda tri priče, upoznaje se sa njima kao da su na istom dijegetičkom nivou kao on, i postavlja se pitanje šta je smisao VIDEOTEKE?

Da li u njoj momak u bekstvu dobija priliku da dobije uvid u tri priče koje mu servira sudbina preko VH uređaja koje imaju veze sa njim? Pa ne baš. Zapravo, tematski okvir ovih priča je heterogen, i reflektiraju na život junaka u bekstvu otprilike kao i na život samog gledaoca. Dakle, minimalno.

Rezultat toga je da gledamo dva i po odlična kratka filma u diplomskom radu koji traje skoro dva sata. U jednoim mutnom okviru, i realistički ali i značenjski.

Kratki filmovi su hladni. I imaju likove koji imaju smisla u kratkoj formi ali ne u dugometražnoj jer prosto nemaju dovoljno harizme, vrlina ili mana. Film bi verovatno bolje funkcionisao sa tri nabacane nego sa tri ovako povezane priče iako je segment u videoteci vrlo korektan, u nekim aspektima veoma duhovit.

Čini mi se da Luka Bursać nije prepoznao različiti emocionalni efekat koji kratki film proizvodi sam odnosno u relaciji sa još druga dva i vezivnim materijalom.

To dovodi do utiska da se film prati relativno hladno i da su eventualni kvaliteti prevashono percipirani intelektualno. Ali, sa ovakvim uramljivanjem te tri priče, intelekt nije baš stalno uključen jer nailazi na prepreke.

INTERESANTAN je pre je pre svega zato što uprkos svim nedostacima koji su po svom karakteru takvi da izbacuju gledaoca iz punog fokusa, i dalje uspeva da privuče pažnju. Sa trajanjem od bezmalo dva sata film je definitivno predug, ali što je još važnije, žanrovska odrednica "horor" je ovde relativno deklarativna. Sve priče u sebi nose dozu fantastike, i dve među njima nose elemente horora ali film ipak ne bih u potpunosi definisao kao horor, pre svega u domenu rediteljskog postupka gde Luka Bursać nije direktnije fokusiran na stravu i to je ovde pre svega rediteljska odluka.

Dramaturgija je nauka o pravljenju drame ali se ona nepravedno isključivo vezuje za kucani tekst. Luka Bursać je najbolji primer kako se ona gradi na bazi ali još više mimo pisanog predloška i u ovom slučaju, on ovde više definiše film kao horor nego što on jeste. Ja bih ovo definisao pre kao priče fantastike sa našeg podneblja sa potencijalom da budu strašne.

Videćemo kakvu će trakciju imati film kad je reč o međunarodnim festivalima. Bursaćev AFTERPARTI je sa uspehom išao na FESTu i dobro je da se sedam godina kasnije vratio na "mesto zločina" i ponovo prikazao film, i podsetio filmsku javnost na sebe, pre svega pokazujući da je otišao korak napred iako su inicijalni problemi i dalje tu.

Da se meri realizacija, VIDEOTEKA bi bez problema dobila * * *. Međutim, ukupan utisak je nešto šire pitanje.

* * 1/2 / *.* * *

[crippled_avenger]

BARTKOWIAK je jedan od filmova poljskog žanrovskog specijaliste Daniela Markowicza koji nam je danas dostupan preko Netflixa.

Glavni junak je MMA borac koji posle borbe na kojoj je nabeđen da je bio dopingovan, kreće da radi kao izbacivač u klubovima i ubrzo se nađe u poziciji naslednika kluba kada mu brat misteriozno pogine a ubrzo se javi i grupa građana koji bi da kupe taj ugostiteljski objekat.

Nadalje, uz pomoć svoje simpatije, inače trenereove kćeri i samog sportskog pedagoga koji se u međuvremenu propio, Bartkowiak kreće u totalnu osvetu.

Markowicz je snimio poljski MMA akcijaš o borcu koji postaje izbacivač, što je obrazac koji znamo od Herringtonovog ROAD HOUSE do danas. Poljski film prosto zbog svog evropskog habitusa iziskuje malo inteligentniji scenario nego što inače traži ovakav film snimljen u Bugarskoj i smešten u Ameriku, a to ovaj reditelj nema.

No, i to bi se moglo prevazići da ima više akcije, ali nažalost akcije je premalo a kad je ima, ona je u najboljem slučaju rutinska, bez nekih posebnih obeležja.

Pa ipak, uprkos tome što je BARTKOWIAK poneo prezime jednog od najčuvenijih specijalista Joela Silvera, snimatelja koji je dobacio do režije i to baš Joelovih produkcija sa Jet Lijem, ni manje ni više.

Andrzej Bartkowiak je i dalje aktivan i ne znam ima li namere u ovom omažu, ali morao sam ga zabeležiti.

Markowicz ima još neke radove ovog profila koji su dobacili do Netflixa i baš ću izaći na uviđaj da vidimo da li je nivo posle ovoga rastao ili je opadao.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

The Accountant možda konačno dobije nastavak!


https://www.gamesradar.com/the-accountant-sequel-update-cast-ben-affleck-jon-bernthal-j-k-simmons/

[crippled_avenger]

WATCHER Chloe Okuno deluje kao neki arhaični, nesnimljeni scenario na temu kako neki pajkićevac ili sam Nebojša Pajkić zamišlja film o serijskom ubici.

Ima američke glavne junake, dešava se u Bukureštu i gledamo sat i po neke misterije koja baš nije ni misteriozna ni intrigantna, da bismo onda na kraju imali malo super generic slashera.

Rumunski milje nimalo nije iskorišćen sem klišea da junakinja ne razume rumunski pa eto onda kao to je neki problem, mada nije, niti se u tim dijalozima kaže nešto bitno.

Maika Monroe se odrala od glume u glavnoj ulozi, od velike brige, strepnje i straha. Karl Glusman, glumac u usponu mesečari u ulozi njenog zaručnika, a Rumuni se trude da dodaju nešto energije, međutim, sve je uzalud.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SOULCATCHER Daniela Markowicza donosi još jednu dozu poljskog Netflix akcijaša, ovog puta pokazujući da Chuck Norris zaista jeste nagrizao Varšavski Pakt, jednim delom jer ovde vidimo istinski jak uticaj Cannonovog outputa osamdesetih.

Praktično, samo istočnoevropski reditelji mogu da kanališu tako nefiltriran Cannon jer dolaze bez mnogo svesti o tome koje su sve uslovnosti dovele do Cannona kakvim ga znamo, i načina na koji su ti filmovi nastajali.

Dok je Cannonu infrastruktura za snimanje po Izraelu, Južnoj Africi i sličnim lokacijama bila bitan element kod oblikovanja prile, Markowicz poprilično namerno svoju priču smešta u neku banana-državu koju bismo recimo mogli gledati kao bivši sovjetski svet, ali realno to je Cannonva vizija vojne despotije.

U njoj korumpirani general drži naučnike koji prave aparat za buđenja nasilnosti kod ljudi, što veoma podseća na one neke eksperimente iz AMERICAN NINJA 2 po svom tonu, a protivnici su mu poljski private security contractori koje država šalje da to reše, krijući svoje mutne namere.

David Markowicz je krenuo iz sveta specijalnih efekata ali ovde se upustio u nešto gde je akcija pre svega in camera i mehanička, i snašao se korektno, s tim što neke od Cannon vizija prosto danas deluju anahrono. Pre svega general koji je ceo film u jednoj i to radnoj uniformi je prilično smešan lik.  Zatim dejstvo mašine je užasno naivno prikazano a i prilično je glupo zamišljeno, i na kraju kod nje je jedino razanzatljivo ono što je on u CGI napravio od toga.

Koga zanima ova vrsta provoda, ko voli filmove koji se istovremeno trude da budu vrlo moderni a suštinski respektuju nešto retro, i to baš Cannon, treba sve to da vidi.

Nisam siguran da li je sam Markowicz osvestio svoju fascinaciju Cannonom, i da li bi on sve svoje namere ovako okarakterisao. Ali, one su jasne bilo da ih on priznaje ili ne.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Tudor Giurgiu snimio je vrlo zanimljiv film LIBERTATE koji govori o periodu pada Čauseskuovog režima u Rumuniji, baveći se konkretnim događajima u gradu Sibiu gde je u borbama stradalo skoro stog građana, a stotine su ranjene i praktično otete.

Giurgiu je snimio film koji je na čudan način pro-čaušeskuovski u tom pogledu što prikazuje brutalnost revolucionara, premda ne abolira režim i uzima ga kao nešto loše zdravo za gotovo, i vojske koja je prešla na stranu naroda ušavši praktično u građanski rat sa javnom bezbednošću i Sekuritateom. Sibiu je bio mesto višednevnih borbi ali se film fokusira na jednu grupu pripadnika policije i tajne službe koji padaju u vojno zarobljeništvo i suočavaju se sa neizvesnošču u kojoj su oni navikli da drže ljude.

Od početne scene gde glavni junak oblači uniformu i polazi na posao, a žena ga savetuje da se ne junači, film se ne zaustavlja, dinamičan je, pun likova i buke. Ali, ponekad ipak zahteva malo dublje poznavanje istorijskih dešavanja da bi se sve ispratilo, a isto tako ume da uđe i u jednoličnost, iako se situacija glavnih junaka kroz film menja, tako da ni tada pažnja gledalaca ne opada znatno.

Moguće je da se jednoličnost delom prevazilazi time što recimo gledaoci iz Rumunije bolje poznaju glumce nego mi, pa lakše diferenciraju slične likove. Međutim, sve u svemu, Giurgiu jako dobro prenosi taj osećaj haosa, zbunjenosti ljudi koji su bili u poziciji sile ali su pali, njihovu nevericu šta se dešava, njihovo neprihvatanje da je režim za koji su smatrali da je nepobediv gotov.

Ipak, najzanimljiviji utisak koji sam stekao gledajući ovaj film jeste taj spoj realne životne opasnosti, pucnjave, pogibije, brutalne borbe i svesti da se život mora nastaviti i da se baš zbog toga ljudima ipak ne može desiti ništa previše strašno, čega su svesni junaci.

I to je možda najveća vrednost ovog filma, taj osećaj da se istovremeno dešava sudbinski prevrat i da ljudi ginu ali da društvo opet mora nastaviti dalje, pa i državni aparat kao takav.

Legenda o rumunskom prevratu je duboko urezana u DNK moje generacije. To je bio jedan od prvih krupnih događaja koje smo pratili danonoćno na televiziji, praktično koliko i Rumuni jer je naša televizija bila jedan od ključnih propagandnih činilaca prilikom rušenja Čaušeskua. Otud je teško da se čitanjem istorijskih izvora kasnije nekako prevaziđe taj snažan utisak stečen u detinjstvu putem televizije.

Ovaj film je solidan primer za nešto što bi moglo da ostavi suprotan utisak i da ubedljivo iskaže kako je štap imao dve strane.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Bez preterivanja mogu da kažem kako je DRIVE-AWAY DOLLS Ethana Coena sramotan film.

Za ime ovog čoveka koji je sa bratom Joelom, s punim pravom postao istinski klasik savremenog filma, ovo je jedno nedostojno delo, nešto što ne doseže njegovu reputaciju na nivou bazičnog zanata, a o nekim višim dometima da i ne govorimo.

Nije pitanje sada malograđanske komparacije kojim putem je pošao Joel koji je adaptirao MACBETHa a Ethan snimio jedan pulpy, maltene Grindhouse tarantinovski derivat. Ali, Ethan Coen bi čak i kada snima pulpy tarantinovski derivat morao da održi neki nivo.

Uostalom, pola savremenog filma ne bi postojalo da Braća Coen nisu snimila BLOOD SIMPLE, a u priličnoj meri bez njih nema Tarantina.

Soderberghovi kusur filmovi zaslužuju veću pažnju i nude više estetskog pa i zanatskog ugođaja od ove namerno tupave ali na kraju priče samo istinski imbecilne stvari.

Margaret Qualley koja je ovde u centru svega, nudi kvalitet kao Lane Gutović u BELOJ LAĐI. Jedino ima smisla gledati zbog nje, a opet u glavnoj ulozi ona užasno šmira i pokušava da stvori nešto iz potpune praznine.

Ari Wegner kao direktor fotografije je želeo da napravi neku arhaiziranu sliku, ali ne znam čemu sve to. Prvo, film je grozno kadriran. Pomalo koenovske maštovitosti iz faze rada sa Barry Sonnenfeldom ponegde bljesne, ali jako jako retko, a film se dešava u 1999. dakle čemu taj look? Filmovi iz tog vremena nisu ovako izgledali. Da nisam gledao EILEEN, gde Wegner ima slične - i uspele - zahvate, pomislio bih da ovaj čovek treba da se vrati u školu.

Ako je Ethan Coen mislio da će on i Tricia Cooke da se vrate u vreme RAISING ARIZONAe, jer u ovom filmu nema nečeg novog sem da film umesto kao da je za Kan, izgleda kao da je za neki queer festival, onda ovo nije put.

A čak i da je sve ovo bila namera, ceo taj javašluk u vizuelnom pogledu, i nemar u pripovedačkom, opet to sve nije rezultiralo nekim novim kvalitetom iz namernih grešaka. Greške nisu ništa više nego greške u ovom bolnom gledalačkom iskustvu.

[crippled_avenger]

Posle skarednosti filma DRIVE AWAY DOLLS prijalo mi je gotovo johnfordovsko iskustvo gledanja novog rada Deana Israelitea. Ovog reditelja izuzetno cenim, ali moram priznati nisam ni slutio da se ovoliko mogu obradovati njegovom novom, i do sada najkonvencionalnijem filmu.

LITTLE WING je u suštini streaming film, snimljen za Paramount +, što u suštini nije bez osnova za očekivanja jer je i Helgeland snimio svoj film u tom aranžmanu. Israelite nastavlja sa snimanjem filmova za decu i omladinu i LITTLE WING je baš to, izveden sa saradnicima izuzetne reputacije.

John Gatins je pisao scenario za REAL STEEL. Ko napiše takav film prosto ima beskrajan kredit. I ovog puta je Gatins je napisao nešto što je dovoljno dobro da Israelite od toga napravi film koji nije ni blizu REAL STEEL, pre svega jer ne crossoveruje ka starijima u dovoljnoj meri, ali je zato vreovatno izvanredno zanimljiv tween ciljnoj grupi, i ne uznemirava starije iz pratnje.

Meni je film bio vrlo uzbudljiv jer je baziran na vrlo jednostavnoj premisi o devojčici koja želi da spreči prodaju svoje kuće tako što će ukrasti skupocenog trkačkog goluba, a onda iz toga se razvije zanimljiv odnos prema vlasniku te ptice koji želi da je uzme nazad.

Brooklynn Prince je izuzetna u glavnoj ulozi, ali ona je odavno prepoznata kao vunderkind i već ima kontinuiranu karijeru. Brian Cox već može u snu da igra ovakve likove kao što je vlasnik skupocene ptice i na kraju jedino Kelly Reilly (koja je po Gatinsu igrala u Zemeckisovom FLIGHTu) igra svoju rolu solidno ali rutinski.

Dean Israelite je inspirisan u realizaciji, kadriranju, razradi dinamike i produkcionom dizajnu, rečju, svemu onome što je karakterisalo njegove filmove i ranije, u pozadini odlično odglumljenih mladih likova.

LITTLE WING je moderan film, sa savremenim likovima ali i sa jednim u suštini razumnim old school sentimentom koji izvlači dečji film iz sveta totalnog eskapizma, animacije, igara i izmišljenih svetova u neke klasičnije okvire pustolovine, ljubavi prema životinje i prevazilaženja problema sa bližnjima.

Film je moderan u izrazu i old school po svetonazoru, i Dean Israelite koji je do sada više puta pokazao raznim formama eskapizma baš tako što im je davao ljudsku dimenziju, sada odlazi u smeru koji ranije nije ispitivao, Ovo je primer autorskog rukopisa unutar jedne konfekcijske forme i čini se da je Dean Israelite apsolutno prepoznat kao autor u svojoj oblasti.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Damiano Damiani  je izuzetan italijanski reditelj koji je ostavio ozbiljan trag u špageti vesternu, i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Sergia Leonea, zatim u italijanskom policijskom filmu i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Enza Castellarija, zatim u italijanskom političkom filmu i bio bi najveći da nije Francuza generalno i Gilla Pontecorva pojedinačno.

Tako je Damiano Damiani jedino u hororu na miru jer tu ne bi bio najveći da nekoga nema ali je bio solidan.

Elem, L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI je film iz 1971. godine, smešten negde na ničijoj zemlji između policijskog i političkog filma, sa tendencijom da ovo drugo pretegne ali se to nikada zapravo ne desi što je zapravo i glavni adut filma.

Filmovi Damiana Damianija nisu ekonomični. A u ovom filmu je osnovni problem što je trebalo neke delove da reducira i neke skroz da izbaci da bi sve bilo ubojitije.

Film se otvara u zatvoru. Franco Nero u najboljoj snazi, igra bogatog arhitektu koji se našao u zatvoru zbog navodne hit and run nesreće gde je pritvoren dok traje suđenje. On se nađe u istražnom zatvoru u kom doduše ima i zatvorenika na izdržavanju kazne, dakle ovde Damiani malo meša stvari ali njegov zatvor iako jeste smešten u realistički kontekst odmah dobija i metafizičku dimenziju.

Inače, te stvari u Italiji postoje kao problem, da ljudi izdržavaju kazne u istražnim zatvorima i primer za to imamo u vrlo uspelom dokumentarnom filmu DELINQUENTI Tamare Đukić, recimo, gde se ispituje baš ta problematika.

Naime, Nerov lik se po prvi put susreće sa društtvenim talogom koji je spreman na sve u zamenu za malo hrane i cigaretu, sa ljudima osuđenim na doživotni zatvor koji nemaju nadu i nastavljaju da ubijaju u zatvoru, delom jer su bolesni a delom i po narudžbi.

Damiani nam nikad ne razjašnjava da li je arhitekta zaista kriv za nesreću i njegov put u zatvoru jeste zapravo parabola o tome kako junak mora da učini prljavu uslugu "sistemu" da bi mu ovaj uzvratio i izvadio ga iz taloga nižih klasa, bolesnika i zločinaca nazad u njegov bogataški život rezervisan za privilegovane.

U početku, junak koristi novac da bi kupio mir i luksuz u zatvoru ali u jednom momentu to mu biva ukinuto da bi se represivni aparat ostvario u svojoj misiji a on zauzeo svoju ulogu kao cimer veoma opasnog svedoka u slučaju protiv moćne korporacije.

Damianijev film jako dobro uspostavlja mrežu odnosa. I uprkos tome što ima stilizovanih delova i film nije naturalistički, on jeste realističan u onom najvažnijem segmentu - verodostojno ukazuje na odnose pojedinih pojava u svetu.

Ono gde Damiani nažalost lobuje jeste par nepotrebnih poentiranja koja nisu čak toliko ni značenjski sporna koliko rezultiraju dosadnim dijaloškim scenama, a naročito je karakteristična jedna scena iz inače superefektne završnice. I time se nažalost, ovaj jako zanimljiv film svodi sa * * * na * * 1/2.

Međutim, za one koje zanima politički film koji u osnovi ipak mora imati neku dramsku matricu, ovo je jako dobar primer takvog ostvarenja smeštenog u zatvorski milje i konvenciju zatvorskog filma. Naime, Damiani uprkos političkoj agendi koja jeste krajnji cilj u punom žanrovskom kapacitetu realizuje sve ostale situacije i gradi atmosferu nelagode kroz odnose među likovima u skučenom prostoru i represivnom i korozivnom ambijentu koji fino reflektuje i njihove sudbine.

[crippled_avenger]

Posle odličnog početka sa filmom TINY FURNITURE i serijom GIRLS, malo sam izgubio iz vida Lenu Dunham i izgubio korak s njenim radom pa sam odlučio da malo sustignem propušteno gradivo.

SHARP STICK je Lenin pandemic project, što znači da je to kamerni film snimljen u specifičnim uslovima lockdowna, i za početak moram reći da iako je smešten u enterijere i ima relativno mali broj protagnista, ovo je jedan od najboljih projekata tog tipa.

Za početak, odlično izgleda u vizuelnom pogledu, a glumci su doneli odličnu fizičku energiju u ovu priču koja bi se po žanru mogla definisati kao erotska komedija, i u kojoj likovi ako išta prevazilaze barijere fizičke bliskosti.

Fotografija Ashley Connor uspeva da u tim skučenim ambijentima nađe prostor i za estetizaciju i za zanimljive kompozicije. Lena Dunham jeste woodyallenovska figura ali u njenom radu je vizuelnost uvek bila na visokom nivou, pa tako i ovde.

Sama priča o devojci koja u 26 godini odlučuje da izgubi nevinost i kreće da otkriva svoju seksualnost u startu je postavljena hit and miss kao i mnogi pandemijski projekti ako ćemo realno i tu Lena Dunham zaslužuje pohvale što u toj amplitudi ono što nije zaigralo ne ide ispod nekog nivoa a ono što je pogodilo zaista ume da bude briljantno. Iako ne mogu da kažem da je ovo ujednačen film u kom sam uživao sve vreme u svemu, ono što je u njemu vredno zaista jeste, i daleko nadilazi ono što nije skroz uspelo.

Ima tu svakako deonica koje meni u startu nisu bliske, tako da nekome ko više voli mumblecore i neki raspričani indie ovaj film može biti još bolji i ujednačeniji.

Stoga, u proceni ovog filma ću biti popustljiviji, jednim delom jer ovo nije baš stvar kakvu inače rado gledam, delom zbog pandemije, delom zato što je glumačka podela koju predvodi mlada Kristine Froseth zaista donela svoj poslovični A-game.

U nekim regularnijim, strožim okolnostima, iz vizure polupune čaše i manje tolerancije ka onome što mi inače ne prija, ovo je moglo biti i * *. Ali, kad je dobro, zaista je dobro.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DEVOJAČKO VEČE Đurđe Tešić, snimljen po scenariju Jelene Ilić koja je potpisala nekoliko Apollonovih filmova u produkciji Radoša Bajića, spada u red najboljih filmova ove produkcije i najpribližniji je nečemu što bih mogao da zamislim kao mejnstrim, pa čak i festivalski film.

Nadam se da će DEVOJAČKO VEČE naći svoj put do publike.

Ja svakako nisam ciljna grupa za ovo jer je ovo chick flick if there ever was one i jedini prominentni muški lik u njemu je devirilizovani starac, ali ovako nešto na ovako solidnom nivou mi do sada zapravo nismo imali.

Đurđa Tešić je pozorišna rediteljka sa dosta iskustava u oblasti kastinga na filmu i televiziji i ovde je okupila zanimljivu glumačku ekipu u nečemu što bismo mogli nazvati chick flickom i dramedijom smeštenoj u jedan dan i noć, u toku jedne devojačke večeri gde niz trauma i nerešenih odnosa izlaze na videlo i raspliću se.

Jelena Ilić i Đurđa Tešić su se dosta solidno snašle sa tim materijalom, film je ako imamo u vidu dešavanje na jednom mestu, u jednoj zatvorenoj situaciji dosta razigran i filmičan. Gluma je solidna, i mislim da je isticanje neke glumice u odnosu na ostale pitanje ukusa i detalja jer svaka donosi nešto svoje i drugačije.

U vizuelnom pogledu, film je praktičan, efikasan, estetizovan onoliko koliko treba i sve u svemu spaja jednu vrstu mejnstrim senzibiliteta sa edgeom ženskog prijateljstva i pogleda na stvari kakav bi se mogao sresti u nekom mladalačkom, feminističkom filmu.

U tom pogledu, ovaj film jeste od svega toga ponešto i nudi sve u svemu jednu dobru sintezu, i zadovoljavajući balans oporog i veselog, realističnog i bajkovitog. Ono što ne nudi jesu iznenađenja iako ima zanimljive obrte koji uvode priču u razrešenje.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

GOODBYE & AMEN Damiana Damianija je film prevarenih očekivanja ali nažalost ne u pozitivnom smislu. Naime, film kreće kao špijunski triler o rimskoj centrali CIAe koja organizuje puč u jednoj afričkoj zemlji da bi se potom pretvorio u triler o talačkoj krizi u jednom rimskom hotelu, kada je jedan od CIAša poludi i krene da puca s krova i otme neke ljude.

U tom smislu, ceo ovaj zaplet sa Afrikom zapravo ima minoran značaj na nivou celine, i bavljenje njime celih desetak minuta na početku je potpuno kontraproduktivno jer on nikada kasnije ne zaigra bitnije.

Talački triler rezultira jednom izvanrednom scenom i par solidnih. Finale filma zaista zaslužuje pažnju i ono je zapravo možda i jedini razlog zbog kog vredi videti ovaj film.

Damiano Damiani je siguran u inscenaciji, ali rekao bih da na nivou celine i priče potpuno gubi konce i voleo bih kada bih mogao da shvatim zašto je doneo neke odluke.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

POGROM kao televizijski dokumentarni film u serijalu DOSIJE KOSOVO koji vrlo ambiciozno radi Slađana Zarić, ovog puta u saradnji sa rediteljem Milanom Jovanovićem, predstavlja možda i do sada najstudioznije izveden rad ove autorke.

Ovaj film svakako ima televizijsku estetiku u smislu da ovo nije moderni dokumentarac u kom reditelj snima nešto na šta naiđe i čita nešto petnaesto iz offa. Ovo je old school spoj talking headsa i bogare arhive koji vrlo sistematično prikazuje kako je izgledao pogrom počet 17. marta 2004. godine i obustavljen 21. marta.

Film ima izvrsnu dramaturgiju, razvija se kao triler, ide iz mesta po mesto po hronologiji dešavanja i gradi uzbudljivu sliku dešavanja koja se po svojoj nasilnosti zaista mogu smatrati poprilično nesvakidašnjim. Naime, pored Srba koje su mase Albanaca sasvim očekivano napale, deblji kraj su izvukle i mnoge jedinice KFORa koje su na kraju završile sa čak 126 ranjenih i povređenih što je zaista jedna impozantna cifra za četiri dana nečega što nije rat, pa ni u svakom ratu to nije mali broj.

Događaji naravno izazivaju snažnu emociju, i ona je naravno veoma snažna kod srpskih gledalaca. Međutim, pored nasilja, emocija, razaranja i svega što tu postoji, film nudi i dosta jasnu sliku političke matrice iz koje je izgrađen ovaj događaj. Dakle, objašnjava njegovu širu političku funkciju i način na koji je iz svega ovoga profitirala ona snaga koja je povela pogrom. U tom smislu, ovo je samo još jedan primer kako je nasilje, dominacija u brojnosti ili naoružanju, u stvari nagrađena u toku raspada Jugoslavije a potom i u dezintegraciji Srbije putem Kosova.

Stoga, ovaj televizijski rad svakako može probuditi emocije kod Srba, ali i svi drugi koji imaju malo razuma mogu otprilike shvatiti šta se desilo i kakav se politički manevar krio iza jedne nestvarne lavine nasilja.

Arhivski materijal je bogat, u mnogim deonicama ekskluzivan, sagovornici su relevantni i takođe prilično ekskluzivni, pa u tom pogledu ovo je zaista veoma uspeo dokumentarni rad starog kova kome ćemo se svakako barem na neke tužne jubileje vraćati.

[crippled_avenger]

Reinaldo Marcus Green je snimio izvaredan biografski film KING RICHARD, Zach Baylin je pisao taj film dok je Terence Winter pisao WOLF OF WALL STREET. Otud je neverovatno da takva ekipa iza kamere snimi film ONE LOVE, zaista nestvarno loš biopic o Bobu Marleyu, i to sada u epohi kada biografski film dobija jednu novu dimenziju i iznova dobija značaj na sceni.

Ovaj film ne deluje kao da su ga radili ljudi ovog renomea. Naravno, moguće je da i znalci - a Reinaldo Marcus Green je u karijeri snimio dva izvanredna biopica i jednu upečatljivu seriju po istinitoj priči - snime loš film kad je sve predisponirano da nastane nešto bitno. Međutim, ovo nije častan promašaj, ambiciozno delo koje nije moglo da doraste do adekvatnog rezultata. Ovo je na nivou nekog Lifetime jeftinoća pokušaja, u kom je sve površno, naivno, sentimentalno, nedorečeno u svakom pogledu.

Film praktično ni ne zaslužuje pomen da zaista nema te neverovatne disproporcije između ekipe i rezultata. To je ovde jedino vredno pomena.

[crippled_avenger]

Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zaro bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Vonor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Meni ovo zvuči zrelo za gledanje 

[Васа С. Тајчић]

Damiano Damiani  je izuzetan italijanski reditelj koji je ostavio ozbiljan trag u špageti vesternu, i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Sergia Leonea, zatim u italijanskom policijskom filmu i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Enza Castellarija, zatim u italijanskom političkom filmu i bio bi najveći da nije Francuza generalno i Gilla Pontecorva pojedinačno.

Tako je Damiano Damiani jedino u hororu na miru jer tu ne bi bio najveći da nekoga nema ali je bio solidan.

Elem, L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI je film iz 1971. godine, smešten negde na ničijoj zemlji između policijskog i političkog filma, sa tendencijom da ovo drugo pretegne ali se to nikada zapravo ne desi što je zapravo i glavni adut filma.

Filmovi Damiana Damianija nisu ekonomični. A u ovom filmu je osnovni problem što je trebalo neke delove da reducira i neke skroz da izbaci da bi sve bilo ubojitije.

Film se otvara u zatvoru. Franco Nero u najboljoj snazi, igra bogatog arhitektu koji se našao u zatvoru zbog navodne hit and run nesreće gde je pritvoren dok traje suđenje. On se nađe u istražnom zatvoru u kom doduše ima i zatvorenika na izdržavanju kazne, dakle ovde Damiani malo meša stvari ali njegov zatvor iako jeste smešten u realistički kontekst odmah dobija i metafizičku dimenziju.

Inače, te stvari u Italiji postoje kao problem, da ljudi izdržavaju kazne u istražnim zatvorima i primer za to imamo u vrlo uspelom dokumentarnom filmu DELINQUENTI Tamare Đukić, recimo, gde se ispituje baš ta problematika.

Naime, Nerov lik se po prvi put susreće sa društtvenim talogom koji je spreman na sve u zamenu za malo hrane i cigaretu, sa ljudima osuđenim na doživotni zatvor koji nemaju nadu i nastavljaju da ubijaju u zatvoru, delom jer su bolesni a delom i po narudžbi.

Damiani nam nikad ne razjašnjava da li je arhitekta zaista kriv za nesreću i njegov put u zatvoru jeste zapravo parabola o tome kako junak mora da učini prljavu uslugu "sistemu" da bi mu ovaj uzvratio i izvadio ga iz taloga nižih klasa, bolesnika i zločinaca nazad u njegov bogataški život rezervisan za privilegovane.

U početku, junak koristi novac da bi kupio mir i luksuz u zatvoru ali u jednom momentu to mu biva ukinuto da bi se represivni aparat ostvario u svojoj misiji a on zauzeo svoju ulogu kao cimer veoma opasnog svedoka u slučaju protiv moćne korporacije.

Damianijev film jako dobro uspostavlja mrežu odnosa. I uprkos tome što ima stilizovanih delova i film nije naturalistički, on jeste realističan u onom najvažnijem segmentu - verodostojno ukazuje na odnose pojedinih pojava u svetu.

Ono gde Damiani nažalost lobuje jeste par nepotrebnih poentiranja koja nisu čak toliko ni značenjski sporna koliko rezultiraju dosadnim dijaloškim scenama, a naročito je karakteristična jedna scena iz inače superefektne završnice. I time se nažalost, ovaj jako zanimljiv film svodi sa * * * na * * 1/2.

Međutim, za one koje zanima politički film koji u osnovi ipak mora imati neku dramsku matricu, ovo je jako dobar primer takvog ostvarenja smeštenog u zatvorski milje i konvenciju zatvorskog filma. Naime, Damiani uprkos političkoj agendi koja jeste krajnji cilj u punom žanrovskom kapacitetu realizuje sve ostale situacije i gradi atmosferu nelagode kroz odnose među likovima u skučenom prostoru i represivnom i korozivnom ambijentu koji fino reflektuje i njihove sudbine.

Иако сам филмове Дамијанија о мафији одавно намеравао да набавим, све сам некако одлагао па ми је ова критика, иако резервисана, послужила коа окидач. Дакле: Cosa Nostra: Franco Nero in Three Mafia Tales by Damiano Damiani (Il giorno della civetta/L'istruttoria è chiusa: dimentichi/Perché si uccide un magistrato).

[crippled_avenger]

Damiano Damiani je radio sve žanrove koji su imali prefiks špageti ali je najmanji trag ostavio u hororu, iako je paradoksalno među prvim Italo likovima koji je dobio priliku da snimi full američki naslov u tom žanru.

LA STREGA IN AMORE iz 1966. godine je njegov gothic horor sa špageti Briancem Richardom Johnsonom u glavnoj ulozi i za ovaj film se mora reći pre svega, i iznad svega, da odlično izgleda. Reč je o odlično slikanom crno-belom filmu, u kome Damiani pokazuje kultivisan stil, odlično uspostavlja odnose između tela glumaca i ambijenata i dešavanjima daje jednu dozu elegancije pa čak i sofistikacije.

Nažalost, priča o istoričaru koji dolazi da sredi neke spise i biva izmanipulisan od strane obudovele gazdarice i njene privlačne kćeri ne ide nikuda. Sve do same završnice nema užasa, erotici se primaknemo na nivou namere ali se ne desi i film ostaje jedna prijatno snimljena priča koja je prosto suviše šuplja da bi bila melodrama.

No, onoj manjini koja voli da joj se loša drama podvali kao horor, ovde može štošta da se dopadne.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DAY OF THE ASSASSIN je film koji je praktično potpuno beznačajan, izuzev zbog dva detalja. Međunarodno priznat detalj je činjenica da je Brian Trenchard-Smith bio jedan od dvojice reditelj, potpisan sa španskim exploitation pregaocem Carloso, Vasallosom. Nama je lokalno zanimljivo da je bivši teniser Ika Panajotović, bio među producentima ovog filma, kada se odselio u Ameriku i posvetio produkciji.

Ovaj film je sniman mahom u Meksiku i okupio je ekipu s koca i konopca, tu su imena različitih reputacija i aktuelnosti u datom trenutku, od Glenna Forda preko Chucka Connorsa (kog u filmu ponajviše ima) do Richarda Roundtreeja. Film je nastao metodom pabirčenja, što se oseća i u ulogama ovih glumaca koji su tu očigledno prisutni onoliko koliko im obaveze dozvole.

Priča se bavi potragom za potopljenim blagom iranskog šaha, ali na kraju je to sve niska scena, snimljenih sa malo novca i veoma malo veštine.

Trenchard-Smith je u ovom periodu napustio Australiju i krenuo da se oproba u surovom svetu van nje. Nažalost, vrlo rano je sa ovom produkcijom dobio po nosu.

[Meho Krljic]

 BAD BOYS: RIDE OR DIE | Official Trailer 


https://youtu.be/2FYlvGAf-iM

[crippled_avenger]

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.

[crippled_avenger]

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE Damiana Damianija je stilizovana melodrama na katoličke teme i jedan od njegovih najslabijih filmova. Ovaj film je često mešan sa jednim italijanskim rip-offom o posednutosti, ali ovo je daleko od horora. Ovo je u suštini polemička drama sa pune pretenzije i nimalo pokrića u kojoj je rola Glende Jackson umesto crossover potencijala samo straćena i kroz film nas podseća da su ambicije bile veće od postignuća.

Damiano Damiani je političan reditelj ali očigledno je da mu stavljanje angažmana u prvi plan nije jača strana i da kad tako radi obično promašuje.

Sam film deluje kao da je ispao baš onako kako je autor želeo što njegovu promašenost čini još težom.

[crippled_avenger]

LA NOIA iz 1963. godine je ljubavni film Damiana Damianija u kom se radi internacionalnog appeala pojavljuju Horst Buchholz i Bette Davis, premda je film po svojoj suštini lokalno italijanski i ne radi se ni o kakvom exploitationu ili žanrovskom hibridu.

Reč je fino dizajniranoj i lepo slikanoj ljubavnoj priči o sujetnom mladom bogatašu koji se bavi slikarstvom i njegovoj opsesivnoj ljubavi prema devojci koja mu je model i želi da bude sa njim, ali ne i isključivo u monogamnoj vezi.

Damianijev film ima snažan erotski naboj u odnosima mada ne i u nekim scenama tog tipa, i na momente ima likove koji deluju jednodimenzionalno, međutim, iz jednodimenzionalnosti sporadično iskoračuje u arhetip i tako se izvuče.

Damianijev junak vrlo ekspresivno kanališe mačo narcizam kao osobinu i problem glavnog junaka.

Ne znam koliko je izvornik, roman Alberta Moravie, reduciran u ovoj adaptaciji ali knjiga je dobila sasvim sigurno efektnu i elegantnu ekranizaciju. Ovaj roman je ekranizovan još jednom, posle Moravijine smrti.

* * * / * * * *

[Truman]

La Noia mi je jedan od omiljenijih romana, psihološki inače, od Moravie. Bio bi red i film da se gleda. Hvala na podsećanju.

[crippled_avenger]

IL GIORNO DELLA CIVETTA je sicilijanski mafijaški krimić Damiana Damianija koji ima zanimljivu postavku ali se nažalost gubi u digresijama a posebnu rastresenost mu donose dve harizmatične zvezde u glavnim ulogama.

Franco Nero igra novog policijskog kapetana koji istražuje ubistvo kamiondžije koji je prevozio cement za obližnje koncesiono gradilište puta u koje je umešana mafija. Claudia Cardinale igra suprugu jednog nestalog lokalca koja je sva je prilika udovica, predmet požude, podsmeha i interesovanja policije jer možda nešto zna.

Damiano Damiani pokušava da svoj krimić uokviri u jednu varošku hroniku ali na kraju ova digresivna celina ne počne da se razvija ni na jednom ni na drugom nivou a Claudia Cardinale dobija minutažu koju njen izgled može da iznese, ali lik baš i ne.

Rezultat je jedna priča koja istovremeno ima i višak i manjak sadržaja jer mu fali supstance a mnogo onoga čime se bavi je višak.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Ian Hunt-Duffy snimio je pristojan ali nedorečen horor o eksperimentu sa lekovima gde u izolovanom bunkeru farmaceutske kompanije grupa ispitanika usled neočekivane kontraindikacije ne sme više da utone u san, a što je duže budna sve više ludi.

Film je vizuelno artikulisan, zanimljivo dizajniran i. solidno glumljen ali nažalost ima problem u tome što ovu priču ne uspeva da iznese. Ni u pogledu strave ni u pogledu pripovedanja.

Naraciji nedostaje sistematičnosti, konfuzija se ne javlja usled stanja junaka već usled lutanja samog autora i na kraju, film je nadomak da bude odličan, ali ostaje ipak više promašena nego iskorišćena prilika.

DOUBLE BLIND je imao zanimljivu premisu, vrlo dobru realizaciju i nažalost ispušteno pripovedanje. Pa ipak, ako i nema celovitost ima jako puno vrednosti koje se mogu sagledati parcijalno.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Joel Silver je producirao original i rimejk, ali zanimljivo ne i DTV nastavak, iako je baš taj film režirao Scott Ziehl koji je baš za ovog producenta radio njegov prvi iskorak u ovaj format, film PROXIMITY, na kom se zapljunulo nekoliko zanimljivih faca, recimo scenarista Ben Queen. Nažalost, PROXIMITY nije bio dobar film, a ni ono što sam posle gledao od Ziehla - relativno malo - nije baš bilo upečatljivo.

LAST CALL je DTV nastavak ROAD HOUSEa u kom su najbitniji doprinos dali glumci i ekipa zadužena za akcione scene.

Jonathon Schaech je glumac koji je relativno brzo prebrinuo bioskopsku karijeru, uprkos nekolikim jako dobrim filmovima, pa i vrhunskom THAT THING YOU DO, pa ipak mora se reći da je potom postao neka vrsta DTV aristokratije i zaigrao je u mešavini DTV nastavaka bioskopskih filmova, relativno indie derivata u toj formi, i ponešto onog najtežeg geezer teasera.

Naravno, uvek ostaje pitanje da li je Jonathon Schaech zaista DTV aristokrata ili mu pad nije toliko vidan kao Bruce Willisu, ali u ovom filmu je on recimo ko-scenarista zajedno sa horor piscem Richardom Chizmarom, s kojim je radio još nekoliko projekata.

Pored njega tu je i Jake Busey kao negativac, u jednom jakom overactingu za koji bi zli jezici mogli reći da je nasledan ali ja ne bih rekao. I konačno, tu je posebna poslastica Richard Norton, veteran ozploitationa i pre svega Hong Konga odnosno Will Patton kao sporednjak u šerifovskim godinama.

Dakle, ekipa je dobra i ne da na sebe. Od svih nabrojanih dobijamo maksimalni entuzijazam, a uprkos tome što smo Willa Pattona često gledali u razmenama vatre, ovde ga vidimo i u nekoliko tuča.

Tuče su radili J.J. Perry i njegov tim a poznati kaskader Larnell Stovall, njegov naslednik igra čak i epizodu ulogu.

Ziehl uspeva da u jednom skromnom niskobudžetnom ambijentu, za početak maksimalno iskoristi činjenicu da je ovo DTV sniman u Americi. Film ima taj nepogrešiv američki vajb iako fotografija nije bog-zna-kakva. Međutim, bayou je filmičan i hicksploitation je po definiciji fotogeničan žanr.

Ziehl uspeva da u toj nekoj B na C estetici ostvari integritet priče. Ovo definitivno nije film u kom se dramske scene mogu odbaciti kao one u porniću, iako nisu naročito zanimljivo napisane, međutim svi se trude da naprave utisak kao da je sve pravo.

Akcija je međutim ipak ključna. Nema ovde nijedan spektakularan zahvat. Nema ekscesa koji će se javiti ni u prvom ni u drugom filmu, ali ima jako solidnog closed quarters naboja, dobre upotrebe nameštaja i rekvizite, sa dosta energije.

Isto tako nema masovnog brawlinga koji je po definiciji osnov road house problematike, ali ovo što ima je dosta solidno.

U izvesnom smislu, LAST CALL je čak i sličniji rimejku od originala iako se dosta razlikuje. Međutim, recimo, dele lik mladog goofy negativca koji želi da se dokaže.

I sad kad se relativno brzo jedan za drugim pogledaju LAST CALL i Limanov rimejk, iako se oni naravno ne mogu ni po jednom kriterijumu porediti, bitna je lekcija, čak i u toj neuporedivosti, kako izgleda ozbiljno urađen film od pristojnog DTVa, i to baš u onim delovima koji nisu "produkciono" izazovni a zapravo su najteži a to su recimo dramske scene. Odnosno moguće je napraviti komparaciju kako se film izveden sa punim ubeđenjem razlikuje od tradicionalne površnosti DTV filma.

Film me je više zabavio nego prvi put, mada sigurno da mi je bio i bitno zanimljiviji zbog konteksta u kom sam ga gledao.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BLOOD CRIME je televizijski film iz 2002. godine koji je vrlo kompetentno režirao tada već veteran William A. Graham. Za nekoga ko ima televizijske uspehe kakav je recimo 21 HOURS AT MUNICH,zbilja nije neočekivano da nešto snimi dobro, ali ovde je već bio u poznijim godinama, pa televizijski film zaslužuje pohvale za to što za početak deluje energično i savremeno.

James Caan je u šerifovskim godinama i igra šerifa. Johnathon Schaech igra sijetlskog detektiva. Dakle, imamo "masnu" podelu i priču koja im odgovara.

Naime, detektiv iz Sijetla polazi na izlet sa suprugom. Na izletu nju neko napadne i siluje i on posumnja na jednog seoskog đilkoša i isprebija ga. Kada ode da preda ženu u bolnicu i prijavi policiji, zatiče Šerifa koji istražuje netom počinjeno ubistvo svog sina - pomenutog đilkoša kog je ovaj isprebijao.

Šerifu imponuje da mu se u istrazi pridruži kolega iz velikog grada, i to glavnom junaku pomaže da pomete svoj trag ali dva zločina se neumitno uvezuju i razotkrivanje postaje neminovno.

BLOOD CRIME ima priču koja nategnuta ali u osnovi prihvatljivo uverljiva da se može ispratiti. Grahamova inscenacija je energična a dva glavna glumca imaju dovoljan star wattage da ovo sve iznesu do nivoa jedne potrošne robe koja eto i posle 22 godine može da se troši.