The Crippled Corner

[crippled_avenger]

ESPY Juna Fukude je zanimljiv film jer u njemu prepoznajemo par detalja koje ćemo kasnije sretati u holivudskim blokbasterima. Međutim, sam film nije toliko poznat, pa ni značajan da bismo mogli olako reći da je na neki način rip-offovan, već da se možda mislilo na isti način.

Sama premisa u kojoj grupa agenata sa telekinetičkim moćima pokušava da pobedi teroriste sa namerom da zavladaju svetom koji imaju slične moći je zanimljiva, ako imamo u vidu da je ovo naslov iz 1974. godine. U tom pogledu neko će prepoznati inception INCEPTIONa u njemu ili gotovo identičnu uvodnu scenu kao uvod iz GEMINI MAN. Međutim, ESPY je mnogo bliži Eurospy estetici bondolikih špijunaca, što ga i dalje drži u vezi sa INCEPTIONom doduše.

Fukuda kog na Zapadu primarno znamo po kaiju filmovima ovde pravi film koji izgleda kao kompetentan Eurospy. Niko ne bi ESPY pomešao sa Bondom iz tog vremena, pa ni sa ranijima, ali svakako je ovo koherentnije od stvari koje bi na sličnu temu snimao Lenzi u to vreme. Fukuda kao svoje obeležje unosi neke scene sa maketama koje nisu baš sjajne a ni neophodne, ali i neke neobično krvave obračune koji izlaze izvan standarda filmova tog tipa i epohe.

Sama priča je istovremeno ambiciozna u svom opsegu ali i skromna u ispoljavanju. Dakle, ambicije i ulozi su bitno veći od ovaploćenja tih sukoba, i ESPY je mogao doneti nešto više spektakla. Ako imamo u vidu da sam gledao izvoznu verziju koja je kraća od japanske i sa oštećenjima koja sežu u domen čuvanja bioskopske kopije, ne bih da komentarišem vizuelnost filma.

Jun Fukuda kad radi s ljudima, nije loš. Ovo nije na nivou najboljih japanskih krimića tog vremena, ni rediteljski ni glumački, ima tempo koji je visok ali i ritam koji je prilično ravan. Međutim, vrlo je korektan, i u japanskom filmu koji nije gajio puno klasičnog savremenog špijunca ovaj se izdvojio iako nosi u sebi element žanrovskog hibrida pošto je i SF.

Sakyo Komatsu je pisao roman po kom je ESUPAI snimljen i on je bio plodan ne samo kao pisac već i kao ekranizovani žanrovski specijalista čiji IPjevi žive dugo posle njegove smrti. Najpoznatiji internacionalno je svakako Fukasakuov VIRUS.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Gad demit.


Zack Snyder Tackling Reimagining of John Carpenter's 'Escape From New York' (Exclusive)

[mac]

Ako je već neizbežno, koga biste da vidite iza poveza za oko? Džejk Gilenhol? Rajan Gosling? Malo su matori. Ima li ko mlađi iz ekipe "tihi ali opasan"?

[Meho Krljic]

Odgovor na svako pitanje je uvek isti: Steven He!!!!!!

[crippled_avenger]

Gad demit.


Zack Snyder Tackling Reimagining of John Carpenter's 'Escape From New York' (Exclusive)

Pazi, ti znaš da ja ne volim rimejke osim ako original nije loš film. U tom smislu ovaj rimejk me raduje.

Elem, Zack je snimio ovo već jednom pod nazivom ARMY OF THE DEAD, tako da znamo da on to zna da radi. Ako imamo u vidu da je on tehnoman, možda će da napravi starog Plisskena kao efekat, sad je to tehnologija praktično omogućila. On deluje kao lik koji bi to radio. U prilog toj mogućnosti govori svojevremena Blomkampova ideja da mu Peter Weller bude ROBOCOP u nekom ne znam već čemu što je trebalo da radi. Sad je to realnije...

[Meho Krljic]

Sad kad to kažeš još više se sekiram       

[crippled_avenger]

U ovoj fazi bioskopskog rada Guya Ritchieja koja ima u sebi dosta toga spornog, IN THE GREY je verovatno najsramotnije izdanje.

Ovaj film u kom ima poznatih glumaca, tu su Jake Gyllenhaal, Henry Cavill, Eiza Gonzalez i Rosamund Pike izgleda bukvalno kao produžena epizoda neke drugorazredne network serije. Dakle, ne čak ni kao dve spojene već jedna nemontirana pa greškom ostavljena da traje sa ti po umesto 45 minuta.

Priča je svedena na jednu jako dugu ekspoziciju, idejno i produkciono veoma oskudnu, koja u trećem činu pređe u nešto što je mediokritetska i nadalje produkciono oskudna akciona završnica. Kad kažem da je ovo oskudno, ako izuzmemo produkciono-tehničku arhaičnost, televizijski izraz o kom ovde pričam je TROPICAL HEAT.

Dakle, IN THE GREY izgleda kao produžena epizoda TROPICAL HEATa samo da je sniman u današnje vreme i savremenom tehnikom. Ne treba da čudi da je ovaj film jako dugo čekao na premijeru. Ono što čudi jeste kako kupci ovog filma nisu utužili Ritchieja i salesa da su im isporučili nešto što sasvim sigurno niko nije želeo da kupi u ovoj formi.

U geezer teaser filmovima, imamo vešto plasirane stare zvezde koje za malo dana snimanja snime uloge koje deluju u zapletu kao da su ključne. Ovde imamo nešto slično. Ovde su slavni glumci snimljeni ali tako da zaista na brzaka snime faktički glavne uloge. Dakle, ovo je novi nivo smandrljavanja.

Najveća žrtva svega ovoga je Henry Cavill koji je kod Ritchieja imao svoju najbolju ulogu u MAN FROM UNCLE ali ovog puta on već u drugom navratu nastupa ui prevari i to ne pomaže njegovom statusu bioskopskog glumca, a koji zbilja zaslužuje. Nažalost, ako nastavi ovim putem, čak i sa čovekom koji mu je dao najbolju ulogu i najbolji film u karijeri, rizikuje routhovsku post-Superman karijeru a to bi bila šteta.

S druge strane, sam Ritchie očigledno ima neku dobitnu kombinaciju koja čini da ovakve produkcije nekome i njemu samom jesu povoljne tako da će verujem on nastaviti ovako sa povremenim iskoracima u nešto ozbiljnije.

[Meho Krljic]

televizijski izraz o kom ovde pričam je TROPICAL HEAT.

[mac]

Nisam gledao, ali po osećaju ovo meni više podseća na Burn Notice, nego na Tropsku vrelinu...

[Truman]

Gledao sam In the gray. Ravnodušan sam (u skladu sa naslovom - film mi je u sivoj zoni), ali daleko od toga da je za mene Tropical heat nivo. U svakom slučaju, Guy Ritchie je u silaznoj putanji karijere. Što je uradio uradio je. Dolaze mlade snage.

[crippled_avenger]

Nisam gledao, ali po osećaju ovo meni više podseća na Burn Notice, nego na Tropsku vrelinu...

U pravu si. Nisam se setio BURN NOTICE. Ali, BURN NOTICE je bio duhovit, imao je neki gas, koliko se sećam...

[crippled_avenger]

Kao pasionirani korisnik Suna, mislim da sam prava ciljna grupa za indie horor DECIBEL u kom mlada muzičarka biva odvedena u skupi AI-enhanced studio u pustinji kako bi njena duša bila oteta i ugrađena u AI program za pravljenje muzike.

Zac Locke je dakle snimio film nad kojim bih ja trebalo da se jako zamislim, ali iskreno, nije taj efekat postigao kod mene. Prvo film ima određene adute i dozu snalažljivosti, to mu se ne može osporiti ali nije naročito dobar. Zac Locke je želeo da napravi film koji će izgledati dobro i uspeo je da napravi film koji izgleda pristojno. Želeo je da napravi film s malo likova, ali nije baš postigao da oni održe pažnju gledalaca čak i "pišljivih" 75 minuta, uprkos tome što je i minutažu i pažnju uspeo da "kupi" scenama muziciranja, kreacije i sl. i da ne testira kvalitet svojih dramskih sposobnosti. Konačno, film nema pravu dinamiku. Čak i kada stvari eskaliraju, bez mnogo povoda za eskalaciju, ne postaju klimaktične, eventualno dosežu do nekog dramski ironičnog blackmirrorovskog zaključenja.

No, u onome što u filmu nije postignuto, Zac Locke je negde pokazao gde AI može da odigra ulogu, bar kad je reč o muzici. Naime, Suno je idealan za ljude koji nemaju uslove a hoće da naprave nešto, možda čak i kada nemaju ni znanje za to ali imaju ideju i dobru volju, i njegov produkt još uvek nije javno prepoznat kao nešto što se može u najčistijoj formi tržišno eksploatisati, ali jeste put da se ljudi izraze, i da ostvare neke ideje koje bi bile besmislene da se rade u nekim klasičnim studijsko-aranžerskim okolnostima. Naravno, razne AI aplikacije se već koriste i u muzici koju mi čujemo na radiju, naročito ju televizijskim serijama masu nekih "malih" tema sada pravi AI itd.

Zac Locke je ušao u ovaj projekat sa puno hendikepa, kako u pogledu svog scenarija, tako i u pogledu budžeta. Možda sada nije zrelo da mu AI pomogne da to lako nadoknadi na filmu, ali tu smo, no da je hteo da napravi pesmu, AI bi mu pomogao da njegovu viziju spoznamo u jednoj barem spoljašnjoj formalnoj usavršenosti.

Bez pomoći, nažalost, Zac Locke nam je pokazao koliko toga ne zna, koliko toga nije mogao da priušti, koliko ima stvari kojima nije dorastao i život je prema njemu bio nemilosrdan. Ovaj film nije postigao ništa naročito.

Ali, nije to zaslužio, Lockeova zamisao nije nezanimljiva, Aleyse Shannon je vrlo posvećena i solidna u glavnoj ulozi, ovde je bilo potencijala za nešto bolje. Ali falio je taj stručno-materijalni enhancement koji kolege iz sveta muzike mogu dobiti koristeći recimo Suno i sunolike programe. Ja lično ne bih imao problem da ga je dobio i da sam ovu viziju video u boljoj izvedbi.

Lepo je fetišizovati dušu i ljudski faktor. Ali, onda moraš imati dušu i ljudski faktor koji su na nivou da taj proces izvedu kako treba.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ćovek na životne mudrosti može da naleti bilo gde, ova je, recimo, iz sekcije za komentare na Eurogameru:

[crippled_avenger]

Iskreno, od kada sam pogledao animiranu verziju ANIMAL FARM koju je napravio Andy Serkis i u čudno spletu okolnosti distribuirao Angel, nisam bio siguran šta da o svemu tome mislim.

Dakle, ovo je adaptacija Orwella, maksimalno slobodna i namenjena deci.

Poruka Orwellovog dela je univerzalna i ne mislim da je to nešto čemu deca ne treba da budu izložena ali, pomalo je nejasno otkud ideja da se jedno delo par excellence namenjeno starijoj publici kroz animirani film izvede za decu.

Na tom zadatku, Serkis je imao pomoć A-ekipe. Recimo, Nic Stoller je bio jedan od scenarista, čovek sa ogromnim iskustvom u komediji i u animacijama i filmovima za decu koje je pravio za najveće studije. Može se reći da se u pogledu angažovanog talenta nije štedelo ali to celu ideju nije učinilo održivijom.

Jer, uprkos Stolleru i iskusnim saradnicima, animirani ANIMAL FARM podosta menja Orwella a ostaje plakatsko delo, bez istinski razvijenih likova i prave drame, već se kreće od jedne do druge teachable situacije bez puno ubeđenja.

Glumci koji daju glasove su isto A-listeri i to pokazuje poverenje u projekat. Međutim, ANIMAL FARM prosto na nivou naracije nije tako visokom nivou. Priča i karakteri nikada ne zažive, samo se ređaju situacije, bez organskog razvoja i vezivanja za likove.

U pogledu tehničke izvedbe, ova animacija je korektna ali opet nije to onaj najviši nivo, ni tehnološki, ni idejno, ali ovo jeste nivo animacije koji može ići u bioskope, svakako da ovo nije neka podvala, ali nije ni prvoligaški produkt.

Film je doživeo brodolom u bioskopima, što u današnje vreme ne mora da znači mnogo, naročito za animirane filmove koji imaju dugovečnu eksploataciju na vanbioskopskim formatima. Međutim, film je doživeo fijasko i kod publike i kod kritike koji mu je oduzeo sav kulturni kapital.

Iako ništa u ovom filmu nije uspelo, kao što ni sama zamisao nije logična, ovo ipak nije katastrofa istorijskih razmera kako se predstavlja. Ja bih ga pre definisao kao jedan peh u karijerama svih umešanih.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle Jacquesa Tourneura i Clive Barkera, i svih ostalih instanci gde su Srbi overili svetski horor, vreme je da se zapljunemo u eri A24.

U filmu Iana Tuasona, Nina Kiri, rođena u Beogradu igra jednu devojku od Babića rodom, koja živi u Americi i vodi neki creepypasta podcast. Doduše, u kući ima nekih katoličkih detalja, nije isključeno da je i Hrvatica ali koliko sam zapazio i na forumima, gledaoci percipiraju njen lik kao Srpkinju pa ćemo se toga i držati.

Reditelj Ian Tuason je katolik s Filipina i on je uneo tu dimenziju u film.

Nažalost, UNDERTONE je retko užasno gledalačko iskustvo koje se bazira na tome da glavna junakinja brine o majci koja je na umoru, i uprkos tome što je komatozna malo je i spooky, i vodi taj podcast u kom se priča o nekim strašnim događajima koji se jesu a možda i nisu desili i tim putem tako ona prizove zlo u dom.

UNDERTONE je jedan od onih filmova koji pokušava da napravi horor iz nekog produkcionog minimuma ali bogami i idejnog i ako išta možemo da zaključimo jeste da u ovom slučaju ni veštinom ni idejama nije nadoknađen taj otvoreno antifilmski aspekt cele zamisli.

[crippled_avenger]

PIG Michaela Sarnoskog je pre pet godina bio indie senzacija i otvorio mu je put da postane major reditelj. Pogledao sam ga sa zakašnjenjem i moram priznati da osećam izvesnu vrstu respekta prema onome što sam video ali se nisam snažnije povezao sa ovim filmom.

Sarnoski je potom radio film DAY ONE, kao nastavak A QUIET PLACE i on je obilovao veoma zanimljivim stvarima, čak je delio tu kulinarsku doimenziju sa PIGom, jer u debiju Nic Cage traži svoju svinju s kojom deli život i traži tartufe posle povlačenja iz života poznatog kuvara, a ovde Lupita žei da u Njujorku pojede picu i neće je u tome sprečiti ni invazija vanzemaljaca. Međutim, i kad sam gledao DAY ONE, osećao sam pre svega veliko poštovanje prema onome što je napravio nego što sam osetio jaku konekciju.

PIG je u tom smislu još ironičniji jer on kreće iz fizionomije maltene johnwickovskog filma o osveti usamljenika kome su oteli kućnog ljubimca a onda se pretvori u priču o usamljenosti i gubitku.

Treba imati na umu da je Sarnoski snimio ovaj film u 25 godina i da je njegova percepcija gubitka i usamljenosti malo comicbookish, i Nic Cage to jako dobro otelovljuje, i ta fora da se zapravo sve svodi na kulinarstvo i pomalo nasilja je inventivna, međutim, možda je ono što me je odbilo taj neki utisak da su gubici i usamljenosti nekako prefabrikovani, da su se ti kritični događaji i stanja desili pre početka filma i da sada mi nekako gledamo njihov epilog koji je pre svega jak u domenu ironije sudbine.

Otud, mislim da ima ljudima kojima je ovaj film za * * * ali meni lično je za * *. No, za razliku od njega, DAY ONE je film kom ću se sigurno vraćati, a ovome baš i ne, jer je ova pustinjačka faza Nica C agea rađena i na drugim mestima, ponegde rekao bih i bolje.

[crippled_avenger]

Per Wahloo i Maj Sjowall su roditelji onoga što danas znamo kao nordic noir.

U njihovo vreme to nije bio tako veliki biznis kao danas, ali što zajedno, što odvojeno, napisali su veliki broj romana od kojih je značajan broj i ekranizovan.

Per Wahloo je tako doživeo da dobije prestižnu ekranizaciju u Holivudu kada je Stuart Rosenberg za Fox snimio film THE LAUGHING POLICEMAN u kom je glavnu ulogu igrao Walter Matthau.

Ovo je bila ekranizacija njihovog četvrtog od deset romana o detektivu Martinu Becku, koji je postao njihov flagship serijal i dobio adaptacije širom sveta. Pored švedskih serija i filmova, kao marksisti, Wahloo i Sjowall su adaptirani i u SSSRu i u Čehoslovačkoj, no o tome ćemo detaljnije pričati nekom drugom prilikom.

Peter Keglevic je u filmu STOCKHOLM MARATHON ekranizovao poslednji roman o Martinu Becku, u sklopu serija gde ga je igrao Gosta Ekman. Sa Ekmanom je ekranizovano šest romana, i oni su išli u bioskope ali je krajnja destinacija za te filmove ipak bila televizija pa je švedska državna televizija bila i jedan od koproducenata.

Osnovno pitanje je kako prići ovom filmu. Ako ga posmatramo kao televizijski film, a ima dosta razloga da ga tako posmatramo jer u njemu ima jako puno elemenata na nivou dramaturgije koji ga kvalifikuju za to, reč je o veoma upečatljivom delu iz 1994. godine, kada je švedska škola filmskog i televizijskog krimića već bila u svojoj zreloj fazi.

Recimo, sam Martin Beck kao lik se u filmu pojavi srazmerno kasno, kada su uvedeni neki sporedni likovi i kada nam je predstavljen zločin, što svakako ne bi bilo karakteristično za film namenjen biosopima koji bi imao jasniji protagonizam detektiva.

Austrijski reditelj Keglevic je vrlo inspirisan u samoj inscenaciji, pronalazi zanimljiva rešenja koja uveliko prevazilaze rutinsku televizijsku estetiku, a neki aspekti slučaja kao što su korozivni odnosi među junacima, uronjenost u svet pornografije itd. deluju kao veoma provokativan sadržaj za televiziju tog vremena.

U pogledu izraza, Keglevic ovde u suštini pravi pre svega suspense film. Mystery element postoji za detektive koji traže počinioca koji je nama poznat ali nam je istraga zanimljiva jer nas uvodi na whydunit teritoriju. Zanimljivo je da u ovoj adaptaciji Beck ne samo da se kasno pojavi u priči već na neki način ne dobije pravi protagonizam ni na ekranu ni u sklopu istrage.

Zanimljivo je da glumac koji je igrao u mojoj omiljenoj scandi noir seriji po romanu Hansa Rosenfeldta, apostola modernog scandi noira, Rolf Lassgard igra jednog od upečatljivijih Beckovih saradnika. Iako ni on nema protagonizam, svom The Other Guy liku u detektivskoj hijerarhiji izborio je prostor kroz specifičan komičarski šarm.

Sve ovo što je prihvatljivo, pa i zanimljivo za televizijsku adaptaciju naravno diskvalifikovalo bi ovaj film da sam ga gledao u bioskopu. Međutim, pošto i ovako i onako on nikada više neće biti u redovnoj distribuciji i gledaće se pre svega po kućama, sklon sam da na ovo ostvarenje gledam kao na uspeh.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pete Ohs je snimio film ERUPCJA na nivou slovenačkog debitanta od pre dvadesetak godina, ali imao je Charli XCX u glavnoj ulozi usled čega je ovo nekako postao "svetski film".

Slovenački film tog tipa koji mi je pao na pamet bio je DVOJINA Nejca Gazvode iz 2013. godine, koji nije postigao ništa jer nije imao Charli XCX u glavnoj ulozi već neku Dankinju koju sam znao kao blink'n'miss epizodistkinju iz scandi noir serija. Zato danas ni ne znamo za ovaj film niti je tada za njega mnogo ljudi znalo.

ERUPCJA je s druge strane na bazi Charli XCX uspeo da se nametne kao jedan od uspešnijih derivata Linklaerove BEFORE franšize i u tom pogledu Ohs treba da joj bude zahvalan jer je zaista ispala laf što je uzela da se bakće jednim ovako jalovim ali pre svega passe projektom.

U tom smislu, ERUPCJA zapravo ni ne mora da se gleda, bolja je čak i kad se zamišlja kao loš film sa uspelim produkcionim konceptom izvedenim kroz kast.

[crippled_avenger]

Joe Swanberg, indie hiperproduktivac sa slabošću za horor producirao je film MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND u kom je Aidan Leary uspeo da postigne ponešto u tehničkom pogledu, ali nažalost neka solidna rešenja nije uspeo da isprati pričom.

Naime, MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND je priča o voditelju dečje emisije za kog postepeno shvatamo da je zapravo osoba sa trauma zarobljena u fantaziji dečje lutkarske emisije iz prošlih vremena u kojoj proživljava neko mračno, katarzično iskustvo.

Ceo film je praktično smešten na tom artificijelnom setu, sa lutkama, i Leary je uspeo da rekonstruiše ceo taj vajb. Međutim, uprkos rigoroznosti koncepta u kojoj je istrajao, na kraju ovaj film nema šta naročito da kaže i ne uspeva da se izbori za istinsku pažnju gledalaca u ovim ograničenjima koja je sam nametnuo.

Deluje mi da je to moglo biti prevaziđeno, pre svega kroz bolje postavljanje dinamike i osmišljavanje bogatijeg dramskog okvira, no Leary se evidentno iscrpio u tehničkoj izvedbi a ostalo je zapostavio.

Cenu je platio film koji je ostao na nivou manje bitnog učesnika žanrovskih festivala.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Bryn Chainey je u filmu RABBIT TRAP snimio jedan critic proof film. Nominalno ovo je horor film i u njemu ima strave, ali se može sagledavati i kao ekspresivna i sofisticirana psihološka drama. Dev Patel i Rosy McEwen (koja kanališe mlađu Christine Lahti) su maksimalno požrtvovani u ulogama bračnog para eksperimentalnih muzičara koji nalaze životni i profesionalni spas snimajući ambijentalne zvuke u velšoj vukojebini.

Kada sticajem nekih možda uobičajenih a možda i onostranih okolnosti u njihov život uđe Dete koje je nekada živelo u toj kući, njihov mir kreće da se remeti, ali opet ne na tipičan home invasion način.

Ako se gledalac ukači na to što Chainey radi i ako se snađe u tom smeru, mislim da ovo može biti zadovoljavajući film. Ali, isto tako, ako se gledalac ne uključi u sve ovo na pravi način, bojim se da će efekat izostati.

Film je veoma vešto realizovan, trud svih sektora je evidentan, i svakako ne odlazi ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvim glumcima. Ipak, sama suština filma je eluzivna i nije podjednako pristupačna svakom gledaocu. Ipak, nesporno ovo nije film za otpisivanje već pre svega za gledaoca koji će se sa njim sporazumeti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Aleshea Harris je odlučila da se uči filmu preko naslova IS GOD IS koji je verovatno iz dvostrukog straha od toga što ga je režirala žena i afroamerikanka dobio bizarno pozitivne kritike.

U stvarnosti, ovo je jedan čak i tehnički ispodprosečno realizovan film, što se u ozbiljnoj produkciji kao što je ova, veoma retko sreće. A o nekim umetničkim vrednostima, izvedbe, priče i glume ne treba naročito trošiti reči.

Mnogim autorima koji su želeli da beže od klišea se dešavalo da krenu u dekonstrukciju neke prepoznatljive žanrovske matrice a završe s filmom koji zapravo jedino funckioniše onda kad se osloni na matricu. U ovom slučaju, situacija je obrnuta, ovaj film je i kad reprodukuje matricu užasan, a kad pokušava da je prevaziđe je još gori.

U rediteljskom pogledu, ovo je na nivou amaterskog filma, a nažalost, produkcija mu ne pomaže da se to nekako hardverski pojača. Ekran zasija kad se na njemu pojave Janelle Monae i Sterling K. Brown, ali samo na trenutak jer oni ipak nisu zvezde koje mogu zaseniti budalaštinu.

IS GOD IS je film koji ne zaslužuje ni ovoliko priče, i dobija je samo zbog tog raskoraka između onoga kakav jeste i onoga kako ga predstavljaju.

[crippled_avenger]

Sander Maran snimio je estonski low budget horor CHAINSAWS WERE SINGING koji se izdvaja od sličnih EVIL DEAD/ NIGHT OF THE LIVING DEAD epigona po tome što je reč o mjuziklu.

Dakle ovo je backwoods horor koji je istovremeno i mjuzikl.

Sanderu Maranu nema šta mnogo da se zameri, ne nužno zato što je ovaj film briljantan, koliko zbog toga što je ovo film koji ima jedan osnovni problem - predug je. Naprosto on nema dovoljno ideja ni veštine ni kapaciteta da pakuje delo od dva sata.

Otud ne samo priča već i ugođaj vremenom postaju stagnantni i repetitivni. Isto tako, ovo nije film koji briljira u domenu horora, gorea ili suspense svejedno, i Sander Maran mi ne deluje kao reditelj koji će napraviti sad nešto veliko na žanrovskoj sceni. Štaviše, on mi deluje kao neko ko će pre poći putem Guya Maddina i baviti se nekim grotesknim art houseom nego čistijim žanrom.

Videćemo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Elliot Tuttle imao je probleme da plasira film BLUE FILM na razne festivale zbog kontroverzne teme.

Moram priznati da kada sam pogledao film, shvatam zašto misli da mu je film odbijen, i osim što precenjuje njegove fundamentalne kvalitete (jer film nije baš toliko nesporno dobar koliko on verovatno misli) zbilja ima elemenata zbog kojih je verovatno naišao na skepsu selektora i tiču se kontroverzne teme.

Ali nije problem u tome što je tema kontroverzna nego zato što je provokativna a zapravo krajnje infantilno obrađena.

Film govori o gej cam boyu koji odlazi kod imućnog klijenta spremnog da mu plati koliko god ište u zamenu za jedan ispovedni video a onda se ispostavlja da je taj darežljivi matorac u stvari stari školski nastavnik iz njegovog zavičaja koji je robijao kao pedofil i koji je bio zaljubljen u njega kad je bio dečak, premda nikada to nije realizovao kad je ovaj bio mali nego je pao zbog nekog drugog.

I sad gledamo duo dramu u kojoj njih dvojica eto malo diskutuju o svojim demonima, o tome kako je ko postao to što jeste i onda malo probaju da reenactuju svoje fantazije.

Sad bez namere da stvaram neku moralnu paniku, ali ovo se na kraju svodi na jedan lifestyle film o pedofilu koji je bio to što jeste, pao za to, odrobijao i sad čovek pokušava da bude real pedofil i iznađe neki održiv način života. U sklopu toga stupa u kontakt sa dečakom koji mu se sviđao.

A taj dečak je opet pa izopačen ali su mu traume iz kojih se to izrodilo heteroseksualne i eto.

Moram da priznam, gledao sam ovaj film u čudu, jednim delom zbog toga što pedofiliji prilazi na jedan tako relaksiran način a to odsustvo crno-belih podela na koje smo navikli, ne koristi kako bi tu temu psihološki produbio.

Ne znam tačno šta je poenta ovog filma. Iako ne mora svaki film da ima poentu ovaj je čini mi se želeo da je ima, ali meni je izmakla, osim što mislim da je pomešao infantilnost i površnost sa nečim što je kao kopanje po tabuu.

Ovim filmom pedofilija nije detabuizirana, nije se otkrilo ništa novo o njoj, osim što joj je dat ljudski lik, mada opet u okviru jedne prljave seksualne margine.

Međutim, pedofijila nije prljava seksualna margina, ona je zločin, i njeno sad pomeranje u smeru nečega što se može staviti u neki queer okvir, nema mnogo smisla, uprkos naravno povremenim pokušajima pojedinaca da je tretiraju na taj način.

Ne mislim da je Tuttle agendaš. Mislim da je pre svega moron, ali pozitivne reakcije na koje je BLUE FILM naišao stvaraju mi utisak kao da on jeste pedofiliju uspeo da digne na nivou manjinskog seksualnog opredeljenja koje je sticajem okolnosti nelegalno i neetično. A to nije civilizacija u kojoj živimo i deluje mi da ni nećemo.

[crippled_avenger]

I dalje se bavimo klasicima, i konkretno roditeljima Scandi Noira.

Per Wahloo i Maj Sjowall su imali holivudsku ekranizaciju, ali bili su socijalisti tako da su ekranizovani i iza Gvozdene zavese.

ZAHADA ZAMČENEHO POKOJE je čehoslovački televizijski film iz 1986. Režirao ga je Pavel Haša a roman je adaptirao Pavel Hlavac.

To je ekranizacija romana DET SLUTNA RUMMET i on je snimljen i u Belgiji kao bioskopsko ostvarenje. Reč je misteriji čiji je protagonista Martin Beck, flagship junak Wahlooa i Sjowall, i u čehoslovačkoj izvedbi ne samo da su očuvana imena junaka već se i priča dešava u Švedskoj.

Naravno, ovo je televizijski film snimljen vrlo skromno, na tejpu i rekonstrukcija Švedske se svodi na karakteristične policijske uniforme i par natpisa firmi koji se vide napolju kroz prozor dekora policijske stanice u kojoj stoluje Beck, ali interesantno je da se priča o zločinu dakle izmešta na izvorni prostor Švedske.

U pogledu izvedbe, ovaj televizijski film izgleda arhaično, kao BBC desetak godina ranije kad su eksterijeri snimani na filmskoj traci a enterijeri na elektronici.

Isto tako, ovaj televizijski film je sačinjen gotovo u celosti od dijaloških scena, ima samo jednu ozbiljniju eksterijernu deonicu bez reči.

U tom pogledu, ovo je delo skromnih ambicija i sličnog takvog dometa. Istini za volju sam roman je klasičan "locked room mystery", dakle tematizuje nemoguć zločin, i ovde je taj trop izveden u ortodoksnoj formi. Ubijeni čovek je nađen upucan u zatvorenoj sobi, zaključanoj iznutra.

Druga konvencija kojom se služe Wahloo i Sjowall je double edged mystery gde dva naizgled nepovezana slučaja dovode detektiva do razrešenja.

Svakako da ove postavke nisu isključivale mogućnost manje verbalne izvedbe ali čehoslovačka televizija se kretala u okvirima onoga što može da izvede, i svoju drugu ekranizaciju Pera Wahlooa (prva je VRAŽDA NA 31. POSCHODI gde je ekranizovan roman MORD PA 31. A VANINGEN) očigledno usmerava u domen polemičke drame.

Jan Teply kao Martin Beck je zanimljiv i svakako se kvalifikuje kao upečatljiva solucija u solidnom broju glumaca sa raznih podneblja koji su ga igrali, iako samo delo nije toliko izazovno.

Ovaj televizijski film je svakako samo za hardkor kompletiste zapadnog krimića iza Gvozdene zavese i hroničare žanra. Ne verujem da bilo kome drugom može biti interesantan.

[crippled_avenger]

DEEP WATER Rennyja Harlina je u mnogim aspektima povratak finskog velemajstora onome što je najbolje radio, delimičan ali ipak evidentan.

DEEP WATER je produkciono i kadrovski ambiciozniji film od nekih njegovih skorašnjih radova i imao je bioskopske ambicije koje nisu dale neki istaknut komercijalni rezultat ali su bile theatrical uplift (pun intended) u ovom filmu o padu aviona.

Film je sniman jednim delom u Australiji, i imao je učesnike sa tamošnje scene koji su doneli know how nove generacije tamošnjeg exploitationa. Tu pre svega mislim da direktora fotografije D.J. Stipsena koji je radio neke solidne komade njihove žanrovske i genre-adjacent produkcije. I Stipsenov doprinos je evidentan, u ovom komplikovanom filmu snimanom u vodi (doduše u studiju, što samo delimično umanjuje komplikaciju), Stipsen donosi jedan fluidan (pun unintended) stil kretanja kamere gde je ona vrlo često i u vodi i van nje.

Kad je reč o budžetu, on je prijavljen na veliku sumu, od nekih 40 miliona dolara. Ne bih sad bio uveren da je sve ovo toliko koštalo ali film ni u čemu ne oskudeva. Ima dobru glumačku ekipu, dobre setove i solidne efekte. Dakle, ima na solidnom nivou sve što je bitno.

Naravno, nije ovo onoliko skup film na vodi kakav je Harlin inače umeo da snima u svoje vreme, jasno je da mislim na CUTTHROAT ISLAND, ali ima sve što treba.

Ovde se vraća temi ajkula iz DEEP BLUE SEA koji je bio njegov poslednji istinski značajan studio assignment i poslednji istinski značajan studio-hit, iz koga je izrasla i DTV franšiza koja se uklopila u shark frenzy raznih trashy naslova. Ruku na srce, to nije poslednja studio franšiza na DTVu koju je lansirao, 12 ROUNDS sa Cenom je to takođe postigao ali to suštinski nije bio tako ambiciozan studio assignment.

U tom smislu, Harlin ovde pravi povratak na svim nivoima i svestan je da je ovo i izvesni throwback u odnosu na ono što je radio.

Najspektakularnija sekvenca je pad aviona, u kojoj je fizika slična Zemeckisovom CAST AWAYu ali scena je duža i sa većim brojem karaktera. Od momenta kada avion padne, stvari idu putem koji je manje realističan nego kod Zemeckisa i više se kreće u smeru filma AIRPORT '77 u kom privatni džet Jimmyja Stewarta padne na dno mora.

Ovde se avion raspadne i preživeli putnici plutaju na olupini, a pojavljuju se ajkule i skidaju ih lagano jer su neutaživo gladne.

U tom pogledu, ovde imamo kombinaciju dva podžanra - ovo je film katastrofe koji u tradiciji uticajnog GRAND HOTELa koji je bio prototip za disaster movie talas sedamdesetih, kombinuje veliki broj likova sa nekom pretnjom po kolektiv, i survival thrillera u kom se ljudi suočavaju se pretnjom iz prirode, ovog puta morskim nemanima.

U izvesnom smislu, Harlinov film ostavlja utisak duple pretnje po junake, ili dva filma u jednom, slično prvom Alienu protiv Predatora, samim tim što premisa pada aviona nije samo tek postavka iz koje slede ajkule nego je sve podjednako važno. Set-piece sa padom je integralno gradivo filma a ne uzbuđujući momenat. Rizik koji iz toga proizlazi da publika može biti, u teoriji, razočarana time što se iz tako uzbudljive scene pada ne razvija nadalje ta tema nego dobija jedan novi akcenat, kao što isto tako može imati utisak da se film potom ne vraća u dovoljnoj meri toj vrsti akcije.

No, teško da će to ikome smetati jer je promocija filma primarno bila vezana za ajkule. Ovde nema superinteigentnih ajkula eksperimentalno izmenjenih od strane naučnika kao u DEEP BLUE SEA. Ovde ajkule nemaju protagonizam, one su naizmenično izvor napetosti i neprijatnog iznenađenja.

Iako ne donosi nijedan jump scare kao što je smrt Sama Jacksona u DEEP BLUE SEA (premda ima jedan pokušaj), kada krene to sa ajkulama, Harlin je svoj na svome i fino žonglira time kad se gradi napetost kad je iznenađenje. A naročito dobro orkestrira armiju likova koji su generic u postavci ali sa taman dovoljno svežine kod važnih među njima da mogu da izgrade protagonizam.

Ima neočekivanih smrti, ima očekivanih za dlaku izbegnutih žrtava. Sve je na nivou.

DEEP WATER je "pošteno" snimljen film koji ima veoma visok nivo angažmana svih sektora što nije karakteristika svih Harlinovih recentnih produkcija.

Za fanove, on nije nigde ni išao da bi pravio kambek stricto sensu jer voleli smo i njegov prethodni film sa Aaronom Eckhartom THE BRICKLAYER, ali ovo je svakako film sa onom aromom mejnstrima kakav zapravo odavno nije pravio, i to na visokom nivou kao što je ovde,

DEEP WATER je definitivno razlog za radost.

Gene Simmons is KISSa je jedan od producenata filma. On i Harlin se znaju sa filma FORD FAIRLANE. Lepo je videti da su se ponovo našli na nečemu dobrom.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Natalie Erika James je snimila film o gubitku težine i stvarima koje su ljudi spremni da učine u tom cilju.

Dakle, reč je o "mojoj temi", pa se osećam pozvanijim da komentarišem.

Ovo svakako nije THINNER Toma Hollanda po Stephenu Kingu i Natalie očigledno želi da se uključi u body horror gas koji prave Francuskinje što ne piju lekove kad snimaju, a ima tu malo i Cronenberga, ne izbegava se.

I premisa je zanimljiva. Studentkinja medicine koja ima probleme sa težinom ali i seksualnošću, upoznaje jednu veoma zgodnu vršnjakinju za koju se ispostavi da je njena školska drugarica koja je onomad bila deblja od nje. Ova joj daje neče čudesne pilule za mršavljenje i kada ih studentkinja analizira, shvati da su napravljene od pepela kremiranih ljudi. Kako bi uštedela, napravi ih od kadavera koji secira i tu sada duh mrtve žene krene da joj se ukazuje i stvara se veza između nje i pokojnice koja proizvodi mnoge teškoće. Međutim, težina se gubi i cena se plaća.

Natalie Erika James je verovatno htela da se pozabavi "večnom" temom na sličan način kako je to uradio THE SUBSTANCE. A čak je i tema slična. Međutim, ovo je australijski film, sa odličnim glumicama i bez glamura koji se može kapitalizovati.

Realizacija je solidna. Film nije skup ali je snalažljiv i pedantan.

Međutim, kada uspostavi osnovnu premisu, nažalost sa tim ne zna kuda bi. Ima interesantnih kretanja, zanimljivih ideja. Ovo nije u polazu nekakav banalan horor, nekakav slasher, jurnjava, mehanika. Ali da li taj sofisticiraniji horor funkcioniše, ostaje diskutabilno. Vidim da ima ljudi koje je film pridobio. Mene nažalost nije. Kada je ušao u svoje dileme kuda bi, i meni je počela pažnja da luta. S druge strane, ovo opet nije A24 elevated horror iako bi po premisi mogao biti. Natalie Erika James je sklona da suštinski bude old school, ne beži ni od krvi ni od klanice ni od gadnih prizora, ali u sklopu dinamike celine to ne pronalazi svoje mesto baš uvek i dovoljno često.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

GOLPES je rediteljski film Rafaela Cobosa koji nam je najpoznatiji kao scenarista Alberta Rodrigueza.

Ovog puta on režira film u kom glavnu ulogu igra Luis Tosar. Dakle, repromaterijal za nešto dobro je tu, međutim, to se nije desilo jer nažalost priča o dva brata koji tokom osamdesetih tokom serije pljački deluju sa različitih strana zakona, nema ni veštinu izvedbe, niti jasno žanrovsko određenje, i iz toga proizlaze problemi u dinamici, pa na kraju i u razumevanju o čemu se u filmu radi.

Cobos je želeo da film ima patinirani look filma iz osamdesetih i to je postigao u samoj slici. Izgleda kao film koji je tada sniman ali nije baš sjajno sačuvan. Međutim, izuzev slike u samom stilu nije primenio neke tehnike iz tog perioda.

GOLPES je fusnota u karijeri ovih ljudi.

[crippled_avenger]

I dalje se krećemo kroz istoriju i bavimo roditeljima Scandi Noira.

Najčešće ekranizovani roman Pera Wahlooa je MORD PA 31 A VANINGEN.

Jednu od najzanimljivih snimio je reditelj iz generacije Novog nemačlkog filma Wolf Gremm pod nazivom KAMIKAZE 1989.

Film je izašao 1982. i ubrzo je glavni glumac, Rainer Werner Fassbinder i umro.

Međutim, u samom filmu Fassbinder igra sa puno vitalnosti i on je jedan od najzanimljivijih elemenata Gremmovog filma.  Njegova interpretacija Wahlooovog detektiva Jansena je interesantna, u odelu sa leopard printom, on jeste svojevrsna parodija hardboiled detektiva i Fassov specifičan izgled i energija doprinose tome da ovaj lik deluje malo kao dekonstrukcija a malo i kao inspirisano rešenje za neki konvencionalniji film.

Adaptaciju romana su pisali sam Gremm i jedna jako specifična figura - američki scenarista, književnik i publicista Robert Katz koji u svojoj radnoj biografiji ima naslove kao što su CASSANDRA'S CROSSING i SALAMANDER, dakle vrlo klasični trileri. Sa Cosmatosom je radio i MASSACRE IN ROME, i njegov opus je u principu vezan za evropske filmove namenjenoj globalnoj eksploataciji na engleskom. On je živeo u Italiji iako je rođen u Americi, i uprkos tome što je kao pisac bio spona između dve industrije nije se nikada upuštao u neki jači art house.

On jeste radio istinite priče, i neke sa političkim nabojem, sarađivao je sa Lilianom Cavani, ali ipak nije se bavio artom ovog tipa kakvim su se bavili Fass i njegovi bećari.

Otud je zanimljivo da se Katz kasnije javlja kao Fassov biograf.

Ovaj film dakle mnogo više na ono čime se bavio Gremm i to je po mom mišljenju, iz današnje vizure, u najboljem slučaju jedno oslanjanje društvene satire na strukturu krimića, izvedeno u lapidarnom maniru minornih Fassbinderovih radova, dakle bez veće dramske, glumačke i u širem smislu dramske uverljivosti.

Da bi takav film funkcionisao mora da ponudi nešto drugo ali bih rekao da u pogledu značenja, idejnosti, angažmana, komentara društva i komentara forma, KAMIKAZE 1989 već i u svoje vreme deluje kao da konstatuje dobro poznate stvari o svetu koji se pomalja.

Wahloo nije dočekao premijeru ovog filma ali njegov predložak, ipak ima strukturu mnogo klasičnijeg krimića sa malo SFa u sebi.

KAMIKAZE 1989 s druge strane mnogi ubrajaju bez ikakvog razloga u cyberpunk filmove iako sa tim nema naročite veze, i u svom prikazu budućnosti ide ka nekom raspadačkog retrofuturističkom prikazu gde Gremm pokazuje svoju sveobuhvatnu limitiranost.

U tom pogledu, ovo mi je bilo slično gledalačko iskustvo kao Gremmova adaptacija Schillera koja kreće iz nečeg potentnog i završava kao nebuloza. Za razliku od tog filma, ipak ovde imamo Fassa koji drži stvari na okupu i čini da film zasluži jedno gledanje.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Armie Hammer je u vreme kada je bio zvezda u usponu bio razmatran da zaigra Brucea Waynea, odnosno Batmana u filmu JUSTICE LEAGUE Georgea Millera.

Kako je odatle dospeo do toga da snima film pod radnim naslovom THE DARK KNIGHT, a da ovaj ne bude o Batmanu nego o osvetniku sa vrlo provokativnom agendom koja film čini praktično vrlo teškim za distribuciju, i da ga režira Uwe Boll, teško je objasniti.

Deo te priče, po tehnici romana "s ključem" predstavljen je u knjizi A VIOLENT MASTERPIECE, koji je takođe ovih dana izašao i može se reći, Armie Hammer je postao jedna od paragigmatičnih ličnosti Cancel i #MeToo ere, kad je došao do toga da inspiriše najgadnije likove u hardkor losanđeleskom noiru.

U novom filmu Uwea Bolla CITIZEN VIGILANTE, Armie Hammer uspeva da sebe docanceluje, time što snima film koji je takvog sadržaja da mu je nemačka cenzura praktično onemogućila prikazivanje jer mu nije izdala sertifikat za dozvoljeno godište gledalac a evropska i američka kritika su ga razobličile zbog diskutabilne anitmigranstke ideacije.

Za nas je od posebnog značaja to što ovaj film hrvatsko dvojno državljanstvo sa nemačkim, pa možemo ovaj naslov posmatrati kao deo regionalne žanrovske ponude.

U Hrvatskoj, Uwe Boll radi odavno i tu je snimio svoj možda i najkontroverziji film AUSCHWITZ, ali sada CITIZEN VIGILANTE podiže stvar sa nivoa bizarnog na nivo jednog izuzetno interesantnog ekscesa.

Hammerov lik u ovom filmu je vigilante u "nekoj evropskoj zemlji" koji ide okolo, obučen u crno, izgleda uspravno, ponosno, gospodski, s manirima, onako kako desni ekstremisti i neonacisti zamišljaju sebe (opis ovakvog držanja čak dosta direktno daje finski neonacista Kai Murros u svojoj knjizi a on to nije smislio sam, i Richard Spencer jer recimo insistirao da u njegovoj organizaciji članovi nose bele košulje da bi pokazali kako su uredni i u stanju da brinu o jednom ovako delikatnom parčetu garderobe) i uklanja šljam sa ulica. Dok ga mediji optužuju da je zapravo teroristička ćelija koju podržavaju Peking i Moskva, narod ga na raznim meridijanima slavi.

Ovaj lik uklanja migrantske bande, mada mi znamo da je film sniman u Zagrebu i da su slovenske face s kojima se povremeno dokači zapravo domoroci, i to posebno raduje njegove internet fanove.

Naravno, to što je gospodin na ulici, ne znači da nije drugačiji u krevetu, tako da imamo scenu u kojoj on bogami otkrije nove sfere seksualnog užitka migrantskoj seksualnoj radnici koja je dotle mislila da zna sve. Dakle, ovaj junak nije konzervativac u privatnoj sferi, iako se tako ponaša u javnoj. Pa i tada, Uwe snima Armieja sa dosta donjeg rakursa, kao antički kip, podsećajući da su nacisti voleli seks i nisu ga izbegavali, čak ni kada je imao nešto devijatno u sebi.

U filmu IMMIGRATION GAME Krystofa Zlatnika, poslednji put sam osetio ovakvo ushićenje posmatrajući kako se tema migranata gura u žanrovsku transgresiju. Međutim, za taj film mislim da je bio pre svega kritika nemačkog rasizma i ksenofobije sa leve pozicije, ali da je prešavši u žanrovski okvir filmova kao što su PURGE ili RUNNING MAN na neki način iskoračio iz tipičnog politički korektnog, naglašeno humanističkog okvira.

U slučaju Uwea Bolla, ovde je predznak potpuno suprotan. Ono što je teško utvrditi kao i uvek kod Bolla jeste koliko on zapravo namerno gradi crnu legendu oko sebe. Jedna od teorija koje je sam plasirao svojevremeno bila je da se njegovi filmovi koji svi redom loši finansiraju kao forma pranja nacističkog blaga i on je sam uživao u pogrevanju te priče kroz njeno negiranje. Otud, veliko je pitanje da li Boll sada želi da se osloni na realan društveni problem, zauzme ekstreman stav i na taj način privuče pažnju svom radu, ili je on sad iskreno branilac Evrope i njenih vrednosti.

Iako je film izašao u Americi. čini mi se da je njegov format političkog ekstremizma ipak prevashodno evropski. Američki desni film, naročito u današnje vreme, stavlja akcenat na to da bude "normalan", "običan", "onakav kako su se pre pravili filmovi" i da gaji "klasične američke vrednosti". CITIZEN VIGILANTE nije takav i imajući to u vidu lako je moguće da će u Americi čak izazvati strah pa i naročito odbacivanje od desnice kako ne bi bila poistovećena sa ovom vrstom poziva na akciju.

U svakom slučaju, iako je i Armie Hammer dosta promenio svoje stavove koje znamo odranije, i koji su delom oslonjeni na njegovo porodično stablo koje je dalo neke značajne levičare i revolucionare, teško mi je da zamislim obe stvari - i da Hammer kao promućuran i iskusan čoven nije znao šta snima, ali i da mu ovakva provokacija odgovara.

U svakom slučaju, ono što se ovom filmu ne može osporiti jeste da svoju antimigrantsku agendu ne pakuje u neku politički korektnu, pravno utemeljenu oblandu. On se bavi junakom koji poput Equalizera - koji je ranije pre 40 godina bio penzionisani britanski špijun belac i igrao ga je Edward Woodward u seriji, a danas je na filmu crnac kog igra Denzel Washington a na televiziji je sada korpulentna crna žena i igra ga Queen Latifah, prilazi ljudima koji su u problemu i donosi im bolje poravnanje od onog sudskog. Boll se dakle oslanja na nesputani vidžilantizam kao gledaočevu fantaziju i to propušta kroz opisanu ideologiju.

Srećom, da bi se igrao fantazijama, morao bi da snimi dobar film što CITIZEN VIGILANTE svakako nije. Iako je ovo forma koja je dosta raubovana i dobro je poznata, Boll je prvo nepotrebno strukturalno komplikuje, a snimanje u Zagrebu sa - u velikoj meri hrvatskom ekipom - rezultiralo je nečim što izgleda kao hrvatski film, više nego ispolirani DTV produkt iz nekog pogona Avija Lernera.

Jedan od najbizarnijih problema filma koji pokazuje koliko je Uwe Boll naizmenično oštrouman provokator i potpuni moron jeste snimanje na mestu odakle dolaze ljudi koji možda nisu baš prototip najproblematičnijih migranata iz vizure evropske desnice ali svakako kao Sloveni jesu za njih "građani drugog reda" ili bar "prvog i po", i da onda gledamo likove kod kojih zbog akcenta i fizionimije ne možemo baš uvek da ukačimo ko je migrant a ko plemeniti domorodac. Uostalom, strani jezik koji se najviše čuje kao ilustracija "invazije" jeste hrvatski koji govore mladi problematični migranti dok maltretiraju jednog domoroca u parku.

No, ako uzmemo u obzir tu igru sa državljanstvima filma ali i sa činjenicom da je ambijent ovde nepogrešivo zagrebački, uz sve osude filma, ne možemo reći da regionalni žanrovski film ne uspeva da uznemiri duhove, i napravi nešto što ima odjek, čak i kada nije nužno rezultat lokalne pameti.

Ako imamo u vidu da je kontoverzni film HUNT Craiga Zobela, po skriptu Damona Lindelofa, svojevremeno povučen iz bioskopa kao politički provokativan a delom se dešavao u Hrvatskoj, ovo je zanimljiv kontinuitet odluka stranih filmmejkera da na tlu ove zemlje ulaze u neka ideološka raspojasavanja i prave filmove koji kasnije imaju teškoće da se prikažu zbog svoje politike.

[crippled_avenger]

GYILKOSSAG. 31. EMELETEN je mađarski televizijski film u kom je izvršena jednočasovna adaptacija romana Pera Wahlooa. Izašla je godina dana pre filma Wolfa Gremma sa Rainerom Wernerom Fassbinderom i ovo je jedna od nekoliko adaptacija istog romana snimljenih u komunizmu.

Interesantno je da Wahlooov roman sam po sebi stoji kao kritika švedskog kapitalističkog socijalzma i "društva blagostanja" koje debilizuje ljude i pretvara ih u osobe lišene briga koje su krasile raniji kapitalizam ali ih i gura u društvo koje nije fundamentalno bolje.

U tom smislu, ova distopijska slika bogate severozapadnoevropske države koja par decenija u budućnosti doseže jedno uređenje u kom građanstvo anestezirano medijima kontrolisanim iz jednog korporativnog centra polako odumire od pada nataliteta, alkoholizma i suicida, može biti tumačena kao korisna za zemlje socijalističkog sveta kao diskreditacija jednog od puteva razvoja kapitalizma koji nije bilo tako lako prikazati nehumanim kao recimo američki.

Međutim, priča o tridesetospratnoj zgradi medijskog Koncerna u kojoj postoji misteriozni 31. sprat, koji nigde nije prijavljen ali u kom su zapravo nekim lažnim poslovima i obavezama zarobljeni kritički umovi, i dalje može biti uznemirujuća za bilo koju komunističku javnost.

U tom pogledu, Per Wahloo jeste napisao kritički roman koji su spoljni protivnici koristili protiv njegove zemlje ali su se radeći to prilično igrali vatrom.

Levente Malnay ekranizuje ovaj roman sa velikim akcentom na dijalog ali istovremeno ipak u svemu tome ima neke estetizacije i u slici ima neke atmosfere. Rekonstrukcija Švedske se svodi na jedan policijski Volvo (inače auto koji su rado vozili funkcioneri iza Gvozdene zavese) ali generalno svet koji je postavljen konzistentan.

Kraj romana je ambivalentan, ovde se nudi jasno razrešenje oko bombe.

Ipak, ono što je najzanimljivije nije samo to što ovaj televizijski film dobro izgleda kada se gleda i danas već je i tematski interesantan ovih dana kada kreće rastakanje Orbanovog medijskog kartela koji je takođe imao samo jedan centar, što čini ovaj televizijski film nečim što jeste unekoliko prikazalo i mađarsku budućnost, kudikamo više nego švedsku.

[crippled_avenger]

Ko bi rekao da će Robin Campillo snimiti queer film o odrastanju?

Ipak, eto i ta neočekivanost se desila.

Doduše, možda je na to bio nateran jer je zapravo odlučio da snimi film ENZO kako bi se oprostio od sovg prijatelja Laurenta Canteta za kog je pisao ovaj skript.

Campillo je reditelj i scenarista koji kod mene zbog LES REVENANTS i 120 BPM ima zbilja neograničen kredit, a ENZO je nažalost film koji troši deo tog kredita.

Priča o sinu porodice iz više srednje klase koji se ne snalazi u školi i odlučuje da u šesnaestoj godini barem preko leta postane bauštelac a tamo se zaljubi u virilnog Ukrajinca kom nad glavom visi vojna obaveza, ima u sebi puno elemenata studentskog filma.

Campillo ovde nije čak ni tehnički zapakovao neki upečatljiv film, a na nivou priče čak i nebuloza kao CALL ME BY YOUR NAME, deluje kao delo visoke promišljenosti u odnosu na ovo.

S jedne strane, zanimljivo je što ovde momčine nisu zapravo gej nego su više kao men having sex with men, premda opet ni seksa zapravo ne bude. Dođu negde do nivoa nezaokružene simparije, ali to sve opet nije dovoljno da svežinom nadoknadi zaista više nego studentski nivo promišljanja.

Film je prikazan u Kanu, solidno je prošao. Campillo ima ugled, Cantet ima pijetet, pa je to verovatno doprinelo toj nepravdi.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Martin Hodara je argentinski reditelj koji je za Amazon snimio streaming film LA CAJA AZUL, kao nekakav jednostavni kamerni neo noir. Znajući da Argentinci umeju da izvedu takve stvari dosta solidno zanimalo me je da vidim kako je to komodifikovano za striming i nažalost rezultat je scenaristički u ravni Lifetime produkcija a izvedba je nešto življa ali i dalje skromna.

U tom pogledu, informaciju sam dobio, ali i film o kom nema šta naročito još da se kaže.

[crippled_avenger]

Samara Weaving je već poprilično definisala okvir u kom se kreće,. tako da i CAROLINA CAROLINE koji je snimio Adam Carter Rehmeier, iako ima karakteristike indie, znači "autorskijeg" filma, zapravo ima svoje preteče u njenom opusu.

Varijaciju na temu mladog para odmetnika u sukobu sa zakonom, Samara je obradila u filmu EENIE MEANIE Shawna Simmonsa, na jedan ekstravagantan način gde je Shawn Simmons ponudio jedno mračno, dinamično i duhovito ukrštanmje TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa.

I Simmonsov film je svakako karakterističniji za tu duhovitu stranu koju Samara uvek nosi. Humora ima i u CAROLINA CAROLINE ali ovo je više road movie o zaljbljenom paru koji ulazi u grfiting ali iz con gamea prelazi u pljačke banaka i kako njihova dela sve više uznemiravaju i povređuju ljude tako i njihov libido i njihova veza popuštaju.

U žanrovskom pa i karakternom pogledu, Simmonsov film je bio slojevitiji iako se to ne bi reklo na prvi pogled. S druge strane, Rehmeier svira na manje žica, i njegov film je konvencionalniji, u okvirima očekivanog je mnogo više, ali je solidan, emotivan je i sve čega se dohvati, od Americane, preko griftinga i odmetništva pa sve do samog okončanja te pustolovine radi sa emocijom i sa ubeđenjem.

U uvodnom delu mi se činilo da je mogao biti raznovrsniji u prikazivanju onoga što produbljuje njihov odnos, kada ga vešto inicira, međutim, film ubrzo ulazi u fazu pada i tu ponovo postaje intenzivan. Otud ta idejno oskudna deonica je što se mene tiče zapravo bila kratkotrajna.

CAROLINA CAROLINE je film u kom plene zvezde, pre svih naravno Samara i Kyle Gallner koji emituje jedan mangupski vajb mladog McConaugheya. Rehmeierova realizacija je stabilna, ne preterano maštovita, ali efikasna i pedantna, i na solidnom nivou.

CAROLINA CAROLINE se dešava u nekom analogno periodu koji nije precizno definisan ali to je ili kraj devedesetih ili početak dvehiljaditih, kada je neo noir polako odlazio u fejd ali je i dalje uspevao da proizvede dobre filmove.

Taj duh devedesetih je međutm prisutan samo u tom analognom aspektu, Rahmeier u svim drugim aspektima ide na tu jednu svevremenost motorizovanog američkog Juga koji najpre pamtimo po filmovima iz sedamdesetih.

U zavšrnici, Rahmeier uprkos manje više očekivanom, u zasluženom ishodu, uspeva da proizvede emociju i negde u tom trenutku postaje potpuno nevažno što sve ovo odnekle znamo, i na nivou kinematografije i na nivou Samarinog opusa.

* * * / * * * *