Novinari koje najviše volimo

[ridiculus]

Čekao sam Čikov prikaz Civilizacije VI, i konačno dočekao.

Ovde neću o detaljima (imamo poseban topik za to), ali posle čitanja se zaista čudim većini - dakle, ne svim! - igračkih publikacija u njihovom pisanju oda i hvalospeva i, uopšteno, budalaština. Bilo je reči negde na ovom forumu o tome kako bi takve publikacije trebalo da šire kritičku svest medju igračima, ali ja zaista slabo vidjam takve "devijantne" upotrebe svesti u igračkim medijima, pogotovo kada ih uporedimo sa filmskim ili bilo kojim drugim. Sajtovi poput Kotakua, Polygona ili Kill Screen-a su suviše okrenuti socijalnoj kritici i političkoj korektnosti na račun bilo kakve analize sa dizajnerske tačke gledišta, mada povremeno (ili možda zbog toga?) imaju napade odličnih članaka koji spadaju u ono što se zove "istraživačko novinarstvo". PC Gamer je postao šala, i to ne smešna (ok, možda su dobri kao tehnološki vodič). Eurogamer ima suviše malo članaka u odnosu na bogatstvo igračkog krajolika. RPS bi mogao biti svetli primer, ali oni svojim nadmenim stavom odbiše mnoge (iako ne i mene ). I tako dalje...

Jednom sam pomenuo "Čikovu parabolu", koja pokazuje razvoj i održavanje interesovanja za neku igru. Kada krenete da je igrate, upoznajete sisteme i radujete se svakom novom otkriću. Ako je igra dovoljno bogata sadržajem, relativno je lako održati interesovanje u toj fazi. Kakav je samo osećaj kada otkrijete da se u Civ VI gradovi mogu širiti na mapi gradjenjem fokusiranih "četvrti"?! Ili da ne možete osnovati grad tamo gde nema sveže vode? Ili da vodje imaju jednu skrivenu agendu, koja se menja u svakoj igri? I to vas tera da još istražujete, da eksperimentišete. Ali onda ste savladali sve sisteme i sad ste na vrhu Čikove parabole, i otkrili ste da kompjuter ne ume da igra ovu igru, i da nije nikakav gušt pobediti ga. U igri za jednog igrača, čija je čitava poenta u pobedjivanju drugih civilizacija! Sad dolazi nagli pad. Sledeća igra, molim!

I tako, sad se pitam koliko prikazivača je zapravo igralo Civ VI do kraja, a koliko njih je samo spremno da oprosti mane, i iz kojih razloga.

Ne sumnjam da će igra postati bolja preko zakrpi i ekspanzija, ali nije ovde stvar u tome, već u pristupu prikazivanju i ocenjivanju igara.

Sećam se kad je Čik dao tri zvezdice (od pet) igri Age of Wonders III, što u njegovom rečniku znači da mu se svidela. U stvari, mnogo mu se svidjala, ali je imala jedan veliki problem: ako steknete prednost do polovine igre, pobedili ste. Nije postojala nikakva završnica, bilo je potrebno samo formalno privesti igru kraju. Kao partija šaha sa mnogo slabijim protivnikom, koju ovaj ne može da preda, nego vas muči do mata. Glavni dizajner, Lenart Sas - koji se ponekad pojavi na forumu Qt3 - je ovo kasnije ispravio, i sada AoW3 ima lepo bogatstvo opcija u drugom delu igre (i inače prilično dobar AI). Zato je prva ekspanzija dobila 5 zvezdica. I svi zadovoljni.

...osim pojedinih fanova Civ VI. I Stellarisa. Hm, i Civ V. I možda one igre...

[Meho Krljic]

Dobro, ali s druge strane imamo nekog kao što je Keza MacDonald. Boginja.

Koja uzima jedno godinu dana odsustva, da rodi bebu. Kristan će ponovo postati otac, reklo bi se    U to ime napisala je odličan tekst:


Why I Play

[Father Jape]

Upravo dođoh da okačim taj članak.

[Meho Krljic]

Eh, izvinjavam se...


Enivej, evo odličnog teksta koji je Rik Lejn napisao gledajući svoju ženu kako igra Dishonored:


http://www.eurogamer.net/articles/2016-11-06-dishonored-is-a-game-that-improves-with-every-play

My partner, as it turns out, plays Dishonored like a tornado with a grudge. Her escape from Coldridge prison was less Shawshank Redemption and more Shank-shank Detention. On her first mission to assassinate High Overseer Campbell, she killed 57 people. I didn't know there were fifty-seven people on that entire mission. She used the Rat Swarm power with the same frequency that most players use Blink. She thinks Granny Rags is nice.
For someone who does their utmost to ghost through Dishonored, watching my partner wreak havoc through Dunwall was like watching someone enjoy a work of art by setting it on fire. There were moments when I unconsciously began climbing up the back of the sofa in horror, which to be honest only encouraged her further. When the game introduced hackable rocket-turrets in the second mission, the slaughter went from extreme to positively industrial.

[Father Jape]

http://www.gamesindustry.biz/articles/2016-11-07-video-games-are-boring

[ridiculus]

Dizajner(ka), a ne novinar(ka).

Sad samo čekam kad će neomedjeni da okači Aveloneove tekstove. Krivica je Mehova, još otkako je ubacio Kenedija ovde.

[Meho Krljic]

Kriv sam, prihvatiću izgon sagnute glave.

[ridiculus]

Ma, šalim se, naravno - u smislu da nema nikakve "krivice". A, što se tiče same teme, priznaću da ni ja sam nisam napravio jasnu distinkciju izmedju novinara i kritičara (u smislu 'reviewer-a') kada sam je otvarao. Može se biti jedno, a ne biti drugo. Ali cenim da su dobri primeri istraživačkog novinarstva uvek dobrodošli. Kotaku UK je imao nekoliko detaljnih članaka u vezi razvoja igre Star Citizen, koji bi mogli da se stave na posebnu temu, ali ovde bi se više osećali kao kod kuće.

E sad, ja samo kažem da tekstovi koji (kao da) su skinuti sa nekog bloga, a koje još napiše osoba koja nije ni novinar ni kritičar, nemaju nikakvu osnovu da se nadje u toj grupi.

[ridiculus]

Inside the weirdly calming world of farming and truck simulators

Ovaj članak je iz New Scientist-a. Ako niste znali da i oni imaju kolumnu posvećenu video-igrama - pa, nisam do skora ni ja znao. Zove se Buttonmasher, i ide otprilike jednom mesečno. Obično se hvata neke zanimljive, uopštene teme kroz primer igara koje su skoro izašle. Ovaj poslednji tekst je o igrama uz koje možete da se opuštate - takozvani chill out. Samo što se ovde ne misli na No Man's Sky, ili išta toliko ambiciozno ili živopisno*, već na igre skromnih, iz svakodnevnog života nama bliskih aktivnosti, kao što su vožnja kamiona ili obradjivanje njive. Ah, dobro, možda te aktivnosti i nisu baš svima "bliske", ali znate šta hoću da kažem.


*što je glavni razlog zašto ta igra ne funkcioniše za mene ni na taj način: daje nam suviše materijala, nagoveštava dubine, golica maštu. Ako mi date fantastiku te veličine i razmere, hoću više - mnogo, mnogo više - inače tematski nema nikakve poente.

[Meho Krljic]

 Ne sećam se jesmo li već kačili napise Brendana Keogha, Australijanca koji piše o raznim stvarima i svakako o igrama, ali pošto sam trenutno i dalje na vrhu dopaminskog talasa izazvanog Titanfallom 2, evo njegovog izvrsnog napisa o igri a koji ne samo da može da posluži kao odličan prikaz iste (da ne pominjem da Keogh sebe apsolutno smatra singl plejer onli igračem) već i odlazi u opširne tangente i meditacije o mnogim drugim stvarima vezanim za medijum:

https://brkeogh.com/2016/11/04/notes-on-titanfall-2/

The central premise behind Titanfall 2 is that this character you embody is some sort of militarised gun-ninja. A lethal Batman in fastforward.

(...)


It lets me roleplay that spectacular professional multiplayer shooter performance I will never be able to actually achieve in a safe, crafted, single-player environment. And it is so incredibly satisfying.

[ridiculus]

Kad smo kod Australije, ova, osim što snima najbolje filmove - relativno gledajući, u odnosu na veličinu populacije - ima šta da pokaže i kada se radi o video-igrama.

Povodom toga, Sydney Morning Herald i Kotaku Australia su objavili iscrpan članak o najvećem njihovom studiju za pravljenje istih. Halfbrick su napravilu legendaran uspeh i u svetskim razmerama sa igrom zvanom Fruit Ninja.

It sold 200,000 in its first month. A tremendous number at the time, but modest in comparison to what would come. In three months: 1 million. By September 2010: 2 million. March 2011: 20 million. By May 2012 it had sold 300 million units and was on one third of all iPhones in the US.

2015: 1 billion.

Jedna milijarda... Čekajte dok moj mozak upije značenje ovoga.

...

U stvari, meni je Halfbrick najpoznatiji po igri Jetpack Joyride, ali članak je usredsredjen na to kako se oni nose sa svojim uspehom. Ili "ne nose" je bliže istini.

Tužna priča o neuspehu uspeha.

Ah, da. Članak je ovde.

[Meho Krljic]

Da, ja sam taj tekst već linkoao na drugoj temi pre koji dan, vrlo informativan i lepo napisan.

A ovaj tekst koga je FatherJape zakačio je takođe poslednjih dana podigao dosta talasa i još više ukazuje na kulturološke podele - ili kulturološku raznovrsnost - unutar medijuma koji je sad toliko veliki da je zaista ZAISTA besmisleno da jednim aršinom merimo Skyrim, Far Cry, Dear Esther i The Beginner's Guide, a ovde sam namerno naveo samo igre iz prvog lica. Da ne zazvučim sad ko Adrian Chmielarz, ali ja mislim da je zapravo sasvim u redu i za medijum pozitivno da postoje "dosadne" igre koje jedan deo sada veoma raznovrsne igračke populacije voli. Neko igra Hidden object games, neko roguelikeove, i jedni i drugi su dovoljno veliki da izdržavaju svoje segmente tržišta, zašto bismo u ime nekakvog ekumenizma zahtevali da developer pravi igru koju bi igrali i jedan i drugi podjednako rado? Mislim, ne vidim da je to kulturni imperativ kao što ne mislim da film treba da zadovolji u isto vreme Bergmanovu i publiku Majkla Vinera... Ako tržište pokazuje da ima dovoljno zainteresovanih za wish fulfillment fantazije tipa Assassin's Creed, za sendboks igraonice tipa Majnkreft, za provokativne tekstualne igre rađene u twineu ili game makeru i istovremeno za match three i hidden object naslove, to je dobra stvar. Ne verujem da je približavanje Assassin's Creed - ili, heh, Tetrisa - publici koja očekuje od igara da im daju iskustvo koje im daje Murakami ili Bernhard realističan ili, čak poželjan razvoj situacije.

[ridiculus]

Postojanje dosadnog je uvek pozitivno, jer ističe ono što nije dosadno.

Ali, pitanje je sad: kako ćeš naći granicu izmedju različitosti i prostog nedostatka kvaliteta? (Ovde ne mislim na igre koje su tehnološki nerazradjene ili "slomljene", jer to je lako primetiti.)

Svaka kritika je poredjenje. Ako sad kažeš: "nije ova igra loša, samo je drugačija, i stoga je ne razumete", kako se to razlikuje od primedbe koje mnogi fanovi već godinama iznose o predmetima svog obožavanja? Primedbe koja se može sumirati rečima: "Get off my lawn!"

Ako neko snimi film o transeksualcima, recimo, a ja posle gledanja zaključim da je loš, može lako da dodje do konflikta izmedju nekoga ko smatra film dobrim, jer mu pruža nešto što mu drugi filmovi ne pružaju, neku vrstu identifikacije, i mene, koji smatram film lošim, ne zbog teme, već zbog neveštine u izvedbi. (Za mene su sve umetnosti ionako u suštini zanati.) Kako izbeći tu vrstu zabune?

Moj stav je da bi dizajneri više trebali da prave igre za sebe, a manje da obraćaju pažnju na publiku. Ako je žena dizajner, možda će rezultat biti automatski smisleniji jednom delu ženske populacije. Ako je dizajner crnac, isto važi za crnačku populaciju. I tako redom za sve identifikacije, rase, klase, rodove, manjine, žive, nežive i neumrle, i ostalo. I neće kompromitovati dizajn. Kao što reče Jon Shafer u najvećem trenutku lucidnosti: "...to give them not what they want, but what they need".

[Meho Krljic]

Pa, ja argumentujem da nije ni bitno da li ćemo ti ili ja da film o trans osobama smatrati lošim filmom - zato što je objektivno loš a ne jer smo transfobični - jer a) taj film ne zauzima mesto nekom filmu koji bi nama bio dobar u nekakvom imaginarnom svemiru gde postoji konačan broj slotova za filmove i b) ako nema ko da gleda takve filmove, neće biti ni pravljeni.

Ili, da budem blant: ne mislim da su igre monolitan fenomen i da BioShock, Depression  Quest i Candy Crush Saga govore istim jezikom, obraćaju se istim osobama i ispunjavaju ista očekivanja od različitih osoba. Niti mislim da ih nekakvim ideološkim štapom treba uterivati da budu to. Potpuno uvažavam da je nekom Skajrim dosadan jer je u pitanju wish fulfillment vezan za duboko ukorenjene muške fantazije o osvajanju moći, dominaciji i mesijanstvu, posredovano kroz mnogo nasilja ali taj neko će u stvarnom svetu naprosto potražiti druge sadržaje koji će mu biti bliskiji. Ovim naravno ne pokušavam da kažem da Skajrim treba večno da ostane baš ovakav kakav jeste i da se nikada ništa u nekim njegovim naslednicima ne promeni, već to da promena verovatno i ne može da bude takva da Skajrim postane Tomas Man/ Kafka/ Murakami gejminga jer ni Tomas Man/ Kafka/ Murakami književnosti nisu nastali transformacijom Konana Dojla, H.Dž. Wellsa i sestara Bronte...

[ridiculus]

Ja sam oduvek smatrao najvećim dostignućima ona koja razbijaju sve kulturne, rasne, religiozne, jezičke, rodne, polne, i bilo kakve druge granice i podele, dok se danas ide na fokusiranje, usmeravanje, i rasparčavanje. Biće da sam rodjen u pogrešno vreme...

[Meho Krljic]

To što ti kažeš i sa čim se ja slažem je zapravo druga rasprava. Takva dela su retka i dragocena u svakom medijumu. A svakodnevni posao jeste za mnoge to da se nađe prava ciljna grupa i da joj se da ono što će je usrećiti 

Da se vratim na trenutak na tekst:

Of course I recommended Journey. It seemed like the natural fit. To my surprise, she didn't finish it. She didn't like that there is a snake that can kill you. It's not that it is too hard, it's that she is deeply uninterested in being attacked in a game.

Ako je neko "deeply uninterested in being attacked in a game" a ti mu posle Journey preporučiš Skyrim koji ona malo igra pa stane jer "she truly doesn't like swords nor fighting nor dragons" nije neracionalno zapitati se zašto mu poturaš stvari koje ne rezoniraju sa njegovim interesovanjima. Ovo mi je prolazilo kroz glavu kad sam čitao tekst prošle nedelje. Autorka je dizajner igara, radila je na odličnom Child of Light, recimo, ali ni tada nisam shvatao kako je ponovljeni neuspeh da svoju drugaricu zainteresuje za igre poput Journey i Skyrim greška tih igara a ne njena greška što nije umela da bolje prepozna interesovanja svoje drugarice koja bi po svemu napisanom (potresla se kada je u Skyrimu izgubila Lidiju) možda MNOGO više uživala u nekoj vizuelnoj noveli gde je akcenat na međuljudskim odnosima i nema borbe, sakupljanja i smaranja sa zmajevima.

Mislim, trenutno čitam Bernhardov Beton koji je jedna ekstremno self-indulgentna meditacija čoveka o stvarima njemu bitnim a suštinski trivijalnim a koju nosi neverovatan ritam pisanja i veoma suvi, jedva primetni humor. Fantastičan roman ali nemam iluzija da bi Majkl Murkok bio bolji da je pisao na isti način i da je trebalo da napravi napor da bude bliži ljudima koji ne vole mačevanje a vole Berhnarda.

[Meho Krljic]

Nije neka "debata" uprkos naslovu, mada jesu u pitanju dva blago oprečna mišljenja, ali svejedno, koristan tekst na desetogodišnjicu Wii konzole u kome Kat Bailey racionalno i sistematski obrazlaže zašto je Wii, ekstremno dobro prodavana konzola i solidan kulturni kamen-međaš, zapravo bila neuspeh (a što danas, posle propasti Wii U i nesigurne budućnosti sa Switchom, zapravo ima mnogo važnosti):

Ten Years Later: USgamer Debates Whether the Nintendo Wii Was a Success or a Failure

[n00dle]

 Bez da sam uopste procitao tekst, ocu ovde da uskocim i pametujem kako sam ja pricao da je Wii fail & prevara cim je izasao. Da je to sto ga svi kupuju manje vazno od cinjenice da ga niko ne igra posle 3 meseca. Da su potroshachi naseli na obican gimmick.

To ih je docekalo sa WiiU. Ljudi se opekli jednom i nece opet, a ko je uopste shvatio da je WiiU potpuno nova konzola nije bas bio rad da nanovo nasedne one-trick foru.

Jesam li makar malo blizu onome sto Kat Bailey prica?

[Meho Krljic]

Jesi, naravno, mada smo svi mi razumni manje-više to pričali još pre nego što je konzola izašla. Terry Wolfe je neko koga često citiram u ovakvim situacijama, i mada je to čovek sa čijim se mnogim stavovima ne slažem, u jednom je veoma u pravu: cela ta ideja o tome da igre treba da napreduju inkluzijom netradicionalnih igrača je lepa i plemenita sve dok sa uma ne smetnemo ipak postojeću razliku između "nas" i "njih". Za nas je igranje nešto čemu podređujemo svoje vreme, kulturni, intelektualni itd. sadržaj koji je prioritetna stvar u našim momentima kada nemamo obaveze. Za netradicionalne igrače je igra samo nešto da prođe vreme kada ne mogu da rade ništa drugo - stoje u redu, voze se autobusom itd. Zbog toga je Wii Sports bio tako uspešan, lak, pick up and play koncept jasan na prvi pogled, zabavan čak i kad gubiš i zbog toga se nije konvertovao u kupovine drugih igara za istu konzolu.

[ridiculus]

"Zabavan čak i kad gubiš" je koncept koji bi trebalo da bude više zastupljen i u hardkor igrama. Možda je "zabavan" ne-baš-odgovarajuća reč u ovom kontekstu,  pa bi "enjoyable" bilo preciznije, ali, svejedno, igre koje su dovoljno haotične, ili koje ispredaju smislen emergentni narativ, mogu biti vredne igranja čak i kada igrač gubi (protiv računara ili drugih ljudi), koliko god da su zahtevne.

[Meho Krljic]

Ko je čitao njegove skorašnje tekstove i slušao ga na Retronautsima neće biti iznenađen, ali evo, sad je i zvanično, Jeremy Parish se povlači sa pozicije glavnog urednika US Gamera i generalno prestaje da bude gejming novinar. Nastaviće sa kolumnama, ali generalno veli da je teško biti gejming novinar, pogotovo kada ti srce nije uz nove igre tako da će pokušati da se ozbiljnije pozabavi gejming istorijom. Što je nekako prirodno za čoveka koji deset godina radi Retronauts. Nedostajaće mi ali nadam se da ću ga istovremeno imati i više nego pre u tim retro pričama. Kat Bailey postaje glodur US Gamera. Pa da vidimo...

[Meho Krljic]

Nathan Ditum meditira o 2016. godini i... lepo je to napisano.

[Meho Krljic]

Ah.

Court Throws Out Digital Homicide's Case Against Critic Jim Sterling

[Meho Krljic]

Ričard Stennton intervjuiše Ričarda Dokinsa:


http://www.kotaku.co.uk/2017/03/10/richard-dawkins-on-videogames-brexit-and-trump

[Meho Krljic]

Matori ljudi poput mene,se sećaju magazina Crash koji je važio za "edgy" publikaciju usredsređenu na ZX Spectrum:


http://www.eurogamer.net/articles/2017-03-12-the-story-of-crash-magazine

[Meho Krljic]

Ne znam koliko pratite najnoviju imbecilnu "kontroverzu" vezanu za Džima Sterlinga, ali vredi makar se uputiti u nju jer savršeno pokazuje kako su (neki, jelte) igrači takva razmažena deca da ih ne treba puštati na internet bez nadzora, a onda setiti da su TAKVI igrači od Gamergatea pokušavali da naprave ozbiljan potrošački pokret koji "samo zahteva da se mediji ponašaju etički".

tl;dr verzija je apsurdna čak i za 2017. godinu: The Legend of Zelda: Breath of the Wild je izuzetna igra, toliko sam čak i ja napisao na ovom forumu a većina kritičara se vehementno slaže. Džim Sterling je u Nedelju objavio prikaz u kome je igru pohvalio, zatim joj uputio nekoliko dobro obrazloženih kritika (sa kojima se možemo složiti bez mnogo griže savesti čak i ako nam se igra dopada) i završio prikaz ocenom 7/10. Poslednjih 70-ak sati ne samo da je izložen teroru u socijalnim medijima i krucifikciji u komentarima na taj prikaz, vulgarnim uvredama i pretnjama smrću već mu je i sajt jedno vreme bio pod DDoS napadima. Jer je, po mišljenju jednog čoveka, igra zaslužila skor - arbitrarnu numeričku apstrakciju njegovih utisaka - niži od 9 ili 10 i to je igri na metakritiku oborilo metaskor sa 98 na 97.

#FEJSPALMNARAVNO

Da bude sasvim jasno, Sterling jeste poznat kao čovek oštrog jezika, koji je upravo izašao iz više od godinu dana duge pravne bitke sa sa uma sišavšim gejm diveloperom što ga je tužio za desetine miliona dolara tvrdeći da mu je uništio život, plus je poznat po svojim oštrim kritikama prema Nintendu koji njegove videe na Jutjubu, na kojima inače nema reklama jer je Džim finansiram putem Patreona, monetizuju putem nametnutih reklama ako sadrže Nintendo futidž, ali ovo što se sada dešava je... potpuna sramota. Ne samo kao izolovan incident u kome se reddit, twitter i još tako neke grupe ljudi okupljene oko nekih mreža udruže protiv jedne osobe i krenu da joj zagorčavaju život jer ih je, eto, užasno povredila nekim svojim postupkom usmerenim "protiv" nekog produkta industrije zabave.

Ne, jer ovo je zaista simptom gejmerske nezrelosti koji treba da zabrine svakog ko ima mišljenje.

Hoću da kažem, pre tri godine smo gledali Gamergate čiji su artikulisaniji pripadnici insistirali na ovome: igrački kritičari su puke marionete u rukama PR službi velikih izdavača, sajtovi za koje rade uzimaju novac da daju čitaocima i gledaocima ne promišljene i objektivne kritike igara već puku propagandu za koji su plaćeni (u koju su dalje uključili rodne teme a potiskuju tradicionalne igračke teme) i u ovom aranžmanu običan čovek gubi jer dobija nečasnu reklamnu kampanju na mesto nezavisne kritike. U ime ove agende ljudima je prećeno smrću, sajtovi su DDoSovani itd.

E, onda, Džim Sterling napusti Escapist (sajt koji je štaviše, bio bliskiji Gamergateu od većine velikih gejmerskih medija), postane potpuno nezavisan - jer se finansira od donacija hiljada ljudi na Pateronu, dakle od strane običnog čoveka kome je dosta korumpiranih medija - i može da govori i piše onako kako se od njega to očekuje. I kada uradi upravo to: napiše iskren, ličan prikaz igre koja mu se svidela ali je u njoj našao i elemente koji se mogu kritikovati, šta igrači urade? Optuže ga da mrzi Nintendo. Optuže ga da je Sony platio da oblati Zeldu kako bi njihov Horizon Zero Dawn (kome je Džim dao viši skor i bolji rivju), koji je u njihovim glavama direktan konkurent Nintendovoj igri (iako su obe igre ekskluzive za svoje platforme) izgledao bolje. Prete mu smrću. DDoSuju mu sajt.

Za dalje čitanje, evo šta je Nadia Oxford napisala o celoj bizarnoj situaciji na US Gameru: http://www.usgamer.net/articles/stop-taking-review-scores-personally

A, evo i Džima Sterlinga, sine, kako elegantno razbucava paranoičnu teoriju zavere: http://www.thejimquisition.com/the-sad-ghost-war-between-breath-of-the-wild-and-horizon-zero-dawn/

Sve zaokružiti Džimovim najnovijim videom koji je tipično pronicljiv:

https://youtu.be/AVseQ3RDa6s

[Calavera]

Hoću da kažem, pre tri godine smo gledali Gamergate čiji su artikulisaniji pripadnici insistirali na ovome: igrački kritičari su puke marionete u rukama PR službi velikih izdavača, sajtovi za koje rade uzimaju novac da daju čitaocima i gledaocima ne promišljene i objektivne kritike igara već puku propagandu za koji su plaćeni (u koju su dalje uključili rodne teme a potiskuju tradicionalne igračke teme) i u ovom aranžmanu običan čovek gubi jer dobija nečasnu reklamnu kampanju na mesto nezavisne kritike. U ime ove agende ljudima je prećeno smrću, sajtovi su DDoSovani itd.

E, onda, Džim Sterling napusti Escapist (sajt koji je štaviše, bio bliskiji Gamergateu od većine velikih gejmerskih medija), postane potpuno nezavisan - jer se finansira od donacija hiljada ljudi na Pateronu, dakle od strane običnog čoveka kome je dosta korumpiranih medija - i može da govori i piše onako kako se od njega to očekuje. I kada uradi upravo to: napiše iskren, ličan prikaz igre koja mu se svidela ali je u njoj našao i elemente koji se mogu kritikovati, šta igrači urade? Optuže ga da mrzi Nintendo. Optuže ga da je Sony platio da oblati Zeldu kako bi njihov Horizon Zero Dawn (kome je Džim dao viši skor i bolji rivju), koji je u njihovim glavama direktan konkurent Nintendovoj igri (iako su obe igre ekskluzive za svoje platforme) izgledao bolje. Prete mu smrću. DDoSuju mu sajt.

iskreno, meni deluje kao da se tu radi o dve odvojene grupe ljudi. u svakom slucaju, ovo sto jim prozivljava je sramotno, ali makar ce dobiti i nove postovaoce svog lika i dela.

[Meho Krljic]

I jedna i druga grupa se identifikuju kao hardcore igrači, pa je nekako slobodno povući paralele.

[neomedjeni]

Ovaj svet ne može biti zabavniji, ma koliko se trudio.

[ridiculus]

Ovaj svet ne može biti više retardiran, ma koliko se trudio.

Pazi kad sam morao da se pojavim da dovedem originalnu rečenicu u gornji, semantički pravilan oblik! 


Takođe i:

Ne, jer ovo je zaista simptom gejmerske nezrelosti koji treba da zabrine svakog ko ima mišljenje.

Ne, ja sam se zabrinuo pre pet godina, ili tako nešto. Sada se ili smejem ili zaobilazim, u zavisnosti od konteksta, jer je, nažalost, vrlo očekivano.

[lilit]

ma ovo je toliko u neskladu sa zdravim razumom, al i mene ne čudi. a verujem i da se sterling ne potresa.

"ja imam mišljenje" u kombinaciji sa pristupom "svi treba da imaju to isto mišljenje a ako nemaju onda ću da ga nametnem" i internetom/socijalnim mrežama, neviđeno smara. sreća pa je block i ignore iz raja izašao.

mislim, net je naravno sam po sebi tehnološka srećica koje nam olakšava svakodnevni život, ali nam je omogućio i uvid u sve moguće patologije koje možda nikad ne bismo videli ili primetili u ril lajfu.
nisam pametna al san o brvnari na brdu i zeki i potočiću, ponekad izgleda kao idealna varijanta.

[Meho Krljic]

Da se razumemo, za nas, "običan svet" je ova vrsta neugode ipak prevashodno psihološki stres ali kada ti od prisustva na internetu i, još gore, izražavanja mišljenja na internetu zavise prihodi i sve to, onda tu već zalazimo u domen ugrožavanja egzistencije...

[Father Jape]

https://lareviewofbooks.org/article/doomguy-knows-how-you-feel/

[lilit]

Da se razumemo, za nas, "običan svet" je ova vrsta neugode ipak prevashodno psihološki stres ali kada ti od prisustva na internetu i, još gore, izražavanja mišljenja na internetu zavise prihodi i sve to, onda tu već zalazimo u domen ugrožavanja egzistencije...

odličan point. naravno.

meni fenomen i ovo sa kolinom morijartijem, bog te maz*o šta sve dobismo posle njegove zajebancije na konto najglupljeg predloga u istoriji kako obeležiti dan žena. tu me zanima i koji bog marketinga je to smislio #adaywithoutwomen

[Meho Krljic]

Da, pa za Kolina tvrde da se on ionako već bio pomalo otuđio od ostatka Kinda Funny ekipe i da je razlaz ovaj miniskandal samo ubrzao. On je već izvesno vreme dosta glasan bio sa tim nekim svojim "političkim" mišljenjima, gostovao kod Glena Beka pre neki dan itd. tako da... verujem da je možda shvatio da bi radije radio nešto drugo. Mada svakako stoji da mi je neobično da se diže buka oko šale koja je toliko stara i izlizana, ali dobro, njegova publika je mlada itd.

[ridiculus]

Ah, Chris Kohler (bivši gejming kolumnista Wired-a, poznavalac Nintendovih sistema i softvera, i pisac nekih knjiga u vezi tih oblasti)  je prešao u Kotaku! Kao "features editor". Dokazni materijal.

Nadam se da će malo da im popravi prosek.

[Meho Krljic]

Šokantan prelazak, zaista. Ja sam imao utisak da je Kris vrlo srećan u Wiredu i da će tamo da dočeka penziju. A nisam očekivao da ode u Kotaku koji je ipak... blog.

[Meho Krljic]

Brendan Keogh:

[Father Jape]

To je kanda odgovor na Bogosta?

https://www.theatlantic.com/technology/archive/2017/04/video-games-stories/524148/

Novi Maktirnanov podkast je isto o tome:
http://ttv.libsyn.com/28-explaining-paragraph-breaks-to-a-handgun

[Meho Krljic]

Da, na Bogosta. Tviter raspravlja o njegovom napisu iz sve snage 

[neomedjeni]

Nemam pojma da li je iko iz ove priče voljen, ali me je dovoljno zabavila da je podelim sa ostatkom društva.


http://www.rpgcodex.net/forums/index.php?threads/spoiler-warning-and-twentysided-drama.114861/

[Calavera]

ja prilicno redovno pratim shamusovija pisanija, i mislim da je i u ovoj situaciji bio u pravu sto nije cenzurisao problematicne komentare. nazalost, deluje kao da je pravi kurslus nastao iz upotrebe jedne pogresne reci, ali prilicno je jasno da je ovo bila samo kap koja je prelila casu.

edit: gle, izgleda da je ovaj damjan koji je upotrebio tu pogresnu rec brat srbin 

Nah,the bombardment was almost 20 years ago.The corruption and the protests....Well to say they are recent would imply that I remember a time when that wasnt a thing.But personally,Im well off(for the standards of my country,that is).So theres no need to worry about me existentially.

[neomedjeni]

 


Razbijamo gde god se pojavimo.

[Meho Krljic]

Letimično čitajući raspravu moram da kažem da je brat Srbin Demijan Lucifer gospodin i egzemplar razložnog polemisanja (bez obzira slažete li se s njim ili ne) a da je Kris ispao uvredljivo glup ko kurac u diskusiji. Mislim, možda je imao loš dan, njega ne znam, bolje znam Šejmusov rad, ali stvarno, ovo što on piše je definicija kratkovidog Amerikanca koji sledi diktat socijalne pravde i ne vidi dalje od svog nosa u raspravi o umetničkom, jelte, delu, gde su nijanse jebeno sve.

[Calavera]

rekao je shamus da je ovo bila tek jedna u nizu nesuglasica u pogledu moderisanja sajta. uz to je glavni problem nastao kad je demijan upotrebio tu rec "justified" koja zaista jeste malo prejaka u odnosu na kontekst, ali cini mi se da je chris bio daleko agresivniji u toj diskusiji, i to bez neke preke potrebe.

[Meho Krljic]

Da je napisao understandable ne bi imali ništa da mu prigovore. Čak i ovako: objašnjenje da je "opravdano" da si u trenutku izgubio kontrolu jer tvoja pastorka koristi narkotite i ukrala ti je napunjen pištolj ima smisla. Nije to "legalno", čak ni moralno opravdanje ali jeste ljudsko. U igri koja se trudi da prikaže ŽIVE LJUDE, ne arhetipske uzore. Ali naravno sve se posle svelo na to da li je jedan šamar u afektu "zlostavljanje" i rasprava nikud nije mogla da ode.

[ridiculus]

Da je napisao understandable ne bi imali ništa da mu prigovore.

To je preoptimističko gledište. Uvek se ima šta za prigovoriti.

Reč je Laž. Jedina prava laž. To je njena priroda. Nešto najvarljivije što postoji. Ali živimo u društvu koje to ne razume, uprkos svim naučnim i tehnološkim dostignućima, kao i moralnim posrnućima...

[Calavera]

Da je napisao understandable ne bi imali ništa da mu prigovore. Čak i ovako: objašnjenje da je "opravdano" da si u trenutku izgubio kontrolu jer tvoja pastorka koristi narkotite i ukrala ti je napunjen pištolj ima smisla. Nije to "legalno", čak ni moralno opravdanje ali jeste ljudsko. U igri koja se trudi da prikaže ŽIVE LJUDE, ne arhetipske uzore. Ali naravno sve se posle svelo na to da li je jedan šamar u afektu "zlostavljanje" i rasprava nikud nije mogla da ode.

mislim da se tvoje objasnjenje odnosi na pojam "justifiable". "justified" odaje utisak da se i sam demijan slaze da je david trebalo da opauci chloe, tj. da bi i on uradio isto.

[Meho Krljic]

Rockpapershotgun se prodao. Mislim, bukvalno, postali su deo Gamer Network-a a koji je firma koja takođe poseduje Eurogamer US Gamer, VG 247 i druge sajtove. Tvrde da je to sve u redu:

PSA: RPS is now owned by Gamer Network

Rock, Paper, Shotgun began in 2007 with a modest goal and in the ten years since has grown and grown, from that first post to a glistening archive of over 33,000, and from four founders working in their spare time to a hugely successful enterprise with seven full-time staff. We achieved our goal, but our ambitions have grown bigger.   We want to keep growing and to build a better, more entertaining website about PC games, and we can do that better with help. To that end, we're excited to announce that RPS is now owned by Gamer Network.
What does this actually mean?
Don't panic. It's good things. Gamer Network have been providing the adverts on RPS for the past seven years, and have been an increasingly helpful partner in recent years. Becoming a part of the same network as Eurogamer, ModDB, GamesIndustry.biz and VG247 means that we'll benefit from the company's larger resources. This includes the opportunity to do exciting things like hire new people, branch out into new areas such as video, and to modernise the site's appearance and tech. In an increasingly fierce world, RPS now has big boys to hang with in the playground. That's going to help us out. We'll be able to do more, and do it better.
It does mean that Jim and Kieron (remember them?) have exited the RPS treehouse for the final time to continue spending their lives grappling with videogame robots and comic book superheroes. Otherwise, everything will remain the same. John and Alec aren't going anywhere and will continue as writers for the site exactly as before, as will Adam, Alice, Brendan, Graham and Pip. We have the exact same separation between editorial and advertising as before. We still do only what Horace's commandments allow.
  We're excited about the future of RPS and we hope you are, too. If you have any questions, drop them in the comments below or in an email to graham@rockpapershotgun.com.

[Father Jape]

Oni su im već godinama radili korporativno-marketinški deo posla...
Šta znam, valjda će sve ostati isto u doglednoj budućnosti.