Časopis Znak sagite broj 21

[Boban]

Da bi se broj priveo kraju i konačno odštampao neophodni su sledeći sastojci:

1. jedna novela
2. nekoliko priča (zasad imam jednu)
3. nekoliko minijatura
4. bar jedna vrhunska priča
5. bar jedan originalni esej
6. prikazi knjiga, filmova, stripova...
7. reklame za izdanja i izdavače iz domena fantastike
8. teorijsko razmišljanje o bilo čemu vezanom za SF&F žanrove
9. intervju sa nekom osobom koja dosad nije bila podvrgnuta tom tretmanu u okviru časopisa Znak sagite
10. tehničko rešenje naslovne strane (novi logo)
11. ilustracija za naslovnu stranu
12. strip u boji na jednoj tabli za zadnju stranu
13. kratki crno-beli stripovi
14. ilustracije za priče i priloge
15. vinjete za popunjavanje prostora
16. lektor
17. korektor
18. izvršni urednik (sa perspektivom prelaska na mesto glavnog urednika)
....

Honorara nema; oglasi su takođe besplatni.
Samo ozbiljne ponude dostaviti na mejl znaksagite@yahoo.com

[Truba]

znači hoćeš voziti motor
a fali ti motor i dva kotača nemaš vozačku dozvolu niti vremena te na kraju želiš da neko drugi vozi taj motor

aferim

[Ghoul]

Samo ozbiljne ponude

[Mica Milovanovic]

Već sam se zabrinuo da se nešto menja kod Bobana... Sad mi je lakše... 

[Boban]

mda... zaboravio sam da pomenem rok: 1. septembar.
Stvarno ne vidim šta je problem da ako imam mogućnost da štampam 5 brojeva godišnje u tiražu od 300 primeraka to i ne uradim... OK, nedostaje mi sve ono gore što sam pomenuo, ali to zapravo nije tako mnogo kao što izgleda; možda se nađe ekipa mladih ljudi spremnih da preuzmu taj časopis u potpunosti pod ovim jednostavnim uslovima.

[Mica Milovanovic]

Ja mogu da ti ponudim jednu do sada nepoznatu domaću SF priču iz 1930-tih i mali tekst koji je prati... sve zajedno nekoliko stranica...

[Scordisk]

Hahaha, dakle, još samo par detalja i novi broj je spreman da izađe:D

Inače, jel' u pitanju sprdnja ili stvarno primaš ponude? Ako je tako, nije zgoreg nego da te zatrpamo svojom skribomanijom, ali me interesuje par detalja, izvinite unapred na nepoznavanju tematike.

Koliko karaktera je priča, a koliko novela i koliko treba da bude dug esej?

[Stipan]

minijatura — dužine do 7 kartica (12,500 slovnih mesta, računajući i beline)
priča — dužine od 8 do 35 kartica (12,500-62,500 slovnih mesta, računajući i beline)
novela — dužine od 36 do 120 kartica (62,500-215,000 slovnih mesta, računajući i beline)

[hidden]

Stipe, šalješ li uradak?

[Stipan]

Zasad sam predložio lektora. Za ostalo ćemo videti.

[hidden]

Ako, ako...lep je povod...valja se, što bi Radoš Bajić reko

[Scordisk]

E hvala Stipe, zlatan si.

[Boban]

U današnjem danu mi je poslato 28 priča i otprilike tri ponude koje nisu priče. Suština problema i jeste sav ostali vodonoški posao. Svi bi da budu ratnici u eliti 300, a malo ko hoće da bude intendant, pozadinska komora, kurir, vodonoša... Ja, realno nisam nikada maštao da budem izdavač i urednik, niti sam to želeo da budem, ali kada je došao trenutak da počnem da objavljujem SF scena za domaće autore u Jugoslaviji praktično nije postojala. 95% svega objavljenog u sedamdesetim bile su priče urednika u izdavačkim sistemima koji su ih štampali ili osoba bliskih njima. Da bih imao gde da objavljujem morao sam se poprilično angažovati da stvorim domaću scenu. Danas imamo drugi problem. Lakoća objavljivanja izazvala je poplavu skribomana; a sav ostali pozadinski rad neophodan da kvalitet napisanog postane kriterijum za štampu nekako je u drugom planu. Ali dobro, ovo je prvi dan, akcija pronalaženja saradnika traje i dalje... nema povratka, nema predaje.

[Boban]

Suprotno svim očekivanjima, za koji dan stiže i ovaj predugo razvlačeni broj:

[Ghoul]

opet đavoli, opet satanizam... pa dokle više?!

[Boban]

nema to veze s đavolom; Marsovac je u pitanju.
Svako posmatra okolinu iz sopstvene mape.

[Veronika S.]

Naslovnica mi se nikako ne sviđa, mislim da je, blago rečeno,  pretjerana.   Htjela sam povući moju priču, ali Boban kaže da je kasno, da je već otišlo u štampu. Ovako bar da se zna. A zašto  Marsovci ne bi bili lijepi i dobri?

[Boban]

jebiga, moram nešto i da prodam... proizvodnja ovog broja košta 500 evra, kad budem dotiran od države ili dobijem na lotou stavljaću apstrakcije ali sada, nažalost, ovakva naslovnica pravi razliku u konačnom zbiru od 200 komada gore-dole što meni ipak znači. Voleo bih da mi ne znači, ali Bog ne haje za moje želje.
Kada se pogleda unazad koji brojevi su najprodavaniji i doštampavani, sve postane mnogo jasnije.

[Ghoul]

sadržaj i saradnici prodaju broj, a ne korice.
evo, proveri još jednom i videćeš da je TO to.

a ova je zaista nakazna, odvratna korica, čak i za tvoje uobičajene kič standarde.

[Boban]

Vidi, ja sam Radmilove Rašane dosad prodao 1700 komada pa ti vidi da li ja umem ili ne umem da prodajem.  I da li znam šta pričam ili ne znam.

[Ghoul]

on ima veliku familiju + većinu je ionako verovatno kupio on sam.
dakle, loš ti je primer.

[Veronika S.]

A gdje je nestao  idealizam? Pisanje bi trebalo dati ljudima i nešto pozitivno. Pa valjda vjerujemo u nešto.

[Boban]

on ima veliku familiju + većinu je ionako verovatno kupio on sam.
dakle, loš ti je primer.

ZS21 nema nameru nikoga da obmanjuje u pogledu sadržine, što recimo ne bismo mogli reći za tvoj roman "Zavodnik"; baš me zanima koliko ljudi se zajebalo očekujući ko zna šta sa takvim naslovom i naslovnicom...

[ALEKSIJE D.]

Kada može da se vidi sadržaj? Radi mogućeg odlučivanja hoćemo li naručiti ili ne.

[Ghoul]

Kada može da se vidi sadržaj? Radi mogućeg odlučivanja hoćemo li naručiti ili ne.

štaaa? ova korica ti nije bila dovoljna za takvu odluku?!
nekad davno su na korici bila odabrana imena autora iz broja, sad je dovoljan crveni đavo

[Scordisk]

Opaaaa! Kada izlazi novi broj? I kakve lepote ce sadrzati?

[Kimura]

I mene zanima šta je među koricama.
Naslovnica mi nije toliko bitna. Bilo bi lepo da odgovara sadržaju, ali i ako ne odgovara, privući će na čitanje neku radoznalu i nevaljalu decu. Odraslima je i tako nemoguće ugoditi i sve njihove ideje i predstave ispoštovati.


Nedavno sam dala na čitanje ''Svu vučju decu'' jednom prijatelju koji ne haje za fantastiku i on će ti meni, posle, sav oduševljen: ko je taj pisac, šta je još pisao, kako to da nije poznatiji i zašto ja nisam čuo za njega? Pomenem mu da uopšte ne čita fantastiku i da, verovatno, ne bi ni otvorio nešto što mu je označeno kao F, SF ili (pogotovo) H, a on će na to: pa kad sam mator, ne mogu sad da se vraćam na literaturu za decu!

[Boban]

Od danas ZS21 je u prodaji...
240 strana; cena je 300 dinara za kupovinu direktno od mene u narednih mesec dana.
Odsad ću uvek imati ovakvu pogodnost za kupce koji žele moja izdanja da kupe odmah.
Nakon promotivnog perioda ZS ide na standardnih 500 dinara.
Prva prilika za kupovinu biće večeras u klubu LK... naravno, i pre toga, u Čudnoj knjižari.

[Nightflier]

Sledeći broj da se štampa u 666 primeraka!

[Scordisk]

To bi svakako odgovaralo naslovnici:D

Cestitam na objavljivanju i radujem se ozivljavanju casopisa... nadam se da ce se to ustaliti, pa da sagita krene redovno da izlazi

[scallop]

ZNAK SAGITE 21
- DOMAĆE PRIČE –

Kad spoznaš da najnoviji broj našeg najstarijeg časopisa fantastike, u trenutku dok ovo pišem, ima pet prodatih primeraka (od toga moja dva), a pročitanih približno – nula, osim onih koji su dobili besplatne primerke i pročitali svoje priloge, lako je biti cinik. Takođe, kad vlasnik i neodgovorni glavni urednik ne veruje u to šta radi, jer teško je pljunuti u ogledalo, kako poverovati da bi sve bilo u redu samo da ima dovoljno sredstava i dobre saradnike. I Vučić bi da ima, ali nema. Sam sebi biti jedini oslonac, loše je uporište.
No, lako je baciti još jedan kamen kad svi to rade, pa i neću. ZS 21 je časopis koji izgleda bolje od svih dosadašnjih, čime se dokazuje da je Boban izvrstan tehnički urednik i svakom bih ga poželeo. Ostalo treba lečiti, pa ako sam postavio dobru dijagnozu, onda ću to i da uradim. U vremena kad se ni iskašljavanje ne može poboljšati bez acerole, mora da postoje i dobri stari lekovi kojima smo to nekad radili.
Za početak, čini mi se da će nedostajati dobri i ozbiljni komentari, pre svega, domaćih objavljenih priča. Ko će želeti da piše, ako nema nikakvog odjeka? Eho treba isključiti samo u ,,gluvim" sobama. U ovom broju postoje četiri domaće priče, ne želim da napišem šta izdavač misli jer nikada nije bilo plodno šta on misli, a one su najbolje što je bilo raspoloživo. O razlozima zašto je to tako možda nekom drugom prilikom, na drugom mestu, ja sam čitao kao što će ih čitati Usul u dalekoj Argentini. Kao jedino šta imamo i šta želim i mogu da pratim.
Dakle, poslužen sam sa četiri priče. Kuvari tri od njih su mi poznati, već sam imao prilike da njihove priče kušam, imam jasna očekivanja i teško da sam bio iznenađen. Četvrta priča MUOV PEČAT, autorice Milene Begović nova je za mene. Budući da ne važim za previše obzirnog mogao bih unapred tražiti oprost, ali poznato je da svaki napis u javnosti vidim kao ,,svlačenje donjeg veša", pa će neko drugo mišljenje dobiti od sklonih ili nesklonih komentatora, svejedno.
Veoma je zanimljivo da se sve četiri priče zasnivaju na događaju, odnosno, događajima vezanim za virtualni prostor. Znam to dobro jer nešto slično i ja sad pišem, pa mi sve pomalo liči na mene. Moguće je da je virtualni prostor sad aktuelan, nauka je sklona tom pravcu viđenja i dešavanja, pa je prilično prirodno da i naučna fantastika gura u tom pravcu. Osim uredničke namere da malo usmeri sadržinu priča, postoji i jasna okolnost da se naši savremeni autori slabo muče oko pripreme za pisanje. Često sam napominjao da je ta stavka naučne fantastike kod nas zapuštena i da autori srljaju u ,,laka" rešenja, čime postižu da budu nezanimljivi. Ako priča ne sadrži ni taj klasični alat naučne fantastike, ni neverovatno dobar rukopis je neće izvući.
SEMAFORI GOSPODINA PAČULIJA Saše Robnika se događa u svetu van nas koji ni najbolji naučnici sveta ne poznaju, a sasvim je izvesno da postoji. Napisana je na ekstremno njegov način, posvećeno i emotivno. Ponekad poželim da ga manje poznajem. Ustvari, dobra je to priča, ima on još nekoliko koje bi bilo vredno čitati u nekom skupnom izdanju. Ali, sve zajedno sadrže problem koji on ne može da reši bez dobrog urednika. Naime, u njemu postoji sukob između duhovitog pisca kog ja veoma volim i dubokih emocionalnih poticaja sa kojima se stalno suočava. Tako pokušaj da se to pomiri sa Pačulijem i par drugih Štrumpfova, koji taj drugi svet kontrolišu u duhovitim uskakanjima, ostaje neuspeli pokušaj. Taj drugi svet nije veseo i Robnik mora da odluči: ili ćemo čitati o veselim vešticama, Srbomenu i splavarima na reci bez povratka ili ćemo se utopiti zajedno sa njim.
Priča Milene Banović MUOV PEČAT je nešto sasvim drugo. Ne znam koliko Milena piše i šta je do sada objavila. Možda je to i bolje. Mislim da je Robnik, kad je već o njemu reč, pisao neku sprdačinu na tu temu još pre par godina, ali me nemojte uzimati ozbiljno, meni je sve postalo slično. Dakle, na jednoj strani imamo Muov svet, koji je ostao nedorečen sa prilično zbunjujućom postavkom, a na drugoj jedan fini svet baleta u kome je najveći nedostatak neka pseudo-ruska dijaloška transkripcija koreografkinje. To nije bilo potrebno ni piscu ni čitaocima. U svakom slučaju, ja bih podneo znatno dužu priču samo kad bi bila jasnija.  Na kraju, trapav i banalan endline je za otpad. Ne mogu da prebrojim koliko je domaćih pisaca na tome posrnulo.
Treća priča SIMULAKRUM je i najduža. Voleo bih da znam koliko je karaktera na nju utrošeno. Verovatno je nešto najduže šta je Sudžum napisao. Prvo šta sam uradio bilo je da vidim šta mi Google nudi. Najmanje pet dobrih, starih srpskih reči i upotreba pretencioznih naslova me unapred odbija od čitanja. Budući da sam notorni nasilnik nad samim sobom, priču sam pročitao, ali ne onako kako se fine priče čitaju i utisak se neće dopasti ni piscu, a ni onima koji kod njega vide samo savršeno lep rukopis. Moguće je da je i taj lep rukopis samo jedna od mimikrija kojima se naš Hrundi obilato služi. Zato njegovi rukopisi u meni bude srdžbu. Znam da će neki drugi u tome videti nešto drugo, ali i ja bih, pre svega, voleo da čitam, a ne da pišem. I ovo sad je ,,dobrotvorna akcija", a ne potreba.
Dakle, i Sudžum piše o drugom svetu, ali na sasvim drugačiji način i neću vam reći koji. Rečenica mu je izrazito lepa i konačno piše o nečemu što bolje poznaje od nekih drugih tema koje smo upoznali. Premda su njegova površnost i pretencioznost u savršenoj koegzistenciji i njegov zaštitni znak. Dodaću nešto šta nije objasnio: miris mokrog/pokošenog sena su oznaka fogena i on nastaje tamo gde u paljevini ima plastike. Bujrum.
Poslednja priča UVIJEK NEDELJOM Veronike Santo je jedina priča koja je do sada imala kakav takav komentar. Nešto se u priči nije dopalo Nataši Milić i razmenile su par opaski. Uvek se pitam zašto se ženama najčešćče ne svide ženske priče? Meni se priča dopala, pre svega zato što znam da Veronika voli naučnu fantastiku i ne propušta priliku da je piše. Ono šta ne znam je koliko je priča nova, jer Boban uvek ima nekog keca u rukavu.  Ovoga puta, za razliku od prethodnih priča, ova je smeštena između realnosti i vremensko-prostornog balona u kojem njeni likovi provode svoje smireno vreme. Ljubiteljima zla i nasilja možda se neće dopasti kraj priče, ali ja volim takve priče i od mene poljubac.
Ono šta bih imao da zamerim je povremena upotreba tehnikalija koje mi nisu primerene za ovaj tip pripovedanja, ali to je i neko drugi mogao da dotera. Takođe, imam pitanje o jednoj hrvatskoj finesi glagola – biti, ali je ovde nevažna i ostaviću je za chat u nekoj prilici.

[Meho Krljic]

Uzgred, jeste pomalo neobično da se ne kometarišu domaće priče kad već ovde i dalje ima aktivna radionica pisanja, ali možda su ljudi i, uobičajeno, oprezni, da se ne zameraju jedni drugima itd.

[zakk]

Radmilo, ipak si popustio?

[Boban]

Ono šta ne znam je koliko je priča nova, jer Boban uvek ima nekog keca u rukavu.

Rekla je da je upravo napisana i upravo napisana za mene jer sam joj prigovorio da mi šalje priče koje je prethodno objavio Ubik ili tako neko, kao da je zaboravila decenije i decenije u kome sam ja jedini objavljivao njene priče, dok ovi mladi hrvatski urednici nisu skinuli prašinu sa njenog slučaja i najednom otkrili sav njen potencijal.
"Muov pečat" je početnička priča, a Znak sagite je oduvek negovao tradiciji da u svakom broju proturi jednog autora kome je to prvo objavljivanje. OK, nekad su to bili Oto i Marković, danas su to neki drugi klinci ali sve to je samo odraz vremena u kome stvaramo.
Lakoća objavljivanja rasula je spisateljsku oštricu na mnogo strana i vrlo je teško danas sakupiti neobjavljene solidne priče. Sve četiri u ovom broju imaju jasne mane ali i solidne vrline, te smatram da teško da je moglo bolje. Meni svakako nemoguće.

[Kimura]

Jao, pa ja tek sad vidim da je Scallop dao komentar na priče u ZS 21 i sad ću da učinim nešto što se često pokazivalo kao rizično, ali je u ovom slučaju nepohodno. Uh... Moram da kažem da Scallop nije sasvim u pravu. Eto!

Biće da sam sama kriva zbog nastojanja da budućim čitaocima ne kvarim doživljaj. Prihvatila sam se glupog, uvijenog komentarisanja, tako da su primedbe koje sam iznela na priču ''Muov pečat'', pogrešno shvaćene kao viđenje priče ''Uvijek nedeljom'' koju je pisala Veronika Santo. 
Pri tome, ''Muov pečat'' uopšte nije loša priča. Možda je početnička i ne mnogo originalna, ali je delo veoma pismene osobe i ima izvesnog šarma. Daleko od toga da se ne može čitati. Najslabija tačka je kraj. Ja bar ne volim kada mi se (Kako sad da ne kažem o čemu je reč?!) na priču koja u svom razvoju ničim nije upućivala na određene opštepoznate istorijske momente prišije završetak koji deluje kao zakrpa na novoj haljini. Zapravo, deluje kao da Milica Banović nije mogla da smisli šta da na kraju učini sa Muom, pa mu je navukla poznatu, mnogo upotrebljavanu odeždu.

Inače, ja veoma volim ženske priče, sama ih pišem i volim kad ih žena ispriča, a posebno me oduševljava, možda zato što je to biser i velika retkost, kad takozvanu žensku priču napiše muškarac.

Sad, Veronikina priča u ZS 21 i nije tipična ženska...
Dobra je to priča, pažljivo osmišljena, čak dosta uzdržana u pogledu iskazivanja emocija. To jeste u skladu sa psihologijom likova, ali ako mi nešto u ovoj priči nedostaje, onda je to koja reč više o nutrašnjem svetu Lene i njenog ljubavnika. Date su određene naznake i recimo da postoji kroki i da je za kratku priču taj kroki dovoljan, ali meni ne bi smetalo da je, nauštrb nekog od objašnjenja o funkcionisanju sveta u kom je uvek nedelja, ispričano malo više o prošlosti i osećanjima samih junaka.

[Kimura]

Sad, što se tiče naših drugova radioničara, meni je Scallop prema priči Saše Robnika suviše strog, dok je prema priči Darka Sudžuma (koju još nisam uspela da dočitam, pa nema smisla da komentarišem) možda suviše blag.

[Kimura]

Gosn Robnik je uvek naginjao ka ušećerenom voću i sentimentalnosti, prava šteta što se nije rodio pre dvesta godina, tako da humor tipa ''kad je dernek nek' i poljski klozet gori'' pomaže da čitaoci ne padnu u šećernu komu. Ipak, mislim da u priči o gosn Pačuliju nije prešao granicu. Bar ne mnogo.
Likovi su mu živi, uverljivi su u svojoj prepotenciranosti i na trenutke dirljivi. Ja sam pročitala, a da nisam trepnula. To ne može biti slabo.   

[Boban]

Pisac-početnik Milica Banović poslala mi je nekoliko priča i realno, literarno, sve su bile bolje od ovde koja je objavljena. Onda je ona odabrala jednu i u zadnji čas se predomislila, pa poslala "Muov pečat". Možda je želela da se predstavi tvrđim SF-om, jer u većini ostalih element fantastike je skrajnut. Nisam uopšte siguran da je napravljen najbolji odabir, ali nema sumnje da se radi o vrlo talentovanoj osobi koja, ako istraje u spisateljstvu, može da iznedri lepe i vredne stvari.

Hrundi je čudna osoba i čudan pisac. Mnogi se hvale da su ga provalili, da njegov rad nije ništa posebno i da je sve to određena doza foliranja garnirana proizvoljnim metaforama.
Ne znam. Ne znam šta je. Zato ću ga uvek rado objavljivati. Ne preterano, ali potrebni su i takvi autori.

[Kimura]

Da nam drugari forumaši ne pomisle kako su samo domaće priče vredne pažnje u ZS 21, napominjem da je deo posvećen Bredberiju odličan. Bilo je zadovoljstvo čitati ga.

[Drakus]

Kratak prikaz ovog broja na sajtu Autostoperski vodič kroz fantastiku.

[Boban]

što li se autor prikaza nije potpisao da znamo koga da razapinjemo?

[Drakus]

Nisam spavao nekoliko poslednjih dana. Sredim to sada.

Sent from my LG-K420 using Tapatalk

[Drakus]

A mislio sam samo da dopišemu post da sam sredio to.

Elem, potpisan mučenik imenom i prezimenom, izvolite vivisecirati.

[Hrundi V. Bakshi]

scallop
kimura

pošto ste, jedno u godinama, a jedno žensko, reći ću samo sram vas bilo. Uradili ste ovo podlo, smišljeno, planski, s namerom da se osvetite, valjda za one novine u međutavanskom prostoru... već mesecima sam zgrožen vašom niskošću.

[Harley Quinn]

Pih, Hrundi, sad sam prevrtala po mejlovima da nađem komentar koji sam ti poslala na ovu priču iz ZS21. Ne mogu da ga nađem. Šteta. Ako ga čuvaš, pošalji mi ga da ga postujem ovde?

Hrundi je čudna osoba i čudan pisac. Mnogi se hvale da su ga provalili, da njegov rad nije ništa posebno i da je sve to određena doza foliranja garnirana proizvoljnim metaforama.
Ne znam. Ne znam šta je. Zato ću ga uvek rado objavljivati. Ne preterano, ali potrebni su i takvi autori.

Ma on je samo jedna riba u horoskopu. Neuhvatljiv.  Darkova priča koju si objavio je njegova najbolja koju sam čitala. Njemu SF, koliko sam shvatila, ili bilo koja žanrovska odrednica, nije baš imanentan, ali to mu nije smetalo da napiše jednu od najboljih SF priča među mladim autorima u poslednjih pa... deset godina recimo (od onoga što sam ja čitala).

On ima onaj talenat koji niko drugi ovde nema, uključujući i mene i ja sam na taj talenat jako ljubomorna : genijalno barata psihološkim alatima u pričama. Čovek je prozreo svet i ljude. Kao što je Robert Dauni Džunior prozreo Holivud, pa se sada genijalno zeza. Tako i Hrundi.

[Harley Quinn]

Evo mog komentara na Darkovu priču iz ovog broja ZS. Pisan pre otprilike godinu dana... Sačuvao Darko.




Darko,

Uživala sam u tvojoj priči.

Tačnije, ostadoh bez komentara u prvih 50% stranica. Na trenutke mi se
činilo da čitam Klarka.

Neverovatno kako me je zarobila da je iščitam u dahu. I bilo mi je žao
što se završila (ili si to zbrzao kraj?).

Prvo, to je tačno ona vrsta naučne fantastike koju najviše volim da
čitam. Nalik na Odiseju, Ramu i Solaris.

Drugo, tvoji opisi i poređenja, sposobnost da pronikneš u psihologiju
junaka, da uspešno preneseš perspektivu sa mikro na makro nivo, sa
čoveka na univerzum - je magična. Egzistencijalna pitanja, život i
smrt, ljubav i odsustvo ljubavi, besmrtno i smrtno, dubine svemira, od
virusa do kosmosa, od Homerove Odiseje do Odiseje u svemiru i sve
povezano u izuzetno inteligentnu celinu. Ja, na primer, još nisam
spremna da napišem ovako nešto.

Tebi u pisanju najviše pomažu ta retka senzitivnost koju imaš i mozak,
naravno. Meni je tvoj način razmišljanja potpuno blizak, zato i rekoh
jednom da sam zaljubljena u tvoje priče. Predstavljaš apsurd
života na toliko prirodan način da je neodoljiv. Od jedne misli, do
mreže misli, do celih teorija i univerzuma. Pleteš priču kao paukovu
mrežu, koju pominješ u priči.

I, na kraju, uvek dođeš do zaključka da je sve nebitno. Kao što i
jeste. Mi smo virus koji putuje cirkularnim besmislom. To je ona tvoja
nadrkanost (cinizam, samotnjaštvo), samo prosvetljena.

Čekala sam ovakvu tvoju priču. Jednom si mi je već poslao, ali je
nisam pročitala. Imam i prethodnu verziju, vidim da si dosta menjao,
ubacio, proširio. Može ovo i izuzetan roman da bude. Sad, nema tu
ničeg epohalno novog, ali ono što jeste autentično je tvoj način
pletenja mreže. Svaki pauk plete različito.

Dosta si iskren bio u ovom romanu, ima tu i tebe.
I u tvojim junakinjama ima tebe ili žena
koje si poznavao. Mislim da bi ti i pisanje iz ženske perspektive
odlično leglo (nedostaje jakih žena, inače. Lepe i pametne, ali malo
bezlične, malo objektizovane. Daj im malo autoriteta, odlučnosti,
agresivnosti...svega onog što se, pogrešno, pripisuje samo muškarcima.
Žene su ti stereotipne).

Nasmejala sam se na par mesta (čitala sam u parku). Tu je i Srpkinja,
pisac naučne fantastike (zapravo, jedina realna žena u tvojoj priči,
ostale su fotografije realnih žena). Pa sitne poruke čitaocu,
reference na poznata dela i poznate ljude, mudrosti za razmišljanje
(nije ludilo u putovanju, već u nedostaku cilja, ili tako nekako).

Fantastika nije setting, nije tavan pun neraspadajućih novina od
nastanka novina, fantastika je ljudska, psihološka drama. A vidiš,
mislim da trenutno ne postoji osoba na ovim prostorima sposobna da
prenese unutrašnji monolog, dramu, unutrašnje sukobe, egzistencijalne
dileme, osećanja, usamljenost Čoveka... kao ti. Deo sa izgubljenim
satom je fantastičan, i simbolički i emocionalno i ti znaš u čemu se
sastoji ljudska patnja i znaš kada junak sebi treba da prizna da ne
voli svoju ženu, da mu je život uzornog građanina - varka, da je
sreća, kao i ljubav, precenjena; da sreća i ljubav ne postoje,
zapravo. Ništa ne postoji, sve smo izmislili da glumimo ljubav i
sreću; a kada se otisnemo izvan poznatog sveta, gubimo ogledalo
stereotipnog života i mi više ne znamo ko smo... zato su nam utabane
staze i potrebne. I ono bekstvo od života je egzistencijalni vrhunac
tvoje priče, zapravo. Bežeći od života (i njegove nemogućnosti i
besmisla), bežimo u stvaranje, kreaciju, umetnost, nauku i putovanja,

jer život je, kada počneš da razmišljaš o njegovoj verovatnoći i
suštini pitanja (ne)postojanja - zastrašujuć). Zato sam i napisala
na ArtAnimi da neki ljudi ne mogu da pojme suštinu tvog talenta. Pišeš
kao da si proživeo 100 godina.

Nisam čitala priču analitičkim okom, jer me je priča odmah uvukla u
svoju stvarnost. Ako želiš, mogu da je pročitam i analitički, jer sam,
u toku čitanja, toliko puta poželela da je priča na papiru, pa da mogu
da beležim po marginama. Uglavnom - oduševljavanja. Svakako ću je
pročitati opet, a ti dojavi ako te zanima da posebno iskomentarišem
neki njen deo.

Prava uživancija. Ovakva štiva me uvek podsete zašto volim naučnu fantastiku.

Hvala ti.

[Kimura]

Mesecima? 

A sad ozbiljno: je za tebe nisam žensko, na tu okolnost možeš slobodno da zaboraviš, pa reci šta ti je volja.
Najbolje je da ne kažeš ništa, poto ti neće poći za rukom da me uvrediš ili izazoveš nekakvu osvetu...

Ne sećam se najjasnije šta si mojoj priči pisao, emocijom obojene komentare ne uzimam za ozbiljno. Znam da si pokušavao da dokažeš neku nelogičnost ili možda nešto drugo? Za jednu rečenicu si primetio da je ružna i ja sam je ispravila. Hvala ti na tome.
Za ostalo... eh, pa žalim slučaj. Sreća te meni nije bitno da li si ti muško, pa ne očekujem ''muško'' držanje u ovakvoj prilici! 

[Mica Milovanovic]

Posle dužeg vremena sedoh da i ja pročitam malo domaće kratke proze, čisto da ne ispadnem iz sedla. Evo nekih mojih utisaka:
Saša Robnik – Semafori gospodina Pačulija
Ovo je daleko najbolja domaća priča u broju. Boban uvek tvrdi da sam preslab na patetiku i da zato volim priče Zorana Jakšića, pa se zbog toga stalno češkam iza levog uva dok kuckam ove reči, ali šta je tu je. Patos, patetika, sve se rasprostrlo pred nama, a ipak je zadržana doza humora koja je neophodna kao kontrateg. Doduše, možda taj kontrateg povremeno zateže konce priče i preti da ode u karikaturu, ali šta je tu je. Niko nije savršen... Generalna tendencija mlađe generacije pisaca da preteruju u psovkama i ovde je prisutna, a takođe i nesposobnost da se pisac odupre jezičkoj egzibiciji, ali to će valjda vremenom proći. Sve u svemu - vrlo dobro.
Milica Banović – Muov pečat
Tja. Ovo ne valja. Ne valja ni danas, a ne bi valjalo ni pre tridesetak-četrdeset godina kada se pisao panč-lajn ovog tipa. Ako je potrebno podržavati mlade pisce, oni se podržavaju uredničkim radom, a ne objavljivanjem ostvarenja koja to ne zaslužuju.
Darko Sudžum – Simulakrum
Ova priča, da je ispričana kako valja, trebalo bi da predstavlja nekakvo dikovsko preispitivanje različitih nivoa stvarnosti, ali sam ja, dok sam je čitao, bio miljama udaljen od njenih protagonista, a pretencioznost me je još dodatno udaljavala od teksta. Brojne su asocijacije koje nudi pisac, i ja, generalno, volim da tragam za njima. I tragao sam i ovde. I povremeno uživao u tom traganju. Povremeno uživao u lepim rečenicama i pasusima, zavidnoj veštini pisca na mikro planu. Ali čitava konstrucija je meni ipak toliko labava i toliko neuverljiva da mislim da je ovo stranputica.
Veronika Santo – Uvijek nedeljom
Ova priča je korektno ispričana, ali ja se ne mogu oteti utisku da sam je negde čitao. Tragao sam po sopstvenoj bibliografiji i ne nađoh je. Tako da ostavljam mogućnost da sam pogrešio. A možda je neka njega varijanta bila na nekom od konkursa Znaka sagite... U pitanju je korektna priča, zasnovana na varijanti Farmerovog "Sveta samo utorkom" iz nekog ranog Siriusa, ali koja mi deluje pomalo anahrono.

[Harley Quinn]

a pretencioznost me je još dodatno udaljavala od teksta.

Postoje tri moguća razloga zašto Darkove priče mnogima izgledaju pretenciozno:

1. Stvarno su pretenciozne
2. Autor od javnosti skriva iskrenu emociju pod plaštom pretencioznosti
3. Iskrene su i odraz su autorove ličnosti

Prva opcija je za mene davno otpala. Još dok smo svi na radionici mislili da je Darko samo arogantan, da pametuje i da piše nadmeno, sinulo mi je da se on, možda, iza pretencioznosti krije. Pa su se moji komentari redovno odnosili na suptilne ili otvorene poruke njemu da se otvori više u pričama. Najposle, shvatila sam da samo pokušavamo da ga ukalupimo u naše shvatanje nepretencioznosti, a tek mi je to izgledalo pogrešno i nadmeno, pa sam porazmislila i o mogućnosti da su Darkove priče odraz njegove ličnosti, tj. da su njegov autentičan i iskren stil (bez namere da zaključim da je Darko pretenciozan, naprotiv).

Sada mislim da je u pitanju ova treća opcija. Darko razmišlja drugačije i oseća drugačije i vidi svet na drugačiji način. On nije primarno SF pisac i to mu je prednost jer u priče ubacuje psihološke drame i smicalice koje ne možemo da nađemo u većini (pogotovo naših) SF priča. Možda mu nedostaje malo ciničnog otklona prema sebi. Njegovi junaci se ili samosažaljevaju ili očajavaju ili su se predali besmislu bez borbe. Ta blizina patetike i patosa, mada Darko tu granicu nikada ne prelazi, čini nam se kao pretenciozna. Drama je pojačana nihilizmom koji se strmoglavljuje u patetiku, do koje nikad ne dostiže. Što nama ne smeta da je osetimo.

Plus, mahom su junaci u njegovim pričama muškarci. A muškarci su poznati po tome što kriju osećanja i kriju se od sveta kad su povređeni. I prave se mačo meni i nadrkani. I onda mu tako i izgledaju priče. Kao i Bobanove što su - gde su muškarci uvek mačo meni, a ako pate, to se oseti samo kroz tragove. A žene su daleke predstave stereotipa ili fatamorgane. Nema saživljavanja sa ženama. Jedino gde se Boban, na primer, približio nekom pojmu iskrenosti kada je pričao o ženi bilo je u Poslednjem Srbinu i celom tom konceptu nailaženja i razilaženja sa voljenom ženom kroz vremenske prostore i dimenzije. A Darko je to uradio u Putu za Ojca Ojca (izaći će u časopisu o ženskoj moći). Ali opet, žene su tu viđene kroz muške oči, i nijedan autor nikada ne nosi ženske cipele. A mislim da bi im to pomoglo - jednom od autora da čitaocima ne zvuči pretenciozno (mada znam da ga je baš briga kako im zvuči), a drugom da ne zvuči kao nadrealna muškarčina (dok se u sebi raspada).

Dakle, moje je mišljenje da se muškarci često i nesvesno kriju kada pišu (kao što se kriju i u stvarnom životu), a oni koji su odlučili da sujetu i ego ostave po strani i raspadnu se pred sobom, pokaju se, osveste greške, želje, potrebe (jer žene to mnogo češće rade), a onda i zaista prošetaju svetom u ženskim cipelama - pišu toplije i iskrenije.

Dakle, Darko je autor koji odlično barata psihološkim alatima, prozreo je svet, kako sam već rekla, ali on to znanje ne primenjuje na sebe, već na svoje junake, ucrtava u njih osobine, koje, ma kako suštinski razotkrivene u uzročno-posledičnom smislu, nama izgledaju pretenciozno jer tako autor drži drugima lekcije, a sam ih kod sebe ne priznaje i ne razotkriva se.

No, ja tu ne vidim veliki problem jer mislim da Darko zna šta radi. Vrlo često. A onda kada ne zna, on bar iz te prostorije sa ugašenim svetlom izađe sa novom poukom za svog junaka. Što je više nego što većina ljudi uradi. Većina samo nastavi da ponavlja svoje stare obrasce.

[Drakus]

Šta ti nedostaje kada je Simulakrum u pitanju. To jest, ne vidim kako je udaljenost od posmatranih likova promenila osećaj koji priča izaziva.
Meni je taj neostrašćeni pristup čak i ulepšao delo jer se zaista osećam kao neko ko posmatra eksperiment.